Hvala na svim ovim pitanjima.

Prvo, privatno preduzeće sam osnovao 1988. godine po Zakonu o udruženom radu. To se zvalo Ugovorna organizacija udruženog rada, za ove što misle da znaju nešto o pravu i o ekonomiji. Radilo je, za nekih petnaestak godina, negde između osam i 15 radnika. Svi su imali plate koje su bile tri puta veće od prosečne plate u Srbiji danas. Kroz četiri privatna preduzeća, čiji sam bio vlasnik ili suvlasnik, u budžet Srbije od 1988. godine do pre dve-tri godine, kada sam ponovo ušao u politiku, je uplaćeno blizu tri miliona evra poreza, plus plate, plus sve ostalo. U vreme privatizacije od, recimo, februara 2003. godine do februara 2004. godine, a snosim odgovornost i za ono što je bilo pre privatizacije, to znači za 2002. godinu, su privatizovane mnoge firme, gde su danas plate prosečne dva do tri puta veće nego što su u bilo kom preduzeću koje je smandrljano u poslednjih četiri-pet godina.

Recimo, novo preduzeće koje je osnovano, prva grinfild investicija, naravno najbolja u istoriji Srbije je, ali stvarno, ne zato što to neko laže, „Bol pekidžing“, koji je napravljen u to vreme, koji i dan-danas radi fenomenalno i koji je lider na tržištu regiona, a i šire, što bi neki voleli da kažu. Ono što je privatizovano, hoćete „Beopetrol“, hoćete duvanski sektor, bilo šta od toga su firme za primer bile u tom vremenu, a i dan-danas su sigurno bolje nego ovi klevetorski veliki poduhvati koji se dešavaju.

Prema tome, hvala vam na ovom pitanju. Ja sam na to ponosan što je urađeno. Dolazili su strani investitori. Ponosan sam na svoj doprinos budžetu Republike Srbije u poslednjih 30 godina.

Član 27, to je da ste vi kao predsedavajući zaduženi za primenu ovog Poslovnika. Bio je jedan pokušaj jednog od poslanika sa druge strane da me uvredi. Naravno, pokušaj je bio neuspešan, pre svega zbog onoga ko je to pokušao, a drugo, ako je to važno za srpsku javnost, za dualno obrazovanje, za budućnost Srbije i za ne znam šta već je danas tema…

Hoćete li da sprečite, nešto krči sa druge strane? Sad mnogi krče s druge strane.

Znači, ako je to važno…
Jel mislite da je ovo atmosfera za govor?

Dakle, povreda je zato što ste dopustili neuspeli pokušaj da budem uvređen što se tiče mog obrazovanja. Da obavestim nesretnog kolegu i srpsku javnost da sam ja završio svoje obrazovanje pre 35 godina, pa ako je neko hteo nešto da mi prigovori, ja nisam od onih koji to završavaju kada ih pogura vetar vlasti. Ja nisam među onima koji tvrde da im ne treba ni osnovna škola da bi bili poslanici, što se potpuno slažem, i postoji 126 najmanje očiglednih dokaza za to u srpskom parlamentu.
Što se tiče mog komentara na to…

Molim vas da mi dopustite da vam ja kažem šta je povreda Poslovnika.

Time što niste sprečili nesretni pokušaj nesretnog poslanika da me uvredi. To piše u Poslovniku. Član 27. definiše da ste vi odgovorni za sprovođenje Poslovnika i tražim da se o tome glasa.
Sve informacije o mom poslovanju, o mojoj školi, ako vas već interesuje…
(Isključen mikrofon.)

Instruktor, koordinator, kurs od 40 sati sprovodi ga Privredna komora, plaća ga poslodavac. Šta radi ministarstvo u celom tom procesu? Četrdeset sati kursa, to su kursadžije. Čini mi se da se tu stvara velika opasnost da Privredna komora napravi sporazum o saradnji sa nekim televizijama, pa da se ti kursevi sprovode na farmi, šta beše još, zadruzi, parovima, otkud znam šta sve, a to sigurno ne može da donese neku veliku korist učeniku koji treba tu nešto da nauči, a da sutra to i sprovede na svom radnom mestu kad završi školu, i da mu još to bude garantovano radno mesto bar za neki period vremena.

To se pre 30, 40 godina, sećamo se ministar i ja, zvala interna kvalifikacija. Koja je razlika sada između te dve stvari? Da li neko ko prođe obuku tog kursadžije, može sutra da pređe da radi u neku drugu firmu? Naravno da ne može, zato što je naučio specifične poslove i veštine koje su vezane za tu firmu. Čak i da se druga firma bavi sličnim ili istim poslom, ne znači da će njegovo znanje, odnosno veštine biti dovoljne da pređe tamo i da tamo može da radi normalno.

Prema tome, ovo dualno obrazovanje smo sada shvatili da je to posao za kursadžije. Recimo, malopre je bio neki primer kuvara. Kako će Privredna komora kuvare da obrazuje? Dokaz da na Palama nije pečen vo je očigledan i ovde prisutan, tako da ja mislim da ta tema više ne može da bude na dnevnom redu. Hvala vam.

Hvala lepo.

Pridružujem se ocenama prethodnika da zakon ne valja, to smo i definisali kroz amandmane – briše se. Drago mi je što su kolege iz drugih poslaničkih grupa prihvatile to lekovito sredstvo za borbu protiv gluposti koje dobijamo kao predloge zakona, u političkom smislu gluposti, naravno.

Ovde u ovom članu je jako važno da definišemo to da obim, period i mesto realizaciji učenja kroz rad u okviru dualnog obrazovanja nisu predviđeni nijednim strateškim ili razvojnim dokumentima u oblasti obrazovanju u Republici Srbiji. Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji 2020, kao krovni resorni dokument uopšte ne prepoznaje dualno obrazovanje, to smo već govorili u načelnoj raspravi, ali nije šteta ponoviti to nekoliko puta.

Takođe, slažem se sa ocenama da je ova legalizacija dečijeg rada po najnižim mogućim cenama, to liči na one scene koje smo gledali iz filmova katastrofa, iz Azije i Afrike i to ne treba da se dozvoli. Naravno da deca treba da nauče šta god da se školuju, da ne dobiju samo diplomu, makar ona bila i prava, a ne falsifikovana kao što je to običaj, ali to ne znači da treba da budu izrabljivana celog svog života.

Konačno, imamo i dobre vesti za građane Srbije. Ovaj zakon nikada neće biti sproveden. Ili će predlagač da odustane sa od njega kada shvati o čemu se radi, ili će biti sprečen da se to pojavljuje sa time što će izgubiti izbore koji se najavljuju za mart sledeće godine.

Prema tome, nije ništa opasno. Ovo je još jedna varijanta plašenja naroda. Dualno obrazovanje ima par interesantnih primera, ali o tome drugi put.

Hvala lepo.

Govorim kao ovlašćeni za ovu tačku dnevnog reda i u načelnoj raspravi su već izneti stavovi Kluba samostalnih poslanika, Nove stranke, moj lično.

Tada sam uputio apel ministru da ubedi Vladu da se povuče ovaj Predlog zakona. Međutim, to nije očigledno naišlo na pozitivan odgovor, pa pošto je ovo prvi član koji definiše zakon kao takav i postavlja njegove temelje, onda je naravno potpuno prirodno da se o njemu priča malo duže i da se ponavljaju argumenti više puta.

Ne razumem nervozu kolega poslanika vlasti. Vi ćete usvojiti ovaj zakon. Tu nema nikakve sumnje. Imate većinu ili se bar nadam da imate većinu, odnosno ili se vi nadate da imate većinu. U svakom slučaju, ta većina postoji na neki način i nema nikakvog razloga da se istrpite dan, dva da čujete neke druge argumente pa posle glasajte kako vi to želite.

U parlamentarnoj praksi se to često govori i onda obično poslanici vlasti oćute to što priča opozicija ako su uvereni u to da je njihov Predlog zakona jako dobar i naravno čekaju da prođe što pre to vreme određeno za raspravu, da se zakon usvoji i takav fenomenalno dobar zakon da što pre uđe u primenu i da donese opšte dobro.

Kada je neko nervozan u raspravi o Predlogu zakona za koji tvrdi da je civilizacijski napredak u obrazovanju, onda je to nešto sumnjivo i tu verovatno možemo da donesemo zaključak da tu nema baš nešto mnogo dobrih stvari, nego da je to jedan zakon koji je, kao što sam rekao u načelnoj raspravi, naređen odozgo i ministru i drugima u ministarstvu i šta će, jadni, moraju da napišu nešto na tu temu.

Takav je i ovaj tekst obrazloženja za odbijanje amandmana na član 1. koji je ovako vrlo jedan inspirativan tekst sa skoro malo više od dve stranice teksta. Puno teksta, puno fraza i u principu ništa što bi bilo korisno za nauk.

Slažem se potpuno sa vašom ocenom, gospodine ministre, i to sam rekao i u načelnoj raspravi, da je stanje u obrazovanju loše, posebno u srednjem i oko toga se slažemo potpuno. Lek za to nije uvođenje nove „šuvarice“, novog obrazovanja u srednjoj školi kao što je neki Stipe Šuvar uveo pre jedno trideset i nešto godina. Ta cela reforma školstva je poznata po tome što je inicirana iz Hrvatske u bivšoj Jugoslaviji, a nikada nije sprovedena u Hrvatskoj, nego su je samo Srbi uhvatili kao genijalno rešenje za sve naše probleme, i kao što se sećamo mi malo stariji, to nije donelo nikakav napredak ni u zapošljavanju, ni u edukaciji zaposlenih, ni u bilo čemu što bi trebalo da predstavlja izlaz iz situacije u kojoj se i tada nalazila država.

Šta je danas stanje? Stanje je da imamo veliki broj nezaposlenih bez obzira na manipulacije sa statistikom, brojem i sa svim tim stvarima, da ljudi ne mogu, koji iole imaju neko ozbiljno obrazovanje za bilo koji ozbiljan posao da nađu taj posao u državi pa onda beže iz Srbije, a da se u ovo nešto otvaranja fabrika i zapošljavanja u zadnjih par godina, da su to mahom poslovi za ljude kojima nije potrebno nikakvo obrazovanje.

Pogledajte „Leoni“, pogledajte sve te druge velike firme. To je klemovanje žica, to je nešto što može da se nauči. Ja ne potcenjujem te ljude. Naravno, oni to moraju da rade zato što nemaju drugo i to nije uvreda za njih. To je ocena stanja u našoj državi. Imate masu ljudi koji su završili fakultete na ozbiljnim institucijama, državnim ili privatnim, koji ne moraju da se predstavljaju kao falsifikatori svojih diploma ili ne dao bog doktorata, a moraju da rade za tim najprostijim, najjednostavnijim mašinama, na onim tablama gde se seku žice i klemuju u neke naprave. To ne valja.

Masa ljudi odlazi iz zemlje, mladih, obrazovanih zato što ih terate takvom politikom prosečnosti, ispod prosečnosti i oni vide da nemaju načina da čekaju svoju bolju budućnost u ovoj zemlji i onda moraju da odu odavde. To može da se promeni reformom obrazovanja naravno i ona je neophodna. Neophodna je i promena srednjoškolskog obrazovanja.

Prvi korak ka tome je obavezno srednjoškolsko obrazovanje, znači obaveznost srednje škole. Šta to donosi? Već sada je popunjenost srednjih škola negde 90 i nešto posto, oni koji završe osnovnu školu upišu neku srednju školu. Razlog više da to podignemo na 100%, ali da ne upisuju ovakve srednje škole kakve su većinom sada, nego da se izvrši jedna reforma tih srednjih škola.

Mene čudi, pošto je ova koalicija na vlasti od 2012. godine, ako se dobro sećam, pa se poziva na Strategiju obrazovanja, razvoj obrazovanja u Srbiji do 2020. godine, koja je usvojena 25. oktobra 2012. godine. Šta ste čekali pet godina? Nije valjda da nema dovoljno u ministarstvu, ne govorim među političarima, obrazovanih ljudi, iskusnih ljudi, koji su znali da po toj strategiji daju nekakav predlog. Siguran sam da ima. Zašto oni to nisu uradili? Verovatno zato što to nije bio prioritet. Verovatno zato što to nije tad bila dosetka nekoga ko sebe zove predsednikom Srbije. Ali, to nije razlog da sada preko noći, preko kolena, dođemo do ovog lošeg predloga zakona. Postoje bolja rešenja.

Kaže se u obrazloženju da se odbija amandman kojim se briše član 1, samim tim i ceo zakon, zato što je u toj strategiji propisano direktno uključivanje poslodavca i kreiranje itd. 2012. godine. Što to nije urađeno 13, 14, 15, 16. nego danas? Znači, taj argument je kao da kažete da se danas odbija taj amandman na član 1. zato što je oblačno ili sunčano. Nema nikakve argumentacije.

Dalje, u tom opštem tekstu kaže da strategija takođe predviđa uvođenje poslodavaca. To ste rekli u prvom pasusu da je predviđeno učešće poslodavaca, a onda u drugom kažete da je predviđeno učešće poslodavca. Ne znam koji, da li je akcenat važan ili zarez, ali u svakom slučaju to je tekst koji nema nikakav suštinski sadržaj.

Uvođenje Privredne komore Srbije i Unije poslodavaca, pa to je genijalno. Privredna komora Srbije, uz poštovanje ljudi koji tamo svoj posao rade na ozbiljan način, ali u vrhovima Privredne komore Srbije i Jugoslavije nekadašnje, od, ako hoćete, 1945. godine na ovamo, a ne znam da li je bilo i pre, privredne komore su, u stvari, deponija propalih političkih kadrova, uz možda pet, šest izuzetaka u 50 i nešto godina.

Danas, na mestu predsednika Privredne komore, koliko ja pratim, imamo čoveka koji nikada nije radio ništa. On bi kao takav mogao da bude samozvani predsednik države, pošto imamo slučaj da čovek isto nije radio ništa, možda i predsednik Vlade, možda i ministar nečega, ali da bude na mestu predsednika Privredne komore neko ko nikad nije radio ništa u privredi, to je nonsens par ekselans. Masa drugih ljudi koji su tamo dovedeni isto su tu zato što su tamo velike plate, što se malo radi i što je to za neke deponija, odnosno odlazak sa nekih funkcija u mirnu starost, a za neke možda priprema za neke bolje funkcije.

Kakve veze ima Privredna komora kao obavezno udruživanje poslodavaca sa tim kakav će biti nastavni plan i program u srednjim školama? Kako možete da to napravite na nivou cele države? Kako možete da prepustite poslodavcima koji danas jesu, sutra nisu, da određuju šta će naša deca da uče? Recimo, te škole traju tri godine. Imamo situaciju da su date subvencije za otvaranje neke fabrike za klemovanje žica i onda se uvodi specijalista za klemovanje žica, dok ne istekne ugovor o subvenciji, a onda on pokupi te svoje daske i žice i klješta i ode u Moldaviju. Šta ćemo onda ako u tom mestu imamo 50, 100 specijalista sa srednjom školom za klemovanje žica?

Govorio sam malopre, sinoć sam čuo u nekoj emisiji na nekoj televiziji neobične boje da su ponovo zavarivači veliki problem, nema zavarivača. To nije tačno,

rekao sam vam, danas u Srbiji se traži 28, znači to može da se reši kako god hoćete za jedan dan, samo da hoćete da nešto rešite.

Prema tome, hajde da se manemo tih mamo džambo, hokus fokus rešenja – čuo sam nešto, rekao mi čovek kada sam ga pratio do spavaće sobe ili posle večere u nekom restoranu, to sve citiram, nego hajde da radimo nešto ozbiljno.

Piše ovde kao dalje obrazloženje za odbijanje amandmana da je nepostojanje dualnog obrazovanja dovelo do toga da smo mlade ljude doveli u poziciju jeftine radne snage. Ko, vi ili ko ili država ili ko? Ako je to tako, ako su mladi radikali to nekada rešili na neki bolji način, onda hajde da primenimo taj bolji način, ali ta „šuvarica“ mi se ne čini boljim načinom.

Ono što je posledica propasti srpske privrede su 90-e i ludilo političko i lično i kolektivno tada, koje je dovelo do toga da se uništi privreda u tehnološkom smislu pre svega, da ljudi koji su tada vodili državu nisu imali pojma o tome šta se dešava okolo, da su sistemske promene u svetu takve da neka naša sigurna tržišta, kao što su bili nesvrstani, kao što je bio Sovjetski Savez, kao što je bila nerazvijena Kina, da su u međuvremenu, dok smo mi osvajali i pobeđivali u svim ratovima u 90-im, ali što reče jedan – malo morgen, da su svi oni toliko napredovali da smo mi postali i tehnološki i organizaciono i finansijski, da ne govorim i politički zaostali u odnosu na nju. Zato je masa firmi propala u 90-im godinama, a ta propast je bila očigledna naravno kada je dignuta zavesa te operetske predstave i kada je počeo proces privatizacije, gde se tačno videlo šta vredi, šta ne vredi.

Da li je bilo pljačkaških primera privatizacije? Naravno, ne 24, 224, ali šta je sa njima, zašto ih prikrivate? Sistem privatizacije je dobar, ali je doveo i do toga da vidimo da smo tehnološki van sveta. Mi smo 90-e godine izvozili visoku tehnologiju za Kinu, sada iz Kine uvozimo sve živo. Naša visoka tehnologija ne postoji. Ovde su se nekada pravili računari u ovoj državi, sada ne može da se napravi strujomer. Ovde je nekada bila autoindustrija koja je imala malo nekog domaćeg osnova, sada nema nikakvog domaćeg osnova.

Prema tome, nemoj da se igramo dosetkama, imamo velike probleme. Već sam rekao u načelnoj raspravi, nije mi drago što je Srbija u problemima, bez obzira što sam opozicija. To samo bolestan čovek može da bude srećan kada je nešto loše da je njemu bolje. Ne, naprotiv, živim ovde zajedno sa svima vama, moja deca odrastaju ovde, ostaće ovde, nisu jedina i svi moramo da budemo svesni toga da naše političke razlike ne smeju da ostavljaju negativne posledice na razvoj ove zemlje.

Ova tema dualno obrazovanje nije ideološka stvar, nije politička, nije Rusija Evropa, nije društvena svojina, državna svojina, privatna svojina. Ovo je pitanje suštine opstanka budućih generacija. Nemojte da ih terate da postanu specijalisti za nešto što sutra neće moći da rade. Razvoj tehnologije je takav da ako vi naučite bilo šta danas, budite sigurni da ako ne učite dalje, pa do doživotnog obrazovanja, nećete moći da radite na svom radnom mestu u istoj firmi kroz pet godina.

Ovde piše na jednom mestu da je razvoj tehnologije, kaže – učenje kroz rad ne predstavlja za učenike proste manuelne zadatke, već programiranje, projektovanje i rukovođenje pametnim mašinama koje su deo savremenog modernog proizvodnog procesa. Voleo bih da znam ko je autor ove rečenice, on ne zna šta su pametne mašine. Pametne mašine su mašine kojima ne upravljaju ljudi, koje imaju softver, ili bar ne upravljaju ljudi sa srednjom školom. Mogu da upravljaju inženjeri, da ih projektuju, ali pametne mašine su pametne zbog toga što im ne treba ljudska radna snaga. To je suština. Znači, ko je ovo pisao, ja ga žalim zato što je morao i dobio zadatak da napiše nešto o čemu nema puno znanja.

Prema tome, budite ozbiljni, povucite ovaj zakon i hajde da zajedno tražimo bolje rešenje za reformu srednje škole.

Hvala lepo.

Ja se pridružujem ovim pitanjima i neću da ih ponavljam, ali slobodno možete da ih evidentirate kao da sam ih ja postavio, ako se ne ljute kolege. Ja imam još nekoliko pitanja za ljude koji se zovu vršioci najviših funkcija u ovoj državi.

Prvo pitanje upućujem ministru inostranih poslova Ivici Dačiću. Pitam ga – koje su teme i koji su zaključci razgovora Aleksandra Vučića i Hojt Brajana Ji, koji su obavljeni pre neki dan na nekom mestu u Beogradu, ne zna se tačno gde? Nemamo nikakvu informaciju o tome osim informaciju iz predsedništva, da će to da objavi američka ambasada ili će Vučić to da objavi u narednim danima. Pitam Dačića – ko vodi spoljnu politiku Srbije po Ustavu? Koliko se sećam to radi Vlada Srbije. Koliko se sećam, Vučić više nije predsednik Vlade Srbije. Prema tome, pitanje je da li je to bila neka privatna poseta ili je to imalo neki dublji smisao? Pitam Dačića i to šta je uplašilo Vučića pa ćuti o tim razgovorima već nekoliko dana. Ako je nešto mnogo opasno, da se organizujemo pa da pomognemo čoveku, da vidimo šta se tu dešava.

Treće pitanje za Dačića za ovu temu – da li je bilo večere sa zamenikom pomoćnika itd, da li je na toj večeri nešto pevao Dačić, ako je pevao, šta je pevao i ako je igrao, koje igre je igrao?

Drugi deo pitanja je za ministra odbrane Vulina. Imali smo ovu situaciju sa MIG-ovima. Ne znam ko je namigivao, ali moja pitanja su: kad su ti MIG-ovi doleteli iz Rusije? Zašto nisu leteli 20. oktobra na Batajnici? Bilo je najavljeno da ćemo se upoznati, da ćemo tog dana postati jači, da će od tog dana svi oko nas, od severnog do južnog pola, i levo i desno, da se plaše zbog naše velike moći. Zašto ti MIG-ovi nisu leteli?

Kada je odleteo jedan MIG nazad i kako, kad ne može da leti? Ovaj što je sad, kao što piše u medijima i zvanično je to potvrđeno, odleteo ili odnet ili transportovan za Rusiju da tamo bude popravljen, zašto je vožen za Srbiju pre 20. oktobra, ako je vraćen posle 20. oktobra za Rusiju? Koji je to smisao? Da li je to deo neke tehnologije ili je to neka politička odluka, da nam to bude jasno? Ko popravlja ove MIG-ove? Bilo je najave da će to da radi naš „Remontni zavod“, pa se sad, vidim, vraćaju za Rusiju. To je važno pitanje.

Kada će leteti ovi MIG-ovi ili su oni samo kupljeni za Muzej vazduhoplovstva, koji je na surčinskom, a ne na batajničkom aerodromu? Ako će leteti, kuda će leteti? Šta je njihova namena? Da li će moći da lete i koliko će moći da lete?

Još jedno pitanje, koliko košta cela ova igračka oko tih MIG-ova, koji su poklon koji košta između 150 i 350 miliona evra ili dolara, ne znam čega? To su sve važna pitanja za srpsku javnost.

Konačno, još jedno pitanje za ministra Vulina – kako mu je tetka iz Kanade? Da li je dobro?

Pitanje za predsednika države, ili bar ličnost koja se tako predstavlja, za predsednicu Skupštine, za ministra inostranih poslova, za ministarku pravde i za ministra unutrašnjih poslova, da li znaju tekst zakletve koju su Srbi sudije položili pred predsednikom tzv. Kosova pre neki dan, u sklopu Briselskog sporazuma, koji je potpisan između Vučića i Hašima Tačija, a za ovog drugog naša država ima Interpolovu poternicu i smatra ga pravosuđe ove države ratnim zločincem? Da li znaju da ta zakletva srpskih sudija glasi – Svečano se zaklinjem da ću tokom vršenja dužnosti sudije republike Kosovo ostati veran ustavu republike Kosovo i da ću vršiti funkciju sudije časno, odgovorno, nepristrasno, poštujući pravila profesionalne etike? Da li ovo nije izdaja zemlje? Ko je potpisao i ko sprovodi ovakav sporazum?

Hvala lepo.

Potpuno se slažem sa ocenom stanja u obrazovanju i u privredi koja je izneta u obrazloženju za predlog ovog zakona. Potpuno se slažem da je jako loše stanje po pitanju zaposlenosti. Različite egzibicije sa statistikom, sa novim metodama, sa anketama o tome da li je neko zaposlen, sa tim da se neko skida sa spiska nezaposlenih ako je radio par sati nedeljno, mogu da dovedu statistički do rezultata da danas imamo, navodno, nekoliko desetina hiljada manje zaposlenih nego pre pet, šest godina.

Realno stanje, kada pogledate okolo, je takvo da je očigledno da to nije tačno, kao što je bila bajka da je, recimo, kažu, pre 5. oktobra bilo 300 hiljada ljudi zaposlenih, nego 2001. godine, što je isto jedna laž. Moguće da je bilo 300 hiljada ljudi više na nekoj evidenciji, ali 350 hiljada ljudi je bilo, ono što se zvalo, tehnološki višak. To znači ljudi koji su formalno zaposleni, a ne idu na posao i ne primaju nikakve plate. Prema tome, stanje u oblasti zaposlenosti je katastrofalno, i tu nema nikakve sumnje i slažem se sa ocenom predlagača.

Sistem srednjeg obrazovanja je u lošem stanju, to je takođe tačno, i tu se slažem sa ocenom predlagača. Ima puno toga što je višak u tome što deca uče, višak zato što je prevaziđeno istorijski, tehnološki, kako god, metodološki. Imate masu stvari sa kojom deca lakše mogu i, nažalost, bolje mogu da se upoznaju na internetu, nego u školi. Tu je i nedostatak adekvatnog kadra, učila, sredstava i tu se potpuno slažem.

Tačno je i da je loša struktura novozaposlenih u poslednjih nekoliko godina. Mislim da ćemo se lako složiti oko toga da se u tom tzv. bumu zapošljavanja i novih investicija, koga realno nema, najveći deo sastoji u poslovima koji su na nivou, kako kažu to majstori, klemovanja žice. To je ta JURA, recimo, ako se dobro sećam. To je tehnologija gde imate jednu dasku ili ivericu gde su zakucani neki kočevi i po tome se razvode žice i na kraju klemuju. Teško da je to posao kojim možemo da budemo zadovoljni. Naravno, ljudima koji nemaju ništa, to je daj, šta daš, i to je potpuno razumljivo, i tu nema nikakve sumnje.

U svakoj krizi ljudi su se snalazili na neki način. Srbi, građani Srbije i svi ostali građani Srbije su se snalazili čak i u 90-im godinama, i to smo preživeli manje-više sa velikim posledicama, ali smo izašli iz toga, kao i ono bombardovanje i sve gluposti pre toga.

Pitanje je da li je dualno obrazovanje rešenje za te probleme. Mislim da nije. Prvo, hajde da budemo jasni, nije ovo nikakva ideja Ministarstva prosvete, nego je to palo na pamet Aleksandru Vučiću pre izvesnog vremena, on je rekao da je to fenomenalna stvar, čuo je to, video je negde, da li u Švajcarskoj, da li u Francuskoj, kada je radio u onoj radnji za ne znam šta beše, bravarskoj, da li, negde mu je neko rekao, i to je postalo nacionalni zadatak. Znam puno ljudi iz Ministarstva prosvete koji, naravno, to neće reći, ne mislim tu na ministra, javno, ali koji, naravno, kažu – gle šta nas teraju da radimo. Razumem i te ljude, moraju da rade ono što se naredi, nije to prvi put.

Realno Zakon od dualnom obrazovanju je ono što smo imali pre jedno 30, 40 godina. To su bile zanatske škole, pa se učilo, ne znam, malo marksizma, malo takvih stvari, pa se onda posle podne ili sutra dan, jedan dan išlo u neku fabriku na neki rad, na neko izučavanje i tu su ljudi dobijali osnovna praktična znanja o tome šta bi sutra trebalo da rade kao KV radnici, pa su posle imali VKV, koliko se sećam, i sve je to deža vi stvar, sve je to viđeno odavno. Nemojte sada da prodajemo neke već viđene stvari kao neku veliku novinu.

Okej, nemam ja ništa protiv toga i da neko dobro iskustvo iz prošlosti bude ponovo oživljeno, iskorišćeno, što kažu Srbi „apdejtovano“, ali ne, ovo neće pomoći ničemu, jer ne samo da beže i odlaze visoko obrazovani mladi ljudi iz Srbije, mi imamo, ne samo u poslednjih pet godina, u poslednjih 20-ak godina odliv i te zanatske radne snage.

Jako je moderno govoriti o zavarivačima, da neko stalno traži zavarivače, a njih nema. Voleo bih da znam tu statistiku, ali realnu, koliko ima potrebe na tržištu rada u celoj Srbiji za zavarivačima. Nisam bio lenj, pa sam se malo interesovao – 28. Znači, 28, potreba za zavarivačima u ovom trenutku je 28. Mi od toga pravimo nacionalni problem. Eto, da imamo 10.000 zavarivača mogla bi nova vlast da ih zaposli. Nije tačno, a ima ih okolo gde god hoćete i vratiće se mnogi od njih samo kad bi dobili ovde platu koja je bar upola u odnosu na platu koju sada imaju po nekoj Slovačkoj, po nekoj Sloveniji, po nekim zemljama koje nisu u vrhu tehnološki, ni ekonomski u EU, ali moraju da idu tamo zato što nemaju ništa.

Prema tome, slažem se sa ocenom stanja. Očigledno je ovo ideja, dosetka čoveka kome ste vi poklonili pravo da odlučuje u ime svih vas, i to je vaše lično pravo, ali to ne daje pravo bilo kome da odlučuje o ostalima, o većini građana Srbije.

Prema tome, imam još jedan argument za loše stanje tih 10.000 evra po zaposlenom za podsticaj zapošljavanja, i to je za bilo koje zapošljavanje, recimo, i za ta radna mesta koja su na nivou zanatlije, KV radnici. Kada pogledate iznos plate koju oni primaju i tu subvenciju od 10.000 po zaposlenom, to je dve i po godišnje plate, bruto, dve i po godišnje bruto plate. Za to vreme taj poslodavac može da nauči nekoga ko nikad nije video mašinu, da nema pojma o toj tehnologiji, pa za šest meseci će da nauči.

Ovde je očigledno cilj da se stvore dva segmenta u srpskoj populaciji, a to je jeftina radna snaga, i to je zvanična programska politika i samozvanog predsednika ove države i Vlade koja vodi ovu državu i partija koje to podržavaju. Mi se reklamiramo na CNN ili nekoj drugoj velikoj svetskoj televiziji i u svakom govoru svakog našeg političara, koji dovodi navodno velike investitore, glavna stvar je da imamo najjeftiniju radnu snagu u regionu, a to znači verovatno svuda, osim u Evropi, pošto svugde na drugim mestima, možda u SAD, to ne može da se primeni. Druga stvar je da ako neko ponudi bolje uslove da ćemo mi da idemo još 5% niže. Ko ide 5% niže? Na čiju štetu? To se bahata vlast cenjka na štetu građana, koji treba umesto prosečne plate od 25, 26 hiljada dinara, koliko je u velikim projektima novo zapošljavanja, da se to smanji za još hiljadu, dve. To nije rešenje.

Mogu sebi da dopustim i trenutak velike naivnosti, pa da pomislim da vladajuće stranke ovo rade iz nekih dobrih namera, ali onda vam kažem da i to nije rešenje, čak i da su vam namere dobre, onda grešite.

Šta je neophodno? Neophodno je da se uradi reforma srednjeg obrazovanja. To je rešenje, a naravno da uvek u toj reformi moramo da razmišljamo na način da ne možemo da teramo roditelje, njihovu decu ili decu da upisuju samo ono što im neko proceni, i to još neko, recimo, Privredna komora Srbije.

(Aleksandar Marković: Šta si ti upisao?)

O njoj ću malo kasnije da govorim, a kolega koji dobacuje neka priđe bliže da ga čujem.

Dakle, to stanje nije dobro, i to treba da se promeni i nema nikakve sumnje, ali o tome ću govoriti malo kasnije.

Da vas obradujem, mi smo podneli amandmane na svaki član Zakona o dualnom obrazovanju i, naravno, ti amandmani se tako definišu da glase – briše se.

To je ono što najviše volite da čujete i to je, naravno, način da ukažemo na nedostatke zakona. Ako zakon ceo nije dobar, onda, naravno, jedini način da na to reagujemo je da napišemo - briše se. To je Nova stranka patentirala još pre par godina, a vidim da su sve poslaničke grupe, pa i vladajuće to koristile kada im je bilo potrebno, tako da nemojte da se mrštite kada čujete – briše se.

Šta je obrazloženje? Reći ću vam jedno od obrazloženja zašto treba brisati ceo zakon. Kaže - ovim amandmanom se predlaže da se preneti član briše zbog toga što sadržaj i način ostvarivanja dualnog obrazovanja, uzajamna prava učenika, roditelja, odnosno drugih zakonskih zastupnika učenika, škola i poslodavaca, materijalno i finansijsko obezbeđenje učenika, kao i druga pitanja iz ovog člana zakona nisu predviđeni ni jednim strateškim ili razvojnim dokumentom u oblasti obrazovanja u našoj državi.

Šta više, Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine, koja je usvojena, kao krovni resorni dokument uopšte ne prepoznaje dualno obrazovanje kao poseban nazvani program, niti cilj još manje da se ono treba tretirati kao neko pitanje u specijalnom režimu kroz pojedinačni zakon, odnosno ovaj tekst Predloga zakona.

Takođe, forsiranje ovako usko stručnog dualnog obrazovanja u suprotnosti je sa već pomenutom strategijom razvoja do 2000. godine, koja promoviše celoživotno učenje, koje omogućava da se učenici brzo prilagode tržištu rada, za razliku od dualnog obrazovanja, koje obučava đake za najniže poslove po stepenu kvalifikacije. Ako nekom nije jasno, mogu da ponovim još jednom ovaj tekst, ali mislim da je većina shvatila.

Prema tome, to zanatsko obrazovanje, koje danas predstavljate dualnim, vrlo lako, razvojem tehnologije možemo da dođemo do toga da bude zastarelo. Šta ćemo onda sa tim ljudima koji su usko stručno obrazovani za jedan mali segment rada na tekućoj traci? To imate još u filu Čarli Čaplina, „Moderna vremena“, kada je njegov posao bio da zašrafi jedan šraf. Šta ako se promeni tehnologija, šta ako se izbaci taj proizvod i mi dobijemo neki novi, što se dešava svaki dan? Šta se onda dešava sa usko stručno nisko obrazovanim ljudima? Oni, s pravom je moj kolega malopre govorio o tome, ostaju uskraćeni za dalje obrazovanje.

Prema tome, hajmo da učinimo nešto da se to promeni i da dođemo do nekih boljih rešenja. Bolje rešenje je reforma srednjoškolstva, ne prebacivanjem na ove moderne zanatske škole, pod navodnicima moderne, nego jedna dublja reforma srednjeg obrazovanja. Prvi korak ka toj reformi, gospodine ministre, je obaveznost srednjeg obrazovanja. U Srbiji, u Evropi, u najvećem delu civilizovanog sveta ništa ne možete da radite ako imate samo osnovnu školu. Ona je neophodna kao početak obrazovanja, mislim da vaspitanje treba više da bude na porodici, ali neka bude i vaspitanja, ali ono što dobijate kao mogućnost da naučite dalje sa čime nešto možete da radite ili da nastavite svoje obrazovanje, to može da se nauči u srednjoj školi.

Zato srednja škola treba da postane obavezna. Naravno, ne ovakva, ona treba danas da postane obavezna i to je trebalo da bude u vešem Predlogu zakona o srednjem obrazovanju i to je i jedan od amandmana koji smo dali, da srednje obrazovanje postane obavezno, a da se u kratkom roku, koristeći dobra iskustva, pre svega država koje su uspešno prošle tranziciju, ne Švajcarske, Velike Britanije i Kanade, nego Slovačke, Poljske, Slovenije, da vidimo šta su oni uradili u tom delu i da na taj način uđemo u reformu srednjeg obrazovanja. Siguran sam sa će onda mnoge kolege koje sada dobacuju biti srećni, jer će neke buduće generacije moći da nauče ono što oni nikada nisu mogli da nauče.

Generalno, problem nezaposlenosti, problem niskog nivoa društvenog razvoja, privrednog razvoja, ekonomskog razvoja se rešava i obrazovanjem, ali osnovni korak ka tome da privučete investitore, ozbiljne, to je da budete sigurna država, to je da budete država u kojoj će onaj koji investira, bilo da je domaći državljanin, bilo da je stranac, imati uverenje da ima sigurnost za svoj budući rad. Da li će naša radna snaga biti jeftinija u odnosu na zemlje centralne i severne Evrope? Pa, naravno da hoće, pa i u Španiji su plati niže nego u Nemačkoj i tako će uvek ostati, i u Portugalu su niže nego u Austriji. Mi ćemo imati uvek niže plate nego Nemačka, Austrija, Italija, Francuska, tu nema sumnje, prosečne plate, ali je cilj da ta prosečna plata ne bude 200 evra ili 250, kao što je sada, ako ozbiljno računate prosečnu platu, a ne da se igrate statistikom, nego da ona bude 500 evra, a da vam nezaposlenost bude oko 10%, ali opet ne statistički, nego realno.

Realna nezaposlenost od 10% u Srbiji je ispod milion, ispod 800.000 nezaposlenih. Možete vi da kažete da je 13% milion i 700, može, ali to i u dualnom obrazovanju da učite, znaćete da je to laž. Nema potrebe da se lažemo međusobno, vidimo kada izađemo napolje, vidimo šta se dešava. Nisam srećan bio ni sa onim što se dešavalo pre pet godina, ni sa onom prethodnom vlašću. I tu je bilo mnogih loših rešenja, tu nema nikakve sumnje, ali ovo što vi radite u poslednjih pet godina, tu je teško naći dobro rešenje, mahom su loša. Mislim da to nije nikome u interesu i nije cilj da ja budem srećan zato što je sada gore nego što je bilo pre. Ne, naprotiv, ja živim u ovoj državi skoro 57 godina, privatnik sam u ovoj državi 30 godina, slušam arlaukanje na livadama u ovoj državi 52, 53 godine, tako da ovo nije ništa novo. Nikada neću biti srećan kada Srbiji bude gore nego što je bilo juče.

Možete vi da navijate, možete da stavite besprizorne ljude da dobacuju, da dobacuju ono što bi trebalo da vas bude sramota kada sedite vi, dame pored njega da ga slušate, ali navikao sam i na to. Uvek ima kukolja, uvek su karavani prolazili, a neki su usput trčkali, ali vam govorim iz najbolje namere. Sutra kada više ne budete na vlasti nosićete obeležje nekoga ko je u nekom trenutku, na neki način bio važan za ovu državu, za njenu budućnost, za život u tom trenutku, ali i za sudbinu mnogih budućih generacija. Razmislite o tome kada glasate o ovom zakonu, o nekim drugim zakonima, o zakonu koji sam juče predlagao, da se zabrani otpuštanje ljudi koji su na bolovanju zbog čuvanja bolesne dece, pa ste glasali protiv toga.

To je sve priprema da ovde bude jedan veliki sektor jeftine radne snage gde će se rešavati, pod navodnicima, nezaposlenost i veliki sektor kvazi univerziteta i fakulteta, gde će se dobijati falš diplome sa kojima će u državnu upravu da dolaze ljudi koji to ne zaslužuju i da isteraju ljude kojih i ovde ima, koji su na ta mesta došli sa najboljim namerama, sa dobrim obrazovanjem i sa tim da rade jedan ozbiljan posao za svoju državu, a sada nemaju gde da sednu zato što je ušla navala, poplava, izliv ljudi koji su zaposleni u državnoj upravi samo zato što su članovi stranaka u poslednjih pet, šest godina. I to je proces koji je počeo ranije, ali vi ste ga doveli do savršenstva, a to savršenstvo nije dobro, nije svako savršenstvo dobro.

Zato vas pozivam, gospodine ministre, da uvažite moje argumente, da predložite Vladi da povuče ovaj zakon i da se problemi koje ste tačno definisali u uvodnom izlaganju reše na način koji donosi realno rešenje, a to nije reanimacija pokojnog sistema zanatskih škola. Hvala.

Hvala lepo.

Ovo je izmena Zakona o Vladi kojom se počinje jedan, rekle bi kolege neke, set zdravstvenih zakona. Predlog Zakona o Vladi kaže da se promeni naziv iznad člana i član 11. Menjaju i glase - zdravstvena sposobnost, nespojivost i sukob interesa.

Član 11. - pre izbora Vlade svaki predloženi član Vlade mora Narodnoj skupštini da dostavi lekarsko uverenje o zdravstvenoj sposobnosti za zasnivanje radnog odnosa u državnim organima. Član Vlade ne može biti na drugoj javnoj funkciji i državnom organu, organu AP, oštine, grada, Grada Beograd, niti vršiti delatnosti koja po zakonu nespojiva sa dužnošću člana Vlade, niti stvoriti mogućnost sukoba javnog i privatnog interesa. Član Vlade dužan je da se u svemu povinuje propisima kojima se uređuju sukobi interesa pre vršenja javne funkcije.

Šta je ideja ovog zakona? Očigledno je da je on neophodan. Važi i za izbor narodnog poslanika, odnosno za kandidate za narodne poslanike, za kandidate za predsednika države, a to je da se izvrši pre izbora, pre mogućnosti izbora tih ljudi lekarski pregled kojim bi se dokazalo da su oni sposobni za vršenje funkcija u državnoj upravi.

Takav lekarski pregled polažu svi činovnici koji ovde danas sa nama rade ili bilo gde u državnoj upravi, od nivoa sekretarice, čuvara, pa do nivoa zamenika, savetnika, šefa, referenta, i ne znam šta i ne znam zašto bi članovi Vlade, odnosno budući članovi Vlade bili uskraćeni za tu mogućnost da srpskoj javnosti na najeksplicitniji način dokažu da su sposobni za to da vrše funkciju ministra.

Kada bi to bilo tako, a već je jednom bilo za izbor prve demokratske srpske Vlade posle 5. oktobra. Tadašnji predsednik Vlade je insistirao i bez zakon od kandidata da donesu lekarsko uverenje da su sposobni za vršenje službe u javnom sektoru.

To je, znači, već u praksi primenjeno u Srbiji i bilo bi jako dobro da se primeni ponovo. Onda ne bismo imali u Vladi ljude koji kažu da spremaju našu decu za rat, ne bismo imali u Vladi ljude kojima se priviđaju neke velike uštede, veliki suficiti, velika povećanja plata, to naprosto nije normalno, da li zato što ne vide, da li zato što ne čuju, da li zato što imaju problem sa zaključivanjem, da li zato što ne mogu da dohvate, zbog kičme recimo, policu na kojoj stoji neki zakon, pa ne mogu da se obaveste.

U svakom slučaju, ne treba ih stavljati na tu važnu funkciju ako su nesposobni da je vrše.

Znači, predlog izmena zakona o radu ima dva člana. U prvom se traži da se u član 187. stav 1. menja i glasi – za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta, odsustva sa rada radi posebne nege deteta i odsustva sa rada zbog privremene sprečenosti za rad duže od 30 dana poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu.

Ovaj član 2. je da zakon stupa na snagu osam dana nakon objave u „Službenom glasniku“.

Ako niste pažljivi i ako ne razumete dobro kao prethodni kolega koji je potpuno pogrešno shvatio šta sam pričao i ne zaslužuje dalji komentar za to, ja ću da vam ponovim. Ovim zakonom se traži da poslodavci, budite skoncentrisani, drage kolege, ne mogu da daju otkaz nekome, radnici koja je u trudnoći, na porodiljskom, odsustvu porodilja, bilo kom radniku koji je na odsustvu radi nege deteta, na odsustvu radi posebne nege deteta i na odsustvu sa rada zbog privremene sprečenosti za rad duže od 30 dana.

Ovo su civilizacijske norme. Ovo mora da bude u Zakonu o radu, bilo da ste četnici, partizani, levičari, desničari, ne znam šta, bilo koje nacije, vere, bilo čega i to nije za šalu, i to nije za izigravanje nekog ko je nevešt u zaključivanju.

Naravno da malopre nisam pomenuo nikakve ljude koji imaju problem sa vidom. Niste razumeli. Pogledajte u stenogram pa ćete videti. Rekao sam da samo neko ko je lud ili slep može da vidi napredak u ekonomskoj oblasti, a ko se prepoznao direktno ja mu čestitam na tom prepoznavanju…

… i želim mu veliki uspeh, kao što svima vama, poslanicima vlasti, posebno poslanicima SNS, čestitam Novu godinu, prvi put u istoriji, srećnu novu 2018. godinu…

kako ste okitili grad tako da liči na cirkus…