Nije kasno da iako ovaj predlog traje već skoro dve godine, da se sad usvoji. Evo, očigledno da nam je svima mandat pred kraj, tako da nije opasno, vi koji ste izabrani, mi koji smo izabrani, nećemo da budemo korisnici ove izmene zakona, ali bi bilo dobro zbog mnogih primera koje smo videli ne samo u poslednje dve godine, jer u poslednjih 20 godina, pa i više od kad je višestranačje u Srbiji, a i pre, samo što pre to nije bilo interesantno, da je neophodno da ljudi koji se kandiduju za poslanike moraju da imaju lekarsko uverenje o sposobnosti za rad u državnim organima, što bi ovde bila izmena člana 44. stav 2. posle tačke 1) bila bi dodata tačka 1a) koja bi glasila: „lekarsko uverenje o zdravstvenoj sposobnosti za zasnivanje radnog odnosa u državnim organima“, radi o zakonu o dopuni Zakona o izboru narodnih poslanika.

Da se to desi, recimo, da smo imali takav zakon, ne bi se desilo da imamo situaciju da neki koji optužuju druge da su bili u obuci kod CIA ili ne znam gde, oni izgledaju kao da su bili na obuci u jednoj instituciji u Nišu koja se zove Centar za obuku i deo je Vojske Srbije. Ima za obuku jedne specijalne vrste, kako bih rekao, organizama koji služe vojsku.

Vidim po glasanju za prva tri predloga, da iz razloga koji bi bili sankcionisani da postoji ovakvo pravilo u zakonu, da zbog toga nećete glasati za ovaj predlog zakona, ali ja vam garantujem da će prva normalna, zdrava demokratska vlast izabrana voljom naroda da uvede to, a to znači da će retko ko moći da se pohvali da će još jednom biti izabran za mesto poslanika.

Obnovljeno je možda 2016. godine, inače postavljeno je prvi put još 2015. godine, tada je bilo sto godina od početka genocida nad Jermenima koji je izvršeno od strane Osmanskog carstva u periodu od 1915. godine do 1922. godine.

Zašto bi srpski parlament doneo rezoluciju o osudi genocida. Ako to treba da objašnjavam u parlamentu Srbije onda još više mislim da onaj prethodni zakon za koji niste glasali mora da bude usvojen.

Preko 20 država među kojima su Rusija, Grčka, Belgija, Francuska, Kanada, Kipar, Italija, Švajcarska, Argentina, Urugvaj, Švedska, Liban i mnoge države SAD su priznale i osudili genocid nad Jermenima koji je izvršen, rekao sam u kom periodu. Imajući u vidu, da je privrženost Republike Srbije međunarodnim načelima i pravilima o sprečavanju i osudi genocida već izražen u Zakonu o osnivanju muzeja žrtava genocida, bilo bi potpuno normalno da se donese rezolucija koja bi imala za cilj da se osudi genocid Osmanskog ili Osmanlijskog carstva prema jednom narodu koji nije zaslužio niti bilo ko od njih, niti kolektivno taj genocid, a to su u ovom slučaju Jermeni.

Mislim da građani Srbije bilo koje nacije, a posebno Srbi, a posebno oni koji o sebi misle da su veliki Srbi iz bilo kog razloga, treba da budu prvi koji će podržati ovakav predlog rezolucije. Hvala.

I, ovaj zakon se ne toliko direktno, ali indirektno tiče i bavi se zdravljem. Šta je predlog? Predlog je da se u zakon o dopuni Zakona o izboru narodnih poslanika promeni, da se doda član 49a koji bi glasio – zabranjeno je iznajmiljvanje termina u svim elektronskim medijima koji se emituju na teritoriji Republike Srbije podnosiocima izbornih lista za prenošenje predizbornih skupova, političkih poruka i reklama.

Šta to znači? To znači da budu zabranjene reklame na televiziji za bilo koju političku stranku, za bilo koju grupu kandidata, bilo da ih predlaže koalicija, pojedinačna stranka, grupa građana ili bilo ko, jer se u tom procesu troši negde između 50 i 100 miliona evra kad su izbori, kad su opšti izbori u jednoj godini, što je ogromna cifra i sa tom cifrom bi apsolutno mogli da rešimo to bolno, teško i neprevaziđeno pitanje lečenja i dece i odraslih od bolesti, gde lečenje nije moguće u našoj državi.

Ukupan nivo para potreban za tu namenu je negde preko 50 miliona evra i sigurno bi usmeravanje tih para, a to nisu pare članova stranaka, njihovih birača ili sponzora, nego to su pare građana Srbije koje se na direktan ili indirektan način pošteno ili kriminalom prebacuju u džepove vrhova političkih stranaka, da se time pomogne da se reši pitanje zdravlja dece i odraslih, a da zaštitimo opet zdravlje građana Srbije od svega onoga što možemo da vidimo na televiziji kad su izborne kampanje. Ne samo laži, ne samo bolesne laži, nego to je, već sam govorio i ponoviću još jednom, estetski, moralno, politički, pravno neprihvatljiva forma.

Za one koji se pitaju a šta ćemo, kako će građani da saznaju šta nudi koja politička stranka, koja izborna lista, koji kandidat, postoji, ja moram da vam otkrijem nešto što je zaboravljeno u poslednjih sedam-osam godina u Srbiji, a to su dueli, dueli političkih konkurenata na televiziji.

Evo jedan što se predstavlja kao predsednik Srbije sinoć je ponudio da bude u duelu sa deset ljudi iz opozicije. Ja sam odmah rekao – tu sam, pa da vidimo ko će sad da laže, da li ja koji mu to predlažem već sedam-osam godina, dok je još bio mali potpredsednik Vlade ili on koji je to predložio sinoć.

Pozivam sve televizije koje mi plaćamo da omoguće takav susret nekoga ko se predstavlja kao predsednik države i nas, njegovih političkih oponenata, pa da vidimo ko laže i koliko laže.

Imali smo očigledan primer zašto treba uvesti lekarski pregled za kandidate za poslanike.

Evo, da ga obavestim da nemam dupleks na Vračaru. Žao mi je. Voleo bih da imam, ali nemam.

Što se tiče subvencija, reč „subvencija“ znači nepovratna sredstva, ali to bez lekarskog uverenja teško da se shvati.

Konačno, tu su lepe stvari, da je 41 milion tada bilo pola miliona evra. To znači da je kurs bio 30% bolji nego danas, a u vreme kada sam ja bio premijer i kada sam uhapsio samo 12.000 kriminalaca, a malo je bilo, tada je kurs bio 67...

Ali, kada bi se vratili na Zakon...

... o izmeni Zakona o finansiranju političkih aktivnosti, on se bavi, drugim delom, zakonske regulative koja bi trebalo da spreči bezobrazne, primitivne, korumpirane kampanje na televiziji u vreme izbora.
Da vas podsetim na još jednu stvar. Ovaj zakon zabranjuje komercijalno predstavljanje političkih stranaka u vreme kada nisu izbori, van kampanja.
Za sada ja predlažem da se ukine i kada su kampanje, ali kada nema izbora, kada nema onih 40 dana, koliko traju obično kampanje, nema komercijalnih emisija, prenosa, direktnih ili odloženih, političkih skupova stranaka.
Televizija Pink se nekoliko puta ogrešila o to prenoseći skupove SNS. Ja pozivam za to nadležne organe da se pozabave time i da podnesu adekvatne prijave u tom smislu.
Prema tome, da ukinemo sve reklame za političke stranke, predstavnike izbornih listi, kandidate, bilo da su pojedinci, bilo da su u grupi i da se taj državni novac, koji je u stvari novac građana Srbije, koji se uzima preko poreza, a deli političkim strankama delimično legalno, a mahom kriminalno, usmeri na lečenje dece i odraslih koji ne mogu da nađu lek u našoj državi.

Naravno, pomenuta je Ulica Nebojšina u Beogradu, gde navodno ja imam dupleks. Nemam dupleks, rekao sam već, ali verovatno kolega ne zna šta znači dupleks, pošto ne zna šta je Smederevo, Sisak, da li je bio Tuđmanov poslanik, da li je bio i čiji, odakle se dovukao, šta predaje, nema veze.

U svakom slučaju, za Duvansku industriju Niš dva podatka. Pre mesec dana je tamo bila predsednica Vlade i oduševljena time što je „Filip Moris“ uradio, 850 miliona je ukupna investicija za ovih 15 godina. Drugo, Siniša Mali je vodio tender za prodaju Duvanske industrije Niš, pa pitajte njega sutra kada dođe ovde o svim detaljima. Siniša, dr Mali je vodio prodaju Duvanske industrije Niš, Beopetrola, Duvanske industrije Vranje, itd.

Što se tiče zakona, ovaj zakon je u tekstu koji sam vam već dao, već bio usvojen 2003. godine kada je u Srbiji bila jedna, neću da kažem poslednja, ali jedna dobra Vlada, nije poslednja dobra, nego da kažemo dobra, koja se bavila time da se recimo divlja gradnja, kao što se recimo dešava u Nebojšinoj 12, ako se ne varam, gde sam upozoravao nekoliko puta, gde se gradi po dozvoli za podzemnu garažu objekat koji ima tri sprata, gde dan danas kada prođete videćete da sa bandere ide kabl u nivou metar i po od zemlje direktno kroz ulazna vrata objekta i tako se to napaja strujom.

Tako da, deca, odrasli ili bilo ko kada prođe tamo može da izvrši samoubistvo kad hoće, a može i da pogine ne svojom voljom i to tako stoji godinu dana i o tome je obaveštavan i opštinski inspektor, gradski inspektor i ministarka Zorana Mihajlović i poslaničkim pitanjem, dopisom. Ima pet rešenja o rušenju tog objekta i gradi se i dan danas. To je slika. Naravno, pored najveće bespravne gradnje u istoriji čovečanstva, nakon piramida u Egiptu, to je „Beograd na vodi“ imamo i ovaj slučaj.

U vreme kada je ovaj zakon bio važeći, krivično delo je bilo počinjanje gradnje bez dozvole za gradnju, a njoj prethodi urbanistička dozvola, građevinska dozvola, dozvole za priključke. To je bilo krivično delo da ako dođete na livadu i nemate dozvolu za gradnju, sa ašovom i zabodete ašov, idete u zatvor. Danas mi imamo ne cirkus, nego svinjariju od gradnje.

Pogledajte Mirijevo. Bio sam tamo skoro, pa pošto ne znam baš taj deo grada, uzmem da na gugl vidim, 16 ulica se zove Vojvode Bojovića. Šesnaest ulica istih.

Pre nekoliko godina privatno osiguranje, kuća koja je pomenuta u predlogu za formiranje anketnog odbora „Takovo“ je našla kupca u inostranstvu. Da bude jasno, tu nema, u „Takovu“ nije bilo državnog vlasništva, vlasništva fondova, bilo čega, to je bilo privatno vlasništvo.

Jedna druga velika kuća koja je kupila za male pare državne osiguravajuće kuće u Srbiji u periodu pre ovoga o čemu govorim, tu se uplašila od konkurencije i ubedila guvernerku NBS i sve one koji tamo treba da dižu na zvonce ruku ili da nešto drugo rade kada čuju zvonce, da nađu načina kako da spreče tu kupovinu tako što će „Takovo“ da bude oterano u stečaj.

Prekršili sve moguće zakone da bi došli do toga i da bi omogućili da jedna strana osiguravajuća kuća ne dobije konkurenciju, a ta konkurencija bi dovela do toga da se smanje cene osiguranja, bilo da se radi o životnom osiguranju, od ove ili one opasnosti, osiguranju nekretnina, automobila ili bilo čega.

Zato je neophodno kada već državni organi koji su za to zaduženi, recimo državni tužilac, za koju niko ne zna gde je, još smo našli gde je ovaj potpredsednik Srpske liste i još neki drugi, ali gde je državni tužilac, to niko ne zna. Ćuti, ne daje znake od sebe, znam pouzdano da je hvala bogu živa i zdrava, ali negde je nestala, pa bi možda ovaj anketni odbor doveo do toga da vidimo gde nam je državni tužilac i što je mnogo važnije, gde nam je pravo i pravda u ovoj državi.

Zakon bi se izmenio tako što bi se u članu 4. posle tačke 1. dodala tačka 1a) koja glasi – akademska čestitost, a posle člana 5. bi došao 5a) koja bi glasila – akademska čestitost se zasniva na samostalnoj izradi pisanih radova, kao i na striktnom poštovanju tuđih autorskih prava.

Ali, ja sam potpuno sprečen da dalje objašnjavam pitanje akademske čestitosti, pošto većina prisutnih ne bi mogli da razumeju ni jednu od ove dve reči, tako da, odustajem.

Hvala lepo.
Žao mi je što mojim pitanjima se prekida ova idila u vlasti prošloj i budućoj, ali eto desilo se i to. Nekoliko pitanja.
Prvo pitanje postavljam predsednici Vlade i ministarki za saobraćaj, jednoj i drugoj, tiče se niškog aerodroma „Konstantin Veliki“. Pre nekoliko meseci, taj aerodrom je otet od grada Niša, intervencijom raznih struktura aktuelne vlasti i pri tom otimanju je obećano da će biti velikih investicija u tom…
Da li možete da smirite, Majo, nekoga, da li je ovo Skupština ili je i dalje krčma, u odnosu na ono kako se ponašaju vaši poslanici? (Isključen mikrofon)
(Vojislav Šešelj: Opet si pijan došao?)
(Zoran Živković: Ja sam slušao vašu raspravu…)

Dakle, pri otimanju niškog aerodroma, otimači su obećali, naravno lažno, da će to biti na korist aerodroma, da će doći do investicija koje će da poveća tehničku opremljenosti aerodroma, da će dovede do toga da se veći broj operatera, odnosno avio-kompanija, prijavi da leti sa tog aerodroma i da će to naravno da poveća broj putnika, a samim tim će biti povećan i prihod, odnosno profit na tom aerodromu.

U poslednjih nekoliko meseci od kad je otimačina potpisana formalno, došlo je do toga da je nekoliko kompanija ili odustalo od letova sa niškog aerodroma ili je smanjilo broj letova za niški i sa niškog aerodroma, i „Rajan er“ i „Viz er“ i mnogi drugi, da su neke najave otvaranja novih linija i novih letova otkazane i očigledno je, a to se vidi i golim okom u Nišu, da je aerodrom osuđen na propast i da se dramatično smanjuje broj letova i broj putnika, a samim tim i profit, što je dovelo do toga da, zamislite, tamo nema uslova za postojanje ni jednog bifea, kafane, kafića, šta li je to već na tom aerodromu, pa je i to zatvoreno zato što nema dovoljno putnika.

Moje pitanje je, koliko je uloženo u niški aerodrom od dana kada je formalno potpisano otimanje tog aerodroma, a to je bilo obećanje ministarke saobraćaja? Govorilo se o nekih 180 miliona, ne znam u kojim parama, da li je to u dinarima ili je to u dolarima ili je to u evrima, jer ova vlast ima običaj da kada želi da nešto prikaže mnogo većim nego što ono realno jeste, onda govori u dinarima, pa je to 180 miliona dinara, a kada želi da prikrije nešto što je kao gubitak onda to nije 180 miliona dinara, nego je to milion i po evra. Nadam se da je investicija u nekoj normalnoj valuti.

Pitanje je isto, šta je sa beogradskim aerodromom, odnosno ugovorom o koncesiji sa jednom francuskom firmom? Bile su velike najave od iste ministarke, a i celog hora iz vlasti da će ugovor biti poznat javnosti do kraja oktobra meseca, od toga nema ništa, da će investicija biti plaćena, odnosno cena koncesije biti plaćena do kraja oktobra meseca, pa to nije plaćeno, ako se dobro sećam, tu je cifra bila 400 miliona ovog puta evra.

Šta se sa tim dešava? Ako imamo i činjenicu o tome da je ista francuska firma koncesionar i prištinskog aerodroma, da li su onda, to je pitanje i za ministra inostranih poslova i za ministra unutrašnjih poslova, da li je to deo neke zavere koja je upućena protiv nacionalnih i državnih interesa Srbije i njenih građana? Neki crni trougao niškog, beogradskog i prištinskog aerodroma, gde se otimaju neki. Neki se prodaju za velike pare, ali te pare nikada nisu plaćene i vrši se očigledno prelivanje putnika sa jednog aerodroma na drugi.

Drugo pitanje je vezano za „Telekom Srbije“. Svedoci smo vesti u medijima da je „Telekom“ uzeo kredit ovih dana i u nameri da kupi neke kablovske operatere i neke medije, pa je izveštaj i vest da je kupljen niški operater „Kopernikus“, kablovska televizija, kažu drugi po veličini u Srbiji, koji je da srpska javnost to zna, u vlasništvu predsednika regionalnog ili tako nekakvog okružnog odbora, zamislite koje partije? Pa SNS, naravno, za taj kraj. To teško može da bude slučaj.

Moje pitanje je opet ministarski saobraćaja, ali i ministru kulture i informisanja, zašto postoji potreba da jedno par ekselans državno preduzeće, javno preduzeće, „Telekom Srbija“ postane monopolista u delu informisanja, bilo da su u pitanju kablovski kanali, bilo da su u pitanju neki mediji?

Govori se o kupovini nekih novina, nekih televizija i još nekih subjekata medija. Zašto je za to moralo da se uzme kredit i u kom iznosu i da li to ima veze sa zloupotrebom položaja i mešanjem politike u jednu sferu gde to ne bi smelo da se desi, a to je da se baš kupi po neviđeno velikim parama kablovski operater koji je u vlasništvu čoveka koji je u vrhu vladajuće partije SNS?

Konačno…

Ne, bilo je više. Još jedno, samo kratko…

Hvala. Zoran Živković, da budemo precizni.

Imamo uobičajenu sliku sednice Narodne skupštine Republike Srbije, a to je da se ona saziva po hitnom postupku i 10 zakona od ovih 18 koji su na dnevnom redu su iz Vlade poslati u parlament, znači usvojeni na Vladi Srbije u roku koji je manji od 10 dana u odnosu na dan kad je nama poslat ovaj materijal, a četiri zakona su usvojena istog dana na Vladi, istog dana kada je nama predsednica Skupštine poslala to kao narodni poslanici.

Mi smo dobili ovaj saziv 26. oktobra, a 26. oktobra Vlada je usvojila Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatnom obezbeđenju, Predlog zakona o krivičnoj infrastrukturi, Predlog zakona o ispitivanju, žigosanju i obeležavanju oružja, naprava i municije i Predlog zakona o dobrovoljnom vatrogastvu.

To su sve ozbiljni zakoni, ali je potpuno nejasno s kojom pameću, po kojoj proceduri, po kojoj metodologiji, s kojom namerom predsednica Skupštine nama šalje zakon koji je tog istog dana u kasnim poslepodnevnim satima došao taj predlog zakona iz Nemanjine 11?

Ona nije uspela da pročita te zakone koja je prva na izvoru, a kamoli da donese odluku da je to tako hitno da mora da se raspravlja već danas.

Ja ne sumnjam u kvalitet zakona koji su došli iz Ministarstva unutrašnjih poslova. Tu inače ima dobrih zakona i ranije. Ja imam visoko poverenje u 95% ljudi koji rade u tom ministarstvu. Naravno, i u tom ministarstvu i u svim drugima, uvek, pa i sada, smrdi odozgo, ne valja odozdo, ali nema nikakvog razloga da se dobri zakoni stavljaju u jednu besmislenu poziciju, da budu pod sumnjom, jer kako da nemate sumnju u to da vam neko preko noći iz Nemanjine, verovatno nekim tunelom podzemnim preko predsedništva Srbije do ovde dovozi, a onda nama predsednica Skupštine sama, ili uz nečiji savet, pitao bih je da je ovde, ali nije – zašto nam to daje takvu vrstu? Znači, nijedan od njih nije tog karaktera da nije mogao da sačeka bar nekoliko nedelja, da se upozna javnost, stručna javnost i javnost uopšte i da da pozitivnu ocenu o tim zakonima.

Znači, govorim o ovim zakonima koji su došli iz Ministarstva unutrašnjih poslova i poslanička grupa kojoj ja pripadam i ja lično nemamo nijedan amandman na te zakone, tako da tu bude jasno, osim na prvi zakon koji je na dnevnom redu iz tehničkih razloga, koje ću kasnije da objasnim. To su leksički amandmani.

Druga tipična situacija za zasedanje Skupštine Srbije je to da u sali nema skoro nikoga. Poslanika vladajuće koalicije ima 42 trenutno. Koliko se sećam, tu se hvalilo većinom dvotrećinskom ili tako nečim. Dvotrećinska većina u ovom parlamentu bi bila skoro 170 poslanika, a ovde ima samo 40.

Ovde se već zna šta se dešava, ali za građane koji gledaju slučajno prenos interesantno je posebno danas što cela jedna poslanička grupa koja je sastavni deo vladajuće koalicije nije tu prisutna. Mislim na SDPS, predsednika njihovog LJajića. Ne znam šta se dešava, ali mislim da ćemo doznati jako brzo i da to ide u dobrom smeru to što se dešava.

Što se tiče policijskih zakona, ja se samo nadam da u Zakonu o policiji, koji je na dnevnom redu danas, su konsultovani sindikati. Tu se radi, praktično, o pravima zaposlenih u ministarstvu, ovlašćena lica ovi drugi i ja se nadam da su sindikati, kojih ima tamo dovoljno, konsultovani u kreiranju ovog zakona. To me interesuje iz više razloga i iz jednog ličnog razloga, koji nema veze sa prihodima, sa platama, nego je jasan počasni član jednog policijskog sindikata već jako dugo, pa i sa te strane imam jedno interesovanje prema ovoj oblasti.

Imamo izmene Zakona o nasilju na sportskim događajima. Naravno da su i postojeći zakonski akti bili dobri. Nadam se da su ovi bolji. Imam poverenje u one koji su realno pisali ove predloge zakona da to ide ka još boljoj zaštiti.

Naravno, može da se na sportskim događajima dešava svašta. Može i da gori pola stadiona, a može i da se slomi pola hale, a mogu da budu i normalni uslovi za odigravanje sportskog događaja i ja preporučujem, a to znaju ljudi koji su duže u Ministarstvu, koji prate šta se tamo dešava, koji su pravi profesionalci, recimo, na iskustvo organizacije finala Kupa Radivoja Korać u košarci. U zadnjih petnaestak godina otprilike sedam, osam puta se to dešavalo u Nišu i jedno pet, šest puta sam ja bio odgovoran za organizaciju tog finala i tamo se nije desilo ništa. Jednom je jedna baklja upaljena i reakcija prisutne žandarmerije je bila takva da to više nikome neće pasti na pamet da ponovi, ali upravo preventiva, razgovori sa navijačkim grupama dovodi do toga da ih dovedete u red. Postojeći zakonski propisi, plus profesionalno angažovanje policije dovodi do toga da sportski događaji mogu da budu normalni.

Naravno, uvek se otvara to pitanje poštovanja zakona. Mene interesuje da li će dobri prijatelji, koji su dobri prijatelji ljudima koji su vrlo bliski profesionalno, prijateljski, rođački, predstavnicima najviše vlasti u Srbiji biti tretirani na sportskim događajima kao i ovi drugi? Da li oni koji idu po svetskim prvenstvima i ne znam kuda sve sa ljudima iz najbližeg okruženja predsednika države, da li će njihov kriminal biti tretiran isto kao i kod onih koji su sami po sebi takvi kakvi jesu?

Kazne u saobraćaju apsolutno treba da budu oštrije i tu nema nikakve sumnje, to je jedna stvar i tu se potpuno slažemo, ja se nadam svi. Raduje me što je neko pametan u ministarstvu uočio da je besmislena bila ona mera o registraciji vozila starijih od 15 godina dva puta godišnje. To da li je 14, 15 ili 16, zavisi od toga kako je auto čuvan, kako je servisiran ranije i nadam se da je jedno ozbiljno i pametno razmišljanje o toj lošoj odredbi dovelo do toga da se ona sada povuče, a da nije to udvaranje nekom potencijalnom biračkom telu gde je neko pomislio da njegovo biračko telo vozi upravo takve automobile, pa da bi sada bilo loše da se opterećuju novim davanjima.

Naravno, da je dobro da se žigosanje oružja i svega onoga što je u dugom nazivu ovog zakona, obavlja kod nas i da za to postoje uslovi i da za to postoje normalni ljudi koji to mogu da rade i ja podržavam taj zakon, bez obzira na natpise u nekim medijima, da je taj posao u stvari to oko oružja i tih stvari, da je to u stvari porodični posao ministra. Ja ne bih da ulazim u te analize, ali bilo je na nekim naslovnim stranama.

(Marija Obradović: Kakvo je ovo izražavanje? Ovo je sramota.)

Toliko o policijskim zakonima i ja bih molio da me zaštitite od napada ratoborne predsednice Odbora za bezbednost.

Znači, neka čuju gledaoci…

Hvala lepo.
Naravno, postoje i predlozi zakona koji su poslati iz Ministarstva pravde i opšte je poznato da mi poštujemo sve što predlažem mlada ministarka, govorim apsolutno afirmativno bez bilo kakvih, da ne bude da neko brani nekoga sada ovde ponovo, ali nažalost tu ima loših primera i to nekoliko njih.
Recimo, da se zadržim na tri. Jedan je Zakon o uređenju sudova, odnosno o izmeni Zakona o uređenju sudova. Ja ću da pročitam srpskoj javnosti taj Zakon. On je na osmini jedne stranice i kaže da se u Zakonu o uređenju sudova, pa onda ide u tri reda koje su sve to izmene Zakona, u članu 1. se reči „1. januar 2019. godine“ zamenjuje rečima „1. januar 2020. godine“. To znači da je ovaj zakon trebalo da počne da važi od kao što piše 1. januara sledeće godine, ali da Ministarstvo ili neko, pored Ministarstva ili neko u Ministarstvu ili neko protiv Ministarstva, je sprečio da se dovede stanje u sudovima na to da se primeni ovaj zakon, pa se to odlaže za 1. januar 2020. godine. Ja nisam, imam puno godina i bio sam nešto i u ovim državnim organima i naravno znam šta rade sudovi, ali je potpuno neobjašnjivo da neko ne zna da organizuje sudove po Zakonu koji je sam doneo.
Da vam to bude, znači da gledaocima to bude još jasnije, ovaj zakon je inače trebalo da važi od 1. januara 2018. godine, pa je onda promenjen da važi od 1. januara 2019. godine, a sada se pomera da važi od 1. januara 2020. godine. Misterija, šta se to dešava? Ako je to toliko komplikovano, pa daj da ga poništimo skroz, da se ne primenjuje, ako može da se primenjuje onda neka se primenjuje u vremenu koje je, znači sposobno ministarstvo ako ima dobru nameru bi moglo do 1. januara 2019. godine da stvori sistem sudstva u Srbiji, a ne da ga samo uredi.
Imamo dva velika zakona, Zakon o lobiranju, koji je, trebalo bi da bude zakon koji treba da bude prihvaćen u svakom društvu ako su za to stvoreni društveni uslovi, zašta mislim da nisu u Srbiji, i ako se da u tekstu koji je takav da može da pozitivno odgovori na ono što jeste tema i nadležnost takvog zakona. Šta imamo ovde? Imamo kroz ovaj zakon, to je pokušaj legalizacije korupcije.
Očigledno je da iza tog kreiranja dobićemo kao u slučaju izvršitelja, kao u slučaju ovih kućepazitelja ili kako se već to zove, načelnika zgrada, pa i u slučaju ovom ćemo imati tu mahom ljude koji su bliski vladajućoj stranci ili vladajućim strankama, mada je to danas, nije sigurno koja je vladajuća koja nije, na današnji dan i da to bude čista legalizacija onoga što već sada imamo kao korupciju. Naravno, lepše je da se zoveš lobista nego koruptivni pripadnik režima i ja to razumem, ali to nije na dobro Srbije.
Zašto to govorim? Zato što je ovaj zakon napravljen tako da bude pun rupa koje će omogućiti da se lobiranje sprovodi na način koji je apsolutno protivan interesima države, građana, naroda i zato ja pozivam ministarku da povuče ovaj zakon, da uvaži primedbe koje su već izdate prema ovom zakonu i da nam u nekom sledećem roku izađe sa dobrim predlogom zakona, da ne bi smo došli do toga da se i Zakon o lobiranju koji treba da počne da važi, ne znam, osam dana od dana objavljivanja, da opet bude odloženo njegovo važenje za godinu-dve ili tri, kao što smo imali kod nekih drugih zakona iz istog ministarstva.
Konačno, imamo jako loš zakon. Naravno, za lobiranje, za Zakon o lobiranju naša poslanička grupa traži da se obriše ceo, sa jasnim obrazloženjem, a to isto važi i za zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Naravno da je to vrlo važna stvar. Naravno da je to nešto što svaka država koja makar i geografski pripada Evropi treba da ima u svojoj legislativi, to su važne stvari, to su stvari koje su posebno u ovoj eri zloupotreba podataka o ličnosti ne samo kod nas, ali intenzivno i u ovoj državi, da treba da se donese zakon, ali zakon koji ima smisla. Ovaj zakon je besmislen.
Ja vas pozivam, poštovane kolege, a pozivam i građane Srbije da se o tome izveste, obaveste na sajtu Poverenika za informacije od javnog značaja, da se pogledaju primedbe koje je još uvek poverenik, gospodin Rodoljub Šabić, dao na ovaj predlog zakona.
On je nekada bio u državnim organima, mislim da je bio ministar za državnu i lokalnu samoupravu, ima dug staž u radu u organima države, Poverenik je već ne znam koliko, nekoliko godina, pred kraj mandata i treba verovati onome što on navodi kao primedbe na ovaj zakon.
Ima ih puno, naravno, ovo je laički parlament i bilo bi potpuno besmisleno da ja sada govorim o svim detaljima koje mi, doktori pravnih nauka, čak i da nisu lažirani, koji su sada u većini, bi teško razumeli, ali da se fokusiram samo na jednu stvar, a to je da je i u Nacrtu ovog zakona, u članu 40. stajalo da se ograničenja prava na zaštitu ovih podataka o ličnosti, da mogu da budu ograničena zakonom.
Reč „zakon“ je izbrisana iz te rečenice, iz tog člana. To je u stvari metafora kako radi ova vlast. Ovaj zakon je donet da se izbriše zakon, da se izbriše zakonitost i stavlja se 90 ili nekoliko desetina primera gde je navodno iz viših interesa državnih, istrage, ovoga – onoga, ne primenjuje se zaštita podataka o ličnosti, nego svako može da provali u to. To je ono svaki dan. Imamo na svakim izborima u poslednjih čest-sedam godina da nam dolaze „kontrolori“ iz vladajućih stanaka sa biračkim spiskom u koje pišu imena ljudi koji treba da glasaju na tom biračkom mestu. To je očigledno, oni se time hvale, prozivaju ljude, zovu telefonom sa lica mesta, to je jedan od primera.
Imamo dnevnu osudu na društvenim mrežama, gde čim neko kaže nešto smisleno protiv, opravdano a ima razloga za to koliko god hoćete, režima da se objave njegovi podaci, da se objavi gde stanuje, da se slikaju njegova deca, njegovi rođaci, da kopaju, što je najgore ne samo istine nego i laži o njegovom životu. To imamo svaki dan.
Ovim zakonom gde vi stavljate na procenu da kroz podzakonske akte onima koji treba da sprovode ovaj zakon date mogućnost da praktično ne sprovode ovaj zakon, ako oni procene da postoji neki interes, to je….
(Blažo Knežević: Kako si ti procenio za „Sablju“?)
Za „Sablju“ ko se interesuje, ja sam spreman da mu ponovim sve, i da mu ispričam i da mu sprovedem…
Ja vas molim da me zaštitite od dobacivanja, ako je to po Poslovniku.
Vašim osmehom ste ih umirili. Hvala vam na tome.
Prema tome, moramo da se naučimo nekoliko stvari, posebno oni koji kažu da imaju apsolutnu podršku građana, dvotrećinsku većinu i ostale tra-la-la pesme, da bar poštuju minimum procedure, da kad dođe neki zakon, dajte jedno sedam dana, 15 dana, da se poslanici, javnost, eksperti, laici, upoznaju sa tim zakonom, možete i vi da iskoristite tih 15 dana da afirmišete stvari koje bi trebale da budu dobre za Srbiju, ako se ti zakoni usvoje, ali, bar malo procedure.
Ovako, ja to neću da kažem ali sam siguran da bi neki rekli da je to divljanje vlasti. Ja to naravno neću da kažem, vi znate da ja ne koristim teške izraze i ružne reči, neću to da učinim ni ovog trenutka.
Konačno, dokaz da većina od ovih zakona nisu dobri biće i u tome što će poslanici vlasti da daju nekoliko stotina amandmana na ove zakone, a amandmani se daju kad mislite da nešto treba da se popravi, a kad mislite da nešto treba da se popravi, to znači da nešto ne valja.
Ja vas pozivam, gospodo i dame iz vlasti, da stave amandmane, ako ih već nisu stavili, upravo na ova dva zakona za koja mislim da ih treba obrisati odmah, i to na način koji će stimulisati Ministarstvo pravde da sledeći put izađe sa ozbiljnim predlogom ovih zakona. Hvala.

Dobar dan poštovane kolege. Pravo je zadovoljstvo bilo čekati ovo vreme i dočekati da pred vama mogu da se predlože pravi predlozi zakona i ja očekujem da će ovakva idilična atmosfera koja je stvorena biti nastavljena time što ćete imati razumevanja da prihvatite moje predloge zakona. Naravno, oni su takvi da su upućeni na sveopšte dobro građana Srbije, bez obzira iz kog su dela Srbije, koliko imaju godina, pol, uzrast ili političko opredeljenje.

Prvi zakon, prvih nekoliko zakona, što je već neko pogrešno rekao – set, jesu zakoni koji se tiču zdravlja, je Zakon o Vladi kojim predlažem da se iznad člana i član 11. Zakona o Vladi menjaju i da glase: „Zdravstvena sposobnost i nespojivost i sukob interesa“ - pre izbora Vlade svaki predloženi član Vlade mora Narodnoj skupštini da dostavi lekarsko uverenje o zdravstvenoj sposobnosti za zasnivanje radnog odnosa u državnim organima. Imate još dva stava koja se tiču nespojivosti i sukoba interesa, oni već postoje, poenta je u ovoj izmeni. To znači da, kao što svi drugi ljudi koji žele da zasnuju radni odnos u državnim organima, a i ministri su ljudi koji imaju tu obavezu, neki od njih, većina, da urade ono što mora da uradi svako ko želi da bude sekretarica, kafe-kuvarica, mašin-bravar ili nešto drugo u nekoj javnoj ustanovi. Ako to može da bude, ja mislim da treba da bude obaveza za sve ljude koji žele da se zaposle u državnim organima, naravno da to treba da bude obaveza i za buduće ministre.

Da vas podsetim, u modernoj srpskoj istoriji, iako nije bilo zakonskog utemeljenja za to, Vlada dr Zorana Đinđića i svi kandidati za ministre, kada su došli pred parlament, ako se dobro sećam, 25. januara 2001. godine su poneli sa sobom lekarska uverenja o zdravstvenoj sposobnosti za rad u državnim organima koje su dobili od referentne ustanove – VMA.

Mislim da bi danima i danima trajalo navođenje koliko u poslednjih šest, sedam godina, bilo je i pre, ali intenzivno u poslednjih šest, sedam godina, imamo dokaze teške nesposobnosti ministara, aktuelnih i nekih bivših, za vršenje tih funkcija. Mislim da je put ka tome da imamo zdravu Srbiju prvi korak da zdravi, a ne bolesni ljudi budu kandidati za ministre.