Draga ministarka, vi ste nekakav ekonomista, trebalo bi da znate da se prihod od privatizacije ne obračunava kao rast GDP-a, to znaju u zabavištu za ekonomiste, pod jedan.

Pod dva, prvi problemi sa privatizacijom, prve kriminalne privatizacije su bile u vreme kad ste vi radili u Vladi, od 2004. pa nadalje, to su istorijski podaci i tu nema nikakve sumnje. Apsolutna laž je pod a) da sam pozivao na neplaćanje i pozivam sve službe, bilo koga, domaće, strane, ruske, kineske, beloruske, avganistanske, koje god su vam drage, da daju jedan dokaz da sam vam to rekao, rekao sam ono što sam rekao malopre. Nažalost, inflacija koja se desila u toku bombardovanja 1999. godine, što je nažalost normalno kada imate agresiju na svoju zemlju, uništila je sve račune za struju, bez obzira da li je neko pozivao ili nije od 1994, 1995. pa do 1999. godine. Novi dugovi za struju, ne samo u Nišu, nego u celoj Srbiji, su se pojavili tako što je lažljiva vlast Slobodana Miloševića za 1999. rekla da neće da obračunava struju dok traje bombardovanje, a onda su svi građani dobili krajem 1999. ogromne račune za struju i tad su počeli problemi sa tim. Prema tome, te laži možete da ponavljate koliko god hoćete, neće vas učiniti ni lepšim ni pametnijim. Hvala.

Odličan je primer koji ste uzeli, to je „Sartid“ i to govori o tome koliko ste iskreni i koliko znate bilo šta o ovoj temi.

Prvo, 98,4% građana Srbije zna da „Sartid“ nije bila privatizacija, nego prodaja iz stečaja. U stečaj je uvedena kroz 90-te godine i tu nema nikakve sumnje i sad ta železara radi više na entuzijazam, manje po tržišnim uslovima, ali neću da se bavim tim sadašnjim stanjem.

Znači, prvo, nije bila privatizacija. Drugo, vaš šef Miroljub Labus je bio na čelu, da li se to zvalo tad akcijski fond ili komisija za hartije od vrednosti ili tako nečega, koji je izveo taj proces opravdanog preuzimanja od strane države dugova „Sartida“, jer ta država je i napravila te ogromne dugove u „Sartidu“ u 90-im godinama i to je jasno kao dan.

Prema tome, to je očigledan dokaz da nemate pojma sa onim što pričate. Pitajte sve ljude u Smederevu, od vaših članova, ne sećam se u kojoj ste stranci danas, ali vi valjda znate, koje je bilo Periklovo doba „Sartida“. Naravno, u ono vreme kada je tamo bio „Ju-Es stil“, i to vi jako dobro znate. A što vi sad pokušavate nervozno da se branite od Amerikanaca zato što vas sadašnje stranačke kolege optužuju da ste njihov čovek, to se mene ne tiče, svi su mi dragi, i rusofiličari i amerikofiličari, ko god, ja sve volim.

Svaki predlog zakona koji ima za cilj da reši neki problem, mora da bude zasnovan na činjenicama. Mi ovde imamo hrpu laži. Znači, netačno je da 29.000 hiljada pripadnika bezbednosnih struktura nema rešeno stambeno pitanje.

Netačno je da je 18.900 njih da se javilo i da je prihvatilo uslove koji još uvek ne postoje. Kako mogu da prihvate bilo šta?

Netačno je da će do kraja godine početi gradnja 5.200 stanova, pošto je to, seti se, ili se ne seti, ministar ili ministarka koji trenutno tu bude prisutan, nego ste rekli 1570.

Netačno je da 30 godina nije rešavano pitanje stanova za ljude iz bezbednosnog sektora, to je rešavano uvek, i 90-ih, i 2000-ih i pre toga. Nije rešeno, ali je rešavano uvek.

Prema tome, nemojte na lažima da zasnivate dobru nameru, pod navodnicima, i trudite se da govorite, uradili smo, a ne - uradićemo. Hvala.

Hvala lepo.

Velike su dileme oko ovog zakona. To sam govorio i u načelnoj raspravi. Naravno da treba pomoći ljudima koji rade u sistemu odbrane, bezbednosti, da dođu do neophodnog rešenja svog stambenog problema, ali se postavlja veliko pitanje – da li je ovo pravi način?

Puno demagogije je u ovoj priči. Opet sve počinje pre dve, tri godine ili danas, opet se ništa nikad nije dešavalo, a naši gradovi su puni ne stanova, ne zgrada, nego ulica i bulevara koji su potpuno naseljeni samo pripadnicima Vojske i policije i to je u redu. To se gradilo i u vreme pre 90-ih, to se gradilo i u vreme 90-ih. Stanovi su deljeni i dok je bila SFRJ i dok je bila SRJ i kasnije, i posle 5. oktobra i pre 5. oktobra i nema potrebe da se pravi jedna prazna drama iz nečega što je samo na nivou ideje. Ima puno nedoslednosti i nelogičnosti. Ja sam to već govorio, pa da ponovim.

Kako misli Vlada da reši stambeno pitanje 18.900 ljudi koji su se prijavili da žele na ovaj način reše svoje stambeno pitanje, ako u periodu do 2021. godine ima plan da reši oko 1.600. To je znači manje od 10%. To znači, po tom rezonu, treba 20 i nešto godina da se reše problemi svih onih koji su se prijavili da su zainteresovani za takvo rešenje. To znači da je moguće da ljudi koji su počeli da rade pre neku godinu će otići u penziju, a neće rešiti svoje stambeno pitanje.

Iznos novca koji je predviđen za ovih blizu 1.600 stanova od 60 i nešto miliona, pravio sam onu računicu, ako to košta 500 evra po metru kvadratnom, ispada da je prosečan stan preko 82 kvadrata, što nije u skladu sa onim što piše u zakonu, da su najveći stanovi 92 kvadrata i na to nisam dobio adekvatan odgovor.

Moje pitanje je bilo i šta se dešava, možda ministar policije zna bolje odgovore na ta pitanja u odnosu na ministarku koja je branila zakon u načelnoj raspravi, šta je sa ljudima koji su pripadnici snaga bezbednosti, koji na neki način imaju rešeno stambeno pitanje, možda su dobili u miraz, možda je neko njima ostavio kao poklon, možda su dobili na lutriji, ne znam, na neki način? Zar nije očigledno da su oni diskriminisani u odnosu na ljude koji će moći da dobiju stan na ovaj način? Treba naći rešenje i za njih. Možda neko ima neku ideju poslovnu koju bi mogao neko iz njegove porodice da radi. I njemu treba dati neku subvenciju, neki podsticaj da može da reši još neko radno mesto.

Pitanje koje je apsolutno ostalo bez odgovora je šta je sa ljudima iz obrazovanje, zdravstva i kulture? Oni imaju svoju važnu ulogu u našem društvu, u svakom društvu, pa i u našem, a nemaju ni adekvatne plate onome što rade, niti imaju bilo kakvu mogućnost da na neki moguć način reše svoje stambeno pitanje. Da li postoji rešenje za njih? Ne, ne postoji.

Imamo, recimo, jedan primer za to. vidimo da se napravila ponovo koalicija na principima Slobodana Miloševića i to smo prošle nedelje dobili zvanično kao stav da jedan dobar deo parlamenta, jedan socijalistički, jedan napredni, jedan, nije nazadni, nego radikalni, nastavljaju politikom Slobodana Miloševića i ja im želim puno sreće, zdravlja i za sve ostalo da se obrate svom farmaceutu ili doktoru, ali je pitanje zašto onda dozvoljavamo da se vređaju neki drugi? Opet se tu priča o nekim žutim lopovima. Ima jedan ministar, nemam nikakav razlog da ga branim, ali u njegovo vreme, koliko se sećam, napravljeno je naselje Stepa Stepanović, gde ima nekoliko hiljada stambenih jedinica, tako da ajde da se manemo demagogije kada se bavimo nekim ozbiljnim poslom i da pređemo na ono što su stvari koje realno mogu da pomognu građanima Srbije.

Očekujem od ministra da mi da odgovore na ova moja pitanja i da se zahvalim Vladi što je prihvatila jedan od šest amandmana koje je Klub samostalnih poslanika predložio.

Gle čuda, to je na član 4. gde je prihvaćen amandman – stav 5. briše se. Naravno, zato što postoji potpuno opravdanje da se briše, jer je to rešenje već dato u jednom prethodnom članu, pa je potpuno besmisleno da se ponavlja nekoliko puta i to je potpuno u redu, ali zato očekujem da druga strana prestane sa kvazi duhovitim komentarima takvih amandmana.

Naravno da postoje i amandmani koji glase „briše se“, a koji imaju svoju logiku i svoj smisao u naporima da se jedan predlog zakona, odnosno zakon učini boljim nego što je bilo u inicijalnom tekstu. Hvala.

To je bilo samo jedno pitanje, a postavio sam i mnoga druga – šta je sa zdravstvom, šta je sa obrazovanjem, šta je sa kulturom i sa ljudima koji tamo rade?

Vi ste rekli da počinje gradnja 5.203 stana. Vaša koleginica, potpredsednica Vlade je krajem prošle nedelje rekla, a to piše i u obrazloženju zakona, da je to 1.589 stanova. Razlika je velika. Znači, ne radi se samo o mogućnosti permutovanja brojeva, nego je to razlika od jedno skoro 4.000 stanova. Ja bih voleo da mi saznamo šta je tačno. Jer, 4000 stanova više-manje, to vam dođe nekih 200-300 miliona više-manje, što mislim da je prevelika cifra da bismo bili neozbiljni prema javnosti koja treba da sazna šta je tačno. Da li je tačno ono što govorite vi, ili je tačno ono što je rekla potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović?

Hvala.

Ja bih bio jako zadovoljan da je to tačno, ali upravo je potpredsednica Mihajlović rekla da će do kraja ove godine biti gotova projektna dokumentacija za 1.589, ne držite me za reč, tu negde, nešto manje od 1.600 stanova. Nije pominjano 5.000 stanova. Rekla je da u budžetu mogu da se stvore sredstva za 64 miliona, što je potrebno za ovu količinu stanova. Ako je ona skoro četiri puta veća, to znači da će trebati i četiri puta više para.

Prema tome, bilo bi dobro da Vlada pre rekonstrukcije, u toku rekonstrukcije, a posebno sada kada je bez ministra finansija, da ima izjave koje su usaglašene. Bilo bi lepo da sve može da se završi do kraja ove godine, ali to znamo svi da nije realno, niti bilo ko to očekuje.

Ali, hajde bar sa informacijama da uverite građane da ovo nisu samo pusti snovi i još jedna bajka, nego da je to nešto što je ozbiljno promišljeno.

Hvala lepo.

Ponovo je diskusija skrenula sa onoga što je tema ovog zakona i to su mnogi iskoristili, pa da se ja pridružim tom običaju i ministar je rekao malopre o tome da je vojska i policija da su u jednom vremenu bile bez municije, bez para, bez ičega. Pa, samo da vam kažem dve istorijske istine.

Krajem 2000. godine, na jugu Srbije u opštini Bujanovac, Preševo i Medveđa je počela oružana pobuna Albanaca, formirana je i tzv. vojska Preševa, Bujanovca i Medveđe i ta pobuna je ugušena i konačno rešena u 2001. godini i to je jedina pobeda domaćih snaga bezbednosti od 1945. do danas.

Takođe, 2003. godine je policija učestvovala značajno, zajedno sa tužilaštvom u akciji „Sablja“ kada je praktično resetovan na nulu kriminal Srbije, i to je urađeno sa opremom, sa ljudstvom, sa ljudima koji su imali hrabrost, profesionalnost, želju i politički ambijent da mogu da rade svoj posao na valjan način.

Prema tome, neozbiljno je reći da tada nije bilo sredstava za rad policije i vojske u onom prvom slučaju, jer su to ponavljam, ono prvo jedini uspešan zadatak o 1945. do današnjih dana. Nažalost, ja nisam srećan zbog toga uopšte, ali nažalost to je surova istina, a o akciji „Sablja“ neću da govorim ponovo, jer osećam nervozu kod dela kolega. Hvala.

Hvala lepo.

Samo da podsetim ministra, on je mlađi, pa se možda ne seća, ali ima valjda neke saradnike koji mogu da ga podsete.

Godine 2002. je kupljeno blizu 1000 automobila za potrebe srpske policije. Ako se ne varam, u pitanju su bili pežoi i fijati. Te iste godine su uvedene nove uniforme u srpske policije. Raspitajte se malo, a možete i da izguglate, to je opšte poznati podatak.

(Nebojša Stefanović: Koliko pežoa?)

Puno.

Samo da ne dobacujete, to je isto jedan lep gest. Starijem čoveku da ne dobacujete.

Znači, potpuno je opremljena policija automobilima, potpuno nove uniforme za sve rodove policije, nove kratke cevi, nove duge cevi. Prvi put recimo, pitajte policajce, vi to ne znate, ali da vam kažu „Glok“ pištolji, najviše cenjeni za potrebe nekih službi. Prema tome to je bilo vreme 2001, 2002, 2003. kada je srpska policija bila vrlo zadovoljna svojim statusom i to se pokazivalo i to se pokazuje i danas.

Hvala lepo.

Očekivao sam da rasprava po ovoj temi bude kraća. Koliko sam shvatio, svi podržavaju da se formira komisija. Naravno da postoje razlozi, ja sam u prvom obraćanju rekao, tu nema nikakve sumnje, ali posle ove rasprave sam počeo da se plašim da li tu postoji jedna ozbiljna namera da se nešto uradi, da li se polazi sa dobrim namerama ili je to ono što neki ovde i sa jedne i sa druge strane predstavljaju kao propagandu.

Dakle, bombardovanje Srbije nema nikakvo opravdanje, nikakvo, ni zakonsko, ni političko, ni moralno, ni bilo kakvo, bez obzira kakva je bila tada vlast. Vlast je bila nenormalna, ali to ne opravdava bombardovanje. Bila je nenormalna u svakom smislu te reči, ali to i dalje ne opravdava bombardovanje. Nikad neće biti bilo kakvo opravdanje za to što se desilo u Srbiji tih 70 i nešto dana 1999. godine, nikakvo opravdanje.

Da li je bilo komisija koje su se bavile uticajem osiromašenog uranijuma? Da, bilo ih je. Da li su njihovi nalazi jedinstveni, da li su svi došli do istog zaključka? Ne, nisu. Da li to što je to neko uradio 2001. godine znači da ne treba da se to radi 2018. godine? Naravno da ne. Naravno da se nešto promenilo sa tim nalazima. Nije isti efekat bilo čega pre 17 godina i danas. Prema tome, nema nikakve dileme da li treba da se formira komisija, ponavljam poslednji put, niti postoji bilo kakvo opravdanje za bombardovanje Srbije i Crne Gore 1999. godine, uz saglasnost sa onima koji su definisali tadašnju vlast, kako sam već rekao, da ne trošim te ružne reči ponovo.

Dakle, ja ću glasati za formiranje komisije. Nadam se da će glasanje biti sada i da nećemo morati da se skupljamo sat, dva ili pet sati da bismo glasali. Očekujem da sastav komisije bude takav da ne izazove bilo kakvu sumnju u nameru te komisije.

Glasaću za komisiju, bez obzira što sad ne znam ko će biti u njenom sastavu, ali ću izraziti odmah sumnju da tu nisu čista posla ako, recimo, ne budem ja u toj komisiji. Koliko znam, to je nešto što se radi, a ne nešto zbog čega će neko da se cereka i to se, naravno, radi za platu koju inače primamo kao poslanici. Znači, nema nikakvog novog materijalnog efekta. Ali, ako ta komisija bude napravljena da u njoj budu stručnjaci među poslanicima, onda ja odmah kažem da će to biti bačeno vreme, a najverovatnije i neki novac pored tog vremena.

Srbiji je potrebno da o stvarima koje su diskutabilne, o kojima postoji dilema, upravo da ovaj dom, da ovo mesto, jedino političko mesto u bilo kojoj državi, pa i u Srbiji, gde se neposredno sreću vlast i opozicija, gde ovde jesu, bar po zakonu i Ustavu, predstavnici naroda, da se te razlike ne prevaziđu nekim trulim kompromisom, nego da se kroz sučeljavanje činjenica i argumenata dođe do nečega što će biti odluka, zaključak, rešenje, deklaracija, ali koja će kad izađe odavde ubediti najveći broj građana Srbije, bez obzira za koga su glasali na prošlim izborima, u to da to što smo mi usvojili jeste istina.

Naravno da treba da budu eksperti u celom tom procesu rada ove komisije, ali ne eksperti među poslanicima. Ko je ovde ekspert za osiromašeni uranijum? Ko? Naravno, niko. Političari, poslanici, pa i ministri su laici, oni su tu kao politički činioci a ne kao eksperti iz nekih oblasti i to je jasno. Niko ovde nije izabran zato što je ekspert, niti je bilo ko ministar zato što je ekspert za neku oblast, nego zato što je to mesto političkog odlučivanja i tu treba da budu političari. A onaj stručni deo svake ekspertize i rada bilo koje komisije treba da rade eksperti. I to sam rekao, i u odabiru eksperata za taj stručni deo komisije, treba birati obavezno i one koji su imali jedan zaključak i one koji su imali suprotan zaključak, pa da vidimo kroz jedno novo, zajedničko pretraživanje činjenica, da li može struka da dođe do zaključka.

Opet, nije pitanje da li je bombardovanje bilo opravdano. Nije. Nije pitanje da li je osiromašeni uranijum zdrav ili nije, naravno da nije zdrav. Sigurno je da postoje posledice, samo je pitanje kako da te posledice budu što manje.

Ja se nadam da je struka već uradila svoj deo posla. Ali, naravno da postoji i važnost političke ocene, šta upotreba jednog takvog sredstva, pre svega mislim na osiromašeni uranijum ali, naravno, i na posledice koje su ove klasične bombe nanele tako što su pogađale cisterne sa kancerogenim ili otrovnim ili na neki treći način opasnim materijalom. Kao što nemamo, nažalost, popis ljudi koji su stradali za vreme bombardovanja, kao što nemamo, nažalost, ni popis ljudi koji su poginuli iz ove zemlje u ratovima 90-ih koje Srbija navodno nije vodila ali se ginulo, tako ne treba da dozvolimo da i posle ove komisije i ove rasprave dođemo do toga da nam zaključak bude – ni tamo, ni vamo.

Ponavljam, ne ocenjujemo političku vrednost onoga što se desilo 1999. godine, nego ono što se tiče posledica za zdravljeljudi koji ovde žive, i onih koji danas žive i budućih generacija.

Mislim da treba da budemo srećni, znači, ja ne ulazim u nalaz komisije, ali ako ta komisija, taj stručni deo komisije dođe do nalaza da osiromašeni uranijum ne proizvodi veću opasnost za zdravlje, treba da budemo srećni, a ne da budemo nesrećni ako bude takav zaključak. I treba da budemo nesrećni ako komisija dođe do zaključka da zbog toga ne samo da umiru ljudi, nego će umirati u narednim generacijama. I to je jedan ljudski odnos koji naravno da ima i svoju političku konotaciju, ali mi smo pre svega ljudi koji treba da imamo taj odnos prema onome što se dešava.

Ima toliko tema u Srbiji oko koje možemo da se svađamo, oko koje možemo da vređamo jedni druge, ako to bilo šta rešava, da se častimo uvredama, da se ubijamo od samopatriotizma, toliko drugih tema, ali, hajde da se o onom što se tiče zdravlja ovog naroda i budućnosti građana Srbije, da se tu ne igramo sa tim stvarima.

Celo pre podne slušam busanje u prsa raznih patriota. Ima ljudi koji mogu da prate sednicu i preko monitora i ima ljudi koji su dovoljno vaspitani da ne dobacuju, a to su oni ljudi koji ne treba da dokazuju svoj patriotizam. I u ime tih ljudi, ja vam kažem – hajde da završimo ovu raspravu, da izaberemo komisiju koja će biti takva da njen sastav garantuje da će ono što ona zaključi biti uverljivo za najveći broj građana Srbije i da pređemo na druge teme koje su takođe važne. Hvala vam.

Hvala lepo.

Nema sumnje da treba da bude formirana ova komisija i tu nema nikakve dileme. Ima puno razloga. Meni je najvažniji razlog to što je ovo tema koja je jako dugo, u poslednje vreme intenzivno, vrlo prisutna u srpskoj javnosti i sve teme koje imaju takav karakter treba objasniti, treba doći do činjenica i pokazati te činjenice javnosti sa mesta koje je nadležno, koje je kompetentno, koje ima autoritet u srpskoj javnosti. Ja to mislim i za sve druge stvari.

Kada se za nekog političara ili za bilo kog drugog građanina kaže da je lopov, onda nadležno tužilaštvo treba da se izjasni u najkraćem roku da li je to tačno ili nije. Ako se za nekog kaže da je izdajnik, onda opet neko nadležno telo treba da da što pre izjavu o tome da li je to tačno ili nije. Sa koje god strane da dođe takva kleveta, prijava ili kako god hoćete, to mora da se reši.

Zato sam za to da se formira ova komisija i apsolutno nema nikakve sumnje da, ako dan za glasanje bude u neko normalno vreme, ću doći da glasam za ovaj predlog. Ako ne budem tu, smatrajte da sam glasao za ovaj predlog.

Ima nekoliko dilema koje treba rešiti, najdobronamernije hoću da vam to kažem. Prvo, rok koji je dat komisiji je prevelik. To je godinu i po dana. Ako dobro računam, kraj 2020. godine za prvi preliminarni izveštaj. Mislim da je to predug rok i mislim da je rok od godinu dana sasvim dovoljan. To znači da bi jul 2019. godine bio dobar rok da se da prvi preliminarni izveštaj o tome do kojih činjenica se došlo. Mislim da može i pre da se dođe, ali neka bude godinu dana.

Rađena su razna istraživanja do sada i ovo neće biti prvo. Ne umanjujem značaj rada ove komisije i istraživanja koja će ona da pokrene, ali mislim da, u odnosu na istraživanja koja su rađena i čiji su autori davali različita tumačenja uticaja osiromašenog uranijuma i svog drugog đubreta koje je bacano na našu zemlju 1999. godine, je već puno toga, već dovoljno ispitano i da će to da olakša novoj komisiji, stručnoj komisiji, jer komisija Skupštine je tu da da političku težinu celom tom istraživanju, a naravno da treba angažovati stručnjake koji trebaju da daju svoje stručno tumačenje, i to stručnjake sa obe strane - iz grupe onih koji kažu da postoje negativne posledice i iz grupe onih koji kažu da te posledice nisu utvrđene. Mislim da je to dobra kombinacija i da je godina dana sasvim dovoljan rok da se završi sa tim.

Sastav skupštinske komisije mislim da je isto važan i mislim da bi tu trebalo da budu članovi svih stranaka, svih političkih grupa i one koje podrže ovaj predlog, ja ću biti među onima koji će da ga podrže, a i među onima, ako bude onih, koji ga ne podržavaju. Mislim da i oni imaju pravo na to i očekujem da budem predložen u sastav ove komisije.

Moramo da rešimo jedno političko-tehničko pitanje, a to je šta ćemo, kako će komisija da radi i stručni timovi na teritoriji KiM? Svi se slažemo, to je istorijska činjenica, da je tamo najviše bačeno municije sa osiromašenim uranijumom, skoro cela količina od 10, 15 ili ne znam koliko tona, koliko su podaci. Kako će komisija da radi na toj teritoriji? Da li se već obavljene neke konsultacije, bilo sa međunarodnim faktorom na KiM, bilo sa onima sa kojima očigledno aktuelna vlast ima dobre kontakte? Da li će biti omogućeno stručnoj komisiji, stručnim telima, timovima da na adekvatan način dobije mogućnost da istražuju ovu temu i na teritoriji KiM? Mislim da je to jako važno, jer bez tog saznanja teško da može da se dođe do relevantnih naučnih i stručnih podataka.

Sigurno je, ponavljam još jednom, da treba da se formira komisija, da skupštinski sastav bude takav da budu sve političke grupe predstavljene u njoj i da se u sastavu stručnih tela, koje će raditi za komisiju, inicijalno imenuju i jedni i drugi, i oni koji su do sada bili zastupnici jedne teze i oni koji su bili zastupnici druge teze.

Da li ova komisija treba da se bavi opravdanošću bombardovanja 1999. godine? Apsolutno ne, za to nema nikakvog opravdanja, niti je bilo tada, niti ga ima danas. To što je tada Srbija imala jednu nenormalnu vlast, ne samo nedemokratsku, to nije tema koju treba vezati za bombardovanje i u to nema nikakve sumnje. Ja sam bio tada, kao i danas, protivnik takvog načina pomaganja demokratskim snagama, niti smo tražili, niti smo bili srećni što se to desilo, naprotiv, i o tome postoje mnogi istorijski dokazi.

Mislim da je jako važno da komisija u svom stručnom delu, odnosno da se ti stručni timovi bave i posledicama druge municije, drugih posledica bombardovanja. Bilo je svega i svačega, svašta se tada pogađalo, dizalo u vazduh. Trafo-stanice koje su tada imale one hladnjake u kojima je bilo neko ulje, pa je bila dilema da li je ulje neke finske ili švedske proizvodnje koje, navodno, nije bilo kancerogeno kada eksplodira ili je bilo ruske koje jeste. Razne su dileme bile.

Imao sam tu nesreću da budem u gradu koji je van teritorije KiM najviše bombardovan u toku NATO intervencije ili NATO agresije i imam lični motiv da što više činjenica saznamo i da vidimo šta se sa tim može učiniti.

Ponavljam, ne postoji nijedan razlog koji bi mogao da opravda bombardovanje NATO pakta 1999. godine. Treba da se formira komisija uz ove detalje koje treba definisati, a to je, mislim, skratiti rok za njeno delovanje, u sastav stručnih tela uzeti zastupnike i jedne i druge teze, a da njihov zaključak bude posledica novih analiza, a ne njihovih prethodnih stavova, da u skupštinskom delu komisije budu predstavnici svih političkih grupa i da damo, kada se završi taj ceo posao, ozbiljne predloge šta može da se uradi sa tim nalazima. Hvala.

Hvala lepo.

Evo ponovo jedno zakazivanje sednice po hitnom postupku zato što je potreba hitna da se donesu neki zakoni. Ja se uvek uplašim kad čujem najavu da je nešto po hitnom postupku, šta li se sad desilo da moramo da dobijemo materijale u petak, da bi u ponedeljak već morali da odlučujemo o tome, ali na sreću, to je još jedan mali besmisleni, bizarni trik ove vlasti koja bi time da spreči poslanike opozicije da dublje uđe u materiju o kojoj treba da odlučuju na sednicama Skupštine. Nijedan od ovih zakona, od ove 22. tačke dnevnog reda, odluke i zakoni, nije hitna da je morala da bude obrađivana, da dobijamo materijale u petak, kada moramo na njih da reagujemo već juče, ali šta da vam kažem, to je deo atmosfere u kojoj se sprovodi vlast SNS i ostalih stranaka koje čine tu koaliciju.

Imamo predloge zakona koji su u proceduri koje je Vlada usvojila 10. maja, znači u prošli četvrtak, to je jako hitna stvar jer to mora odmah da se sprovede, inače ko zna šta će da bude, 16. april, 16. april, 25. april, 23. april, 10. maj, 10. maj, 4. maj itd. To je jedan loš običaj. Bez obzira na vrlo zlu nameru koja je izražena takvim jednim postupkom, to neće da destimuliše ljude koji žele da se bave ozbiljno politikom u ovoj zemlji da se ozbiljno bave i ovom zakonodavnom delatnošću.

Ima nekoliko zakona koji su posebno interesantni, Predlog zakona o železnici, o bezbednosti u železničkom saobraćaju, o interoperabilnosti železničkog sistema itd. su jako interesantni zakoni, ali pošto su usvojeni pre manje od mesec dana, a otprilike ima jedno hiljadu stranica teksta, mislim da je neozbiljno da se bilo ko bavi time i tako je to od ljudi koji su u toj struci, kako sam čuo, spisak lepih želja, tako da ne postoji nikakva opasnost da taj zakon bude usvojen na ovom zasedanju i da ne napravi veću štetu u železničkom saobraćaju od one koja već postoji u toj oblasti već decenijama i za koju nije kriva samo ova vlast, naravno, to je jedna rak rana Srbije već jako dugo.

No, hajde da se vratimo na ono za šta ima uslova da se komentariše i to je Predlog zakona o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti usvojenog 10. maja ove godine, znači u četvrtak. Šta je to tako hitno da nešto što se usvoji u četvrtak mora da bude potvrđeno donošenjem zakona za manje od sedam dana? Šta je to? Da li ti ljudi, tih 18.900 ljudi koji su se javili da bi možda ušli u tu proceduru kupovine stana pod povlašćenim uslovima, da li se sa njima nešto desilo u sredu prošle nedelje ili u ponedeljak prošle nedelje, pa onda Vlada mora da na to reaguje hitno i parlament takođe jako hitno? Ne, naravno da nije. Ti ljudi nemaju stanove ili nikad ili su ih nekad imali pa su ih izgubili, ali u svakom slučaju, to nije stanje koje može da se nazove hitnim.

Da li je to loše stanje? Naravno da jeste. Naravno da je loše ako u celom sistemu bezbednosti, da se ne igram ja sa državnim tajnama, ali nema više od 50.000 ljudi koji nešto rade ozbiljno. Tu ne mislim na kafe kuvarice, administratore i ove druge, botove koji su dobili posao u zadnjih pet-šest godina, nego mislim na ljude koji stvarno rade ozbiljan posao u BIA, policiji i Vojsci, njih nema 50.000 sigurno, pouzdano znam. Jako je loše da, po vašoj proceni, 30.000 njih nema rešeno stambeno pitanje, a po njihovim javljanjima na ovaj konkurs ili prijavu je njih 18.900. Da li je ovo pravi način da se reši njihovo pitanje stambenog zbrinjavanja? Mislim da nije. Otvara mnoge dileme. Naravno da treba stvoriti uslove da ljudi koji rade u ovom ozbiljnom sektoru, kao i ljudi koji rade u zdravstvu ili prosvetu, dobiju uslove da ako ne sutra-prekosutra, onda bar do kraja svog radnog veka dođu do toga da reše svoje stambeno pitanje, da imaju tu viziju i mogućnost da onda bude rešen. To se ne postiže na ovakav način.

Imali smo razne akcije tog tipa za mlade bračne parove, pa nemamo dobre rezultate sa natalitetom. Za profesore, za naučne radnike nemamo, niti je ko zadržan ovde tim motivom, niti su rezultati naučni ili obrazovni u našoj državi takvi da možemo da budemo zadovoljni.

Kako se rešava taj problem? Tako što se stvore uslovi u jednoj državi da ljudi koji rade u državnom sektoru primaju plate od kojih mogu da organizuju svoj život na način koji je primeren tom društvu u određenom istorijskom trenutku. To znači da plate u javnom sektoru moraju biti značajno veće, ne samo u oblasti bezbednosti, nego i u oblasti prosvete i zdravstva, i mislim i kulture, da bismo imali normalnu državu koja je ne samo geografski, nego i po nekim svojim drugim obeležjima treba da bude deo Evrope. To se ne dešava, jer to je stav ove vlasti, da drži u šaci, da ucenjuje, da se igra sa nečijim stanjem po sistemu – ako si odan, ako me slušaš, daću ti priliku da nešto dobiješ. Ako si jako odan, možeš da kupiš kao ministar od dve-tri plate kuću u, kako se zove, na ulazu u Beograd, ministar policije ima tamo kuću koju je kupio pre godinu-dve dana. Ili može da organizuje država da nekom tetka iz Kanade pošalje pare pa da reši svoje stambeno pitanje. Ima jako veze sa raspravom, zato što je to pitanje, to su ljudi koji rade u bezbednosnom sektoru. Ili recimo da imamo super snalažljive ljude koji, recimo, sad vode BIA pa i crkve grade o svom trošku, a kamoli stan, kuća i šta već treba. To nije rešenje.

Mislim da je ovde povod strah režima od toga šta će ljudi iz bezbednosnog sektora, kako će se ponašati narednih godina, narednih meseci, kako će reagovati ili neće reagovati na iskušenja koja su pred nama, kako će reagovati na izdaju koja se dešava, kako će reagovati na razne stvari koje su neprimerene njihovom duhu. Mislim da je to osnovni razlog za brzo hitno donošenje ovakvog zakona.

Naravno, ni ovim zakonom nije predviđeno da problemi tih ljudi budu rešeni niti brzo, niti adekvatno. Ovde se predviđa da se u naredne dve godine izgradi 1.578 stanova, a potreba je za najmanje 19.000. lakom računicom možemo da dođemo do toga da treba jedno 14 h 2, znači jedno 28 godina da se reše svi ti problemi. Koliko se ja sećam u tim službama je čest beneficirani radni staž, tako da to znači da većina onih koji juče počnu da rade neće moći da reše svoje stambeno pitanje do penzije, po posebnim uslovima koje kao nudi ovakav zakon.

Drugo pitanje, zašto posebni uslovi? Pa, ministarka se hvalila cele prošle godine da je apsolutno rešeno pitanje, sva pitanja vezana za građevinske dozvole. Čemu onda ubrzavanje ako se sad dobija građevinska dozvola na odmah, internetom, sutra, čim pomisliš, zašto su onda neophodni posebni uslovi za ove stanove? Nisam uspeo da vidim onu skicu stana koji je prikazan. Stvarno ne znam da li je iko živ u zadnjih 50 godina ili 100 godina kupio stan tako što je gledao skicu stana, a kamoli da to bude glavna reklama u kvalitetu tih stanova, no, nema veze, nećemo da se bavimo time. To je i tako besmisleno.

Dali ste jednu računicu ovde ministarka i rekli ste, da će u 1.580 stanova koji se počinju da grade sutra-prekosutra i koji treba da budu završeni do kraja 2020. godine, ako sam dobro video, da je vrednost tih stanova 64 miliona evra. Kad podelite 64 miliona sa 1.578 dobijete da je to 40.558 evra. Znači, to je prosečna cena jednog stana od ovih 1.578. Ako to podelite sa 500, jer tolika će biti cena metra kvadratnog, onda dođete do toga da je prosečan stan koji se gradi od ovih, da je prosečna veličina stana koji se gradi 81 kvadratni metar. To je laž ili je greška. Znači, nemoguće. Ako je 81 metar kvadratni prosečna veličina stana, to znači da ima stanova i od 150 kvadrata, a u zakonu piše da je 92 kvadrata maksimum za četvorosoban, ili ne znam koji beše stan.

Prema tome, hajde da pogledate tu računicu malo bolje ili su vas prevarili ili je i ovde želja da se napravi laž. Opet s druge strane, ne može 500 evra da košta stan i u Lebanu i u Beogradu, bez obzira u bilo kom delu Beograda da se gradi ili bilo kom delu Lebana. To je isto jedna nelogičnost zakona. Potpuno je besmisleno, da utvrđujete jedinstvenu cenu za stanove, za celu teritoriju Srbije.

Evo još neke dileme. Šta je sa ljudima koji rade u policiji, vojsci ili BIA i imaju stan. Šta je njihova krivica. Krivica njihovih roditelja, njihova životna situacija je takva da možda imaju stan, možda imaju kuću, možda imaju vilu, možda imaju vikendicu, tri stana. Zašto su oni krivi pa oni nemaju neke beneficije zato što rade u tim službama. To su sve dileme na koje moramo da dobijemo odgovore.

Pitanje isto za prosvetare i lekare. Medicinski radnici masovno odlaze iz zemlje. LJudi iz bezbednosnog sektora ne odlaze zato što naprosto nije logično da mogu da odu iz zemlje i da se zaposle na bolji način negde napolju u odnosu na ono šta rade. Nisu oni krivi zbog toga i ne treba ih kažnjavati zbog toga, ali rešenje za njihov problem nije u tome da im se daje lažna nada da će moći da kupe stan u naredne dve godine koji košta 500 evra i da je u proseku 80 metara kvadratnih, nego da im se daju plate i uslovi, kreditni uslovi gde oni mogu da uđu u taj posao sami. Možda neko ne želi da ima stan. Možda ima neku drugu ideju sa dobrom platom. Znači, to su stvari koje su potpuno besmislene.

Molim vas da još jednom pogledate suštinu i način rešavanja ovog problema. Ako je neka opasnost se nadvila nad Vladom kako će reagovati službe, ja mogu da vam potvrdim da je veliko nezadovoljstvo i u policiji, i u vojsci i u delu BIA ne samo malim platama, nego pre svega time, što su to ljudi koje teraju da rade, ono što nije njihov posao. Što ih teraju da budu deo političke mašinerije aktuelnog režima. Što im daju na najviše pozicije postavljaju, ne mislim tu na ministre, ministri su inače laici, to je svuda u svetu, nigde u svetu general nije ni ministar vojske, ni ministar policije. Ali, onaj drugi deo, operativni deo koji mora da bude iz struke, da se tu stavljaju ljudi koji su politički podobni ili se duboko klanjaju nekome ko može da ih podigne na takav položaj. Teraju ljude da se bave istragama na način koji je besmislen. U javnim nabavkama kupuju tamo gde niko normalan ne bi kupio to što oni kupuju zato što je neko rekao, zato što neko ima neke veze sa nekim. Zato što policija pre svega kao služba koja najčešće u otvorenom kontaktu sa građanima vidi šta se i koje se zloupotrebe vrše nad njom i mnogi ljudi iz policije su vrlo nezadovoljni. Nezadovoljni na opravdan način i to nezadovoljstvo neće biti sprečeno lošim pokušajem da se reši njihovo stambeno pitanje.

Naravno, da ga treba rešiti. Naravno, da je situacija loša, ali ovo nije rešenje. Rešenje je da se stvore uslovi, da plate državnih službenika u ovoj državi budu adekvatne onome što oni daju građanima ove države i da od tih plata mogu da žive na normalan i civilizovan način. Sa VMA vam odlaze anesteziolozi, hirurzi u inostranstvo. To je nekada bila čast da se lečiš na VMA a kamoli da budeš lekar na VMA, a sada.

Imamo još ovaj Zakon o bezbednosti u saobraćaju, koji se tiče povećavanja dozvoljene brzine za kretanje na putevima. Moram da pohvalim to, ja sam uvek za to da treba stvoriti uslove da se malo brže stiže tamo gde ste pošli, naravno i bezbedno.

U puno evropskih država je ograničenje na 130 odavno u primeni i ja nemam ništa protiv, glasaću za ovaj zakon jer mislim da je to dobro rešenje. Ne moraju svi da voze 130 na sat maksimalno, samo oni koji znaju to da rade i koji mogu da to urade bezbedno i za sebe i za one koji su u njihovim kolima i za druge učesnike u saobraćaju. To sigurno, to dizanje sa 120 na 130 maksimalne brzine nije posledica toga što je stanje na putevima bolje, gospođo ministarka.

Kada idete na neko gradilište, pogledajte malo, čujem da idete sada helikopterom, što je jako lepo, ali idite nekada i autom. Ja eksploatišem auto put Beogra-Niš jako dugo, jako često. Mogu da vam kažem da na ovoj traci desno u oba smera imate blizu 4.000 rupa koje su veće od širine gume prosečnog vozila. Rupe koje su dimenzija pola metra sa 35,6 santimetara.

Imate kolotrage, imate one, praktično kada padne kiša tu možete, ako pada par dana, tu možete da zapatite ribe i dolazite da ih hranite samo. To pod takvim uslovima i 70 km maksimalne brzine je mnogo, a kamoli 130. Nije samo problem što padaju novoizgrađeni nasloni, kako se zove ono na auto putevima niz Grdeličku klisuru, Sićevaćku klisuru, desi se to, ne baš svaki dan kao vama, desi se to i na Slaviji ovde da se raspadne ovo što je skoro pravljeno, nego je problem u tome što se ovde ne radi ništa, što imate deonice auto puta Beograd-Niš, a siguran sam da je to slučaj i sa pravcem prema Batrovcima i prema Subotici, imate delove auto puta koji nisu pipnuti. Znači, rupe nisu zakrpljene godinama.

Verujte mi, mogu da vas povedem jedan dan, pa da vam pokažem jedno 250 primera koji ja da slikam ne mogu da stajem na auto putu, to je inače zabranjeno, trebalo bi da znate bar nešto iz te oblasti, ali imate vi dovoljno saradnika pa iz ovih službi što će navodno da dobiju jeftine stanove, neka vam kažu šta se tamo dešava. To je katastrofalno stanje.

Prema tome, ja vas pozivam da pod a) mada imate za to razloga da se ne plašite reakcije ljudi iz bezbednosnih službi, bez obzira što su vrlo nezadovoljni onim što vi radite, neće učiniti ništa što bi bilo van zakona, tako da taj vaš opravdani strah neće biti kažnjen na način kako vi mislite da može da vam se desi. Nađite adekvatniji način, a to su adekvatnije plate za ljude koji rade u službama bezbednosti, ali i u prosveti i u zdravstvu.

Pođite jedan dan, možete i za vikend, mogu ja da vam kažem jedno 250 primera, da vas odvezem, kako god hoćete, idete često za Niš zbog nekog aerodroma koji želite da otmete Nišlijama, pa možemo i zajedno da odemo da popričamo i o tom problemu i da vam pokažem koliko ima, to su kao nagazne mine. To može da proizvede opasnost kao da je ne daj bože neka nagazna mina. Preko 4.000 rupa u oba smera, u desnoj traci, u levoj traci kojom češće vozim, nema ih toliko ali i tu sigurno ima bar 1.000 njih. Prema tome, vaš problem treba da bude ne stanovi za 500 evra, nego 5.000 rupa Beograd-Niš.

Hvala lepo.

Nekoliko stvari. Prvo, oko mog stambenog pitanja, da, naravno rešio sam svoje stambeno pitanje, ali sam. Jer, samo čovek bez morala i bez obraza može da rešava svoje stambeno pitanje o trošku države na 15 dana pred početak bombardovanja. Ja sam sam rešio svoje pitanje odavno.

To je rekla ministarka. Ona me je prozvala za to.

Druga stvar je, vlade u kojima sam ja učestvovao, draga ministarko, u vladama u kojima sam ja učestvovao vi ste bili niži saradnik nekih ministara. Prema tome, bili smo u istim vladama, i to … (Isključen mikrofon.)

Hvala lepo.

Nadčovečanskim naporima, nakon sat vremena smo skupili kvorum za nastavak rada, ja čestitam skupštinskoj većini na tom naporu.

Zakon o Vladi, odnosno dopune Zakona o Vladi je jedan od zakona iz grupe zdravstvenih zakona koji se brine zdravljem građana Srbije, pre svega zdravljem ljudi koji bi trebalo da imaju dokaz da su sposobni da obavljaju važne državne poslove.

Kao što znate, za bilo koji ozbiljan posao je neophodno da se ima lekarsko uverenje koje govori da je kandidat za to radno mesto sposoban i fizički i psihički na svaki drugi, treći način da obavlja neki posao.

Ja predlažem da se to isto predloži da članovi, odnosno kandidati za članove Vlade, vezano za ovaj Zakon o Vladi, pre nego što budu izabrani u parlamentu, kada mandatar za Vladu pošalje predlog, da imamo između ostalih karakteristike iz biografije i to da li je taj kandidat sposoban u tom zdravstvenom smislu da obavlja važne funkcije člana Vlade, odnosno ministra za neku od oblasti za koje je nadležna Vlada.

Da budem precizan, taj član, ta izmena koju tražim tačno glasi – da se u Zakonu o Vladi, „Službeni list“ taj i taj iznad člana i član 11. se menjaju i glase – zdravstvena sposobnost, nespojivost i sukob interesa; pa kaže - pre izbora Vlade, svaki predloženi član Vlade mora Narodnoj skupštini da dostavi lekarsko uverenje o zdravstvenoj sposobnosti za zasnivanje radnog odnosa u državnim organima.

Član Vlade ne može biti na drugoj javnoj funkciji u državnom organu ili organu AP, opštine grada, grada Beograda, niti vršiti delatnosti koje po zakonu je nespojiva sa dužnošću člana Vlade, niti stvoriti mogućnost sukoba javnog i privatnog interesa. Član Vlade dužan je da se u svemu povinuje propisima kojima se uređuje sukob interesa pri vršenju javnih funkcija.

Ja ne vidim ništa loše u ovom predlogu, naprotiv mislim da on još, usvajanje ove izmene Zakona o Vladi bi dovela do toga da budemo sigurni da u Vladi imamo ljude koji su i zdravstveno sposobni za vršenje svojih funkcija, što očigledno u ovom trenutku nemamo.

Imamo, recimo, aktuelne neke događaje da neki ministri podnose ostavke, ne znamo zašto se to dešava, pa sumnjamo da nije možda nešto zbog čega ne bi mogli da obavljaju tu funkciju, a u saglasju je sa mojim predlogom izmena Zakona o Vladi, tako da vas pozivam da za dobro Srbije glasate za ovaj zakon.

Ovo je najvažniji zakon iz ove grupe Zakona o zdravlju i tiče se zdravlja građana direktno, ne preko zdravstvene sposobnosti ili nesposobnosti poslanika, članova Vlade ili predsednika države, nego direktno i povod za ovo je sudbina jedne radnice, jedne nazovi uspešne firme iz Niša, neću da ih reklamiram ni negativno, ni pozitivno, koja je dobila otkaz kada je bila na bolovanju preko 30 dana, a bila je na bolovanju zbog raka, zbog toga što je imala kancer.

I to je bio povod da predložim izmenu Zakona o radu gde se u članu 187. stav 1. menja i glasi: „Za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta, odsustva sa rada radi posebne nege deteta i odsustva sa rada zbog privremene sprečenosti za rad duže od 30 dana, poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu“.

Ne vidim ni za koga razumnog, ni za koga ko je prošao prethodni zdravstveni pregled kao kandidat za poslanika ili za neku drugu funkciju da može da bude protiv ovog Predloga zakona.

Znači, ja sam liberal u tom smislu tržišta, ja sam privatnik 100 godina, precizno 30 i nešto. Apsolutno mislim da je to način na koji ekonomija jedne zemlje treba da se razvija, ali isto tako poslodavac, posebno ako je privatnik, ako je u pitanju privatnik, a kapital domaći ili strani, mora da poštuje svoje radnike, a pre svega ljude koji su igrom nesrećnih okolnosti došli u poziciju da neko njihov blizak bude bolestan, kao što je ne dao Bog dete, ili da oni sami budu ugroženi zdravstveno i da moraju da budu na bolovanju duže od 30 dana.

Mnoge su bolesti koje mogu da dovedu do toga da se bolovanje duže od 30 dana. Danas po zakonu, koji ste vi kao većina izglasali pre par godina, poslodavac može da da otkaz ne samo kao u slučaju odbornice Skupštine grada Niša koja je, zato što je rekla da će da glasa protiv poklanjanja aerodroma niškog Vladi Srbije, pa je dobila otkaz, nego se ovde odnosi na ljude koji iz objektivnih zdravstvenih problema ne mogu da idu na posao.

Ja vas pozivam da popravite grešku koju ste napravili pre par godina, glasajući za jedan surov, loš Zakon o radu i da glasate za ovaj moj predlog tako da ljudi koji su sprečeni za rad duže od 30 dana da njih poslodavac ne može da otpusti.