Ne, ja nisam umoran. Ne možete vi da definišete ko je ovde, šta ste vi? Lekar?

Član 70. glasi: „Odluke o strateškom partnerstvu, osnivanjem novog privrednog društva, donosi Vlada  na predlog ministarstva nadležnog za poslove privrede“.

Ovaj član zakona je osnov za korupciju i zato ga treba brisati. Hvala.

Tačno je da nije postojalo strateško partnerstvo kao opcija u ranijem periodu, i to je više nego tačno. Ne postoji još uvek dok se ne usvoji ovaj predlog zakona. To je razlog zašto se ovako brzopleto donosi zakon da bi se izvršilo ozakonjivanje nezakonitih ugovora o strateškom partnerstvu, recimo, u slučaju „AIR Srbija“. Sami ste rekli da do sada to ne može da se uradi. Vaš predsednik Vlade je napravio taj ugovor i prekršio zakon i donošenjem ovog zakona treba da se pokrije ta rupa. To je jasno kao dan, brisati član 72.

Član 105.

Ne možete vi, predsedavajući, da određujete to šta ja treba da radim, da li sam imao hrabrosti. To što se vama danas pojavio predsednik Vlade Aleksandar Vučić i što ga vi viđate kao fatamorganu, ja tog čoveka znam 20 i nešto godina i nikakva fascinacija nije što se on pojavio danas ovde.

To što sam pitao, pitao sam. Pola sata sam postavljao pitanja i svako ovde ko nije zlonameran ili glup, a znam da su ovde mahom dobri ljudi, je mogao da se… (Isključen mikrofon.)

Član 81. koji je predmet privatizacije i kapital koji je manji od 50% pa se navodi šta se primenjuje a šta se ne primenjuje od ovog zakona u tom slučaju.

Voleo bih da dobijem odgovor od ministra da li su u ovom zakonu bilo gde predviđena sredstva za restituciju? U starom zakonu je bilo predviđeno 5% od prihoda privatizacije. Da li postoji u ovom zakonu?

Ovim članom se definiše da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o privatizaciji koji je donet 1991. godine, pa menjan 1993, 1995, 1997, 1997, 2010, 2012, 2012 i 2014. godine dva puta, jednom po odluci Ustavnog suda, ali ostaje navedeno da ostaje na snazi član 11. i uredbe o postupku i načinu restrukturiranja subjekata privatizacije, tako da je očigledno da ovim zakonom nije okončano restrukturiranje.

Konačno, ja mislim da svi možemo da budemo zadovoljni današnjom diskusijom, da mi kao predlagači imamo potpuno zadovoljstvo, jer smo kroz ovih nekoliko sati lake i uspešne rasprave uspeli da ostvarimo više svojih ciljeva. Jedan deo je bio edukativnog karaktera, drugi deo je bio razobličavanje jednog pogrešnog tumačenja ovog zakona kao reformskog pračuda u ovoj oblasti.

Vrlo je lepo što smo negde na polovini današnje rasprave čuli jedno tumačenje koje je došlo sa najvišeg mesta, odnosno od ministra, da je i stari zakon bio dobar, ali da je morao da bude menjan zato što su promenjeni uslovi i atmosfera za proces privatizacije u privrednom ambijentu u kome se mi sada nalazimo i da je bilo potrebno da se isprave nedoslednosti i problemi koji su nastali u sprovođenju starog zakona. To je bio razlog zbog kojeg smo mi mislili da na to treba reagovati, da se donošenje novog zakona ne pretvori, pod a, u jedno estradno mahanje kvazi novim zakonom koji rešava sve probleme, što nije bio stav ministra, nego onih koji su se bavili estradnom propagandom ovog zakona i, sa druge strane, da bude jasno da je i postojeći zakon koje su primenjivale sve vlasti od 2001. na ovamo bio u jednom delu dobar.

Hvala svim poslanicima na saradnji. Hvala ministru i njegovim saradnicima na dobroj saradnji. Hvala gledaocima koji su ostali uz nas do ovo doba.

Razlog za podnošenje ovog amandmana je bila naša procena da legitimacija stečajnog upravnika je malo previše militarizacije ove funkcije, ali nakon vrlo jasnih argumenata koje smo čuli od direktorke Ivane Matić odustajemo od ovog amandmana i prihvatamo to da će legitimacija pomoći stečajnim upravnicima da lakše dolaze do dokumentacije koja je neophodna za stvaranje prave slike o privrednom subjektu koji oni vode u stečaj. Tako da, povlačimo amandman.

Znam da pominjanje javne rasprave kod mnogih ministara izaziva pojavu da im se podigne kosa na glavi, ali tu naravno ne mislim na ministra koji je ovde danas prisutan. Oko toga bih nekoliko reči, pošto je to bila dominantna tema.
Ne možete da zovete javnom raspravom nešto što je bila javna rasprava pre nego što ste doneli konačan predlog zakona koji ide prema poslanicima. To pre toga može da se zove konsultacijama, bilo kako, a kada Vlada usvoji tekst onda se on pusti u javnu raspravu, da se zna o čemu se vodi javna rasprava. To ne mora da traje dugo, može da traje sedam dana, može da traje 14 dana. Za ovu temu sedam dana je sasvim dovoljno. To je jedna primedba, ali to nije suštinska primedba.
Nije dobra navika i nije dobar običaj da vlast prepada opoziciju i javnosti i građane brzim predlozima zakona, ali postoji rešenje i za to i mi smo ga iz Nove stranke našli. Ono što je mnogo važnije to je da je pitanje javnog informisanja uvek problematično, da je to pitanje koje nikada nije rešeno, ni u najdemokratskijim zemljama, da tu uvek postoji velika borba za ostvarivanja prava na informisanje i na slobodu sa novinarske strane, a i dovoljno informisanja sa strane građana, tako da ovaj set zakona daje solidnu osnovu za početak te borbe.
Dali smo dvadesetak amandmana koji su tu da poprave ove predloge zakona, ali je najveća odgovornost da li će mediji biti slobodni i da li će građani imati punu informaciju je na vlastima i na novinarima. Sloboda i u ovom slučaju, kao i u svim drugim slučajevima se ne dobija nego se za nju borite. I kada se borite i kada se izborite morate da je čuvate. Vlast kada donosi neke zakone uvek treba da razmišlja da neće biti doveka vlast, da će biti opozicija i da će onda možda nešto što je spakovala opoziciji da se vrati kao bumerang. Mislim da mi u našoj istoriji imamo puno takvih primera. Poslednji primer je bila ova izmena zakona 2009. ili 2010. godine, kada je pooštren bez bilo kakvog osnova odnos prema medijima, ali najgori primer u modernoj srpskoj istoriji za maltretiranje medija, građana i javnosti uopšte je Zakon o informisanju iz 1999. godine, kada je ministar informisanja bio Aleksandar Vučić. To je drakonski zakon koji je mnoge medije naterao na to da propadnu, da finansijski budu uništeni. U vreme tog zakona i tog ministrovanja je ubijen i Slavko Ćuruvija, što nema nikakve direktne veze, ali govori o atmosferi koja se tada stvarala.
Ono što imamo danas kao opciju još jednu, to je da ponovo imamo cenzuru koja je ovakva ili onakva, auto ili nametnuta, to je potpuno nevažno. Svako ko to demantuje govori neistinu, imamo primer novinara Škora koji je rekao svoje mišljenje o Vladi u jutarnjem programu, koji ko zna ko vidi ili ne vidi, pa je zbog toga izbačen sa mesta urednika nedeljnog izdanja jednih novina na mesto novinara u nekoj sportskoj redakciji.
Konačno, imamo veličanje takse, odnosno poreza za plaćanje javnih servisa kao krunsko rešenje koje je na tragu evropskih najboljih iskustava. Naravno da bi to bilo dobro da mi i u drugim oblastima imamo ta iskustva, ali ih nemamo. Moguće je da mediji budu nezavisni i ako nemaju pretplatu. Najbolji primer za to je period od 2001. do 2004. godine, tada se nije plaćala pretplata za RTS nikakva, a to je sigurno vreme kada su svi mediji, pa i javni servis bili najžešći kritičari vlasti i to svako ko se malo seća ili ko pogleda istoriju, setiće se da je to tačno. Prema tome, taksa, porez na TV pretplatu nije garancija nezavisnosti. Imamo sudstvo kao jednu aktivnost koja može da se poredi. Sudstvo je nezavisno, finansira se 100% iz budžeta, znači ne postoji nezavisna taksa za sudstvo nego se finansira iz budžeta, a sudstvo mora da bude nezavisno. Želim da ovo bude početak borbe za ostvarivanje prava na slobodno informisanje. Ono danas u Srbiji ne postoji, ono je ostvarivo kroz jedan dugi proces u kome, ponavljam, najvažniju ulogu ima vlast i imaju novinari, a imaju i građani koji moraju da traže i od vlasti i od novinara da dobiju pravu informaciju. Hvala vam.

Prvo, da vas upozorim da mi ide vreme.
Drugo, dva su osnova. Jedan je korišćenje prigovora na Poslovnik kao replike od prethodnih govornika, a konačno i sada na izlaganje gospodina Babića, koga niste pitali na čije izlaganje daje repliku.

Ali, vi ste rekli da je to zloupotrebljeno.

Kako nije? Govorio je o saveznom ministru, a jedini živi savezni ministar unutrašnjih poslova sam ja.

Molim vas, postavljao je direktno pitanja i pomenuo me… (Isključen mikrofon.)

Hvala, predsedavajući.
Hvala ministru što se vratio da čuje diskusije poslanika.
Tri zakona su u ovoj raspravi. Prvi je Zakon o postupku registracije. Tu nemamo primedbe. To je usaglašavanje sa izmenama Zakona o računovodstvu i nekih drugih zakona, tako da ćemo glasati za taj zakon.
Drugi zakon je Zakon o stečajnom postupku. I tu nemamo bitne primedbe. Taj zakon je značajno bolji nego prethodni.
Imamo jedan amandman kojim tražimo da se briše član 2. koji predviđa legitimacije za stečajne upravnike. Mislim da je to nepotrebna militarizacija tog posla.
Šta će stečajni upravnik da dobije, koliko će biti značajniji, pošteniji i važniji ako ima legitimaciju? To je potpuno besmislena stvar. On ima rešenje kojim je postavljen na tu funkciju i ako mu to ne pomaže u vršenju njegovog posla, teško da će legitimacija da mu pomogne.
Nadam se da će prihvatiti taj amandman i onda ćemo glasati i za taj zakon.
Imamo i treći zakon koji ne valja ništa, a to je Zakon o privatizaciji. Nas dvojica ćemo glasati protiv tog zakona. Zašto zakon ne valja? Zato što razlozi za donošenje zakona počinju sa tim da je ostvarena stabilizacija makro-ekonomskog okruženja, te su time stvoreni uslovi za nastavak privatizacije. Gde je to ostvarena makro-ekonomska stabilnost u okruženju? U Srbiji? Danas? Jedino ako je makro-ekonomska stabilnost neka bajka, a pošto nije bajka, pošto svi znamo šta to znači, u Srbiji apsolutno nije ostvarena makro-ekonomska stabilnost.
Za privatizaciju ostalih 584 preduzeća, od kojih je 161 u restituciji, postoje sasvim dovoljni atributi i u postojećem zakonu ako se on sprovodi dosledno, ako se sprovodi onako kako je sprovođen u prve, dve, tri godine onaj prvi zakon iz 2001. godine i ako se ne sprovodi na način na koji je sprovođen od 2004. godine do današnjeg dana.
Šta je sa tih 584 preduzeća? U restituciji je 161. Praktično, jedna polovina je odmah spremna za stečaj, pošto to nema nikakvo poslovanje. Za nekih 58, od ovih ostalih 423 preduzeća, nije utvrđeno da su na adresi gde su prijavljena. Citiram direktorku APR. Znači, nisu pronađeni. To je posao za forenzičara, a ne za ekonomiste ili za neke finansijske eksperte. Mahom su to mala preduzeća. Vrlo mali broj ljudi je tamo zaposlen. Nema tu nikakvih stotine hiljade ljudi. Ako izuzmemo ovih 161 u restituciji među četiristo i nešto van restrukturiranja, praktično tu ima tridesetak hiljada ljudi. Mislim da je fer prema njima da im se kaže da njihova sudbina neće biti popravljena tako što će se produžiti njihova nada, donošenjem novog zakona koji traje godinu i po dana, a praktično treba pola godine da on počne da se sprovodi.
Ako 10 godina te kompanije, ta preduzeća nisu našli zainteresovanog kupca koji je spreman da uđe u avanturu privatizacije, mislim da je nerealno da očekujemo neka velika čuda.
Tu ima nekoliko velikih preduzeća. To su: „Simpo“, „Lasta“ i još nekoliko preduzeća. Sva ostala su mahom preduzeća koje je teško pronaći na adresama gde su prijavljena ili ako ih nađete, nemate šta da nađete, osim njihove table.
Mislim da je donošenje novog zakona samo gubljenje vremena i da je postojeći zakon mogao već da da sve te efekte.
Ako tražimo pravi razlog zašta se donosi novi zakon, to je pokušaj konvalidacije nekih prljavih poslova koji se rade poslednjih godinu, dve dana. Pre svega su vezani za neke tajne poslove, kao što je „Etihad“, kao što je zemljište u Vojvodini, kao što je prodaja hotela na Kopaoniku, kao što je fabrika čipova koja ne postoji, a to je pokušaj da aktuelna vlast sakrije svoje nezakonito ponašanje donošenjem ovog zakona.
Gospodine ministre, nadam se da vi nećete biti jedan u seriji ministara koji su posle šest meseci shvatili šta im se radi iza leđa i da ćete na vreme shvatiti zabludu ovog zakona.

Hvala.
Potpuno je nevažno šta su govorili prethodnici ali zbog javnosti da kažem, pošto je izrečeno puno neistina. Pomenut sam lično, izrečene su neistine vezano za recimo jedan primer privatizacije „Lukoil“. Na tu privatizaciju kao i na sve privatizacije koje su izvršene od januara 2002. godine do februara 2004. godine sam ponosan i spreman, bez obzira što predsednik Vlade niti Vlada ne učestvuje ni u jednoj privatizaciji, da za sve to snosim odgovornost, etičku, krivičnu i kako god hoćete, i tu nema nikakve, posebno za privatizacije kao što je recimo „Lukoil“, koju je vodio vaša sadašnja perjanica, Siniša Mali, a posle, čuo sam danas, to nisam proverio, i radio u tom „Lukoilu“. Moguće da je to neki sukob interesa, ali to se desilo posle 2004. godine kada ja nisam mogao da utičem na to. Proces privatizacije „Lukoila“ na tenderu je bio potpuno čist. Ne znam da se vodi bilo kakva istraga o mene, a trebalo bi da znam ako se vodi, niti je vođena, niti će biti vođena.
Što se tiče koferčeta, to proverite sa vašim koalicionim partnerima. To je vezano za neku drugu priču, a ono što ste pogrešno interpretirali, a to je da sam ja pomenuo Vučića, nisam. Ako hoćete da ga pomenem, naravno da sumnjam u njegove poslove oko „Etihada“, zemlje i ne znam čega svega sa našim vekovnim prijateljima Arapima, bez bilo kakvog negativnog odnosa prema njima. Mislim da sam ja čovek koji ne treba da dokazuje ni svoj patriotizam, ali ni svoju toleranciju.
Konačno, ovo govorim zbog javnosti, a potpuno je nevažno šta o tome misli neka loto devojka koja je juče izgubila direktora ili šta o tome misli banjski zelenaš koji je preprodavao grobove. Hvala.

Predlažem da se ne usvoji ovaj amandman. Sa punim poverenjem da je podnet u najboljoj nameri, mislim da nikakav amandman ne može da popravi ovaj zakon. Zakon koji u svom prvom članu, postoji opšta saglasnost i predlagača, Vlade Srbije i svih narodnih poslanika da taj prvi član ne valja i da ga treba menjati. Da se ne pozivam na neke izreke - kako se nešto rodi, to vreme ne može da popravi.
Mislim da je izgubljeno dovoljno vremena čekajući ovakav jedan zakon koji je nepotreban. Srbija ima dovoljno i zakona i institucija i odgovornih ljudi koji mogu da se uhvate u koštac sa posledicama poplava. Mislim da tu ne postoji nikakav razlog da se donosi bilo kakav leks specijalis, da se osnivaju bilo kakve specijalne kancelarije koje treba da otklone posledice poplava.
Dva meseca i jedan dan je od dana „D“ kada su počele poplave. Prošlo je sigurno 45 dana od kada se voda manje više povukla i od tada do danas nije učinjeno ništa, apsolutno ništa. Ako je ovaj zakon prepreka tome da se nešto radi ili je on uslov da se nešto radi, mislim da je bolje da ga nema, a da nadležne službe rade svoj posao.
Koje su to nadležne službe? Prvo imamo Ministarstvo za vanredne situacije. Ministarstvo za vanredne situacije je apsolutno po Zakonu o Vladi kompetentno, spremno i već je bilo obavezno da preduzme sve mere i u vreme kada je počela vanredna situacija, a kamoli 45 dana posle toga.
Vrlo je čudno da se osniva kancelarija pored tolikih ministarstava koja postoje. To je meni ne poverenje u ministre koji su u Vladi Srbije. Ako morate da dovedete nekoga, a to isto ima veze sa članom jedan, jer da je Vlada dobra ne bi…