Da, hoću.

Gde je novi Poverenik za zaštitu prava građana povukao taj predlog, a onda je dao svoj predlog na koji nema pravo, jer taj predlog mora da bude predlog dva poverenika. Samo hoću da vam ukažem da pored svih nezakonitosti koje su obeležile rad ovog saziva i prethodnog saziva – ne mogu da glasaju o nečemu što nema veze sa strankom.

Član 107.
Prvo, prethodni govornik...

Član 106.

Dozvolili ste kolegi da zloupotrebi instituciju o povredi Poslovnika, a pored toga da izrekne pet-šest sumanutih rečenica kojima je povredio mnoge druge članove Poslovnika.

Prvo, ako je on uveren, da je neko spaljivao ovu Skupštinu, da sam to ja, bilo je vreme, a ni sada nije kasno da podnese krivičnu prijavu protiv mene oko toga.

S druge strane, da sam hapsio, da sam uveo vanredno stanje, žao mi je što kolega nema minimum poznavanja materije koje bi morao da zna, ali vanredno stanje ne uvodi predsednik Vlade, nego to predlaže predsednik države, a Vlada sprovodi mere iz te oblasti.

Treća stvar, 10 hiljada ljudi nije privedeno bez osnove, nego su svi prevedeni sa puno osnove i malo je bilo, trebalo je još, i opravdano je što kolega pamti to. I, ako oseća jedan nivo straha zbog toga što se desilo u „Sablji“, njegov strah je potpuno opravdan. Ali, to nema nikakve veze… (Isključen mikrofon.)

Hvala lepo.

Član 107, dostojanstvo.

Ponovo ste dopustili da neko priča van dnevnog reda, da priča ortodoksne laži o drugom poslaniku, da iznosi apsolutne neistine da sve strane. Da bih dokazao svoje tvrdnje, moram da vam kažem jednu poražavajuću činjenicu. Mislim da je to bio neki 18. mart 2003. godine, u trenutku kada me je Narodna skupština Republike Srbije birala za predsednika Vlade, i prethodnik je glasao za mene i to smatram jednom od najgorih stvari koja mi se desila u životu, ali šta da radite. Takođe, glasao je i za onog ministra unutrašnjih poslova Srbije, za koga je rekao malopre da bi bilo, pošto bez obzira na nezasluženo iskustvo u parlamentu, kolega bi morao da zna da ne bira premijer ministre, nego da poslanici biraju ministre, te je on svojim glasom glasao za sve ono protiv čega sada, navodno, ima stavove. NJegove neistine i laži su procenjene na nekoliko desetina miliona evra, to vam je kao 50 silosa da popasete, da neko, ne vi, naravno, da neki pacovi, miševi, lemuri, primati i neke druge sorte pojedu, a sve je to bilo u robnim rezervama, još je daleko od deviznih.

Prema tome, ja vas molim, predsedavajući, vi ste već danas jednom pokazali da imate dobar način da vodite parlament i molim vas da zaštitite srpsku javnost od ovoga što nam se desilo malopre. Takođe, neke kolege mi se žale, koje sede tamo blizu da se javlja neki neprijatan miris sa te strane… (Isključen mikrofon.)

Hvala lepo.

Nekoliko pitanja.

Prvo pitanje Vladi Srbije, predsednici Vlade i svim ministrima koji su u svojoj nadležnosti vezani za tu temu, a to je pitanje penzija. Bila je neka najava pre neki dan, neki ljudi koji se predstavljaju, jedan kao predsednik države, drugi kao neki funkcioner, su rekli da prestaje smanjenje penzija i da je to istorijska fenomenalna odluka koja će imati neverovatno pozitivne efekte na penzionere.

Od tada je prošlo nekoliko nedelja, možda dve, možda tri. Pitam Vladu Srbije - da li u Vladi Srbije postoji neko pismen, i ako postoji, da se utvrdi ko je pismen, ko može u odnosu na najavu koja je data pre 15 dana, da sroči zakon koji bi se zvao, ja znam da je to teško, da prevazilazi kreativne i svake druge mogućnosti aktuelne Vlade, ali da neko napiše zakon koji glasi – zakon o prestanku važenja Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija iz 2014. godine? To je naslov, član 1. - ukida se zakon koji sam već naveo. Član 2. - ovaj zakon se objavljuje u „Službenom glasniku“, osam dana nakon usvajanja u Narodnoj skupštini. U potpisu treba da piše predsednica ili predsednik Vlade, kako voli da se oseća, Ana Brnabić.

Znači, da li postoji u Vladi Srbije iko dovoljno pismen da sroči takav jedan zakon i da ga pošalje Skupštini, pošto je to najavljeno kao čudo neviđeno? Bilo bi lepo. To je jedno pitanje vezano za penzije.

Drugo pitanje je koliko para je ukradeno od penzionera po ovom zakonu u protekle četiri godine?

Kaže se da je malo, da će imati najveće moguće penzije u istoriji čovečanstva i možda i pre istorije čovečanstva, i pre Hrista, i pre Muhameda, i ne znam pre čega svega, da vidimo koliko para je oteto penzionerima, zavisno po grupama, po kategorijama penzija i koja je namera Vlade u odnosu na tu krađu. Da li će ona biti vraćena kroz… (Isključen mikrofon.)

Dakle, ko je oteo po zakonu ili po kvazi zakonu i koliko kom penzioneru, odnosno kojoj grupi penzionera po njihovim visinama penzija? Šta je namera sa tim parama, odnosno da li će to biti vraćeno? Ako će biti vraćeno, kada će biti vraćeno i na koji način, kojom dinamikom? I, još jedno pitanje iz te oblasti – koji su efekti toga? Koliko penzionera je umrlo u poslednje četiri godine zbog toga što nisu imali pare za lekove, recimo? A to nisu mogli da omoguće zato što su im penzije bile male, pa još smanjene.
Druga grupa pitanja je isto upućena predsednici Vlade Srbije i nadležnim ministrima i tiče se obećanja predsednika SNS Aleksandra Vučića fudbalerima reprezentacije Srbije da će ako osvoje prvenstvo u Rusiji, koje sada počinje za neki dan, da dobiju 10 miliona evra nagradu. Moje pitanje je ko je ovlastio predsednika Vučića da obećava pare, jer za te pare je nadležan budžet Srbije? Ako nije, da mi Vlada kaže iz kojih izvora je predsednik Vučić obećao te naknade. Da li su te pare usvojene budžetom za 2018. godinu? Da li su usvojene planom trošenja budžeta za jun i jul mesec ove godine? Iz kojih izvora, da li se to uzima iz budžetske rezerve ili se uzima iz onog dela koji je namenjen za podršku penzionom fondu ili se uzima iz Fonda za lečenje bolesne dece u inostranstvu ili se uzima od lokalnih samouprava ili se uzima od kulture ili se uzima od neke sportske aktivnosti koja ima smisla? Po kom kriterijumu je neko ocenio da je 10 miliona evra prava mera za tako nešto, ako znamo da sportisti, koliko se ja sećam, imaju negde oko 50.000 evra nagradu za zlatnu medalju? Kako to da eventualna pobeda fudbalera, kojima želim, naravno, najveći uspeh na ovom prvenstvu, kako i zašto bi oni trebalo da dobiju 10 puta više?

Imam vremena još.

Ne, ne, imam.
Treće pitanje je pitanje niškog aerodroma. Ućutala se Vlada Srbije, sve sa ministarkom Zoranom Mihajlović, o toj temi. Moje pitanje je šta se planira? (Isključen mikrofon.)

Hvala lepo, po amandmanu, kao i moji prethodnici.

Mislim da smo došli u jednu fazu ekstremne demagogije i ja se slažem da je parlament mesto gde može da se govori o raznim temama, čak i kad nisu striktno na dnevnom redu, ali to ima samo smisla ako se govore neke činjenice. Ovde je izrečeno sve i svašta sa dve, tri strane, neka žal za domaćim bankama koje su uništene 2000. godine.

Da podsetim kolege da su te domaće banke, patriotske, bile kreatori nečega što se zvalo stara devizna štednja i uništavanja mnogih porodica, a neko je tu govorio i o samoubistvima i o osiromašenju. Sve je to tačno, to se dešavalo u devedesetim godinama i sve te, ta stara devizna štednja i ona „Dafina“ i „Jezda“ štednja su vraćene nakon toka, upravo od vlasti koju vi sad prozivate da je nešto uništila domaće banke.

Te domaće banke su, inače, bile i prezadužene i njihovo gašenje je urađeno na štetu njihovih poverioca. To su mahom bili stranci. Time je država Srbija, da vas obavestim, uštedela na jedan specifičan način preko dve milijarde dolara u tom trenutku na štetu Kineza, Grka, Rusa, Nemaca, mahom. To može da vam potvrdi i ekipa iz Narodne banke.

Tačno je da su bili dozvoljeni i krediti u švajcarcima u nekom trenutku. Ako se dobro sećam, mislim da je Jelašić bio guverner i on je tad govorio javno kao guverner upozorenje građanima da ne ulaze u te kredite. Za to imate snimke sa raznih televizija. Time, naravno, država ne može da se opere potpuno, ali isto tako netačno i tvrdnja da tadašnji guverneri, Šoškića se ne sećam, možda je već i bilo kasno u njegovo vreme, a za Jelašića se sećam sigurno.

Da li treba da se pomogne ljudima koji su upali u probleme zbog kredita koji su indeksirani u švajcarcima? Da. Ima više načina. Jedan način je da oni to svoje pravo ostvaruju preko sudova. Ja se potpuno slažem sa ocenom sudstva, 90% sudstva radi pod pritiskom aktuelne vlasti. Prema tome, to je loše, a možda može da se to loše i iskoristi u ovom trenutku.

Ono što su logičniji pristupi, to je da država autoritetom svoje snage ubedi banke da banke jednostrano, odnosno u dogovoru sa klijentima, dramatično poboljšaju uslove vraćanja kredita u švajcarskim francima. Kako to može da se uradi? Tako što, kao što svi znate, država u svim nivoima, i centralni i pokrajinski i lokalni, ima novac, ima budžetska sredstva, javna preduzeća takođe. Taj novac je u depozitima u bankama, negde i na oročenju, negde su neki krediti vučeni od strane javnog sektora. To su ogromne pare i, da vam kažem srpski, ucenom banaka, da ili će da naprave bolje uslove za klijente koji su indeksirali svoje kredite u francima, ili neće depoziti biti kod tih banaka. Mislim da je to put kojim treba ići.

Naravno da su banke ostvarile ekstra profit, naravno da banke ne treba da propadnu, treba da nastave da rade, one koje poslovno su sposobne za to. Mislim da ih ima previše na našem tržištu, ali to je njihov posao i to će se prirodno rešiti, ali generalno to je način da država razgovara, pregovara sa bankama i da kaže – nema naših depozita kod vas ako ne učinite nešto da se ovi ljudi koji su uništeni vašim sitnim slovima i očigledno zlim namerama, da se njima pomogne. To može da se uradi vrlo jednostavno, tako što postoji još nekoliko domaćih banaka ili banaka gde je dominantniji uticaj države koje mogu odmah, jednokratno, da kažu - mi hoćemo da uradimo to. Recimo, Komercijalna banka kao primer. Da pođe odatle, da kažemo da mi nudimo da se dugovi smanje za, da ne iznosim sad iz rukava procente, ali jednom lakom analizom gde Narodna banka, naravno može da pomogne, mi možemo da dođemo do rešenja koje će biti pravedno, pravično, koje nije nikakvo čudo, jer čuda nema u realnom životu, ali koje može da popravi status ljudi koji su ugroženi zbog kredita u švajcarskim francima, i ne samo u tim francima, loši su krediti i u evrima, to je isto jedna, samo je ovo popularnija demagogija sa švajcarskim francima. Hvala.

Hvala.

Izgleda da demagogija raste težinom govornika. Dakle, posle 5. oktobra, a 5. oktobar je bio okončanje izbornog procesa koji je završen 14. septembra i rezultate tih izbora je priznao i onaj nesretnik što je sahranjen ko dživdžan ispod neke vrbe ili ne znam gde i gde mu ne ide niko, prema tome, da ne uzlazimo u pitanje prevrata ili legalne promene vlasti.

Bankarski sistem i pljačkaška privatizacija nemaju nikakve veze. Privatizacija generički nije pljačkaška nego je dužnost, kao posledica raznih gluposti koje su rađene ranije, od nacionalizacije do nekakve društvene svojine koja nije postojala nigde na svetu, osim u Srbiji. Postojala je državna svojina, ali društvena nigde. Proces privatizacije je jedno nužno zlo koje je posledica ideologije u koju se i dan danas kune polovina ovde prisutnih poslanika, a to je nekakav komunizam.

Služba društvenog knjigovodstva, iliti kako se zvala posle, za platni promet, kao deo Narodne banke, nije postojala nigde na svetu. Meni je to dovoljan razlog da bude ugašeno. Suštinski razlog je bio taj što su vršene razne zloupotrebe preko te iste službe koja se sad kuje u zvezde kao nešto savršeno i u jednopartijskom sistemu i u 90-im godinama to je bilo mesto za zloupotrebu gde su državni moćnici, država, interesne grupe mogli da utiču na zakonitost poslovanja.

Što se tiče privatizacija, bilo je, naravno, kriminalnih privatizacija, u tu nema nikakve sumnje, ali sam proces privatizacija nije kriminalan. Kriminalne privatizacije trebalo je da budu osuđene. Krivci za krađu u tom privatizacionom postupku trebalo je da budu u zatvoru. Oni koji su sprovodili taj proces, koji su bili garant zakonitog tog procesa, recimo, za vreme dok sam ja bio deo neke vlasti danas su vaše najveće perjanice. Siniša Mali je bio šef Sektora za tenderske privatizacije u vreme kada sam ja bio predsednik Vlade i nešto pre toga, tako da je on meni najveći garant pred vama da je u to vreme sve bilo savršeno. Jer, da nije bilo savršeno, on bi trebalo da je odavno u zatvoru, a ne da bude ministar finansija. Stvarno mislim da je u tom periodu bilo u redu, posle je bilo brljanja sa „Beopetrolom“, ali to je već 2005, 2006. godina, da ne ulazim u to.

Prema tome, državne banke, onih četiri, pet velikih banaka, propale su zato što nisu radile po ekonomskim kriterijumima i njihovo gašenje je bilo sila zakona. Kriminalno otimanje para od građana koje je radio Miloševićev režim u 90-im godinama rešeno je povraćajem stare devizne štednje i, rekao sam malopre, čak i ono Dafina i Jezda, ja sam bio protiv toga da se vrati onima koji su štedeli kod Dafine i Jezde pošto je to stvarno njihova krivica. Ako je neko dao pare Dafini ili Jezdi, onda treba da bude kažnjen, a ne da ga država vadi iz njegove greške, da se vrlo blago izrazim.

Prema tome, devedesete su vreme kada su državne banke uništile građane Srbije, a samim tim su i same uništene. NJihovo gašenje je bilo neophodno. Dolazak i stvaranje novih privatnih, stranih, domaćih banaka, a i ostalo nešto državnih, je doprinelo tome da Srbija dobije normalan bankarski sistem. Privatizacija kao nužnost je generički zakonita, ali bilo je ne 24 nego 224 kriminalne privatizacije, ali za to što one nisu osuđene, odnosno krivci za te postupke ste krivi vi koji vršite sada vlast i oni koji su vršili kriminalna dela, pa ih vi niste uhvatili i niste osudili, pošto niko nije osuđen za zadnjih šest – sedam godina, za krivično delo zloupotrebe u procesu privatizacije.

Želim vam da nađemo rešenje svima nama za ljude koji imaju problem sa vraćanjem kredita, ponavljam nisu samo u švajcarcima, problem je i sa ovima koji su u evrima. Sigurno je da država može da nađe način koji nije nezakonit, da izvrši adekvatan pritisak svojim autoritetom na poslovne banke, da ih natera da se odreknu dela svog ekstra profita, ne profita nego ekstra profita i da tim ljudima stvorimo uslove da otplate ostatak svojih kredita na način koji je takav da neće da uništi njihovu budućnost. Hvala.

Hvala lepo.
Ovo je replika, pošto sam pomenut od kolege u negativnom kontekstu, dva puta.

Jeste, kako nije? Rekao je - kolega Živković. Proverite. To je sigurno.

Pa, dobro, šta treba, da me gađa cipelom da bi bilo za repliku?

Jako mi je drago što postoji jedna ovakva rasprava, s tim što je dobro malo sećanja, malo pamćenja.

Znači, MMF nije imao nikakvog uticaja na dosovsku vlast nikada i da vas podsetim da je dosovska vlast trajala do novembra 2003. godine, kada je izvršeno formalno raspuštanje te koalicije. Ja sam predsedavao poslednjom sednicom DOS-a. Prema tome, kad govorite o DOS-u, govorite do novembra 2003. godine. U to vreme MMF i Svetska banka su, hajde sada da ne veličam ulogu političara u to vreme, dobile otpis jedno šest-sedam milijardi evra. Prema tome, MMF je radio neku vrstu pomoći. Nije slušano sve što oni kažu. Recimo, na primer, tražili su da poskupi struja negde u aprilu 2003. godine, Vlada Srbije je to odbila i našla druge načine kako da urade te efekte koje je MMF očekivao od povećanja cena struje, a da nije bila povećana struja, time što su smanjeni troškovi u samom EPS-u.

Što se tiče banaka, one su bile mrtve još u 90-im, na razne načine. Prvo, bile su velike hiperinflacije, bombardovanje, razni ratovi koje nismo vodili ali smo ih gubili, ogromni troškovi za sve i svašta.

Privreda je uništena u 90-im godinama. Hajde da uzmemo jedan primer. Recimo da je kolega koji je govorio pre mene, da je on tajkun koji je negde nakrao neke pare, dođe u Srbiju i neko mu omogući da kupi dobru firmu jeftino. Zašto bi je on uništio? Ako je to dobra firma, onda ulažeš dalje, da ti dalje donosi profit od tih prljavih para koje si negde od zlata, krvi ili ne znam čega uradio. Znači, ne uništavaš je. To je minimum logike.

Propale su firme kojima nije bilo opstanka, bez obzira što su pevane himne o njihovom mestu u svetskoj trgovini, proizvodnji, itd. Da je bilo takvih firmi, one bi opstale i dan danas. One koje jesu bile takve su opstale i dan danas, uprkos privatizaciji, kao, recimo, cela duvanska industrija, kao što je proizvodnja piva, kao što su cementare. Jedina dobra firma u to vreme prodata budzašto je bio „Telekom“, pa je onda dosovska vlast, govorim od 5. oktobra do novembra 2003. godine, znači dve vlade, jednu je vodio Zoran Đinđić a jednu sam vodio ja, smo otkupili „Telekom“ od Grka i Italijana i vratili ga da je on i dan danas u 100% vlasništvu države Srbije. A ljubitelji dživdžana i drugih ptica su to prodali za male pare u 90-im godinama.

Prema tome, hajde da se danas bavimo onim što je danas dnevni red. A ako se bavimo širom eksplikacijom ekonomske situacije, hajde bar onda da se koristimo činjenicama.