Ovo je vreme „čelendža“, tako da to može da bude interesantno.
Prvo da kažem oko stvari, odnosno konstatacije premijera da sam govorio netačne podatke pre ovoga što je vezano eventualno za njegovog brata. Sve su to podaci Narodne banke, Zavoda za statistiku i ti podaci su tačni. Nisam rekao da se rebalansima smanjuju deficiti, rekao sam da je ovo najveći deficit u istoriji, i to je tačno. Vi ste počeli da čitate kako su rasli deficiti, ni jedan nije bio 225 milijardi.
Konačno, oko toga da li je vaš brat vlasnik te firme ili ne, o tome su pisali razni mediji. U jednom delu tih medija ste vi i dan danas čovek od najvećeg poverenja, neko kome se treba diviti. Nemam ništa protiv pisanja bilo kog medija, svako pravi svoju sudbinu i to nije pitanje. Proverio sam po imenu firme, koja se valjda čita „asomakum“, proverio sam u APR-u ko je vlasnik firme. Tamo piše da je vlasnik firme Andrej Vučić, adresa je Studentska 15, to možete da proverite odmah, a negde sam imao i PIB broj i piše u Narodnoj banci da je firma blokirana za 22 milijarde.
Ako postoji neki drugi Andrej Vučić, onda ja mogu da se izvinim. Ali, pošto tamo piše i matični broj, to može da se proveri. Ja se nisam time bavio. Samo vam kažem šta sam našao na sajtu. Možete da se smejete koliko hoćete. Meni ništa nije smešno. Prema tome, imate na APR-u, Narodnoj banci, matični broj vlasnika, PIB, matični broj firme – proverite.

U načelnoj raspravi smo objasnili zašto smo podneli ove amandmane. U jednoj rečenici, razlog je zbog toga što izmene Zakona o privatizaciji, ni ove izmene zakona neće doneti nikakav napredak u procesu privatizacije, što je očigledno za ova dva meseca, koliko traje usvojeni zakon.
U naše ime, u ime gospodina Pavićevića i u svoje, tražim izvinjenje od ministra Sertića zato što je u diskusiji, u načelnoj raspravi, rekao da ne može da raspravlja o našim amandmanima, jer su oni pravno neispravni. To je na 35 strani stenograma. To je jedna velika uvreda, jer je Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo na sednici koja je održana jutros utvrdio da su svi naši amandmani u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom države. Prema tome, pošto Sertić nije tu, očekujem da iz solidarnih razloga njenog kolega, ministar Vujović, se izvini nama dvojici, jer mi nikada nismo podneli ni jedan amandman koji je van pravnog sistema i van Ustava.
Što se tiče konkretnog amandmana na član 1, bilo bi dobro da objasnite kako to da se u tekstu tog člana ne navode izmene koje se navode u pregledu odredaba koje se menjaju, odnosno dopunjuju. Naime, poslednji stav, gde piše – visinu provizije iz stava 2. tačka 2) ovog člana propisuje ministar nadležan za poslove ekonomije i regionalnog razvoja, pa se to briše i piše – privrede. Taj deo teksta, tu izmenu, nemate u amandmanu. To znači, ako bude usvojen ovaj Predlog zakona, ostaće u zakonu poslednji stav koji pominje ministra ekonomije i regionalnog razvoja, što ne postoji u sadašnjoj podeli vlasti, odnosno u Zakonu o Vladi i ministarstvima.
Pozivam vas da date odgovor na ovo pitanje, kao i izvinjenje. Mogu da sačekam Sertića, ali bi bilo fer da to dobijemo od prisutnog ministra.

Buka u sali teško da može da bude posledica opozicije zato što opozicije ima malo, što je definitivno, to se slažem, i premalo za Srbiju, što je jako loše, ali to nije tema.
Tema je da je stvarno fascinantno da neki poslanici sa verovatno nemerljivim iskustvom poslanika, zato što ga nemaju, pa je nemerljivo, znaju bolje predloge zakona od ministara koji su ovlašćeni od strane Vlade da ih brane. To ne postoji ni u jednom parlamentu na svetu, da kada je prisutan ministar koji predlaže neki zakon, da onda skaču neki poslanici i brane zakon bolje, nego što bi to mogao da odbrani sam ministar. To je potpuno besmisleno.
Ovde je izrečeno nekoliko uvreda, da je nesuvislo. Znači, svaki poslanik u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Srbije može da predloži amandman. Nije pitanje da li je amandman suvisao ili ne. On jeste u ustavno-pravnom sistemu Srbije, i to mora da se poštuje. Da li će on biti usvojen, da li će većina shvatiti poruku iz tog amandmana, to je druga stvar i zbog toga se snose posledice, ali to tolerisanje da neko sa nemerljivim iskustvom određuje u bilo čemu, osim u naprednjaštvu, radikalizmu ili radikalštini, to je potpuno besmisleno.
Prema tome, javljam se zato što sam pomenut i dobio sam priliku da još jednom zamolim ministra za obrazloženje, za ono što sam pitao vezano za ovaj amandman, kao i da dobijem izvinjenje.

Hvala lepo.
Još jedan amandman koji je fenomenalno važan, suština amandmana je u tome da se iz Agencije poslovi koji se tiču određivanja metoda privatizacije u subjektu privatizacije, da se ta odluka oduzima Agenciji i da se daje Ministarstvu. To je suština člana 9, da se podiže nivo odlučivanja oko, kao što je u članu 8. bilo oko početka procesa privatizacije, tako u članu 9. oko modela i metoda. Pitanje je zašto, zašto je to bolje?
Agencija za privatizaciju je, naravno, telo Vlade, ali sa jedne strane to je jedno stručno telo Vlade, koje bi sa jednog stručnog ekonomskog i privrednog aspekta trebalo da ocenjuje i o inicijaciji i o modelu i o metodi i o praćenju i o kontroli i o svemu onome. Ovde se to diže na nivo ministarstva, odnosno ministra, koji može, kao što vidimo pre svega u aktuelnoj Vladi, da bude ne samo za taj resor, nego i za mnoge druge resore potpuni laik. Čovek koji nema nikakve veze sa tim, koji može da ima političku moć i mandat svog političkog lidera, što je isto uobičajena praksa da ministri ne moraju da budu stručnjaci za oblast koju vode, ali je zato važno da postoje državna tela koja su u ekspertskom nivou u odnosu na temu kojom se bave. Zato smo predložili da se član 9. ne briše, jer se time samo iz jednog stručnog aspekta odlučivanje o važnim stvarima za privatizaciju podiže na par ekselans politički nivo. To je pogubno, to je loše i to je dovelo i po starom zakonu, jer su se prethodne vlasti tako ponašale iako to nije bilo zakonito. Zbog toga je došlo i do problema u privatizaciji i do kriminalnih privatizacija i do toga da privatizacija stane, upravo zato što su se time bavili političari a ne agencija kao stručno telo.
Što se tiče vremena, kada sam ja vodio Vladu Srbije, to je bilo zlatno doba, Periklovo doba privatizacije u Srbiji. Prema tome, svaka primedba na tu temu je potpuno besmislena, makar dolazila i od nekoga ko je nemerljivo obavešten. Hvala.

Hvala lepo.
Još jedan dokaz da je ovo čista kozmetika i da je ovo pravljenje galame bez nekog velikog osnova i usaglašavanje sa jednim lošim zakonom, a samim tim je i ovo usaglašavanje loše. Dokaz tome se tiče izmene člana 10. U članu 10. tačka 3. kaže – daje priliv sredstava po osnovu izvršene prodaje, u skladu sa ugovorom o prodaji. Ovde, u Predlogu je to član 4, koji istovetno glasi – daje priliv sredstava po osnovu izvršene prodaje, u skladu sa ugovorom o prodaji. Znači, menjamo tačku 3. za tačku 4.
Drugi stav glasi, u drugom delu rečenice, poslednji stav postojećeg člana 10. – obavlja i druge poslove u skladu sa zakonom i statutom. Sada dobijamo revolucionarno rešenje, da to postaje tačka 7. umesto stav 2. i glasi – obavlja i druge poslove u skladu sa zakonom i statutom. Da podsetim, menja se tekst koji glasi – obavlja i druge poslove u skladu sa zakonom i statutom, a dodaje se novi tekst koji glasi – obavlja i druge poslove u skladu sa zakonom i statutom.
Obrazloženje za odbijanje ovog amandmana kaže da se ne prihvata amandman jer ne postoje dovoljno obrazloženi razlozi, itd. Hajde da mi neko od ovde prisutnih objasni, ako može ministar, mogu saradnici da mu šapnu ili poslanici vladajuće koalicije, šta to znači i koja je to pravna formulacija? Kako se to definiše da su neki razlozi dovoljno obrazloženi ili nisu dovoljno obrazloženi? Gde je ta granica – 2%, 3%, 10%, 20%, do pola?
To je potpuno besmisleno. U seriji obrazloženja o svrsishodnosti i celishodnosti, sada smo dobili da nekome nije dovoljno obrazloženo. Pitanje je ko može da shvati dovoljno? Hvala.

Prvo hvala ministru na razumevanju, izvinjenju i potpuno je satisfakcija učinjena i naravno nije to bila vaša krivica nego krivica vašeg kolege.
Ovim amandmanom se član 11b menja, na jedan revolucionaran način koji će sigurno doneti velike koristi Srbiji i privatizaciji i verovatno i šire regionalno i vaseljevski, jer se tu u novom tekstu potpuno prepisuju stav 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7. i 8, gde se u članu 2. vide neke male izmene, odnosno dodate tačke 7. i 8, a sve ostale su potpuno prepisane.
Da ne čitam ponovo sve, ali recimo jedan mali primer je da je stav 7. postojećeg teksta, odredbe ovog člana se primenjuju na udele, sad postao stav 6, odredbe ovog člana se shodno primenjuju na udele. Potpuno isto prepisano.
Ovo je još jedan dokaz jedne bespredmetnosti rada ove Vlade na privatizaciji, Zakonu o privatizaciji, ovom zakonu koji danas imamo na dnevnom redu.
Pažljivo sam slušao izlaganje kolege iz Vladičinog Hana, Gorana Mladenovića, ako se ne varam, potpuno se slažem sa ocenom devastacije privrede, koga naravno sada nema ponovo u sali, to je potpuno prirodno, ne moraju poslanici ceo dan da sede ovde. Potpuno se slažem sa ocenom devastacije privrede Vladičinog Hana i okoline, samo sa jednim - ali, ali to se desilo, pre svega, u periodu devedesetih godina kada su minorno, ali ipak aktivnu ulogu u radu tadašnje vlasti imali sadašnji predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić, predsednik Srbije Tomislav Nikolić i guvernerka Narodne banke Jorgovanka Tabaković. Njih pitajte, šta se to desilo u devedesetima.

Hvala na replici.
Da počnemo obrnuto. Tačno je da je Miodrag Perišić bio sekretar za informisanje u Vladi Ante Markovića ili Milana Panića, više se ne sećam, ali definitivno ni u jednom, ni u drugom slučaju hiperinflacija nije bila u tom trenutku aktivna, niti je Srbija učestvovala u ratovima koje nije vodila, a uredno ih gubila na najgori mogući način.
Vrlo precizno sam rekao, zaboravljajući da je Aleksandar Vučić i predsednik Srpske napredne stranke, da su kadrovi Vučić, Nikolić i Tabakovićka igrali minornu, ali aktivnu ulogu u toj Vladi. Prema tome, nisam ih optužio za to.
Srpska privreda u celini, pa i primer iz Vladičinog Hana, su se desili u situaciji kada je ta nenormalna vlast, nenarodna, izdajnička, kako god hoćete, dovela Srbiju do toga da od jedne zemlje koja je bila primer za pola Evrope kao deo Jugoslavije, postane loš primer za ceo svet - vodila ratove koje je gubila, vodila suludu politiku koja nas je dovela do ovoga gde smo sada.
U to vreme je propao najveći deo ekonomije i privrede u ovoj državi zato što se iz vremena devedesetih, znači, SSSR, zaostala Kina, Nesvrstani, SFRJ… Za 10 godina svet se promenio, a naša privreda je otišla korak nazad umesto 100 koraka napred, kao ostali deo privrede sveta. To možete da pitate ministra, on to zna mnogo bolje nego ja da vam objasnim.
Prema tome, nema razloga da se vi javljate i da branite one koje sam pomenuo. Oni su svesni svog udela u toj propasti.

Ponovo imamo jedan član koji će po navodima predlagača uvesti makroekonomsku stabilnost, otkloniti sve nedostatke procesa privatizacije, okončati proces privatizacije do kraja sledeće godine i praktično stvoriti jedan raj na zemlji u Srbiji.
Revolucionarna, suštinska stvar u tom amandmanu je da se u članu koji je 11g stav 1. tačka 2) reči „odnosno udeli“ brišu se. Nisu samo amandmani sa – briše se, nego evo i kada Vlada predlaže, i ona nešto briše. Potpuno besmislena izmena, koja nikako ne doprinosi nikakvom jačanju monetarne, ekonomske, bilo koje stabilnosti, jačanju privrede, zainteresovanosti stranih investitora, bilo čega što bi imalo bilo kakve veze sa procesom privatizacije koji je, slažem se, počeo odavno.
Trebalo je da, po prvobitnom zakonu, bude završena do kraja 2004. godine i nažalost traje i dan danas, i to nije krivica aktuelne vlasti. To je krivica prethodne vlasti. To treba reći, ruku na srce, ali je problem što aktuelna vlast ne čini ništa da tu agoniju ne okonča na jedan primeren način, koji je primeren u 21. veku i stanju naše privrede.
Pet stotina i nešto preduzeća, pitali smo prošli put i ministra i predsednika Vlade, ako nekad sme da dođe u parlament, i bilo koga drugog da nam kaže koji procenat od tih 500 i nešto preduzeća realno može da bude privatizovan, a koji će biti žrtva stečaja? Naravno, najveći deo će biti žrtva stečaja i ovo je samo odlaganje agonije i trošenje ogromnih para iz budžeta kojim se povećava budžetska rupa za ovu godinu kroz rebalans ,koji će biti na dnevnom redu sutra.

Naravno, to je jedan od onih amandmana o kojima smo već govorili.  Menja se član 11đ, gde se praktično menja red reči u postojećem tekstu sa nekim blagim izmenama. Više neću da upozoravam na to da je to ona velika priča o reformskim zakonima koji će učiniti čudo u srpskoj ekonomiji i privatizaciji.     Argument da je to usaglašavanje sa promenjenim Zakonom o privatizaciji može da bude argument predlagača, ali ne i nama, zato što smo mi Zakon o privatizaciji ocenili negativno, te zato dosledno tome, prema ovom zakonu imamo isti stav, odnosno tražimo  njegovo ne sprovođenje, osim člana 18. do koga ćemo doći, na koji nismo podneli amandman zato što on jedini ima smisla i on se bavi tom pravno-tehničko-leksičkom izmenom, a to je da se naziv Ministarstvo ekonomije i privrede menja u aktuelni naziv Ministarstva.
Još jednom bih voleo da, recimo, zahtevam da mi se objasni obrazloženje šta znači, ali ne od poslanika, nego od strane ministra, da ne postoje dovoljno obrazloženi razlozi? To je obrazloženje odbijanja amandmana. Kaže – amandman se ne prihvata jer ne postoje dovoljno obrazloženi razlozi.
Koja je to mera dovoljnosti gde se iz nedovoljnog prelazi u dovoljno i koja je metodologija ocenjivanja kada su razlozi dovoljni, a kada su nedovoljni, kao što se ovde tvrdi. Hvala.

Hvala lepo.
Suština ovog amandmana, odnosno Predloga izmene zakona je da se u članu 12. stav 3. reči „četiri godine“ menjaju rečima „pet godina“. Mislimo da ta numerička izmena neće doneti nikakav novi zamah, zamajac, energiju u procesu privatizacije.
Opet nema dovoljno obrazloženja zašto je promena od četiri na pet godina toliko bitna i toliko važna u ovom procesu. Postoje primeri gde se, kada se odredi mandat funkcionera neke ustanove koji je duži od mandata Vlade, da se to objašnjava time da se time daje neka sigurnost da to nije mandat koji prati samo političku volju jedne vlade, nego se produžava i dalje, van mandata jedne vlade. Praktično, to je opet jedna licemerna mera zato što svaka nova vlada naravno da može da prekine mandat bilo kog organa koji bira vlada i da ga sa pet svede na pola godine, godinu dana ili koliko je već potrebno.
Tako da, bilo bi lepo da čujem obrazloženje za ovu izmenu. Ako ono bude adekvatno, ubedljivo, spremni smo da povučemo ovaj amandman, ali bojim se da nećemo dobiti argumente dovoljno obrazložene da prihvatimo ovaj predlog izmene zakona .

Hvala lepo.
Evo, odgovora mom kolegi Pavićeviću. To ćutanje krivca je vrlo jasno kada se pogleda suština člana 15. koji jeste i suština ovih izmena Zakona o Agenciji za privatizaciju.
Ovim izmenama se uvode dva nova člana kojima se gle čuda, daje nadležnost direktoru Agencije da citiram – obrazuje jednu ili više komisija, znači, još nema ni opredeljenja koliko komisija, jednu ili više. A to su komisije za obavljanje poslova davanja saglasnosti u skladu sa zakonom kojim se uređuje privatizacija, zakonom koji uređuje pravni položaj privrednih društava, zakonom koji uređuje stečaj i zadruge.
To znači da direktor Agencije formira komisiju po svom nahođenju uz neke uslove koji su vrlo ostvarivi, tako da ne predstavljaju nikakav ekzempar mudrosti i profesionalnosti. Znači, pravi svoju komisiju koja apsolutno upravlja svim živim što je u procesu privatizacije važno za jedan subjekat. Preko toga ministar nadležan za poslove privatizacije kroz Ministarstvo privrede u članu 15b. obrazuje Komisiju za kontrolu izvršenja obaveza kupca.
Time ministar i direktor Agencije za privatizaciju postaju osnovni generatori korupcije. Sve ono što su bile primedbe na sprovođenje postojećeg Zakona o privatizaciji, mešanje politike, mešanje direktora Agencije, ministra u procese privatizacije kroz ova dva člana se legalizuje.
Ovo je legalizacija korupcije koja je obesmislila Zakon o privatizaciji koje generički bio dobar, ali ovakvim sprovođenjem koje sada postaje sastavni deo zakona je doveo do toga da privatizacija bude bruka ove države.

Hvala lepo.
Evo da vam pročitam tekst izmene koju je predložila Vlada. Član 17b briše se. Toliko o tome šta je besmisleno, naravno da je moguća ovakva intervencija na zakon i reč „briše se“ je uobičajena forma u intervenciji, bila u predlaganju zakona, bilo u amandmanu na neki zakon.
Međutim, šta je suština, šta se briše? Briše se tekst – Agencija je dužna da u sredstvima javnog informisanja i na sajtu Agencije dva puta godišnje, zaključno sa 30. junom, odnosno 31. decembrom tekuće godine za tu godinu i tu informiše građane o vrednosti imovine Fonda, strukture imovine Fonda i ostalim podacima od značaja za formiranje cene akcija.
Šta je poenta? Zašto Vlada ovim predlogom i izmenama, brisanjem ovog člana koji je jedan zračak javnosti u radu, zašto se briše i to malo svetla koje se baca na ovaj vrlo tamni deo društvenog života Srbije? Ne postoji nikakav razlog da se od javnosti krije bilo šta što Vlada radi ili neka agencija čiji je osnivač Vlada, naprotiv to je ustavna i zakonska obaveza svake Vlade, pa i Vlade Aleksandra Vučića, bez obzira na zatamnjivanje medija, na načine o kojima neću danas da govorim i to već Srbija zna i nema potrebe da o tome govorim, to je već dominantna tema i utisak meseca i godine, a ne samo nedelje.
Pitanje je zašto se briše ovaj član zakona? On se briše kao deo ideje da se proces privatizacije, proces rada Agencije za privatizaciju, potpuno zatamni, što je učinjeno i ovim čudnim komisijama, koje bira direktor Agencije za privatizaciju.

Niste u pravu, ali to ću da vam objasnim drugom prilikom.

Istorija privatizacije, a tiče se i ovog člana 17. je počela početkom devedesetih godina i krajem sa dva loša zakona koji su samo započeli proces privatizacije.
Ozbiljna privatizacija je započela zakonom o privatizaciji 2002. godine. Prve godine je donet, počeo je da stupa na snagu 2002. godine do 2004. godine. Do početka 2004. godine se radilo po tom zakonu bez bilo kakvih primedbi, bilo koga, to je zlatno vreme, „Periklovo doba“ srpske privatizacije.
Svedok tome, kao ekspert svetske banke i kao prijatelj Srbije je i ministar Vujović koji je vrlo dobro bio upoznat sa većinom toga što se desilo. Nakon toga, od 2004. godine do danas počinje revizija zakona, demonizacija procesa privatizacije, kriminalizacija i sve ono što je opisano u 24, 224, ne znam koliko već, loših privatizacija.
Osnovna poenta svih, želja svih potonjih vlasti od 2004. godine do danas je bila demonizacija Zakona o privatizaciji i privatizacije, a istovremeno korist lična, koruptivna korist od istog tog zakona koji nije bitno menjan.
Opšte neznanje je šireno, tako da sada vidimo i danas u ovom sastavu parlamenta poslanike koji ne znaju da je nemoguće vršiti privatizaciju zgrade „Ušće“. „Ušće“ je prodato kao nekretnina, a ne kroz proces privatizacije, pre Zakona o privatizaciji, da „Sartid“ nije prodat po Zakonu o privatizaciji, nego odlukom suda, što nema nikakve veze sa privatizacijom, da recimo „Beopetrol“ nema nikakvih primedbi na ono što se desilo 2003. godine sa tom privatizacijom, nego su problemi nastali 2005, 2006. godine, kada je promenjen zakon.
Imamo sada kroz član 15a, 15b i 17b pokušaj da se ta kriminalizacija procesa privatizacije legalizuje i ova četiri člana zakona su doneta samo i isključivo zbog toga.
Imamo dalje nerazumevanje onoga što se dešava. Gospoda Vučeta Tošković i Dragan Jovanović, koji me sada ne čuju, su bili protiv toga da direktor Agencije za privatizaciju …

… bira komisiju, ali su bili protiv toga, misleći da je to amandman kolege iz opozicije. To je Predlog zakona, to je predlog koji je dao predlagač. Vi ste rekli da ste protiv toga. Posle ste se složili sa nemuštim obrazloženjem.
Privatizacija je neminovnost kao posledica onoga što se desilo posle 1945. godine. To nije prirodan proces.