I ovo je deo ove grupe zakona o zdravlju. Molim vas, posebno koleginice poslanice, da još jednom saslušate pažljivo. Član 1. u Zakonu o radu, u članu 187. stav 1. menja se i glasi: „Za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta, odsustva sa rada radi posebne nege deteta i odsustva sa rada zbog privremen sprečenosti duže od 30 dana poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu“. Danas je to moguće.

Poštovane kolege, ako ne glasate da se ovo uvrsti u dnevni red, a da se posle dobre rasprave i usvoji ova izmena zakona, vi ćete biti grupa ljudi koja je podržala to da za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta, odsustva sa rada radi posebne nege deteta i odsustva sa rada zbog privremene sprečenosti za rad na duže od 30 dana poslodavac može da otpusti zaposlenog. To znači da ne možete ili neko, ne niko odavde, ali neko, to je deo života, ne dao Bog, kada mu je dete bolesno ne može da ostane pored svog deteta ili ako mu je žena bolesna pored svoje žene ili ako je sam bolestan da sedi kod kuće, nego će morati da ide na posao da bi poslodavac koji je pre toga dobio ogromne pare za subvenciju, jer je napravio fabriku koja je tehnološki razvijena tako da na jednoj tabli od iverice imate četiri eksera oko kojih neko mota kablove, a na kraju ih bogami i klemuje, e taj može, uzeo je državne pare, pare građana, da otpusti majku čije je dete, ne dao Bog bolesno, od neke naivne bolesti, ali i od bolesti koje su definisane kao posebna nega deteta.

Ne vidim nikakav razlog da neko ko misli dobro Srbiji, da neko ko to stalno ponavlja, makar i da laže, ali da jednom u svom mandatu učini napor da ne bude slepo oruđe nekoga ko emituje struju koja proizvodi zvonjavu nekog zvona, nego da zbog svoje časti, zbog svog obraza, svoje savesti glasa za nešto što nije pitanje politike, nije pitanje ni levice, ni desnice, ni EU, ni Rusije, ni Kine, ni bilo čega, nego pitanje budućnosti konkretnih ljudi, dece, a samim tim i građana Srbije i ove države kao takve. Pozivam vas da pritisnete za nakon mog završetka.

Nakon glasanja o prethodnom predlogu, potpuno je normalno da očekujem da će i ovaj koji ću sada da predstavim po ne znam koji put vama iz srpske javnosti biti odbijen, ali to me ne čudi, jer da prihvatite ovo što ću sada predložiti bi urušilo sve na čemu postoji nešto što se zove tako kao što se zovete, vaša organizacija. I kada biste usvojili ovo što ću sada predložiti, naravno da biste u prethodnom glasanju glasali masovno za. To znači da biste pokazali dovoljno svesti, obraza i časti.

Predlažem da se u članu 1. koji kaže – U Zakonu o izboru predsednika Republike Srbije, u članu 11, stav 3. posle tačke 2) doda tačka 2a) koja glasi da je neophodno da kandidat za predsednika ima lekarsko uverenje o zdravstvenoj sposobnosti za zasnivanje radnog odnosa u državnim organima i tačka 2) je da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“.

To je argumentacija dodatna, isto kao i za kandidate za ministre, biće i za kandidate za narodne poslanike, a to je da ljudi koji žele da rade u državnim organima, posebno na najvišim funkcijama, najvišim telima, bilo da li je to Vlada, parlament ili sam predsednik države, da treba da učine taj napor da odu kod svog odabranog lekara, dobiju uput za sistematski pregled i donesu pre nego što se kandiduju dokaz da su sposobni fiziloški, psihijatrijski, psihološki, kako god hoćete, da nema u njihovoj krvi ostataka droge, da su sposobni, da ne postoji ni jedno obeležje koje bi ih stavilo u F kategoriju bolesnika ili neku drugu. To je nešto što bi bilo potpuno normalno u svim normalnim zemljama. U SAD Senat i Kongres mogu da traže lekarski pregled aktuelnog predsednika dok je na funkciji.

Prema tome, pozivam vas da glasate bez obzira što očekujem da vaša reakcija bude – jeste, kada bismo za to glasali, a posle bi bilo eee.

Poslednji iz ovog dela zdravstvenih zakona. Kaže – član 1, u Zakonu o izboru narodnih poslanika „Službeni glasnik RS“ broj 32/2000, 57/2003 Odluka Ustavnog suda Republike Srbije, 72/2003, 75/2003, 18/2004, 101/2005. Drugi zakoni 85/2005, 28/2011 itd. U članu 44. stav 2, posle tačke 1) dodaje se tačka 1a) koja glasi – lekarsko uverenje o zdravstvenoj sposobnosti za zasnivanje radnog odnosa u državnim organima.

Potpuno mi je jasno da nećete glasati iz očiglednih razloga za ovaj predlog i ovim sam završio obrazlaganje ovog predloga.

Predlažem rezoluciju iz nekoliko razloga. Prvi put sam to učinio 24. aprila 2015. godine, kada je bilo 100 godina od početka genocida nad Jermenima, koje je učinilo tadašnje otomansko carstvo. Ponavljam, nema to nikakve veze sa aktuelnom državom Turskom ili režimom tamo ili sa građanima, nego je to pitanje jedne istorijske krvave činjenice sa kojom su suočeni mnogi narodi, pored Jermena i mi Srbi i neki drugi.

Treća je ili četvrta godina kako uporno odbijate da učinite ovaj gest iz razloga koji su bili opisani u odbijanju glasanja za prethodni predlog koji sam imao, ali to mi neće smetati da ponovim da ako neko ima motiv utemeljen i jak, dovoljno promišljen da se bori protiv nepravde svuda, to su onda Srbi i građani Srbije zbog svega onoga što su neki odavde uradili nama ovde, a i zbog onoga što je urađeno spolja prema nama ovde i što je odavde rađeno prema ljudima oko nas.

Dakle, pored te argumentacije koja bi trebala da bude dovoljna, daću vam još jednu argumentaciju, da je preko 20 država, među kojima je Ruska Federacija, Grčka, Belgija, Francuska, Kanada, Kipar, Italija, Švajcarska, Argentina, Urugvaj, Švedska, Liban i neke države SAD je već donelo te rezolucije i od toga je njihova čast, bilo kolektivna, bila pojedinačna onih ljudi koji su za to glasali, sigurno u boljem stanju nego što će biti vaša kada ponovo glasate protiv ovog predloga.

Hvala lepo.

Ovo nema veze sa zdravljem, tako da ne treba da se plašite, nego ima veze sa jednim drugim aspektom lošeg delovanja koje nije vezano samo za ovu vlast. Ponavljam, ja tražim izmenu zakona koji je stariji od 2000. godine i mislim da je došlo krajnje vreme da se donese jedna zajednička odluka koja će biti na korist svih građana Srbije. Možda će neki direktori, vlasnici nekih televizijskih stanica da budu oštećeni za ovo, svi ostali će biti zadovoljni. Ako je to tako, ako će samo direktori nekih TV stanica ružičastih, srećnih, manje srećnih, polusrećnih ili A, B, ili kakve već jesu, DŽ, ako samo oni budu oštećeni mislim da će to biti jedan dobar akt za sve građane Srbije.

Naime, predlažem da se u zakonu o dopuni Zakona o izboru narodnih poslanika, da se promeni, odnosno da se posle člana 49. doda član 49a koji glasi – zabranjeno je iznajmljivanje termina u svim elektronskim medijima koji se emituju na teritoriji Republike Srbije podnosiocima izbornih lista za prenošenje izbornih skupova, političkih poruka i reklama.

Praktično, da vam prevedem na srpski, ovom odlukom bi bilo ušteđeno između 50 i 100 miliona evra svake godine kad se održavaju opšti izbori, jer to su i analize i procene para koje se u tim izbornim godinama troše za to da se snime reklame, političke reklame, onaj političko propagandni program, koji se snima ne od para političkih stranaka naravno, nego od para građana Srbije, koje su 20% legalno otete građanima, a 80% ukradene od tih istih građana. Snimaju se reklame koje po svojim političkim, estetskim, svakim drugim karakteristikama ne zavređuju da budu postavljene osim uz onu prethodnu napomenu da ovaj program gledate na svoju vlastitu odgovornost i da se završe tako da na kraju piše – nakon ovoga se obavezno posavetujte sa svojim lekarom ili farmaceutom.

Ne postoji pristojna reklama koja je urađena u poslednjih 15 godina, nijedne političke opcije a da može da odgovori tome da je politički, estetski i ekonomski opravdano. Za one zabrinute koji se pitaju – pa, kako će onda građani da dođu do informacija šta koja politička stranka predlaže, ja ću da vam otkrijem da postoje duel emisije na televizijama i da to jeste mesto kada građani treba da budu upoznati sa programima kandidata.

Da bi bio prihvaćen onaj prvi zakon, onda mora da se promeni, i da bi se promenilo stanje, treba da bude prihvaćen i Predlog zakona o izmeni Zakona o finansiranju političkih stranaka u kome bi trebalo da se obriše u članu 23. stav 3. - koji omogućava da se izdvajaju finansijska sredstva za reklamiranje političkih stranaka, kandidata izbornih lista.

Mislim da sam već dao argumente, očigledno da je vaša reakcija takva da vam je draže da tih 50 do 100 miliona evra u izbornoj godini, pa neka bude svake četvrte, mada u Srbiji su vanredni izbori redovni, pa ih ima svake ili svake druge godine, da tih 50 do 100 miliona ne odu za lečenje bolesne dece, odraslih, za obnovu škola, za edukaciju nekih kojima je edukacija očigledno neophodna za normalno ponašanje u 21. veku, nego želite da te pare odu vlasnicima televizija čiji je glavni motiv da postanu nešto što bi bolje objasnili ljudi koji se bave medicinskom patologijom, tako da ja neću da se bavim daljim objašnjavanjem.

Zakon o planiranju i uređenju prostora i naselja je neophodan novi zakon u tekstu koji sam predložio pre par godina, a to je praktično blago abdejtovani tekst iz 2003. godine kada je donet jedan ozbiljan zakon iz ove oblasti.

Tim zakonom bi bilo predviđeno, verovatno i sada, ali se ne sprovodi, ali tada je bilo nužno za sprovođenje to da se bilo kakva divlja gradnja, znači da neko zabode ašov na parceli za šta nema sve potrebne dozvole, pa i konačnu dozvolu za gradnju, ne samo građevinsku dozvolu i sve ono drugo što ide, nego i dozvolu za početak gradnje, da bude krivično gonjen i da je za to bila zaprećena zatvorska kazna.

Godine 2004. trebalo je da počne da se sprovodi zakon. Tadašnji ministar koji se bavio tom oblašću je, kažu neki, počeo tada da pravi nešto u svom selu malo nelegalno, pa onda taj zakon više nikada nije ni pogledan, a kamoli da se on sprovede.

Imamo, naravno, gde se okrenete danas, bez obzira na, kako bih rekao, bedne operetske predstave koje čujemo sa vrha vlasti, da je otvoren rat prema divljoj gradnji, da se najkraće dobijaju građevinske dozvole, da je sve čisto. Imamo svaki dan, čak i ovim državnim, paradržavnim, para i paramedijima koji rade za pare i pare građana Srbije, imamo primere one čačkalice, ne znam gde, u kom delu Beograda beše, koja je široka pet-šest metara.

Imamo, da ponovim, još jedan primer, koji gledam svakog jutra, pa mi zato smeta, ne samo vizuelno, nego i suštinski, Nebojšina 8a, gde postoji nalog za rušenje star godinu dana. I opština Vračar i gradska uprava i ministarka, ovo će posebno da obraduje predsednicu Skupštine, i ministarka Zorana Mihajlović je obaveštena o tome pre godinu dana. Postavio sam tri poslanička pitanja. Postoji dokumentacija apsolutno za sve. Naravno, taj objekat se i dalje gradi, a objavio sam i fotografiju na nekim društvenim mrežama gde se vidi da je sa bandere koja je neposredno do tog objekta, da visi kabl koji je izolir trakom spojen sa kablom, koji tu struju, očigledno nelegalno i opasno po život, preko trotoara vodi do objekta koji je trebalo da bude podzemna garaža, a sada će da bude nadzemna sala za pijančenje.

O „Beogradu na vodi“ neću da vam pričam, to je vaš odnos prema vekovnim prijateljima srpskog naroda, koji su prvi priznali nezavisno Kosovo… (Isključen mikrofon)

I to je jedan od primera kriminala aktuelne vlasti, ali mislim da među onima koji bi trebalo da svojom većinom daju podršku ovom predlogu nema skoro nikoga ko bi mogao to da razume. Mislim da je predlog koji ste dobili u pisanoj formi sasvim dovoljan da ponovo pljunete na svoj obraz i glasate protiv.

Prvo pitanje postavljam predsednici Vlade i potpredsednici Zorani Mihajlović, koja je zadužena za saobraćaj. Tiče se Memoranduma o izgradnji Moravskog koridora, koji je potpisan pre nedelju-dve dana sa američkom firmom „Behtel“. To je 110 kilometara i u Memorandumu piše da će to da košta preko 800 miliona evra. To znači preko sedam i po miliona evra po kilometru dužnom, što je pet do šest puta veća cena nego što inače se grade auto-putevi u našem regionu. Naravno, u onom boljem delu našeg regiona.

Takođe, imamo izjavu tadašnje ministarke saobraćaja iz 2012. godine, ali to je ista ova vlast, ista ova koalicija, koja je tada govorila da se o tome pregovara sa kineskom kompanijom koja gradi puteve, sa kineskim kreditom, gde je cena trebala da bude nešto ispod 500 miliona evra, što znači negde oko četiri i po miliona po kilometru dužnom.

Razlika je dramatična. Razlika je 60% više i moje pitanje, jedno od potpitanja je kako je moguće da za pet-šest godina poskupi izgradnja puteva samo u Srbiji? Bilo gde na svetu cene padaju, osim što u Srbiji rastu. Pitam predsednicu Vlade, potpredsednicu zaduženu za saobraćaj, da li su čuli za nešto što se zove tender, da kada se gradi nešto veliko, da se raspiše domaći ili međunarodni tender, u ovom slučaju je logično da to bude međunarodni tender i da se onda skupe najpovoljnije ponude?

Ja sam imao kontakte sa vrhom kompanije „Behtel“ pre 15 godina, kada je bilo pokušaja da uključimo naše firme u obnovu Iraka, koje je radio „Behtel“ tada u ime Amerike. Nešto se tu uradilo, nisu neki veliki uspesi, ali tada mi je rečeno da oni nikada ne učestvuju na tenderima i zato je bilo kakva saradnja sa njima tada bila nemoguća. Zašto bismo sarađivali sa nekim ko ne želi da radi preko tendera? To je isto pitanje za dve pomenute gospođe - predsednicu i potpredsednicu Vlade.

Inače, „Behtel“ je radio auto-puteve po Hrvatskoj, pa su tamo jedan ministar i predsednik Vlade otišli u zatvor zbog tih puteva, a takođe je bilo i kontroverzi oko izgradnje puteva te iste forme sa njihovim evropskim partnerom u Albaniji i na Kosovu.

Prema tome, očekujem odgovore na ova pitanja. Zašto nema tendera? Zašto smo izabrali baš „Behtel“ i zašto je cena više nego duplo veća nego što je normalna za takvu izgradnju?

Drugo pitanje se tiče kriminala i takođe ima veze sa vrhom vlasti i zato sva pitanja postavljam i predsednici Vladi i potpredsedniku Vlade, ministru unutrašnjih poslova.

Jako dugo je poznato da su navijačke grupe, pod navodnicima, znači ne pravi navijači, nego vrhovi nekih navijačkih grupa, ogrezle u dubokom kriminalu. Tu je droga, tu su iznude, tu su ubistva, tu je sve ono što se zove najgora vrsta organizovanog kriminala. Naravno da ne postoji ni jedan organizovani kriminal koji je takav, a da nema neke veze sa vlašću, bilo da je to policija, sudstvo ili sam vrh izvršne vlasti.

Pitam ministra unutrašnjih poslova i predsednicu Vlade - da li je tačno da dobar deo tih navijačkih grupa, pod navodnicima, odnosno njihovi šefovi su u direktnim kontaktima sa vrhom vlasti, sa ljudima iz direktnog okruženja predsednika države, predsednice Vlade i nekih ministara? U mnogim medijima, nakon hapšenja, koje je bilo pre petnaestak dana, se pojavila vest da je jedan od uhapšenih, a za šta postoje i fotografije, dobar drug jedne osobe koja je iz direktnog okruženja predsednika države.

Voleo bih da znam da li je istraga došla do podataka koja je definicija njihovog odnosa, šta oni to zajedno rade i zašto to rade i da li je to kažnjivo? Hvala.

To je jedan od predloga zakona gde se proverava ljudskost i civilizovanost ljudi, poslanika. Naime, u ovom predlogu predlažem da se izmeni Zakon o radu i da se spreči otpuštanje sa posla roditelja, pre svega majki dece koja se leče od težih bolesti duže vreme.

Po današnjem Zakonu o radu to je moguće i to je ispod bilo kakvog civilizacijskog minimuma. Ovo vam govori čovek koji se inače zalaže za liberalnu ekonomiju, slobodno tržište, liberalni kapitalizam, za sve ono što vi neuki mislite da nije dobro, ali u tom liberalnom kapitalizmu je nemoguće to da majka izgubi posao zato što je uz svoje dete koje se leči. To nije bilo moguće ni u vreme socijalizma, ni u vreme komunizma, te me čudi kako je onda ostalo toliko bolesnih ljudi, poraslo od te bolesne dece.

Naravno, svako ima pravo na svoje greške, na svoje zablude, na svoje neznanje i ima pravo da to popravi. Zato ja apelujem na vas, a pre svega na koleginice poslanice da razmisle pet sekundi o tome šta bi uradile vlasniku firme ili direktoru firme koji ih otpusti zato što su bile uz svoje dete kad je to dete bolovalo od neke bolesti.

Ja vas pozivam da se izjasnite o ovom mom predlogu.

Prvo pitanje je upućeno vama kao predsednici parlamenta. Poslednjeg dana u javnosti se pronose vesti da je parlament naručio tone i tone nekih specifičnih prehrambenih artikala, tone sireva koji koštaju po 30, 40 evra kilo, mahom italijanske proizvodnje, bademovo mleko, ja ovako naivan sam mislio da se to koristi u kozmetici, a ne u ishrani. Ja ne koristim usluge skupštinskog restorana i, koliko se sećam, Skupština ne naručuje sama, nego to ide preko zajedničkih službi, ali mislim da je važno da srpska javnost dobije informaciju jer ovako će ispasti da su kolege poslenici i poslanice pojele sve to, što nije tačno.

Znači, moje pitanje je – za koje namene se to nabavlja, koje su to količine, koliki budžet je predviđen za to? To možete kao predsednica da saznate pa da nas obavestite. Zašto se uzimaju italijanski sirevi, kozjeg, ovčijeg i ne znam kog sve porekla, kada imamo pirotski sir dobar, pa imamo sjenički, pa imamo svrljiški i čemu sve to vodi? Zašto nadležne službe parlamenta nisu obavestile javnost da to nema veze sa ovim telom, nego da je to naručio neko drugi za neke druge namene?

Drugo pitanje je upućeno ministru odbrane. U ponedeljak je poleteo za Kazahstan, a juče se iz Kazahstana vratio Aleksandar Vučić. Avion kojim je leteo je i u odlasku i u povratku na teritoriji Srbije bio praćen od strane dva aviona vojnog vazduhoplovstva. Mislim da su MIG-ovi u pitanju. Moje pitanje ministru odbrane je – zašto se to desilo? Da li je Aleksandar Vučić bio ugrožen u tom letu, pa su ta dva aviona imala funkciju da ga obezbede, da li je to deo neke vežbe ratnog vazduhoplovstva ili je to interni napredni cirkus koji bi trebalo da postane pravilo?

Mislim da je jako važno da to saznamo i zbog toga što su u avionu bili neki novinari, pa recimo i novinari Državne agencije TANJUG koji su snimali tu scenu, taj prateći, svadbeni, ne znam kakav let zaštitni, a onda im je naređeno da moraju da obrišu to. Jedan portal je i objavio to, pa je u roku od pet minuta morao da skine to sa svoje stranice. Mene interesuje zašto se to desilo, pre svega zašto je bilo uopšte te pratnje. Drugo, zašto je to tajna? Ako je tajna, zašto su onda neki mogli to da snime i da objave, pa je onda posle toga to skinuto sa etra?

Treće pitanje je upućeno ministru unutrašnjih poslova. Rekao je juče, prekjuče da još uvek nema nikakvih informacija o ubistvu Olivera Ivanovića. To ubistvo desilo se još početkom godine, bilo je dovoljno vremena da se na svaki mogući legalni način dođe do bilo kakve informacije. On je rekao da nema nikakvu informaciju o tome.

Aleksandar Vučić je 17. marta ove godine rekao, citiram, da će za dve nedelje javnost biti obaveštena o detaljima tog zločina i da će se mnogi iznenaditi činjenicama. Iz ove izjave ja zaključujem da je Aleksandar Vučić obavešten o informacijama na tu temu, pošto zna čak i da će se javnost iznenaditi. Pitam ministra unutrašnjih poslova – da li je Aleksandar Vučić, kao neko ko zna o ubistvu mnogo, po svojim rečima, pozvan na saslušanje ili na razgovor sa građanima? Da li su nadležni organi došli do nekih informacija na tu temu? Zašto se te informacije kriju ovoliko dugo? Da li je to deo Briselskog sporazuma, to što se kriju, ili je to deo koalicije sa Hašimom Tačijem, sa kojim je Aleksandar Vučić i njegove partije su u koaliciji?

Mislim da ne samo porodica, ne samo prijatelji, nego cela srpska javnost i bogami ne samo srpska javnost, zaslužuje da sazna ko prikriva činjenice o ubistvu Olivera Ivanovića. Hvala.

Nekoliko pitanja koja su od interesa za ovaj dom, za državu Srbiju i za građane Srbije.

Prvo pitanje. Šesnaestog januara ove godine je ubijen na mučki način Oliver Ivanović. Svi znamo ko je on, ali više od osam meseci niko od nas ne zna šta se desilo, osim toga da je ubijen. Ko ga je ubio? Ko je imao motiv za to? Koja saznanja imaju naše službe koje su zadužene za tu oblast i koje imaju svoje obezbeđeno, po meni, legalno i legitimno prisustvo na teritoriji gde se desilo ubistvo?

Ni jedan organ koji je zadužen za to, ni Tužilaštvo, ni službe bezbednosti, ni policija nisu dali nikakvu relevantnu, korisnu, razumnu, profesionalnu izjavu na tu temu i mislim da je to jako važno. Ovde pitam predsednicu Vlade, ministra unutrašnjih poslova i ministarku pravde – šta se desilo, koja su saznanja, zašto se ćuti o tom krvavom događaju? Ako ne znate, ako ova lica koja pitam ne znaju ništa o tome neka pitaju predsednika države, pošto on kaže da sve zna.

Druga tema je vezana za spoljne poslove i pitanje upućujem premijerki i ministru inostranih poslova, a vezano je za današnju posetu predsednika države Srbije Rusiji. Prvo pitanje – zašto je ta poseta bez obaveznog protokola? Ko je dočekao predsednika države u Moskvi? S kim se video? Da li su mu ukazane uobičajene počasti koje nisu cirkus, niti rijaliti događaj, nego su obavezan deo svake zvanične posete? Da li je predsednik države Srbije u privatnoj poseti, turističkoj poseti ili u državnoj poseti Rusiji?

Drugo pitanje. Čujem da je ovo 15 sastanak predsednika Rusije i predsednika Srbije. Pitam ministra inostranih poslova i pitam ministra za privredu – koji su efekti višegodišnjih, petogodišnjih razgovora o izvozu Fijata 500 za Rusiju i države koje su nastale od bivšeg Sovjetskog Saveza, nezavisne države? Pet godina se najavljuje veliki uspeh i izvoz tog Fijata 500. Koliko sam shvatio, taj Fijat 500 prestaje da se proizvodi, pa pitam da li je prodat ijedan?

Šta je sa velikim efektima koji su isto najavljeni zadnjih nekoliko godina o ogromnom povećanju izvoza iz Srbije za Rusiju, pre svega, voća i povrća kada znamo carina i statistika kažu da je to povećanje manje od 1%, a očekivali su ogromni rezultati nakon sankcija koji su međusobno uveli EU Rusi i Rusija EU?

Treće pitanje. Toni Bler se pominje kao pregovarač u ime Srbije o budućem statusu Kosova, o budućem statusu Srbije. Moje pitanje je - po kojoj platformi Toni Bler vodi razgovore sa onima sa kojima vodi, po čijem ovlašćenju i pod kojim uslovima? Koliko i ko plaća Toniju Bleru, bivšem premijeru Velike Britanije iz vremena kada je Velika Britanija zajedno sa drugim državama NATO pakta bombardovalo Srbiju? Ko ga plaća, koju platformu zastupa, koje smernice, kome podnose izveštaje? Da li imamo informacije i o nekim drugim savetnicima bivšeg premijera Guzenbauer, Fratini i još neki? Za koliko para, čiju platformu, čije interese oni štite? Koji su efekti savetovanja koje su do sada vršili i kome podnose izveštaj? Da li je srpski parlament ili srpska javnost dovoljno važan subjekat ili subjekti da saznaju bilo šta o tome?

Poslednje pitanje postavljam predsednici Vlade i ministru za informisanje - po kom saznanju i po kom pozivu su novinari „Tanjuga“, RTS-a i nekih drugih televizija sa nacionalnom frekvencom bili prisutni na Gazivodama kada se predsednik Kosova ili tzv. Kosova „šalio“ sa bezbednošću i sa svima nama onog dana kada je glisirao po jezeru Gazivoda? Kako se desilo da „Tanjug i RTS tamo…

Hvala lepo.

Podneli smo osam amandmana, od kojih su, ovaj prvi je leksičke prirode, to znači popravljamo tekst zakona i očekujem da nadležni ministar i Vlada usvoje ovaj amandman, pošto ne zadire u suštinu zakona, koji je loš.

Generalno, jako mi je interesantno da slušam ove priče o ponovno velikim uspesima, čudima, o velikom napretku, o penzijama koje će biti nikad veće. To je nastavak laži koje slušamo stalno i praktično laži su najveće u ovoj vlasti. Mnoge vlasti, verovatno skoro sve ili sve su lagale, ali ovaj nivo laži je stvarno prvi put u istoriji.

Naravno da je vlast nakon 5. oktobra vratila, mada nije bilo nikakve zakonske obaveze za to, sve dugove koje je prethodna vaša vlast, kad ste bili mlađi ili mali, a neki su i ostali mali, vodila ovu državu, a to su penzije, 12 penzija, 20 i nešto porodiljskih bolovanja, dečijih dodataka, stara devizna štednja, čak i onima koji su bili lakoverni prema nekom Jezdi i Dafini i njima je vraćen novac u apsolutnom iznosu i tu nema nikakve sumnje.

Sigurno je, proverljivo, da su plate i penzije u Srbiji bile veće nego što su danas, i 1990. godine, u vreme onog Ante Markovića, odnosno ekonomije koja je tada imala jedan skok, koji nije bio baš prirodan, ali je bio evidentan i naravno da su plate i penzije dramatičan rast imale, pre svega, recimo, tokom 2001. godine, kada su penzije povećane sedam, osam puta, jer su bile svedene na ništa, gde su plate povećane četiri, pet puta prosvetnih radnika, lekara, policajaca, vojnih lica, svih onih koji su i danas žrtve ove bahate vlasti, koja oduzima ne samo novac, nego i pravo, zakonito pravo i imovinu penzionera, jer ta imovina, te penzije ne zavise od dobre volje one ili ove vlasti, od toga da li su izbori za tri meseca ili za tri godine, nego je to njihovo stečeno pravo.

Vi ste, glasanjem za takav zakon, više krivi nego predlagači zakona, koji su vam gazde, za to što su penzioneri pokradeni. Oni, nažalost, imaju puno pravo da tuže svoju državu i pred domaćim sudovima i, nažalost, pred međunarodnim sudovima, što može da ostavi velike negativne posledice na ovu državu.

Prema tome, ovaj amandman bi mogao da popravi zakon kada bi ostali članovi zakona bili dobri. Ovako, ja se pridružujem predlogu Fiskalnog saveta da se zakon povuče iz argumenata koji su navedeni u njihovom osvrtu na ovaj loš zakon.

Jako interesantno. Naravno, ovo nije replika, jer nema čemu da se replicira, bez obzira na volumen onoga što smo videli, a manje čuli.

Ako hoćete, da vas podsetim šta je radila vlast u vreme kada sam ja imao odgovornost vlasti. To je bilo od novembra 2000. godine do početka marta 2004. godine. Znači, 2001, 2002. i 2003. godina. U to vreme je javni dug Srbije smanjen, slušajte me sada dobro, pišite, za 10 milijardi evra. U to vreme vraćeni su svi dugovi koje su vaše starije kolege, razarači Srbije, uništivači Srbije, ljudi koji su krivi za nekoliko stotina hiljada mrtvih ljudi, su tada vraćeni. Tada je broj zaposlenih ljudi u srpskoj privredi bio veći nego što je danas. Znači, proverite kraj 2003. godine, veći nego danas. Tada su završene sve privatizacije koje su bile apsolutno čiste, zakonite i korisne. Ako mi ne verujete, pitajte sadašnjeg ministra finansija, ovog vašeg malog, jer je on tada bio zadužen za privatizaciju u Agenciji za privatizaciju. On mi je garant da je sve bilo čisto. Ako nešto nije bilo čisto, on je kriv. Ako je nešto čisto, ja sam zaslužan. Šalim se malo, ali blizu je toga.

Krajem 2003. godine, o vrednosti te tadašnje vlasti, osim toga što su penzioneri dobili dugove, dobili pet puta veće penzije nego u godinu dana pre toga, desilo se i to da je strana valuta, koja se zove evro, tada vredela 67 dinara. Znači, skoro upola manje nego što vredi sada, i to govori o vama.

To šta ste vi, sa kim ste radili posle 2004. godine, ko vas je napravio, ko vas je GMO promenio, to mene ne interesuje. Ja sam bio van politike od 2004. do 2012. godine dok se zlo u pravom obliku nije ponovo vratilo i tada sam ponovo počeo da se angažujem. Naravno, slažem se sa vama da je rejting moje stranke, koju ja vodim, i njeni rezultati na izborima su drastično manji nego što su vaši rezultati, ali verujte i Hitler je imao odlične rezultate u Nemačkoj pred početak Drugog svetskog rata.

Hvala.

Kao i mnoge druge stvari, doneta odluka pre četiri godine o otimanju penzija je neustavna i nezakonita, kao i ovaj predlog zakona koji se donosi danas, jer je zasnovan na lažima. I to je politika laži koja traje jako dugo i koja nanosi veliku štetu ovoj državi.

Ukidanje odnosno smanjivanje penzija je doneto kao obrazloženje jer je navodno Srbija u tom trenutku bila pred bankrotom. Mislim da srpska javnost zna da ja nisam bio miljenik tadašnje vlasti, te pre 2012. godine, niti sam ja govorio nešto dobro o njoj, ali tada Srbija sigurno nije bila pred bankrotom. Bankrotirala je dva puta, prvi put 1993. godine, a drugi put 1999. godine, uz saučestvovanje većine onih koji sada sede u klupama vlasti i onima koji se sada kriju iza navodne opozicije. I to je fakat.

Oštećeno je 700 hiljada penzionera, procene su od pola milijarde do milijarde, koliko im je oteto para i to treba vratiti. Ne verujem da je moguće uz zateznu kamatu, ali sigurno je da će buduća, normalna, zdrava vlast naći način da obešteti penzionere, kao što se to desilo i nakon 24. septembra 2000. godine i 5. oktobra 2000. godine. Ja čestitam građanima Srbije, onima koji su glasali i onima koji su kasnije pomogli da se to glasanje sačuva, 18 godina od punoletstva jedne dobre ideje.

Šta je loše? Dobro je što se ukida to smanjenje penzija ali nije dobro šta se dalje nastavlja sa menjanjem zakona koji omogućavaju da se penzioneri kao i svi drugi građani Srbije stave u milost i nemilost Vlade koju imamo poslednjih šest godina, Vlade koja je praktično politika jednog čoveka, a rekao sam, cela ta politika je zasnovana na čistim lažima.

Po mišljenju Fiskalnog saveta, imamo dva do tri velika problema u ovom zakonu. Naravno, nemam vremena da govorim o drugim zakonima koji su strpani u zajedničku raspravu, a to, naprosto, i da imam vremena, ne bi bilo pristojno.

Član 9, kaže Fiskalni savet, da se tom izmenom de fakto ukida formula za usklađivanje penzija i Vladi se daje diskreciono pravo da odlučuje o usklađivanju penzija. To znači da će Vlada da koristi to svoje diskreciono pravo na to da se igra pred izbore, oko izbora, oko teške situacije, oko potpisivanja i davanja Kosova na upravljanje ratnim zločincima sa one strane, znači, uvek kad nešto treba, biće neko malo povećanje ili neko malo smanjenje penzije, zavisno od toga koja laž može u tom trenutku najbolje da se upakuje i da se proda građanima Srbije.

Ukidanjem formule, kaže Fiskalni savet, Srbija bi napustila dobru evropsku praksu i degradirala svoj sistem na nivo najnestabilnijih penzijskih sistema u državama severne Afrike i Bliskog Istoka. I ja apsolutno podržavam sve stavove Fiskalnog saveta koji su izneti, vezano za ovaj zakon. To je, koliko se sećam, i dalje telo države Srbije i bilo bi dobro da Vlada Srbije i poslanici vlasti budu pažljiviji kada čitaju to što im piše Fiskalni savet.

Druga tačka je član 37, koji dalje definiše to odokativno pravo Vladi Srbije, odnosno vlastima u ovoj državi, a zna se odakle dolazi ta vlast, da u odnosu na svoje trenutne političke i demagoške potrebe ukidaju, smanjuju, povećavaju penzije, dinamiku isplate, itd, itd. Mislim da je to nešto što treba sprečiti i poslanička grupa kojoj pripadam je dala amandmane koji su vezani za tu temu.

Ima još jedna stvar, a to je da se u članu 41. ministrima nadležnim za odbranu i unutrašnje poslove, kao i šefu BIA, daje rok od 18 meseci, ponavljam – 18 meseci, da usklade podzakonska akta vezana za beneficirani radni staž. Naravno da radni staž treba da postoji, naravno da treba da budu precizni dokumenti ko može da ostvari taj način obračuna penzije, ali, 18 meseci, zaboga!

Ja sam siguran da je predlagač, ovde prisutni ministar Đorđević, to rekao uveren u nesposobnost ministra odbrane, ministra unutrašnjih poslova i šefa BIA da bilo šta mogu da urade za kraće vreme. Našim amandmanom se to vreme skraćuje na šest meseci, mada ja mislim da je i to predug period, ali, da to stvarno ima malo više smisla nego tih 18 meseci. Možete svakome u BIA kome treba priznati beneficirani radni staž, za 18 meseci svakome možete pločice da zamenite u kuhinji i kupatilu, a kamoli da donesete mišljenje na tu temu.

Šta da se radi dalje?

Ono što je neophodno, to je da ova država, a pre svega njeni građani, ponove mudrost, snagu, odlučnost i hrabrost koju su pokazali pre 18 godina i da se time stavi tačka na politiku laži. A da vam kažem šta su signali – to je sušenje usta, po Vikipediji, kao posledica straha, tera onoga ko laže da jezikom vlaži usne češće nego što je to normalno ili… (Isključen mikrofon.)