Koristim sedam minuta, pet plus dva.
U načelnoj raspravi, ponoviću još jednom, rekao sam da je vrlo važno doneti ovaj zakon, da je problem veliki, da se meri milionima, milion i po kvadrata nelegalnih u Srbiji, da je krajnje vreme da se donese zakon koji će da kroz jedan vid intabulacija reši ovaj problem, da takvo rešenje nikako ne može da bude pravedno prema svima, to je jasno.
Svaki leks specijalis, ovo je jedna vrsta leks specijalisa je takva da ima i korisnike i gubitnike, ali da je procena da ako ovaj zakon bude popravljen amandmanima koje sam podneo ja i moje kolege iz opozicije, da on može da bude dobra osnova za jedno trajno rešavanje ovog problema.
Puno je bilo rasprave oko toga ko je kriv, kada je počela nelegalna gradnja, juče, prekjuče, nakjuče, za vreme ove vlasti, prethodne vlasti, one vlasti pre toga. Mislim da je počela jako davno i to sam već rekao, šezdesetih godina, i starije kolege će se sećati da su i oni morali po nekim ranijim vremenima da legalizuju objekte koje su nasledili, dobili ili tako nešto.
Jedino što je sigurno, a ovo pola u šali, a većinom u zbilji ću da kažem, svi nelegalni objekti su bili izgrađeni u vreme vladavine SPS ili stranke koja je bila prethodnica SPS, znači Saveza komunista.
To je, nije prebacivanje, to je otprilike jedan tačan zaključak. Svi koji su danas u ovom parlamentu, bili su nekada na vlasti i svi su imali svoj deo krivice za ono što se dešavalo i tu nema nikakve sumnje. Ko je mogao više, ko je mogao manje, može da se ide od situacije do situacije i to može da se utvrdi evidentno za svaku godinu.
Bilo je prebacivanja da je donet zakon 2003. godine koji je bespravnu gradnju definisao kao krivično delo i bilo je prebacivanje zašto to nije sprovođeno. Evo, ako me sluša ministarka, taj zakon je donet 2003. godine. Njegova primena je počela 2004. godine kada je ministar za infrastrukturu koji je trebalo da sprovodi taj zakon, čovek koji je i danas ministar u aktuelnoj Vladi, a sadašnja potpredsednica Vlade i ministarka je bila tada savetnica u toj Vladi.
Prema tome, to treba videti zašto taj zakon nije sprovođen od 2004. godine na ovamo pod raznim Vladama. Naravno da mislim da bi njegovo sprovođenje dalo bolje rezultate.
Naravno da i u devedesetim godinama je bilo svega i svačega, da ne pričamo i o Dedinju, ali i o Zemunu i o tim delovima tako koji su tad bili pod vlašću partije kojoj su tad pripadali najveći broj poslanika koji danas sede u ovom parlamentu.
No, generalno, da li treba? Treba rešiti. Ono što su glavni pokušaji kolege Pavićevića i moji bili da pomognemo u definisanju jednog dobrog zakona, to je bila intervencija na član 5. one čuvene vikendice, ona čuvena arbitrarnost koja je tu utemeljena. Nismo uspeli i to je odbijeno i time je ovaj zakon izgubio šansu da dobije naše glasove kada bude glasanje za njega.
Drugi važan član od ovih 12. amandmana je amandman o kome se sada govori, a to je novi član 46a koji glasi da vlasnici objekata koji su građeni u skladu sa građevinskom dozvolom izdatom od nadležnog organa i koji su za te objekte dobili upotrebnu dozvolu, biće oslobođeni plaćanja 50% poreza na imovinu u narednih 15 godina od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Šta je cilj? Cilj je da ljudi koji su vlasnici, neki su bili i investitori, neki su i gradili te stanove koji su izgrađeni legalno, dobiju satisfakciju za to što su i u tim teškim vremenima kada je bilo teško dobiti građevinsku dozvolu, kada smo bili 185 na svetskoj listi po dužini čekanja na građevinsku dozvolu, sada je stanje mnogo bolje, sada smo 139. To je stvarno mnogo bolje stanje, ali koji su i u tim teškim vremenima uspeli da prođu sve te zamke i te lavirinte i da dođu do građevinske dozvole i nakon izgradnje upotrebne dozvole i bilo bi fer da oni dobiju neku satisfakciju zbog toga što su poštovali zakon.
Da podsetim, ako kažemo da jedna trećina objekata u Srbiji je nelegalna, to isto znači da su dve trećine legalne i bilo bi loše da dve trećine građana Srbije budu gubitnici ovog zakona koji je mogao da bude dobar da je bio popravljen sa amandmanima o kojima govorim. To se nije desilo.
U obrazloženju kaže se da se amandman za odbijanje ne prihvata s obzirom da ne postoji ekonomska analiza efekata koja bi nastala prihvatanjem ovog amandmana, a podnosioci amandmana nisu dostavili ekonomsku analizu o uticaju na lokalni i republički budžet ako bi bila primenjena predložena mera.
Ovo je prvi put, verovatno u istoriji, da se od poslanika opozicije traži elaborat kojim treba da dokažu opravdanost svog amandmana. Finansijski efekti su vrlo jednostavni, 50% se smanjuje porez na imovinu ljudima koji su vlasnici, koji su možda i gradili objekte koji su legani.
Šta se dešava dalje? Piše, kaže - uticaj na lokalni i republički budžet. Ovaj koji je pisao nema pojma. Porez na imovinu nema nikakve veze sa republičkim budžetom, to je 100% prihod lokalnih samouprava.
Prema tome, odgovor na amandman je pisao neko ko nema veze sa materijom. Ko je to bio, ne znam, to će ostati verovatno tajna. Tako da je ovo jedan neozbiljan odnos prema ljudima koji su približno poštovali zakone i dali svoj doprinos vladavini prava u ovoj državi. Žao mi je što se odbija samo zato što je predlog opozicije i žao mi je što se nije iskoristila šansa da se učini nešto što bi utemeljilo vladavinu prava. Možda ja grešim, možda će ministarka sada da prihvati amandman, ali pošto kaže – ne, onda mi je žao što je propustila tu šansu i u danu ili noći za glasanje, kad god to bude, mi nećemo glasati za ovaj zakon.

Čuli smo danas puno toga iz oblasti zdravstvene zaštite i medicine. Najveći deo toga nema veze sa predloženim zakonskim izmenama, ali možda je to i dobro, da se otvore još neke teme. Bilo je puno komplimenata Ministarstvu, Vladi i ministru, a istovremeno i neslaganja sa osnovnim konceptom koji i ovo ministarstvo i ovaj ministar nudi, a to je pre svega pitanje licence. Skoro da nije bilo, koliko sam ja slušao, govornika koji nije rekao nešto protiv tog sistema, tako da je to pitanje koje definitivno treba da se reši, da li je taj sistem prikupljanja poena za produženje licence nešto što ima smisla ili to treba ukinuti. Ako je nešto što ima smisla, onda ga treba dići na viši nivo.
Dva amandmana smo dali kolega Pavićević i ja. Jedan se tiče člana 4, to je pripravnički staž. Naš je stav da treba da bude, umesto šest, devet meseci rok za zdravstvene saradnike sa visokom stručnom spremom, da pripravnički staž traje devet meseci i da je to prava klasifikacija od šest, devet i dvanaest meseci tog staža.
Drugi amandman je, mislim, još važniji, a to je pitanje u članu 5. - ko propisuje uslove za licence. Ovom izmenom, a i u prethodnom tekstu zakona to je radio ministar i mi mislimo da to nije dobro rešenje, bez obzira na ličnost ministara. Generalno da to nije dobro rešenje i da ako postoji lekarska komora koja prati tu
dodatu edukaciju, tu permanentnu edukaciju i ako ta lekarska komora i daje te licence, onda je potpuno prirodno da lekarska komora i propisuje uslove, standarde i sve ono što je neophodno da te licence budu dodeljivane. Ako to nije tako, onda je pitanje da li treba da postoji lekarska komora, a mislim da je opšte ili većinski stav da je dobro što je lekarska komora vraćena u naš zdravstveni sistem, da ona ima svoje mesto, kao i mnoge druge stručne komore. Tako da, ako stoji u ovoj poziciji u kojoj je sada, gde se ona istura prema lekarima samo kao neko ko im kvari sreću, tera ih da uče, uzima im pare za članarinu i kriva je ako gube licence, onda mislim da nema potrebe da postoji uopšte, a ako ona jeste važna institucija, kao što je inženjerska komora, kao što je advokatska komora i neke slične ensafske komore, onda joj treba dati i najširi nivo ovlašćenja, a to je i propisivanje ovih standarda o kojima sam govorio.
Kolege su pričale o raznim aspektima života u zdravstvu i oko zdravstva, pa ako mi dozvolite da ja skrenem sa teme u ovih minut zadnjih, oko jedne teme za koju sam siguran da je javnost jako zainteresovana za tu temu, a to su tzv. kubanske vakcine. O tome je bilo puno priče. Aktuelni ministar nije prvi ministar koji je pred Novu godinu ili pred izbore obećavao taj čudotvorni lek koji će rešiti sve probleme. To se dešavalo i ranije, to se dešava desetak godina. Mislim da to nije dobra praksa, a stručna javnost, a posebno oboleli, kojima se stvara slika da je to čudo koje će rešiti njihov problem, postavljaju neka pitanja pa, ako mi dozvolite, ja bih ih postavio sada.
Da li su ispoštovane sve zakonske direktive, pre svega Pravilnik o uslovima i načinu kliničkog ispitivanja leka, postupku i sadržaju dokumentacije itd, znate vi koji je to propis, i Pravilnika o izmenama i dopunama Pravilnika o dokumentaciji, znate i taj propis? Ako su ispunjeni, zašto nije data dozvola za ovaj lek 17. juna ove godine? Ko finansira te kliničke studije? Za koliko ljudi je nabavljeno tih doza? Vi ste pozvali sve u Srbiji koji imaju taj problem da se jave određenog na neku kliniku. Procena je da je tih ljudi preko 1.100, a po informacijama koje ja imam, samo za 30 njih je obezbeđen dovoljan broj tih doza vakcina.

Mislim da je jako loše da ljudima koji imaju velike probleme dajemo lažnu nadu i bilo bi dobro, još jednu rečenicu, da nadležno ministarstvo da jedan jasan odgovor na ova pitanja. Hvala.

Problem bespravne gradnje ne potiče ni od prethodne vlasti, one iz devedesetih u kojoj su učestvovali ljudi koji su u sadašnjoj vlasti, niti potiče iz perioda posle 2000. godine, to je stari problem. To je problem koji je verovatno nastao neposredno nakon intabulacije koja je izvršena tamo krajem 60-ih godina prošlog veka kada je država Srbija ozakonila tadašnju nelegalnu gradnju jednim aktom.
Tako da, mislim da nema potrebe da ovaj zakon bude deo ideoloških i stranačkih prepucavanja. Ovo je veliki problem. Milion ili milion i po bespravnih objekata je nešto što je veliki problem u pravnom smislu, finansijskom smislu u smislu života, tako da to mora da se reši.
Ovaj zakon je neophodan i uz ogradu da smo imali samo tri dana da se upoznamo sa detaljima ovog zakona, u osnovi on ide u dobrom smeru, to je zakon koji želi da na jedan jednostavan način reši jedan veliki problem. Ta namera je jako dobra, ja se nadam da smo uspeli da pronađemo neke mane koje su u ovom zakonu i kroz 12 amandmana smo želeli da pomognemo da ovaj zakon bude bolji i da se donese tako da bude sprovodiv i to bi bilo jako dobro.
Slažem se da to treba da bude poseban zakon jer ovo je jedna posebna situacija i treba je rešiti na ovakav način. Ono što su naše intervencije, pre svega, to je u članu 5. Naravno treba brisati ove vikendice u zagradi, jer ne vidim da je to suština zbog čega se donosi ovaj zakon, a mi smo našim amandmanima i tražili i brisanje stavova dva i tri u članu 5. kojim se omogućava da se po nekom specijalnom postupku zaštite od rušenja objekti koji su izgrađeni na zemljištu koje je, recimo, klizište i stav tri koji dozvoljava opstanak objekata koji su u zaštićenim zonama ako javno preduzeće ili institucija koja štiti tu zonu, da saglasnost.
To su dve velike rupe za eventualne loše namere nekoga ko to može da sprovede, ako ta dva stava ostaju. Ako budu izbrisani, apsolutno nema nikakve šanse da se radi bilo kakva nezakonita, koruptivna ili ne znam kakva druga aktivnost.
Druga važna stvar koju smo kolega Pavićević i ja svojim amandmanima, znači ovo je prvi i poslednji je onaj o kome ću sada da kažem nekoliko reči i suštinski je važan, a to je šta ćemo sa ljudima koji su legalno gradili, koji su vlasnici legalnih objekata, objekata koji su legalno izgrađeni i u kojima žive? Mislim da oni treba da dobiju neku satisfakciju i zato smo dali predlog da se doda novi član 46 a. kojim se definiše da u narednih 15 godina ljudi koji imaju legalne objekte, budu oslobođeni 50% poreza na nepokretnosti. To znači da ona rešenja, onaj iznos koji plaćaju sad u narednih 15 godina bi bio upola manji.
To bi bila nešto malo manja sredstva za lokalne samouprave koje su korisnici poreza na nekretnine, ali će legalizacijom, ozakonjenjem ovih milion i nešto objekata sigurno lokalne samouprave dobiti neke nove prihode, tako da tu neće doći do nekog velikog disbalansa u njihovim budžetima.
Dakle, zakon je potreban. Ponavljam, nadam se da je bilo dovoljno, u ovom kratkom roku smo videli dovoljno mana koje ne zadiru pretežno u suštinu zakona i uvereni smo da će prihvatanjem ovih naših amandmana zakon biti bolji i tom slučaju bićemo spremni, naravno, da za njega glasamo, jer to jeste jedno rešenje koje bi unelo i viši nivo pravne stabilnosti u ovoj državi i mogućnost prometa nekretnina koji je sada praktično za tih milion i nešto objekata skoro nemoguć, a time se stvaraju mnogi drugi uslovi koji će doneti korist i vlasnicima ovih objekata, ali i svima drugima.
Konačno, još jedna rečenica, neophodno je doneti i bolji Zakon o planiranju i gradnji. Mi smo ga poslali u proceduru. Nismo dobili čak ni neformalan odgovor od nadležnog ministarstva, a neophodno je da bespravna gradnja ovim zakonom i novim Zakonom o planiranju i gradnji bude proterana iz Srbije za vijek i vjekova. Hvala.

Član 107. Povređeno je dostojanstvo parlamenta, time što se predsednica po svojoj volji ili po nečijem naređenju igra sa 250 poslanika. Apsolutno ne postoji u praksi srpskog parlamentarizma, u bilo koje vreme od kad postoji ovde parlament, a ni u okruženju, ni nigde u normalnom svetu, da parlament glasa o promeni značenja reči u jeziku kojim se govori u toj državi. Odložiti je moguće, ali odložiti napred, to ni najveći geniji ne bi mogli da dokažu da je to pravilno tumačenje.
Skraćeni su rokovi za našu pripremu. Inače, dobili smo materijal za tu sednicu mahom u petak ili u subotu. To su sistemski zakoni, kojih čak ima i dobrih, ali na ovaj način se izaziva sumnja, ne samo kod poslanika, nego i kod građana Srbije, šta se to dešava. Koja je ta preka potreba da se samo utvrđivanje dnevnog reda pomeri na dan ranije? Što, jel sutradan nećete imati poslanike većine ili se sprema nešto strašno za sutra? Pa, hajde da kažemo narodu.
Obrazloženje da se u parlamentu puno radi, to je apsolutno netačno. Ne postoji parlament na svetu gde se puno radi. Postoje parlamenti gde se radi koliko treba i postoje parlamenti gde se ne radi ništa ili se radi loše. Mi nismo u onoj prvoj grupi. Za sedam dana, možete da zakažete za naredne tri godine na sedam dana sednice tako što ćete sad da ih zakažete i da nema nikakve praznine. Celo leto, ceo septembar, pola oktobra su se razne delegacije, kako bi rekao narod, šiljkale po svetu, a sada nas terate da radimo…

Znate vi dobro šta sam rekao i to nije uvreda.

Onda otkud znate da je uvreda…(isključen mikrofon.) 

Koristiću pet plus dva minuta.

U Srbiji se svašta dešava, pa i to da otmete ljudima 50, 60, 70 hiljada dinara kroz navodne mere štednje, a onda im posle godinu dana vratite jedan deseti deo toga i kažete da treba da budu srećni, veseli, da poštuju i da vole onoga kome je to palo na pamet. To imamo sa ovim zakonom, gde se kroz rebalans budžeta za 2015. godinu, kako god neko želi da sakrije, svaka izmena Zakona o budžetu je rebalans i tu nema nikakve sumnje. Rebalansi inače nisu ništa opasno, da to bude jasno građanima. Rebalansi mogu da budu i takvi da ima viška sredstava, pa treba da se to preraspodeli. U ovom slučaju to nije tako.

Imamo potpuno jedan nejasan zakon koji je obavijen velom tajne. Dobili smo ga, ima dva člana, a od tada je bilo bar pet izmena. Prvo je bilo 6.000 dinara, sada se predlaže 7.000 dinara. Prvo je bilo da to važi samo za osnovne i srednje škole i za ustanove učeničkog standarda, a sada to važi i za više, visoke, a čujem da treba da važi i za predškolske ustanove.

Nemamo nikakav jasan podatak koliko je to ukupno para. Pominje se milijarda i 700 miliona, pominje se milijarda, itd. I jedan i drugi podatak su netačni. Ako je milijarda i 700, sa porezima i doprinosima, to je samo jedno vraćanje para u budžet i nadležne fondove, pa prema tome nije relevantno za odlučivanje. Ako je milijarda, ja pitam – kako ste došli do te cifre? Koliko ima prosvetnih radnika u Srbiji?

Ja imam podatke iz 2003. godine, da je bilo 52.935 nastavnika u osnovnim školama, 30.120 u srednjim školama. Teško da na fakultetima ima još onih 40-ak hiljada, koliko ste vi rekli kada ste dali podatak da je 120, 130 hiljada ljudi obuhvaćeno ovim povećanjem.

Ukupno povećanje, hajde da kažemo da je to milijarda dinara, to je jako velika brojka. Kad to prevedete u nešto što će biti lakše razumljivo za građane Srbije, to je bednih 8,33 miliona evra. Kad to podelite sa 120 i nešto hiljada ljudi, odnosno kad vidite da je tih sedam hiljada nešto manje od 60 evra, onda vidite da je ta pomoć prosvetnim radnicima koja po obrazloženju ima cilj „unapređenje kvaliteta procesa rada srednjih i osnovnih škola i ustanova učeničkog standarda“, znači da vi mislite da možete da unapredite kvalitet procesa rada u srednjim i osnovnim školama tako što ćete dati ljudima po pet evra mesečno.

Voleo bih da čujem tog genija koji je to smislio i po kom zakonu, fizičkom, nepostojećem? Da li je to perpetum mobile ili nešto drugo? Da li mislite da bilo šta možete da unapredite tako što ćete nekome mesečno da date kao milostinju 500-600 dinara?

To je sramna odluka, a da ne pričam o atmosferi u kojoj je ona doneta i atmosferi u kojoj se ona promoviše. Kaže ministar obrazovanja – ko neće, neka vrati. Znači - baš me briga za vas, 120 hiljada. Imamo premijera koji je praktično isto to rekao. To su nedopustive stvari u civilizaciji 20. veka, u Severnoj Koreji, a kamoli u jednoj državi koja je u procesu tranzicije prema nečem boljem, prema vladavini prava, prema zaštiti sloboda, prema nečemu što su standardi EU u koje se svi kunu, ali neki to kao da psuju, a ne da kunu te iste standarde.

Obrazloženje kojim je odbijen amandman koji smo u istovetnom tekstu dali kolega Pavićević i ja, kaže – Amandman se ne prihvata iz razloga što je ocenjeno da je u ovom trenutku predloženo rešenje celishodnije, dok se ne donese zakon koji će na sistemski način urediti plate i druga primanja zaposlenih u javnom sektoru, čija je izrada u toku.

Izrada tog zakona je u toku već više od dve godine, bar je tako obećano. Kako vi mislite da milostinjom od pet evra mesečno prosvetnim radnicima rešite pitanje plata i drugih primanja u javnom sektoru? Kakvom to milostinjom rešavate pitanje plata u zdravstvu? Kakvom to milostinjom rešavate pitanje plata u policiji, Vojsci u svim drugim delovima javnog sektora? Hajde, da vidim tog genija koji će da mi objasni kako se, ponavljam, malim sredstvima koja su inače takva da nije vredno govoriti o njima, možete da rešite velike sistemske probleme.

Tačno je da ljudi u Srbiji nemaju para. Tačno je da je za mnoge ljude 5, 6, 7.000 dinara ogromna cifra, ali ne možete prosvetne radnike da svrstate u tu grupu. Jadna je država, jadna je vlast u državi gde su prosvetni radnici višak, gde njihove plate su velike i gde njima dajete socijalnu pomoć.

Konačno, imamo i veliki problem definicije šta je tih 7.000. Bilo je priče da je to nagrada, bilo je pričano da je to socijalna pomoć i priča da je to podrška. Nagrada, ne mogu nagrade da dobiju svi, nagradu dobijaju oni koji su bolji. Socijalnu pomoć treba da dobiju oni koji su socijalno ugroženi, a podrška, podrška nije reč koja može da bude upotrebljena u Zakonu o budžetu. Prema tome, ja vas pozivam da povučete ovaj zakon i da date dobro, normalno i pravilno rešenje.

Ovo je amandman na član 2. gde se traži njegovo brisanje. To je posledica brisanja prvog člana, zato što je bio naš amandman na član 1. Kao što je već koleginica jedan rekla, taj amandman je praktično usvojen, odnosno član 1. je izbrisan onakav kakav je predložen u prvobitnom tekstu od strane Vlade, odnosno nadležnog ministarstva. Tada je glasio da se zaposlenima u ustanovama osnovnog i srednjeg obrazovanja i u ustanovama učeničkog standarda može, na osnovu odluke Vlade, jednokratno isplatiti neto iznos od šest hiljada dinara. Sada je to prošireno na još pet institucija i iznos nije šest, nego je sedam hiljada i postoje još neke izmene. Tako da, ne verujem da bilo ko ovde zna kako sada glasi član 1. koji treba menjati.

Prema tome, logično je da ovaj zakon bude povučen i bez obzira na sve argumente koje smo davali u načelnoj raspravi, u raspravi na početku ovog dana, rasprava se pretvorila u obračun postojećeg režima i bivšeg režima.

Kao predstavnik jednog bivšeg režima mogu da vam kažem da u vreme tog režima od 2000. do 2004. godine penzije su vraćene stare, plate prosvetnih radnika su povećana petsto puta od decembra 2000. godine, do decembra 2003. godine. Započete su reforme u obrazovanju i spoljni dug sa 15 milijardi je smanjen na 10 milijardi evra. Nadam se da se ministar seća tog vremena i da neće demantovati.

Sada imamo to da ministar ne zna koliko ima korisnika ove mere, koliki je ukupan iznos, koliko ima u kom nivou obrazovanja i kada će to biti isplaćeno i iz kojih sredstava, a možda smo to i čuli, jer imamo izjavu danas od pre pola sata gospođu Udovički, ministarke državne uprave i potpredsednice Vlade, koja kaže da će lokalnim samoupravama sledeće godine biti preneto u transferima manje para, jer kaže nema para. To kaže potpredsednica Vlade Srbije, što je potpuno suprotno svemu onome što pričaju predsednik te iste Vlade i mnogi ministri uključujući i ministra finansija.

Prema tome, bar iz razloga konfuznosti i opšte politike i odnosa prema zaposlenima u obrazovanju, odnosno prosveti, pozivam vas da usvojite ovaj amandman, da u danu za glasanje koji će verovatno biti u toku neke noći glasate za oba naša predloga.

Vi ste majstor od dugmeta…

Sami sebi činite.

Još jedan neobičan predlog zakona, toliko neobičan da to postaje uobičajeno da dobijamo čudne predloge zakona. Ovo je rebalans budžeta. Svaka izmena Zakona o budžetu je rebalans, tako da neke neznalice koje pričaju da ove godine neće biti rebalansa sami sebe demantuju tako što su poslali ovo u parlament.   
Šta je cilj ovog predloga? Kaže – razlozi za donošenje zakona, tj. ovaj zakon se donosi radi unapređenja kvaliteta procesa rada srednjih i osnovnih škola i ustanova učeničkog standarda. Kako se bednom, mizernom, takozvanom milošću vladara od šest ili sedam hiljada dinara može da unapredi kvalitet procesa rada? Šta je ovo, nagrada ili pomoć? Ako je nagrada, zašto je dobijaju svi? Nagrada se daje onima koji su učinili nešto više, koji se razlikuju po kvalitetu od onih oko sebe. Znači, nije nagrada. Da li je ovo pomoć? Naravno da nije pomoć, jer nisu svi prosvetni radnici u istom statusu. Neki imaju bračnog druga koji je dobrostojeć ili su bogati po nasleđu ili po nekom drugom osnovu iz nekih normalnijih vremena. Ovo ne može da bude socijalna pomoć, jer opet je ne zaslužuju svi. A nekima iz tog reda prosvetnih radnika, ne da treba socijalna pomoć, nego nekoliko desetina puta veća nego tih šest ili sedam hiljada dinara.
Dakle, koji je osnov ovoga? Ljudi rade za platu i platu primaju na osnovu toga šta daju na tom svom radnom mestu. Nagrade su posebna priča, a socijalna pomoć je posebna priča. Molim ministra da se izjasni konačno, šta je ovo? Ukupan iznos neto, naravno, pošto to što se vrte doprinosi kroz budžet, to je nebitno za celu računicu, je negde oko milijardu dinara. To deluje jako mnogo. Milijarda dinara je 8,3 miliona evra, koliko se ja razumem u današnji kurs, a marke su zato što je deset miliona maraka na nekoj bunovnoj jutarnjoj sednici juče Vlada Srbije poklonila Srebrenici u nameri da opere prljavi obraz nekih svojih članova iz devedesetih. Znači, to je mera vrednosti. To je nekih 50% više nego što je pokušaj pranja prljavog obraza. To je strašno.
Javljaju se, naravno, sindikalne organizacije prosvetnih radnika i neki kažu – hvala, ne treba, nama ne treba milostinja, nama treba sistemsko rešenje, mi nismo prosjaci, mi smo prosvetni radnici koji treba da obrazuju buduće generacije u ovoj državi. Rekli su da će se odreći ove bedne naknade, nagrade ili pomoći. Ja im preporučujem da osnuju fond, ako već to ne postoji, za pomoć najugroženijim kolegama i da oni koji to opravdano, ja njih potpuno razumem, ne žele da prime, bez obzira što im možda to i treba za neku malu potrepštinu, jer sa tim parama ne možete ništa važno da uradite, da se skupi u tom fondu dovoljno para da se pomogne onim prosvetnim radnicima kojima ne bi pomoglo ni da im se vrate otete plate, a kamoli da im se daje ovakva bedna pomoć.
Unapređenje procesa rada u srednjim i osnovnim školama, pa sad čujemo i na višim i na visokim, teško da može da se uradi sa pet-šest evra godišnje pomoći prosvetnim radnicima. Teško da može da se uredi i pomeri napred i obećanim krečenjem škola. To je novi reformski potez koji predsednik Vlade Srbije nudi za sledeću godinu, da će da budu okrečene sve škole.
Naravno da treba da budu okrečene, naravno, da je to obaveza, koliko se sećam to je obaveza lokalnih samouprava, ali naravno dobro je da to pomogne i država ako može osim u slučaju da to krečenje ne bude povereno jednoj umetničkoj radionici koja je skoro krečila „Lutriju Srbije“, jer bi to onda bila teška korupcija i ponovno teško vređanje intelekta srpskog naroda i ostalih građana Srbije.
Ministre, ovaj zakon je loš, a ja od vas tražim da kažete šta planirate za sledeću godinu, kakva će biti sledeća godina?

Predsednice, vi ste povredili član 106. koji kaže da govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres.
Mi danas na dnevnom redu imamo zakon o dopuni Zakona o budžetu, to je uvek poznatije kao rebalans budžeta i to je tema, ovih sedam hiljada za prosvetne radnike u Srbiji.
Ovde smo slušali o svemu. Najznačajnije, i to podržavam, je da ima puno više grla stoke u Srbiji i da nam stočarska proizvodnja…

Ne, samo da vam kažem gde ste pogrešili. Čuli  smo „konopče“, pa smo čuli da je „više nego ikad…“, itd.

Ja vas molim, pošto je najavljeno da, što je dobro što je premijer danas ovde…