Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Markoviću, ja, naravno, nisam zadovoljan objašnjenjem i želim da se o mojoj prethodnoj povredi Poslovnika izjasni parlament u danu za glasanje, ali vi ste sada prekršili i član 104, gde se kaže da su narodni poslanici dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine i stav 2. ovog člana, gde se kaže da su narodni poslanici dužni da se jedni drugi obraćaju sa uvažavanjem.
Gospodine Markoviću, ja mogu da razumem to da vi ne možete da shvatite ove odredbe, bez obzira što ste ih vi sami predložili, ali vi nemate pravo da se uvredljivo odnosite prema poslanicima, bez obzira na to iz koje su poslaničke grupe. Vi ne možete da kažete za bilo koga da je licemeran, a ponajmanje za mene, jer ukoliko je ovde bilo ko licemeran, gospodine Markoviću, onda ste to vi.
Dalje, u skladu sa članom 27, dužni ste da se starate o primeni ovog poslovnika. Ukoliko mislite da je bilo ko zaslužio opomenu, ja ili bilo ko drugi, ja vas pozivam da te opomene izričete, ali ja ću morati da vam pojasnim još neke odredbe.
Gospodine Markoviću, član 86. stav 6. kaže da se kvorum utvrđuje primenom elektronskog sistema za glasanje na taj način što je svaki poslanik dužan da se identifikuje prilikom ulaska u salu ubacivanjem identifikacione kartice u poslaničku jedinicu. Ja sam tu svoju obavezu, gospodine Markoviću, izvršio.
Vi možete da proverite, da uzmete listing i da vidite da li je moja kartica bila ubačena ili nije, ali zahvaljujući Poslovniku koji ste vi predložili ja dalje više nemam obavezu u toku dana da jednog sekunda moja kartica bude ubačena. Znači, to je moje pravo, a da li ću ja to da uradim ili neću...
Dakle, ja vas obaveštavam, ubacio sam na početku, izvukao sam je kasnije i više neću da je ubacujem. Vi ako mislite da možete, izvolite, izričite opomene, oduzimajte mi reč, radite šta god hoćete. To je vaše pravo.
Da biste imali početak sednice morate da imate 126 poslanika. Vi ne možete da kažete – započeli smo sednicu, pa ćemo sada utvrđivati dnevni red i utvrđivati kvorum. Kako ste onda započeli sednicu? Vi ste pokušali, gospodine Markoviću, da započnete sednicu, ali vam taj pokušaj nije uspeo, zato što nisu bili ispunjeni svi uslovi. Niste imali 126 poslanika. Dakle, kada budete imali, onda možete da započnete sednicu.
Ja sada tražim da primenjujete ovaj poslovnik. Ukoliko mislite da sam ja bilo gde pogrešio, da sam bilo koju povredu Poslovnika načinio, izvolite, izrecite opomenu, a u protivnom ja zahtevam da mi se izvinite za uvrede koje ste prethodno izneli na moj račun. Hvala.

Gospodine Markoviću, ja vas molim da mi omogućite da ovde govorim bez dobacivanja, jer član 103, gospodine Markoviću, kaže: "Niko ne može prekidati govornika niti ga opominjati, osim predsednika Narodne skupštine u slučajevima predviđenim ovim poslovnikom. Za vreme govora narodnih poslanika ili drugih učesnika u pretresu nije dozvoljeno dobacivanje, odnosno ometanje govornika na drugi način, kao i svaki drugi postupak koji ugrožava slobodu govora."
Dakle, ukoliko bilo ko ima šta da kaže neka se javi po Poslovniku, pa neka izađe i neka to podeli sa nama. Gospodine Markoviću, moram da primetim da je ova vaša skupštinska većina (ili možda ne većina) izuzetno nervozna, moram da primetim da nisu zadovoljni odredbama ovog vašeg poslovnika. Možda je vreme da predložite još jednu izmenu, pa da bude još malo restriktivniji, da ukinete i ovo pravo da se javljamo po Poslovniku, možda treba skroz da nam ukinete pravo da se javljamo ili da uđemo u salu. Bio je malopre dobar predlog od gospodina Momira Markovića, možda bi sednice trebalo da održavate u onoj maloj sali, možda biste tamo mogli da okupite kvorum i možda bi mali kvorum za malu salu, za malu vladu, manjinsku podršku, bio bolji nego ovo sada.
Dakle, gospodine Markoviću, vi ste dužni, u skladu sa članom 100, da mi date objašnjenje svaki put kada izađem da ukažem na to da je povređen Poslovnik. Dakle, nećete moći, ja vas upozoravam da samo pređete preko toga. Izrekli ste malopre nekoliko uvreda na moj račun. Rekli ste da se ponašam licemerno, da ne razumem odredbe Poslovnika, da sam zbunjen i ne znam ni ja šta.
Vi možete privatno da imate mišljenje o meni, mene to ne zanima, ali kada izađete ovde, odnosno kada sednete na mesto predsedavajućeg, onda ste dužni da poštujete i mene i svakog drugog poslanika i da se ponašate u skladu sa funkcijom na koju ste, nažalost, izabrani. Dakle, zanemarite svoju sujetu, zanemarite svoje lične stavove, izvršite svoju obavezu u skladu sa Poslovnikom. Odgovorite mi, dajte mi objašnjenje za povredu Poslovnika na koju sam ukazao, a više je nego očigledno da ste ga povredili.
Dakle, morate da date objašnjenje, morate da objasnite da li vam je potrebno 126 poslanika da biste započeli sednicu, da li to što vi sednete tu i kažete - dajte da utvrdimo kvorum, pa ga ne utvrdite, može da se smatra započinjanjem sednice. Onda vam je ovaj poslovnik apsolutno nepotreban; možete da iscepate ne samo član 86, nego i sve ostalo.
Dakle, vaša samovolja je prevršila svaku meru. Vi se sada ponašate onako kako se svojevremeno ponašala Nataša Mićić. Ja vas upozoravam, gospodine Markoviću, ukoliko nastavite sa takvim ponašanjem, onda ćete zauzeti mesto koje ona danas zauzima. Hvala.

Gospodine Markoviću, čak sam sada imao dobru volju i da prekinem sa ovim, ali ovo je bilo krajnje nekorektno. Dakle, da li sam ja, gospodine Markoviću, sposoban ili nisam, to nemojte vi utvrđivati. To će utvrđivati građani Srbije. Nije ovo ni vreme ni mesto gde se to utvrđuje.
Opet vas upozoravam, prekinite sa licemerjem sa kojim ceo dan nastupate. Znači, krajnje je nekorektno da se na ovaj način obraćate narodnim poslanicima. Imam pravo da izađem za ovu govornicu i da kažem šta imam da kažem. Dakle, nemam potrebu da komuniciram sa vama. Izjašnjavam se pred Narodnom skupštinom da li sam zadovoljan vašim objašnjenjem ili nisam. Sa vama lično nemam ništa i vi to morate da shvatite.
Dakle, izaći ću za ovu govornicu, kada se vi iz ovog hodnika budete izjašnjavali i davali objašnjenje povodom povrede Poslovnika, onda ću možda ja na taj način moći da se izjasnim da li sam zadovoljan ili ne. Dok god vi zloupotrebljavate mesto predsedavajućeg, dajete takve komentare kakve dajete, onda možete jedino da očekujete da ću svaki put, veoma strpljivo, da izađem za ovu govornicu i da kažem da li sam zadovoljan objašnjenjem ili nisam.
Dakle, što se tiče maltretiranja poslanika, gospodine Markoviću, vi bi trebalo ili da probate da se koncentrišete ili da probate da zapisujete na koje članove Poslovnika ukazujem kada izađem. Dakle, ovog puta sam, pored toga što sam sada neke nove stavove člana 86. naveo da su povređeni, ukazao i na povredu čl. 104, 100. i 101. Vi treba da date objašnjenje vezano za sve članove Poslovnika za koje smatram da su povređeni, a ne da dajete samo na jedan za koji vi smatrate da je to potrebno. Hvala.

Gospodine Markoviću, da li vi verujete ili ne verujete u sposobnosti narodnih poslanika, mene zaista ne zanima. Ukoliko ste želeli da za sebe prigrabite pravo da procenjujete da li je neko sposoban da se izjasni iz klupe ili sa ove govornice, onda je trebalo na adekvatan način to da predložite i da to bude u ovom poslovniku, pa da se onda tako i ponašate.
Dakle, član 100: "Ako i posle objašnjenja predsednika Narodne skupštine narodni poslanik ostane pri tvrdnji da je Poslovnik povređen, Narodna skupština će, bez pretresa, odlučiti o tom pitanju u danu za glasanje."
Gospodine Markoviću, ovo "bez pretresa", to znači da se o tom pitanju neće otvarati posebna rasprava, da to neće biti tačka dnevnog reda, da neće poslaničke grupe imati ono ukupno vreme od pet sati da o tome raspravljaju, da nećemo predlagati liste govornika o tom pitanju, nego da će se izjasniti Narodna skupština o tome u danu za glasanje.
Gospodine Markoviću, član 102. vam govori o tome na koji način narodni poslanik može da se izjasni da li je zadovoljan datim objašnjenjem ili nije.
Nije primereno, to govori kasnije član 106, da se narodni poslanik izjašnjava sa mesta, da dobacuje, da viče ili bilo šta drugo, a to je očigledno manir koji vi želite da uvedete u Narodnu skupštinu. Član 102. kaže: "Niko ne sme prići govornici dok mu predsednik Narodne skupštine to ne dozvoli. Niko ne može da govori na sednici Narodne skupštine pre nego što zatraži i dobije reč od predsednika Narodne skupštine".
Znači, jedini način na koji sam ja mogao da iskoristim svoje pravo, u skladu sa članom 100. stav 4, jeste da se javim, kao što sam se javio, da izađem za ovu govornicu i saopštim Narodnoj skupštini da li sam zadovoljan objašnjenjem.
Dakle, molim vas da ubuduće ne vređate narodne poslanike i molim vas da poštujete ovaj poslovnik, da omogućite svakome da iskoristi ono pravo koje ima po Poslovniku. Takođe, zahtevam da mi objasnite da li ste prekršili član 102. stav 2.

Gospodine Markoviću, trebalo je da mi date reč odmah nakon što sam je zatražio, jer se ova odredba - odmah po završenom izlaganju prethodnog govornika ne odnosi na vas, nego na onog ko je za ovom govornicom.
Ali, sada bih hteo, pošto član 225. kaže da narodni poslanik ima pravo da bude obavešten o svim pitanjima potrebnim za vršenje funkcije narodnog poslanika, a nakon što ste utvrdili dnevni red i spojili raspravu da to bude što kraće, pravi stampedo je zavladao na ova vrata, pa vas molim ako imate takvu informaciju da podelite sa svima, da nije možda došlo do poplave u zgradi Narodne skupštine, da nije požar, šta se dešava?

Ja ću da govorim do šest, a onda ću sutra ujutru da nastavim u 10,00 sati.
(Predsednik: Ja ću vas prekinuti u 18,00 časova, a ako ne završite, naravno da ćete nastaviti sutra u 10,00 časova.)
Da ćete me prekinuti, gospodine Markoviću, u to uopšte ne sumnjam. Ali, mi smo već nekoliko puta danas kažnjeni. Kažnjeni smo najpre bili što smo morali da čekamo ovde od 10 do 11,00 časova da se vi okupite, pa kada se niste okupili u 11,00 časova rekli ste da čekamo do 12,00, pa smo od 12,00 čekali do 12,30 časova, a onda smo morali da slušamo narednih petnaest ili dvadeset minuta kojekakva nebulozna objašnjenja, da trpimo uvrede i kršenje Poslovnika.
Zatim je usledila nova kazna – u razmaku od svega nedelju dana u situaciji smo da ponovo raspravljamo o zakonu o kome smo već raspravljali. Radi se o zakonu o veterinarstvu.
Niko ovde nije našao za shodno da kaže šta se to promenilo, ko vređa Narodnu skupštinu tako što zakonsko rešenje, za koje se već jedanput izjasnila Skupština da ne želi da mu da podršku, da ne želi da egzistira u pravnom sistemu Srbije, ponovo u istom obliku ovde pred nas stavi. Nije palo na pamet ni ministarki da kaže – evo, sada treba da glasate zbog toga i toga, a možda nije trebalo zbog nekih drugih stvari.
Nastavlja se sada sličan sistem, mi opet raspravljamo o zakonu o kome je Narodna skupština već dala svoju reč. Naime, jasno je skupštinska većina... A podsetiću, sve poslaničke grupe glasale su za ovaj amandman koji je podnela Socijalistička partija Srbije. Koliko se sećam, ovo je jednoglasno usvojeno, a sada nam kažete da ovo nije predložila Vlada i zbog treba da se briše.
Dame i gospodo, a ovo posebno važi za vladajuću većinu, jer mi iz Srpske radikalne stranke ćemo zadržati stav kakav smo imali prethodni put, a ovi koji menjaju iz dana u dan, iz prilike u priliku svoj stav moraće da objasne građanima Srbije zbog čega je to urađeno, da li je to bilo zbog upravnih odbora, da li je bilo zbog nečeg drugog, da li je bila isplata u kešu, zaista ne znam. Ali, mislim da definitivno nije dobro da se igrate ni sa narodom, ni sa Republičkom skupštinom.
Ne znam da li će Predrag Marković kada naredni put bude davao jedan od čuvenih izveštaja reći – evo, doneli smo toliko i toliko zakona; da li će i ovaj jedan član koji danas imamo na dnevnom redu, a ne radi se čak ni o kompletnom članu nego se samo briše jedan od četiri stava člana 36. Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju, da li će to biti ta čuvena efikasnost Narodne skupštine?
Da li će mu pasti na pamet da kaže – doneli smo 150 zakona, ali smo zato 30 zakona raspravljali po tri puta, doduše, o nekima i četiri puta, o nekima dva puta. Da li je to ta efikasnost? Da li ćete nam opet produžavati sutra rad do u nedogled zato što ste danas efektivno radili tri ili četiri sata?
Gospodine Markoviću, pošto mi kolege kažu da opet imate kojekakve gestikulacije iza mojih leđa, moram da vas upozorim da to nije pristojno i ukoliko imate bilo šta da kažete, a ovo su retorička pitanja, vi se lepo javite za reč, izađite za govornicu, pa na način na koji to dolikuje recite šta imate.

Gospodine Markoviću, ako već nemate šta da nam kažete, molim vas da me i ne prekidate, jer ovako dolazimo u situaciju da me prekidate da biste mi rekli kako nemate šta da mi kažete, mislim da to nije slika koju želite da građani Srbije gledaju.
Dalje, što se tiče ovog zakona, rekao sam da se radi o jednom članu koji reguliše brisanje stava 4. člana 36; drugi član kaže da zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Ono što me donekle čudi jeste što niste rekli da treba ovaj zakon da stupi na snagu dan po objavljivanju u "Službenom glasniku". Mi smo takvu situaciju imali za mnoge druge zakone koji su to zasluživali mnogo manje nego ovaj, ako se uzmu u obzir oni razlozi koji vi navodite kao razloge zbog kojih ovo treba što hitnije uraditi.
Dalje, ako govorimo o ustavno-pravnom osnovu za donošenje ovog zakona, obrazloženje je potpuno nebulozno, jer ste se pozvali ovde na član 72. stav 1. tačka 4. Ustava Republike Srbije, prema kome Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, između ostalog, pravni položaj preduzeća i drugih organizacija.
Dakle, ovaj stav 4. člana 36. kaže: "Prilikom donošenja programa iz stava 2. ovoga člana opštine, odnosno grad, nemaju pravo da ograničavaju broj lica koja mogu obavljati auto-taksi prevoz na teritoriji opštine, odnosno grada."
Ne radi se ovde niti o preduzećima, niti o drugim organizacijama. Znamo svi veoma dobro da taksisti mogu da rade i samostalno, ne moraju da prave preduzeće, niti moraju da budu članovi nekog taksi udruženja i apsolutno član 72. stav 1. tačka 4, na koju ste se vi pozvali, nema nikakve veze sa ovim što piše u zakonu.
Ako ste se već pozivali na Ustav, a trebalo je, u skladu sa Poslovnikom, morali ste da date koji je to osnov za donošenje zakona, trebalo je da krenete ne od člana 72, nego od člana 13. Ustava Republike Srbije koji kaže: "Građani su jednaki u pravima i dužnostima i imaju jednaku zaštitu pred državnim i drugim organima bez obzira na rasu, pol, rođenje, jezik, nacionalnu pripadnost, veroispovest, političko ili drugo uverenje, obrazovanje, socijalno poreklo, imovno stanje ili koje lično svojstvo."
Znači, jednaki u pravima i dužnostima. Svako ima jednako pravo da obavlja određeno zanimanje. Svako ima jednako pravo da bude taksista, bez obzira da li ove ili one nacionalnosti, da li je glasao za SRS ili za neku drugu stranku.
Dakle, vama sam Ustav brani da po bilo kom osnovu delite građane. Član 35. Ustava Republike Srbije kaže: "Svako ima pravo na rad." Stav 2: "Jamči se sloboda rada, slobodan izbor zanimanja i zaposlenja i učešće u upravljanju. Svakome je, pod jednakim uslovima, dostupno radno mesto i funkcija." Dakle, ovo što vi želite da uradite potpuno je protivustavno.
Mi ne bismo imali bilo šta protiv da ste vi propisali određene uslove, kao što su uostalom i sada propisani uslovi koje neko ko želi da obavlja to zanimanje mora da ispuni.
Ali, ko god, gospodo, te uslove ispuni, vi njemu morate da date dozvolu. Ja vas pitam – da li je sledeće što ćete zabraniti, odnosno ograničiti broj pekara? Imamo na svakom drugom ćošku u Beogradu pekaru. Zašto ne kažete tu – mnogo je 3.000 pekara u gradu, dosta je da bude 1.000.
Zašto vi navodno brinete, a to nije prava briga, jer ronite krokodilske suze za taksistima, zašto onda ne kažete da je dovoljno 1.000 pekara?
Prvih 1.000 koje su otvorili mogu da rade i više niko ne može pekaru da otvori. Ili, vulkanizersku radnju, ili advokatsku kancelariju ili bilo koje drugo zanimanje. Izvolite i recite bilo koje drugo zanimanje gde ste rekli – može da ih bude toliko u državi.
To je apsolutno neprihvatljivo i neprimereno. Vi se na ovaj način vraćate u neki vid komunističke planirane privrede. Kakve ovo veze ima? Nađite mi evropsku konvenciju, to vam je omiljena tema, pozovite se, kažite - ovo je put ka Evropi. Je l′ to Evropa zabranila da taksijem dođemo u Evropu? Hoćemo peške da idemo u Evropu? Ili kako ćemo ići? JAT-om?
Da li je normalno da vi propisujete ovakva ograničenja? Šta je sa slobodom izbora radnog mesta, šta je sa slobodnom privredom, šta je sa slobodnom tržišnom konkurencijom? Mi smo ovde iz te oblasti donosili zakone.
Kaže ministar Ilić – mi spremamo licence za taksiste. To vam verujem. Tada ćete, gospodo taksisti, vi koji mislite da ćete dobiti nešto zato što će nekome biti zabranjeno da se bavi tim poslom, ko ne plati na mostu, plati na ćupriji, plaćati debelo, ja vam to garantujem, za ove licence.
Verovatno će biti nova agencija, pa će direktor agencije iz NS imati platu predsednika Vrhovnog suda, pa ćete vi koji obavljate to zanimanje 20 ili 30 godina, pojaviće se neko kod koga ćete morati da dođete da se licencirate, ali ćete opet nove uslove morati da ispunite, pa ćete morati da platite, da podmažete. Skuplje će vas izaći ova licenca nego dozvola.
Kaže ministar – ovaj zakon je neophodno doneti kako bi se uklonila anarhija u prevozu. Ja mogu da prihvatim i to da ministar i pored toga što je doktor nauka nije pravnik, pa da ne može da shvati određene stvari, ali tu su opet gospoda iz republičkog zakonodavstva i treba da mu objasne da jednom kada je stupio ovaj zakon na snagu svima onima koji su u skladu sa tim zakonom stekli određena prava vi ta prava sada ne možete da oduzmete.
Svi oni koji su podneli u međuvremenu, od dana stupanja na snagu Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju, pa do dana kada ovaj zakon stupi na snagu, a to će biti za dve nedelje, svi koji žele imaju još dve nedelje da podnesu, jer vi morate prvo da izglasate ovo, da objavite u "Službenom glasniku", pa tek osmi dan kada stupi na snagu, onda ta prava nestaju – šta će biti sa tim ljudima.
Dakle, šta će se desiti sa onim ko, u skladu sa Ustavom Republike Srbije, po Zakonu o prevozu u drumskom saobraćaju, svim odredbama donetim na nivou grada koje regulišu uslove koje neko mora da obavi da bi se bavio taksi prevozom, šta on mora da uradi da bi dobio tu dozvolu?
Da li vi možete da uskratite tim ljudima to pravo ili ćete im, bez obzira što su imali zakonsko pravo, reći – znate, mi smo se u međuvremenu drugačije dogovorili.
S obzirom da, gospodine Markoviću, mi iz Srpske radikalne stranke ne želimo da kršimo Poslovnik, a da Poslovnik kaže da se radi do 18,00 časova, ja ću sada završiti pa ću nastaviti sutra.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što sam rekao, radi se o izuzetno važnim stvarima, pa bih molio vašu pažnju. Najpre, moram da kažem da mi nije jasno zašto ovaj amandman nije prihvaćen od strane Vlade Republike Srbije, odnosno od strane ministra pravde, gospodina Stojkovića. Zaista je prava šteta što nismo dobili pismeno obrazloženje Vlade, onako kako smo trebali. Bilo bi zanimljivo videti koji bi razlog mogli da navedu za neprihvatanje ovog amandmana.
Ono što je osnovno u krivičnom pravu, to je pretpostavka nevinosti, prezumpcija nevinosti, to se garantuje već duži niz godina i vekova svima koji su osumnjičeni za izvršenje određenih krivičnih dela. Jedini sud na planeti koji ne poštuje prezumpciju nevinosti, to je ozloglašeni Haški tribunal. Jedino se u Haškom tribunalu dokazuje nevinost; jedino tamo onaj koji ide nije nevin, nego je kriv dok ne dokaže suprotno.
Naravno, to ne bi trebalo da bude princip koji bismo mi prihvatili. To nije nešto što se može nazvati evropskim principima. To nije nešto što će nas približiti evroatlantskim integracijama, NATO paktu ili bilo kome drugom. Mislim da je osnovna stvar da se mora garantovati nevinost onome ko je na početku tog krivičnog postupka.
Dakle, u članu 1. amandmanom gospodina Zorana Krasića predloženo je da se reči "prema maloletnim učiniocima krivičnih dela" zamene rečima "prema maloletnim licima koja se krivično gone". Znači, ne može se govoriti o maloletnim učiniocima krivičnih dela, jer se i na maloletnike u krivičnom postupku odnosi pretpostavka nevinosti, a oni čak u formalnom smislu u krivičnom postupku nemaju ni svojstvo okrivljenog.
Dakle, radi se zaista o nečem što je veoma ozbiljna greška i ne možete već u prvom članu zakona, koji treba da se primenjuje na maloletnike - dakle, to su lica prema kojima mora još više takta da se ima nego prema punoletnim licima za koje se sumnja da su izvršioci određenih krivičnih dela.
Država prema njima mora pokazati još veću brigu i prosto je neverovatno da već u članu 1. zakona kažete da su oni učinioci krivičnih dela.
Dalje, ukoliko su oni učinioci krivičnih dela, onda vama ovde nisu potrebne dalje odredbe o postupku, niti bilo šta drugo. Dalje treba sve brisati, jedino staviti odredbe o eventualnom odmeravanju kazne, jer ako je neko izvršio krivično delo, i ako je to utvrđeno u pretkrivičnom postupku ili u ne znam kom postupku, onda nema potrebe. Jedino što dalje logično sledi da posle člana 2. idu odredbe o odmeravanju kazne. Dakle, da se vidi kako će neko ko je već proglašen učiniocem krivičnog dela biti kažnjen.
Ponavljam još jednom, mislim da nema razloga da se ovaj amandman ne prihvati. Radi se o čisto pravnim stvarima, o preciziranju, o utvrđivanju pretpostavke nevinosti, koja se mora odnositi i na maloletna lica. Pozivam i ministra, ako ministar ne prihvati, onda i sve ostale narodne poslanike da u danu za glasanje pokušaju da se sete o kom se amandmanu radi i da glasaju za.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 4. Predloga zakona o programu zaštite učesnika u krivičnom postupku i ovaj amandman koncepcijski je povezan sa nekoliko drugih amandmana.
Najpre sa amandmanom na član 1. ovog zakona i sam naziv Predloga zakona, gde je traženo da se reči "programu zaštite učesnika u krivičnom postupku" zamene rečima "zakon o pružanju zaštite učesnicima u krivičnom postupku".
Predložio sam amandman na član 4. Taj član glasi: "Program zaštite može se sprovesti pre, u toku i nakon pravosnažnog okončanja krivičnog postupka, prema učesniku u krivičnom postupku i bliskim licima". Amandmanom je predloženo da se ove reči "program zaštite može se sprovesti" zamene rečima "zaštita može da se pruži u skladu sa ovim zakonom" i onda se dalje nastavlja "pre, u toku i nakon pravosnažnog okončanja krivičnog postupka, prema učesniku u krivičnom postupku i bliskim licima".
Na ovaj način ne bi se doveo u pitanje sam koncept zakona, a mi suštinski ne menjamo ono što će proisteći iz ove odredbe, već jednostavno amandmanom ispravljamo određenu terminološku nepreciznost.
Mislim da je pod velikim uticajem američke literature ili američkih filmova bio onaj ko je pisao ovaj predlog zakona i to je jedini razlog, po meni, što je nazvan zakonom o programu zaštite učesnika. Ako gledamo termin koji se koristi, sama reč program može se odnositi na neki dokument, drugi opšti akt, ali se jedan zakon ne može donositi radi akta ili radi dokumenta.
Naziv zakona mora da bude jasan i nedvosmislen i mora se njime izraziti da se odnosi na neku aktivnost ili delatnost, odnosno obavezu iz koje proizilazi određeno činjenje ili nečinjenje. Ako se insistira na reči program, onda je dokument samo po sebi cilj i reči pružanje ili obezbeđivanje zaštite su mnogo prikladnije za naš jezik, jer one ukazuju na neku delatnost ili radnju koja se obavlja.
Reč program može se odnositi na neki umetnički program, ovakav program, onakav program, ali definitivno nije reč koja je do sada korišćena u zakonima koji regulišu ovu oblast, dakle krivično-pravnu oblast. Stav je SRS da je mnogo primerenije reći da se radi o zakonu o sprovođenju zaštite učesnika u krivičnom postupku.
Dakle, ovo može izgledati kao nešto što možda nije toliko važno, ali mislim da je mnogo primerenije da u zakonu stoji "zaštita se može pružiti u skladu sa ovim zakonom". Vi na ovaj način prejudicirate da tu već postoji neki jedinstven program i opšti program, koji bi valjda trebalo da bude ovde u zakonu nama i predstavljen, na osnovu koga će se prema svim licima jednako sprovoditi ova određena zaštita.
To naravno ne postoji, to nije smisao ovoga zakona, već je smisao zakona da odredi uslove pod kojima će se nekome pružiti zaštita, da odredi način na koji će ta zaštita biti pružena.
Zaštita koja bude pružana učesnicima u krivičnom postupku ili njima bliskim licima biće specifična, sprovodiće se od slučaja do slučaja, u zavisnosti od potrebe svakog slučaja, naravno i od vrste krivičnog dela, pretnji koje taj učesnik u krivičnom postupku može da doživi, odnosno od ugrožavanja koja prete njemu ili njemu bliskim licima, i mislim da je zbog toga neuporedivo bolji termin zaštita lica, a ne program zaštite.
Građani Srbije treba da znaju da su izuzetno velika sredstva predviđena za sprovođenje ovog zakona. Radi se za 2006. godinu o 905 miliona dinara, što je negde oko 11 miliona evra. To su značajna finansijska sredstva, koja će otići na opremu, na komisiju, na plate ljudi koji će biti u toj jedinici za zaštitu.
Dakle, nije ovo zakon gde možete dopustiti sebi bilo kakve terminološke neispravnosti, i zbog onih koji će u skladu sa ovim zakonom sutra tražiti zaštitu. Oni neće tražiti program, nego će tražiti zaštitu i njima neće biti pružen bilo kakav program, već će im biti pružana zaštita. Zaista ne vidim razlog da se ovaj amandman ne prihvati i da se jednostavno terminološki ovaj zakon reguliše onako kako treba.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 14. Predloga krivičnog zakonika i mogu reći zaista da sam, da li sa punim pravom ili ne, očekivao da će ovaj amandman biti usvojen.
Naime, krivično pravo i sama materija koja reguliše krivično zakonodavstvo po samoj svojoj prirodi je nešto što bi trebalo da bude iznad politike, pogotovo iznad dnevne politike. Radovalo me je to što je usvojeno dosta amandmana poslaničke grupe SRS i dosta amandmana drugih poslaničkih grupa, ali mislim da je izuzetno važno da se ove odredbe regulišu na najbolji mogući način.
Dakle, maksimalno precizno i jezički i logički i da se koriste neki termini koji su već godinama i decenijama u našem krivičnom zakonodavstvu.
Ovo definitivno nije oblast u kojoj treba da izmišljamo nešto novo. Ovo nije oblast u kojoj nekakvim reformama, sa nejasnim ciljem, treba da pregazimo sve ono što je stvarano dugi niz godina. Krivično zakonodavstvo je izuzetno specifično. Svaka reč, svaki zarez ima izuzetno veliko značenje i ne može se, ne sme se dozvoliti da se zbog nekih propusta kasnije u praksi pojavljuju zaista veliki problemi.
Amandman na član 14. odnosi se na sam pojam krivičnog dela. Tu se definiše šta je krivično delo, daju se osnovne karakteristike i mislim da je zaista od esencijalne važnosti da se već na samom početku zakona, prilikom definisanja krivičnog dela, maksimalno precizno zakonska odredba napiše, jer ponavljam da su dalje konsekvence praktično nesagledive.
Mojim amandmanom predloženo je da se član 14. promeni i da glasi: "Krivično delo je delo kojim se povređuju ili ugrožavaju vrednosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom, koje je skrivljeno, protivpravno i zakonom određeno kao krivično delo".
Dakle, čisto pravno gledano, mislim da je definicija mnogo bolja od one koja je data u vladinom Predlogu zakona: "Krivično delo je ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno". Stav 2 – nema krivičnog dela ukoliko je isključena protivpravnost ili krivica, iako postoje sva obeležja krivičnog dela. Mislim da je definitivno, pravno gledano, bolje sve to staviti u jedan stav, pogotovo što nije neophodno praviti dva stava.
Kao drugo, ukoliko definišete šta je krivično delo i kada će postojati krivično delo, takođe mislim da je pogrešno da se u prvom stavu definiše kada će postojati, a da se u stavu 2. definiše kada neće. Mnogo bi bolje i čistije bilo da je to prihvaćeno, a mislim da ni sada nije kasno da se prihvati ovaj amandman. Ne znam koji bi to razlozi bili. Mislim da je apsolutno sve obuhvaćeno, svi elementi krivičnog dela su obuhvaćeni ovom definicijom. Jasnija je, konciznija, preciznija. Šta znači – ukoliko je isključena krivica, nema krivičnog dela.
Dakle, zaista molio bih da ministar da validno objašnjenje zašto se ovaj amandman ne prihvata ili da prihvati i ovaj amandman. Dakle, kada se donosi krivični zakonik, ovo je kodifikacija koja čeka dugo vremena, mnogi su radili na ovom zakonu i onda je zaista od velike važnosti da se zaboravi na neke podele, da se jednostavno gleda u budućnost, jer ukoliko bude dobro danas napisano i ukoliko danas bude razumevanja za ono što ćemo govoriti, onda neće biti nikakve potrebe da se ovaj zakonik menja dugi niz godina.
Nije ovaj zakonik nešto što je delo ove aktuelne Vlade Republike Srbije. O potrebama stvaranja ovakve kodifikacije duže se vremena, praktično decenijama, pričalo, dugi niz godina je rađeno na stvaranju ovakve kodifikacije. Sada kada je konačno došao na dnevni red krajnje je neprimereno bilo, prvo, kada ste nipodaštavajući praktično poslanike i važnost ovog zakona objedinili načelnu raspravu o četiri zakona u svega pet časova. Jasno je da se o krivičnom zakoniku, ukoliko ćemo ozbiljno raspravljati, moralo je biti produženo vreme načelne rasprave barem duplo, a ni u kom slučaju niste smeli da spojite čak četiri zakona.
Ponavljam, još uvek ima vremena za neke ispravke i pozivam ministra ili da prihvati ovo ili da odgovori konkretno koje su to primedbe zbog kojih ne može da prihvati ovaj amandman.

Gospodine ministre, ja ne znam, možda vas nisam shvatio, ne mislim da vi niste dobronamerni, ali ja vas pozivam da kažete vezano za ovu definiciju koju sam ja dao u mom amandmanu.
Znači, vi ste govorili o određenosti u zakonu kao krivično delo, ali ovde se kaže – krivično delo je delo kojim se povređuju ili ugrožavaju vrednosti koje su zaštićene krivičnim zakonodavstvom, koje je skrivljeno, protivpravno i zakonom određeno kao krivično delo.
Dakle, i to je obuhvaćeno u ovoj definiciji. Svi elementi koji bi trebalo da budu, protivpravnost i zakonska određenost kao krivično delo i da je skrivljeno, odnose se na taj oblik i sve to postoji ovde. Dakle, zašto razdvajati nešto na dva stava ukoliko to nije potrebno.
Iako vas kritikujemo za neke druge zakone i za neodređenost, za preširoka tumačenja i ubacivanja nekih nepotrebnih stvari, ali definitivno, kod krivičnog zakonika odredbe moraju da budu što kraće i što preciznije.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS sam podneo amandman na član 2. ovog predloga zakona. Zaista moram i ja izraziti čuđenje što to nije prihvaćeno od strane Vlade i što nije prihvaćeno, uostalom, i od vladajuće koalicije ovde, jer imajući u vidu ono što ste vi sami govorili na sednicama odbora i na sednici ovde koja je bila posvećena načelnoj raspravi o ovom zakonu, mislim da je čak ovo rešenje koje je predloženo amandmanom mnogo bliže tome, nego ono što ste vi napisali ovde u zakonu.
Vaše formalno zalaganje je bilo upravo ovakvo kao što je predloženo amandmanom i ovaj amandman na jedan mnogo sveobuhvatniji i precizniji način reguliše ono što je trebalo da stoji u članu 2, odnosno za šta se Vlada zalagala, bar deklarativno, da želi da postigne ovim zakonom.
Ko god da je pročitao i predlog koji nam je stigao od Vlade i ovo što je dato ovde amandmanom mogao je da vidi da se apsolutno ne radi o nečemu što bi na bilo koji način rušilo ovaj predloženi sistem, već jednostavno o preciziranju prava načina ostvarivanja za apsolutno sve kategorije osiguranika. U predlogu koji smo dobili od Vlade, iz ne znam kog razloga podeljene su i ima tri stava, a moje rešenje koje je predloženo ima dva stava i njime su obuhvaćene sve kategorije osiguranika od 1. januara 1991. godine do 31. decembra 2003. godine.
U predlogu Vlade napravljena je podela za lica koja su bila u radnom odnosu u preduzeću (privrednom društvu), ustanovi, banci, drugoj finansijskoj organizaciji i zemljoradničkoj zadruzi u Republici Srbiji, znači, za period od 1. januara 1991. godine do 31. decembra 2000. godine, ako su u tom periodu bila prijavljena na osiguranje.
Onda u drugom stavu kaže da pravo na uplatu doprinosa u skladu sa ovim zakonom ima i lice koje je u periodu od 1. januara 2001. godine do 31. decembra 2003. godine bilo u radnom odnosu kod poslodavca kod koga je u tom periodu pokrenut postupak stečaja ili likvidacije, pod uslovom da je u tom periodu bilo prijavljeno na osiguranje.
Predloženim amandmanom precizira se odredba i izbegava se nepotrebna razlika u periodima osiguranja koji su obuhvaćeni Predlogom zakona. Ukoliko se prihvati amandman, onda praktično ne bi ni bilo tih kategorija i ko bi imao u kom periodu pravo, nego bi svi oni kojima nije iz ovog ili onog razloga uplaćivan staž, a koji su bili u radnom odnosu kod poslodavca, u smislu odredaba o propisima o PIO zaposlenih, a bili su prijavljeni na osiguranje, imali status osiguranika kod zaposlenog.
Samim tim, stavom 2. kaže se – pravo na uplatu doprinosa za utvrđivanje staža osiguranja priznaje se za lice iz stava 1. ovog člana, ako zakonom propisani obavezni doprinos za njegovo osiguranje nije uplaćen u periodu od 1. januara 1991. godine do 31. decembra 2003. godine.
Na ovaj način zaokružili bismo sistem i imali bismo jednu širu formulaciju tih lica, ko god je radio, a mislim da ne postoji velika razlika između tih kategorija građana i nije toliko bitno da li je neko radio u zemljoradničkoj zadruzi, banci, ustanovi, finansijskoj organizaciji.
Znači, ono što je suština i što mora da bude suština jeste da se ovde na delu pokaže solidarnost države sa svima onima koji iz bilo kojeg razloga nisu ostvarili neka svoja prava, a to su upravo prava koja je morala da im garantuje država. Ne možete reći da neko ko je radio u banci ili ko je radio u nekom državnom preduzeću može da bude kriv zbog toga što država nije insistirala da mu se u tom periodu, a podsećam, to je do kraja 2003. godine, uplaćuju doprinosi. Takva obaveza je postojala i takve stvari se ni na koji način ne mogu prevaljivati na radnike. Radnici su već po samoj prirodi stvari dovoljno kažnjeni time što im nije upisan već godinama neki staž, što oni zbog te činjenice ne mogu da ostvare pravo na penziju, a to pravo su pošteno zaradili svojim dugogodišnjim radom.
Pokušajte samo da izračunate kolika je šteta nastala za nekoga ko npr. šest ili sedam godina, zbog toga što mu nisu uplaćeni obavezni doprinosi za socijalno osiguranje i za penzijsko-invalidsko osiguranje, ne može da ostvari pravo na penziju, pa makar ta penzija bila i minimalna. Kada se to rastegne na period od pet-šest godina, izračunajte o kolikim se onda novčanim sredstvima radi.
Takođe, treba imati u vidu da se tu, po pravilu, radi o ljudima koji su od srednjeg životnog doba pa nadalje. To su ljudi koji u ovom periodu tranzicije ubedljivo najteže nalaze posao. Njima nije lako ni da se prekvalifikuju, njih niko neće da zaposli zato što će od mladih ljudi uvek moći i da očekuje više i da dobije veću količinu rada za istu novčanu nadoknadu.
Mislim da ne postoji nijedan razlog i pozivam otvoreno sve iz vladajuće koalicije da nađu bilo koju primedbu na ovaj amandman i da kažu: zbog toga i toga ne možemo da glasamo. Ako treba, ja ću amandman i povući.
Pored toga, amandman jezički mnogo preciznije i bolje reguliše ovo rešenje. Član 2. Predloga kaže: "Pravo na uplatu doprinosa u skladu sa ovim zakonom ima lice koje je u periodu..." itd. Po predloženom amandmanu se kaže: "Pravo na uplatu doprinosa u skladu sa odredbama ovog zakona utvrđuje se za lice koje je u periodu od 1. januara 1991. godine...", pa nadalje. Pravno gledano, pravno-formalno, niko na osnovu člana 2. zakona nema nikakvo pravo, niti ima na osnovu ovog zakona, nego se eventualno pravo može utvrditi u skladu sa ovim zakonom, ali tek pod uslovom da se ispune uslovi koji su naknadno dati.
Najpre, uslov koji propisuje član 4, gde se kaže da je neophodno podneti zahtev za uplatu doprinosa, da taj zahtev podnosi poslodavac, pa se onda kasnije regulišu i određene kategorije. Tu su neke nejasne odredbe, jer se postavlja pitanje šta će se desiti ukoliko neki poslodavac, koji je već dovoljno neodgovoran, a to je dokazao i time što nije uplaćivao doprinose onda kada je trebalo, ni sada ne podnese zahtev za uplatu doprinosa.
Dalje, u članu 4. stav 3. tačka 2) kaže da je, uz zahtev, jedna od stvari koja je potrebna i pismena saglasnost zaposlenog da prihvata uplatu doprinosa u skladu sa ovim zakonom. Voleo bih da je ministar tu, pa da izađe u bilo kom svojstvu, da li kao poslanik, da li kao ministar, pa da kaže šta je to što je nateralo njega da propiše da je neophodna i pismena saglasnost radnika da mu se uplate doprinosi. Da li je moguće da će se u Srbiji naći i jedan jedini radnik koji će reći: jesam radio, ali ne želim da mi uplaćujete doprinose, ne želim da sutra imam penzijsko-invalidsko osiguranje, meni to nije potrebno.
Zašto bi bila potrebna pismena saglasnost radnika da se izvrši neka obaveza koja je odavno propisana zakonom? Poslodavci imaju obavezu, propisanu zakonom, da uplaćuju doprinose. Tu se ne radi o nečemu što radnik može da kaže da hoće ili neće. Da li je moguće da neko danas ovde kaže: neću da mi se uplaćuju doprinosi, hoću da mi sve bude nadoknada za rad, hoću samo platu. Naravno da nije moguće.
Ako to nije moguće danas, ako to nije moguće bilo ni pre pet, deset godina, zašto onda uopšte tražite jedan dodatni uslov, apsolutno besmislen, jer ne može niko pri zdravom razumu da kaže zašto je potrebna saglasnost radnika da poslodavac podnese zahtev da bi se izvršila neka prestacija koja je odavno određena kao takva, i to imperativnom normom. Ne mogu ovde da se vode nikakvi pregovori, niti može da se kaže: ovo hoću, ovo neću. To je nešto što mora.
Smisao ovog zakona bi trebalo da bude da država preuzme obavezu na sebe, obavezu koju nisu izvršila određena preduzeća, poslodavci, nebitno kako se zovu i o kom se organizacionom obliku radi; država, zbog toga što nije bila u stanju da ih pravovremeno natera da izvrše svoje obaveze, sada preuzima određene obaveze.
Dalje, videćete iz člana 6. da je ograničeno vreme u kome se može taj zahtev podneti, a i iz člana 7. da se, u stvari, ovim zakonom ne garantuje bilo kakvo pravo radnicima, da je zbog toga pogrešna formulacija koja je data članom 2, jer se u članu 2. kaže: "Pravo na uplatu doprinosa u skladu sa ovim zakonom ima lice ...". Nema, nego tek može da ga ostvari ukoliko se određeni uslovi ispune. Prvi uslov je da se određeni papiri prikupe, drugi uslov da poslodavac podnese takav zahtev, treći uslov je da fond u roku od 12 meseci, što je izuzetno dug period, donese rešenje kojim se utvrđuje pravo na uplatu doprinosa.
Znači, još uvek se tu ne radi o ostvarivanju prava, nego o donošenju rešenja o utvrđivanju prava na uplatu doprinosa.
Zašto je rok u kome fond treba da donese to rešenje toliko dug? Zašto 12 meseci? Ako ste rekli da svi poslodavci i svi koji imaju uskraćeno neko pravo u roku od samo tri meseca mogu da podnesu zahtev, zašto onda fondu treba godinu dana da donese odgovarajuća rešenja; pogotovo što će se ta rešenja donositi za određene firme grupno i kolektivno, njima će biti mnogo lakše da obrađuju te podatke.
Ne postoji nikakva sankcija za fond, ukoliko on takvo rešenje ne donese. Šta će se onda desiti? Da li će neko snositi odgovornost? Zašto niste propisali kaznene odredbe?
Dalje, ni to nije kraj, jer se onda kaže da se pravo na utvrđivanje staža osiguranja stiče kada se fondu prenesu sredstva iz budžeta Republike, u okviru planiranih sredstava za transfere organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja, a u visini i na način kojim se ne ugrožava likvidna mogućnost budžeta. Mi i sami znamo kakav je državni budžet, znamo da obaveze iz februara prošle godine još nisu utvrđene.
Da li će biti mogućnosti, u skladu sa budžetom, da se ovi doprinosi zaista i uplate, da se zaista odvoje sredstva u budžetu i prebace se fondu? Tek se u tom trenutku stiču za radnike bilo kakva prava. To je tek peti korak, u kome vi možete konačno upisati određeni staž, da biste tek u šestom koraku, na osnovu tog staža, mogli da ostvarite pravo na penziju ili na neko drugo davanje.
Treba imati u vidu da su ovo obaveze od kojih neke datiraju još iz 1991. godine. Ako uzmemo u obzir da će ovo trajati barem još dve godine, znači da ljudi do 2007. godine neće moći da ostvare pravo na penziju koju su možda 1991, 1992. ili 1993. godine zaradili.
Dakle, ukoliko zaista brinete onoliko koliko brinete, ne o penzionerima, jer se ovde ne radi o penzionerima, nego o onima koji ne mogu da ostvare pravo na penziju, dajte onda ili izađite i navedite bilo kakav razlog zbog koga nije moguće prihvatiti ovaj amandman ili ga u danu za glasanje prihvatite.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 7. kojim se traži brisanje rešenja iz Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, iz razloga što se predloženim rešenjem traži pogoršanje uslova za sticanje prava na porodičnu penziju, odnosno povećanje sa 48 na 50 godina.
Pročitaću kako je to ranije bilo. Kaže se da udova stiče pravo na porodičnu penziju ako je do smrti bračnog druga navršila 48 godina (staro rešenje koje je postojalo po starom zakonu), a po novom predlogu to je 50 godina života; ili ako je do smrti bračnog druga ili u roku od jedne godine od dana smrti bračnog druga postala potpuno nesposobna za rad; ili ako je posle smrti bračnog druga ostalo jedno dete ili više dece koja imaju pravo na porodičnu penziju po tom bračnom drugu, a udova obavlja roditeljsku dužnost prema toj deci. Udova koja u toku trajanja prava prema tom osnovu postane potpuno nesposobna za rad zadržava pravo na porodičnu penziju dok postoji ta nesposobnost.
Onda stav 2, imamo isti slučaj – udova koja do smrti bračnog druga nije navršila, ranije je bilo 48 godina, a po predlogu Vlade Republike Srbije to se povećava na 50 godina života, ali je navršila, opet po ranijem zakonu, 43 godine, a po predlogu 45 godina, stiče pravo na porodičnu penziju kada navrši 50 godina po novom predlogu, odnosno kada navrši 48 godina, u skladu sa predlogom Srpske radikalne stranke.
Kada se raspravlja o razlozima za ovakvo postupanje, ne znam da li je ovo jedan od zahteva MMF-a sa kojim se Vlada Republike Srbije nije složila. Zanimljivo je kako ta rešenja, kojima se ukidaju neka prava građanima Srbije, odmah stupaju na snagu, kako tu nema potrebe da se čeka.
Ne znam zašto nije palo ministru Laloviću na pamet da i dejstvo ovih odredbi odloži, npr. do 20. februara 2010. godine, kao što je to slučaj sa nekim drugim odredbama, gde se poljoprivrednicima isplaćuje ovih 20,5 penzija. Tu je valjda bilo krajnje demokratski, u skladu sa tim proevropskim tokovima, evroatlantskim integracijama, da građani sačekaju da im se to vrati do 2010. godine. Ili, situacija koju smo imali oko vraćanja 1,5 penzije, što se vraća, po predlogu Vlade Republike Srbije, 2,5 godine, odnosno jedan dvadeseti deo penzije mesečno. Znači, tu se radi o vrhunskom cinizmu.
Treba podsetiti građane Republike Srbije i na onaj dug iz 1994. i 1995. godine, koji je isto nastao kada Srpska radikalna stranka nije bila u vlasti, ali koji je vraćan za vreme dok je Srpska radikalna stranka učestvovala u vlasti. Tada ste žestoko napadali profesora dr Vojislava Šešelja i SRS zbog rešenja da se penzionerima taj dug, mali dug, mnogo manji od ovoga o kome sada govorimo, isplati kroz bonove za električnu energiju.
Sada se vidi kolika je suštinska razlika između one vlasti i ove sada: ti bonovi za električnu energiju mogli su da se koriste istog trenutka.
Dakle, niste morali čekati dve, tri, pet godina da oni dospeju, sa njima ste mogli odmah izvršavati određene obaveze, da li za vaše domaćinstvo, domaćinstvo vaše dece, ili na neki drugi način, ali osnovno je da su ti bonovi imali istu i efektivnu i nominalnu vrednost.
Sada imamo situaciju da će se sa ovim javnim dugom ta nominalna vrednost drastično razlikovati od one koju će zaista te obveznice imati. Jer, ako vam obveznica dospeva za pet godina, ona će danas vredeti 20 ili 25% nominalnog iznosa.
Vredeće onoliko koliko je nominalno naznačeno samo za one koji sa tim, znači, kada otkupe za 20 ili 25% vrednosti, budu plaćali porez na dobit korporacija, akcize, PDV i ostalo, što penzioneri ne plaćaju; onda je bilo potpuno suludo omogućavati penzionerima da plaćaju porez na dobit korporacija tim obveznicama.
Jasno je na taj način odmah bilo da te pare - 23,5 milijardi dinara nisu ni namenjene penzionerima, nego da su upravo namenjene onima koji treba te obveznice da otkupe od penzionera i onda da plasiraju ta sredstva u privredu, da otkupljuju preduzeća, da plaćaju dažbine prema državi i da na taj način učine izbegavanje poreza.
U samom obrazloženju Vlade rečeno je dosta toga. Zanimljive su ove statistike koje dajete za 1987. godinu, 2000. godinu i uopšte odnos plata i broja zaposlenih, odnosno pokrivenosti rashoda za penzijska davanja ostvarenim prihodima po osnovu uplaćenih doprinosa. Onda kažete da je u 2000. godini taj odnos bio 78,56%, da je u 2004. godini bio 58,55%, ali da taj odnos i dalje pada. Znači, sami kažete da ste problem pokušali prevazići povećanjem stopa doprinosa i merama prinude pri naplati doprinosa. Bez obzira na to, deficit u Fondu je ostao prisutan, sa tendencijom daljeg rasta.
Kaže se: "Postojeći sistem penzijskog i invalidskog osiguranja, zbog visokog učešća u društvenom proizvodu zemlje i visokog opterećenja zarada, predstavlja važnu prepreku ekonomskom oporavku i napretku zemlje, čime se posredno dalje produbljuju problemi penzionog sistema. Drugim rečima, penzijski sistem i privredni napredak neposredno su povezani, tako da su u odnosu međuzavisnosti, odnosno promene u jednoj oblasti neposredno se odražavaju na stanje u drugoj oblasti. Visoka stopa doprinosa vodi, sa jedne strane, finansijskom iscrpljivanju privrede i, s druge strane, povećanom izbegavanju plaćanja doprinosa, što je kod nas uobičajena praksa."
Vi ovde na jasan način kažete da su neposredno povezane isplate penzionerima i ekonomski oporavak zemlje. Dakle, ili ćemo imati penzionere i izdržavati penzionere i zemlja će i dalje propadati i ekonomski sistem, ili ćemo se, sa druge strane, ovakvim zakonima osloboditi penzionera i onda ćemo valjda procvetati.
Ali, gospodo, to nije ono što ste vi govorili 2000. godine kada ste dolazili na vlast i to nije ono što ste govorili 2003. godine kada ste dolazili na vlast. Godine 2000. ste rekli – šest milijardi dolara čeka na granicama spremno da uđe, samo što nije ušlo; čim padne prethodna vlast sve će odmah procvetati, biće redovne plate, biće redovne penzije, svi ćemo živeti u blagostanju, teći će med i mleko. Godine 2003. rekli ste – ovi pre nas su bili lopovi, pa zbog toga to nije valjalo, ali sada kada njih oborimo, onda će doći to blagostanje o kome smo vam pričali.
U međuvremenu, podržavali ste jedni druge krajnje neprincipijelno i protivno obećanjima datim građanima, kad god je to trebalo. Zbog svega toga mi se nalazimo u ovoj situaciji. Mislim da je vreme da jednom kažete tim nesrećnim penzionerima, jer svakako jesu nesrećni kada moraju da žive dok ovakva vlada vlada, da li ćete im isplaćivati penziju u budućnosti ili ne, koji su to problemi; da li bi bilo najbolje ukinuti penzionere, da li ćemo da ukidamo narod, jer je preko 70% građana Srbije, po svim istraživanjima, trenutno za vanredne parlamentarne izbore; na koji način ćete rešavati ove probleme.
Ono što je jako zanimljivo jeste to što na jednom mestu nedostaje ovaj podatak kakvo je stanje bilo 2000. godine, a to je gde kažete: 1987. godine - 2.548.000 zaposlenih, fali 2000. godina, a 2004. godine - 1.580.000 zaposlenih. Jasno je da ovo nije slučajna greška. Jasno je da je Vlada Republike Srbije, dajući ovo obrazloženje, izbegla da da informaciju o tome, na jedan jasan način, koliko je bilo zaposlenih 2000. godine upravo zato što bi se onda na jasan i pregledan način videlo kakvi su destruktivni efekti vaše vlasti u prethodne četiri ili pet godina.
Povodom vaših reformi, kažete – 2002. godine problemi su prevazilaženi izmenom saveznog Zakona o PIO, jednokratno ste povećali starosnu granicu za tri godine, za muškarce sa 60 na 63 godine, za žene sa 55 na 58 godina, pa ste promenili način usklađivanja penzija, jer vam ovo prvo nije bilo dovoljno. Napustili ste ovaj sistem utvrđivanja na osnovu zarada kao jedinog parametra, pa ste 2003. godine doneli novi republički zakon, koji je opet utvrdio novi obračun penzija. Sada, 2005. godine zaokružujete taj sistem tako što hoćete da povećate starosnu granicu sa 63 godine na 65 godina za muškarce i sa 58 godina na 60 godina za žene.
Na ovaj način lako je izračunati da je nekome kome je pola godine pre dolaska DOS-a na vlast falilo nekoliko meseci do odlaska u penziju, pa ste mu 2002. godine opet povećali za tri godine, pa mu je opet falilo, sada opet povećavate. Znači, za pet godina vaše vlasti, pet godina ste povećali starosnu granicu za odlazak u penziju.
Na ovaj način, praktično, građani su tih pet godina radili džabe. Gde su otišle te godine i šta bi bilo s penzionim fondovima da oni i tih pet godina nisu uplaćivali poreze i doprinose u budžet? Dokle bi to danas dovelo? Da li bi danas bilo moguće uopšte isplaćivati penzije?
Na kraju, kažete i sami: "Za sprovođenje ovog zakona nije potrebno obezbediti dodatna sredstva za dotacije fondu, u odnosu na dosadašnje dotacije." Ne znam kako to objašnjavate, ukoliko kažete da su ovo rešenja koja su neuporedivo bolja za građane Republike Srbije, koja će konačno doneti blagostanje.
Ali, treba biti samo strpljiv, pa onda pročitati sledeći pasus, koji ima naslov – Analiza efekata zakona. Dakle, da bi bilo jasno, ovo je ono što piše Vlada sama o svom zakonu: "Donošenjem ovog zakona nastaviće se reforma sistema penzijskog i invalidskog osiguranja započeta sredinom osamdesetih godina, poboljšati finansijske prilike fonda...".
Kako se poboljšavaju finansijske prilike fonda? Tako što će građani morati duže da rade i da uplaćuju, a imaće, istovremeno, manje penzije i kraći vremenski period će te penzije koristiti.
Možda bi dobro bilo da vi odmah povećate, sada, za još neku godinu tu starosnu granicu, pa da bude 70 godina za muškarce, 65 za žene, i na taj način biste još značajnije i u još većoj meri poboljšali finansijske prilike fonda. Ne biste morali da brinete. Mislim da bi to dodatno uticalo i da se broj onih koji uopšte dočekaju penziju značajno smanji. Onda bi, praktično, mislim po prvi put Mlađan Dinkić bio u prilici da ostvari suficit i u tom delu. Više ne bi imali penzionera, rešili bi se penzionera, a sa druge strane, ovi koji rade morali bi da uplaćuju, jer ste povećali i mere prinude, i mislim da biste onda konačno i taj suficit mogli da usmerite na neke druge aktivnosti.
Dalje, kažete da se "posebno izdvajaju efekti koji se očekuju primenom novih rešenja u pogledu podizanja starosne granice za dve godine u odnosu na postojeće rešenje, na koji način će se produžiti period učešća osiguranika u sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja, a smanjiti pritisak na budžet u pogledu potrebnih sredstava za isplatu penzija.
Pored toga, usklađivanjem penzija dva puta godišnje, a ne kvartalno kao do sada, prevazilazi se problem nedostatka sredstava u fondu i obezbeđuje se redovna isplata penzija, što je opšti interes."
Zaista mislim da je pravi ekspertski tim morao da se okupi da bi napisao ovako besmislenu rečenicu. Da li je moguće da neko kaže da nije bilo sredstava u Fondu zato što su se penzije utvrđivale i usklađivale sa primanjima zaposlenih kvartalno, a ne polugodišnje, kako je sada predviđeno?
Ovakvom promenom, dakle usklađivanjem na pola godine, jedino će biti oštećeni penzioneri, zato što će imati taj period od pola godine u kome će čekati da im se penzije usklade sa rastom troškova života, sa inflacijom i sa povećanjem zarade zaposlenih. Znači, to je jednostavna činjenica i to nema nikakve veze sa uplatom sredstava u Fond. Dakle, poreske stope i sve ostalo ostaje isto. Jedino ćete potkradati penzionere na taj način što će po pola godine morati da čekaju da im uskladite penzije, umesto što je to do sada rađeno na tri meseca. Hvala.

Ako sam dobio reč, gospodine Anđelkoviću, molio bih vas da me ne prekidate, kao što ste prekidali gospodina Paju Momčilova, vašom zvonjavom ste ga prekinuli, on je mislio da je vreme isteklo i zbog toga je završio svoje izlaganje.

Koliko tačno?