Bilo bi jako lepo da je ovo tačno što sam čuo od ministra. To znači da je održivost poslovanja subjekta privatizacije to da subjekt privatizacije, odnosno firma, privredno društvo, proizvodi ili pruža usluge i njih naplaćuje na tržištu tako da ostvaruje veći prihod nego što su troškovi. U čemu je problem onda sa tom firmom? Zašto ona ima probleme? Čemu onda zakon koji treba da spasi tih 600 firmi od problema, ako one mogu da posluju na način na koji ste vi rekli? Zašto nisu do sada našli nekoga da ih privatizuje?
Naravno da to to znači u jednoj široj definiciji, ali tome apsolutno nije mesto u ovom zakonu, jer da jesu takve, oni bi već odavno bile privatizovane i radile bi vrlo profitabilno. Hvala.

Hvala vam.
Primer „Galenike“ je jako dobar i naravno da niko normalan ne želi propast te firme, pa ko god da je u ovoj Srbiji, ali je ta „Galenika“ došla u taj položaj zato što nije privatizovana po starom zakonu, u vreme kada nisu pravljene poslovne gluposti, egzibicije, namirivanje partijsko, klanovsko, kumovsko ili ne znam kako.
Znači, mi imamo ceo segment farmacije koji je privatizovan. Sve ono što je imalo mesta na tržištu je opstalo i danas posluje jako dobro. Ono što je bilo mrtvo pre 20 godina, mrtvo je i dan danas. Prema tome, to je jedan problem sa tim primerom.
Drugi je problem što najveći deo drugih firmi, da li je tu „Lasta“ i „Simpo“, sve ostale firme su firme koje teško mogu da se porede sa „Galenikom“.
Konačno, pitanje ko plaća te dugove? Ko je time što je propušteno da se to privatizuje, po starom zakonu, u vreme kada je to trebalo da se radi, ko plaća sve te dugove? Ne plaća to Vlada. Ne plaća to ni država. To plaćaju građani Srbije.
Prema tome, hajde da uzmemo tih par velikih firmi da stavimo na stranu i da mi objasnite ili bih ja mogao da me uputite na neki sajt, na neku publikaciju gde bih ja mogao da se upoznam sa tim šta je po kojoj metodologiji i po kojim standardima se vrši ocena održivog poslovanja subjekta privatizacije.
Inače, ne sumnjam u dobre namere. To govorim vama, ministre, i vašim saradnicima, ne skupštinskoj većini. Hvala.

Naravno da će sva pitanja biti postavljena predsedniku Vlade. Mislim da je to pravi način komunikacije parlamenta i Vlade, a i sam predsednik Vlade je rekao da će on odgovarati na pitanja poslanika, tako da će sva pitanja biti upućena njemu. Ima ih više i tiču se onoga što građani Srbije očekuju da dobiju danas kao odgovor. Nema pitanja interesuju i mene lično, ali u izboru tih pitanja sam se pre svega vodio time dam odgovore na sve one teme koje stoje u srpskoj javnosti i nikako da dobijemo konačan odgovor na to.
Prvo pitanje. Ugovori sa „Etihadom“, sa „Fijatom“, sa NIS, tajni ugovori, predsednik Vlade je još u kampanji, kada je bio šef svoje stranke i kandidat za premijera je rekao da će to biti objavljeno do 16. marta, pa onda nešto posle, pa nešto pre, u svakom slučaju od 16. marta do dana današnjeg je prošlo skoro četiri meseca, nismo dobili te odgovore. Zašto se to ne objavljuje? Koji to član bilo kog pravnog akta u Srbiji to dozvoljava? Zašto dopuštamo da važna pitanja za ovu državu ostanu bez odgovora? Kada je nešto bez odgovora onda se tu stvaraju razne sumnje.
Obećano je takođe da će se u prvih 100 dana Vlade čuti i dati tačna i prava istina o privatizaciji „Politike“. Misli se verovatno na kompaniju „Politika“. Od toga nismo čuli ni reč, ni u javnosti, ni u bilo kakvom direktnom dokumentu koji bi potekao iz Vlade.
U vreme poplava još su bile u jeku, obećano je na sednici da li Vlade da li kriznog štaba da će biti hitno objavljen spisak svih donatora koji su svojim sredstvima pomogli obnovu države od posledica poplava. Do dana današnjeg mi nemamo taj spisak. Ne znamo onih tridesetak miliona, čini mi se koji je skupljen na taj humanitarni način, ko je to dao, kuda ide taj novac, ko raspolaže tim novcem, a to je bilo obećano?
Izveštaj o poplavama je prošao kroz Skupštinu, a ja nisam shvatio da li je to bio taj izveštaj koji nam je obećan da će biti dat kad svi ministri imaju vremena da dođu i da nam kažu svoje viđenje, ili je to bio samo onaj dokument od 300 i nešto stranica koji ja praktično jedna kompilacija raznih izveštaja od kojih su neki neupotrebljivi, neki dosadni, neki pogrešno definisani. Znači, šta je sa izveštajem o poplavama?
Obećano je u prvih 100 dana Vlade, Zakon o privatizaciji, Zakon o stečaju. Recimo da je to usvojeno.

Prvo komentar. Ja nisam izabran ni na čijoj listi, nego je to bila koalicija koja se zvala kako se zvala. Možete da se informišete.
Drugo, niste dali odgovor na ugovor o „Er Srbija“. Rekli ste - to što su parametri koje ste obećavali da će taj ugovor da donese, ali ugovor nismo videli.
Što se tiče Mileta Jerkovića, on me je tužio zbog klevete, zato što sam mu rekao da je kriminalac javno, pa je posle odustao, tako da nemojte njega meni da prebacujete. Molim vas, sada vi mene slušate. Nijedan ugovor koji ste pomenuli nema nikakve veze sa vremenom dok sam se ja bavio politikom i to vi dobro znate. To je rađeno u vreme kada je tu stranku vodila neka ekipa sa kojom ste vi hteli da pravite Vladu pre tri meseca, tako da nemojte meni to da… Ako je neko bio protiv tih tajnih ugovora, ako je neko bio protiv privatizacija kao što je Mile Jerković, od 2004. godine do dana današnjeg, to sam bio ja.
Da vam postavim još samo dva pitanja, pošto vidim da ne dajete odgovore na pitanje o autokomponentama u Pančevu, čipovi itd, itd, dva laka pitanja.
Prvo, da li možete da garantujete da niko od vaših ministara nije nezakonito stekao diplomu ili da nije plagirao magistarski ili doktorski rad? To je prvo pitanje. Ako kažete da garantujete, više nikad neću postaviti ovo pitanje.
Drugo pitanje – ko je odabrao i platio profesionalne muzičare koji su zabavljali ministre na ekskurziji za Niš koja se desila u ponedeljak, a srpski mediji su dobili puno informacija o onom veselju u autobusu? Hvala lepo.

Nisam zadovoljan odgovorima. Nisam dobio nijedan precizan odgovor na bilo koje pitanje, neka nisu ni pomenuta kao recimo, plagijati. Što se tiče „Er Srbije“, da vas podsetim da je 2003. godine JAT je poslovao sa profitom, s tim što je imao istorijske dugove od pre, znači, nije imao gubitke tada.
Što se tiče ovih drugih pitanja, stvarno je lepo slušati to što govorite, ali tu nema nikakvog osnova. Vaše lepe želje su bez osnova i to je problem ove Vlade, i možda joj mesto u autobusu.
I konačno, nemojte da vičete na mene. Nisam ni član Vlade, niti član otadžbinske uprave.

Nemojte da vičete, to nisu argumenti.

Hvala predsedavajući.
Ovo je član 25. koji definiše kriterijume za učestvovanje na javnom prikupljanju ponuda sa javnim nadmetanjem. Naravno da je i to bilo u sadržaju prethodnog zakona, odnosno još uvek važećih zakona i zato mi tražimo da se i ovaj član briše.
Mislim da bi bilo dobro da podsetimo i poslanike, ali, pre svega, građane Srbije, koji možda gledaju ovaj prenos, pošto smo u međuvremenu imali jednu seriju, nekad u ovo vreme su išli crtani filmovi i „Laku noć deco“, tako da se malo vratimo na ozbiljne teme.
Naša ideja sa amandmanima je da ukažemo da je bilo nepotrebno pisati novi zakon, da je nepotrebno da se on predstavlja kao reformski zakon, kada je potencijal starog zakona, uz neke adekvatne izmene na koje smo i mi ukazali mogao da služi svrsi i da okonča privatizaciju, realno, tristotinak preduzeća koja nisu privatizovana a možda imaju neku šansu da nađu svog kupca.
Mislim da je to što postoji jedan histeričan odnos prema nama kao predlagačima, što nas ovde vređaju, malopre i predsednik Vlade, sada poslanici, to je meni potpuno razumljivo, to je posledica straha. To je iskonski strah od nepoznatog, od čitanja, od pisanja, od razumevanja suštine parlamentarizma i to je, mnogi stručni autori su to već obradili tako da nas to ne čudi, ne možete nas uvrediti, jer da biste mogli da uvredite, gospodina Pavićevića ili mene, morate da mnogo radite na sebi, na tome šta ste, ko ste i gde se nalazite. Hvala vam.

Nije mi baš jasno zašto je prethodnik dobio repliku, ali nema veze. Nemam ništa protiv.
Da upozorim samo da je čitao sada nešto što nema nikakve veze sa članom 25. koji je sada na dnevnom redu. Samo malo pažnje bi bilo značajno jer bismo time ubrzali rad po pojedinostima i završili u nekom razumnom roku. To je naš cilj. Nemamo nikakvu nameru da bilo koga maltretiramo.
Naravno, ako je, koliko sam shvatio, ova replika bila upućena na to šta je malopre pričao predsednik stranke, čiji je prethodni govornik član i govorio je da je njemu sve jasno šta je rečeno, jer smo dobili sve odgovore. Ja mu čestitam na tom saznanju, ali naravno, svako ko iole razumno razmišlja, zna da nismo dobili ni jedan odgovor, da su ugovori sa Etihadom i svi ostali još uvek tajna, da nemamo pojma šta je bilo sa tom politikom, da nisu privatizovane banke, kao što je obećano.
Nisam dobio čak ni odgovor, taj potencirani odgovor oko pitanja plagijata. Dobili smo odgovor da predsednik Vlade garantuje da ministar unutrašnjih poslova nije plagirao svoj doktorat.
Moje pitanje je bilo – da li može da garantuje da nijedan član Vlade nije to učinio? Nisam dobio ni taj odgovor, ali ja razumem, kada je neko na vlasti, sećam se tog vremena, mada je bilo davno, onda, pored svih drugih obaveza koje imate, znate i da je bliži put ka odlasku sa vlasti nego kao ostanku na toj poziciji,
Što se tiče naše budućnosti koji su nam neki poslanici koji su složili roze, plavu i sivu boju, govorili da mi nemamo budućnost i da ćemo biti obrisani, to sam ja slušao i u 90-im i na početku 2000-ih i ja takve imam u svojoj kolekciji koliko god hoćete.

Hvala.
Član 27. kojim se definiše ko određuje uslove za cenu prodajne dokumentacije. Naravno da je to bilo i u postojećem zakonu, a mislim da je ovo više materija za neki podzakonski akt, a ne za zakon. To sada da ministar je nadležan da određuje cenu prodajne dokumentacije malo mi ne deluje za zakon, ali dobro, možda ja tu grešim. Možda je predlagač hteo time da precizira upravo u zakonu i taj detalj. Generalno, naravno da je to deo uobičajene procedure i da neko treba da odredi cenu i da onaj ko želi da pristupi javnom prikupljanju ponuda sa javnim nadmetanjem mora da otkupi dokumentaciju. To je potpuno prirodna stvar.
Čini mi se da se izgubila nit kod nekih kolega. Znači, to što mi tražimo da se brišu svi članovi ovog zakona ne znači da će Srbija ostati bez Zakona o privatizaciji. To je zakon koji već postoji, koji je donet 2001. godine, koji je nekoliko puta menjan, koga je napadalo i kuso i repato, ali ga niko nije promenio do sada, a sada mislimo da se to radi na jedan pogrešan način i u zao čas, odnosno kada već praktično nemate na kome da primenite taj novi zakon.
Da ukažemo još jednom na tu opasnost, a što je potvrdila i potpredsednica Vlade, Udovički, da postoji u ovom zakonu i opasnost od toga da bude generator korupcije, pre svega u ovom delu koji se tiče strateškog partnerstva. Hvala.

Hvala lepo.
Član 29. se bavi početnom cenom i načinom kako se ona definiše u prvom i drugom krugu pokušaja javnog nadmetanja. To postoji u aktuelnom tekstu aktuelnog zakona. Iz istih razloga, koji su bili osnov za prethodne amandmane, na taj način objašnjavam i ovaj amandman. Hvala.

Komentar uvaženog kolege poslanika prethodnika je vrlo interesantan i posledica je jednog enciklopedijskog neznanja.
Samo zbog toga moram da vas podsetim na vreme o kome govorite, pošto se meni obraćate da je te godine privatizovano skoro 1.000 preduzeća, da je dobar deo toga išao preko međunarodnih tendera, da je najveći deo ostaloga išao preko javnih aukcija, da je tada ostvaren prihod preko dve milijarde dolara, da je tada broj zaposlenih u javnoj upravi bio 504.000, a ne 800.000 koliko je danas, da je tada vrednost tendera bila 61 dinar, a ne ovo što imamo danas, da je birokratija u Srbiji tada brojala samo 27.000 ljudi, a danas ih ima 72.000, tako da o vremenu kada sam se ja bavio politikom…

Dozvolite samo da…

Ne nisam čuo nikakv minut. Da završim samo.

Ako hoćete da mi oduzmete reč, izvolite. Samo mi kažite mogu li da nastavim.

Hvala vam.
Prema tome, to je bilo, ponavljam, zlatno vreme reformi i privatizacije u Srbiji i za tim vremenom možemo svi da žalimo zato što je prošlo i zato što se nažalost nikada neće vratiti, a reakcija divnih stvorenja je uvek bila inspirativna…