Molio bih vas, gospodine Markoviću, da mi ovih proteklih minut i 15 sekundi ne računate u tri minuta koje imam za ovaj amandman.
Članom 9. definiše se maksimalan iznos obaveza koje korporacija može da preuzme na sebe u odnosu na ukupni kapital. Postavlja se pitanje zašto je određeno baš 16 puta više. Za tako nešto svakako nema nikakvog ekonomskog opravdanja, jer čuli smo i od strane samog ministra da je stopa povraćaja kredita kod naših građana, koji su po tom pitanju izuzetno disciplinovani, čak 97%. Znači, ako bismo primenili ekonomske kriterijume, ovaj odnos mogao bi da bude i 30 puta veći.
Kao drugo, ukoliko se zna da korporacija ne preuzima obavezu za kompletan kredit, već samo za razliku koja se ostvari između kredita i kada dođe do prodaje po osnovu hipoteke, ta obaveza svakako ne može toliko propasti.
Kaže - poslovna banka, kao instrument obezbeđenja kredita uzima hipoteku na imovinu koja je predmet kredita, i to u odnosu 1:1. U kom slučaju će ovaj odnos biti 1:1? Garantujem vam da u 99,99% slučajeva to neće biti tako. Evo i zašto. Kao prvo, poslovne banke koje daju kredit same procenjuju koliko nepokretnost na koju stavljate hipoteku vredi. Znači, ukoliko vaša nepokretnost vredi npr. 50.000 evra, oni će nepokretnost proceniti na 40.000. Znači, kada dođe do prodaje osigurane nepokretnosti, nikada neće biti šteta po ovu komisiju veća. Hvala.

Prethodni predsedavajući, gospođa Emilija Krstić, povredila je Poslovnika Narodne skupštine i to član 96. stav 3. koji kaže: "Poslaniku, odnosno predsedniku poslaničke grupe koji želi da govori o povredi ovog poslovnika, predsednik Narodne skupštine daje reč odmah po završenom izlaganju prethodnog govornika". Umesto toga, gospođa Krstić je reč dala ministru, sa obrazloženjem da je to uradila na osnovu člana 89. a taj član reguliše kada i koliko ko od učesnika u raspravi može da izlaže.
Kao drugo, povređen je i član 82. jer je nakon reklamiranja povrede Poslovnika od strane gospodina Ristića, elektronskim sistemom utvrđeno da nemamo potreban kvorum za rad. Nakon toga, gospođica Krstić je, protivno članu 82. stav 5. koji kaže: "Ukoliko sistem za elektronsko glasanje nije u funkciji, o čemu predsednik Narodne skupštine obaveštava narodne poslanike, kvorum se utvrđuje prebrojavanjem narodnih poslanika", tražila od nadležnih skupštinskih službi da uđu i da prebroje poslanike, a da o tome nije obavestila Narodnu skupštinu, znači, da elektronski sistem ne radi. Nakon toga je ponovo, kada je na elektronskom sistemu bio prikazan dovoljan broj govornika, utvrdila da postoji kvorum. Znači, da li radi ili ne radi sistem za elektronsko glasanje?

Nisam zadovoljan datim objašnjenjem i ponovo navodim član 96. stav 3. koji izričito kaže: "Predsedniku, odnosno predstavniku poslaničke grupe koji želi da govori o povredi ovog poslovnika, predsednik Narodne skupštine daje reč odmah po završenom izlaganju prethodnog govornika". Znači, ovo su odredbe koje regulišu rad kada je u pitanju povreda Poslovnika.
Ne možete primenjivati odredbe iz drugog dela ovog poslovnika, koje regulišu kada i koliko ko ima pravo da govori.
Ne sporim pravo ministra da izađe nakon svakog govornika i da odgovori na primedbe, sugestije itd, ali specifično član 96. reguliše kako se radi kada je u pitanju povreda Poslovnika i po povredi Poslovnika, daje se reč odmah nakon što izlaganje završi prethodni govornik.
Kao drugo, niste objasnili pomoću kojih kriterijuma je gospođica Krstić u jednom trenutku utvrdila da elektronski sistem za glasanje "ne radi", a u drugom trenutku, nekih 30-ak sekundi kasnije, utvrdila da sistem za elektronsko glasanje "radi". Znači, ovo ne spada u njena diskreciona ovlašćenja.

Dame i gospodo narodni poslanici, kako reče koleginica, Vlada predsednika Vojislava Koštunice ispunjava svoje predizborno obećanje. Tačno je da je ovo, kako vi kažete, treći set pravosudnih zakona, ali dajte da vidimo prvo šta je bilo u ova dva prethodna. Prvi set pravosudnih zakona imao je tri zakona i četiri člana i jedino što je predvideo odlaganje dejstva nekih odredbi za 2007. godinu.
Drugi set pravosudnih zakona, koji je takođe imao svega nekoliko članova, predvideo je da se uključi na neki način u raspodelu 50% sredstava naplaćenih od sudskih taksi, uključiv i sudsko osoblje i, kako vi kažete, time su stvoreni uslovi da se povećaju plate zaposlenih u pravosuđu. Ja vas sada pitam, jer sam vam i kada je bila rasprava o tom zakonu rekao da to neće uticati na materijalni položaj zaposlenih, a zaposleni su verujte to očekivali. Ja sam nakon toga pričao sa ljudima koji rade u sudovima. Znači, pričalo se da će biti povećane plate stručnih saradnika na 27-28.000 dinara, da će sudije u opštinskom sudu imati 45.000 dinara, da će daktilografima i ostalima takođe biti veliko povećanje.
Ja bih zamolio da nam ministar konkretno kaže koliko se sredstava naplaćuje i koliko povećanje plata zaposlenih u pravosuđu se planira. Mislim da je ovim zakonima malo toga kvalitativno promenjeno i ono što karakteriše sve ove zakone je to što ste nam za svaki govorili - ovo je prvi korak, ovo je prvi korak, a kada mi naredni put to budemo regulisali i kada sledeći put isti zakon bude na dnevnom redu, mi ćemo to onda uraditi sveobuhvatno, mi ćemo to tek onda uraditi kako treba.
Ja ne vidim razlog zašto bi čekali i zašto se stvari koje u praksi ne funkcionišu ne rešavaju odmah i moram da kažem da SRS nije podnosila amandmane na predlog ova tri zakona o kojima danas raspravljamo iz razloga što mi imamo potpuno drugačiji koncepcijski stav i smatrali smo da amandmanima nije moguće popraviti predložene odredbe.
Pokušaću ukratko, da kroz one stvari koje se tiču prakse pojasnim šta je to što ne valja u ovim zakonima.
Kao prvo, član 11. stav 2. Zakona o sudijama kaže da, ukoliko bude ukinut sud, sudija nastavlja dužnost u sudu iste vrste, istog stepena ili približno istog ranga. Ja vas pitam šta znači približno istog ranga i na koji način će ovo biti tumačeno? Da li je opštinski sud približno istog ranga kao i okružni? To su neposredno jedan rang do drugog. Na šta se misli? Da li će, ukoliko bude ukinut opštinski sud, neko preći u okružni ili će neko ukoliko negde bude ukinut okružni sud preći u opštinski sud? Ovo je jednostavno nedopustivo.
Kada se neki zakon donosi, pogotovo zakoni čija je priroda ovako osetljiva, ukoliko želimo da sudijama garantujemo ustavnost, ne može se onda reći u zakonu "približno istog ranga." Mora unapred tačno da se zna u koji će ko sud preći.
U članu 27. predviđeno je da sudija može da se bez ičijeg odobrenja bavi naučnom ili stručnom delatnošću, uz naknadu, iako prvi stav istog tog člana kaže da sudija ne može biti na dužnosti u organima koji donose ili izvršavaju propise, biti član političke stranke, baviti se bilo kojim javnim ili privatnim plaćenim poslom, niti pružati pravne usluge ili savete uz naknade.
Znači, direktno je nov stav koji predlažete suprotan prvom stavu člana 27. Zakona o sudijama. Postavlja se pitanje koja je to stručna delatnost sudije? Ja mislim da je to suđenje, da je to bavljenje pravom. Nedopustivo je da se omogući sudijama da se svojom strukom bave uz naknadu. Ovo je legalizacija korupcije u pravosuđu o kojoj vi toliko govorite. Ne treba toliko kritikovati sudije. Velika većina sudija radi kvalitetno i časno svoj posao. Ja mislim da nije ni dobro da ministar pravosuđa toliko kritikuje pravosuđe, a da mi iz opozicije moramo sudije da branimo.
Što se tiče naučne delatnosti, svakako da treba dozvoliti sudijama da se bave, ali isto tako mislim da je neophodno da sudija koji se bavi stručnom delatnošću, uz naknadu, obavesti o tome predsednika suda. Vezano za prethodni član, članom 28. nije predložena izmena, ali bi trebalo obavezati sudiju da obavesti predsednika suda o svakom poslu kojim se dodatno bavi, a nedozvoliti mu da on unapred razmišlja da li je nešto nespojivo ili nije, da unapred odlučuje i da samo onda za one poslove za koje on misli da mogu biti nespojivi prijavljuje predsedniku suda i da se to dalje prijavljuje Visokom savetu pravosuđa. Više instance treba da odlučuju o tome, ali u ovakvim slučajevima mora postojati obaveza sudije da za svaku delatnost koju vrši pored svoje sudijske obavesti predsednika suda.
Što se tiče plata sudija, ako već govorimo o platama, nije predviđena izmena, ali mora se imati u vidu da su neki sudovi u Srbiji preopterećeni i da imaju i po sedam, osam ili deset puta više predmeta u odnosu na neke druge sudije.
Mislim da nije dovoljna ova odredba po kojoj se predviđa da se za 20% može povećati plata određenog sudije, jer kažem nije isto ako vam je povereno u rad 30 predmeta ili ako vam je povereno 300 predmeta. Bolje bi bilo da je napravljena skala, pa da se onda npr. ukoliko je određeni sudija zadužen sa tri puta većim brojem predmeta nego što je prosek u Republici povećava plata za određeni procenat, ukoliko je zadužen sa pet puta ili deset puta većim brojem predmeta od proseka u Republici, takođe predviđa za unapred određeni procenat.
Što se tiče člana 41, u kome se određuje koliko je potrebno prakse da bi neko bio izabran za sudiju opštinskog, trgovinskog, okružnog suda, nakon položenog pravosudnog ispita, ja moram da kažem da postoji jedna velika razlika koja se ogleda u tome da li je neko ko se bira za sudiju radio u pravosuđu ili nije, da li se za to spremao ili nije. Čak i kada je polaganje pravosudnog ispita u pitanju. Predviđen je duži staž za lica koja praksu ne obavljaju u pravosuđu.
Jednostavno nedopustivo je da neko ko radi u privredi, odnosno van pravosuđa, pod istim uslovima konkuriše sa onima koji posvete deo svog života, rade u pravosuđu, prođu rad u sudu i kao pripravnici i kao stručni saradnici.
Ja vas podsećam da je plata stručnog saradnika, negde, oko 14.000 i vi tražite od ljudi da određeni broj godina nakon polaganja pravosudnog ispita, rade u pravosuđu kao stručni saradnici, to može biti pet godina, deset godina, za izuzetno malu platu.
S druge strane, ljudi koji rade u privredi za dobre plate bez dana iskustva u sudu budu izabrani i za predsednika opštinskog, okružnog itd. Kao drugo, neophodno je predvideti da neko, ukoliko želi da bude izabran za predsednika okružnog suda provede bar neko vreme kao sudija opštinskog suda. Ne može neko ko nikada u sud nije ušao da uđe u okružni sud i da radi svoju dužnost kako treba. Ja sam siguran da će se i ministar složiti sa tim.
Dešavalo se u praksi da neko dogura i do sudije Vrhovnog suda a da u svojoj karijeri ne donese nijednu meritornu odluku. Vi to, takođe, vrlo dobro znate. Neki su radili kao istražne sudije, pa onda predsednici sudova, napredovali, napredovali, došli do sudije Vrhovnog suda a da nijednu meritornu odluku u svojoj karijeri doneli nisu. To nije dobro.
Član 44. propisuje da se za kandidate koji dolaze iz sudova obavezno pribavlja mišljenje "sednice sudija suda iz koga potiče kandidat".
Kao prvo, ne valja što se to čini za ljude koji dolaze iz pravosuđa i za one koji ne dolaze, nikakvo mišljenje se ne pribavlja, i onda vam je čak i bolje da ne dolazite iz pravosuđa. Niko neće govoriti o tome kakav ste čovek. Da li ste dostojni ili niste i slično.
Kao drugo, ako se daje mišljenje kolegijuma treba znati šta to u praksi obično znači. Kada kolegijum daje mišljenje to se najčešće radi na osnovu ličnih afiniteta. Pogotovo u većim sudovima, koji imaju od 50 do 80 sudija. Jedan sudija, praktično, i ne poznaje drugog, niti je upućen na bilo koji način u njegov rad. Znači, sudija koji radi u odeljenju radnih sporova niti dobija izveštaje, niti zna kakav je kvalitet odluka sudije koji radi u krivičnom odeljenju ili u parničnom.
U praksi se onda dešava da se glasa za one ljude koji se više druže, ko je popio više kafa i koji su simpatičniji nekome, a ne za ljude koji dobro i kvalitetno obavljaju svoj posao. Ovde su morali da budu uključeni i neki objektivni kriterijumi. Znači, broj ožalbenih odluka, broj urađenih odluka, broj potvrđenih, znači neki objektivan kriterijum.
Takođe nije dobro da se i dužina staža predviđa kao jedan od kriterijuma, jer bi taj kriterijum mogao da dođe u obzir jedino ukoliko se radi o dvoje sudija koji imaju iste stručne kvalitete, i u tom slučaju onaj ko ima duži staž može imati prednost.
Što se tiče člana 56. - u Predlogu zakona se uvodi ministar nadležan za pravosuđe, kome se daje ovlašćenje da pokrene postupak u kome se utvrđuje navršenje radnog veka, a podsetiću vas da je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o sudijama iz jula 2002. godine, koji je objavljen u Služebnom glasniku br. 42/2002. znači da su u stavu 2. već bile dodate reči – ministar nadležan za pravosuđe i da je Odlukom Ustavnog suda br. 17/2003. utvrđeno da su, između ostalog, i odredbe ovog člana 13. neustavne.
Zašto bismo nešto što je već jednom proglašeno neustavnim unosili u zakon i opet čekali godinu ili godinu i po dana da Ustavni sud donese istu odluku.
Što se tiče člana 63. nije jasno zašto se traži brisanje stava 2. Mislim da on treba da ostane. Radi se o načinu prestanka dužnosti sudije zbog navršenja radnog veka. Na ovom mestu bi trebalo predvideti da se po samoj sili zakona, ukoliko protekne određeni rok, npr. 60 dana, predvidi da će nekome prestati sudijska funkcija, da ne bi dolazilo do zloupotreba.
Mi smo jednu zloupotrebu imali, danas smo raspravljali o gospođi Verici Stamenković, koja je duže od dve godine, nakon što je ispunila sve uslove, mislim iz člana 42. ovog zakona, morala da bude razrešena, morala u penziju, obavljala je tu funkciju. Da nam se ne bi to dešavalo predlažem da ovaj član ipak ostane.
Vezano za ovaj zakon, članom 66. predviđeno je da se predsednik suda bira među sudijama na period od četiri godine i da može biti ponovo izabran. Na neki način trebalo je ograničiti broj mandata, na koliko može biti izabran predsednik suda, jer na ovaj način možemo doći u situaciju tj. nije dobro da neko bude biran za predsednika suda po nekoliko puta.
Takođe, ono što nije dobro, nije predviđeno da bi neko bio izabran za predsednika suda mora prethodno određeno vreme da provede na funkciji sudije. Opet ćemo imati situaciju da neko direktno, znači neko ko ne dolazi iz pravosuđa, bude istovremeno biran i za sudiju i za predsednika suda. Opšte mišljenje je da tako nešto nije dobro i da to treba jednostavno sprečiti.
Što se tiče Zakona o Visokom savetu pravosuđa, kao prvo sporno je – član koga bira Narodna skupština, u zakonu kaže – istaknuti pravnik. Koji su to kriterijumi? I ovde je trebalo predvideti neke objektivne kriterijume, da vidimo ko se to može smatrati istaknutim pravnikom. Da ne bismo sutra došli u situaciju da nam istaknuti pravnik bude npr. Vladan Batić. On jeste pravnik, jeste istaknut, ali nije se istakao po kvalitetnom radu u pravosuđu.
Da li će sutra, na primer, gospođa Vučo biti proglašena za istaknutog pravnika? To je apsurdno. Dajte neke čvršće kriterijume, da znamo ko je istaknuti pravnik.
Član 12. stav 2. gde se takođe radi o jednoj nepravilnosti, a ja mislim da bi ovaj stav trebalo da glasi, kada se pitanje o kome se odlučuje odnosi na sudije, da uži sastav čine stalni članovi i pozivni članovi sudije, a kada se pitanje odnosi na javne tužioce i njihove zamenike, da uži sastav čine stalni članovi i pozivni članovi javni tužioci.
Zakon o javnom tužilaštvu, znači, postoje kao, prvo, principijelne primedbe. I mi smatramo da bi trebalo i zamenici javnih tužilaca da budu stalni. Znači da njihova funkcija bude stalna. Postavlja se pitanje, a nismo dobili jasno obrazloženje, zašto oni podležu reizboru svakih osam godina. Bolje bi rešenje bilo da tužilac podleže reizboru, a da zamenici budu stalni i da se njihov rad ocenjuje na drugi način.
Ukoliko neko kao zamenik javnog tužioca ne radi dobro, postoji ustanova razrešenja i propisani su razlozi zašto se neko razrešava - ukoliko svoju dužnost nije vršio u skladu sa zakonom, ukoliko nije poštovao obavezne instrukcije itd. Na ovaj način jednostavno se institucija razrešenja zamenjuje institucijom reizbora. Ne treba zamenicima tužilaca da drhte pred reizborom. Tim ljudima treba omogućiti da jedan duži niz godina rade svoj posao, da budu stabilni, da razmišljaju samo o struci.
Ne vidim drugi način na koji bi se ljude, koji ionako nisu preterano dobro plaćeni, privoleli da posvete svoj život radu u pravosuđu. Ukoliko nekoga svake tri godine seckate, ili četiri, ili sedam, ili onako, kada se promeni skupštinska većina, to svakako nije dobro.
U članu 57. nije predviđena izmena ali, shodno zakonu o sudijama, trebalo bi predvideti duži staž za lica koja dolaze na mesto zamenika javnog tužioca, a ne konkurišu iz pravosuđa.
Još jedna stvar, u članu 81. stavu 2. zameniku javnog tužioca koji ne bude izabran, prema odredbama ovog zakona, ukoliko je disciplinski kažnjavan u toku prethodnog mandata, prestaju sva prava po osnovu rada! Ova odredba je svakako nedopustiva. Šta znači to – da li je neko disciplinski kažnjavan ili nije u toku svog prethodnog mandata?
Znači, kada je vođen disciplinski postupak, normalno je da je u tom postupku utvrđivano da li je neko povredio svoje radne obaveze, i kakva je povreda bila. Ukoliko je ocenjeno da neko može svoju funkciju da obavlja i dalje, onda je neprihvatljivo da te ljude kažnjavamo ovim zakonom i da im na ovaj način oduzimamo prava po osnovu rada.
Znači, ne može se nekome uskratiti šest plata bez vođenja novog disciplinskog postupka. To bi bilo isto kao kada bi u nekoj firmi koju zatvarate rekli nema pravo na otpremninu, odnosno na socijalni program onaj ko je discilinski kažnjavan. To je jednostavno nedopustivo. Hvala vam.

Kada sam pomenuo gospođu Vericu Stamenković, ja sam to pomenuo ne zato što nisam govorio o onome što se nalazi na dnevnom redu, nego upravo dajući primer do čega, znači odredbe ovog zakona mogu da dovedu u praksi do kakvih zloupotreba. Sada je jasno da je ovo zloupotreba i ja ću sada reći da je predsednik Odbora za pravosuđe i upravu u periodu kada je stigao ovaj slučaj gospođe Verice Stamenković na dnevni red, odnosno kada je trebalo da stigne, jer nije stigao, predmet je arhiviran, znači bez potpisa i bez ičijeg znanja i očigledno je da se radi o zloupotrebi.
Drugo, ja nisam rekao da je gospođa nezakonito radila, nego sam rekao da to što je ona radila, što je bila u radnom odnosu nije u skladu sa Zakonom o sudijama jer, član 52. kaže sudiji prestaje radni vek kada navrši 65 godina života ili 40 godina radnog staža.
Znači, alternativno je postavljeno, ili – ili. Gospođa je navršila 40 godina radnog staža, postupala je još u naredne dve godine. Znači, to nije moglo drugačije da se ispravi i Odbor za pravosuđe nije doneo odluku da ona bude razrešena retroaktivno, to biste možda vi uradili, jer je ona po funkciji kao predsednik suda postupala u predetima i ona je po fnkciji član KV veća. Znači, da smo nju razrešili retroaktivno dve godine unazad, mnogo bi to teže posledice proizvelo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 29, koji sam podneo u ime poslaničke grupe SRS nije među amandmanima prihvaćenim od strane Vlade, iako bi po svojoj sadržini svakako mogao biti prihvaćen, jer je u skladu sa prihvaćenim amandmanima i njegovo prihvatanje ne bi narušilo koncepciju samog zakona.
Predloženim amandmanom precizira se postupak razrešenja člana ili sekretara odbora i on glasi - naslov iznad člana 29. se briše, a u članu 29. stav 1. menja se i glasi: "Zbog povrede odredaba ovog zakona protiv člana odbora i sekretara službe pokreće se postupak razrešenja pred Narodnom skupštinom". U stavu 3. reči "republički odbor dužan je" zamenjuju se rečima "odbor je dužan".
Smisao ovog amandmana je da se omogući Narodnoj skupštini da u slučaju povrede odredaba ovog zakona od strane člana ili sekretara odbora procenjuje u svakom konkretnom slučaju da li je povreda takva da nužno povlači i razrešenje člana odbora.
Predlog zakona koji je pred nama predviđa u ovom slučaju automatizam i razrešenje člana odbora, u slučaju svake, pa i najmanje povrede, bez obzira na vrstu i težinu povrede.
Ovakvo rešenje nije dobro iz nekoliko razloga. Za povredu odredaba zakona od strane funkcionera predviđeno je nekoliko različitih sankcija, u zavisnosti od težine povrede. Kao prvo, tu je za najlakše povrede predviđena mera nejavnog upozorenja, tako da u praksi može doći do situacije da član odbora koji zakasni sa izvršenjem obaveze, npr, za prijavljivanje svoje imovine i imovine povezanih lica, bude razrešen za taj prekršaj, dok član 26. istog zakona propisuje da će funkcioner, u slučaju iste povrede, pretrpeti sankciju nejavnog upozorenja.
Očigledno je da se radi o velikoj disproporciji između predviđenih sankcija za istu povredu odredaba zakona. To u praksi može da dovede do velikih zloupotreba.
Kao drugo, nelogično je da Narodna skupština, koja bira pet od devet članova ovog odbora, ne može ni na koji način da utiče na njihovo razrešenje. Logično bi bilo da Narodna skupština, kao organ koji bira te članove, ima mogućnosti da ih razreši. Mnogo je bolje rešenje koje je predvidela SRS, da sama Narodna skupština, naravno, pred očima javnosti, utvrdi da li je ili nije član odbora izvršio određenu povredu zakona, kakva je priroda te povrede u pitanju, kao i da li je, s obzirom na vrstu i težinu povrede, moguće i svrsishodno da član ili sekretar odbora i ubuduće vrši svoju dužnost.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam na član 35. podneo ispred poslaničke grupe SRS predviđa da se naslov iznad člana 35. briše, a da se stav 1. menja i glasi: "Članovi i predsednik odbora biće izabrani u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona".
Ovo je jedan od amandmana koji suštinski i koncepcijski prati ove prihvaćene amandmane, pa mi nije jasno zašto nije prihvaćen, pogotovu što bi u tom slučaju bilo nepotrebno pravno-tehnički redigovati ove članove, jer, između ostalog, mojim amandmanom u stavu 2. reči "republički" i "republičkog" brišu se, a u stavu 3. u kome je predviđeno da će se pokrajinski i lokalni odbori osnovati u roku od 60 dana, a koji su prihvaćenim amandmanom, podneo ga je kolega Marković, izbrisani, tako da mi zaista nije jasno zašto ovo nije prihvaćeno.
Moram da kažem još nekoliko reči povodom amandmana koje je podnela SRS, pre svega gospodinu Miloševiću, jer da je kuća valjala, verujte da mi ne bismo na 37 članova, koliko ima ovaj zakon, podneli više od 40 amandmana. Mi smo ovu kuću, gospodine Miloševiću, gradili iz temelja. Znači, nismo menjali crepove, nego smo menjali iz temelja.
Kao drugo, gospođica Nataša Jovanović nije izašla da brani Vjericu, jer Vjerica Radeta, hvala bogu, nije niti sirota niti nezaštićena, kako vi to rekoste, niti je vaše izlaganje shvatila kao napad na sebe. Verujte, mi smo u komunikaciji zaključili da ste vi stvarno jedan krajnje simpatičan deka i čak smo se brinuli kako bi moglo još neko izlaženje do ove govornice na vas i na vaše zdravlje da utiče, ali smo morali ...
(Predsedavajuća: Molim vas da pazite na termine koje upotrebljavate, inače ćete stvarno dobiti opomenu.)
Pazite, zaista ništa ružno ne bih rekao gospodinu Miloševiću, zaista starije ljude poštujem, čak sam konstatovao da mi je simpatičan. Ali, da bi malo bolje shvatili suštinu parlamentarizma, kako će poslanici SRS glasati na kraju o ovom zakonu zavisi od toga koji će nam sve amandmani biti prihvaćeni i kako će ovaj zakonski tekst na kraju izgledati.
Znači, u prethodnom periodu i u prethodnom sazivu ove skupštine slušali smo mnoge koji su govorili da su amandmani SRS opstrukcija i da su destruktivni, ali, gospodine Miloševiću, kakvi su naši amandmani, sudiće narod na narednim izborima. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što ste već čuli tokom načelne rasprave, SRS je kroz amandamne koje su podneli njeni poslanici ponudila potpuno drugačiji koncept zakona o sprečavanju sukoba interesa pri obavljanju javnih funkcija.
Po našem mišljenju - jer mi smo malo drugačije, odnosno logički sredili ove članove - bilo je normalno da prvi član utvrđuje predmet ovog zakona i o tom članu je govorio gospodin Krasić.
Drugim članom preciznije su utvrđene dužnosti javnih funkcionera u smislu ovog zakona, a treći član precizno utvrđuje ko su javni funkcioneri na koje se primenjuju odredbe ovog zakona itd.
Amandmanom na član 2. briše se naslov iznad člana 2, a član 2. menja se i glasi: "Javni funkcioner u smislu ovog zakona pri obavljanju javne funkcije mora uvek da postupa časno, pošteno, savesno, odgovorno i nepristrasno, da čuva dostojanstvo javne funkcije koju obavlja, poverenje građana i lični ugled i dostojanstvo.
Javni funkcioner je lično odgovoran za svoja činjenja i nečinjenja pri obavljanju javne funkcije na koju je izabran, imenovan ili postavljen prema organu koji ga je izabrao, imenovao ili postavio i građanima koji su ga izabrali.
Odgovornost iz stava 2. ovog člana ne isključuje krivičnu i materijalnu odgovornost javnog funkcionera po opštim propisima o odgovornosti.
Javnom funkcioneru se zabranjuje da obavljanje javne funkcije koristi za ostvarivanje ličnog interesa ili za ostvarivanje interesa povezanih lica koja su određena ovim zakonom.
Javni funkcioner ne sme biti ni u kakvom odnosu zavisnosti prema licima koja bi mogla da utiču na njegovu objektivnost pri obavljanju javne funkcije.
Građani imaju pravo da budu obavešteni o radu javnog funkcionera kao javne ličnosti".
Cilj ovog amandmana, odnosno svih amandmana SRS-a, jeste da se na neki način ovom zakonu da ozbiljnost, da se precizno propiše kako bi to javni funkcioneri trebalo da vrše svoju dužnost i da se odboru, koji bi po našem predlogu zakona bio jedinstven, daju odgovarajuća ovlašćenja, kao i da se obezbede odgovarajuće sankcije. Kao što smo već čuli u dosadašnjoj raspravi, ovaj zakon će građane koštati izuzetno mnogo, a to je nešto oko milijardu i po dinara, a što predstavlja samo plate za ljude koji će biti angažovani u ovim odborima, za članove odbora, sekretare, kao i tehničku službu koja će pratiti rad ovih lica.
Takođe, podsetiću na reči ministra Zorana Stojkovića, ministra za pravosuđe, koji nas je prethodne nedelje sa ove govornice ubeđivao da nema para za pravosuđe i da ne postoji način da se tim ljudima pomogne; ubeđivao nas je da će, uključivši sudsko osoblje, kako je on te ljude nazvao, u raspodelu 50% takse koja se naplati u sudovima, popraviti materijalni položaj pravosuđa. Pozivam ga da nam objasni zašto ovaj novac, znači ove milijarde koje će biti bačene u vetar, nisu iskorišćene da se pomogne ljudima u pravosuđu i da se povećaju plate sudijama. A podsećam, ovi ljudi mogu biti izabrani bez dana škole, a biće tri puta plaćeniji od sudija.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram priznati da sam, kada sam prvi put pročitao Predlog ovog zakona, bio veoma iznenađen, pre svega nejasnim formulacijama i izostankom konkretnih ovlašćenja za odbore, kao i odgovarajućih sankcija. Jednostavno, ovo nije zakon kakav ste obećavali u kampanji. Ovo nije zakon  kakav su građani očekivali i ako kojim slučajem bude izglasan u ovom obliku, kada počne da se ne primenjuje, građani će biti veoma razočarani.
SRS je, kroz amandmane koje smo podneli, ponudila jedan potpuno drugačiji koncept zakona o sprečavanju sukoba interesa pri obavljanju javnih funkcija. Pokušaću da ukratko (sada ukratko, a tokom rasprave o amandmanima i konkretnije) ukažem na nedostatke i nelogičnosti kojima obiluje ovaj zakon, koji po svojoj nesprovodivosti najviše podseća na zakon o lustraciji i sve ono što se dešavalo oko Radiodifuznog saveta. Već sada se može reći da će ovaj zakon biti upamćen kao jedan izuzetno skup eksperiment koji će Republiku Srbiju koštati desetak hiljada prosečnih plata mesečno.
Prva mana ovog predloga jeste u tome što su od primene izuzeti najpre sudije Ustavnog suda, sudije za prekršaje, javni tužioci i zamenici javnih tužilaca, kao i funkcioneri imenovani u organe ustanova i drugih organizacija čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina, opština, grad i grad Beograd. Mnogo bi bilo bolje da je, umesto ovakvog parcijalnog rešenja, ova oblast sukoba interesa regulisana na celovit način, jednim zakonom za sve funkcionere.
Dalje, prilikom organizovanja odbora za rešavanje o sukobu interesa predviđeno je osnivanje republičkog odbora, najpre za rešavanje o sukobu interesa, a zatim i pokrajinskih odbora i, na kraju, opštinskih i gradskih odbora. Ovo rešenje vodi osnivanju velikog broja odbora, jer znamo da u Srbiji ima nešto manje od 200 opština.
To će svakako dovesti do jednog glomaznog aparata koji će brojati nekoliko hiljada ljudi, a samim tim će doći do formiranja različite prakse u odlučivanju odbora, jer su oni, podsećam, samostalni i nezavisni u svom radu. To će dovesti do različitih odluka o istim ili sličnim slučajevima, odnosno za istu povredu ovog zakona jedan odbor za rešavanje o sukobu interesa izricaće nejavno upozorenje, dok će drugi izricati preporuku za razrešenje.
Kod određivanja kruga povezanih lica jedan deo određen je nabrajanjem određenih lica, dok je drugi deo određen opštom formulacijom, tako da svako lice pod određenim uslovima može biti povezano ukoliko to odluče članovi odbora, iako nema nijednog unapred propisanog kriterijuma za to. Znači, u praksi će to svakako izazvati probleme.
Kod podnošenja izveštaja o imovini, rekao sam već, veoma široko je postavljen krug lica za koja funkcioneri imaju obavezu da prijave imovinu, a pri tom nije obezbeđena nikakva zaštita podataka koje ti ljudi budu prijavljivali.
Zatim, ne postoji nikakva predviđena sankcija za neprijavljivanje podataka. Šta će se dešavati ukoliko funkcioner nije u dobrim odnosima sa nekim od lica čiju imovinu treba da prijavi ili ukoliko jednostavno ta lica ne žele da daju tu imovinu nikome na uvid, sem, u skladu sa poreskim zakonima, poreskim organima? Da li će i kakve posledice za to trpeti funkcioner?
Kod prijema poklona jedno veoma zanimljivo rešenje kaže da povezano lice ne može primiti poklon u vezi sa vršenjem javne funkcije funkcionera sa kojim je povezano. Funkcioner može dokazivati da nije mogao uticati na ponašanje povezanog lica ako je ono poklon primilo ili da poklon nije bio u vezi sa vršenjem njegove javne funkcije.
Jedan od osnovnih postulata u našem pravnom sistemu je prezumpcija nevinosti. Kroz ovaj zakon zakonodavac uvodi pretpostavku krivice, jer postoji oboriva zakonska pretpostavka da je funkcioner kriv za ponašanje, odnosno prijem poklona od strane povezanog lica. To je u pravu nedopustivo, kao što je nedopustivo zahtevanje od funkcionera da dokazuje negativnu činjenicu, odnosno odsustvo svoje krivice.
Što se tiče sastava republičkog odbora, predviđeno je da ima devet članova od kojih tri biraju sudije Vrhovnog suda među diplomiranim pravnicima posebno stručnim za krivično, građansko, privredno ili upravno pravo, a jednog bira Advokatska komora.
Takođe, ne postoje unapred propisani kriterijumi, ko će i na osnovu kojih merila odlučivati ko je posebno stručan u određenoj oblasti. Naše dosadašnje iskustvo sa ekspertima u raznim oblastima je veoma negativno.
Dalje, jedini kriterijum za predlaganje kandidata može da bude lično poznanstvo između predlagača i kandidata. Neće valjda neko iz Ustavnog suda ili iz Advokatske komore predložiti za člana saveta nekog za koga je u prodavnici čuo da je posebno stručan. Valjda će predložiti svog poznanika u čiju se stručnost već unapred uverio, a onda se postavlja pitanje da li ti ljudi mogu da budu objektivni.
Sledeći član propisuje zabranu, odnosno kaže da član republičkog odbora ne može biti član političke stranke. Zašto ne? Šta to fali članovima političkih stranaka i da li zakonodavac ovim zakonom hoće da ih unapred sve proglasi za nepoštene i neobjektivne? Kako ćete i na koji način utvrditi da li je neko član određene političke stranke? Po sadašnjim zakonima ne postoji obaveza izjašnjavanja za bilo koga da li je ili nije član političke stranke.
Zatim, plata, odnosno mesečna naknada za člana republičkog odbora, koja je u visini sedam prosečnih mesečnih zarada isplaćenih u Republici Srbiji, izuzetno je visoka i mnogo je veća i od plate predsednika Republike, od plate narodnih poslanika, od plate ministara, sudija, tužilaca. Na ovaj način se svi ovi ljudi degradiraju. Degradira se i predsednik Republike koji je inokosni organ i koga bira nekoliko miliona ljudi.
Odbor će imati službu koja vrši stručne, administrativne i tehničke poslove potrebne za rad odbora. Službom rukovodi sekretar; plata sekretara ne može biti viša od trostrukog iznosa plate sekretara Narodne skupštine. Ovde imamo degradaciju i Narodne skupštine i sekretara Narodne skupštine.
Što se tiče mera koje će ovi odbori izricati, ono što se nameće samo po sebi jeste da te mere nisu obavezne i unapred se može reći da one u praksi neće biti poštovane, pogotovo ako se ima u vidu način na koji će ovi ljudi biti birani, a verovatno će prebacivati jedni drugima – ovaj je iz one stranke, ovaj je JUL-ovac, a ovaj je DS-ovac, mene njegove preporuke ne zanimaju.
Mera nejavnog upozorenja, kaže član 26, izriče se funkcioneru zbog povrede ovog zakona koja nije uticala na vršenje javne funkcije. Kada pogledate koje su povrede ovog zakona u članu 6. postavlja se pitanje da li je moguće da neko učini neku povredu, a da to ne utiče na vršenje njegove funkcije? Da li je moguće da neki funkcioner npr. utiče na dobijanje poslova ili javnih nabavki, a da to ne utiče na vršenje njegove funkcije.
Da li je moguće da zloupotrebi posebna prava koja mu pripadaju radi vršenja javne funkcije, a da tim činom ne ugrozi vršenje svoje javne funkcije?
Što se tiče sastava pokrajinskih odbora, kao i opštinskih i gradskih, ovde je još gora situacija, jer ovde apsolutno nikakvi kriterijumi nisu predviđeni za članove odbora. Možete reći da će to biti stručni ljudi i ovakvi i onakvi, ali zakon jednostavno ne kaže i ne obavezuje te ljude niti da imaju jedan dan radnog staža, niti da imaju jedan dan škole pre nego što ih neko imenuje na ovu funkciju da odlučuju o časti, obrazu i sudbinama drugih ljudi.
Ukoliko ovaj zakon bude donet, biće iskorišćen za zapošljavanje velikog broja ljudi na lokalnom nivou, a korist od ovog zakona, odnosno primene ovog zakona biće minimalna ili nikakva, a posebno u malim i siromašnim opštinama, gde će predstavljati veliko opterećenje za lokalne samouprave.
Samo još jedna stvar, veoma važna, kaže u članu 36. stav 2. da će Vlada, odnosno nadležni organ AP, opština, gradova i grada Beograda u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona obezbediti prostorne, tehničke i druge materijalne uslove za početak rada odbora. Niste u stanju pet godina, a podsetiću u ovom trenutku da je primena Zakona o sudovima odložena za 1. maj 2007. godine, jer niste bili u stanju da nađete četiri zgrade za apelacione sudove, a hoćete da nas ubedite da ćete za 200 odbora za rešavanje sukoba interesa, koji će biti formirani širom Srbije, u roku od 30 dana biti u stanju da obezbedite sve ove uslove.
Zanimljivo je još i pitanje plata ovih članova lokalnih i pokrajinskih odbora, jer član 33. kaže da se na organizaciju i rad pokrajinskih i lokalnih odbora i položaj njihovih članova primenjuju odredbe ovog zakona o republičkom odboru. Kada se to primeni, s obzirom na to da član republičkog odbora ima pravo na naknadu u visini od sedam prosečnih mesečnih zarada u Republici Srbiji, analogno tome član pokrajinskog odbora imaće pravo na sedam prosečnih mesečnih dohodaka isplaćenih u pokrajini, a član lokalnog odbora na sedam prosečnih ličnih dohodaka isplaćenih u opštini. Na ovaj način, kada se formira 200 odbora po minimum pet članova, lako je doći do računice da će ovo mesto Republiku Srbiju koštati više od 7.000 prosečnih ličnih dohodaka. Da li je ovo vredno toga?
Na kraju, s obzirom na to da se ovaj zakon poziva na moral, rekao bih da ko morala ima ovaj zakon mu nije ni potreban, a ko morala nema, njemu ovaj zakon neće predstavljati nikakvu prepreku. Imate, dame i gospodo narodni poslanici, još jednu šansu da sve ovo ispravite, a to je da glasate za amandamne SRS-a.

Dame i gospodo narodni poslanici, nije ovo svakako dobar zakon i neće ništa suštinski promeniti, ali osećam obavezu, s obzirom na to da sam, do pre nekih mesec dana, radio u pravosuđu, da kažem par reči o predloženom tekstu zakona.
Kao prvo, postavlja se pitanje - šta će se ovde suštinski promeniti, jer ove takse o kojima danas razgovaramo, naplaćivane su i do danas i bile su usmerene na pobošljanje materijalnog položaja sudija, javnih tužilaca itd, ali mogu da vam kažem da od toga niti sudije, niti tužioci nisu videli ništa.
Postavlja se pitanje, - ko će i na koji način raspoređivati sredstva koja se budu ubrala na osnovu ovih taksa? Ta sredstva nisu mala i već smo čuli da se samo u Prvom opštinskom sudu mesečno naplati od tri-četiri, a u nekim mesecima i do sedam-osam miliona dinara, pa se postavlja pitanje - da li će to biti ministar, koji će deo ići na sudsko osoblje, koji će deo ići na tužioce, koji će deo ići na koga?
Dosta je povike u prethodnom periodu bilo na sudije. Svi su pričali o platama od hiljadu maraka. Svima je to bolo oči i sudije su dosta negativnih kritika trpele zbog toga. Istine radi, moram da kažem da sudije opštinskih sudova nikada nisu dobile tu platu od hiljadu maraka. Plata sudije opštinskog suda je oko 27.000 dinara. Znači, ni dan danas, nakon dve godine od tih promena, do plate od hiljadu maraka oni nisu došli.
Kao drugo, uz veliku pompu deljena su vozila opštinskim sudovima, slikao se ministar po celoj Srbiji, možemo reći, znam konkretno kada je dolazio u Prvi opštinski sud u Beogradu, kada je delio kola, zaposleni iz revolta nisu hteli da siđu dole u veliku salu, da prisustvuju toj farsi. Da li će se to ponoviti i sada?
Znači, ovim zakonom, odnosno intervencijom na Zakonu, predviđa se da se i na sudsko osoblje deli 50% od naplaćenih taksa. Treba znati da sud pored sudija čini još dosta ljudi i da su to većinom pripravnici, stručni saradnici, referenti, zapisničari, pozivari, administracija, pisari. Postavlja se pitanje - da li će oni osetiti bilo kakvo poboljšanje materijalnog položaja? Ja kažem da neće. Kažem da će biti prevareni, a videćemo za neki mesec. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo po četvrti put su pred nama setovi zakona, predloga zakona o pravosuđu ili kako smo od predlagača čuli iznuđene mere tehničkog karaktera, interventne mere, prelazno rešenje do definitivnog koje će uslediti 2007. godine itd.
Još prilikom donošenja ovog zakona 2002. godine, poslanička grupa SRS upozoravala vas je da ne menjate strukturu pravosuđa. Trebalo je prvo da o svemu dobro razmislite, da stvorite sve potrebne uslove, pa tek onda da donosite zakone. Ovako smo u situaciji da, već evo treća godina ide, do primene ovog zakona nije došlo i valjda je sada svima jasno da je najbolje da takav zakon koji se ne primenjuje uopšte i ne postoji u pravnom sistemu.
Naravno, najbolje bi bilo kada biste vi priznali grešku koju ste napravili i stavili ovaj i ovakav zakon van snage, jer popravljanjem ovakvog zakona najviše, znači, ovo sve liči na reanimaciju nekoga ko je mrtav već dve godine i, s obzirom na to da elektrošokovi nisu prva tri puta dali rezultate, vi sada kažete – dajte, pustite ga malo nek se ohladi, pa ćemo za tri godine, odnosno 2007. pokušati ponovo.
Rokovi koje ste predložili ovim izmenama zakona, takođe su krajnje neprimereni. Nije korektno od vas da prejudicirate način uređenja sudova za 2007. godinu, jer je već sad evidentno da vi tada na vlasti nećete biti. Godine 2007. verovatno će Srpska radikalna stranka biti u drugoj godini svog mandata - a vi; Kao što znate, mi imamo svoje stavove u oblasti uređenja sudova. Mi mislimo da sudovi treba u da budu opšte nadležnosti, znači, uz dvostepenost i izuzetno trostepenost u odlučivanju.
Zanimljivo je ono što smo čuli od ministra pravde, gospodina Stojkovića, koji kaže da je Ustavni sud ovom svojom odlukom (Rešenjem) dao mogućnost da se tom privremenom merom zaustavi primena ovih zakona, a da će sada osporene odredbe zakona proglasiti ustavnim.
Mene zanima kako to gospodin Stojković, ministar pravde, zna kakva će biti odluka Ustavnog suda?
Mi smo ovakvu situaciju, podsetiću, imali u martu 2003. godine. Ustavni sud je tada ćutao. Tada su ove odredbe zakona stupile na snagu i u praksi smo imali situaciju da su sudije po svom nahođenju, znači, pojedinačno svaki sudija za sebe, postupali onako kako su hteli.! Neki su odlagali sve pretrese, koji su bili zakazani, neki su sudili kao da se ništa nije desilo, iako im to nije bilo u nadležnosti. Ustavni sud tada nije reagovao. Ustavni sud je ćutao i u mnogim drugim važnim pitanjima i odluke donosio tek onda kada je cela situacija bila rešena. Tako je bilo i u vezi Zakona o izboru predsednika Republike, tako je, kako nam kaže ministar, i u vezi ovog zakona.
Jedan od razloga zbog kojih je ova odluka doneta, Ustavni sud kaže da bi zbog nemogućnosti funkcionisanja sudske vlasti bilo narušeno "načelo podele vlasti" iz člana 9. Ustava. Postavlja se pitanje, da li ovaj dogovor, koji očigledno postoji između ministra i između gospode iz Ustavnog suda, narušava načelo podele vlasti, ili ne? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, o ekspozeu mandatara za sastav Vlade Srbije, koji nam je predstavljen, izuzetno je teško diskutovati, jer da bi se o nečemu diskutovalo, potrebno je da ispred sebe imate nešto čvrsto, nešto konkretno i određeno. Iako se ekspoze proteže na čak 15 strana, malo se šta u njemu može nazvati konkretnim i određenim.
Ovde se, u stvari, ne radi o programu buduće vlade, već pre o spisku lepih želja. Kao da je mandatar išao za tim da se već na prvom koraku dodvori svima, tako što će im reći upravo ono što žele da čuju: sve nepravde biće ispravljene, institucije izgrađene, pravna država uspostavljena, Srbija će biti uvedena u Evropu, korupcija proterana i to, kako mandatar kaže, ona velika, jer mala valjda može i da ostane, porezi će biti smanjeni, privatizacija poštena, zaposlenost veća, standard viši, ulagaće se u selo, elektroprivredu, saobraćaj, kulturu, zdravstvo, pravosuđe itd.
Dosta je toga napisano, ali je malo toga rečeno. Mislim da nam je mandatar otkrio svoje prave namere kada je rekao da namerno u ekspoze nije stavljao rokove i brojke, jer kako kaže: "Brojke su opasne, umeju da zavedu, a može neko i da vas podseti na njih". Ovako je mnogo lakše, samo kažete – biće nam mnogo dobro, kada neko pita kada će biti, kažete-polako, biće.
Da se na programu vlade nije ozbiljno radilo, govori nam i činjenica da je, nakon dva meseca pokušaja da se sklepa kakva-takva većina, program napisan za dan ili dva, iako se radi o veoma širokoj koaliciji sa heterogenim programima, što jasno pokazuje da kamen spoticanja nije bio program vlade, već raspodela resora.
Čude me i kritike koje mandatar upućuje na račun svega što se dešavalo u protekle tri godine, kao da on za to ne snosi nikakvu odgovornost. Kaže, oni nisu bili u Vladi. Pitam ga, gde su onda bili? U opoziciji sigurno nisu. U opoziciji je bila SRS. I dok ste vi spavali svoj višegodišnji san, mi smo tu vladu rušili, a upravo ste joj vi svojom već poslovičnom nesposobnošću i neodlučnošću omogućili da traje onoliko koliko je trajala.
Kaže nam mandatar da je dug zemlje dostigao 14 milijardi dolara. Za potpredsednika vlade istovremeno predlaže Miroljuba Labusa, koji je tri godine bio ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom. Ne tako davno, otvaran je šampanjac, sečene su torte po aerodromima, slavilo se opraštanje dve trećine naših dugova, pa se postavlja pitanje da li je taj dug bio 45 milijardi dolara ili je sve to sa opraštanjem bila samo farsa?
Obećava nam mandatar i politički neutralno Ministarstvo unutrašnjih poslova, koje će voditi računa o suštinskim nacionalnim interesima, što je originalno rešenje kakvo ne poznaje uporedna praksa i zanimljiv način izgradnje institucija.
Postvlja se pitanje ko će to i na koji način unutar Ministarstva unutrašnjih poslova procenjivati koji su to suštinski nacionalni interesi. Ne treba to da radi MUP. Za to postoji parlament.
Jedna od retkih stvari koja neće biti prioritet vlade je saradnja sa Hagom. Mada nas iskustvo uči da to ne mora ništa da znači, oni kažu, nastojaće da se svim našim državljanima pruži adekvatna pomoć. To jednostavno nije dovoljno. Tamo se sudi političkom i državnom vrhu ove zemlje. Ne radi se o individualizaciji, već upravo o kolektivizaciji krivice.
Svaka ozbiljna vlast mora razmišljati ne samo o milijardama dolara odštete koju ćemo plaćati ako oni kojim slučajem budu osuđeni, već i o žigu genocida i zločinačkog naroda, koji će buduće generacije morati da nose. Zato optuženim moramo pružiti svu neophodnu pomoć, a ne svesti ulogu Srbije na zatvor u kome će osuđeni, kako mandatar kaže, služiti svoje kazne, iako bi kao pravniku moralo da bude jasno, morao bi da zna da se kod nas kazna zatvora izdržava, a ne služi.
Dotakao se mandatar u ekspozeu i državne zajednice Srbije i Crne Gore; kaže, nije funcionalna. Prethodni put kada je sređivao stanje mi smo i dobili tu nefunkcionalnu zajednicu. Jedino što nam je tada donošenje Ustavne povelje i formiranje takve kvazizajednice predstavljeno kao veliki uspeh Demokratske stranke Srbije i velikog državnika Vojislava Koštunice na njenom čelu.
Na kraju, rekao bih da je Vojislav Koštunica osuđen da doživi sudbinu mnogih koji su obećavali sve, a to je da ne učini ništa. Jer, kada neko kaže da je sve prioritet, onda građani treba da znaju da je to samo lep način da se kaže da prioriteta, u stvari, i nema.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman gospodina Krasića ima cilj upravo da omogući sprovođenje izbora u inostranstvu.
Dakle, sami ste tokom ove rasprave rekli da u nekim državama postoji i po više stotina hiljada državljana Republike Srbije na privremenom boravku. Kako mislite 200 ili 300 hiljada ljudi da glasa u jednom diplomatsko-konzularnom predstavništvu ili u ambasadi?
Kao drugo, ukoliko je cilj ovog zakona, kako kažete, da se omogući građanima Srbije koji nisu u Srbiji da glasaju, zašto ste se ograničili samo na građane koji su u inostranstvu? Šta je sa građanima koji se nalaze na primer u Crnoj Gori? Da li su to građani drugog reda?
Ukoliko se vaš pristup usvoji, možemo doći u apsurdnu situaciju, na primer, ako je neko stanovnik Subotice, a nalazi se na privremenom boravku u Baru, mora da pređe više stotina kilometara, nebitno je da li je to 600, 700, 800 da bi glasao, a ukoliko ima privremeno boravište u Budimpešti, može glasati i tamo u diplomatsko-konzularnom predstavništvu, iako bi mu do njegovog biračkog mesta trebalo samo 20 ili 30 kilometara.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o dopunama Zakona o izboru predsednika Republike, koji nam je podnet od strane DSS-a, usledio je kao njihov odgovor na odluku Ustavnog suda Srbije da je neustavna zakonska odredba prema kojoj je predsednik Narodne skupštine ovlašćen da 60 dana razmišlja da li će izbore raspisati.
Ova zakasnela odluka, jer podsetiću da je odluka doneta dva dana nakon raspisivanja izbora, kada svakako više nije imala nikakvu težinu, ne bi ni bila potrebna da ste prilikom donošenja ovog zakona slušali predstavnike SRS-a, koji su vas upozoravali da ne dajete takva ovlašćenja u ruke Nataši Mićić, jer je već tada bilo izvesno da će ih zloupotrebiti.
Danas na mestu Nataše Mićić sedi Dragan Maršićanin, ali kao što je nekada pisalo na jednoj beogradskoj fasadi - sve je isto, samo njega nema. Doduše, u ovom slučaju radi se o njoj, ali principijelne razlike između Nataše Mićić i Dragana Maršićanina svakako nema. Ona nije raspisivala izbore, on ne raspisuje izbore.
Zajednički im je razlog zbog koga te izbore ne raspisuju. To je svakako strah od neuspeha na izborima, koji im je zagarantovan. Možda Dragan Maršićanin ne nosi tašne koje su karakterisale Natašu Mićić, ili barem to ne čini javno, ali suštinske razlike između njih dvoje nema. Ovoga puta opravdanje je pravna praznina, po mišljenju predlagača .... (Predsedavajući: Gospodine, ipak molim da se držite teme.)
... nastala donošenjem odluke Ustavnog suda, jer kažu sada ni Ustav ni zakon ne određuju precizno u kom roku moraju da budu raspisani novi izbori. Valjda zbog toga više i ne moramo imati izbore za predsednika Republike. Ali, Ustav Republike Srbije kaže - ili imamo predsednika ili imamo izbore za predsednika Republike.
Međutim, Srbija već 14 meseci nema predsednika. Ni jedan Ustav u svetu, pa čak ni u onim razvijeni zapadnim demokratijama, na koje se tako rado pozivate kada vam to odgovara, ne predviđa do detalja postupak izbora predsednika Republike. To naravno ne čini ni naš Ustav. Postavlja se pitanje zašto smo onda baš mi jedina zemlja koja 14 meseci ne može da izabere predsednika. To je svakako zbog toga što oni kojima su usta puna demokratije, legalizma, odbijaju da te izbore raspišu.
Uostalom, da su poštovana dostignuća razvijenih zapadnih demokratija, predsednik ovog doma bila bi danas Gordana Pop-Lazić iz SRS-a, pa bi vas ovde iz dana u dan podučavala kako se rukovodi Narodnom skupštinom na demokratski način. Izbori za predsednika Republike bili bi raspisani odavno, a danas bi na dnevnom redu bili zakoni koji su od životnog značaja za građane Srbije.
Što se tiče zakona predloženog od strane DSS-a, ne toliko zbog skupštinske većine koja ionako ne obraća pažnju na ono što većina govornika ovde govori, koliko zbog građana Srbije koji ovo gledaju, na konkretnom primeru objasniću kako to izgleda kada DSS bira predsednika po hitnom postupku. Najpre, predsednik Skupštine ima 60 dana da razmisli kada će izbore raspisati. S obzirom na to da vrlo doboro znamo kakva je trenutno ova novoformirana vladajuća koalicija, koliki su njihovi pojedinačni apetiti, rok od 60 dana je izuzetno dugačak.
Ukoliko se kojim slučajem desi da se u međuvremenu, zbog nekog ministarskog mesta ili mesta u nekom dobro plaćenom odboru, posvađaju pa dođe do raspisivanja novih parlamentarnih izbora, koji mogu biti zakazani i 90 dana od dana raspisivanja, nakon toga sledi novi rok od 30 dana za konstituisanje novog parlamenta, zatim novi predsednik Narodne skupštine ponovo ima 60 dana da razmišlja kada će raspisati izbore za predsednika Republike, na šta se još jednom nadovezuje rok od 90 dana u kome treba da budu održani ovi izbori.
Kada se svi ovi rokovi saberu ispada da, ukoliko prihvatimo model koji nam po hitnom postupku nudi DSS za izbor predsednika Republike, možda će trebati i čitavih 330 dana. Pitamo se šta bi tek bilo da zakon nije išao po hitnom postupku i da gospoda iz DSS-a nisu žurila. Da li bi odabrali neko lepo i pametno dete u obdaništu, pa bi onda možda svi zajedno čekali punoletstvo da bi ga proglasili za predsednika.
Zato vas, dame i gospodo narodni poslanici, pozivam da umesto za predlog Demokratske stranke Srbije glasate za predlog Srpske radikalne stranke, koji na sveobuhvatan način reguliše materiju izbora predsednika Republike i koji ne poznaje kategoriju neuspelih izbora, po kome će predsednik Narodne skupštine biti obavezan da najkasnije narednog dana od dana stupanja zakona na snagu raspiše izbore za predsednika Republike, koji mogu biti održani već za 30 dana.
Nadam se da ste vi izvukli određene pouke iz sudbine onih koji su se prethodno igrali voljom naroda i odbijali da raspišu izbore, čak i onda kada je bilo jasno da narod izbore želi.
Zato vas pozivam da se ne krijete iza pravnih praznina, već da izbore raspišete još danas, pa ukoliko to učinite, možda Tomislav Nikolić neće pobediti vašeg kandidata sa razlikom većom od 400-500.000 glasova, ali ukoliko se oglušite o tu obavezu, naša pobeda na izborima, koji će kad-tad morati da budu održani, svakako će biti još ubedljivija.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS, kao što ste već čuli od mojih prethodnika, neće podržati Predlog odluke o stavljanju van snage Odluke o izboru guvernera Narodne banke Srbije i razlozi za to zaista su mnogobrojni.
Kao prvo, nejasno je kako je predlog za donošenje ovakve odluke uopšte mogao da dođe do ove faze, odnosno do skupštinske rasprave, kada član 132. Poslovnika, koji propisuje šta sve obrazloženje predloga zakona treba da sadrži, a koji se na osnovu člana 156. Poslovnika Narodne skupštine shodno primenjuje i u postupku donošenja drugih skupštinskih akata, kao prvi uslov predviđa ustavni osnov za donošenje odluke.
U obrazloženju predložene odluke umesto ustavni osnov stoji "osnov za donošenje odluke sadržan je u članu 130. Poslovnika", što znači da su samozvani legalisti ustavni osnov za donošenje odluke pronašli u Poslovniku, odnosno da ustavni osnov ne postoji. Nakon prijema ovakvog predloga, predsednik Narodne skupštine bio je dužan da na osnovu člana 133. Poslovnika zatraži da se predlog uredi u skladu sa Poslovnikom, pa da ga tek po eventualnom uređenju stavi na dnevni red.
Dalje, u obrazloženju je navedeno da je prema računarskom izvodu o prisutnim poslanicima prilikom glasanja dana 22. jula 2003. godine bilo prisutno 126 narodnih poslanika, te da je opštepoznato da jedan broj evidentiranih narodnih poslanika nije bio u sali u kojoj je održana sednica, iz čega po mišljenju predlagača nedvosmisleno proizilaze dve činjenice: prva, da je došlo do zloupotrebe elektronskog sistema za glasanje, a što je gospodinu iz G17 plus i neposredno poznato, jer su neki od tih odsutnih poslanika našli mesto na njihovoj listi, na održanim izborima u decembru; i druga činjenica, da je na sednici bilo prisutno manje od 126 narodnih poslanika, odnosno da nije postojao Ustavom Srbije i Poslovnikom predviđen kvorum za odlučivanje, pa predlog odluke nije ni usvojen.
Ako je to tako, postavlja se pitanje zašto se danas ne traži da Narodna skupština utvrdi da je došlo do zloupotrebe elektronskog sistema prilikom glasanja, jer, podsetiću, član 116. Poslovnika ne određuje rok u kome će zloupotreba biti utvrđena, već da će biti poništeno samo glasanje u kome je zloupotreba izvršena i da će se pristupiti novom glasanju.
Znači, u Poslovniku nema ni govora o poništavanju odluke, već se poništava samo glasanje, a odluka nije ni doneta.
Takođe, zašto se, ako je u obrazloženju navedeno da pravno gledano odluka o izboru guvernera Narodne banke Srbije nikada nije ni usvojena, niti je usvojen zapisnik sa te sednice, ne traži od nas da danas usvojimo zapisnik sa te sednice, gde će biti navedeno da prilikom glasanja u sali nije postojao kvorum, te da samim tim nije ni doneta bilo kakva odluka, već se traži da radi neke legalnosti i legitimnosti poništimo odluku, za koju sam predlagač kaže da, ponavljam, pravno gledano nije ni doneta.
Takođe se postavlja pitanje da li je ovo jedina odluka koja pravno gledana nije doneta, a koju će nam novoformirana koalicija zatražiti da poništimo ili će na narednim sednicama zatražiti poništavanje još nekih odluka koje pravno gledano nikada nisu ni donete.
Da li će oni koji danas u javnosti pred kamerama proživljavaju moralnu katarzu priznati sve svoje grehe, u čemu ćemo možda i poverovati u njihove dobre namere, ali se bojim da bi nam to uzelo previše vremena. Jer, da li će se setiti Zakona o radu koji je donet uz pomoć glasova iz Soluna, da li će se setiti vremena kada su u prošlom sazivu stavljali van snage odluku Skupštine o razrešenju pojedinih nosilaca pravosudnih funkcija, znači vezano za sudije Laloševića, Karamarković, Radmila Dragićevića i druge. Podsetiću vas da su srpski radikali i tada kritikovali taj čin.
Što se tiče samog teksta predložene odluke, član I Predloga odluke glasi – stavlja se van snage Odluka o izboru guvernera Narodne banke Srbije. Možda bi, preciznosti radi, trebalo dodati i reči – koja nikada nije ni doneta. Pravi smisao ove odredbe nije poništavanje odluke, jer se odluka koja nije doneta svakako ne može poništiti, već je pravi cilj priznavanje, odnosno legalizovanje protivustavnog i protivzakonitog izbora Kori Udovički za guvernera Narodne banke Srbije.
Da je to tako jasno govori i drugi član navedenog predloga, koji kaže – novoizabrani guverner Narodne banke Srbije može doneti akte kojima stavlja van snage akte guvernera Narodne banke Srbije, čiji se izbor ovom odlukom stavlja van snage. I dalje: akti novoizabranog guvernera Narodne banke Srbije ne mogu imati povratno dejstvo.
Pravno gledano, potpuno su nepotrebne ove odredbe, jer budući guverner po samom zakonu ima pravo da donosi akte kojima će stavljati van snage akte kako sadašnjeg virtuelnog guvernera tako i akte svih prethodnih guvernera.
Dakle, ti akti nisu nešto što je nepromenljivo. Kao drugo, po samom Ustavu, ti akti ne mogu imati retroaktivno dejstvo, pa je potpuno nejasno zašto je predlagač uopšte i stavljao ove odredbe u predloženu odluku, ali s obzirom na to da sam na ovaj predlog podneo i amandman, nešto više reći ćemo u raspravi o amandmanima.