Vi ne razumete, ali i ne morate. Ja znam o čemu govorim. Građani Srbije znaju o čemu govorim, a vi radite svoj posao kako mislite da treba da radite.
Prema tome, lepo je što ulazimo u tu konekciju, saobraćajnu, sa svima oko nas, bilo da je to Zapadni Balkan ili Jugoistočna Evropa, ali nije dobro da tu pričamo priče, koje apsolutno nisu tačne.
Imamo kredite. Ostale tri, četiri tačke su pitanje kredita, pa je meni bilo interesantno da pokažem građanima Srbije, a i vama kolegama koliki je dug Srbije danas. Ovo se čita dva biliona osamsto tri milijarde dvesta trideset miliona petsto pedeset hiljada osamdeset dinara. To je bilo od prekjuče. Prekjuče je to bio zvanični podatak, da ne solimo svaki dan.
Da vam kažem, kome je to draže, to je oko 24 milijarde evra, a 24 milijarde evra je 70 miliona prosečnih plata u Srbiji. I ako to podelimo sa brojem zaposlenih, čak i po statistici koju danas vodite, to znači da dve i po godine svi zaposleni u Srbiji moraju celu svoju platu da daju da se vrati ovaj dug. Znači, da dve i po godine, 30 meseci, niko ne prima platu, e tad možemo da vratimo dug.
Naravno, ide bajka o tome da je veliki dug i preuzet, a ja da vas podsetim, ministarka zna, pošto je tada radila isto u administraciji, da je dug Srbije, recimo, 2003. ili 2004. godine, radom dobre Vlade koja je tada postojala, da je tada javni dug bio ispod 10 milijardi. Znači, danas je skoro dva i po puta veći.
Pitanje – zašto se danas uzimaju krediti? Pa, između ostalog, imamo kredit za pet opština kojima treba napraviti vodovod i kanalizaciju, a to je još uvek iskorak ispred svih. Zamislite, tek 21. vek, a mi ćemo u Kikindi, i ne znam koja su još ova mesta okolo, da znam, Paraćin i još negde, da napravimo vodovod. To je čudo neviđeno! I to na kredit! I to na kredit od 17 miliona evra, ako se dobro sećam. Samo za ovaj cirkus koji svaki dan viđamo po Beogradu, koji se zove doček Nove godine, i koji traje već dva meseca u stalnom trošenju para, samo taj cirkus, što javnih dugova, odnosno troškova, što skrivenih, je blizu pet miliona. To znači, dve Kikinde su mogle da dobiju apsolutno sređeno stanje oko vodovoda i kanalizacije.
Tako da, to govorim da bih pokazao šta su prioriteti ove vlasti. Ne da se završe vodovodi tamo gde ih nema, a nema ih ni po Beogradu svuda, nego hajde da malo šareno, pa malo konfete, pa malo zvezdice, pa će da pevaju neke pevaljke, verovatno po trgovima i to je savršeno, to nije hleba i igara. Postoji jedna starija, nije starija od ove, pošto je ova latinska, ali jedna stara srpska poslovica kaže – sve šareno i budali lepo. Ja mislim da to ne treba da bude temelj politike koju će da vodi bilo koja srpska Vlada, ova ili neka naredna, a nadam se da ove ranije nisu pravile veliki problem sa tim.
Imamo u oblasti saobraćaja, da ne govorim o dugovima „Er Srbije“ i tom propalom projektu, koji se rešava tako što se na grbaču poreskih obveznika Srbije, preko beogradskog aerodroma, prebacuje višak radnika iz „Er Srbije, nego da vidimo zašto ljudi neće da budu mašinovođe. Zašto nam fale ljudi i u kargo delu i kod vozova. Zašto ljudi neće da budu mašinovođe?
Koliko se sećam, pre sedam, osam godina imali smo četiri puta više mašinovođa nego lokomotiva. Danas imamo manjak. Zašto? Zato što su plate na tim mestima besramno male u odnosu na ono šta ti ljudi imaju kao svoju odgovornost. Mi imamo, iz tog razloga, to ljudi koji su dublje u materiji sigurno znaju, u zadnje dve-tri godine smanjenje saobraćaja. Ne samo zbog toga što su nam loši vozovi i loše pruge, nego generalno nema saobraćaja.
Ko nas obilazi? Zašto nas obilaze? Zašto oni koji bi trebalo da transportuju svoju robu iz Evrope u Aziju, zašto oni obilaze Srbiju kad je ona u tako velikom razvoju?
Mogu da vam kažem par nekih mojih promišljanja zašto se to dešava. Recimo, siguran sam da očekuju da počne taj plovni put Beograd-Solun iz onog velikog kinesko-srpskog aranžmana gde spajamo Dunavski i Egejski sliv, gde spajamo nemoguće sa nemogućim. To je, koliko sam čuo i dan danas aktivan projekat.
Voleo bih da mi ministarka da odgovor da li je to tačno da je taj projekat to snoviđenje od pre ne znam koliko godina, da li je promenom predsednika stranke i države se promenilo ili smo ostali u tim snovima i dan danas.
Imali smo pre godinu dana svečano otvaranje uz famfare, uz uzdisanje, uz ne znam šta sve nije bilo, prvi put, naravno, bolje od Tita, sve to, železničke stanice Prokop. Da li se neko od vas kolega vozio vozom sa Prokopa? Da li neko, osim ako nije išao tamo da se uveri da tamo ima jedno pet polazaka vozova dnevno, da je tamo na toj stanici teže skinuti paučinu, pošto se ne dešava ništa, nego upravljati saobraćajem? To je otvoreno, kao čudo neviđeno. Dvadeset prvi vek, još malo pa metro, još malo pa je bila planirana linija da se ide na Mars, prvi na svetu. Šta je sa tim? Zašto nema Prokopa? Zašto mi i dalje imamo železničku stanicu u centru grada? Znamo zašto, jer ne postoji minimalna infrastruktura da bi preko Prokopa mogao da ide ceo saobraćaj železnički. To je isto bila jedna velika žurka.
Imamo rečni saobraćaj, to vas ponovo pitam, Beograd – Solun, da li će pre da pođe voz iz Solunske luke do Budimpešte, ili će pre da pođe brod iz Beograda do solunske luke? Mislim da građani Srbije, sad pred novu godinu, rastrzani su tom dilemom da li sledeće godine ili u sledećem veku ili u sledećem milenijumu kad se to desi, da prvo idu brodom do Soluna ili da idu vozom do Soluna.
Imamo slučaj LJig – Preljina, novi tehnološki postupak, integracija gline u asfaltu. To, naravno, nije samo tu. Tu ja čestitam ministarki, koja se osmelila da ukaže na to, na taj kriminal, koji ugrožava živote, koji ugrožava živote i direktno je par ljudi već poginulo tamo zbog loše signalizacije. Za lošu signalizaciju, da vam ja kažem, je kriva država, a ne neki radnici koji su dobili ukor, 20% plate, ili ne znam šta manje, nego zna se ko je nadležan za postavljanje signalizacije i zna se ko je zadužen za kontrolu i tu nema nikakve sumnje i da se ne pravimo tu naivni, da to ne znamo. Ali, to nije jedini primer. Imali smo one pečurke, odnosno one rupe koje su se prijavljivale pre dve godine, kada je tadašnji predsednik Vlade otvorio deonicu puta kroz Sićevačku klisuru, isto je bilo veselja, isto je bilo…