Na ovaj amandman smo dobili odgovor Vlade koji ću delimično da citiram. Kaže – odredbama člana 173a Zakona o zdravstvenoj zaštiti propisano je da ministar donosi kadrovski plan za zaposlene u zdravstvenim ustanovama iz Plana mreže, „p“ veliko, kojim se utvrđuje maksimalan broj zaposlenih u tim zdravstvenim ustanovama koji mora biti usklađen sa finansijskim sredstvima itd.
Kakav je plan bio, to vidimo sada. Svi u Srbiji govore, i vlast i opozicija, i ministar, i lekari, i zaposleni, i nezaposleni da imamo problem sa odlaskom velikog broja lekara sa specijalizacijom, da neki odlaze u inostranstvo, neki su pred penzijom, i da smo suočeni sa manjkom ljudi sa specijalizacijom. Toliko o planu.
Plan, kako još jedan izraz, kadrovski plan. To je rečnik sa polovine prošlog veka. Kakvi kadrovski planovi? U kojoj to državi imate kadrovske planove za zdravstvo? Ko može da spreči bilo koga ko ima dovoljno znanja i dovoljno sredstava i koji želi da specijalizira neku granu medicine, ko to može da ga spreči? Time se ne garantuje, naravno, radno mesto. Nikome se ne garantuje radno mesto, bez obzira šta piše ili šta je pisalo u Ustavu. Čovek može za svoju volju, za svoj kabinet ili možda time želi da sam osnuje neku privatnu zdravstvenu ustanovu. Ovde postoji veliki master plan, koji su i raniji ministri pravili, pa vidimo na šta to liči sada. Nadam se da novi ministar neće da upadne u tu zamku, da svojim planom ovu agoniju koju sada imamo produži na još duži period.
Ono što je inicijacija našeg amandmana, to je da svako ko ima dovoljno znanja, ko se kvalifikuje kroz redovne studije prijavi na specijalizaciju, da prođe, naravno, apsolutno isti program kao i svi oni koji rade u državnom sektoru ili dolaze iz privatnog sektora, ili ne rade nigde, što je naš amandman i da mogu da dođu do specijalizacije. Time se povećava broj ljudi koji imaju specijalizaciju lekara u našoj zemlji. To se zove tržište. Ja znam da je to jedna opasna reč, da se mnogi plaše toga. Ali ako se to pominje u programima stranaka, ako se to govori na sva zvona u ekspozeu, pa daj da primenimo to. Nema bolje prilike nego što je pitanje zdravstva. Kome će to smetati? Rekli ste da nemate potencijala. Samo četiri fakulteta nemaju dovoljno prostora da prime ljude na specijalizaciju, stvorite zakonske uslove. Možda će kada se stvore takvi zakonski uslovi, fakulteti naći način kako da prošire svoj potencijal, možda će tu videti izvor novog finansiranja, bez snižavanja kriterijuma za specijalizante. Sve je to moguće uraditi, samo je potrebno malo volje i ja se nadam da svi mislimo dobro ovoj državi, a ako to mislimo, hajde da danas stvorimo zakonske uslove i naravno da nam to do kraja godine neće dovesti ljude sa specijalizacije, ona traje pet godina.
Ako sačekamo sa ovom odlukom godinu dana, to će biti šest godina. Ako sačekamo da stvorimo sve uslove, biće deset godina i mi ćemo stalno imati problem sa tim da imamo nezaposlene lekare i manjak lekara u kliničkom zdravstvu.
Sve ono što se dešava sada dok se ne donese jedna prava reformska mera kao što je ova, uz sve one druge koje sam pomenuo, uz promenu zdravstvenog osiguranja sistema, rekao sam da imamo jedan sistem koji ne radi realno već 15 godina, koji se zove Bizmarkov, po definiciji, da ga promenimo za jedan drugi gde ukidamo fond, ukidamo da osiguranje imaju samo zaposleni i privremeno nezaposleni, nego svi svojim rođenjem imaju osiguranje i to je jedan korak. Drugi korak, već sam juče govorio, a kolega je danas to ponovio da potencijale vojnog zdravstva, pre svega smeštajne, upotrebimo zajedno sa civilnim zdravstvom, da afirmišemo privatno zdravstvo, da mnoge investicije za koje država nema para privatni sektor bi našao pare, kada bi mogao kod fonda ili na ovaj drugi način kroz drugi sistem zdravstvenog osiguranja da dođe do toga da može da učestvuje na tržištu i da naplaćuje te usluge, ne papreno od građana …

Stanje u srpskom zdravstvu je jako loše i to je opšte poznata stvar i nema potrebe da se ponavljaju svi detalji opisa tog stanja. Već smo čuli i to da smo poslednji u Evropi i liste čekanja. Za to, naravno, nije kriva samo poslednja Vlada, ni ova od pre sto i nešto dana, ni ova od pre 700 i nešto dana. To je jedan zapušten sistem jako dugo vremena bez bilo kakve velike želje da se urade neke ozbiljne reforme.
Prethodni ministri su imali neke dobre i mnogo loših ideja i uspeli su da mahom sprovedu ove loše ideje, a da dobre ostanu na strani.
Ova palijativna izmena jednog člana ovog zakona o zdravstvenoj zaštiti će naići na podršku poslanika Nove stranke ako bude usvojen amandman koji još više liberalizuje mogućnost lekara da o svom trošku upišu specijalizaciju i završe one specijalizacije koje su deficitarne, bez arbitrarnosti ministra i nekog drugog, jer nema potrebe da se u to meša, da li nama treba neki specijalista ili ne, bilo ko u ovoj državi. Time što je neko postao specijalista to mu ne garantuje posao, nego samo dobija to znanje, veštinu i to zvanje, a on može da zaposli u nekoj privatnoj klinici ili da ode u inostranstvo, ali potpuno je besmisleno da masa lekara sedi na birou bez mogućnosti da možda ako ima svoj potencijal finansijski da specijalizira.
Zastareo nam je sistem po svim merilima. Gde god da pipnete u bilo kom delu zdravstva, naićićete na nešto što više liči na XIX vek nego na XXI vek. Mnogi su razlozi za to. Neću da uđem u te razloge pre. Ne optužujem nikoga, odnosno optužujem sve koji su se bavili tim poslom zadnjih pedesetak godina.
Ono što je trebalo da bude očekivanje od nove Vlade, to je da ona, bar po svojim rečima, želi da uvede reforme i da promeni puno toga. Ništa se bitno nije promenilo. Time što ministar zdravlja unosi bolesno dete u avion koji treba da ga odveze na neko mesto lečenja, to nije reforma. To je zloupotreba. Posao roditelja je da se brinu o svom detetu na takav način, a posao ministra je da stvori uslove da lečenje deteta ne bude pitanje dobre volje SMS pretplatnika i da ne bude deo izborne ili postizborne kampanje, nego da to bude jedna potpuno normalna stvar.
Ne treba nam poseban fond za lečenje dece. Iz postojećeg fonda, dok on postoji, to mora da bude obezbeđeno. To ne može da bude obezbeđeno tako što smo pre neki mesec oteli od Fonda zdravstva preko 250 miliona evra ne bi li krpili rupe u penzionom fondu. Time, naravno, nije obezbeđena nikakva duga sigurnost isplate penzija. Nedostatak od 250 miliona evra u Fondu zdravstva mislim da je očigledan svaki dan. Ko to ne vidi, on ne živi u ovoj državi.
Reforme podrazumevaju da se učini puno stvari koje, čini mi se, mogu da se urade bez neke velike pompe, a da donesu veliku korist. Prvi korak je, recimo, da se spoje vojno i civilno zdravstvo. Ne postoji nikakav razlog, nikakve specifičnosti vojnog i civilnog zdravstva. Kada je rat, ne dao Bog, svi smo vojno zdravstvo. Kada je mir, nema potrebe za vojnim zdravstvom.
Upucavanje je češće na splavovima niz Dunav i Savu nego u vojnim objektima i na vojnim poligonima. Prema tome, ajmo da se ponašamo racionalno. Vojno zdravstvo je ostavilo nekoliko stotina hiljada metara kvadratnih bolničkog prostora koji zvri prazan, jer je projektovano za pola miliona aktivnih i pasivnih vojnih lica kojih je bilo pre 30 godina u Srbiji. Danas ih ukupno sa penzionerima nema 100 hiljada. To znači pet puta manje.
Nema potrebe nijedan dinar da se uloži ni u jednu ciglu za izgradnju vojnih objekata, jer oni postoje mahom pored objekata civilnog zdravstva. Recimo, Niš je tipičan primer. Između kliničkog centra i vojne bolnice je samo urgentni centar. Ponovo se baca dvadesetak miliona evra u cigle i crepove umesto u edukaciju, lekove, opremu, da bi se napravila nova zgrada koju će neko da otvori, da preseče onu vrpcu i da ostane prazna, kao što je slučaj sa urgentnim centrom koji stoji prazan trideset i nešto godina, a pored toga je vojna bolnica koja je inače prazna zbog toga, kao što sam rekao, nema dovoljan broj pacijenata. To je stvar koja može da se reši brzo.
Privatno zdravstvo, treba mu dati šansu da ono dobije na jednoj normalnoj tržišnoj konkurencije, mogućnost da pomogne građanima Srbije da dobiju bolji nivo zdravstvene zaštite.
Postojeći sistem, Bizmarkov sistem zdravstvene zaštite treba promeniti sistemom koji je poznat kao Beveridž sistem. Ja se nadam da ljudi iz Ministarstva znaju šta to znači. Hvala.

Da iskoristim prvo, pošto me je ministar prozvao, oko pitanje nemogućnosti da se prime svi kandidati za specijalizaciju. To ne treba da vas spreči da prihvatite naš amandman i da se u zakonu stvori zakonski osnov za to, a da onda kada se stvore i formalni uslovi to počne da radi. Mislim da je to potpuno logična stvar.
Što se tiče slučaja sa avionom i bolesnim detetom, lepo je ako ste pomogli da ono bude ukrcano u avion, ali to se ne snima i to se ne emituje. To – ko je šta radio u svom životu političkom i da li je nekome pomogao oko nečega i da li je pomagao u nekim teškim situacijama, a nije se slikao zato što smatra da je to nepristojno, je jedna posebna stvar.
U replici očigledno je u bilo kom stenogramu da pogledate, odnosno stenogramu koji se tiče mog izlaganja od malopre da nisam ni na koji način pomenu SNS, niti vašeg predsednika spasioca. Ni na koji način. To što se vi u tome prepoznajete je druga stvar. Meni je samo žao ako je problem u tome da vi niste dobro čuli, a natprirodno ste obdareni za tako nešto. Tako da mi je žao ako imamo takav nekakav problem.
Ponosan sam na sve ono što je stranka čiji sam aktivni rukovodilac bio do 2004. godine radila i uradila za ovu državu, za ovaj narod i sve njene građane. Nemam nikakav problem sa tim. Nakon toga je prošlo 10 godina. U pravnom sistemu i u susretu sa ljudima, sa građanima danas, sutra, kad god hoćete niko me nije mrko pogledao. Videću vas da li ćete smeti da idete sami ulicama kada prođe vaša vlast.

Hvala.
Kada se neki zakon ili grupa zakona koji se predstavljaju kao sistemski, napredni, evropski i reformatorski, podmetnu Skupštini po hitnom postupku, a kad pored toga imamo i jedno predugo, dosadno izlaganje ministra u kome on govori da je on pošten i da misli samo na interese države a nikako na partijske interese, onda svakom poštenom građaninu Srbije dođe na pamet da se zabrine nad situacijom.
Imamo tri zakona koji su u objedinjenoj raspravi. Imaju veze, ima smisla da ta rasprava bude zajednička, ali nema nikakvog razloga da bude po hitnom postupku. To što je za neki dan 1. septembar, tome nisu krivi poslanici u ovom parlamentu. Taj 1. septembar bi inače bio tu, jer to zavisi od kalendara a ne od volje ove ili one većine, nego je kriva Vlada zato što nije ove predloge zakona uputila na vreme i kriva je zato što nije izabrala adekvatan broj javnih beležnika ili notara koji bi mogli da preuzmu ozbiljno taj posao od ponedeljka.
Koliko sam čuo, tri stotine i nešto notara je potrebno za celu Srbiju, ako imam dobar podatak. Izabrano je devedeset i nešto, to znači da ulazimo u sprovođenje zakona sa manje od jedne trećine potencijala logistike za sprovođenje tog zakona.
Mislim da to nije dobar početak i da to neće da izazove dobre posledice, posebno ako imamo u vidu i onaj deo da se u javnosti se govori, imamo tu i neke papire koju su potpisani i nepotpisani kao pritužbe nekih kandidata za notare, koji kažu da je taj izbor bio, blago rečno, čudan i ne samo sad, nego od kad su počeli ti izbori, znači i od prošle vlasti. Da ne bude da je počelo od pre dve godine, kada je ova politička garnitura preuzela vlast.
Ima vrlo interesantnih izabranih notara. Recimo, imamo jednog izabranog kandidata koji je šurak ministra zdravlja, pa onda imamo sina predsednika suda, pa sekretara apelacionog suda, pa direktor „Infostana“, pa sudiju, pa pomoćnik ministra, pa zamenik direktora agencije. Zamislite da ljudi koji obavljaju tako važne funkcije, osim šuraka koji još uvek nije funkcija, da sve to zapostave i da odu da budu javni beležnici? Ja uz sve poštovanje tog posla, siguran sam da ćemo se složiti da posao sudije i posao notara ne mogu da se mere i da je posao sudije ili sekretara suda ili pomoćnika ministra mnogo je važniji posao u jednoj državi nego što je to posao notara, da je to posao koji daje veću inspiraciju onome ko to treba da sprovode u delo.
Bilo kako bilo, odgovor na to zašto se to dešava je u jednom zakonu koji se tiče sudskih taksi, gde vidimo da su te takse tako zamašne da je praktično taj veliki prebeg u notare posledica toga što se tu očekuje puno para, a onda se tu stvaraju i uslovi za sumnje u to da li su ti ljudi koji su izabrani, izabrani tu zato što su baš najbolji za taj posao ili zato što imaju neke specijalne kvalitete, kao što je bliskost aktuelnoj vlasti ili prethodnoj vlasti ako su izabrani pre tog.
Generalno, Nova stranka neće podržati ove zakone. Mislimo da je zakon o prometu nepokretnosti u suštini dobar zakon, ali da ne postoje uslovi da počne njegovo sprovođenje od 1. septembra. Mi smo amandmanom predložili da se odloži primena tog zakona do 1. jula sledeće godine, da zakon počne sa sprovođenjem od 1. jula sledeće godine, a do tada da ministar, država, vlada, obezbede uslove za sprovođenje tog zakona, a to je izbor svih notara koji bi bili neophodni za sprovođenje tog zakona i takođe da ove sudske takse, koje u stvari nisu sudske takse nego su to takse koje će da naplaćuju posebno izabrani notari ili javni beležnici, da budu smanjene, odnosno primenjene onome što je ekonomska situacija u našoj državi sada.
Mislim da ćete dobiti amandman brzo i mislim da ćete videti da to smanjenje ide tako da se startuje sa 5.000 dinara, a završava sa 35.000 plus 1.500 po svakih narednih milion više.
Mislim da je loš običaj da se čak i sa najboljom namerom prezentirani reformski zakoni ili zakoni koji treba da unaprede jednu oblast guraju po stoti put po hitnom postupku. To izaziva sumnju u najmanju ruku, a vrlo često se pokazuje da to nije samo sumnja.

Zahvaljujem predsedavajući.
Dame i gospodo, visoko cenim dosadašnji rad gospodina Vujovića. Imao sam priliku da nešto malo i sarađujemo nekada davno i mislim da je to jedna impresivna biografija sa velikim uspesima, sa godinama i decenijama koje su za pohvalu. Potpuno razumem i taj neki patriotski razlog da se neko vrati u zemlju i da pomaže u ovako teškoj situaciji, ali mislim da je gospodin Vujović sam izabrao jedan loš završetak karijere, tako briljantne karijere koja će biti uflekana učešćem u Vladi Aleksandra Vučića. To ipak nije tako sjajno. No, to je lična želja i neću da se mešam u te izbore.
Bilo je potpuno prirodno da premijer dođe danas i da brani svoj predlog za ministra. To je dobar običaj u svim parlamentima, pa i u srpskom parlamentu. Ali, meni ne nedostaje Aleksandar Vučić danas ovde u parlamentu, pre svega zato što je tema oko koje on stvarno ne bi imao šta da kaže.
Ono što će biti važan posao novog ministra finansija jeste smanjenje budžetskog deficita. Prvo bih da predložim jednu meru za koju mislim da je jedina koja može, deo mera koje mogu da pomognu u ovoj situaciji, a to je da se umesto linearnog smanjivanja plata i penzija, u javnom sektoru, od 10,15 ili 20 ili kako već idu licitacije posto, da se ministar opredeli i ubedi Vladu u to da se smanji masa bruto plata u javnom sektoru za 25%. Znači, masa bruto plata. To znači ukupan fond plata u javnom sektoru. Da se do toga dođe tako što će neki biti otpušteni po kriterijumima koje bi Vlada kao poslodavac trebalo da dogovori sa sindikatima, da se otpuste oni koji su došli na ta radna mesta na nezakonit ili nemoralan način i da se otpuste oni koji na tim radnim mestima ne rade ništa, a takvih ima nekoliko procenata, možda i malo više od toga. Da se onima koji loše rade svoj posao smanje plate, a da se onima koji dobro rade svoj posao kroz mere stimulansa povećaju plate, kao što su recimo lekari, profesori i još neki ljudi.
Da vidimo šta je sa tim tajnim ugovorima. Moraju tajni ugovori da postanu javni. Besmisleno je, dečačko ili nedostojno komentara opravdanje da sada ne možemo da objavimo ugovore zato što je sa drugom stranom potpisana klauzula o tajnosti. Što ste potpisivali? To nije obavezna klauzula. Tako da ugovori i oni stari i ovi novi treba da se prikažu srpskoj javnosti. Mislim da neće biti nikakva šteta za to i to će biti.
Pitanje za ministra koji može da mi odgovori indirektno preko prvog potpredsednika – kolike su subvencije koje srpski budžet daje „Er Srbiji“ u toku 2014. godine? Moja saznanja, to je negde oko 50 miliona evra.
Na koji način, kroz koje kredite će se pokriti budžetski deficit do kraja godine? Pošto nema ovih dve milijarde iz Arapskih Emirata, koji su drugi izvori?
Da bismo otkrili tu istinu o tajnim ugovorima, to će biti dobro i zbog toga da predstavnici vlasti prestanu da lažu narod. Čuli smo pre neki dan da je austrijski avio prevoznik dao pola milijarde evra „Lufthansi“ da bi oni uzeli austrijskog prevoznika pod svoja krila, što nije tačno, odnosno delimično je tačno. Oni su platili pola milijarde od milijardu i po evra ukupnog duga te kompanije. To znači da nisu platili pola milijarde nego su samo pokrili trećinu duga, a dve trećine duga je uzela „Lufthansa“.
Konačno, pošto ovde ministri finansija ne ostaju dugo, moje pitanje budućem ministru, koji će sigurno biti danas izabran, koji će biti njegov razlog za ostavku? Da li će to ponovo biti neki mekani organ, srce ili nešto drugo, ili će to biti njegovo saznanje da Vladu koja se vodi na ovakav način teško da bilo ko može da upiše u Vladu koja nešto dobro radi za ovu državu i za ovaj narod?
Kada je već potpredsednik Vlade tu da ga pitam – koja su politička i finansijska i ekonomska očekivanja od postavljenja gospodina Bačevića za ambasadora u Kini? Hvala.

Hvala lepo.
Ne sumnjam u najbolje namere predlagača ovog amandmana, ali ne slažem se sa pojmom autocenzure. Autocenzura je jedan deo, to je u stvari posledica cenzure. Mi u Srbiji u ovom trenutku nemamo cenzuru, imamo torturu nad medijima i nad građanima preko svih medija, bez izuzetaka. Do pre neku nedelju sam možda mogao da navedem neke izuzetke, sada ih više nema. Prema tome, mislim da amandman nije adekvatna mera onoga što se dešava u ovoj državi.
Cenzura je bila praktično trajna pojava u ovoj državi u poslednjih vek i po. Ako tako govorimo, onda verovatno i kroz celu istoriju. Jedan mali period vremena kada su i javni servisi i nezavisni mediji i privatni mediji imali potpunu slobodu da govore ono što misle da treba da kažu je bio u vreme kada je Vladu Srbije vodio Zoran Đinđić, koji bi, usput, da je živ, na današnji dan napunio 62 godine. Nakon toga, cenzura je ponovo vraćena. To je započeo Koštunica, to je unapredio Tadić i na tome je doktorirao Vučić. Na najvišem nivou cenzure u Evropi danas, ako izuzmemo Belorusiju i možda još neke nama daleke, ali prijateljske zemlje, kao što je Severna Koreja, van Evrope.
Ono što je važno za srpsko društvo, to je da svi oni koji žele da u srpskom društvu zavlada istina pruže otpor tome. Pre svega je to posao samih novinara. Zato ne prihvatam izraz auto-cenzure. Svako mora da da otpor pritisku koji je neprirodan, pritisku koji je protivzakonit, pritisku koji je protiv morala, pritisku koji je protiv svega onoga što je trebalo da nam donese 21. vek. Naravno da tu odgovornost imaju i nevladine organizacije. Naravno da ogromnu odgovornost za borbu protiv cenzure ima opozicija, ali najveća odgovornost je na vlasti.
Iz primera koje sam pokazao malopre, jasno je da vlast treba da omogući slobodu medija. Zato sam i u načelnoj raspravi rekao da ovaj zakon predstavlja, u tekstu kako je dat i sa izmenama koje smo mi predložili, dobru osnovu za jednu zakonitu borbu protiv cenzure. Ali, u Srbiji ima puno dobrih zakona koji se ne sprovode. Obaveza vlasti je da na konkretnom primeru pokaže da li je spremna da sprovodi zakone koje donosi.
To što neki zakon ima podršku novinskih udruženja, strukovnih udruženja, Evropske unije, Saveta Evrope, ne znam koga, to je besmislen argument. Svaki zakon koji dolazi u Skupštinu Srbije od 5. oktobra na ovamo ima podršku ili Evropske komisije ili Saveta Evrope. Svi zakoni, odnosno skoro svi. I ovaj poslednji medijski zakon, koji je bio loš, imao je podršku. I Zakon o privatizaciji, onaj prvi iz 2001. godine, imao je podršku i MMF-a i Svetske banke i svih. To je floskula. Niko više u Srbiji neće da stavi pred javnost Srbije i pred poslanike Srbije nešto što nema otvorenu podršku neke međunarodne institucije. Ali, to je licemerno, to je samo u delu diskusije, a u delu primene mi ponovo imamo srednji vek koji je u Srbiji trajao u devedesetim godinama.
Nadam se da će ovaj zakon da učini mali pomak ka tome da se stvore uslovi da se nešto uradi. Ponavljam, najveći posao da ta cenzura postane deo istorije je na vlasti, na opoziciji, na nevladinom sektoru i na sami novinarima. Hvala.

Da, replika, naravno.
Bez komentara na prethodnog govornika. Svako ko u Srbiji želi da razume šta se oko njega dešava i za to ima osnovne sposobnosti, a to je minimum razuma i nešto malo inteligencije, zna da to što sam ja cepao nisu novine. To se prodaje na kiosku, ali za ljude sa kojima se ja družim, za ljude koji drže do sebe, to teško može da se nazove novinama. To je kao, recimo, da imate TV stanicu gde jutarnji program vodi neki poslanik koji je bio uspešan dok je bio u radiju, kad niko nije mogao da ga vidi, a onda je prešao na televiziju. Zamislite državu gde nema cenzure, gde poslanik vladajuće koalicije vodi jutarnji program neke televizije.
Drugo, ovde postoji jedan veliki strah od torture, od onih koji vrše torturu. Juče je pominjano ovde neko vezivanje za bandere. Neko je pominjao da sam ja vezivao neke ljude za bandere. To nije normalno. Onome ko je to izrekao, što je posledica nenormalnosti istog, mogu da preporučim da je medicina napredovala od devedesetih godina, kada sam ja navodno vezivao nekoga, i da sada za tu dijagnozu postoje nova sredstva, da postoji nova terapija. Vezivanje za bandere i košulje koje se zakopčavaju na leđima više nisu terapija za to. Ako nekome treba terapija za bolest na koju se žali, ja sam spreman da ga uputim na relevantne stručnjake iz te oblasti. Hvala.

Član 109, ali da li ćemo da završimo sa povredama Poslovnika, to zavisi od ponašanja poslanika, to ne zavisi od bilo čije pojedinačne volje. Ja mislim da treba da izreknete opomenu…

Nije koristio član 109.

Pa dobro, ako neko kaže sve članove, hoćete da se igramo sada?

Hvala lepo. Čuli ste tekst, pošto je istovetan.   Obrazloženje kojim je odbijen amandman glasi da se odbija iz razloga što je rešenje koje je predloženo amandmanom sadržano već u članu 142. stav 1. Predloga zakona, što nije tačno. Ako pogledate član 142. stav 1. tu se govori, to su prelazne i završne odredbe, tu se govori o privatizaciji državnih medija, odnosno medija gde postoji vlasništvo države, AP ili lokalnih samouprava. Znači, ovim članom 142. stav 1. se ne sprečava osnivanje novih medija koji bi bili u vlasništvu republike, AP i jedinice lokalne samouprave. Zato mislim da treba da se prihvati ovaj amandman koji samo precizira dalju nemogućnost osnivanja medija od ovih subjekata.
Svaki mediji koji je u rukama republike, pokrajine ili lokalne samouprave nije nezavistan. To je iskustvo Srbije. Svaki medij, bez obzira koja vlast da je bila od kada postoji TV, pa do danas je uticala, pod navodnicima, na svoje TV, svoje radio stanice i to mora da bude prekinuto. Naravno, mnoge privatne TV su pod velikim uticajem ili čak pod potpunim uticajem nekih političkih stranaka, ali one bar ne nose ime javni servis i ne finansiraju se, bar ne direktno, od novca građana. Tako da bi ovakvo rešenje koje je dato u amandmanu zauvek otklonilo mogućnost da se ponovo desi da država, pokrajina ili lokalna samouprava osniva nove servise, odnosno svoje partijski servis.

Gospodine ministre, uz najbolje namere, ovde grešite zato što nije dovoljno dobro rešeno pitanje daljeg neosnivanja, jer to ničim nije zabranjeno. Mnoge lokalne samouprave imaju u svojim statutima pravo da osnivaju medije koje ne gasite ovim zakonom.
Zato, prihvatanjem ovog amandmana zakon postaje bolji, bez da se pomeri vaša namera, nego samo imamo preciznu definiciju i bilo bi dobro da prihvatite naš amandman. Deset sekundi.

Mislim da treba da sačekamo ministra, ako se slažete.

Dobro. Suština ovog amandmana sa tekstom – briše se, je u tome da se isključi taksa za plaćanje TV pretplate kao način finansiranja javnih servisa.
Evo i ministra.
Zašto to tražimo?
Ne samo što je bilo predizborno obećanje, nego i zbog razloga celishodnosti, što je danas popularna reč. Mislim da je potpuno nepotrebno da se uvodi jedan novi porez, a taksa je porez, jedna vrsta poreza, na nešto što sa obrazloženjem da to garantuje nezavisnost javnih servisa.
To ne garantuje nezavisnost javnih servisa. Pravosuđe se finansira iz budžeta direktno, pa to ne znači da nije nezavisno, ili ako nije nezavisno, teško da je finansiranje razlog za nedostatak nezavisnosti.
Prema tome, imali smo duge vremenske periode u modernoj srpskoj istoriji, kada su se javni servisi finansirali direktno iz budžeta. Pominjem, ponovo, 2001. godina, 2004. godina, bez bilo kakvog uticaja ili sa vrlo malim uticajem, uvek ima nekog uticaja vlasti na nezavisnost tih medija i svi se slažemo oko toga da je to bilo neko zlatno vreme nezavisnosti javnih servisa.
Drugi izvori finansiranja, a pre svega, finansiranje iz budžeta je sasvim dovoljno da dođemo do toga da finansije budu dovoljne.
Drugo, taksa koja je 50 evra godišnje, puta 3,3 miliona strujomera. To je 165 miliona evra. Ja sam se konsultovao sa ljudima koji to znaju, da je za finansiranje oba javna servisa dovoljno manje od 80 miliona.
Šta će onda onih 85 još? Imam još 10 amandmana na tu temu, pa ću dalju argumentaciju da nastavim na tu temu. Mislim da nema razloga da ulazimo u tu zamku da je to nekakav običaj EU, tačno je da tamo postoji i taksa kao rešenje, ali postoje i države gde nje nema.
Vlast je odgovorna za to da mediji budu nezavisni.

Mislite za ovaj amandman?