Hvala lepo.

Građani Srbije koji su, neki su izašli na izbore kada smo mi izabrani, neki nisu, ali svi su u prilici da, u stvari, vide čemu služi ova rasprava o navodnim amandmanima vladajuće većine. To je težnja da se afirmiše rad vlasti, da se veličaju predstavnici te stranke, tih stranaka, njihovo učešće u vlasti i navodni uspesi i to je svima jasno, tu nema nikakve sumnje. Ali pitanje je – da li to ima smisla? Da li to ne umanjuje vrednost institucije u kojoj se nalazimo? Mislim da – da.

Evo vam još jedan dokaz za to. Poslanici vladajuće većine su podneli nekoliko stotina amandmana na prvih par članova ovog zakona koji je prvi na redu da bi potrošili vreme za raspravu. Poslanici Kluba samostalnih poslanika su podneli 154 amandmana, nas pet. Od vaših 500 i nešto amandmana, koliko sam ja video, nije usvojen nijedan. To znači da je džaba papira i mastila za sve to što ste pisali. Od ovih 154 je usvojeno 24, što bi neko mogao da proglasi sa 13 zarez nešto posto u odnosu na ono što je uloženo. Prema tome, time možemo da merimo ko se ovde šali i misli da se dobro zabavlja, a ko radi svoj posao na odgovarajući način.

Znači, od 154 amandmana koji su upućeni ka poboljšanju ili suštine teksta ili teksta samog, da on bude bliži srpskom jeziku nego što je bio u predlozima zakona, Vlada Republike Srbije koja ima vašu podršku je prihvatila 24, smatrajući ih doprinosom da ti zakoni budu jasniji, kvalitetniji i korisniji građanima Srbije, a od vaših 600 i nešto su odbili sve ili skoro sve. To je, u stvari, jasna slika šta se ovde dešava.

Bez obzira što se iznosi masa neistina, bez obzira što postoji pokušaj uvreda koji je na dnevnoj bazi, koji je u svakom mogućem trenutku, ja bih voleo da se samo suočite sa tim, da vam neko kaže – hajde napišite 700 amandmana, a mi ćemo sve da im odbijemo, ali to je mnogo dobro za Srbiju i za našu stranku, i vi kažete – važi. To vam je na nivou pameti kao kad neko kaže da je jedna firma uspešna, ali ne može da živi bez subvencija države. To ne da ne može da čovek bude doktor pravnih nauka, ko god da je takav, ma koliko da je lep, pametan i koliko dobro čuje, nego to je dete u prvom osnovne, ovde se hvale ljudi da su iz prosvete, meni je drago što ima ljudi iz prosvete u sali, ali to je nedostatak osnovne logike. To je nešto što je potpuna besmislica.

Prema tome, ako neko želi da mitinguje, kao što čujem neki prijatni glas koji to pokušava da radi kada ja govorim, postoji i za to mesto, prijavi se skup, plati se struja, priključak i održi se miting, a možete na tom mitingu i da štrajkujete žeđu, glađu i nedisanjem ili čime god hoćete ili ćete na napravite neki veličanstveni skup sa 10.000 prisutnih autobusa, ali to nije posao narodnih poslanika. Pogledajte šta piše u Ustavu Srbije, šta je Skupština Srbije, pogledajte šta piše u Zakonu o Skupštini Srbije, da pogledate šta je obaveza narodnih poslanika, pogledajte zakletvu koju smo svi podneli, zakleli smo se da ćemo raditi na dobro Srbije i pogledajte sebe kada vam neko kaže – hajde sad pišite nešto bezveze, pa ćemo mi to da vam odbijemo, ali ćemo da im potrošimo vreme. To je suština onoga što vi radite, trošite vreme, ali ne opozicije, nažalost, trošite vreme građanima Srbije.

Apelujem na vas da prekinete sa tom praksom i da sledeći put kad pišete amandmane ti amandmani imaju i početak i kraj i da imate za cilj da poboljšate zakone isto onako kao što je to poslanička grupa Klub samostalnih poslanika uradila u ovom sazivu. Hvala vam.

Tako je, da, rekao sam da je to izigravanje prava, naravno da svako ima pravo da podnese amandman, ali isto tako postoje neka nepisana pravila, to se zove inače kodeks, džentlmensko ponašanje, dobar običaj, a to znači da poslanici opozicije, naravno da više koriste pravo za predlaganje amandmana, jer naprosto to je njihovo ukazivanje na ono sa čime se oni ne slažu, makar to bilo samo iz ideoloških razloga, a ne zato što je to suštinski loša stvar, jer svako ima pravo na svoju ideologiju, ako nije zabranjena zakonom.

Nigde u svetu, poslanici vlasti ne pišu stotine amandmana, u normalnom svetu, a to je veći deo sveta i potpuno je besmisleno da pišete amandmane Vladi koju ste vi izabrali i to u stotinama primeraka, hiljadu. Time hoćete da kažete da Vlada nije dala dobre predloge zakona, a onda posle toga ta Vlada odbije te vaše amandmane, a posle toga vi glasate za taj predlog Vlade. To je malo bezveze, to je jako mnogo bezveze.

Pošto se pominje svašta u ovoj raspravi o ovom zakonu, pa i spaljivanje Skupštine. Tačno je da je paljenje Rajstaga bio pokušaj da jedna fašistička vlast, ne opozicija, fašistička vlast, to je bilo 1933. godine i čitajte malo istoriju, uzme svu vlast.

Državni udar je definicija kada vlast uzima više od onoga što po Ustavu i po zakonu ima pravo, a ne kada opozicija ili narodna masa ili strani okupator, ne znam ko, preuzme vlast.

Imam vremena, pričam o amandmanu.

To ko je spaljivao 5. oktobra, evo da vam kažem, pa i to proverite isto kao i ovo sa IBM i „Digitalom“.

Poslednja rečenica, jedan od učesnika spaljivanja parlamenta 5. oktobra o čemu postoji i fotografija je bivši direktor Elektromreža Srbije, poznat kao kum Aleksandra Vučića.

Kolege iz Kluba samostalnih poslanika i koleginice i ja smo odlučili da ponovo se vratimo jednoj staroj dobroj praksi, a to je da poboljšavamo zakone koji mogu biti bolji i to smo radili sa skoro svim zakonima koji su na dnevnom redu i mislim da smo u tome uspeli.

Evo, ministar je svedok tu da je na jednom zakonu od 40 amandmana koje smo dali, 19 je prihvaćeno i svi se bave poboljšanjem teksta, tako da tekst bude bliži duhu srpskog jezika i da bude potpuno razumljiv građanima, jer to je važno da građani imaju potpuno razumevanje kako se neki zakon sprovodi.

Tako da, svi amandmani koje smo podneli su imali taj cilj i pored Zakona o elektronskom poslovanju, mislim da smo u svakom drugom zakonu dobili bar po jedan prihvaćeni amandman i to je dobro. Ja bih voleo da to postane običaj da se pomoć opozicije prihvati na odgovarajući način, ne treba nikakvo zahvaljivanje, ništa slično tome, to je naš posao i to tako treba da se radi, a onda je put, to možda i početak puta da upristojimo rad u parlamentu, da se oni amandmani zbog amandmana koje smo videli da je postala moda da kolege sa suprotne strane ih daju u poslednjih par zasedanja, da se manemo tog posla. Ima dovoljno razloga da popravljamo zakone na način kao što smo to koleginice i kolege iz mog poslaničkog kluba uradili u ovom zasedanju.

Pozivam sve kolege da se bavimo normalnim amandmanima koji za cilj imaju poboljšanje teksta zakona. Hvala.

Hvala lepo. Pravo je zadovoljstvo imati priliku da se postave pitanja Vladi. Imam nekoliko pitanja.
Prvo pitanje predsednici Vlade i ministarki saobraćaja – da li je tačno da se „Etihad“ povlači iz „Er Srbije“, a da će to biti posledica velikih gubitaka koje ta kompanija ostvaruje, nezadovoljna nivoom javnih i tajnih subvencija koje dobija?
Drugo, po kom osnovu, po kom pravnom aktu i sa kojom namerom Vlada potpisuje tajne sporazume, između ostalih, i Sporazum o koncesiji za aerodrom „Nikola Tesla“, jer je to javna imovina, to je imovina svih građana Srbije i tu nema nikakvog razloga da bilo koji deo tog sporazuma, tog ugovora bude tajan, posebno kada se to radi na tako dug period i sa tako velikim iznosima para?
Treće pitanje – da li je tačno da se zbog neispunjenih uslova koje je Vlada Srbije preuzela na sebe, država Srbija prekida saradnja sa „Fijatom“ i da do kraja godine, odnosno početkom sledeće godine „Fijat“ izlazi iz Kragujevca, odnosno prestaje proizvodnja u Srbiji?
Pitanje sam mislio da postavim i predsednici i ministru Dačiću, ali koliko vidim njega nema – da li je Vlada spremna da napravi strategiju spoljne politike Srbije, da je usvoji, da je predloži, da je predstavi građanima Srbije i narodnim poslanicima da bismo znali koja je naša politika, koja su naša spoljno-politička usmerenja, jer ovako kako se danas vodi deluje kao lutanje od zatvorene knjižare do zatvorene kafane? Da li je gotova strategija nacionalne bezbednosti koja je važna za Poglavlje 31, a koliko se sećam neka radna grupa na tu temu je napravljena još krajem 2016. godine? Nemamo nikakav dokument, a vidimo da je bezbednost građana Srbije i iznutra i spolja vrlo ugrožena. Ono što se dešavalo poslednjih dana je očigledan dokaz za to, a mi nemamo strategiju.
Zašto se, to je pitanje za predsednicu Vlade, kao predsednicu i kao ženu, to je pitanje i za gospođu Đukić Dejanović i za sve druge, kasni u isplatama naknada trudnicama i porodiljama?
Refundacija firmama koje to isplaćuju umesto države za septembar i oktobar prošle godine izvršena je tek pre neki dan, što je potpuno suprotno onome što se priča o natalitetu.
Treća stvar, zašto se kasni sa povraćajem PDV, rok za to je 45 dana, a svi oni koji traže po zakonu povraćaj PDV su usmereni na to da ih poreska uprava plaši da ako to traže da će dobiti poresku inspekciju?

Pošto je predsednica Vlade počela sa kolokvijalnim izrazima o voleju, da uzvratim kolokvijalno – promašili ste zicer.

Na moje prvo pitanje vezano za Er Srbiju, koje je bilo da li Etihad ostaje ili odlazi, niste odgovorili na pitanje. Dali ste hrpu podataka koju svako može da već pročita.

Što se tiče Aerodroma i koncesije, pitao sam vas po kom osnovu, po kom zakonu ili drugom pravnom aktu potpisujete tajne ugovore. Potpuno je besmisleno da ugovor postane dostupan javnosti kada se izvrše finansijske obaveze. Poenta je da pre nego što se izvrše finansijske obaveze nešto bude javno.

Što se tiče „Fijata“, shvatio sam da „Fijat“ odlazi, hvala vam na tom odgovoru.

Što se tiče strategije spoljne politike, voleo bih da vi znate koja je strategija spoljne politike Srbije. Ja vidim da nje nema i oko toga smo se složili, to ste i vi dali kao odgovor i ministarka Joksimović. Zakon o spoljnoj politici ne definiše strategiju, nego odnose koji su vezani za rad tog ministarstva. Strategija o nacionalnoj bezbednosti je povezana za spoljnom politikom, ali ne zamenjuju spoljnu politiku i drago mi je što sam dobio odgovor. Jedini sadržajni odgovor sam dobio od gospođe Joksimović, koja mi je rekla da je Strategija o bezbednosti započeta, da stoji kod predsednika države već jako dugo i da se ne zna kada će biti dostupna poslanicima, i hvala na tom odgovoru, da ne postoji namera da se pravi strategija spoljne politike, jer postoji zakon, što nema veze jedno sa drugim, i to je jedino što je bio pravi odgovor.

Što se tiče naknada porodiljama, pitanje sam upravo postavio u ime savesnih poslodavaca koji to isplaćuju na vreme, mesec za mesec, a njima refundacija kasni pet, šest, sedam, osam meseci i raduje me zakonsko rešenje koje će ići ka tome da država direktno to plaća. Mislim da je to dobro rešenje i to je potpuno u redu.

Prema tome, dajte mi odgovore na pitanja kako sam vam postavio. To što ste mi pričali o Etihadu, o Aerodromu i o svemu drugom, to sam već imao prilike da čujem puno puta, ali to nije odgovor na moje pitanje.

Konačno, mislio sam da postavim neka pitanja vezana za ova dešavanja u severnoj Mitrovici, ali pošto ovde nema nikoga ko bi mogao da kaže bilo šta o tome konsekventno, ja to pitanje neću da postavim. Nema ministra unutrašnjih poslova, nema ministra pravde, nema ministra inostranih poslova, nema ministra odbrane.

Dva minuta za komentar.

Da konstatujemo ovako. „Etihad“ ide, „Fiat“ možda, a gospođa predsednica Vlade ne zna šta joj radi potpredsednik.

Da vam otkrijem jednu tajnu, pre tri dana je potpredsednik Dačić sa svim ambasadorima u Beogradu pričao o Kosovu. Ne, vi ste rekli da on neće da priča. Znači, zbog toga on treba da bude ovde.

Naravno, to je deo politike da vas obavestim, možda to ne znate, ali deo politike je uvek se proživa sa više strana, pa ima veze i sa bezbednošću i spoljnom politikom i sa finansijama, i sa natalitetom.

To što ste vi nervozni, ja to potpuno razumem. Rekonstrukcija Vlade uvek unosi nervozu i to nema nikakve sumnje. To se da prepoznati po tome kako izgledate, to se da prepoznati i po tome ko nedostaje na ovoj sednici. Znači možda se sad dogovaraju ovi koji tu fale, ko će da ostane od vas, ko neće, ali to je vaš problem. Ja od vas samo tražim da date precizne odgovore.

Vama gospođo Joksimović, posebno hvala. Vi ste mi otvorili nove vidike, ja se nadam da će za vas ostati mesto u sledećoj Vladi. Ali, taj nivo nervoze i nepoštovanja poslanika govori samo o tome da ste svesni da politika koju vodite je politika koja će da učini još jedan odlučan korak napred, a da vi stojite na ivici provalije, i taj korak napred će biti provalija i pad u provaliju i ja se nadam da nećete povući Srbiju za sobom. Hvala.

Pet zakona, već su neke kolege rekle, ne baš mnogo povezani u zajedničkoj raspravi, tri prosvetna, dva koja se tiču uprave u najširem smislu reči. Jedan se bavi praktično imovinom, da ga prevedem na neki razumljiviji jezik, to je ovaj koji se bavi geoprostornim podacima, i ovaj o elektronskom poslovanju.

Ništa novo. Znači, to se inače dešava, tako da dobijemo hrpu zakona, da se sve stavi u zajedničku raspravu, verovatno najviše zbog toga što se tako nekome prohtelo, ili što je sve napisano srpskim jezikom ili neki od takvih razloga nas teraju da o tome raspravljamo na zajedničkoj raspravi.

Mi smo, Klub samostalnih poslanika, sa pažnjom čitali i analizirali svih pet zakona. Ima tu i jednih i drugih. Ima i onih koji bi mogli da dobiju skoro potpunu podršku. Ima onih koji su loši sa namerom. Ima onih su loši bez namere.

Ali, ja sam mislio da promenimo malo atmosferu, pa da, evo, sada kažem šta je to dobro i da kažem da ćemo to da podržimo i da ne ulazimo u one demagoške doskočice i rasprave koje su inače uobičajene, nažalost, u ovom sazivu parlamenta, i ne samo u ovom.

Ali, nažalost, surova realnost koju diktira vladajuća većina me dovodi do toga da moram da komentarišem to na način koji je jedino moguće, a to je – ništa vam, gospodo ministri, ne valjaju zakoni. Najgori su na svetu. A, glavni dokaz za to je, recimo, da je prvi zakon koji se tiče nacionalnog okvira o kvalifikacijama, na taj zakon ima 369 amandmana vladajuće stranke, odnosno poslanici iz SNS su na pisali 369 amandmana. To znači da vaš zakon ne valja ništa. To znači da ste džabe krečili, pisali, brisali, šta god. To znači da nemate pojma. To znači – ko vas dovede ovde, jer evo, to poslanička većina o vašem radu misli da je to nešto najgore moguće što može da bude.

Nisu se oni žalili. Smeju se obojica sa zadovoljstvom. Kažite predsedavajućem. Evo, vidi se i na snimku.
Dakle, 52, 53 člana, 369 amandmana. To znači da niste pogodili oko tog zakona ni tačku i zarez, a kamo li nešto drugo, velika slova manje-više. To je slika onoga što mi danas imamo. To je slika o parlamentarizmu danas, to je slika o demokratiji, stabilokratiji ili nekoj drugoj dijagnozi. To je slika svega onoga što opterećuje da Srbija bude jedna normalna zemlja.
Čemu to? Zašto to? Da bi se sprečila opozicija da da svoje primedbe na te zakone? Pa, to je deo demokratije, to je nešto što se otrpi, ili se možda oni pametniji oslušnu, pa možda čuju i neko dobro rešenje koje može da popravi zakon. Ne, ovde treba da se pokaže ko je jači, i to se pokazuje samo za mikrofonom, samo u kabinetu, samo u kabinetu premijera, predsednika ili tako nečega. To kada treba da se ode na teren, pa da se tamo izađe na megdan teroristima, puškama, divljacima, to onda ne ide tako lako. Za to se pita prvo – da li smem da dođem na tu teritoriju? Ali, junačenje u smislu – sada ću ja da vam pokažem, samo kad ispred mene stoji 100 policajaca ili obezbeđenje ili 120 i nešto poslanika, onda smo mi ovde heroji.
Mislio sam da ćete bar vas dvojica, o kojima imam mišljenje koje je više dobro nego loše, ja se izvinjavam što sam ovim ugrozio vaš opstanak u Vladi, jer svaki kompliment koji dobijete ide vam na veliku štetu. Pošto je već najavljena rekonstrukcija, koja će da dođe do dekonstrukcije, ja se već bojim, ali eto, morao sam da kažem istinu. U ovom parlamentu neko treba da kaže i istinu. Znam da to nije lako i zato sam ja uzeo taj posao kao mator, kao već kako dobijam neke komplimente na tu temu.
Šteta je da i neki dobar napor, ministara manje-više, i ja sam bio ministar, nego saradnika ministara, bude pokvaren na ovaj način. Naravno da saradnici ministara rade 99% posla oko novog zakona i oko primene zakona. Ministri su tu da daju političke smernice i to je svuda tako, u svakoj državi, i to tako treba i da bude. Komplimenti treba da budu uvek na strani saradnika, a naravno da odgovornost uvek treba da bude na strani ministra. To je uvek tako bilo.
Ovde je obrnuto. Ovde je pravilo – ako je nešto loše, vi ste krivi, ako je nešto dobro, ja sam zaslužan. To mora da se promeni.
Imamo još neke loše običaje. To je – novi ministar, novi zakon. Zakon o udžbenicima, rekli smo, 2015. godine. Šta se to desilo u dve godine da tako dramatično promeni? Ono objašnjenje koje sam čuo malopre od ministra prosvete nije zadovoljavajuće, zato što mislim da je bilo da je prošli zakon bio loš jer je donet na brzinu. Pa, dobro, valjda postoji još neki razlog, na neku brzinu možete da napravite neke dobre stvari, a nekada možete da raditi jako dugo, pa da napravite loše stvari. To nije dobro obrazloženje.
Zato bi bilo dobro da se više posvetimo suštini parlamentarizma, demokratije, uprave, rada Vlade, rada ministara, a ne da se bavimo samo sitnom demagogijom, a to je ko će jače da viče, ko će da kaže – vidi mene, znaš li ti ko sam ja, a to vidimo svaki dan. Zato nam ne ide dobro. Možemo da se lažemo međusobno koliko god hoćemo o našem napretku na Duing biznis listi, na ovoj listi, na onoj listi, da je dinar druga valuta u svetu, da smo mi najvažnija država na svetu, da nas se svi plaše. Budimo realni, izađimo napolje i videćemo da to nije baš tako kao što volimo da pričamo.
Bilo bi jako interesantno, ministre prosvete, da vas pitam – da li su poslanici SNS sa vama imali neke konsultacije, što je potpuno prirodno da ministar koji je deo vladajuće koalicije ima konsultacije sa vladajućom većinom u parlamentu.
Da li su vam oni dali neko upozorenje, neka pitanja što vam ne valja ovih 369 rešenja koje ste pogrešno stavili u vaš predlog zakona, pa oni moraju to da popravljaju? Možda bi bilo dobro da im to objasnite, jer onda bi odustali od tih amandmana ili bi ih povukli već danas, a ne da ih povuku tek neki dan kad dođe pred dan za glasanje ili je to jedna zajednička loša operetska predstava, najgora u kojoj treba da se igramo demokratije, da se igramo procedure i da od nečega što se lepo zove demokratija, i što ima i dugu istoriju, ne baš u Srbiji, ali na ovom kontinentu da, da od toga pravimo demokraturu. Demokratura je karikatura demokratije, i to je ono što se dešava ovde.
Ja vas pozivam da ne učestvujete u tome. Pozivam vas da povučete zakone. Ako vladajuća stranka preko svojih poslanika ima 369 primedbi na vaš zakon, nešto nije u redu ili vaš zakon ili ti poslanici. Jedno i drugo razlog da se povuče zakon. Ako ne valja zakon zato što je loš, ako ne valjaju poslanici zato što je loše dobar zakon staviti pred loše poslanike i mislim da je to dobro.
Nadam se da ćete vas dvojica preživeti ovu rekonstrukciju Vlade u smislu mandata, da ćemo uskoro imati dobre preporuke, dobre ponude zakona, naravno, koje će vaši saradnici da vam ponude, da ćete imati više razumevanja i više duha, demokratije nego što je to inače uobičajeno u poslednjih pet, šest godina, jer bez toga nijedan od ovih zakona neće moći da bude sproveden na valjan način.
Tu dolazimo do suštinskog problema našeg društva. Desi se nekad i da bude dobar predlog zakona. Boga mi, desi se relativno često, 30% zakona u ovom sazivu je bilo. To su zakoni koji su okej. Nekih još 30% bi uz dobru doradu mogli da budu dobri, 30% su potpuno besmisleni. Znači, od tih 60% bi bilo jako dobro da smo mi za, koliko trajemo godinu, godinu i po dana uspeli da donesemo 60% zakona koji su dobri i sprovodivi. Ali, ovde su ne sprovodivi.
Tu imamo puno primera za to. Neki koji dobro čuju, bar tako izgledaju da dobro čuju bi trebalo da nauče da ne dobacuju kad kolega priča.
(Srbislav Filipović: Ti si slučaj, a ne kolega.)
Hoćete li da mi date uslove da govorim ili i vi ne čujete?

Ne, ne mogu, smetaju mi, omogućite mi.
Prema tome, zakoni se donose da bi se sprovodili. Kakva su naša iskustva sa tim? Evo, imali smo par godina mitingovanje ovde. Znači, to je bila revija pohvala o tome da će neki Zakon o ozakonjenju, koji ima neke veze sa ovim poslednjim zakonom, da donese velike promene kod nas, da će dva miliona bespravnih objekata biti dovedeno u red, da će to sve da se sredi. Danas imamo 500 hiljada bespravnih objekata više, nego što smo ih imali pre dve godine. Pravno utemeljeni objekat koji je urađen po svim propisima je retkost u Srbiji, a retkost je zato što ljudi koji rade po zakonu i u oblasti stanogradnje i u oblasti bilo koje izgradnje imaju probleme. NJima je teško, to dugo traje, to puno košta. Naprosto ljudi gledaju, pa kažu – šta to radiš, bre, radiš po zakonu, od kada se to radi po zakonu u ovoj državi? To je strašno.
Imamo ovaj Predlog zakona o nacionalnoj infrastrukturi geoprostornih podataka. Ovaj zakon je napisan sa dobrom namerom, nema sumnje, ali je loše ispao. Zašto? Zato što se u doradi, u finalnoj verziji, došlo, to će moja koleginica Sonja da govori opširno i pozvanije nego ja, ali samo načelno, zato što je to prepisan zakon sa evropskim pravilima, pravilima EU, ali prepisan na način tako da se zadrži ovo stanje bezvlašća. Taj zakon je ne sprovodiv, pre svega, zbog toga što on zavisi od podataka koji su zatečeni na terenu i u knjigama.
Kakve oni veze imaju sa realnim stanjem? Da li bilo ko ovde od prisutnih, ne pitam ministre, nego njihove saradnice, može da kaže da to što piše u zemljišnim knjigama, bilo gde u Srbiji, odgovara aktuelnom stanju, odnosno realnom stanju sa više od 50% u bilo kom gradu? Mogu da govorim ono što pamtim. Jedno 100 bespravno izgrađenih objekata u poslednjih par godina, a da ne pričam o onome što je bespravno građeno u 20-ak, 30-ak godina i nije urađeno ništa. Od pašnjaka koji su u centru gradu, i to je isto, od toga da imate masu legalizacija koje su urađene u poslednjih 15-20 godina, ali i dalje nisu upisane u zemljišne knjige, da su katastri praktično kao jedna biblioteka u koju je ušla neka horda pijanih, nepismenih istumbala sve živo, pa pola odnela, pola donela.
Da li bilo ko od građana Srbije može sa sigurnošću, kada ode u katastar, da zna da ono što njega interesuje tamo da to odgovara istini? Znam po svom primeru, pa znam po iskustvima svojih prijatelja, poznanika, građana koji mi se javljaju da je to… Katastar je nešto, ima jedna poslovica - može da bude, ali ne mora da znači, sa pravilnim akcentom. To je nešto što možda jeste, možda nije, i to pravi ogromne probleme. Hajde prvo da završimo taj deo, a onda ćemo lako da sprovodimo dobre zakone ako su napisani sa dobrom namerom.
Imamo još puno zakona koji su napisani sa dobrim namerama, čini mi se, ali koji se ne primenjuju dobro, odnosno to sprovođenje je jako loše. Imamo Zakon o izgradnji gde je krivično delo ako počnete da zidate nešto bez dozvole za gradnju. Imamo, stalno ponavljam, Nebojšinu 8a, „Beograd na vodi“, koji je isto bespravna gradnja, pa je pred beogradske izbore počela gradnja, koliko sam shvatio, autobuske stanice na Novom Beogradu, pored buvlje pijace. Nula dozvola. Znači, nema dozvola ni za šta, za bilo šta što ima bilo kakve veze sa projektovanjem ili gradnjom, taj objekat koji je započet, a posle kažu nije stanica, nego parking, ni za parking nema dozvola.
Hajde malo da se bavimo sprovođenjem onoga što je moguće. Imamo zakon, ne set, nego grupu zakona koja definiše izbore, medije, predstavljanje kandidata, pravila izborna. Gde se to sprovodi? Gde u zakonu piše da imate crne džipove sa tamnim staklima bez tablica, kao deo izbornog procesa? Gde imate to da vas upisuje neko, da udara recke da li ste došli i da li ste glasali? Da imate u Poslovniku da neko ko sedi na sednici Skupštine može da vređa svog kolegu bez osnova, a da se predsedavajući pravi da to ne čuje?
(Srbislav Filipović: Tebe niko ne sluša.)
Evo, sad još jednom i još se pravi da razume šta ja pričam.
(Srbislav Filipović: Još jednom ćeš da dobiješ.)
Gde se to našlo? Gde je to učilo? Pričamo o prosvetnim zakonima, o digitalnim udžbenicima. Gde se to uči da dođete kao narodni poslanik i da vređate istinu, pre svega vređate ljude koji su greškom glasali za vas.
Zato dragi ministri, sa još jednom željom da ostanete u ovoj Vladi i dalje, i sa željom da vaši saradnici dobiju više prilike da vam predlažu dobra zakonska rešenja koja ćete vi podržati i sa željom da bar dok traje ovaj mandat imate manje problema sa poslaničkom grupom koja bi trebalo da vam da podršku, a ne da vam piše 369 amandmana kao da ste pogrešili i font i veličinu slova, a kamoli suštinu zakona, a da građani Srbije uskoro dođu do toga da imaju vlast koja će poštovati zakone, koja će znati gde su granice države u kojoj se nalazi, koja će znati kojim jezikom se govori u toj državi, koja će znati da li je njihov koalicioni partner terorista ili nije, koja će znati gde i zašta i koje kada koliko prodao, koja će imati vlast koja neće da se potuca u pola noći od knjižare do kafane koja je zatvorena, nego da ima vlast koja će da radi svoj posao na valjan način.

Hvala lepo, ali pre toga po članu 88. stav 10. tražim da se utvrdi kvorum.

Hvala lepo, stvoreni su uslovi za rad, imamo kvorum, mada je sada na ivici da nestane. Ali, ja se nadam da ćemo imati kvorum i da ćemo imati dovoljno strpljenja svih kolega poslanika da čuju predloge koji su na korist građana Srbije, na korist države Srbije, na korist zdravlja.
Ovo je jedan od četiri predloga zakona koje predlažem već izvesno vreme, a koje se tiču zdravlja. Tiču se zdravlja pojedinaca, ali i zdravlja nacije, pošto se to odražava, ponašanje tih pojedinaca zavisi od njihovog zdravlja i može da utiče na generalno stanje zdravlja nacije.
Što se tiče Vlade, Predlog zakona o dopuni Zakona o Vladi kaže da se član i naziv iza člana 11. menjaju i glase – da se utvrdi zdravstvena sposobnost, nespojivost i sukob interesa, pa kaže član 11: „Pre izbora Vlade, svaki predloženi član Vlade mora Narodnoj skupštini da dostavi lekarsko uverenje o zdravstvenoj sposobnosti za zasnivanje radnog odnosa u državnim organima. Član Vlade ne može biti na drugoj javnoj funkciji u državnom organu ili organu AP, opštine, grada, grada Beograda, niti vršiti delatnost koja je po zakonu nespojiva sa dužnošću člana Vlade, niti stvoriti mogućnost sukoba javnog i privatnog interesa. Član Vlade dužan
je da se u svemu povinuje propisima kojima se uređuje sukob interesa pri vršenju javnih funkcija.“
Mislim da postoji opšta saglasnost i potreba da jedna država, jedna nacija, da građani u jednoj državi zaslužuju zdravu vlast i onda to zdravlje može da se meri po raznim parametrima. Ali, moj predlog je da prvo utvrdimo onaj bazični parametar, a to je da li su budući članovi Vlade, pre nego što budu kandidovani odnosno birani za mesto člana Vlada, da li su sposobni da prođu i da budu pozitivno ocenjeni bar na lekarskom pregledu koji se tiče zdravstvene sposobnosti za zapošljavanje u državnim organima, što je, naravno, mnogo niže nego funkcija biranog lica.
Prema tome, ja očekujem da kolege poslanici, svi u sali koji su uvereni i u svoje zdravlje i u potrebu da postoji zdrava Vlada koja će zdravo voditi ovu državu, zdravo da glasaju za Predlog ovog zakona i da glasaju „za“.

I ovo je iz one grupe zakona koji se tiču zdravlja. Ovoga puta, ja očekujem da stvarno dobijem pozitivan odgovor jer se ovde ne radi o onome što je teško moguće utvrditi kao pozitivno, a to je zdravlje kandidata i aktuelnih vršioca visokih javnih funkcija, nego se ovde ovaj Predlog zakona tiče Zakona o radu, gde se kaže da se u članu 187. stav 1. menja i glasi: „Za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta, odsustva sa rada radi posebne nege deteta i odsustva sa rada zbog privremene sprečenosti za rad duže od 30 dana, poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu“.

To je jedna sublimacija velike demagoške priče o potrebi da se podmladi nacija, da imamo veći priraštaj nego mortalitet, da zaštitimo žene, decu, bolesne, rodna ravnopravnost, generacijska ravnopravnost, ravnopravnost u najširem smislu reči. Ako postoji volja u ovom najvišem telu političkom u ovoj državi ne bi trebalo da bude sumnje da li treba glasati za ovaj zakon.

To nema nikakve veze sa tim ko je kojih stranačkih boja, kakav dres nosi, koliko puta je prešao iz jedne, osme, devete, dvanaeste stranke u neku treću. Nema veze ni sa tim šta je sve slagao u izbornoj kampanji. Nema veze ni sa tim koliko je uložio državnih para u kapilarne glasove. Nema veze ni sa džipovima bez tablicama, ali sa tamnim staklima koji idu okolo kada su izbori u nekom gradu ili opštini u Srbiji. Nema veze ni sa čim od toga. Nema veze ni sa lažima koje se emituju preko državnih i drugih televizija o političkim protivnicima. Nema veze ni sa noćnim šetnjama po velikim gradovima u belom svetu. Ima veze sa tim da ako je nekome dete bolesno, ako je on bolestan, ako je na bolovanju dužem od 30 dana da poslodavac ne može da mu da otkaz. Time se, ako niste shvatili, građani jesu, garantuje socijalna sigurnost, garantuje se i pravo na lečenje. Garantuje se sve ono što bi trebalo da bude normalno obeležje u normalnoj državi u Evropi na početku 21. veka.

Ja vas pozivam da pokažemo svi koliko jesmo poslanici i koliko dobro mislimo Srbiji i da glasamo za ovaj predlog zakona.

Naravno, ne mogu da odolim, posebno oko ovog zakona koji je deo te grupe zdravstvenih zakona.

Kaže, podnet je pre dve godine i nešto, znači nema nikakve veze direktne, ali možda ćete prepoznati, možda ipak ima neke veze sa aktuelnim čovekom koji se predstavlja kao predsednik Srbije, kaže – Predlog zakona o dopuni Zakona o izboru predsednika Republike, član 1. Zakon o izboru predsednika, „Službeni glasnik“ taj i taj, u članu 11. stav 3. posle tačke 2) dodaje se tačka 2a koja glasi – Lekarsko uverenje o zdravstvenoj sposobnosti za zasnivanje radnog odnosa u državnim organima.

To je neophodno i bilo bi šteta što do sada nije to bilo sadržano u ovom zakonu, jer bi sigurno sprečilo mnoge katastrofalne posledice koje smo imali u nekoliko poslednjih godina, Boga mi, pola tuceta godina, ako ne i više, a to je da nam ovakav zakon garantuje da će nam kandidati, znači, ne samo izabrani predsednik, nego svi kandidati koji se kandiduju za mesto predsednika države biti bar primarno zdravi, da imamo to uverenje da su sposobni bar za nivo kafe kuvarice u nekom državnom organu, a onda preko toga valjda postoje i neke druge sposobnosti.

Šta bi se desilo da je usvojen ovaj zakon, odnosno šta se ne bi desilo? Ne bi se desile halucinacije razne. Recimo, kanal Dunav-Morava-Vardar-Egejsko more, pa da ne znamo gde ide ta voda, u Crno more Dunavom ili u Egejsko more preko reke Vardar. To je malo teško spojiti, čak i mala deca znaju to, ali neki predsednici to nisu znali.

Ili, recimo, da neko ima jasan stav je li dobro da žene rađaju ili nije? Da li pre godine nije dobro zato što kad one rađaju žele da ne rade i da se izvlače ili je sad dobro da rađaju jer će za to dobiti nadoknadu?

Ili, da li je Haradinaj ratni zločinac ili koalicioni partner? Ili, da li je mudro, korisno za Srbiju patriotizam, posvećenost najboljeg studneta Pravnog fakulteta koji ga je studirao šest godina da baza, da luta noću po NJujorku oko zatvorenih knjižara i da pogleda šta bi sutra kupio.

Koliko znam, nijedna knjiga nije doneta ni u privatnim koferima, ni u diplomatskim koferima iz Amerike, doneto je nešto drugo, to drugo nadležni organi će da utvrde tačan iznos, oznaku valute i generalno mesto gde je to sklonjeno.

Predlažem da usvojimo ovaj zakon i da sprečimo da se to ponovi.

Zahvaljujem.

Ovo je četvrti, poslednji iz grupe zdravstvenih zakona, zakon, najzad nešto što će da vas zainteresuje, o dopuni Zakona o izboru narodnih poslanika, pa kaže – u Zakonu o izboru narodnih poslanika, „Službeni glasnik“ taj i taj iz 2000, 2003, 2004, 2005, 2011. itd, u članu 44. stav 2. posle tačke 1) dodaje se tačka 1a koja glasi - Lekarsko uverenje o zdravstvenoj sposobnosti za zasnivanje radnog odnosa u državnim organima. Znači, ravnopravnost je garantovana, isti uslovi su i za kandidata za poslanika i za kandidata za ministra, i za kandidata za predsednika države.

Rekli smo, to su oni primarni zdravstveni uslovi koje svako ko želi da radi u državnim organima treba da ispuni, a naravno da bi bilo logično da neko ko ima veća ovlašćenja, kao recimo narodni poslanici, bar bi trebalo da imaju, ili bar ministri i predsednica Vlade, bar bi trebalo da imaju neka ovlašćenja, ili predsednik države bar bi trebalo da bude izabran na dobar način pa da ima ovlašćenja, da svojim zdravstvenim sposobnostima odgovaraju tim poslovima.

Ja sam nekoga ko se danas predstavlja kao predsednik države pitao jednom ovde – Kako ste predsedniče, da li se osećate sposobnim za ono što radite? Nisam dobio odgovor. Mislim da nije važno da li sam ja dobio odgovor, nije bilo pitanje da li ću ja dobiti odgovor. Pitanje je da građani Srbije, da javnost Srbije zna odgovor na to pitanje.

Ne moramo da znamo gde ko luta noću, da li u NJujorku, da li ne znam gde, to nije važno, sa kim ruča, večera. To bi po dobrom pravilu i nekom bontonu, po protokolu, a Boga mi i po zakonu, pošto je rat predsednika Srbije javan, trebalo da znamo, ali možda je bolje da ne znamo.

Apsolutno, zato što narodni poslanici moraju da pokažu odgovornost, a oni će svoju odgovornost da pokažu time što će glasati za moj predlog zakona.
Znači, ako niste slušali od početka, ja tražim da se u članu 44. stav 2, posle tačke prve, doda tačka prva a) koja glasi da lekarsko uverenje kandidati za poslanike moraju da imaju o zdravstvenoj sposobnosti za zasnivanje radnog odnosa u državnim organima.Prema tome, to je moja ambicija, a dao sam samo jedno šire tumačenje oko toga koliko je to važno. Imao bih sto primera, i vi ih znate sigurno, da su neke kolege prošle i postali poslanici bez ovog zdravstvenog uverenja, ali šta da radimo. Hajde da vidimo da u budućnosti nemamo takve probleme i da probleme koje neke kolege koje sada dobacuju imaju, budu preventivno rešeni.