Imam ja još vremena.

Ne, ne, nije replika, a da, replika, izvinite. Prekidam.

Žao mi je što je general malopre izneo nekoliko neistina. Mislim da nije imao zlu nameru, nego da nije dobro obavešten.

Tačno je da sam se sretao sa državnim sekretarom Pauelom 2003. godine, verovatno jula, verovatno je datum tačan. Tačno je da je bilo priča o mnogim stvarima, pa između ostalih, i o angažovanju naše žandarmerije i vojske u mirovnim operacijama pod okriljem UN. Imate o tome dokumente, svaki taj razgovor je dokumentovan i u Stejt departmentu i od strane i ambasadora i drugih ljudi iz naše ambasade koji su tada bili na tim razgovorima. Tu nema nikakve sumnje.

Pre toga, pre nego što sam otišao u Vašington, ja sam razgovarao sa tadašnjim komandantom žandarmerije i sa tadašnjim načelnikom Generalštaba o mogućnosti našeg angažovanja i oni su izrazili spremnost da se učestvuje, jer naravno, mi smo učestvovali u mirovnim operacijama još sedamdesetih godina prošlog veka. Naravno, to je samo politička ideja, a naravno da oko toga je formalno trebalo da se izjasni i vojska i žandarmerija i savezna država, pošto je vojska tada bila na nivou savezne države koja se tada zvala Državna zajednica Srbija i Crna Gora.

Prema tome, bilo koji premijer Srbije 2003. godine nije mogao da obeća nikome ništa iz te oblasti. Razlog još jedan da znate, nisu bili razgovori oko Avganistana i Iraka, nego oko Haitija, i to mislim da se on zvao Žak Klajn, pre toga je bio u Bosni komandant nekih međunarodnih snaga, a njegov predlog je bio da na Haitiju, gde je završen neki rat, naše snage budu angažovane kao i danas, u zdravstvu, u razdvajanju tih zaraćenih. Znači, ništa od onoga što ste, generale, rekli, nije tačno i to možete da proverite i u, ja sam siguran, i u arhivi Generalštaba Vojske Srbije. Hvala.

Hvala lepo.

Naravno, ponavlja se ova stara praksa da se 13, 14 zakona i odluka strpaju u zajedničku raspravu. To verovatno doprinosi kvalitetu rasprave. Ne vidim koji bi drugi razlog bio, osim ako je neki razlog koji nema veze sa razumom, ali i na to smo navikli, tako da je to stanje stvari. Verovatno neko ima ideju da su sve ove stvari povezane i povezane su u jednoj stvari, a to je da se maksimalno povećava lična vlast ministara, odnosno direktora BIA-e u BIA-i i ministra u Vojsci.

Ima i dobrih rešenja u ovim zakonima, ali posao opozicije nije da hvali dobra rešenja, nego da ukazuje na ona koja su loša. Tako da ću ja prepustiti mnogobrojnim kolegama koji će hvaliti ove zakone, taj bolji deo, a ja ću govoriti o onome što mislim da je…

Ja se nadam da ovo nije bila neka četnička diverzija, nego da se ovo dešava onako prirodno.

Imam ja uređaj naravno. Naravno da imam uređaj. Toliko vas sedi tu i još ne zna ko ima koji uređaj, to je stvarno neobično.

Dakle, šta je loše? Loše je dodavanje nadležnosti ministru odbrane i to u jednom velikom nivou. Ministar u nekim delovima Zakona o Vojsci vrši nadležnosti iz domena načelnika Generalštaba, kao što je recimo raspored i formacija vojske, određuje sam listu za unapređenje bez konsultacija sa načelnikom Generalštaba, direktno odlučuje koja će lica i objekti van sistema
Ministarstva odbrane i Vojske Srbije biti štićeni od strane vojne policije, i diskreciono pravo ministra da prima civilna lica u službu Vojske Srbije bez konkursa.
To kao da je gazda ministar, pa ima svoju privatnu vojsku koja radi šta god hoće. Vojna policija može da čuva i, ne znam, obezbeđenje splavova ili tetku iz Kanade ili ne znam koga sve, ali bez uticaja struke, a to su ova gospoda u uniformama čiji je to posao, koji su za to školovani, koji imaju iskustva i koji znaju da procene šta, kad i kako treba štititi.
U Zakonu o odbrani kaže da ministar lično određuje kriterijume za proglašenje nekih udruženja građana za udruženja od posebnog interesa za odbranu zemlje. Voleo bih da čujem koja su to udruženja građana koja imaju poseban interes za odbranu zemlje. Da li su to neke političke stranke, sindikati ili su to neka udruženja umetnika koja primaju čudne članove u svoj sastav ili je to nešto što je potpuno nemoguće povezati sa bilo kojim razumnim ciljem.
U Zakonu o odbrani u članu 4. umesto dosadašnje definicije da su odbrambeni interesi zemlja, odbrana države i zaštita njenih građana, sada imamo formulaciju da je zaštita suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti, da je to cilj odbrane zemlje. Zašto ta promena? Da li je to čisto leksička stvar ili to treba da nam predstavi jedan novi pogled na to čemu služe potencijali koji treba da štite državu od napada?
Imamo i to da se u članu 9, 14. i 15. u istom zakonu, neke nadležnosti koje je imao ovaj parlament sada oduzimaju i daju se nadležnom odboru, parlamentarnom, bez bilo kakvog objašnjenja zašto to. Da li je to bežanje od javnosti ili ima neku drugu svrhu?
Imamo još jednu novinu, a to je da se prave planovi odbrane u AP Vojvodini i po opštinama, a da to nigde ne piše da oni treba da budu usklađeni sa planom odbrane Republike Srbije. Kako može? Ako piše, ja bih voleo da vidim gde to piše, pa ću da se izvinim ako sam loše video, ali ja to nisam našao.
Pomera se starosna granica za pripadnike vojske. To znači da mladi ljudi beže od vojske. To znači da imamo problem sa popunom vojske, što je jako loša stvar. I tu treba videti zašto se to dešava. Nećemo to rešiti tako što ćemo da imamo stariju vojsku, nego to mora da se reši tako da ljudi koji su neophodni u Vojsci Srbije u Ministarstvu, verovatno, da se nađe način kako da budu mlađi ljudi motivisani da budu deo vojske i da ostanu duže.
Zašto je produžen onaj staž za napredovanje? Bio je tri godine, sada je četiri godine, za napredovanje sa čina na čin, ako sam dobro čitao zakon. To je neobična stvar.
Imamo prvi put mogućnost, novi princip da ako neko formacijsko mesto nije moguće popuniti oficirom ili podoficirom, da se može popuniti civilnim licem. Pa, na šta to liči? Pa, nemamo dovoljno oficira, nemamo dovoljno vojnog školstva za to, pa onda civilna lica mogu da budu – šta, da vode vodove, ne znam, brigade, da se bave ozbiljnim vojnim stvarima. To je potpuno neozbiljno. Onda može da nam se desi da nam, recimo, gospođa Nikolić, osim što je ušla u Udruženje umetnika, da postane i komandant u Kragujevcu ili ne znam gde okolo. To je neozbiljna stvar.
Opet je sada prvi put moguće da vojna lica mogu po potrebi biti prebačena i u druga pravna lica, ne samo u državne institucije, nego u pravna lica. Koja su to pravna lica koja imaju potrebu da neko iz vojske bude tamo po službenoj dužnosti prebačen? Koji je motiv, koji je cilj svega toga?
Imamo i ovaj dopis koji ste dobili i vi, kao i sve poslaničke grupe. To je Sindikalna organizacija „Zastava oružje“. Ima puno stvari sa kojima se ne slažem, posebno taj vekovni strah od liberalnog kapitalizma, ali ima nešto što podržavam potpuno, a to je da ne postoji nikakav razlog da se bilo koji deo vojne industrije privatizuje.
Da li je to dokapitalizacija ili privatizacija, to je samo igra rečima, odnosno neozbiljna igra. Nema nikakvog razloga zašto bi bio uvođen privatni kapital u jednu oblast koja je vrlo specifična, jako važna i mora da bude pod permanentnom kontrolom države. To u Srbiji ne sme da se desi i ovde pišu ljudi da je od 1853. godine to državna fabrika. Kad je dosmanlije nisu privatizovale, kao što volite da kažete, onda je stvarno strašno da to dođe da vi to sada radite. Nema nikakvog razloga. Ako je dokapitalizacija uslov za razvoj, a što se onda ne ide na dokapitalizaciju niškog aerodroma, nego mora da se prebaci u vlasništvo države. Mislim da tu kriterijumi nisu isti, a logičnije je da uđe privatni partner u aerodrom, nego u neku proizvodnju municije ili oružja.
Moram da se složim sa prethodnim govornikom oko vojnog zdravstva. Mislim da nema potrebe da postoji uopšte, da treba da bude jedinstveno zdravstvo. Kad je mir sve je civilno zdravstvo, kad je ne dao Bog rat sve je vojno zdravstvo. Koja je specifičnost vojnih lekara, osim što ih terate da idu da pucaju? Besmisleno. Zašto bi neki neurohirurg mora da zna da puca? Kad će to njemu u životu da treba? Nikad, naravno.
Ako hoćemo da to organizujemo na pravi način, onda to treba da se integriše, nema potrebe da imaju beneficirani radni staž, ima potrebe da budu bolje plaćeni. Mnogi mladi lekari sa VMA odlaze, ne samo u privatne bolnice, nego i u inostranstvo, anesteziolozi posebno. Lično znam nekoliko primera. To je nedopustivo. To mora da se spreči, ali ne tako da im se zabrani, nego tako da budu motivisani da ostanu, a taj beneficirani radni staž ne verujem da je nešto posebno važno.
Da ne govorim o objektima vojnog zdravstva koji sada po celoj Srbiji stoje prazni. U Nišu je izgrađen novi klinički centar koji je lepši od starog, ali je samo pitanje da li je taj centar potreban, pošto na 200 metara od toga imamo vojnu bolnicu koja je nekada bila za 200.000 potencijalnih pacijenata, kada je to bila Treća armija, a sad u celoj vojsci nema 25.000 ljudi, a u toj niškoj armiji verovatno nema ni par hiljada. Tamo je mogla da se uz, naravno, adaptacije koje su neophodne, pošto je to pravljeno za bolnicu, a ne za ne znam šta, da se tamo otvore nova odeljenja niškog kliničkog centra i da se novac koji je ovde bačen na cigle, gvožđe i farbu upotrebi za opremu i za školovanje, doškolovavanje, odnosno specijalizaciju lekara. Ovako imamo potpuno dva paralelna sistema koji prave samo troškove, a to može da se reši vrlo jednostavno.
Šta je sa modernizacijom vojske? Nismo čuli ništa o tome. Naravno, to nije u vojnim zakonima. To čujemo samo po novinama, po ovim tabloidima. Vest od pre neki dan je da nam je Belorusija poklonila nekih pet, šest aviona, MIG-ova. Da li su isti kao ruski? To znači da je poklon koji košta nekoliko stotina miliona evra ili su to različiti, pa za razliku od ovih ruskih mogu da lete, pošto ovi ruski ne mogu da lete. Tu su u Batajnici, mogu da se vuku traktorima, ali da lete to je malo teže.
Voleo bih, naravno, da imamo modernu armiju koja je primerena i strategiji odbrane i našim potrebama, nema nikakve sumnje, ali daj da se ne igramo tog cirkusa da imao proslavu dolaska aviona koji ne lete. Čime će da dođu ovi iz Belorusije? Vozom, kamionom, brodom ne može, ali da lete sigurno neće. To je besmisleno.
Čuli smo malopre i veliku novinu u vojsci, a to je da će biti uvedeni pozivari koji će da pozivaju ljude iz rezerve da se jave na svoj vojni raspored. To je verovatno deo projekta digitalizacije koji radi Vlada Srbije. Pozivari u 21. veku. To ima smisla samo ako bi tu trebalo da se otvori jedno dve, tri hiljade novih radnih mesta za stranačke aktiviste koji se danas voze u Niš preko puta KP doma. Tamo je neka fabrika koja se treći put otvara od strane predsednika države, pa eventualno za aktiviste SNS-a, Levice Srbije i ostalih da se zaposle kao zamena za digitalizaciju, nego da oni idu da budu pozivari kvalifikovani za taj posao sa visokim školama i fakultetima.
Ima još puno stvari koje nisu dobre. Hajde, da se zadržim još nekoliko. Recimo, BIA, direktor BIA sam bira koga će da zaposli, sam ga školuje, sam ocenjuje njegovu sposobnost, sam mu diže koeficijent plate i sam mu produžava, daje mu nagrade, a to može ako je keramička radnja, pa vi ste keramičar, pa imate radnju, pa birate ko će da vam radi. U državnoj službi mora da postoji neki sistem primanja u državnu službu. Naravno, i lekarski pregled koji treba da prođe i direktor BIA i kandidati za ministre, ali i ljudi koji treba da budu tamo zaposleni. Ovako imamo potpunu privatizaciju. Naravno da je to put ka zloupotrebama, bez obzira ko je na vlasti.
(Blaža Knežević: „Sablja“.)
Da li sam čuo „Sablja“ negde? Ako se neko boji „Sablje“, boji se opravdano i ostanite u tom nivou straha, vratiće se „Sablja“. Ima puno uslova za to, ali to nije tema. Mada oficiri nose sablje. Ta sablja, inače, da znate, je dobila ime po sablji koju mi je poklonio tadašnji ministar unutrašnjih poslova Ruske Federacije Šojgu, koji je danas, mislim, ministar odbrane. Tako da ima neke veze sa ovim o čemu pričamo.
Prema tome, hajde da se vratimo na nešto što treba da bude ozbiljno, a to je da i Vojsku, i vojno zdravstvo, i sve što je za to vezano, vojnu industriju, uredimo na način koji je primeren način u 21. veku.
Kada se neko zove napredan, to bi trebalo da znači da kapira šta se dešava, da shvata šta su poruke, šta su tehnološke i sve druge mogućnosti koje 21. vek pruža. Ovako imamo situaciju da imamo pozivare umesto digitalizacije, da imamo vojne avione koji ne lete, da imamo direktora BIA koji bira sa kim će da radi, a on, pre svega, nema dovoljno stručnosti da bi mogao da radi taj posao koji sada radi, a kamoli da bira ko će da radi tamo, da imamo ministra odbrane koji će da postavi sutra neku poslanicu možda iz pozicije, vlasti ili možda iz opozicije, recimo, možda, ne, neće Gordanu Čomić, mada je ona u tom odboru, ali generalno moramo da uozbiljimo sistem odbrane.
Znam da je jako teško imati ozbiljan sistem odbrane kada je ovakva vlasti, jer ti isti ljudi kada su bili vlast, ti isti ljudi 90-ih kada su upravljali Vojskom, direktno ili indirektno, kada su ti ljudi spašavali Srbe, tamo gde su ih spašavali Srba više nema i žrtve su ogromne. Za to nije kriva Vojska naravno, da to bude jasno. Ovi ljudi u uniformama nisu za to krivi. Krivi su političari iz tog vremena, a ti političari danas ponovo upravljaju državom i, bojim se, ne dao Bog da bilo gde treba da se brane Srbi ili bilo koji drugi građanin Srbije ili bilo koje nacionalnosti.
Prema tome, gospodo oficiri, ljudi iz Ministarstva, uozbiljite se i ispravite ove loše predloge zakona u ovom delu koji sam rekao, ima puno šupljina, i to može da se popravi. Hvala lepo.

Replika ministru, naravno, onom čitaču koji je nešto govorio, koji je imao repliku koja je bila napisana, to je genijalno, to prvi put vidim, ali neću da repliciram ni kolegi koji očigledno ima veliko poznavanje iz oblasti bezbednosti i raskrinkao je sada mogućnost kako strane službe mogu da ubace nama u BIA nešto.

No, ministre, prvo se izvinjavam levici Srbije, rekao sam malopre greškom, misleći na Pokret socijalista da će biti deo ovih što će biti pozivari, pa da se zaposle malo negde okolo, možda skinu neko kilo, niste mi dali odgovore na najvažnija pitanja, a to je zašto ne lete ti migovi? Rekli ste – zato što se popravljaju. Pa, što niste kupili neke koji lete? Da li je moguće da može da se kupi na svetu avion koji leti, koji je već unapređen, koji je već pun opreme koja je neophodna za ono što je njegova namena? Ili je običaj, to isto verovatno Đukanović zna, kao i za službe, da se kupi avion koji ne leti? Onda se sedne subotom poslepodne, napravi se poselo, ne jedu se šnicle, nego samo lignje i tu ovi što sve znaju da rade popravljaju taj avion, recimo akumulatore. Koliko se sećam, jednom su popravljali tako što su menjali akumulatore, a to je bila velika donacija naše velike prijateljske zemlje. Dajte ljudi, šta vam je.

Avioni lete, lekari leče. Bilo gde lekar može da leči, bilo gde, da li je to kopnena zona bezbednosti, da li je to, ne dao bog, Sirija ili je to Beograd, naravno da mu ne treba da zna da puca, niti je njegov posao da se sam štiti, za to postoji druga služba. To bi neko ko nema svoj um morao da nauči.

To je onaj set zdravstvenih zakona koji se tiču zdravlja i sposobnosti da obavljaju funkciju kandidati za najviše funkcije u ovoj državi. Odnosi se na ovaj zakon na članove Vlade, a sličan zakon postoji i za kandidate za predsednika i za kandidate za narodne poslanike.

Svedoci smo u poslednje vreme, u poslednjih pet, šest godina intenzivno, a i ranije da se dešava da nam za te najviše funkcije budu izabrani ljudi koji svojim delovanjem i ponašanjem vrlo jasno pokažu da nisu ni fizički, a bogami ni psihički spremni da se bave tim poslom. Zato je dobar običaj da se uvede lekarski pregled, koji inače prolaze svi ljudi koji žele da se zaposle u državnoj upravi, bilo da su to referenti, bilo da su to vozači, bilo da su to arhivari, šefovi kabineta ili bilo ko, ne postoji nijedan razlog, ako ti ljudi koji po svoj prilici obavljaju manje važne i složene poslove nego što to treba da rade ministri, ako je Zakon o Vladi u pitanju, da ako oni treba da prođu lekarski pregled da to ne urade i kandidati za članove Vlade.

Ne znam otkud strah? Ja ovo predlažem već godinu dana i vrlo malo poslanika glasa za to. Ne znam ko se plaši tih zdravstvenih pregleda? Zašto je to tolika trauma? Zašto je to opasnost? Da li je to opasnost od istine ili je to opasnost koja ide na neku drugu stranu.

Voleo bih da pred građanima Srbije ne postavljamo takve dileme, da pokažemo da imamo bar u medicinskom smislu zdravu vlast, koja naravno nije zaštićena od korupcije samim tim što je medicinski zdrava, to je posao za neke druge zakone i za neke druge službe. Ali, bih dame i gospoda lekari imali priliku da daju sertifikat svima onima za koje neki građani opravdano sumnjaju da su sposobni za vršenje svoje funkcije. Jer, kako recimo, da kažete da je neko normalan, to znači da ispunjava onaj psihijatrijski deo pregleda, ako vam kaže da za neke bedne subvencije, recimo, niškom aerodromu od dva, tri miliona evra u roku od šest godina treba taj aerodrom da postane vlasništvo Beograda, Vlade Srbije. Zašto? Istovremeno se obećava aerodrom u Banja Luci pet, šest miliona bez zahteva da se menja vlasništvo. Tako da, pregledi su dobra stvar.

Zahvaljujem.

Predlog zakona o izmeni Zakona o radu jeste deo ove grupe zakona koji se bave zdravljem, ali ovde se ne odnosi ni na poslanike, ni na predsednika, ni na članove Vlade, ni na kandidate za te funkcije, nego na građane Srbije koji nisu vezani za politiku. Pa, kaže, u Zakonu o radu, u članu 187. u stavu 1. menja se i glasi – za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta, odsustva sa rada radi posebne nege deteta i odsustva sa rada zbog privremene sprečenosti za rad duže od 30 dana, poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu.

Nisam ni od Vlade Srbije, koja treba da se izjasni o ovome, niti od bilo koga u ovom parlamentu čuo razloge zašto ne bi trebalo da se usvoji ova izmena. Koga to pogađa? Zašto su kolege i koleginice poslanici protiv toga da za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta, odsustva sa rad radi posebne nege deteta i odsustva sa radi posebne nege deteta i odsustva sa rada radi privremene sprečenosti za rad duži od 30 dana da poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu.

Šta je problem u tome? Šta vas sprečava da glasate za ovaj zakon, osim što ne čujete zvono pre nego što treba da se izjasnite. Da li postoji jedan civilizacijski, medicinski, patriotski, ekonomski, pravni ili bilo koji razlog koji dovodi do toga da ne glasate za izmene zakona koje treba da omoguće da ljudi koji se nađu, ne dao im Bog, u jednoj od ovih situacija ne moraju da brinu za svoj minimum egzistencije. Da li je neophodno da se sve što ima bilo kakvog smisla odbije samo zato što dolazi kao predlog za ove strane sale.

Privatni preduzetnik sam od 1986. godine, i po raznim zakonima sam poslovao, osim u vreme kada sam bio u politici tada se nisam bavio tim poslom. Nikad niko nije imao šansu da bude na bilo koji način ugrožen, a kamoli otpušten u bilo kojoj od ovih situacija, i ne samo ovim.

Prema tome, ako neko ko se predstavlja kao čovek liberalnih shvatanja vezanih za ekonomiju, predlaže ovakav zakon, onda oni koji se hvale svojom demagoškom brigom za sve građane Srbije, trebalo bi odmah da prihvate takav zakon i da ostanu upisani da u su u svom mandatu doneli nešto dobro.

Sa zadovoljstvom.

Znači, da učinim još jedno objašnjenje. Ne mislim ja to što vi mislite da ja mislim, da ovaj zakon treba da se primeni na postojećeg predsednika države, njemu spasa nema, on je već izabran bez ovog zakona, tako da bi ova preventiva trebalo da važi za buduće nosioce te najviše ili jedne od najviših funkcija u našoj državi.

Tako da nemojte da se plašite za lidera vaše stranke ili koalicionog lidera, nego da gledamo malo u budućnost. Naravno, da ćemo se složiti da u poslednjih, koliko traju višestranačje u Srbiji, 27/28 godina, bilo je na mestu predsednika države svega i svačega. Bilo je i ljudi koji su potpuno odgovarali toj poziciji, ali bilo je i ljudi za koje je bilo očigledno da imaju velike zdravstvene probleme, bilo da se radi tu o fiziološkim problemima ili o mentalnim problemima. Da bismo to sprečili, ja vam predlažem da usvojimo zakon koji kaže, u Zakonu o izboru predsednika Republike, u članu 11. stav 3. posle tačke 2) dodaje se tačka 2a) koja glasi – lekarsko uverenje o zdravstvenoj sposobnosti za zasnivanje radnog odnosa u državni organima.

Zašto se plašite toga? To je isto jedna potpuno normalna stvar. Znači, to vam je otprilike isto kao pregled na nivou pregleda za vozačku dozvolu ili za posedovanje ili nošenje oružja ili za zapošljavanje u državnim organima. Tu ja mislim da samo neko ko ima opravdan razlog da se plaši ovakve izmene zakona, glasa protiv toga. Svako ko misli da je lično sposoban, zdrav, da je kandidat koga on podržava sposoban i zdrav nema nikakvog razloga da se plaši ove izmene zakona.

Šta bismo dobili time? Veliku zaštitu. Prvo, predsednik države je manje-više odgovorna funkcija, zavisi da li je uzurpira ili ne, ali generalno čak i da to ne radi, on je vrhovni komandant, on se obraća, on predstavlja državu, ima tu dosta važnih poslova koje on radi. Zamislite da se desi u budućnosti da izaberemo predsednika države koji će za svoj narod da kaže da su totalni kreteni, za svoje najbliže saradnike, ili da kaže da su neki tupsoni, ili da kaže da šeta noći između dve zatvorene knjižare da bi kupio knjige, ili da kaže da je učio engleski u gvožđarskoj radnji u Londonu koja ne postoji. Zamislite da se desi tako nešto?

Mislim da ste svesni svih opasnosti koje bi se tada desile.

Hvala.

Ovo je poslednji iz ove grupe zakona o zdravlju naše političke scene i sad u ovom slučaju mogu da razumem zašto skupštinska većina glasa protiv. To je potpuno jasno zašto glasa protiv - zato što ima rezervu prema mogućnosti da se u Zakonu o izboru narodnih poslanika traži kao neophodno da kandidati za poslanike moraju da imaju lekarsko uverenje o zdravstvenoj sposobnosti za zasnivanje radnog odnosa u državnim organima. To već razumem i to je potpuno lična stvar. To je nešto što pomračuje mogućnost jednom delu kolega da vide sebe ponovo u ovom parlamentu kao predstavnike naroda i ja ću imati razumevanje za to što sada većina neće glasati za ovaj predlog zakona, a siguran sam da za njega neće glasati samo oni koji se plaše rezultata tog lekarskog pregleda.

Hvala lepo.

I oko predloga ovog zakona ću isto imati razumevanje prema najvećem broju kolega koji će glasati protiv usvajanja ovog zakona, jer on predviđa sledeće: da se u Zakonu o visokom obrazovanju u članu 4. posle tačke 1) dodaje tačka 1a koja glasi: „Akademska čestitost“.

Izvinjavam se što koristim ove teške izraze i opasne, akademska čestitost. Posle člana 5. dodaje se naziv člana i član 5a koji glasi – Akademska čestitost. Zatim, član 5a – Akademska čestitost se zasniva na samostalnoj izradi pisanih radova, kao i na striktnom poštovanju tuđih autorskih prava.

Ja znam da je to opasnost za veliki broj kolega sa druge strane. To možemo da vidimo i kad pređemo posle na amandmane, kad imamo onaj čitalački čas, gde sa velikim naporom skoro svi uspeju da pročitaju nešto što im je neko drugi napisao, ali zamislite da se to primeni u visokom obrazovanju? To bi dovelo do katastrofalnih posledica po vladajući režim u Srbiji, tako da ja i ovog puta da uštedim vreme predsedavajućem, neću da nastavim dalje obrazlaganje jer verujem da ovaj predlog neće dobiti podršku kolega, većeg broja kolega, pre svega zbog straha da ih ne pogodi ova izmena zakona.

Zahvaljujem.

Danas je tačno na današnji dan, 24. aprila, tačno 103. godine od početka genocida nad Jermenima, izvršenog od strane Osmanskog carstva u periodu od 1915. do 1922. godine i danas je pravi dan da učinite napor, u bilo kom stanju da se nalazite, da jednom narodu, s kojim delimo neke bliskosti, verske, možda neko poreklo, ali sigurno je to da smo, kao i oni, bili žrtve genocida, da učinimo napor i da sa punim pravom kao država u kojoj žive građani različitih nacionalnosti koji su bili žrtve genocida, izglasavanjem ove rezolucije pokažemo solidarnost i ukažemo da je genocid uvek genocid, bez obzira ko i kada i gde ga radi.

Ovakvu rezoluciju ili deklaraciju, zavisi od države do države, su donele Ruska Federacija, Grčka, Belgija, Francuska, Kanada, Kipar, Italija, Švajcarska, Argentina, Urugvaj, Švedska, Liban i desetak država u okviru SAD.

Imajući u vidu da je privrženost Republike Srbije međunarodnim načelima i pravilima o sprečavanju i osudi genocida izražen i Zakonom o osnivanju Muzeja žrtava genocida. To je još jedan razlog da na današnji dan, na sto treću godišnjicu početka genocida nad Jermenima učinimo jedan gest koji je mnogo više od političkog gesta. To je jedan civilizacijski gest i da pokažemo solidarnost prema Jermenima.

To što se trenutno u Jermeniji održavaju demonstracije protiv aktuelnog režima, ne treba da pokvari vašu želju da pokažete solidarnost glasanjem za ovaj predlog rezolucije.

Sa druge strane, ja sam kontaktirao pre skoro godinu dana sa ambasadorom Azerbejdžana, države koja je u neprijateljskim odnosima sa Jermenijom i oni nemaju ništa protiv toga da se usvoji ovakva rezolucija.

Naravno, ova rezolucija ne bi imala nikakve posledice na naše odnose sa Republikom Turskom, jer to što je Turska danas, bez obzira na neka druga tumačenja, ja smatram da to nije Turska iz Osmanskog carstva.

Prema tome, pozivam vas da pokažemo solidarnost na sto treću godišnjicu početka genocida nad Jermenima.

Zahvaljujem.

Ovo nema veze sa zdravljem poslanika, ali ima veze sa zdravljem nacije. Šta je suština predloga? Predlog je da se Zakon o izboru narodnih poslanika promeni i dopuni tako da se uvede novi član 49a koji bi glasio – Zabranjeno je iznajmljivanje termina u svim elektronskim medijima, koji se emituju na teritoriji Republike Srbije, podnosiocima izbornih lista za prenošenje predizbornih skupova, političkih poruka i reklama.

To znači da predlažem da se zabrani reklamiranje političkih stranaka i drugih subjekata političkog delovanja i u kampanji i van kampanje, i kada su izbori i kada je međuizborno vreme zato što se, a toga smo svedoci, praktično, bez izuzetka te reklame koje koštaju za ove beogradske izbore, preko 20 miliona evra, za predsedničke je bilo blizu 100 miliona evra. To je primer političke, estetske, moralne i bilo kakve četvrte, pete i šeste, bilo kog sistema.

Znači, to je ružno, to je politički za zatupljivanje i to je moralno neprihvatljivo, a to su ogromne pare. Već sam govorio nekoliko puta, od tih para bez problema bi mogla da budu lečena sva deca koja boluju od bolesti kojima nema leka kod nas, nego moraju da potraže mogućnost lečenja van naše zemlje.

Ili, bilo bi sasvim dovoljno da se 26 puta završi Narodni muzej u Beogradu. Ili, 10.000 puta više para nego što treba da se naštimuje ova pevajuća fontana na Slaviji, koja je počela da propada i okolo i levo i desno.

Znači, masa stvari može da se uradi sa tim parama. Najveća glupost je kad morate još da to gledate, pa još da pokazujete da vam se sviđa nešto što je potpuno besmisleno, nešto što bi trebalo da nosi oznaku zabranjeno svima ne ispod 18 godina, kao što postoje one oznake na televiziji za programe, nego zabranjeno je za sve ispod 88 godina, 90, ja se izvinjavam, za sve ispod 90 godina. To je naprosto nešto čemu nije mesto, to je ružno kao kako se zovu ove farme, Parovi, ćirilice i ostale gluposti. To treba da se zabrani zakonom, a taj novac da bude usmeren tamo gde mu je mesto.