Kako je lepo kad sednica počne u dobrom raspoloženju, gde su svi zadovoljni, ali je problem što je uslov za to da padne sistem. Uvek kada padne sistem, uvek je raspoloženje dobro. To je, ja mislim, više nego očigledno.
Zakon o dopuni Zakona o izboru narodnih poslanika je poslednji iz ove grupe zdravstvenih zakona. Naravno, ako smo se već dogovorili da kandidati za ministre i kandidati za predsednika treba da prođu lekarski pregled, potpuno je fer, korektno i neophodno da taj pregled prođu i kandidati za narodne poslanike.
Ovo je najviši dom demokratije u jednoj državi, po Ustavu i po zakonu, nekad će to biti i u stvarnosti. Parlament utiče na najvažnije stvari u državi, bira Vladu, donosi predlog Ustava, potvrđuje Ustav nakon referenduma, donosi zakone koji su potpuno dnevno važni za život građana Srbije i sigurno je da je važno da poslanici koji donose odluke, koji su predstavnici naroda, imaju apsolutnu zdravstvenu sposobnost za to, makar na nivou nekoga ko se bavi čišćenjem prostorija u kojima mi radimo, bez potcenjivanja bilo čijeg posla.
Zato vas pozivam da to što se priča o parlamentu da je neozbiljan, da su tu svađe, predsednica Vlade reče neki dan da je ne konstruktivna atmosfera, da se najveći problem u državi nalazi ovde negde u ovoj sali, da su poslanici ovakvi ili onakvi, da se sve te priče i sva ta naklapanja reše, pre svega, u jednom delu, a to je deo zdravstva, tako što ćemo da utvrdimo da li je normalno da ovde imamo i poslanike koji nisu normalni.
Nadam se da će ovaj predlog zakona, kada bude usvojen, sprečiti takvu mogućnost i zato vas pozivam da za to glasate.
Kada dođemo do toga, nećemo imati nikakav problem da ljudi glasaju po svojoj volji, a ne po zvonu, da nećemo imati nikakav problem da ljudi, kada im se predloži zakon o tome da bolesni i oni koji neguju bolesne ne smeju da dobiju otkaz, da glasaju protiv toga, imaćemo atmosferu u kojoj ćemo raditi svi tako da budemo svesni da smo ovde poslati ne od Boga ili od nekog polu-boga ili samozvanog Boga koji je predsednik ove ili one stranke, nego da su nas poslali građani da trošimo njihov novac kada ovde radimo, ali da, što je važnije od novca, trošimo i njihovu budućnost, i sadašnjost, ali i budućnost ako donesemo pogrešne ocene.
Zato vas molim da glasate za predlog ovog zakona.

Hvala lepo.

To je najstarije od ovih predloga koje danas ponovo pokušavam da uz vašu pomoć uvrstim u dnevni red. To je Predlog Zakona o visokom obrazovanju, gde se uvodi jedna definicija, jedan princip koji se zove akademska čestitost, daje se i definicija toga da je akademska čestitost nešto što se zasniva na samostalnoj izradi pisanih radova, kao i na striktnom poštovanju tuđih autorskih prava.

Ima četiri člana ili pet, tri člana, tako da je vrlo jednostavan za donošenje, a očigledno je neophodan. Ne samo da postoje kontraverze oko diplome bivšeg predsednika aktuelnih ministara unutrašnjih poslova, gradonačelnika, guvernerke banke, nego je praktično svaka diploma u Srbiji pod znakom pitanja. Kažu kad može predsednik da falsifikuje tako što diplomira u nedelju, kad može ministar unutrašnjih poslova da provuče svoj doktorski rad, „svoj“, kroz pet-šest fakulteta, pa onda dobije tu titulu, kad oni nemaju obraza da ih bude sramota da tako nešto rade, pa zašto to ne bi radili i mnogi drugi ljudi?

Tu imamo puno primera. Svaki dan čujemo o tome da su se dobile neke diplome, neki doktorati, neke magistarske titule, tako što je neko prao autobuse pa preko noći našao u autobusu diplomu ili na neki drugi način neobičan, ali u svakom slučaju nedostojan i ne zakonit došao do tog papira. Naravno da taj papir ne znači mnogo ako neko pokuša da se zaposli na normalan način, preko konkursa, tamo ne pitaju šta si završio, nego pitaju šta znaš ti da radiš, pa onda to provere.

Na veliku žalost, mislim, svih nas, ne samo u ova dva saziva ove vlasti, verovatno se to dešavalo ranije, ali ovde intenzivno, imamo prepunjenost kapaciteta, administracije, javnih preduzeća, lokalnih samouprava, svuda okolo masu ljudi koji su naknadno, sa 58 i 65 godina postali pametni, napalo ih znanje u nekom trenutku, želja za obrazovanjem i vaspitanjem i naprosto su postali veliki stručnjaci za oblast ekonomije, prava, ne znam čega svega.

Mislim da je u interesu svih onih koji su na dostojan način stigli do svoje diplome, kao što je recimo primer sa predsednicom Skupštine, kao što je primer sa mnogim drugim našim kolegama, da je i njihov interes da se stane na put ovoj pošasti.

Od 2015. godine predlažem ovu rezoluciju. Naime, tada je 24. aprila bilo 100 godina od početka genocida nad Jermenima koji je izvršen od strane Osmanskog carstva u periodu od 1915. do 1922. godine. Tada i danas ću ponoviti da je preko 20 država, uključujući Rusku Federaciju, Grčku, Belgiju, Francusku, Kanadu, Kipar, Italiju, Švajcarsku, Argentinu, Urugvaj, Švedsku, Liban i mnoge druge, priznalo i osudilo genocid nad Jermenima izvršen u pomenutom periodu.

Tada sam govorio, nadam se da to važi i danas, imajući u vidu da je privrženost Republike Srbije međunarodnim načelima i pravilima o sprečavanju i osudu genocida, izražen i Zakonom o osnivanju muzeja žrtava genocida „Službeni glasnik“ iz 1992. do 2005. godine, kojim je između ostalog ustanovljen 22. april kao dan obeležavanja trajnog sećanja na žrtve genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima.

Sve su to razlozi da se pridružimo ovim značajnim državama koje su prepoznale potrebu i usvojile to kao neophodnost. Bez obzira što se taj genocid desio pre 100 godina, bez obzira što se desio negde što nije centar Evrope i nije nam pred očima svaki dan, ali da bilo koji genocid vrše nad Jermenima ili nad nekim drugim, nad Srbima ili nad nekim drugim mora da bude osuđen i da takve primere u budućnosti nemamo.

Već sam više puta govorio, građani Srbije, Srbi i svi ostali bili su žrtve genocida, neki Srbi su optuženi da su vršili genocid u naše ime, što niko nije dao pravo na to. Te stvari ne mogu da budu prećutane, te stvari moraju da budu počišćene, bačene na smetlište istorije. Srbija nema nikakvo pravo da štiti bilo kakav i bilo čiji genocid, pre svega iz svega onoga što se nama dešavalo u raznim periodima naše istorije. Prema tome, pozivam vas da glasamo za ovaj predlog rezolucije.

Pre nekoliko meseci me je ambasador Azerbejdžana, a znate da su Jermenija i Azerbejdžan u nategnutim, zategnutim odnosima oko Nagorno-Karabah problema, zamolio da zajedno sa drugim kolegama predložimo rezoluciju o Nagorno-Karabahu, gde se predlaže da se po međunarodnom pravu reši taj problem. On nije imao nikakav problem sa tim da se podrži rezolucija o genocidu nad Jermenima. U komunikaciji sa zvaničnicima Turske nisam imao nikakav problem oko ovog mog predloga. Naprotiv, oni su svesni toga da moderna Turska nema puno veze sa osmanskom Turskom koja je kriva za ovaj genocid. Pozivam vas da glasamo protiv genocida.

Hvala.

Ovo nema veza sa onim zdravstvenim predlogom, pregledom, nego ima veze sa trošenjem para, pa možda posredno možemo da povežemo to i sa zdravljem. Već sam govorio, pa da vas podsetim, puno stvari se dešava, pa možda je neko i zaboravio.

Predlažem da se zakonom zabrani trošenje budžetskih para, odnosno para građana Srbije za reklamiranje političkih stranaka, nosioca lista, kandidata i svih onih koji učestvuju u izbornom procesu kao kandidati, jer se za te potrebe u svakom izbornom ciklusu, a svedoci smo da praktično svake godine imamo nekakve redovne vanredne izbore ili vanredne redovne izbore, troši blizu 100 miliona evra državnih para, bilo da su te pare legalno dobijene od države, bilo da su kroz razne mahinacije, koje su očigledne, kao što je uplata od 40 hiljada dinara, kao što je prelivanje para iz javnih preduzeća u neke TV stanice, a time se reklamiraju neke političke stranke, da bi od tih para bili finansirani spotovi političkih stranaka koji su ispod nivoa političke prihvatljivosti, a o estetici da ne govorim. Time se dodatno truje i zagađuje medijski prostor Srbije, a to može da se reši tako što ćemo da zabranimo reklamiranje političkih stranaka na televiziji.

Da vam kažem par zemalja koje su malo dalje otišle od nas u razvoju demokratije, demokratskih standarda i principa, a u čijem pravu je primenjena ova norma, ovakvo rešenje, a to su Velika Britanija, Holandija, Švedska, Norveška, Francuska, Nemačka, Irska, Španija i mnoge druge. Tamo nema plaćenih reklama za političke stranke i kandidate, nego se potreba građana za upoznavanjem sa izbornim programima, sa ciljevima, sa politikom, ideologijom nekog kandidata vrši na jedan staromodan način, koji je proveren kao najbolji i jedino dobar, a to je direktan duel protivkandidata.

To je ono što mi nismo videli u Srbiji proteklih pet, šest godina sigurno i mislim da je to dobro vratiti iz više razloga. Prvo, što to jeste pravi način za suočavanje pred građanima, a drugo što to ne košta ništa. Ovako trošimo stotinak miliona, neka bude pedeset, neka bude da sam možda pogrešio, ali i pedeset miliona evra godišnje za potrebe bi bilo dovoljno para da se izleče sva deca koja mogu da se izleče u inostranstvu.

Obrazloženje je isto, i cilj je isti, da se kroz Zakon o finansiranje političkih stranaka zabrani reklamiranje političkih stranaka na elektronskim medijima, da bi uštedeo vaše vreme i vaše nerve. Ja mislim da je dovoljno ova eksplikacija za ovaj predlog zakona.

Cilj ovog zakona je želja da se uredi ova oblast u Srbiji. Ponoviću još jednom. Imamo na puno mesta po Srbiji od Preševa do Subotice, u Beogradu posebno, masu primera nelegalne gradnje. Imate „Beograd na vodi“ kao najekstremniji primer, bez obzira na „lek specijalis“ koji je donet tom potrebom. Očigledno je da su neophodne velike aktivnosti nadležnih službi, pa i anketni odbor u našem parlamentu, ali i aktivnost građevinske inspekcije, finansijske policije, policije nadležnih tužilaštva da se utvrdi šta se sve tu dešava, ali imamo i primere svuda okolo po Beogradu. Imali smo i na Novom Beogradu gde je bila jedna priča o nekoj zgradi, koja je napravljena, navodno, protivno gradskoj odluci, a sa željom tamošnjeg lokalnog rukovodstva opštine Novi Beograd.

Imamo one vikendice pored Save koje nikako da budu srušene, a svi se slažu da su nelegalne, ali imaju neke dublje temelje koji su, ja mislim duboki tamo negde do Bajčetine, pa onda ne mogu lako da se sruše.

Imamo ponoviću još jedan, eklatantan primer gde saučestvuju u toj kriminalnoj radnji investitor, opština Vračar, grad Beograd i nadležno ministarstvo, a to je izgradnja u Nebojšinoj 8a, gde se pored naloga za rušenje i dan danas gradi. Obezbeđena je veza za struju, znači postoji građevinska struja. Sve se radi kao da je sve po zakonu, a postoji deset dokumenata koje su donele te iste institucije koje kažu da to nije po zakonu, jer kažu – piše to tu, ali ne znaš ko stoji iza njega.

Plašim se za bilo koga iza koga neko stoji, jer nikad ne znate šta će da vam uradi taj što stoji iza vas. Nekad će da vas zaštiti, a nekad može da bude i nešto loše. u svakom slučaju, mnogi primeri iz istorije su pokazali da to nije baš zahvalna pozicija.

Prema tome, pozivam vas da glasate za ovaj predlog zakona koji je po oceni stručne javnosti, još 2003. godine, kada je usvojen prvi put, pa je posle ukinut, nečinjenjem i formalno, najbolji zakon iz te oblasti. Tu je između ostalog bila norma i on nije sprečavao izgradnju, naprotiv, nego je stimulisao i dovodio prave investitore, a ne mešetare i prevarante, gde je bilo zaprećeno zatvorskom kaznom onome ko zabode ašov na početku gradnje bez dozvole za gradnju, a kamoli da radi kao ovo što se danas po celoj Srbiji.

Hvala.

Predlažem da se obrazujem anketni odbor, radi utvrđivanja činjenica i okolnosti koje su dovele do nezakonitog oduzimanja dozvole za rad „Takovo osiguranje“ iz Kragujevca. Anketni odbor bi činili po jedan narodni poslanik iz svake poslaničke grupe u Narodnoj skupštini, na predlog poslaničke grupe. Poslanička grupa bi određivala narodnog poslanika za člana anketnog odbora u roku od sedam dana od stupanja na snagu ove odluke. Zadatak odbora, najvažnije, da sagleda i utvrdi činjenice i okolnosti koje su dovele do nezakonitog oduzimanja dozvole za rad a.d. za osiguranje „Takovo osiguranje“ Kragujevac i da se utvrdi odgovornost NBS zbog oduzimanja dozvole, kako je navedeno, zbog nedostataka tehničkih rezervi u trenutku kada su one u tom osiguranju bile po činjenicama koje su dostupne, iznad proseka na našem tržištu. Da se utvrdi odgovornost za uništenu reputaciju „Takovo osiguranja“ zbog toga što je tamo bez posla ostalo 408 zaposlenih, zbog odluke o tome da se ono ugasi. Da se vidi da li je postojala saglasnost pravne službe NBS za oduzimanje dozvole za rad ovog akcionarskog društva iz oblasti osiguranja.

Da li je u likvidacionom postupku „Takovo osiguranje“ utvrđeno da nije bilo potrebe za oduzimanjem dozvole za rad, a utvrđen je da nije bilo potrebe. Znači, u likvidacionom postupku je utvrđeno da nije bilo nikakvog razloga da se uništi jedna od osiguravajućih kuća koja je zapošljavala 408 radnika i koji su ne samo zbog, ali i to je važno, zbog plata tih ljudi, nego se sve to desilo zato što je vlasnik, odnosno vlasnici su hteli da to osiguranje prodaju jednom stranom osiguranju koje je poznato po tome što kada dođe u neku državu, uvede red u oblast osiguranja sa svojim poslovanjem i svojim načinom delovanja. Protiv toga su se udružili, kažu ljudi iz „Takova“, iz Kragujevca, oni koji su svesni da bi dolazak jedne ozbiljne osiguravajuće kuće njih dovelo do toga da bi morali da posluju po zakonu, a time bi morali da propadnu, zato što njihovog dosadašnje poslovanje nije zasnovano na zakonu i dobrim običajima poslovanja.

Naravno, tu se ne misli na one velike ozbiljne osiguravajuće kuće, koje već deluju na našem tržištu, nego se misli na jedan skup bašibozluka koji se predstavlja kao osiguravajuća kuća, a u stvari od njih ne možete da imate nikakvu sigurnost da ćete, ako budete njihov klijent, da dobijete bilo kakvu naknadu, ako se desi nešto što bi ih dovelo do obaveze da vam plate naknadu.

Ovde imamo spisak lepih želja, ali ni taj spisak nije dovoljno dobar. Kaže da se učeniku obezbeđuju kod poslodavca sredstva i oprema za ličnu zaštitu na radu, bez definicije u kom obimu, na koji način.

Naknadu u stvari troškova prevoza od škole do mesta izvođenja učenja kroz rad i nazad, šta ako neko upiše iz Trgovišta školu u Beogradu, da li mu plaća poslodavac taj prevoz ili to važi za mesto gde on živi, ako je poslodavac sa sedištem u istoj opštini, odnosno u istom gradu? Ako je to tako, onda je to sprečavanje slobode kretanja ljudi, radne snage i učenja.

Naknadu troškova ishrane u skladu sa opštim aktom poslodavca, ako poslodavac ima opšti akt da ne snosi troškove ishrane to znači da toga nema. Ništa ne obavezuje poslodavca da snosi ove troškove.

Osiguranje u slučaju povrede, mislim da su to kolege koje su govorile pre mene dovoljno objasnile, tako da nema potrebe da ja to ponavljam.

Poslodavac može da obezbedi učeniku i pokriće troškova smeštaja i ishrane u učeničkom domu, može ali ne mora. To znači da se opet vraćamo na onaj nivo da se ostaje tamo gde je neko rođen i da se ne može školuje u nekom drugom mestu.

Pitanje za ministra, šta se dešava ako je poslodavac u stečaju, ako je poslodavac u stanju u kome se danas nalazi, veliki uspeh Vučićeve vlasti, srpska fabrika stakla i ta privatizacija ili „Goša“ ili „FAP“ ili dvestotinak drugih firmi koje niti plaćaju plate, niti plaćaju doprinose, niti plaćaju bilo kakve poreske obaveze? Šta je sa decom koja eventualno odu tamo da se dualno školuju?

Član 35. se bavi nadzorom nad sprovođenjem ovog zakona i, da obradujem ljude iz Ministarstva, neće imati prilike da vrše nadzor nad sprovođenjem ovog zakona, pošto će on biti povučen, rekao sam već juče, iz dva razloga. Ili će sam predlagač da shvati da je potpuno besmileno da se sprovodi ovakav zakon u roku od dve godine kada je dat rok da počne njegova primena, ili će neka drugačija, bolja, patriotskija, razumnija vlast da ukine ovaj zakon i izvrši neophodne reforme u srednjem obrazovanju, pre svega obaveznost tog obrazovanja.

U članu 34. malopre smo se bavili i naknadom za rad. Kolega Marko Đurić je došao do neke računice da je to oko 10.000 dinara ili 11.000 dinara, što je maksimalni iznos koji može da se zaradi preko ovoga, što znači da bilo šta da ta deca rade u preduzeću gde imaju to dualno obrazovanje, čita internu kvalifikaciju, da oni su na korist svog poslodavca, jer makar da čist krug, to je dobro plaćen deo posla.

Mislim da je i sam predlagač svestan toga da je zakon loše, ali zbog ideje koja je došla sa vrša piramide vlasti nije mogao da odbije. Govorim i o glavnim promoterima ovog zakona u parlamentu, tu ne mislim na ministra i na njegove saradnike, nego na dva ili malo više poslanika koji svojim izlaganjem apsolutno jasno pokazuju, pošto je jedan govorio o nekoj vakcinaciji, da očigledno da vakcinacija nije uspela na Tuđmanovim kokicama i petlićima. To ostavlja trajne negativne posledice na razvoj srpskog društva.

Slažem se sa prethodnicima u oceni visina kazni. Isto tako pitanje, zašto se ova kazna odnosi samo na to da, ako se ne obavesti Ministarstvu o raskidu ugovora? Zar je to najgora stvar koja može da se desi u ovom dualnom obrazovanju? Zar nema gorih stvari koje mogu da se dese u odnosu instruktor – koordinator, poslodavac – privrednik, ministarstvo – dete? Ako je najgora stvar da se ne obavesti na vreme Ministarstvo o tome da je ugovor raskinut, onda tu ima neki veliki problem.

Novčana kazna za školu, pa to će platiti građani Srbije, pošto škole se finansiraju iz budžeta, prema tome to ne znači ništa. To je i do sad bio slučaj, baš briga nekoga u Ministarstvu, što se plaća po par miliona kazne zato što se ne daju informacije od javnog značaja ili zato što se krši neki drugi zakon, jer to ne plaća niko iz tog ministarstva, nego to plaćaju građani Srbije preko budžeta.

Kazna od 5.000 dinara za direktora škole, u isto vreme kad je za prljavu tablicu na automobilu predviđena kazna od 15.000 dinara je besmislena. To nije vredno pomena. No, ja sam siguran da neće biti velike prilike da se dođe do tog kažnjavanja. Zato što kako je koncipiran zakon, niti vidim veliko raspoloženje učenika i njihovih roditelja da uđu u ovakav sistem, niti vidim da u Ministarstvu postoji iole jasan definisan put kako po zakonskim aktima da se uredi ovaj haos koji je predložen u zakonu. Hvala vam.

Ponovo kazne, ponovo kazne koje su besmisleno male i, kao što sam rekao već, iznosi koji su opredeljeni da se kazni poslodavac ili pravno lice ili preduzetnik su potpuno smešne.

Biće jako interesantno da mi objasnite kako će neko da utvrdi da se učenje kroz rad sprovodi suprotno članu 6. stav 2. ovog zakona, ako smo u prethodnim članovima zakona i u diskusiji utvrdili da tu edukaciju vrši instruktor, koji je jedini koji zna kako se to radi, da to ne zna niko iz ministarstva, niko iz Privredne komore. To je specifični posao koji radi samo ta firma, samo to preduzeće. Specijalista za čačkanje nekih šrafova, recimo, ili izaberite ta god hoćete, kuvari i ostali kokošari.

Znači, ko će da utvrdi, ko je stručnjak koji će da utvrdi da li instruktor koji je dobio licencu kao kursadžija posle 40 sati kursa, sprovodi to po zakonu ili ne? Da li to zna minisar da utvrdi? Da li to zna bilo ko od prisutnih činovnika ministarstva, da li oni znaju da utvrde, da li se sprovodi edukacija na tom poslu, na način koji je propisan pravilima? Svako od vas zna da prepozna 10.000 zanimanja, koja su moguća u ovom procesu.

Hajde da budemo realni i da se ne bavimo stvarima koje su potpuno besmislene. Ovde će se dovesti do toga da deca budu plaćena kao oni koji su osuđeni po ovim zavodima za vršenje sankcija, pa im se ponudi da za par hiljada dinara rade nešto mesečno, pošto smo utvrdili da je to negde oko 10.000 dinara maksimum, pa će, recimo, nekoj građevinskoj firmi neko da meša malter ceo mesec za manje od 100 evra, i to će mu puno pomoći da bude obrazovan za dalji nastavak svog profesionalnog rada. To je smešno.

Kao i za prošli član 20. ovde je pitanje zašto nema specijalističkih strukovnih studija kao kvalifikacije za poslove stručnog saradnika? To je pitanje vrlo jednostavno i voleo bih od ministra da čujem odgovor zašto oni nisu obuhvaćeni ovim popisom zvanja? Hvala.

Ministar je malopre dao odgovor na pitanje koje se postavlja ovim amandmanom, tako da nemam komentara dalje.

Načelno ste čuli šta mislim, Nova stranka i Klub samostalnih poslanika o ovom zakonu. Ova rasprava o amandmanima je samo prilika da se iznesu novi dokazi o besmislenosti ovog zakona.

U članu 16. stav 2. kaže – prilikom izbora poslodavca, škola je u obavezi da se rukovodi najboljim interesom učenika. To zvuči jako lepo i ne znači ništa. Šta znači najbolji interes učenika, svih učenika zajedno, pojedinačnih učenika ili jednog jedinog učenika?

Recimo, uzmimo jedan primer iz života Srbije u poslednjih pet godina. Imali smo dve velike laži, pardon obećanja, neki kažu da su to laži, da ćemo napraviti, da će ova vlast napraviti fabriku čipova u Pančevu, investitor je Mubadla i druga da će se FAP iz Priboja pretvoriti u deo velikog koncerna SISU iz Finske. Sad zamislite jednog momka koji hoće da upiše srednju školu po dualnom obrazovanju i u dilemi je da li da ide za neko zanimanje koje je vezano za računare, odnosno za čipove, ili za neko koje je vezano za proizvodnju kamiona. Šta ćemo sa njim ako se desi, kao što se desilo, da nema ništa ni od jednog, ni od drugog posla, a da su te fabrike potpisale tzv. ugovore sa Privrednom komorom? Šta se dešava, ministre, sa tim momkom? On je postao specijalista za jednu oblast, na nivou srednje škole, recimo nešto vezano za čipove i od te fabrike nema ništa. Šta on da radi sutra? Šta da radi posle pet godina? Da li mora ponovo da ide u neku novu školu dualnog obrazovanja ili na neki kurs ili da beži iz zemlje?

To je potpuno besmislena stvar. Znači, niko vam ne garantuje održivost posla za koji se to dete školuje, a to je rizik za celu generaciju. Znači, reforma srednjeg obrazovanja je potpuno neophodna, treba da bude obavezno, treba da bude usmereno tako da se stiču znanja neophodna za početak rada na jednom poslu, a naravno da specijalizacija svuda u svetu …

Član 17. je nastavak ove priče o ugovoru koji navodno garantuje nešto. Ovde piše: „Škole i Privredna komora, najkasnije u roku od 15 dana od dana zaključivanja ugovora o dualnom obrazovanju, objavljuju na svojoj zvaničnoj internet stranici…“ Ko, na kojoj stranici? Piše – škole i Privredna

komora na svojoj stranici. Imaju zajedničku stranicu? Ili je na svojim stranicama? „Objavljuju informacije o planu i programu nastave i učenja i druge informacije od značaja za izvođenje učenja kroz rad.“ Ali, ne objavljuje se ugovor, ili se to bar ne vidi iz ovog člana kao obaveza. Znači, prvo da vidimo koliko tu ima internet stranica, jedna, dve, tri ili jedna zajednička? Drugo, zašto se ne objavljuje ugovor? Pa, zato što je loš i zato se ne objavljuje.

Voleo bih, pošto slušamo ceo dan o uspesima ove velike industrijalizacije Srbije pod Aleksandrom Vučićem i aktuelnom vladajućom garniturom, da nam se dostavi, to nije pitanje za ministra prosvete, ali recimo za ministra za rad, kolike su prosečne plate u tim čudima od firmi koje su osnovane u poslednjih tri, četiri, pet godina. Bilo bi jako interesantno da vidimo šta čeka ovu decu koja treba da idu u dualno obrazovanje. Voleo bih da to preskoči 22.000, 23.000 dinara, ali teško da će moći da prosečna plata bude veća, jer je takva realnost.

Povucite zakon, jer se već po Srbiji priča o tome da su roditelji počeli da prete deci i kada nešto ne rade dobro, kažu im – poslaću te na dualno obrazovanje ako ne budeš dobar. Prema tome, ja vas molim da sprečite nasilje nad decom i na taj način.

Pitanje je - da li je moguće da neko završi neko obrazovanje za visoko specijalizovan posao, a da posle promeni mesto stanovanja i ode u mesto gde nema fabrike za koju se on školovao? To je pitanje slobode kretanja.