Amandman predlaže da se iz člana 4. izbriše reč, odnosno da se promeni tekst, ali je suština da se izbriše reč: „samostalni“ i da glasi: „visokoškolske ustanove usaglasiće svoje opšte akte sa ovim zakonom u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona.“ Obrazloženje da tekst koji sadrži izraz „samostalni“ se odnosi na univerzitete, a samim tim ne postoji direktna obaveza fakulteta da usaglase svoje akte sa ovim predlogom, ako me ministar sluša.
U obrazloženju za odbijanje ovog predloga, Vlada kaže – amandman se ne prihvata iz razloga što samostalne visokoškolske ustanove imaju integrativnu funkciju u odnosu na visokoškolske ustanove u njenom sastavu. Prvo, piše se „u njihovom sastavu“, ako je množina. Prema tome, to je jako loše da iz Ministarstva prosvete dolazi nepismen tekst, makar ga potpisao predsednik Vlade, ovaj nepogrešivi Vučić, ali očigledno da je odgovor spremljen u Ministarstvu prosvete. Znači, piše se „u njihovom sastavu“, a ne „u njenom“, ali je suštinski još važnije, mislim da je pogrešno što Vlada odbija da prihvati amandman i ovde prisutni ministar koji precizno definiše šta je obaveza fakulteta, bez ostavljanja opcije da integrativnost univerziteta dovodi do toga da svi fakulteti treba da sprovedu ove izmene zakona.
Ako se desi da neki fakultet to ne sprovede, onda on ne odgovara nikome, nego je za to kriv univerzitet.

Samo još jednu rečenicu.
Studenti imaju problem sa fakultetima, a ne sa univerzitetom. Pozivam vas da još jednom pogledate ovo rešenje. Ono nema političku pozadinu, već samo da se precizira tekst. Hvala.

Jako je teško imati samo pet minuta za ovako važnu temu, a u atmosferi koja je nastala, složićemo se, neprimerenim ponašanjem gospodina ministra. Znam da je prvi put i ja sam spreman i da oprostim, ali je red da se ministar izvini zato što je to neprimereno ponašanje.
Poslanici mogu i da greše, mogu i da vređaju ako im to dopusti predsedavajući, ali ako vređaju onda je opet on kriv za to, ali ovo je stvarno jedna važna tema i ja vas, ministre, pozivam da na kraju današnje rasprave se izvinete mojim kolegama, a i meni i mi ćemo vam oprostiti zato što je to prvi put u Skupštini.
Niste dali odgovore na pitanja koje je postavila koleginica Jasminka Nikolić, a to je – zašto ovaj zakon kasni? Opravdanje – tehnička Vlada, leto. Vaša Vlada je Vlada kontinuiteta. Vaši saradnici su tu verovatno ko zna od kad, što je dobro. Ako nisu, onda imate nekoga ko je ostao od ko zna od kada pa je trebalo da vas upozori kada ste izabrani da imate problem. Da li je to 200 studenata ili je to 12 hiljada studenata, to je potpuno nevažna stvar. Pitanje je sistema.
Drugo, nije mogao da bude povećan broj tih studenata, nego samo da se smanji od prošle promene rok. Kašnjenje nema opravdanja i ja vas molim da nađete ustavnopravnu formu da, pošto se svi slažemo da to treba da se omogući studentima, svi se oko toga slažemo, mislim da tu nema nikakve sumnje, ali hajde da napravimo zakon koji ima i glavu i rep i koji je ustavnopravno čist.
Ja sam dao dva amandmana. Jedan je praktično onaj opšti koji su dali svi, da se i postdiplomcima omogući isto ono što se omogućava studentima Predlogom zakona, mislim da se oko toga slažemo, i još jedan koji se, čini mi se, tiče preciziranja onoga što treba da urade visokoškolske ustanove, to je jedna semantička stvar, da li treba da piše samostalne ili ne treba, pošto su dve definicije šta je samostalna visokoškolska ustanova, a šta nije, ali to ćemo pričati kada dođu amandmani.
Generalno, sve kolege iz svih poslaničkih grupa i koleginice su pričali o opštim temama iz sfere obrazovanja i to nije samo ova strana radila, i bivši ministar je tome posvetio 15 minuta, što je opravdano, i kolega od preko puta i to je potpuno normalna stvar. Takve su načelne rasprave i to ne treba da vas nervira. Naprotiv, to treba da bude jedan lakmus, da osetite kako skupštinska većina, manjina, pojedinci, grupe, šta misle o nekim predlozima.
Recimo, dve stvari su meni, za ovo vreme koliko imam, jako interesantne. Prva, predlog da roditelji ocenjuju nastavnike. Mislim da je to pogrešna stvar. Nisu kompetentni. Najveći broj njih nisu kompetentni, ali vam predlažem da to zamenite time da roditelji ocenjuju rad direktora škola, jer direktor škole organizuje rad u školi, treba da se bavi kvalitetom nastave, zajedno sa inspekcijama i sa svima drugima i organizacijom rada škole. Pa hajde onda neki savet roditelja ili neka druga institucija neka se bavi ocenom direktora, a onda će to da natera direktora da svoje zaposlene, nastavnike, pre svega drži tako da njihovim radom budu zadovoljni i đaci i roditelji.
Druga stvar je rangiranje naših univerziteta na toj svetskoj listi, što je jako dobra stvar. Ja čestitam Beogradskom univerzitetu na 250 i nekom mestu, s tim što to ne znači puno studentima koji upisuju fakultete u Srbiji. Mislim da bi bilo mnogo značajnije i mnogo korisnije da se napravi rang-lista srpskih fakulteta, i univerziteta i fakulteta, da vidimo koji je najbolji pravni fakultet, ne zato što ga je ovaj ili onaj završio, nego zato što ćemo po nekim realnim parametrima da dođemo do toga ko je najbolji, a da ovi drugi time dobiju stimulans da budu bolji, pa da se takmiče. To isto važi i za elektrotehničke, to isto važi za filozofske, za sve moguće. Hajde da učinimo napor i mislim da bi to bio dobar način da se ukine licemerje u visokom obrazovanju, koga ima u celom društvu, da se ukinu klanovi kojih ima u celom društvu, ne od ove vlasti, da budem jasan, samo su nekad opasniji, nekad manje opasni, ali mislim da je ta kompeticija realna, na realnim parametrima, nešto što nam je potrebno i u obrazovanju, a posebno u sferi visokog obrazovanja.
Konačno, akademska čestitost mora da bude ugrađena u sledeći predlog zakona o visokom školstvu. Hvala.

Imamo jedan novi običaj. Siguran sam da ću dobiti odgovor da je to plod slučajnosti, ali imam utisak da nije, da kad se govori o finansijama, onda nam tu dolazi ministarka za lokalnu samoupravu, kao u slučaju Zakona o finansiranju lokalnih samouprava, umesto ministar finansija, a danas kada je tema suštinski zašto se produžava ovaj ugovor, znači, nije to finansijska priča, nego je to priča radova, imamo ministra finansija koji ni kriv ni dužan sad treba da vadi kestenje iz vatre koje je ostavila gospođa Zorana Mihajlović, potpredsednica Vlade.
Bilo bi jako loše da to postane običaj, pa da nam onda, recimo, dođe ministar Vulin da nam priča o zdravstvu ili da ne idem dalje sa tim mešanjem karata. Molim vas da se više to ne dešava.
Šta je tema? Tema je da se produži ugovor o kreditu na dve godine zato što se kasni sa radovima na nečemu što se zove pogrešno Koridor 11 i kasni se nekoliko meseci. Prvo, ne postoji Koridor 11. Koridori kroz Srbiju je Koridor 7, to je reka Dunav i Koridor 10, koji je poznat. U agendi EU, koja je definisala ove koridore, ne postoji Koridor 11. Šta je falilo da se to zove ibarski koridor, kao što se zvala magistrala? To bi bilo prijatno, srpski i normalno.
Zašto se produžava važnost ugovora na dve godine ako nas ubeđuju svi da su radovi 98% gotovi? Da li za ta 2% nedostajućih radova, toga što da li se grebe asfalt, da li se podužu lusteri u tunelu, da li će predsednik Vlade da vozi kamion, kao što je obećao, kroz to ili će to možda da radi potpredsednica Vlade, nadam se da ministar finansija neće da se bavi time. Ne znam, ali za tih 2%, zašto dve godine? Pa, već je trebalo da to počne da radi. Zašto se četiri godine gradi 40 kilometara? Sad kažu – pa klizišta, pa poplave. Ljudi, ovo 21. vek. Hrast je smetao tamo, pa je hrast posečen kao glavni krivac za kočenje radova na tom koridoru.
Sve se da predvideti. Kada ulazite u neki posao, onda znate koji teren se obrađuje, pa znate gde su moguća klizišta, pa to obiđete, pa zna se gde postoji nešto što je vrednost kulturna, istorijska ili ne znam kakva, pa i to može da se zaobiđe još u planiranju.
Pitanje tog nesretnog tunela i „Planuma“, pa priča da li je „Planum“ dobar, da li nije, nove mašine, stare mašine, da li je niži, da li je viši. Ma, kakve veze ima „Planum“ sa tim? Ko je izvođač radova? Izvođač radova je kompanije iz Azerbejdžana. Ona je odgovorna za radove. Kako može podizvođač da bude odgovoran za jedan veliki posao. On odgovara izvođaču. Prema tome, ako nešto ne valja, za to je kriv izvođač iz nama daleke ali prijateljske zemlje i to treba da se reši na takav način.
Znači, da dobijem par odgovora. Prvo, a možete i da pitate ministarku pa neka se javi telefonom ili sms-om, pa mi kažite kasnije. Zašto se gradi tako dugo? Zašto se kasni sa radovima? Zašto imamo problem sa tim tunelom i šta je problem sa tim tunelom, pošto su kontradiktorne informacije na sve strane? Zašto se sad produžava sporazum o kreditu ako je bilo jasno još na početku godine da će biti problem sa tim? Tehnička Vlada može da potpisuje ugovore, da se ne bavimo time, da ne ulazimo u taj deo.
Konačno, najvažnije moje pitanje, zašto se daje novi rok 2018. godine, ako se predsednik Vlade zajedno sa svitom sprema da pred kraj ovog meseca otvori taj koridor? Da li to znači da će izvođači i podizvođači ostati bez toga da dobiju novac za svoje radove još dve godine ili to znači nešto drugo, ili taj novac treba da ide na neku drugu stranu, ili taj novac treba da bude potrošen za krpljenje nekih crnih rupa koje mi danas ne vidimo?
Ova pitanja postavljam iz najboljih namera i mislim da srpska javnost ima pravo da dobije prave odgovore na ta pitanja.
Na kraju vam želim lep boravak u Nišu. Nišlije su uvek znale da pozdrave drage goste, a i neke druge. Hvala.

Povreda Poslovnika zato što nemam kome da repliciram, jer za to treba neko da se rodi, pa da bude karakter i tako nešto više.
Povreda Poslovnika 103, sa vaše strane, jer dopuštate da se povreda Poslovnika zloupotrebljava. Meni je jako drago što sam pored jednog repličara dobio još jednog. Drago mi je što se ipak gospodin plaši „Sablje“. Ja sam ga pitao prošli put, kada je pričao o „Sablji“, zašto se plaši „Sablje“, on mi je rekao da se plaši samo jedne stvari i ja neću da pomenem šta mi je rekao, čega se plaši. Bilo je duhovito. Zašto se ponovo plašite toga? To je potpuno besmisleno.
Ja mogu sad, a neću to da uradim, da zloupotrebim povredu Poslovnika, pa da pričam o tome gde se taj Vulin borio protiv NATO pakta, u kojoj sauni kog hotela u Beogradu kada su ljudi ginuli da odbrane zemlju.

Prvo, vi ste loše informisani. Ja sam govorio o temi, pitajte ministra šta sam govorio u pet minuta i nikakvo biće, pa ni narodni poslanik, bilo koji, nije trebalo da se nađe povređen time što sam ja o tome govorio. To je jedna stvar.
Druga stvar, niste čuli, da je ovde poslanik, hajde da upotrebim tu reč, optužio pokojnog premijera Zorana Đinđića da je zajedno sa kriminalcima organizovao puč u Srbiji, preuzeo vlast…
(Poslanici dobacuju.)
… hoćete da smirite ili ja da smirujem? Ja mislim da je to vaš posao.

To je optužba koja je apsolutno ispod nivoa bilo čega što bi moglo da se nazove živim bićem, a kamoli ispod nivoa poslanika koji optužuje čoveka koji je dao život da bi ovoj zemlji išta bilo malo normalnije nego što je bilo pre njega za veze sa kriminalom.
Svi ti kriminalci su bili bliski stranci u kojoj ste vi bili tada i igrali šah sa liderima te stranke, delili šta su delili i to je vaš problem.
Ovde je uvređen Zoran Đinđić za koga i istorija ove zemlje i građani ove zemlje i nadležni organi apsolutno ne mogu da mu zamere bilo šta što ima bilo kakve veze sa bilo kakvom vrstom kriminala. Bez namere da se poredim sa njim, to isto važi i za mene.

Ne želim. Nemam sa kim da repliciram. Za to treba da budete čovek. Da, za to treba da budete čovek i da ne lažete i da ne vređate ljude koji ne zaslužuju to.

Hvala lepo.
Replika ima više slojeva. Prvo, jedna ispravka. Ja nisam cepao novine, nego jedan primerak novina koji sam ja platio i mogu s njim da radim šta god hoću. Mogu da ga pročitam, ako ima smisla čitati to što piše u njemu, mogu da pocepam to, može da se ostavi da se brišu prozori, to se nekad tako radilo, a postoje još neke namene o kojima neću da govorim. Recimo, za loženje vatre. Ali, to je moja stvar. To je moja imovina i to nema nikakvu političku konotaciju, osim kod ljudi koji ili nisu pametni ili su zlobni, a ja sam siguran da vi niste ni jedno ni drugo od toga.
Druga stvar je da sam u jednom tvitu nazvao čitaoce i ljude kretenima. To nije tačno. Ja sam samo rekao da ko čita i piše za neke novine koje su kada se prevedu, to se prevodi na srpski kao cinkaroš …
(Marko Blagojević s mesta: Sa kog jezika?)
Sa engleskog, jel imate još neko pitanje?
Onda, ko to čita? Ko čita te laži? Tamo datum nije tačan u tim novinama kada piše gore, a kamoli panika o tome da se sprema državni udar, da se protiv premijera zamerilo i kuso i repato, i crno i belo, to nije zdravo čitati. Ko to čita, taj nije zdrav i nije prošao onaj moj predlog da ide na pregled pre nego što se kandiduje za neku funkciju.
Prema tome, cepanje novina je jedna stvar, a uništavanje sopstvene imovine u nominalnoj vrednosti od 20 dinara, što ne vredi ništa, je moja lična stvar. Hvala.
(Vladimir Đukanović: s mesta: Što daješ intervju u istim?)
Stavite to na papir, pa ću kasnije.

Ako ste pažljivo slušali poslednju rečenicu nečega što bi moglo da se nazove govorom ili vikanjem, to je bila pretnja smrću. Rekao je – bliži im se kraj.
(Bojan Torbica, s mesta: Politički kraj.)
Taj politički nisam čuo. Vi navijate za moj politički kraj odavno i da ste živi i zdravi, vidim da možete dobro da navijate i ja volim kod kvazi levičara tu mogućnost da mogu da jako viču.
Nije to suština. Suština je u tome da su postojali i danas postoje dnevni listovi u ovoj državi, a i neke TV stanice sa maskotama koje vode jutarnji program koji vređaju duboko sve što je srpsko, sve što je pristojno, sve što je evropsko, sve što ima veze sa 21. vekom i kada imate tako nešto naravno da treba da pokažete svoj politički stav, a to je da pocepate svoj primerak novina koji ste uredno platili. To je jedan od načina.
Drugi način je da ne dajete izjave za tu bruku od profesije, za to đubre od papira. Nisam nikada dao izjavu ni za jednu od tih novina koje se stavljaju u tu grupu i to nisu novine, to se kupuje na kioscima, ali novine nisu.
Konačno, šta će biti sa vašim premijerom, ko njega voli, ko njega ne voli, to je potpuno nevažna stvar. Mi se ovde bavimo time da istina dođe do građana Srbije, a svako će nositi i svoj krst i svoju sudbinu i svoje mesto u istoriji. To nije pitanje o kome mi odlučujemo. O tome će odlučivati neki ljudi kroz 10 ili 15 godina.
Odgovor repličaru – tačno je da postoje neke poslovice, jedna od njih glasi – psi laju karavani prolaze.

Hvala lepo.
Godinu dana ponavljam ovaj predlog. Argumenti su i danas isto tako jaki kao što su bili i pre godinu dana.
Dakle, 24. aprila prošle godine je bilo 100 godina od početka genocida nad Jermenima koji je izvršen od strane Osmanskog carstva u periodu od 1915. godine do 1922. godine. Znači, to nema veze sa aktuelnom Turskom. To ima veze sa tim vremenom.
Preko 20 država uključujući i Rusku Federaciju, Grčku, Belgiju, Francusku, Kanadu, Kipar, Italiju, Švajcarsku, Argentinu, Urugvaj, Švedsku, Liban i druge je osudilo ovaj genocid.
Srpski narod, a bogami i ostali građani Srbije imaju puno razloga da pokažu saosećanje sa žrtvama ovog genocida jer smo i mi nekoliko puta u novijoj istoriji u poslednjih 100 i nešto godina, 100 godina bili žrtve genocida.
Da bismo dobili još dodatni argument, dodatno pravo da potpuno opravdano tražimo osudu genocida nad građanima Srbije, nad Srbima i svim drugima, mislim da je red da se pridružimo ovoj eminentnoj grupi država koje su to već uradile u slučaju genocida nad Jermenima.
To, ponavljam, ne bi imalo nikakve, niti može da ima bilo kakve veze sa našim aktuelnim spoljnopolitičkim odnosima i sa Turskom i sa drugim državama u regionu, nego bi to bio način da se jedno nedelo koje je učinjeno pre 100 godina predstavi pre svega srpskoj javnosti u jasnom svetlu koje do sada nije postojalo, a da, ponavljam, time Srbija dobije još dodatne argumente da traži isti takav odnos prema svojim žrtvama u bliskoj prošlosti. Hvala.

Još jednom po peti ili šesti put predlažem da se na dnevni red sednice stavi, razmatra i donese odluka pozitivna o Predlogu zakona o planiranju i uređenju koji bi trebalo da reši ovo teško pitanje za Srbiju.
Već sam govorio o tome da je pojam – divlja gradnja teško prevodiv na bilo koji priznati jezik, osim na neke jezike u našem okruženju, a to je posledica zajedničkog bivstvovanja u nekoj zajedničkoj državi, da u bilo kojoj države EU teško možete da naiđete na situaciju da postoji divlja gradnja zato što je to stvar koja je zabranjena decenijama, vekovima, gde nije nikada postojala nikakva socijalna, etnička, nacionalna, vremenski ili bilo kakva tolerancija koja je dopuštala da se to desi.
Godine 2003. je donet jedan dobar zakon za tu oblast koji je predviđao kaznu zatvora za onoga ko počne gradnju bez dozvole za gradnju. Taj zakon je stupio na snagu šest meseci posle svog donošenja i na prvom slučaju koji se ticao objekta tadašnjem ministra za infrastrukturu i građevinu je prekršen, tako da nakon toga praktično nije sprovođen na adekvatan način.
Pre par meseci smo dobili Zakon o ozakonjenju, koji je trebalo da nam reši to pitanje, kao jedan od mnogih pokušaja da se to pitanje reši. Naravno, nije se rešilo ništa od toga. Imamo svuda po Srbiji masu nelegalnih objekata u kojima ljudi žive i po nekoliko generacija, plaćaju porez, priključeni su na struju, vodu, kanalizaciju, plaćaju sve dažbine i nemaju nikakva prava da, recimo, taj objekat stave pod hipoteku ili da ga upotrebe na neki drugi način. Ne mogu ni da ga prodaju sada legalno. To je sve posledica lošeg stanja u toj oblasti.
Naravno, imamo po Beogradu to nešto što se malo gradi, a gradi se bez dozvole. Najeklatantniji primer za to je „Beograd na vodi“. Kao što smo saznali, Ministarstvo nadležno za tu oblast je odbilo da izda dozvolu za izgradnju tzv. Kule, koja više ne liči na kulu po novom projektu, nego na nešto srušeno, ali to nije važno, jer kažu nije podneto prema propisima, a inače se tamo kaže, opet predsednik Vlade i ovi oko njega, da se tamo gradi u najvećem.
Znači, tu imamo u javnosti, na javnom servisu i na svim drugim servisima, čiji god da su, imamo javno hvaljenje predsednika Vlade da se nešto gradi protivno propisima. Zato je neophodno doneti jedan dobar zakon. Taj tekst zakona je u proceduri već godinu dana. Bilo ko ko bi moga da pokaže svoju pismenost čitanjem, mogao je da se izjasni prema tome i da se to prihvati.

Hvala lepo.
I ovo je jedan malo stariji predlog, ali aktuelnost je svakodnevna, tako da neće biti veća šteta što već nije usvojen, ali bi bilo dobro da bude usvojen da bi se sprečila dalja šteta.
Vrlo jednostavan zakon, jako opasan za aktuelnu vlast, kaže da se u Zakonu o visokom obrazovanju, u članu 4. posle tačke 1. dodat tačka 1a, koja glasi – akademska čestitost, član 2, da član 5. postaje član 5a, a suština je da se akademska čestitost zasniva na samostalnoj izradi pisanih radova, kao i na striktnom poštovanju tuđih autorskih prava, što je očigledno nešto što se ne poštuje u Srbiji poslednjih verovatno desetak godina. Intenzivno vidimo ljude na najvišim državnim funkcijama koji to eksplicitno nisu poštovali, od predsednika države, ministra unutrašnjih poslova, gradonačelnika Beograda i ko zna koga još. Ovo je samo prvi red, verovatno da se na stotine broje ljudi koji su posegli za tuđim autorskim pravima u izradi pisanih radova, a takođe da su i plagirali, neki čak i svoje radove.
Dobio sam pre neku nedelju odgovor Vlade, gde kažu da se Vlada sprema da reši taj problem u ovom zakonu novim predlogom zakona, ali ne na ovaj način, jer se ovaj moj predlog bavi samo pisanim radovima. Naravno, za nekoga ko malo zna srpski jezik, jasno je da ova rečenica koja glasi – akademska čestitost se zasniva na samostalnoj izradi pisanih radova, kao i na striktnom poštovanju tuđih autorskih prava, tekst iza zareza ili zapete potpuno obuhvata sve forme zaštite tuđih autorskih prava.
Tako da, bilo bi dobro da se ovaj predlog stavi na dnevni red. Napravljen je prostor, vidim da skupštinska većina nije glasala za pet-šest predloga Vlade, što je jako dobro. Ne znamo o čemu se radi, ali mi dobro zvuči generalno. Pošto postoji taj prostor i postoji nesumnjiva volja narodnih poslanika da rade i noć i dan i po kiši i po snegu i uvek kad je to potrebno za dobro građana Srbije, ja vas pozivam da svojim glasanjem stavimo na dnevni red ovaj dobar predlog zakona. Hvala.

Hvala lepo.
Ovde predlažem da se doda član 49a, koji glasi – Zabranjeno je iznajmljivanje termina u svim elektronskim medijima koji se emituju na teritoriji Republike Srbije pod podnosiocima izbornih lica za prenošenje predizbornih skupova, političkih poruka i reklama.
Znači, da prevedem, ako nije jasno, predlog je da se ukine mogućnost komercijalnog reklamiranja političkih stranaka i drugih podnosilaca izbornih lista na elektronskim medijima. Zašto? I na poslednjim izborima i na izborima pre njih i na mnogim izborima pre toga je očigledno bilo da vladajuće partije u tom trenutku imaju ogromnu prednost u odnosu na opoziciju time što imaju naravno puno više para, što legalno, što nelegalno, i puno više mogućnosti, što legalnih, što kriminalnih, da u političkom marketingu potroše mnogo više para, da zauzmu mnogo više vremena na medijima i da time svojim porukama na nelegalan način obaveste veliki broj građana, veći nego što to može da učini opozicija.
Naravno da se treba boriti i protiv kriminalnog dela tog običaja, ali ovde je prvi korak da se borimo protiv legalnog dela. Jer, to nisu pare političkih stranaka, kao što znamo, to su pare poreskih obveznika Srbije, odnosno građana Srbije. Teško da su oni, plaćajući porez po bilo kom osnovu, imali želju da gledaju stupidne reklame onih za koje će glasati ili onih za koje neće glasati. Da ne ulazim dublje u estetsku ocenu tih reklama, to nije tema. Tema je da se napravi ravnopravnost političkih učesnika u političkoj kampanji.
Koji je kriminalni način da se to radi? Tako što se kroz javna preduzeća, javne ustanove, kroz akcije koje sprovodi Vlada, televizijama plaćaju te usluge, navodno za reklamiranje borbe protiv bele kuge, sigurnosti u Saobraćaju, zaštite od ne znam čega, a u stvari time se avansno, nelegalno plaća veliki deo vremena koji se kupuje za emitovanje političkih poruka.
Koja je alternativa? Kažu – pa, neće ljudi znati šta su političke poruke stranaka. Alternativa je u onome što nemamo u poslednje četiri godine, a to je da predsednik vladajuće partije sedne sa svojim političkim neistomišljenicima u javnu debatu na nekoj televiziji i da se tu na najjednostavniji način suoče mišljenja, bez trošenja para poreskih obveznika. To se nije desilo, jer predsednik najveće vladajuće stranke trenutno nema hrabrosti da izađe na takav duel.

Hvala, kolega Đurišiću.
Predlog Zakona o finansiranju političkih aktivnosti je zajedno sa onim Predlogom Zakona o izboru narodnih poslanika i tiče se takođe promene u tome da se zabranjuje, odnosno izuzima mogućnost komercijalnog reklamiranja političkih stranaka i drugih podnosioca izbornih lista na izborima.
Ja sam rekao glavne argumente za to, ali mogu da ih ponovim. Glavni argumenti su da se na taj način favorizuje vladajuća stranka, koja god da je u tom trenutku, koja na legalan i nelegalan način troši narodne pare, novac građana Srbije iz budžeta za maksimalno estetski neprihvatljivo, moralno neprihvatljivo reklamiranje svojih političkih ideja, ciljeva i programa, a time se u loš, negativan, podređen položaj stavljaju drugi predlagači.
Naravno da to ne uspeva uvek da odredi izbornu volju građana. Naravno da se dešava i obrnuto, da oni koji su uložili desetine miliona izgube izbore i to će se dešavati i u budućnosti. Ali, generalno, nije ovde pitanje kako će i šta će biti sa političkim strankama, sa njihovim liderima i sa onima koji loše glume u tim spotovima, nego je pitanje šta je sa narodnim parama.
Troši se ogroman novac i iz budžeta, i direktno i indirektno i zakonito, ponavljam, i nezakonito. To su pare koje su mnogo veće nego što je, recimo, ušteda od onog smanjivanja novca lokalnim samoupravama koje ste izglasali pre sedam dana, a sa tim parama može da se napravi puno toga, pre svega, da se deca ne leče sms porukama. To je osnovna stvar koju trebamo. Znači, nije to humanost, to je sramota za jednu državu, da imamo reklame na televiziji, koje su naravno besplatne, ali ipak pozivaju građane da se deca od teških bolesti leče humanošću koja se pokazuje kroz sms poruke, a sa druge strane se desetine miliona evra troše na reklamiranje javnih preduzeća, što je u stvari reklamiranje stranke koje ih vode i na političke stranke u okviru kampanje.
Ako uporedite ta dva iznosa, apsolutno bi bilo dovoljno para za lečenje svih bolesnika i dece i starijih od svih bolesti koje su neizlečive u zdravstvenim ustanovama u Srbiji. Prema tome, to je suština mog predloga, a mislim da je obrazloženje vrlo jasno. Konačno, u polovini država EU to je zakon, znači, nema komercijalnog reklamiranja političkih stranaka nikad.