Prvo, gospodine ministre, danas je ponedeljak, znači juče nismo radili. Drugo, slušao sam šta ste vi pričali kao finansista u petak o Mišljenju Fiskalnog saveta i verujte da i ja kao ekonomista i vi kao finansista treba da slušamo šta kaže Fiskalni savet. Ovde su potpuno u pravu.

Ne sećam se da sam u ovih šest minuta i 10 sekundi, koliko sam imao malopre, govorio o vraćanju penzija uopšte. Reč nisam pomenuo o tome. Naravno da ih treba vratiti, rekao sam, i ove koje ste oteli, kao što su vraćene i neke pre, ali samo da vas podsetim iz opštih kultura, možete to i da nađete i na „Vikipediji“, ja nemam nikakve veze sa politikom u ovoj državi 2008. godine, 2009, 2007, 2006, 2005, 2010, 2011. Ne sećam se ni da sam glasao tada, a kamoli da sam bio na bilo kakvoj odgovornoj funkciji. Prema tome, ja sam rekao šta mislim o nekima koji su bili pre toga na tom mestu.

Konačno, pohvale se stiču tako što vas zabeleži istorija kao nekoga ko je vredan dela neke stranice ili nekoliko stranica u istoriji jedne države. Ti koji sebe kuju u istoriju, ti koji prvi put u istoriji, najveće u istoriji, ti su bili mali i ostaće mali bez obzira gde menjaju svoje stranačke boje i bez obzira koga kad podržavaju.

Prema tome, ja vas molim da ne zbog mene, ja do penzije imam još sedam godina, ako se dobro sećam koliko imam godina, a dobro se sećam, ako ne promenite nešto u međuvremenu. Naravno da kao oprezan čovek, koji je imao tu mogućnost kao privatnik od 1986. godine, nadam se da neću da zavisim od penzije, ali to ne znači da kao narodni poslanik i kao političar sa dugim stažom nemam obavezu da svakodnevno mislim o tome šta će biti sa ljudima koji moraju da budu oslonjeni na državu u pogledu penzija i ovo što danas radite nije dobro, ali doći će novi 24. septembar i doći će ponovo neka normalna vlast koja će ponovo da popravlja vaše greške.

Zahvaljujem.

Vredelo je čekati ovih pola sata prijavljivanja.

Ja sam rekao na početku rasprave, u načelnoj raspravi, da ću podržati ovaj zakon zato što je on dobro prepisan iz dobrih iskustava i u okruženju i iz nekih drugih država i rekao sam da ne mislim da je to ništa loše, da mislim da treba da bude običaj da se dobre stvari primenjuju kod nas i da ako hoćete da kažete prepisuju ili se dovode u oblik koji je primenjiv u našem društvu.

Naravno da ovaj načelni pristanak na donorstvo je nešto što će da omogući mnogo veći broj donora, mnogo veći broj organa koji će kroz proceduru, ja imam poverenja u lekare, nemam poverenja u ovu vlast, ali imam poverenja u lekare da će oni raditi svoj posao kako valja i da će građani Srbije imati koristi od svega toga.

Nisam siguran da mogu da razumem i kolege iz opozicije koji su protiv ovog zakona, ali isto tako ne mogu da razumem ni vlast koja na ovakav način jedan dobar zakon, ponavljam, srozava načinom kako se vodi rasprava u parlamentu u ovom zakonu.

Naravno da su besmisleni amandmani koje daju poslanici vlasti. Ako građani naivno gledaju ovu sednicu i čuju informaciju da su poslanici vlasti podneli 100-200 amandmana na zakon koji predlaže njihova Vlada, naravno da je prvi logičan zaključak da taj zakon ne valja i da mora da se popravlja, a ja mislim da nije takva situacija. Neke kozmetičke izmene su potrebne više radi objašnjavanja nekih članova, ali suštinski je to dobar zakon. Na ovakav način, svi se pitaju – Čekaj, zašto daju toliki broj amandmana na zakon koji je dobar i to daju ovi njih?

Drugi nivo besmislenosti je u tome što se ovde vodi stalno jedna priča o savršenom stanju zdravstvene zaštite u Srbiji, što naravno nije tačno i nije za to kriva samo ova vlast, to loše stanje traje jako dugo i svako poređenje sa stanjem zdravstvenih sistema a to smo čuli ovde, u EU je potpuno besmislen.

Nažalost, bez obzira na napore najvećeg broja lekara koji rade i ostalog medicinskog osoblja u našem zdravstvu, naše zdravstvo je bliže nivou afričkog nego evropskog.

Imate i u Africi države gde je zdravstvo dobro organizovano, tako da to nije nešto oko čega mi treba da prebacujemo jedni drugima i da treba da se uradi da se stvore uslovi da zdravstvena zaštita bude bolja u Srbiji. Da li je ona postala bolja tako što su smanjene plate lekara pre dve godine-tri? Naravno da nije. Koliko je lekara otišlo iz ove zemlje i medicinskog osoblja drugog zbog samo te stvari?

Da li je možda trebalo naći bolji način kako integrisati vojno zdravstvo civilnom zdravstvu a ne praviti recimo pored ogromne Vojne bolnice u Nišu novu zgradu Kliničkog centra u Nišu koja nije dovoljno opremljena i bolje da su te pare koje su date za cigle, a da se ušlo u adaptaciju Vojne bolnice, da je to uloženo u opremu, u lekove, u edukaciju svih lekara.

Kako možemo da kažemo da je sistem zdravstvene zaštite dobar u jednoj zemlji ako svaki dan, bilo na društvenim mrežama, bilo gde da se okrenete, vidimo desetine, stotine poziva da lečimo decu SMS porukama? Kako neko ozbiljno može da kaže da je to odraz dobrog zdravstvenog sistema?

Naravno da nije, ali hajde da prevaziđemo bar jedan korak u tome da idemo ka nečem boljem, a to je da kad se desi, slučajno, igrom slučaja, vrlo retko, skoro nikada, ali evo, desio se jedan solidan predlog zakona od strane vlasti, zašto to mora da se pokvari ovakvom raspravom koja se vodi u parlamentu?

Prebrojavanje ko je tu a ko nije, pa pogledajte svoje redove. U klupama vlasti nema ni 100 poslanika, a koliko se sećam, vaša većina je 150 i nešto. Pa, gde su ti poslanici vlasti? Jel su i oni na moru? Neki jesu, verovatno. A da li je normalno da neko ode na more? Naravno da jeste. Ali, to nije tema. To je tema za prebacivanje u birtijama, na buvljim pijacama, ko je kakav, ko je gde itd. Ozbiljni ljudi bi trebali da sede u ovom parlamentu i da se bave suštinskim stvarima.

Prema tome, još jednom, bez obzira na katastrofalnu raspravu o ovom zakonu, ja ću glasati za ovaj predlog zakona i poslanici poslaničke grupe kojom još uvek predsedavam će glasati za ovaj zakon.

Hvala lepo.

Ja sam hteo da dam repliku ministru i da podsetim – tema je bila da nikako ne možemo da budemo zadovoljni stanjem zdravstvene zaštite u Srbiji. Dobio sam odgovor da nigde nema besplatne zdravstvene zaštite osim u Srbiji, što naravno nije tačno, i to se plaća. Razni su modaliteti kako se to radi kod nas, u nekim drugim zemljama i to znaju svih građani Srbije da plaćaju doprinos za zdravstveno osiguranje pa je to jasno kao dan, lečili se, ne lečili se.

Imate ljude koji 40 godina nisu otišli kod lekara, a 40 godina su plaćali i takvo rešenje kod nas odavno, ali time ne možete da kažete da je besplatna zdravstvena zaštita. To ne postoji.

Naravno da postoje i neki bolji načini, ali to nije tema ovog zakona.

Nakon tog mog pokušaja replike, da su zdravstva Makedonije, Crne Gore i Republike Srpske u zavisnosti od srpskog zdravstva, to nije naš posao. To je njihov posao. Naš je posao da kod nas ljudi budu zaštićeni na adekvatan način.

Druga stvar je ovo što se čuli, ovu masu neistina koju smo čuli. Naravno da nisam rekao da Nišu ne treba klinički centar. Nije bila potrebna nova zgrada jer postoji zgrada koliko hoćete koje su mogle da budu renovirane i u postojećem kliničkom centru i u vojnoj bolnici i to se zna odavno.

To šta je ulagano u zdravstvo, pitajte, tu su neki ljudi koje prepoznajem da su u zdravstvu jako dugo, pa neka se sete šta je bilo od investicija u zdravstvu i 2001. i 2002. i 2003. godine. Sva vozila Hitne pomoći su kupljena 2003. godine koja su za sve hitne pomoći u Srbiji. Svi su dobili nova vozila. To je samo jedna stvar. I magnetne rezonance svuda gde za to postoje uslovi.

Samo još jednu rečenicu.

Nije poenta da se hvalimo. To je naš posao, posao vlasti i tadašnje i današnje da radi na korist svojih građana.

Nisam ja optužio vas za tu novu zgradu Kliničkog centra u Nišu. Ja sam rekao da je to neracionalno ko god da je to uradio 2006. godine. Ako je 2006. godine, onda nemojte vi da se hvalite da ste ga vi napravili, pošto vaši poslanici sada pričaju da ste ga vi napravili. Jesu li ga napravili žuti 2006. godine ili ste ga napravili vi sada?

Neću da se spuštam na taj nivo rasprave pošto je besmisleno.

Dakle, „Jucit“, to nije tačno, i dan danas imate vozila hitne pomoći, to je „Citroen“, čini mi se. Ne, ne, ne, pa, proverite sigurno. Do pre godinu dana nije bilo po informacijama od direktora Kliničkog centra Niš operacija na kardio hirurgiji u Nišu, koji su radili lekari iz Niša. Bili su na specijalizaciji ovde, ali u zadnjih godinu dana. Znači, znam ja lekare u Nišu jako dobro, tako da ne ulazimo u tu temu.

Generalno, znači, bilo je ulaganja u zdravstvo onoliko koliko je bilo moguće, mnogo više racionalno tada, nego danas i došli smo očigledne činjenice da je izgradnja Kliničkog centra u Nišu počela 2006. godine kada nije ni postojala SNS, prema tome nemojte da se hvalite, sada ste vi to uradili, a na komentare koji su dali neke druge kolege koje ovde sede i na njihove neistine, ili što bi rekao Aristotel – laži, neću da odgovaram, oni su očigledno dokaz da zdravstvo u Srbiji nije dobro.

Hvala lepo.
Hoćete li da mi omogućite da govorim?

Hvala lepo.

Moram da ukažem ponovo na jedan loš običaj koji je ovde postao svakodnevni običaj, a to je da se insistira na jedinstvenom pretresu, odnosno zajedničkoj raspravi o stvarima koje nemaju nikakve veze jedna sa drugim i samo neko ko je pod teškim uticajem psihoaktivnih supstanci može da poveže u jedinstveni pretres tri zakona koja su iz oblasti medicine, jedan zakon koji je iz oblasti atomske energije, izbor sudija i izbor članova nekih skupštinskih tela. Nema nikakvog razloga za tako nečim.

Evo, čak i tri dobra zakona iz oblasti medicine, bez obzira što je predlagač Vlada Srbije, a predlagač u Vladi Srbije je kontroverzni ministar zdravlja, nema nikakvog razloga da to stavljate u isti koš i da se time dalje degradira rad ovog parlamenta. Bilo bi dovoljno i vremena i želje i jednog pravilnog odnosa prema predlozima zakona, kad bi to bila rasprava koja je normalna, a to znači da se o svakom zakonu vodi pojedinačna rasprava ili eventualno da se vodi jedinstven pretres o grupi zakona koji imaju nekakve veze jedno sa drugim. Nema nikakve veze, psihoaktivne supstance i atomska energija, ne dao Bog da ima bilo kakve veze, a kamoli sudije i zatvorske sankcije.

No, prvo o sudijama. Naravno da je predlog koji je došao takav da poslanici ni vlasti, ni opozicije ne mogu da utiču na njega. Ja mogu samo da verujem ili da ne verujem, da dam poverenje ili ne onima koji su predložili i unapred sam spreman da dam šansu budućim sudijama i da oni potvrde da su oni dobar predlog za funkcije koje treba da preuzmu i da vrate obraz i poverenje u srpsko pravosuđe. Svedoci smo svi da tu ima svega i svačega, da imamo presude koje su nekompetentne, da imamo presude koje su očigledno pod političkim pritiskom, da imamo presude koje nemaju nikakve veze sa pravom.

Svako ko mi kaže da je to uvek bilo – tačno je. Uvek je bilo takvih stvari, samo što su to nekada bili izuzeci i incidenti, a danas to sve više postaje pravilo i ja mislim da treba poštovati onih 60, 70% sudija koji rade ozbiljno svoj posao, a 30% sudija bi trebalo da bude gonjen zbog onoga kako rade svoj posao i siguran sam da ćemo se složiti oko toga i sa gospodom koja su danas tu da predlažu ove sudije.

Poslednji primer za to je presuda za pobunu JSO (Jedinice za specijalne operacije) nekadašnjeg MUP-a Srbije.

(Aleksandar Martinović: Da li je to tema dnevnog reda?)

Ima sve veze sa dnevnim redom, pošto je uveden običaj od pre par meseci da može da se priča o bilo čemu.

(Aleksandar Martinović: Ne može tako da se priča.)

Vraćam se na temu.
Znači, sudije, kandidati za sudije koji su predloženi na ovoj sednici bi trebalo da se razlikuju od onih koji su doneli sramnu odluku o oslobađanju očigledno krivih za pobunu JSO. O tome će biti i neki drugi…. (Isključen mikrofon.)

Molim vas, kaže koleginica da ću sad da vam objasnim. Ja, naravno, neću to ni da pokušam, jer teško da biste shvatili ako do sada niste shvatili.
No, da se vratimo na ove zakone koji se tiču o zdravstvu. Bez obzira, rekoh, na kontroverznu prošlost ministra, ja ću da pohvalim ova tri zakona. Oni su došli sa zakašnjenjem, slažem se sa nekim kolegama, ali za to nije kriva ova vlast ili nije samo ova vlast. Tako da, da taj deo odstranimo. Mislim da je sve vezano za ta tri zakona, da su to zakoni koji jesu, naravno, prepisani iz onih društava, iz onih država gde je to bolje rešeno, ali tu ja ne vidim ništa loše. Naprotiv, prepisivanje dobrih primera treba da postane pravilo, a ne da to bude stvar za neko zgražavanje.
Jedan od tih zakona se bavi donorstvom. Mislim da je dobro da smo prešli na ovaj sistem, ako usvojimo zakon, a glasaću za njega. Pretpostavljena saglasnost za donorstvo, mislim da je dobro rešenje koje ne umanjuje nikakva ljudska prava. Ko neće da bude donor, nakon svoje smrti, može pre toga da na način koji je opisan u zakonu uradi pred radnje koje će sprečiti da njegovi organi budu deo neke dalje procedure i tu nema nikakvih problema. Mislim da je značajno da time stvorimo jedan veći fond donora i njihovih, da ne ulazim u medicinsku terminologiju, ali da se stvore bolji uslovi da što više ljudi mogu da budu korisnici donora.
Naravno da je dobro napraviti kampanju u tom smeru. Naravno za tu kampanju nije dobro kada se pojavljuju slike ministra zdravlja sa šefovima nekih klanova. Pošto očigledno aktuelna vlast potpuno kontroliše masu medija u Srbiji, bilo bi dobro da ti mediji, da ta kontrola nad tim medijima bude sad iskorišćena za pozitivnu kampanju o donorstvu. Prema tome, pozovite ovaj „dezinformer“, kako se zovu ove druge novine, ružičaste televizije, srećne televizije… (Isključen mikrofon.)

Dakle, nisam znao da vi štitite neke medije, ali dobro. To je sad očigledno i ja vam čestitam na toj humanoj ulozi koju ste sami sebi dali.
Znači, ponavljam, ako vlast već kontroliše medije koje je prepoznao predsedavajući, onda bi bilo dobro da se zloupotreba tih medija iskoristi jednom u dobre svrhe, a to je da vode jednu pozitivnu kampanju, a to je kampanja da donorstvo bude pozitivna stvar i da naše društvo ima pozitivan odnos prema tome. Mislim da bi to bilo jako dobra stvar i da bi doprinela da mnogi ljudi koji imaju probleme, čije zdravstveno stanje, čija bolest može da bude rešena nekom transplantacijom, da se to prevede u praksu i da imamo više koristi od ovog zakona, nego od toga da će on biti samo donet kao jedan tekst. Mislim da je to jako dobro.
Ponavljam, ta tri zakona su dobra, za sudije ćemo glasati. Ova Konvencija o atomskoj energiji je jako dobra, posebno što je potpisana u vreme SFRJot, a evo sad se to produžava na neki način. Nemam nikakve primedbe na taj deo, ali metodološki je loše kako vodite sednice, kako ih zakazuje u ovom slučaju.
Nekoliko dobrih zakona, nekoliko dobrih odluka će biti pod mrljom toga da su zgurani u isti lonac i kuvane na način koji nije dostojan vrednosti koje ti zakoni i te odluke treba da donesu našem društvu.
Ako mogu da dobijem priliku da pitam ministra nešto, nije baš najbliže temi, ali nije ni tako daleko, a to je pitanje Torlaka, pitanje statusa direktora Torlaka. Tamo je gospođa Vera Stojiljković koja je bila direktor od februara 2013. godine do 2017. godine javila se na novi konkurs koji je bio tada raspisan, ali niko nije izabran već godinu dana, godinu i po dana po tom konkursu, a gospođa Vera Stojiljković je ponovo v.d. direktor Torlaka. Voleo bih da mi kažete – kakvog ima smisla u vraćanju poverenja u zdravstvo, u državu da imamo godinu i po dana nakon završenog konkursa v.d. stanje direktora neke državne institucije? Ili je pobedila na tom konkursu, a bilo bi normalno da jeste jer je i pre toga bila direktor, pa znači da ispunjava uslove konkursne ili ako nije, onda ne može nikako da bude ona v.d. direktor. Ovako imamo stanje koje je neobjašnjivo.
Siguran sam da vi imate objašnjenje za to pitanje. Hvala.

Hvala vama, predsedavajući.

Replika.

Prvo vezano za Torlak i neko moje vreme, mislim da ste puno pomešali. Puno ste pomešali. Ako se nešto meri mojim vremenom, to je naravno prepotentno, ja ne koristim takav izraz, ali vreme dok sam ja imao deo odgovornosti u tadašnjoj vlasti, to je bilo do kraja 2003. godine kada je Torlak radio potpuno normalno bez bilo kakvih … Proverite malo istoriju. Ako ne znate na drugi način, guglajte. To preporučujem svima. Ima dosta informacija koje mogu da se nađu na društvenim mrežama.

Što se tiče gluposti gde vi merite vašu glupost i moju glupost, vi ste rekli da je moja veća i to je naravno iz pozicije onoga ko sam za sebe govori da je glup potpuno logična jedna ocena. Nemam nikakav problem sa tim.

Stvari od pre 15 godina nisu praistorija. Stvari od pre 15 godina, 18 godina, 20 godina su moderna istorija Srbije i to ne može da se tako lako zaboravi, bilo da se radi o koketiranju sa kriminalcima, bilo da se radi … (Isključen mikrofon.)

Hvala lepo.

U načelu, ovaj zakon je dobar i postojala je potreba za njegovim donošenjem. Naravno da postoje mnoge oblasti u životu jedne države, jednog društva koje treba definisati zakonom i ova tema jeste bila, praktično, bez jasne definicije. Ali je problem u tome što je i ovako solidan zakon doveden do besmisla intervencijom kolega iz vladajućih klupa, a to su ovi besmisleni amandmani gde se ovaj zakon povezuje sa poboljšanjem stanja u pravosuđu, poljoprivredi, kulturnom razvoju, ekologiji i ne znam čemu sve.

Ja razumem potrebu za opstrukcijom, razumem i potrebu da se nekad pokaže snaga na takav način, ali onda se bar učini neki napor više, pa da se onda napišu amandmani koji bar imaju bilo kakvog smisla. Ovi potpuno besmisleni amandmani, sa teškom mukom iščitanim lošim tekstovima, koje je neko podelio kolegama, dovode u pitanje da li ima smisla glasati za jedan zakon, za koji, kažem, u načelu je dobro postavljen.

Ova rasprava se koristi i za veličanje nekog vremena od 2012. godine, kao da pre toga nije bilo nečega, kao da pre toga i neki koji danas učestvuju u vlasti nisu bili deo neke prethodne vlasti, recimo, u vlasti devedesetih kad je isto bila neka istorija se stvarala, kad su isto bili neki ratovi u koje se ulazilo bez pameti, a gubilo se teško, u isto vreme kad su velika zverstva rađena prema sopstvenim građanima, prema građanima Srbije. Potpuno poništavanje bilo čega što je uradio bilo ko drugi.

Evo, da kažem, ne u svoju odbranu, nego da obavestim kolege i javnost. Mogu da budem potpuno ponosan na ulogu nekih ljudi iz moje porodice u bližoj istoriji Srbije, u modernoj istoriji Srbije. Jedan deda je bio učesnik Prvog svetskog rata, otac je bio ratni vojni invalid sa Sremskog fronta, nesuđeni ujak, pošto je ubijen pre mog rođenja, je stradao 1945. godine, naravno, na pravoj strani, negde na Kozari, kao jedan od kurira komandanta te brigade. Ja sam igrom slučaja morao da nosim uniformu kao predsednik Skupštine grada Niša zato što je tog dana i tih meseci grad bombardovan i za svoj odnos prema toj situaciji, dobio sam zahvalnicu za patriotski doprinos borbi protiv agresije NATO pakta, a grad Niš, koji sam tada vodio, je dobio veliku povelju od Vojske Jugoslavije, tadašnje, za isto delovanje.

U to vreme, dok sam bio na čelu grada Niša su obnovljeni svi istorijski spomenici koji su imali bilo kakve veze sa istorijom tog grada ili istorijom Srbije. Godine 1999, negde u drugoj polovini, je napravljena prva spomen-kapela žrtvama NATO agresije, koju je podigao grad Niš, a ja sam imao tu čast da je otvorim. Godine 2002, tada u svojstvu saveznog ministra unutrašnjih poslova, sam otkrio Spomenik poginulim pilotima srpskim, koji je napravljen ispred tadašnje komande vazduhoplovstva Treće armije.

To su normalne stvari. Svako ko je živeo na ovom prostoru, imao je u svojoj familiji nekoga ko je ostavio svoje kosti, svoj život za budućnost, za bolju budućnost ove države i zato to ne treba nikako stavljati u funkciju prizemne dnevno-političke borbe.

Ja vas pozivam sve da ovaj dobar zakon, da ovaj dan koji nam sledi sutra, da ovo stanje u kome se sada nalazimo ne kvarimo dodatno time što svojatamo nešto sa čim veze nemamo, neki od vas, da se pravi lažno prikazivanje istorije, da Srbija bude zemlja ne samo u kojoj je neizvesna budućnost, nego u kojoj je neizvesna i prošlost, pa slušamo razne izmišljene stvari koje bi trebalo da definišu da pre 2012. godine, a neki misle i tek pre 2016. godine se nije desilo ništa u ovoj državi.

Naravno da se desilo. Ja mogu da budem ponosan bar na dve zahvalnice ili povelje iz 1999. godine, a onaj ko vas vodi može da bude ponosan samo na stanarskom pravu na jednom stanu koji je tada dobio.

(Narodni poslanici SNS dobacuju.)

Da li predsedavajući čuje šta se čuje sa druge strane? Ne čuje. Srediću vam preko doktora Milosavljevića pregled, on je za ORL. Ali, to mine smeta, i to što sada radite je dodatna potvrda onoga što sam do sada govorio.

Nemojte više vi da spašavate Srbe. Gde god ste ih vi spašavali, tamo ih više nema, od Knina do Podujeva.

Odakle pare, to me neko pita. Ja sam uvek spreman nadležnim organima da dam izjavu. Može da bude i javno, možete da napravite i bio je predlog za anketni odbor sa tim pitanjem. Ja sam spreman da vas podučim mnogim stvarima, pa i toj stvari.

Dakle, hajde da pokušamo da u ovim teškim trenucima za našu zemlju, ponovo, imamo bar dovoljno snage, obraza, časti da ne prljamo ono što je svetla istorija ove države, ovog naroda i onih građana koji ovde žive, a nisu Srbi, pošto ovo nije samo država srpskog naroda.

Hajde da pokušamo da bar u trenucima kad je to vrlo potrebno se izdignemo iznad primitivizma koji je neke doveo do toga da se bave samo dnevnom politikom. Hajde da učinimo nešto da se preci, da oni koji su davali život na Kosovu Polju, u balkanskim ratovima, kad su oslobađali Kosovo, u Prvom svetskom ratu, kad su branili Srbiju, u Drugom svetskom ratu, kad su oslobađali ovu državu, u NATO bombardovanju, kad su pokušavali da sačuvaju decu i nejač, da bar ti ljudi se ne stide onoga što je danas srpska politika, odnosno vlast koju vi predstavljate.

Ja sam rekao nekoliko činjenica malopre. Upućene su te činjenice onima koji nisu glupi i onima koji nisu zli. Tako da me ne čude mnoge reakcije koje sam čuo posle toga, ali one me ne interesuje.

Zbog pravde i zbog srpske javnosti tačno je da je napravljen spomenik pored kapele u Nišu. Mislim da je gospodin Mrkonjić bio kreator izgradnje tog spomenika, a i on bi mogao kao neko ko se bavi obnovom zemlje posle bombardovanja da kaže o tome kako je grad Niš učestvovao u tom procesu, ako ga to interesuje.

Što se tiče mojih izjava vezanih bombardovanje, ja vas pozivam da guglate, pošto ne znate ništa drugo, pa da nađete moje izjave pre bombardovanja, za vreme bombardovanja, posle bombardovanja i imate na „Jutjubu“ i moj govor u Generalnoj skupštini NATO pakta negde na jesen 1999. godine, pa, onda možete tu da čujete moje stavove koji nisu naknadni stavovi, koji nisu stavovi nakon da se prvo dobije stan na Vračaru pa da se posle menjaju stavovi, nego to su stavovi koji su iz 1999. godine i izrečeni NATO paktu na njihovoj generalnoj Skupštini, ako znate šta je to.

Što se tiče 90-ih i onih ko je kriv za to kako je stradao srpski narod, to je jasno kao dan i to sam ja izrekao. Krivi su naravno ovi ludaci koji su nas bombardovali i koji su nas napadali svuda okolo, ali i domaći kriminalci, koji prvo znaju kad je bilo bombardovanje, poštovani kolega, ne 2000. godine, to ste pomešali malo, verovatno ste tek 2000. godine izašli iz rupe u koju ste se sakrili 1999. godine …

Neki su skoro posle 20 godina kažnjeni pa vam je prvi čovek, prva ličnost ovog režima danas osuđen na godinu dana zatvora. (Isključen mikrofon.)