Hvala.

LJudi koji prate ovaj prenos su malopre videli jedan tipičan primer šta se dešava kada se ne usvoji zakon koji podrazumeva zdravstveni pregled kandidata za poslanike, ali šta da radimo. Neki parlamenti su demokratičniji nego što je to uobičajeno, neki su pet-frendli, neki su otvoreni za razne inkluzije, šta da radimo. Možda je to neki iskorak srpskog parlamenta koji stoji na ivici provalije, pa je to onaj iskorak napred.

No, akademska čestitost je jedna oblast u kojoj ja pouzdano znam da najveći broj poslanika sa one druge strane ima veliki problem sa tim, u razumevanju, bilo bukvalnom, bilo suštinskom razumevanju bilo koje od te dve reči. Čestitost kao takva, to je već misterija sama po sebi, za dobar deo onih koji neće da glasaju za lekarski pregled pre nego što se kandiduju za poslaničke funkcije, a akademska, o tome da vam ne govorim puno.

Da podsetimo javnost, pa će da sudi neko nekada. Nekima će suditi istorija, nekima će suditi pravosuđe, nekima će suditi, ima, kažu, neke sile gore. Ja u to ne verujem. Više verujem u dobro pravosuđe koje će jednom da se stvori i u ovoj državi. Kaže – akademska čestitost se zasniva na samostalnoj izradi pisanih radova, kao i na striktnom poštovanju tuđih autorskih prava.

To znači da ne dozvolite da neko ko je veći bolesnik od nekoga napiše vam neki tekst koji vi pročitate, kao recimo malopre, sav pun laži, ali vi i dalje mislite da je vaš, pa mislite da ste pametni, a ne vidite već to da poštovanje ljudi oko vas je takvo da vas oni i bez te laži u tekstu priznaju za najpametnijeg, najelokventnijeg, najlepšeg, najsposobnijeg, najčestitijeg među vama.

Pokušvam, evo, ovo je 86. put kako govorim o ovom predlogu zakona, mislim, možda ja nisam bio dovoljno jasan, pa evo sada pokušavam na jedan metaforično – plastični način da pokažem kako to izgleda, kao ono malopre. Znači, uzme čovek, sriče slova, skoro da zna da čita, laže, ko što kaže narodna poslovica, vređa nekog kolegu koji sedi ovde u istoj sali, igrom slučaja ja, potpuno izmišljen tekst o nečemu što nikada nije postojalo, ali nema veze. To je posledica i to ste krivi vi, kolege, koji malopre niste glasali za Predlog zakona o lekarskom pregledu za kandidate za narodne poslanike. Te vas pozivam da, bez obzira što ne znate šta znači ni akademska, ni čestitost, ni zajedno akademska čestitost, glasate za moj predlog zakona.

Hvala.

Evo, ja predlažem po dvadeset i neki put da naša Skupština donese rezoluciju o priznavanju i osudi genocida nad Jermenima počinjenom u osmanskom carstvu u periodu od 1915. do 1922. godine. Taj genocid je izvršen od strane otomanskog carstva, tadašnjeg, nad Jermenima koji tada nisu imali državu. Naslednici otomanskog carstva danas žive u državi Turskoj. Država Turska je priznala Kosovo, a Jermeni imaju već nekoliko desetina godina, bogami skoro 100 godina, državu koja, koliko se sećam, nije priznala Kosovo.

Ovakvu rezoluciju u istovetnom ili sličnom tekstu su doneli parlamenti Ruske Federacije, Grčke, Belgije, Francuske, Kanade, Kipra, Italije, Švajcarske, Argentine, Urugvaja, Švedske, Libana, dvadesetak država SAD i mnoge druge.

Kao što vidite, ovde imamo sa raznih strana, i verski i politički i geografski, mnoge države su prepoznale to i iz pijeteta prema žrtvama jermenskog naroda, ali i sa jedne druge strane, a to je da civilizacijski pokažu da ne prihvataju ovakav način rešavanja bilo kog spora.

Genocid izvršen nad bilo kojim narodom, Jermenima, Srbima, bilo kom trećem, četvrtom, osmom, je neprihvatljiv i to ne sme da se ponovi.

Pre dva dana je bila godišnjica bombardovanja Srbije. Nije bila nigde osuđena kao genocid, čak i kod najvećih kvazi-patriota koji postoje u ovoj državi, a neki su i u ovom parlamentu, ali namere su bile najgore moguće i nikakvo opravdanje vrh NATO pakta nije imao u tome što je rekao da bombarduje jednog ludaka koji je pre drugih ludaka bio na čelu ove zemlje ...

Prema tome, ako mislite da je genocid prihvatljiva stvar, onda glasajte protiv ove rezolucije. Ako mislite da je genocid neprihvatljiva stvar, ja vas pozivam da glasate za ovu rezoluciju. Hvala.
(Neđo Jovanović: Poslovnik.)

Ne, nije greška, ali nema veze sa onim zdravljem. Ovo ima veze sa trošenjem narodnih para, što naravno uvek ima veze i sa zdravljem, ali posredno, ne neposredno kao ono malopre.

Šta je moj predlog? Moj predlog je da se iz ovog zakona i iz zakona koji ću da obrazlažem malo kasnije, koji se zove zakon o izmeni Zakona o finansiranju političkih aktivnosti, da se ovim zakonima zabrani mogućnost reklamiranja političkih partija, odnosno da u članu 49a piše – zabranjeno iznajmljivanje termina u svim elektronskim medijima koji se emituju na teritoriji Republike Srbije podnosiocima izbornih lista za prenošenje predizbornih skupova, političkih poruka i reklama.

Ovi poslednji izbori koje smo videli u Beogradu i ovi prethodni za predsednika, beše, valjda, i oni prethodni gde smo i mi izabrani za parlament Srbije, pored svih drugih anomalija su pokazali i još jednu, a to je da se velike sume narodnog novca, budžetskih para troše na estetski, politički, moralno i na bilo koji drugi način neprihvatljive sadržaje koji se nazivaju – političko propagadni program.

Svakakve gluposti smo videli i mislim da se oko toga slažemo. Neću da pominjem nijednu stranku posebnu, nijednu listu posebno. Nemam razumevanja ni za koga ko je ušao u tako nešto.

Na ovim izborima, beogradskim, po nezvaničnim podacima je taj iznos preko 5,5 miliona evra. Znači, 5,5 miliona evra je neko dao, narodnih para naravno, jer ko bi dao svoje, a i odakle mu i da ima odakle mu, što bi rekli, nego su potrošili budžetske pare, pare građana Srbije koje su mogle da budu iskorišćene na pet, deset, 50 boljih načina. Recimo, veliki problem je smeštaj predškolske dece po beogradskim obdaništima, nema ih dovoljno. Tih 5,5 miliona bi bili dovoljni da se kroz adaptacije sadržaja koji su pogodni za to obezbedi mesto za svu decu čiji roditelji žele da ih stave u predškolske ustanove. Međutim, to se nije desilo. Da ne govorim koliko je bilo moguće finansirati lečenja i izlečenja iste te dece koja imaju nesreću da budu bolesna i ne samo dece, nego i nekih drugih, pa i nekih koji su bili predmet ona tri zakona koji su bili na početku mog današnjeg obraćanja.

Prema tome, ja vas pozivam da ovim zakonom zabranimo bacanje para na moralno, etički, politički i bilo kako neprihvatljive reklame i da taj novac bude usmeren za zaštitu i lečenje dece.

Hvala.

To je taj drugi zakon koji je kompatibilan sa onim prethodnim u smislu da zabranjuje bacanje narodnih para na moralno, etički, estetski, na bilo koji četvrti, peti, šesti način neprihvatljive sadržaje koji se zovu političke reklame. On glasi da se briše u članu 23. stav 3. i da se time smanji, odnosno isključe mogućnosti da se novac koji država plaća strankama za njihovo delovanje koristi i za ovaj vid političke reklame.

Pitanje je, naravno, potpuno opravdano, a zašto to radimo, kako će onda građani Srbije da čuju šta te stranke nude? Potpuno je prirodno da birači imaju pravo da čuju programe, biografije kandidata, političke ciljeve, sve ono što političke stranke i inače treba da govore u kampanji bilo gde na svetu, pa i u Srbiji. Za Srbiju je potpuno opravdano pitanje kako to treba rešiti.

Znam da vas sve muči to pitanje – kako da nađemo način da ljudi saznaju šta nude političari, i to svi, sve političke stranke, a ne samo ove povlašćene trenutno vladajuće. Kako da dođemo do građana a da nema tih glupih reklama?

Moram da vam kažem da je pre izvesnog vremena, ne tako davno, pre jedno 150 godina, i potpuno razumem zašto to još nije došlo do vašeg razumevanja, pre otprilike 150 godina je počelo da se radi nešto što se zvalo politička diskusija, sučeljavanje stavova, debata o nečemu gde se, zamislite, predstavnici vlasti, s jedne strane, i predstavnici opozicije, s druge strane, pred građanima, nekada na trgovima, nekada u salama, a danas je to moguće i preko elektronskih medija, sučeljavaju po pitanjima koji su važni za izborni proces, bilo da je to u Smederevskoj Palanci, bilo da je to u Beogradu, bilo da je to na nivou države, bilo da su to kandidati za predsednike koji imaju već overenu elektronsko uverenje da su sposobni završili poslove u državnim organima i time se preskače taj veliki problem kako ljudi da saznaju šta ko nudi.

Prema tome, ako niste znali, ja vas pozivam da se raspitate u prvoj knjižari, idite noću, prođite pored knjižara, pa ćete videti, negde piše, i to političko istorija i tamo piše da je pre 150 godina stvorena mogućnost da ljudi saznaju šta misle političari a da to ne vide kroz lažne, ružne, lažljive reklame koje se finansiraju od narodnog novca koji može da se koristi za 100 mnogo boljih potreba i namena.

Da, još pre dve godine je podnet taj Predlog zakona o planiranju i uređenju prostora i naselja.

Ustavni osnov za to je sadržan u članu 97. tačka 12) Ustava Srbije, a potreba je očigledna. Potreba da na zakonit način uredimo oblast planiranja, uređenja prostora i naselja je svuda oko nas. Hoćete li to da gledate po unutrašnjosti Srbije, recimo, po svim onim radovima koji su rađeni bez građevinskih dozvola u poslednjih 7-8 dana u Smederevskoj Palanci, ili hoćete to da vidite po divljoj, podivljaloj gradnji koja se dešavala i nažalost se dešava i dan danas u slivovima reke Save, pre svega, gde su mnogi značajni ljudi, pod navodnicima, ove države bespravno napravili sebi svrtišta ili ćete to da gledate u Nebojšinoj ulici broj 8a, gde se pored zabrane gradnje, naloga za rušenje itd. nastavlja gradnja zato što investitori kažu – ma, šta nas briga, mi smo blizu sa ovima iz ove napredne stranke, ili najočigledniji, najbolji primer za to, istovremeno najgori primer za to, a to je ovaj „Beograd na vodi“, nadam se da neće biti pod vodom kada se digne Sava, a to je najveće bespravno gradilište u istoriji čovečanstva, nažalost, i to se dešava na našim prostorima. Najveća bespravna gradnja pre toga su bile piramide u Egiptu i ako je onaj genije koji je smislio ili kompletni idiot, ne znam kako se to zove unutar te stranke ili koalicije, smislio da na taj način privuče tržište, turiste, pardon, u Srbiju, kao što sada dolaze u Egipat da vide piramide, onda možda mogu da razmislim o tome da to ima nekog smisla.

Bojim se da to ne liči mnogo na Keopsovu piramidu i neke druge, bez obzira što onaj ko to predlaže i ko to gradi i ko to kriminalno pere novac kroz Savu, kroz taj projekat, vidi sebe kao faraona. Ipak mislim da realnost, a posebno oni lekarski pregledi mogu da dovedu do toga da se vratimo u realnost i da kažemo – ljudi, hajde da se bavimo time da se u Srbiji gradi tako što uradite neke neobične stvari. Prvo, uzmete generalni plan, pa onda uzmete plan detaljne regulacije, pa tražite dozvolu za gradnju, a onda dobijete posle svih papira i dozvolu za početak gradnje i onda gradite po zakonu. Isto znam da je to velika nepoznanica u Srbiji.

Predlažem odluku o obrazovanju anketnog odbora radi utvrđivanja činjenica i okolnosti koje su dovele do nezakonitog oduzimanja dozvole za rad Akcionarskog društva za osiguranje „Takovo osiguranje“ Kragujevac.

Pored protokolarno-tehničkih stvari, a to je kako se obrazuje anketni odbor, ko ga čini, ko saziva prvu sednicu, tu su i teme, odnosno zadaci anketnog odbora, a to je da se sagledaju i da se utvrde činjenice koje su dovele do toga da se ovoj nekada zdravoj kući koja je obezbeđivala rad za 400 i nešto zaposlenih, koja je imala rejting i stanje finansija i svog kapitala bolje nego 80% drugih osiguravajućih kuća, zašto je njima oduzeta dozvola za rad, odnosno time je sprečena njihova privatizacija, a po uveravanju ljudi koji su vodili tu kuću, oni su bili na pragu da je prodaju, ovo je inače bila privatna, nije privatizacija nego prodaja, jednom od najvećih svetskih lidera u oblasti osiguranja, ali bi time bili bi narušeni monopoli ili origopoli, preciznije, nekoliko osiguravajućih kuća koje danas drže i dele to tržište.

Onda je nezakonitim odlukama guvernera Narodne banke, a čini mi se i Saveta guvernera, došlo do toga da se spreči ta kupovina, ta prodaja, i da se desi ono što imamo danas, a to je da je u oblasti osiguranja, a pod dirigentskom palicom jednog dela NBS, pre svega samog vrha guvernera, koji je, inače, ako se dobro sećam i zamenik predsednika vladajuće stranke i nekih drugih dovede do kriminalizacije nadležnosti, ovlašćenja i ponašanja te institucije, koja je od velikog nacionalnog značaja.

Zato vas pozivam, da ne bismo mi nosili ni trun, ni kap prljavštine iz tog posla, da opravdamo svoje postojanje kao najveća politička institucija u ovoj državi i da dođemo do toga da kroz anketni odbor, rasvetlimo sve činjenice koje su vezane za ovaj posao.

Ovo je poslednji zakon o kom ja govorim. Siguran sam da će posle ovoga da se jave neki komentatori koji nisu prošli onaj prvi zakon o lekarskoj sposobnosti, a pre ovog glasanja ponovo pozivam da se utvrdi kvorum po članu 88. stav 10. Hvala.

Hvala lepo.

Imamo interesantan dan u parlamentu, veliki broj amandmana koji predlaže vladajuća većina, odnosno samo jedna stranka, poslanici samo jedne stranke koja čini vladajuću većinu, ostali su uskraćeni za tu mogućnost, a sve te amandmane Vlada Srbije je odbila, ali i dalje slušamo nadahnuta obrazloženja predlagača. Neki pogreše, pa pozivaju da se glasa za te amandmane, iako znaju da će sami da ih povuku ili su ih već povukli, a drugi to koriste za promociju velikih uspeha aktuelne vlasti. Mislim da je to potpuno legitimno. To je potpuno legitimna stvar, svaki narodni poslanik ima pravo da podnese amandman. Može da napiše ono što misli u tom amandmanu, ma koliko to bilo besmisleno, i može vrlo energično da brani tu svoju besmisao.

Naravno, sama pomisao da predlažete nešto protiv svoje Vlade i znate da će to vaša Vlada da odbije, pa onda to povučete pre nego što se glasa, jedan mali, neću da kažem cirkus, ali jedan mali neobičan događaj, ali zašto da ne, ima tu talentovanih ljudi koji su propustili da budu članovi nekih amaterskih, glumačkih grupa, pa to mogu da nadoknade sada i to je isto deo prava poslanika i to je isto pravo svakoga ko sedi u ovom domu da na svoj način shvata i tumači parlamentarizam, Poslovnik, dobre običaje i sve ono što se inače dešava u jednom parlamentu.

Jako je interesantno da se traže olakšice za prihvatanje u naše državljanstvo stranaca koji su investitori, i to je jako interesantna stvar. To je verovatno posledica toga što niko normalan nije tražio srpsko državljanstvo već godinama, da je enormno veći broj ljudi koji zbog prihvatanja drugog državljanstva traže ispis iz našeg državljanstva i to je isto mera vrednosti rada ove vlasti, ove Vlade, ovog predsednika.

Naravno, naći će mi se verovatno neka statistička laž koja se upravo sprema među saradnicima ministra gde će mi dokazati da je ogroman broj ljudi tražio naše državljanstvo, ali nemojte u to da verujete građani Srbije, to je besmislena laž. Sam ministar rekao da je samo 14 migranata od onih nekoliko stotina hiljada, kako sami kažu, koji su prošli kroz Srbiju tražilo naše državljanstvo, verovatno greškom.

Šta je cilj svega ovoga? Cilj svega ovoga u stvari nije to da strani investitori dobijaju povlašćeni položaj pri prijemu našeg državljanstva, zato što je to potpuno besmisleno. Nije njihov cilj da budu državljani Srbije, niti imaju bilo kakve olakšice kao investitori ako su državljani Srbije, oni imaju, i to je potpuno u redu, isto pravo kao investitori, bilo da su građani naše zemlje ili ne, i ne verujem da im treba bilo šta da se u svojoj kući, svojoj državi, u svom društvu hvale da su i državljani Srbije, ako već to nisu rođenjem ili na neki prirodni način. Prema tome, to je besmislica.

Investicije u Srbiji nisu posledica statusa investitora, da li je on stranac ili neko ko je naš državljanin, nego su posledica u poslednjih pet, šest, sedam godina, mada vidim da se sada deli taj period na neka dva perioda – jedan do 2014. godine kada je premijer bio neki socijalista, koliko se sećam, a drugi je od 2014. godine na ovamo, kada je premijer bio predsednik SNS, tako da je i to jedna interesantna slika, pogled na savremenu srpsku istoriju i na ovu samu koaliciju.

Te investicije su posledica toga što se bezobrazno, na najgori mogući način nudi najjeftinija radna snaga u Evropi, to tako kaže i reklama na SNN i mnogim drugim medijima. To govore predstavnici ove vlasti sa bilo kim bilo gde da se sretnu, to je na ivici trgovine robljem, ali naravno, mi nismo u robovlasništvu, bar ne formalno, tako da ne kažem da je to formalno tako, ali te velike investicije koje omogućavaju zapošljavanje građanima da prime 21, 22 hiljade i da zbog toga ne mogu da dobiju vreme ni da odu do toaleta da izvrše neku svoju potrebu je farsa, kao što je i ova rasprava danas u parlamentu farsa.

Naravno, još samo jednu rečenicu, oni koji žele da na taj način izbace opoziciju iz parlamenta greše, mi smo upravo ovde da ukazujemo na sve ovo što radite, a što je katastrofalno za državu Srbiju i njene građane.

Član 106. i 107. su povređeni. Član 106. kaže – govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres, nikakva laž ne može da bude opravdanje za to što se govori o nečemu što nije pretres danas.

Nikada, i to mogu nadležni, evo pozivam ministra unutrašnjih poslova da to proveri kroz nadležne službe i organe, nikada nisam imao nikakvu firmu koja je bila registrovana van teritorije države Srbije. Nikada ni u jednom trenutku od 1986. godine kad sam počeo da se bavim privatnim poslom. Svako ko je radio u bilo kojoj mojoj firmi, bilo ih je tri, četiri za ovih 30 i nešto godina, je naravno bio isplaćen za svoj posao, pa to važi i za ljude koji su radili na vinogradu u Krčedinu, tamo 2007. ili 2008. godine i 2009. godine i koji su bili zaposleni u firmi „Kuća vina Živković“.

Znači, ne bilo kakva sumnjiva „Asomakum“ varijanta, nego ponosno ime, ponosnog suvlasnika jedne firme. Ta firma je koristila apsolutno zakonske uslove za subvencije koje su tada i sada, to dobijaju svi vinari. Nikakva podela para nije bila za razliku od prethodnika, čiji neke bliske saradnice i dan danas nose nanogice zbog toga što su bile u nekom odnosu sa njim. Znači, to je oko 106, tema koja je potpuno besmislena.

Član 107. koji govori o dostojanstvu Skupštine. Prisutni poslanik, malopređašnji govornik, a ne samo on, svojim prisustvom krše dostojanstvo Narodne skupštine.

Prvo čestitam svim damama današnji praznik 8. mart i ove koje su prisutne i sve u Srbiji, sve u svetu, i želim vam da vam svaki dan bude 8. mart.

Imamo sednicu koja je zakazana posle nekoliko meseci, naravno, sa velikim dnevnim redom sa spajanjem svega i svačega u jedinstvenu raspravu. Naravno, po hitnom postupku, sve u manirima na koje smo navikli poslednjih godina, a to je da se rasprava dovede do besmisla. Vrlo često vlast uspeva u tome. Meni je žao što to radi stalno, jer u ovih trideset i nešto zakona ima bar polovina za koje bi mogao da dam i neki kompliment, ali zbog načina koji je primenjen, ja to ne mogu da učinim i ovoga puta i žao mi je zbog toga.

Fokus moje diskusije će biti na jednom zakonu, a to je Zakon u potvrđivanju Ugovora o saradnji MUP Srbije i Federalne službe obezbeđenja Ruske Federacije. Vrlo jedna neobična stvar i ja sam tu u analizi toga koristio nešto malo svoje iskustvo iz te oblasti, ali više iskustvo nekih drugih ljudi koji o tome mnogo više znaju i koji su bili i sa jedne i sa druge strane te oblasti.

Dakle, šta je tu neobično. Prvo, da li je to međunarodni sporazum? Po, zakonu koji definiše tu oblast to nije međunarodni sporazum, jer je međunarodni sporazum nešto što država Srbija potpisuje, baš zaključuje u pisanoj formi takve formulacije sa jednom ili sa više država sa međunarodnim organizacijama. Ovde se ne radi o sporazumu Srbije i Ruske Federacije, nego o sporazumu MUP Srbije i jedne službe ruske, koja se zove Federalna služba obezbeđenja. Nijedna ni druga institucija nemaju svojstvo pravnog lica u državnom smislu. Znači, potpisuju se normalno ugovori iz ove oblasti i to treba da se radi, ali tako što potpisuje država sa državom, odnosno taj ugovor se i naslovljava sa sporazum Republike Srbije i recimo, Kraljevine Belgije kakav sporazum isto imamo na dnevnom redu danas i koji je i po formi i po sadržaju se potpuno razlikuje od ovoga što smo dobili ovde.

Pitanje je zašto? Imamo više još formalnih grešaka. Prvo, taj ugovor je potpisan 23. maja prošle godine kada je Vlada bila u tehničkom mandatu, tako da niko, pa ni ministar, ni potpredsednik Vlade nije mogao da potpiše sporazum ni sa kim. Zašto je to od Petruševa, visokog zvaničnika bezbednosnih struktura Rusije u oktobru 2016. godine najavljen kao Memorandum bez pravne obaveznosti, a onda smo došli do ugovora. Pitanje je, da li se ovim ugovorom rešavaju samo tehnički poslovi, to je tačno, pa time ne može da ima status međunarodnog ugovora ili je to nešto više?

Imamo i suštinska pitanja. Zašto MUP Srbije potpisuje ugovor sa jednom službom, pandan te ruske službe koja se zove Federalna služba obezbeđenja Ruske Federacije može da bude Uprava za obezbeđenje ličnosti, jer najveći deo sadržaja ovog ugovora se tiče upravo toga, saradnje oko obezbeđenja ličnosti na teritoriji obe države. Onda je to jedan tehnički sporazum koji nema potrebe da se verifikuje u parlamentu. Tačno se zna šta se verifikuje u parlamentu, šta je međunarodni sporazum i o tome sam još pre govorio. Znači, ta simetrija je neodrživa i pitanje je zašto, da li je ta uprava, ruska jača od našeg MUP ili su ekvivalentni, a ni jedno ni drugo ne bi trebalo da bude tačno.

Ovim ugovorom se inače ugrožava suverenitet Srbije u oblasti bezbednosti, jer se njime predviđa da se mnoge stvari koje bi se lako mogle i definisati i jesu definisane kao službene tajne, kao državne tajne, kao strogo poverljivi podaci, daju ovim sporazumom na uvid stranoj zemlji, bez obzira što je to bratska Rusija, tu se krše mnogi zakoni i neki međunarodni odnosi.

Ovde se pominje i borba protiv kompjuterskih napada. Znači, sporazum se zove – o zaštiti ličnosti, tehnička saradnja pre svega oko zaštite ličnosti, a onda se odjednom tu pominje i odbrana zajednička od kompjuterskih napada. Ko nas napada kompjuterski? Mislim da poslanici treba da znaju i da li ova potencijalna saradnja znači da mi nismo sposobni da se odbranimo od tih napada. A ako nismo sposobni, ko nas brani, zašto nas brane Rusi? Neko bi rekao, a kad su nas i branili? I od koga nas brane? I ko nas napada? Sve su to stvari koje ovde nisu jasne i bilo bi dobro da nam to neko objasni.

Konačno imamo i opredeljenje čak i ove Vlade i ove vlasti ka Evro-atlanskim integracijama, odnosno ka približavanju i ulasku u EU, a ja vas pitam kakav će efekat ovaj sporazum, odnosno ugovor imati na naše pridruživanje posebno ako Poglavlje 24 koji se bavi pravdom, slobodama i bezbednošću i Poglavlja 31 koji bavi zajedničkom spoljnom politikom bezbednosti i odbrane zemlje.

Podvlačim još aktuelnu situaciju o kontroverznom uticaju ruskih službi bezbednosti na izbore u nekim državama, to je tema u Sjedinjenim Državama, to je tema u nekim drugim državama zapadnog sveta, a ne bi me čudilo da se vidi da je taj uticaj postojao i za beogradske izbore. Možda preterujem, možda je to prevelika kvalifikacija, šalim se naravno, ali definitivno da ovaj sporazum ni formalno, ni suštiniski nije po zakonu…

… niti odgovara interesima Srbije.
Molim ministra da dobijem odgovore na ova postavljena pitanja.

Naravno, koristim pravo na repliku u formalnom smislu.

Prethodni govornik nije reč rekao o zakonu, o temi, o bilo kom zakonu koji je danas na dnevnom redu. Naravno da je srpskoj javnosti poznata njegova uloga. Ja neću da definišem ponovo pošto to svi znaju i ona je opisana u nekoliko narodnih poslovica koje su poznate u Srbiji, tako da nema potrebe da ih ja ponavljam, niti dijagnoze, niti bilo šta drugo.

Što se tiče mog javljanja koje je vezano za to da srpska javnost čuje, naravno, još jednom ono što je utvrđeno više puta i šta nije demantovano ni ovih pet godina haosa u Srbiji, poslednjih, to je da je potpuno razjašnjeno ubistvo Zorana Đinđića koje se desilo pre 15 godina evo za neki dan, da se zna ko su njegove ubice i organizatori i da se, nažalost, sudski još uvek nije dokazao inspirator, ali možemo da prepoznamo to u onima koji su tog dana bili pijani, koji su se veselili i koji su se krili tog dana.

Naravno da SMUP nije imalo nikakve nadležnosti nad bezbednošću republičkih funkcionera, o čemu mogu da govore i ovi časni ljudi i žene u uniformama i bez uniformi koji sede ovde pored ministra. Imamo još nekoliko dokaza da je to raščišćeno na 100 mogućih načina od 100 mogućih načina.

Što se tiče privatizacija duvanskih industrija u Srbiji, ja mislim da je to uvek interesantna tema i da to uvek treba da se ponovno preispita, a posebno zbog toga što je to urađeno tenderom, a šef tenderske privatizacije u to vreme je bio Siniša Mali, samozvani doktor nauka, kao i prisutni ministar.

Predlog zakona o izmeni i dopuni Zakona o Vladi je jedan iz serije zakona o zdravlju, odnosno zdravstvenoj zaštiti nacije. Predlažem još dva zakona, jedan je o izboru narodnih poslanika, jedan o izboru predsednika Srbije, da se uvede obaveza lekarskog pregleda kandidata za sva ta mesta.

Mislim da je to jako važno i očigledno potrebno iz iskustava, iz dugog niza godina, iz intenzivnih iskustava u poslednjih četiri, pet godina. Znači, Zakon o Vladi, treba da se menja, naziv iznad člana i član 11. i da glasi – zdravstvena sposobnost, nespojivost i sukob interesa, pa da član 11. glasi – pre izbora Vlade svaki predloženi član Vlade mora Narodnoj skupštini da dostavi lekarsko uverenje o zdravstvenoj sposobnosti za zasnivanje radnog odnosa u državnim organima.

Član Vlade ne može biti na drugoj javnoj funkciji u državnom organu, organu AP, opštine grada, grada Beograda, niti vršiti delatnost koja po zakonu je nespojiva s dužnošću člana Vlade, niti stvoriti mogućnost sukoba javnog i privatnog interesa i član Vlade je dužan da se o svemu povinuje propisima kojima se uređuje sukob interesa pri vršenju javnih funkcija.

Da zanemarimo u ovom trenutku pojavu da se članovi Vlade pojavljuju, pa i sad predsednik države ili samozvani predsednik države u konkretnom slučaju u kampanjama za lokalne izbore, makar to bio i grad Beograd, nego da ostanemo fokusirani na tome da je zdravstveni pregled neophodan za sve kandidate. Naravno, to bi važilo i za neke buduće vlade, ne samo za ovu aktuelnu, gde je to očigledno najpotrebnije. Imamo puno očiglednih primera da članovi Vlade imaju neke zdravstvene probleme. Neki uspevaju da ih sakriju privremeno ili na duži vremenski period, ali nikako stalno. Mnogi ih pokazuju svaki dan, ne samo kroz nervozu, ne samo kroz zaboravnost na ono što su obećali pa su slagali, nego i u konkretnim realnim situacijama, s tim da ponovim i za one koji misle pogrešno da korupcija nije bolest, to je krivično delo.

Tako da oni koji se vade na tetke po nama dalekim, ali prijateljskim zemljama nisu bolesni nego su kriminalci. Ja govorim sada o onima koji očigledno imaju mnoge fiziološke, a boga mi i intenzivno i mnoge psihijatrijske probleme i psihološke, te bi ovakav zakon bio na dobro građana Srbije. Ja vas pozivam, pre skorih parlamentarnih izbora da zajedno usvojimo ovaj zakon i da time stvorimo uslove da najzad dobijemo zdravu vlast.

Jedan neophodan zakon koji ulaze po svojoj suštini, u ovaj deo zakona koji se tiče zdravlja, ali ne ovog puta zdravlja visokih državnih funkcionera, nego, što je mnogo važnije, u onom delu koji se tiče zdravlja ljudi koji su zaposleni.

Šta je bitna izmena u tom zakonu, da tražim da se i predlažem kolegama da podrže taj moj predlog zakona, da se u ovom zakonu u članu 187. stav 1. menja i glasi – za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta, odsustva sa rada radi posebne nege deteta i odsustva sa radi zbog privremene sprečenosti za rad duže od 30 dana, poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu.

Mi danas imamo rešenje koje ne obuhvata ovu poslednju kategoriju, a to je odsustvo duže od 30 dana, a svedoci smo da svakome to može da se desi, da uđe ne svojom voljom i ne svojom krivicom u neko stanje koje ga dovodi do toga da bude odsutan sa posle duže od 30 dana i danas poslodavac, bilo ko da je poslodavac, bilo da su to fantomske firme nekih rođaka, visokih državnih funkcionera, bilo da su to firme koje dolaze iz nama dalekih zemalja, velikih investitora, kao što su Arapski Emirati koji su priznali Kosovo, samo da podsetim, odavno, među prvima, koji navodno grade nešto po Beogradu, na vodi, a u stvari peru novac ovdašnjih kriminalaca na visokim državnim funkcijama, bilo da se radi o firmama koje su na prvi pogled normalne. Mislim da je u interesu svih nas da pomognemo građanima Srbije da pređemo sa demagogije na praktično dobra rešenja i da usvajanjem ovog zakona dođemo do toga da za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta, odsustva sa rada radi posebne nege deteta i odsustva sa rada zbog privremene sprečenosti za rad duži od 30 dana, poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu.

Pozivam vas da bez obzira iz koje stranke dolazimo, da pokažemo svoju humanost i da glasamo za ovaj predlog zakona.