Zahvaljujem.

Pošto ste sada došli u salu, niste pratili ono što se dešavalo ranije, tako da ću dati svoj doprinos diskusiji o amandmanu na član 3. Zakona o memorijalima.

Tražio sam i povredu Poslovnika i repliku, ali nije bilo prilike da se dobije, tako da ću sada da iskoristim, uz vaše dopuštanje, da nastavim u onom maniru i na način kao što su kolege pre mene govorile o ovim amandmanima.

Bilo je neko pitanje – ko je glup i ko je zao? Glup je onaj ko 16. avgusta 2016. godine nosi majicu …

Hvala lepo.
Neki su se prepoznali u nekim mojim rečima, pa da bi dao dodatno objašnjenje, smatram glupim i zlim onoga ko 16. avgusta 2016. godine, nosi majicu sa likom kandidata za predsednika Amerike Donalda Trampa, i poziva da se za njega glasa, a onda posle toga kaže da je to najveći neprijatelj srpskog naroda i onda optužuje mene da sam ja sluga te iste države. Isto je glup i zao onaj ko prezire tu državu, zalaže se za nešto potpuno suprotno, a pare mu propadaju zarobljene u banci u toj državi. Tako da je to jedan deo objašnjenja.
Druge kolege su se prepoznale u onom delu da li su pametni ili su nešto drugo, da li su dobri ili su nešto drugo, tako da ne bi više da ulazim u to.
Nego, da se vratimo na ono što sam govorio malopre, i zbog gostiju koji su tu, ali i kad nisu tu, hajde da ne kvarimo ono što je dobra prošlost, ono na šta treba da budemo ponosni, ima puno toga. Srpska istorija je puna događaja kojima moramo i treba i jesmo i moramo biti ponosni. Osim poslednjih 20-ak, 30 godina, od negde 1990. godine, pa na ovamo, mahom možemo da budemo ponosni na istoriju u kojoj su učestvovali Srbi kao narod, i u kojoj su učestvovali drugi građani Srbije.
Bilo je naravno, i grešaka. Pošto je tako široka tema, hajde da dam i ja neki osvrt. Greška je bila praviti Jugoslaviju. Nije bilo potrebe da se to radi. Pobeda nad Austrougarskom, pobeda nad Turskom u to vreme, nije morala da bude završena onako kao što su velike sile htele, a to je da se napravi jedna velika neodrživa država. Moglo je to da se reši kroz Srbiju i neku katoličku varijantu, sverenoslavije.
Potpuno se slažem sa tim da su i Srbi, ali ne samo Srbi, nego svi, osim nekih izuzetaka, gubili u to vreme, od 1918. do 1990. godine, ali se samo setite ko je vladao tada, čije dinastije? Šiptarske, makedonske, bošnjačke, ili srpske? Toga se setite. Setite se i ko je posle toga vladao ovom državom, i setite se koje su bile šanse i 1989. godine, kad smo bili pozvani da budemo deo evropske ekonomske zajednice, o čemu postoje valjda neki ljudi koji nešto čitaju, to postoji u arhivima, pa, je to propušteno.
Prema tome, hajde da sagledamo i naše greške, ali sigurno rasprava o jednom važnom zakonu, kao i zakon koji je danas na dnevnom redu, odnosno amandmani na taj zakon, ne treba da bude mesto gde će se pokazati svo neznanje, primitivizam i zla namera ni sa čije strane. Ko se u tome prepoznao već se javio, neću da pričam dalje o tome.
Ali, molim vas, zbog tih žrtava, ako hoćete zbog Cara Lazara, zbog Miloša Obilića, zbog devet Jugovića, zbog Kosovke devojke, zbog heroja Prvog svetskog rata, Balkanskih ratova, oslobodilačkih ratove i Prvog srpskog ustanka i Drugog srpskog ustanka i oslobođenja u Drugom svetskom ratu i u otporu koji je pružen NATO agresoru 1999. godine, što neki ne znaju, da se ne igramo sa tim svetlim delom srpske istorije i istorije Srbije, nego da imamo dovoljno drugih tema oko kojih možemo da se nadmećemo, možda ne baš uvek najkulturnije. Ali, nemojte da kvarimo našu istoriju. Svi, pa čak i vi, možete da budete ponosni na nju do pre 1990. godine.

Interesantna je ideja je da se i propalim preduzećima podignu spomenicima, naravno, to ne treba da bude deo ovog zakona. Ovaj zakon, ponavljam i upozoravam kolege, se bavi ozbiljnim stvarima i nečim što se zove ozbiljan deo srpske istorije. A tačno je da je srpska privreda uništena, ali i po logici i po ekonomiji i po zdravom razumu jasno je da je to uništeno u 90-im godinama i da ne postoji nijedno preduzeće koje je bilo uspešno do 2000. godine, a da je posle toga postalo neuspešno.

Već sam vam rekao, za one privatizacije koje su izvršene u vreme dok sam ja bio vlasti, a to znači od novembra 2000. godine do marta 2004. godine sam ponosan. Sva ta preduzeća rade, nije osporena zakonitost njihovih privatizacija, a za to možete da proverite kod Siniše Malog koji je u to vreme bio šef sektora za tenderske privatizacije u Agenciji za privatizaciju Vlade Srbije. Tako da ako hoćete detalje, ja to znam načelno, ali sve detalje o privatizacijama za period koji sam vam rekao možete da vidite kod gospodina Siniše Malog.

Potpuno je besmisleno i to bi svako ko ne ulazi u one dve kategorije koje sam rekao malopre mogao da shvati da niko neće makar najprljavijim parama da je kupio nešto, da uništi to što je kupio, ako je to dobro. Znači, ako neki kriminalac, iz Svrljiga, recimo neki NN lice…

Hvala lepo. Imam nekoliko pitanja.

Prvo, pre malo više od mesec dana je najavljeno pompezno da će biti penzije vraćene, da će biti vraćen dug za te penzije, i to je bila vest dana, vest nedelje, vest meseca. Od tada do danas se nije desilo ništa. Pitam predsednicu Vlade Srbije da li u Vladi postoje neki pismeni ministar koji zna da spremi predlog zakona koji treba da ima dve tačke: prva tačka da se ukida zakon koji su smanjene penzije, a druga tačka je kada počinje da važi, kog dana nakon objavljivanja u Službenom glasniku? Ako predsednica Vlade da negativan odgovor i kaže da u Vladi nema nikog pismenog ko može da da taj predlog u ovom tekstu, spreman sam da angažujem grupu eksperata iz prvog osnovne škole, iz bilo koje škole u ovoj Srbiji, da napišu taj predlog zakona.

Drugo pitanje je vezano za niški aerodrom. Kao što znate, doneta je kontraverzna, ilegalna, čudna i neobjašnjiva odluka niškog parlamenta da pokloni aerodrom Vladi Srbije, ovoj istoj Vladi koja se zadužuje maksimalno. Pitam – kolika je vrednost niškog aerodroma? Koliku je vrednost skupština grada Niša u dinarima, naravno, i knjigovodstvenu i tržišnu, da vidimo da li postoji razlika između te dve cifre, poklonila Vladi Srbije? Da li će Niš dobiti nešto zauzvrat? Ne, to nije prodaja, to nije kompenzacija, ali da li postoji neki plan da se nešto realno dobije kao mera vrednosti onoga što je Vlada Srbije dobila od Nišlija?

Treće pitanje, naravno, sve su to pitanja za predsednicu Vlade, da li će ministarka saobraćaja Zorana Mihajlović biti kažnjena za sve neistine ili, što bi rekli ovi iz vladajuće koalicije, laži koje su izrečene o vrednosti niškog aerodroma, o gubicima niškog aerodroma, o broju putnika, o investicijama koje su ušle u tu kompaniju od 2000. godine na ovamo?

To je bila hrpa laži koju su demantovali i službenici, činovnici grada Niša i činovnici Ministarstva saobraćaja, i ljudi koji rade na niškom aerodromu i svi koji imaju bilo kakav kontakt sa informacijama o toj temi.

Treće pitanje je upućeno predsednici Vlade i ministru unutrašnjih poslova – ko stoji iza organizovanog trovanja beogradske dece drogom i serija likvidacija koja se maltene svakodnevno dešavaju u glavnom gradu Beogradu? Da li je to neki plan Ministarstva unutrašnjih poslova ili lično ministra ili njegovih eksperata koje ima oko sebe, ili je to posledica divljanja mafije koja nema nikakvog protivnika, nikoga ko može da je spreči u tome šta radi? Šta god da je tačno, ovo prvo ili ovo drugo, ja očekujem da ministar unutrašnjih poslova podnese ostavku. Ako je to organizacija MUP-a Srbije i Ministarstva, onda je neophodno da se ministar prizove pameti i da bude kažnjen zato što krši zakon, pošto to nije zakonski način za borbu protiv organizovanog kriminala ili kriminala uopšte. A ako je nesposoban da spreči divljanje beogradskih i nekih drugih mafija koje deluju po Beogradu i ostatku Srbije, onda je to još jedan razlog iste snage da podnese ostavku i da prepusti mesto nekome ko se u to bolje razume, ko može da organizuje bolju ekipu, ko može da napravi bolju strategiju i taktiku borbe protiv organizovanog kriminala i ko može da skupi saradnike koji se ne skupljaju na način kao što je to do sada bilo, iz rijaliti šou programa i sa beogradskih splavova, nego da to budu ljudi koji imaju dovoljno znanja, hrabrosti, odlučnosti da se bore protiv kriminala.

Poslednje pitanje je pitanje da li ministar inostranih poslova, Ivica Dačić, ima bilo kakvog pojma šta se pregovara u Briselu? Šta će on na tim pregovorima? Jel on ministar inostranih poslova ili unutrašnjih poslova?

(Predsedavajući: Privodite kraju kolega Živkoviću.)

Još jednu rečenicu.

Ako je inostranih poslova, onda je priznao Kosovo kao nezavisnu državu, a ako je unutrašnjih poslova, onda nemoj da se lažno predstavlja.

Hvala lepo.

Evo da se i ja priključim ovoj duboko stručnoj i posvećenoj raspravi o zakonu o izmenama Zakona o lokalnoj samoupravi. Vidim da je to potpuni fokus na tome, pa da dam svoj skromni doprinos.

Potpuno je nerazumljivo zašto vladajuće stanke, vladajuća stranka, imaju taj nivo nervoze i raspravu o jednom zakonu koji je važan za funkcionisanje Srbije svode na obračune sa svojim političkim protivnicima. Za to postoje, naravno, druga mesta, drugi ambijenti i drugi modaliteti. Nije mi jasno otkud kod jedne tako, po njihovom mišljenju, uspešne vlasti imamo taj nivo nervoze, tu reakciju na loše organizovane proteste protiv goriva, na to da neki novinari nestaju, pa se vrate, na stvaranje jedne atmosfere straha i haosa u Srbiji od strane vladajuće stranke.

Priča se o 100 miliona evra koji su došli juče, prekjuče, znaju vlasti iz inostranstva za organizovanje puča protiv Vučića, priča se o tome da su to neke strane ambasade dale, kao da postoje domaće ambasade u Beogradu, naravno, da su sve strane, ali ne znam čemu ta panika, čemu tolike neistine?

U petak ili kad je bila poslednja sednica neko ko se predstavlja kao šef poslaničke grupe SNS se pridružio tim neistinama, pa je govorio ponovo onu suburbanu legendu, ne urbanu, naravno, nego suburbanu legendu o buretu i o računima za struju za koje sam ja navodno rekao da se ispaljuju. Poslednji put u istoriji čovečanstva ću da ponovim, naravno, da je to neistina. Pozivao sam da se ne plaća taksa za RTS, koji je tad bio đubre, kao što je i danas, i ta taksa je ukinuta kao prva odluka nove demokratske vlasti januara 2001. godine.

Postoji još jedna dodatna lažu koju je izrekao šef vladajuće većine u parlamentu, jedan od najpametnijih, najlepših, najinteligentnijih zajedno sa jednim drugim što sedi tu u prvom redu. To je taj trijumvirat gde on sa Vučićem i tim još jednim čine u SNS, ta elita SNS. Rekao da je neki projekat koji se zvao „Energija za demokratiju“ zloupotrebljen sa moje strane, da sam pozivao ljude da bacaju račune za struju, a posle obezbedio samo Nišu i još nekim gradovima, sutradan, prekosutra, kada sam postao lokalna vlast, deo lokalne vlasti, i da to nije fer prema ostatku Srbije. Laž je, prvo, da sam pozivao da se spaljuju računi, a ta laž se vezuje za 1996. godinu kada su bili protesti. Program „Energija za demokratiju“ je bio aktiviran 1999. godine, znači, tri godine kasnije i trajao je dve, tri godine na sreću građana onih gradova koji su tada imali normalno grejanje.

Prema tome, molim vas da smanjite taj nivo laži, jer nema potrebe. Ako ste tako uspešni, polako, uživajte u uspešnosti svojoj, u blagodetima koje dajete građanima Srbije, oni će to sigurno pamtiti i na pravi način vratiti, kao što se to desilo 2000. godine.

Konačno, pozivam građane Niša da 22. ovog meseca, u petak, dođu ispred Skupštine grada, jer će tada biti zakazana sednica kada će lokalna vlast pokušati da otme Nišu aerodrom.

Takođe i vi.

Zakazali ste.

To me raduje.
Da li mogu da nastavim?

Oduzimate mi reč?

Znači, još jednom da ponovim.

Prvo, pokažite te fotografije, snimke, zapise službi ili bilo koga gde se vidi bilo kakva moja aktivnost vezana za te račune za struju. Evo, to je bilo pre 22 godine, nikad se ništa pojavilo nije, ja vas pozivam da uradite još jednom. Možda ruska služba ima ili beloruska ili ovi iz Abu Dabija, vaši vekovni prijatelji, možda su oni to snimali. Bilo koja fotografija, bilo kakav dokaz laži o kojoj govorite 32 godine.

Da vas podučim, a možete i da guglate, ako ne znate na drugi način da dođete do informacija. Projekat „Energija za demokratiju“ je dogovoren u vreme NATO bombardovanja u Nišu u grčkom konzulatu koji je tada u Nišu postojao, sa moje strane i sa druge strane je bio gospodin ambasador Vlasopulos, grčki ambasador, i tada je on pitao - kako da vam pomognemo posle svega ovoga što vam zlo radimo, ja sam, pored nekih stvari, rekao i mazut za grejanje. Taj projekat je počeo da funkcioniše zima 1999. godina.

Tadašnja vlast je htela da otme taj mazut, pa sam morao sa ambasadorima iz EU i sa građanima Niša da odem na Preševo da spašavam te cisterne, o čemu postoje podaci i filmski i fotografije i zapisnici službi bezbednosti i drugih ozbiljnih službi.

Prema tome, hajde malo činjenice, nije vam teško da uradite tako nešto, a sve drugo što govorite o lažima i u lažima ja više neću da ulazim u to. To je vaš brlog, to vi sami sa sobom radite.

Hvala koleginici što se pridružila mom pozivu građanima Niša da izađu na protest 22. ispred Skupštine grada. To je jedna stvar.Druga stvar. Još malo poduka. Duvanska industrija Niš nikada nije imala 20 hiljada zaposlenih. Malo ste pomešali. To je bila elektronska industrija. Ona je praktično prestala da radi 1991. godine…

… kao i svi ostali, kolega.

Amandman, to je vrlo važno za razvoj i život lokalne samouprave jer deo prihoda lokalne samouprave dolazi i po tom osnovu. Te godine kada je privatizovana Duvanska industrija Niš lokalna samouprava je od tog posla dobila 20 i nešto miliona evra, što je bila skoro polovina, ako ne i više od polovine budžeta grada Niša za tu godinu.

Ta privatizacija, koja je dobra i za lokalnu samoupravu grada Niša, ali i za državu u celini je uspešna. Ona je preporodila jedan deo građana Niša. Ta fabrika je i danas jedna od pet najvećih koja puni budžet Srbije. Mi nemamo šverc duvana zato što je to privatizovano i ja sam ponosan na to.

Što se tiče Srbija-turista da sam motivisao kupca koji je kupio pre toga Put i Beogradski, a pošto je Nišlija na radu u Los Anđelesu, da razmisli i o Srbija-turistu i to je bila dobra privatizacija koja je glupošću kasnijih vlasti i sindikata Srbija-turista dovedena do toga da je na kraju na arbitraži država Srbija morala da plati tom vlasniku koji je privatizovao velike pare.

Prema tome, ponosan na sve privatizacije i snosim punu materijalnu, krivičnu ili bilo koju odgovornost za sve privatizacije koje su izvršene do kraja 2003. godine. Ne želim da snosim nikakvu zaslugu za to. To je bio moj posao, ali kao i onih 200 i nešto hiljada ljudi koji su postali državljani Srbije zato što sam im ja dao potpis na rešenje o državljanstvu i za mnoge stvari druge, ja nemam, za razliku od nekih mojih prethodnika i prethodnica, čega da se stidim iz svoje prošlosti.

Naprotiv, 14 i po godina nakon izlaska iz vlasti ja sam još uvek čovek koji živi normalno, koji slobodno ide ulicama bilo kog grada u Srbiji i van Srbije, koji se ne plaši nikoga i ničega, koji je spreman da izađe pred sud božiji, ako postoji, pred sud bilo koji zemaljski, a ima ih, hvala bogu, i spreman da branim sve i ponosan na ono što sam uradio i voleo bih da svi zajedno vi prekoputa mene imate bar 5% tog zadovoljstva i ponosa kada odete nekad sa vlasti, negde januara sledeće godine, u odnosu na ponos i čast koju ja osećam prema sebi. Hvala lepo.

Ne znam odakle je prethodnica, ali da je živa i zdrava i dobro došla, i ne znam iz kog grada, ali očigledno da ne zna ništa o tome, recimo primer lokalne samouprave grada Niša.

Negde u novembru 2000. godine, nakon toga što sam drugi put izabran za gradonačelnika Niša, a zbog odlaska na drugu funkciju dao sam ostavku na to mesto. U tom trenutku u administraciji grada Niša je radilo 815 ljudi, ponavljam, 815 ljudi, to može da proveri ministar, ljudi iz ministarstva, neki se možda i sećaju tih brojki, pošto su i tada radili. Danas u administraciji grada Niša radi blizu 3.000 ljudi, što, da vam pomognem je skoro četiri puta više nego što je bilo tada, a moram da vam kažem da je i tih 813 bilo verovatno malo više nego što treba, zato što smo u vreme bombardovanja radili sa polovinom od tog broja, jer je jedan deo bio mobilisan, a gospođe, dame, žene koje su radile u upravi, a neko od njihovih rođaka je bio mobilisan, dao sam im mogućnost da ostanu kod kuće, jer je bilo teško od njih očekivati da se posvete poslu u toj atmosferi i toj situaciji, znači sa 400 i nešto ljudi smo radili sve poslove lokalne samouprave plus onaj deo posla koji je nametnuo rat. Tada naravno nije bilo vremena za presađivanje kosa sa zadnjice na čelo, kao što neki rade loše, ali je bilo puno uslova da se uradi onaj deo posla koji je bio neophodan u tom trenutku.

Ponavljam još jednom, za to angažovanje grada Niša, u vreme kada sam bio gradonačelnik grad Niš je dobio veliku povelju Vojske Jugoslavije za patriotski doprinos u borbi protiv agresije NATO pakta, a ja lično jednu malu zahvalnicu od iste te Vojske. Hvala lepo.

Pošto je industrija, naravno, važan deo svake lokalne samouprave onda u sklopu rasprave o izmenama Zakona o lokalnoj samoupravi da vas podsetim i na privatizaciju DIN. Ta privatizacija je izvršena tenderskom procedurom u vreme kada je šef odseka za tenderske procedure u Agenciji za privatizaciju bio čovek poznat kao Siniša Mali, bivši gradonačelnik Beograda, a sada, koliko se sećam, ministar finansija, te ako imate bilo kakvu primedbu na privatizaciju DIN, izvolite, kucajte na vrata Malog, pa ga pitajte šta on misli o tome.

Naravno, sve ostale gluposti koje smo čuli, neću da ponavljam rekao sam više nikada u istoriji i to je moj odnos prema zaštiti ekologije i ovog prostora i cele kugle zemaljske. Prema tome, čitajte malo ozbiljnije istoriju. Laži su jako loše i, ponavljam, još uvek mi nije jasno zašto neko ko misli da je uspešan, da radi dobro, da je dobar i za sebe i za druge, zašto mora da laže?

Recimo, uzmite moj primer, ja ne moram da lažem zato što sam ponosan na sve ono što je urađeno i spreman na bilo kakvu proveru. Možete da proveravate 150 puta, i ovi pre vas su proveravali, da ne pričam o onome o kome sam već govorio da je sahranjen kao dživdžan. Znači, sve proveravano od 1986. godine, koliko se moja malenkost bavi privatnim poslom, a nešto kasnije i javnim poslom. Pozivam vas da još jednom proverite sve, naučićete puno toga.

Hvala lepo.

Imamo, kao i obično, čudnu raspravu koja neobično može nekada da bude dobra, nekada da bude loša. U našem slučaju to retko kada bude dobro, odnosno skoro nikad.

Slušali smo ovih par dana različite diskusije o svemu i svačemu. Osim napisanih i sa teškom mukom pročitanih sastava koje čujemo sa druge strane, svaka iole ozbiljnija rasprava je bila daleko od teme, od ovih predloga zakona koji su pred nama i to nije dobro, ne samo zbog medija, zbog građana Srbije, koji verovatno vrlo slabo više prate Skupštinu, jer praktično ako nisu željni nekih bizarnosti, primitivizma i kršenja svega što ima veze sa parlamentarizmom, nemaju ni šta da vide mnogo. Svašta smo slušali danas.

U prepodnevnoj raspravi bilo je jedno sat i po, možda i dva, posvećeno Saši Paunoviću iz Paraćina, koji se po zakonu, pravilima, dobrim običajima, obratio kongresu lokalnih i regionalnih vlasti Saveta Evrope sa svojom žalbom da ima probleme zato što je predsednik, vlast u jednoj lokalnoj samoupravi i misli da ima pritisak centralnih vlasti na sebe, koji su daleko od onoga što bi bili zakonski i normalni odnosi. To je proglašeno izdajom.

Koliko se ja sećam, još uvek u Krivičnom zakonu Srbije postoji i to krivično delo – izdaja. Teško, ako ne postoji, onda postoje krivična dela koja su blizu toga. Tako da, kada neko misli da je neko izdajnik, da neko radi protiv interesa svoje zemlje, prvo što treba da uradi to je da podnese krivičnu prijavu protiv njega, da zakonskim sredstvima, posebno ako je vlast, time daje i afirmaciju instituciji i poštovanju zakona, što nam je inače jedna od najvećih permanentnih zamerki prijatelja iz Brisela, prijatelja, ako hoćete sa navodnicima ili bez navodnika, kako god ko želi. Kažu – tu ste ostvarili neke napretke, ovamo niste, tamo jeste delimično, ali ništa niste uradili na poštovanju zakona.

Zamislite jednu državu za koju kažu – imate možda sređen fiskalni sistem, možda sređene javne finansije, možda ovo, možda ono, ali sigurno ne primenjujete zakone. Kako onda mislite, nije onda važno da li ćemo biti deo EU, kako mi da živimo u državi koja ne primenjuje zakone?

Tako da, mislim da je Saša Paunović iskoristio svoje pravo da se žali. Koliko se sećam te procedure, a nekada davno, neke 1997. godine prošlog veka bio sam predsednik Stalne konferencije gradova i opština, koja se tada zvala Jugoslavije, sada Srbije, i to je potpuno normalna stvar. U to vreme, u vreme težeg terora, Miloševićevog terora, desilo se da predsednik Skupštine, gradonačelnik jednog opozicionog grada bude na čelu Stalne konferencije gradova i opština, a da je pored toga i predsednik Saveza slobodnih gradova u to vreme.

Hoću da kažem da je vreme da se vratimo onome što jeste uloga, značaj, mesto, pijedestal ovog doma u kome se mi nalazimo, a to je da se ovde vode ozbiljne rasprave o temama koje su na dnevnom redu.

Da se u ovo malo vremena koliko mi je ostalo osvrnem na par stvari. Prvo, nedopustiva je zajednička rasprava o lokalnoj samoupravi, guvernerima i Agenciji za borbu protiv korupcije. Onda možemo da pričamo o svemu, o Narodnom muzeju, o kanalizaciji i borbi protiv belih miševa, kome to već smeta. Tako da, hajmo da se vratimo da poštujemo sebe i ovaj dom, ne zbog sebe, nego zbog građana Srbije.

Guvernerka koja je predložena je već ceo mandat, možda je i više na toj funkciji. Podeljena su mišljenja vlasti i opozicije da li to što ona radi jeste dobro ili nije dobro. Mislim da ona ima jednu nepremostivu prepreku da bude na tom mestu, a ona je zamenik predsednika jedne stranke i to stvarno ne treba da bude. Može da podnese ostavku na to mesto i, pošto ja jako dugo nju znam, mislim da ima dovoljno iskustva, ako ne i verifikovanih znanja za taj posao, da može da obavlja taj posao odlukom skupštinske većine. Ali, to što birate zamenicu predsednika vaše stranke na mesto gde apsolutno nema mesta politici je besmislena stvar.

Da vas podsetim, smenio sam jednog guvernera koji se zvao Mlađan Dinkić, pre puno godina.

Imamo izbor, zajedno sa tim, i za člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije. Moram da upozorim kolege poslanike svih boja i opredeljenja da nam je predsednica Skupštine utajila, odnosno sakrila, odnosno nije nas obavestila o jednom dopisu koji je dobila prekjuče, 11. juna, gde joj se obraća Poverenik za informacije od javnog značaja, koji kaže – Gospođo predsednice, obraćam vam se, jer smatram svojom obavezom da pažnju vas, a i vašim posredstvom kao predsednice svih narodnih poslanika, znači trebalo je da bude poslato i nama, da svedem na mogući predmet razmatranja u Narodnoj skupštini koji bi se bez osnova vezivao za instituciju Poverenika.

On kaže, u daljem tekstu, da ne čitam sve, da su nezakoniti predlozi, da imamo dva nezakonita predloga o kojima treba da odlučujemo. Jedan je predlog koji su zajedno utvrdili još 2015. godine Poverenik za informacije…