Hvala lepo.
Kao što kolege poslanici znaju, još 26. septembra smo, kao što smo i obećali ministru, podneli Predlog zakona o dopunama zakona o visokom obrazovanju. Bilo je izmena tog zakona. Predlagali smo amandman koji bi trebao da uvede akademsku čestitost kao jednu formalnu zakonsku prepreku poplavi plagijata što diploma što doktorskih i magistarskih titula. Ministar je to odbio zato što je rekao da to nije bilo u tom trenutku na dnevnom redu iz tehničkih razloga, ali da će apsolutno što pre i sam svestan potrebe da se tako nešto uradi ponuditi jedno rešenje.
Mi smo obećali da mu pomognemo zato što znamo da ima puno posla sa ovim studentskim protestima inače i da ćemo predložiti jedan Predlog dopuna zakona. To smo i učinili 26. septembra i vi ste dobili ovaj predlog zakona.
Šta je novina u tom zakonu? To je da se uvodi ono što bi trebalo da se podrazumeva, ali kada se ne podrazumeva mora da se stavi na formalan način – Institut akademske čestitosti koji predstavlja način da se, ponavljam, spreči ova poplava plagijata, pre svega u državnoj upravi kod činovnika i funkcionera državne uprave, od bar jednog predsednika opštine u Srbiji, a ima ih verovatno desetak, bar jednog gradonačelnika u Srbiji, a ima ih verovatno nekoliko, i bar jednog ministra u Vladi Aleksandra Vučića, a verovatno ih ima više.
Ti plagijati naravno da nisu samo u ovim institucijama, ali u njima su najopasniji za normalan život u ovoj državi jer praktično imamo ljude na najvišim pozicijama vlasti koji taj posao rade time što se lažno predstavljaju i što time krše pozitivne propise.
Izmena je vrlo jednostavna. U članu 4. se dodaje tačka 1a) koja kaže – akademska čestitost, a onda se dodaje i član 5a koji kaže – akademska čestitost se zasniva na samostalnoj izradi pisanih radova, kao na striktnom poštovanju tuđih autorskih prava.
Ne mogu da zamislim da u Skupštini Republike Srbije postoji poslanik ili poslanica koja je protiv ovakvog rešenja i protiv uvođenja reda i zakona u ovoj oblasti i biću jako neprijatno iznenađen ako neko glasa protiv predloga da se ovaj zakon stavi u dnevni red, jer bi time svako ko glasa protiv stao uz kršenje zakona, etike i akademskih normi, a nadam se da narodni poslanici nisu od takvog materijala. Hvala.

Nova stranka će glasati protiv ovog predloga zakona. Mi smo već predložili 17 amandmana, od 19 članova, koliko ovaj zakon ima. Član 18. ima smisla, a član 19. je formalna nužnost, tako da nismo podneli amandman ni na jedan od ta dva člana.
Potpuno je besmisleno da se u zajedničku raspravu stavi i Predlog zakona o utvrđivanju javnog interesa za eksproprijaciju. Taj zakon je verovatno u redu, ali, nema nikakve veze sa ova tri zakona koji su pre toga predloženi.
Zakon o izmenama i dopunama Zakona o pravu na besplatne akcije je sam po sebi besmislen, pošto i od prethodne i od ove Vlade građani Srbije neće dobiti ništa besplatno, bez obzira šta piše u tom zakonu.
Zakon o izmenama i dopunama Zakona o investicionim fondovima teško da će moći da pokrene tu aktivnost u Srbiji, zato što je za tu aktivnost potreban jedan normalan ekonomski privredni ambijent, koga u Srbiji jako dugo nema. I to nije krivica samo ove većine koja je na vlasti dve i po godine ili koliko već, to potiče iz nekog ranijeg perioda. Jedan kohezioni faktor za te prethodne vlasti i za ovu vlast je upravo SPS, ali, to nije tema onoga što hoću da kažem u ovih par minuta koliko je ostalo.
Zakon na koji smo dali amandmane, koji praktično brišu taj zakon i čine ga nepotrebnim je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privatizaciju. Dana 13. avgusta je počeo da deluje novi Zakon o privatizaciji, koji je najavljen kao svetsko čudo, koji će rešiti sve probleme u privatizaciji u Srbiji, a nakon toga se nije desilo ništa. Nijedna firma nije privatizovana. Nijedan postupak privatizacije nije započet. Nijedan postupak privatizacije nije otišao dalje od mesta gde je bio ranije. Nijedna sporna privatizacija ili kriminalna privatizacija, kojih nije 24 nego 224, nije rešena. Naprotiv, stalno se pojavljuju neke nove anomalije koje se ne rešavaju.
Mislim da je jasno da je problem u Srbiji ne ovaj ili onaj zakon, pa makar to bio i Zakon o Agenciji za privatizaciju, nego jedna opšta korupcija koja je najveći problem za investicije, domaće i strane. Ako pogledate izveštaje, bilo asocijacija stranih investitora, američkih investitora, asocijacija malih i srednjih preduzeća, svih tih, osim Privredne komore Srbije, naravno, ali sve druge asocijacije privrednika, investitora, kažu da je korupcija najveći problem. Pored toga, tu je komplikovana procedura i sve ono što ne stvara dobar ambijent za poslovanje i za privredu.
Još jedna dodatna stvar su specijalni aranžmani. Specijalni, ogromni, istorijski, privredni ugovori, dogovori od kojih naravno ništa nema, ali oko kojih se pravi velika galama. Imali smo jednu seriju takvih specijalnih ekonomskih odnosa sa Ruskom Federacijom. Sada su na delu specijalni odnosi sa investitorima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i pitanje je gde se tu još pipaju neke specijalne veze.
Koliko je to sve specijalno, reći ću vam i to da su ti navodni investitori iz Ujedinjenih Emirata koji nisu uložili ni dinar beli ni dan-danas u ovu državu, ni kroz „Etihad“, „Er Srbiju“, niti bilo gde na bilo kom mestu. Pre jedno mesec i po dana, dobili su državljanstvo Srbije. Dobili su i pasoše Srbije, što je jako interesantna stvar. Šta će nekom ko ima pasoš Ujedinjenih Arapskih Emirata državljanstvo i pasoš Srbije, osim ako nije reciprocitet da njihovi partneri iz Srbije dobiju pasoše Ujedinjenih Arapskih Emirata i njihovo državljanstvo? Ali, to nije tema za ovu tačku dnevnog reda.
Ono što mora da se promeni u Srbiji, to je da se stvore ozbiljni uslovi za privređivanje. Ovim predlogom zakona se to ne čini. Tu postoji par pravno-tehničkih ispravki koje su vezane za promene Zakona o privatizaciji i nekih drugih zakona, ali sve ono što se ovde veliča kao neka velika novost koja će rešiti pitanje privatizacije u Srbiji je već postojalo u prethodnim zakonima, samo što nije bilo sprovođeno. Zašto nije bilo sprovođeno? E, to treba pitati one koji nisu sprovodili to u zadnjih deset godina. Hvala.

Hvala lepo.
Nisam shvatio osnov za repliku od mog prethodnika, ali hvala mu što mi je dao priliku da i ja kažem nešto u dodatnih dva minuta.
Ja nisam ni reč pričao o banjskom turizmu i gostoprimstvu koje treba da se sad sa te strane pokazuje. Govorio sam o ukupnim uslovima za razvoj privrede u ovoj državi. Naravno da nisam ni od prethodnika dobio odgovor otkud ta razmena državljanstva? Da li je to neka priprema za neku blisku budućnost?
Ali, ono što je mnogo važnije, to je nekoliko pitanja koja postavljaju strani investitori, a mislim da je ministar privrede i cela Vlada tu da bi upravo stvorili uslove za domaće i strane investitore da dalje ulažu u ovu državu, a to je pitanje kako je pala stopa nezaposlenosti?
Nekoliko dana slušamo da je stopa nezaposlenosti manja, a niko ne zna nikoga u Srbiji, bilo koga, ko se zaposlio u realnom sektoru. Voleo bih da dobijem taj odgovor.
Pitanje je isto, kada će biti rebalans budžeta i kada će biti budžet za sledeću godinu? Nemojte da nas iznenadi ponovo da u neke sitne sate, recimo u nedelju ili ponedeljak, bude ispred nas i da se bavimo nečim što je rebalans budžeta, što je inače trebalo već da bude završeno i zbog investicija u našu privredu.
Zamislite investitora koji čeka rebalans budžeta za 2014. godinu, koji treba da se desi 25. oktobra 2014. godine, pa za koji period vremena se odnosi taj rebalans, kada bi trebalo već da imamo naznake i jasne konture budžeta za sledeću godinu.
Konačno, mislim da je jako važno da prestanemo da se igramo borbe protiv kapitalizma. To ko misli da je on loš, ja mu preporučujem da ode tamo gde kapitalizma nema, a mislim da možemo da stvorimo i jedan fond, jedan specijalni let ER Srbije Beograd – Pjongjang.

Replika.
Pomenut sam deset puta kao prethodni govornik, a imam pravo po članu 104. stav 1. da ispravim…

Nekoliko stotina namerno izrečenih neistina i nekoliko loše protumačenih činjenica su razlog za moju repliku, a recimo da kažemo šta su neke od neistina.
Prvo da su šećerane prodate u vreme kada sam ja bio premijer, ne nisu. U to vreme je bio premijer dr Zoran Đinđić. To je bila dobra privatizacija. Svako je mogao da se prijavi za privatizaciju, svako u Srbiji je imao tri evra. Mene čudi da ovako sposobni ljudi, kako se neki predstavljaju, nisu tada potegli tad ne tri evra, nego tri marke, tada su bile marke još, ili tri evra svejedno, pa nije kupio te tri šećerane. Tu mislim na one koji su vezani za zemlju, koji dosta znaju.
Što se tiče „Sartida“, tačno je da je ta prodaja iz stečaja bila u vreme kada sam ja bio predsednik Vlade Srbije. Prodata je iz stečaja, znači, bez direktnog kontakta sa Vladom ili Agencijom za privatizaciju, ali sam ja ponosan na tu prodaju, jer to je bilo jedino vreme od 1983. godine do današnjeg dana, znači, 30 godina gde je „Sartid“ radio, gde „Sartid“ nije bio mesto za uzgajanje pečuraka ili propalih političkih kadrova, nego je proizvodio čelik.
Samo od 2003. godine do pre dve-tri godine kada je to prodato Vladi Srbije za jedan dolar je ta železara radila, tako da je to jedan dobar primer i žao mi je što to niko nije shvatio.
Generalno, moram da priznam da je u koaliciji koja je podržavala moju vladu bilo svega i svačega. Bilo je 18 stranaka i bilo je raznih ljudi, i zečeva i seljaka, i neko ko je bio zeka seljak i seljak zeka, ali to nije tema za ovu raspravu. Hvala.

Vrlo je jasno po čemu se prethodnik prepoznao pa se javio za repliku, mada su bila dva izraza. Jedan je bio zeka, drugi je bio seljak, ali svejedno.
Ono što je važno, to je, da ponovim ono što naravno veći deo Srbije zna, vreme u kojem sam imao čast da budem funkcioner u srpskoj Vladi, predsednik Vlade, a to je, nažalost, nesrećnim slučajem, od marta 2003. do marta 2004. godine.
U to vreme po svim parametrima je Srbija bila u mnogo boljem stanju nego sada. Javni dug je bio jedva blizu devet milijardi evra, a danas je preko 22 milijarde. Evro je bio 62 dinara, a danas je 120 dinara. Sto hiljada ljudi je bilo više ljudi zaposleno nego danas. Strane investicije su bile milijardu i po evra, a za ovu godinu teško da će doći do 150 miliona. U to vreme Srbija je bila 71. po konkurentnosti u svetu, a danas je 101. U to vreme Srbija je vraćena u Savet Evrope i u mnoge druge međunarodne institucije, što se, naravno, neće desiti ništa slično tome ni ove godine, ni proteklih godina.
Nemam nikakve veze, kao što građani Srbije znaju, sa vladama koje su vladale ovom državom do 5. oktobra, a to su radikalsko-SPS vlade, koje su uništile ne samo privredu Srbije, nego i nekoliko desetina hiljada života građana Srbije, niti sam odgovoran za bilo šta što se desilo posle marta 2004. godine, kada su razne kombinacije raznih kameleona vladale Srbijom i to nema nikakve veze sa mnom. Hvala.

Replika je uvaženoj koleginici Dijani Vukomanović. Sa kolegom koji je posle toga govorio stvarno mislim da imam i jezičku barijeru i kulturološku i svaku drugu. Naravno, ništa od toga nije tačno, ali samo jednu stvar oko toga, a to je oko mogu nesluženja vojnog roka. Ja vas molim da to pitate ministra odbrane. To ima u arhivima Vojske. Ne bih nikom preporučio da na takav način dođe do toga da ne služi vojni rok, ali to je potpuno druga tema i to je stvar koja se desila pre 31 godinu i svako normalan zna zašto se to desilo i kako se desilo. Ponavljam, nikom ne želim da na taj način bude oslobođen služenja vojnog roka.
Što se tiče gospođe Vukomanović, ja ne znam na kom brdu ili na kojoj planini je ona provela devedesete godine.

Kao planinar ili kao ljubitelj prirode, otkud znam kako. Ali, da je neko živeo u civilizaciji, makar to bila i Srbija u devedesetim godinama, bilo mu je jasno da je to programski cilj partije koju je tada vodio Slobodan Milošević.
To ne morate da preuzmete kao svoje nasleđe. Više puta ste se ogradili od tog perioda. Poštujem to vaše ograđivanje i mislim da je to dobro i za vas i za političku scenu Srbije i za budućnost Srbije, ali nemojte da branite masovnog ubicu, koji je, što će se, ja se nadam, dokazati, jedan ozbiljan sudski postupak, odgovoran i za ubistvo dr Zorana Đinđića, on ili njegov klan.

Prema tome, pustite vi kako će se istorija baviti mojom malenkošću, to je potpuno nebitno. Mislim da su mnogo važnije stvari u pitanju.

Već je rečeno sa strane Nove stranke da je ovo jedan odličan zakon, imate sve komplimente, koji je pripremljen na način kako treba da budu pripremani i drugi zakoni, koji je obrazložen na odgovarajući način, koji ima svoje ustavno-pravno utemeljenje i u domaćem pravu i u međunarodnim propisima koji to definišu. Obrazloženje je bilo odlično. Odgovori na amandmane su jako dobri, s tim što neki amandmani realno mogu da poprave ovaj zakon i amandman na član 16, kao što je predloženo od strane kolege, je upravo primer za to.
Vaše obrazloženje da to nije u skladu sa Međunarodnom konvencijom o dopingu je nedovoljno dobro. Ona nas ne sprečava da pojačamo kazne, gledajući naše društvo, naša iskustva, ono kako gledamo sami sebe i kako nas neki drugi gledaju. Mislim da je i sad to dobra prilika da pojačamo kaznene mere na način da ova formulacija koja relativizuje kazne bude izbačena. Siguran sam da nećete imati nikakav problem sa međunarodnim organizacijama koji se bave ovim poslom, čak mislim da će to možda biti presedan koji će njima da bude putokaz kako da oštrije rešavaju te situacije.
Mislim da je ovo dobra prilika i za vas i za celu Vladu, bez obzira što govorim iz pozicije opozicije, da učini nešto što će biti dobar zakon poboljšan na adekvatan način kao primer svetu kako nešto treba da se radi. Mislim da bi bilo dobro da učinite napor i da ovako jedan dobar posao završite na najbolji način, tako što ćete prihvatiti i ovaj amandman.
Neću da govorim o onome što je bilo sinoć, ali to sigurno nije krivica ministra Udovičića, niti mislim da on treba da se izražava na bilo koji način oko tog incidenta ili kako ćemo već to da zovemo. Postoje drugi koji treba da kažu nešto o tome. Hvala.

Hvala lepo.
Mi smo podržali ovaj Predlog zakona, mislimo da je dovoljno jasan i da može da bude koristan u ovoj situaciji, a i u budućnosti nemamo dileme oko toga kako će se Srbija postaviti ako se desi neka nova Španija ili ako dođe do nečega sličnoga. Nemamo nikakvu brigu za građane Srbije koji su pripadnici Legije stranaca i nekih drugih sličnih organizacija i trupa i mislim da je to potpuno besmislena dilema šta sa njima. Dakle, zakon je dobar, naravno kao i svaki drugi zakon on će da prođe proveru vremena, ja se nadam da će to biti sasvim u redu.
Mislimo da je kaznena politika u Srbiji inače blaga i zato predlažemo i ovde da se kazne povećaju za ova tri slučaja kada je pojedinac član, kada on učestvuje u nekom sukobu van Srbije, kada je to grupa ili kada je organizator u pitanju, da se za pojedinca sa šest meseci minimalna kazna podigne na dve godine, za učesnika grupe da je minimalna kazna ne jedna nego tri godine, a da onaj ko organizuje tu grupu da je minimalna kazna pet, a ne dve godine. Mislim da bi takva kazna politika, takve predložene kazne za ova krivična dela, bila efikasna i da bi odvraćanje bilo podignuto na mnogo viši nivo.
Mislim da je jako loš običaj da predlagač zakona odbije amandmane bez obrazloženja. Ako ćemo sada čuti to obrazloženje, mislim da nije bilo nikakvog razloga da ne bude napisano u ovom aktu kojim je odbijeno. Voleo bih da čujem šta je to problem u ovim amandmanima.
Bez obzira na prihvatanje ili ne prihvatanje amandmana, mi ćemo glasati za ovaj zakon, ali smatramo da bi on bio efikasniji kada bi bili prihvaćeni naši amandmani, odnosno naš amandman. Hvala.

Hvala.
Mislim da je obrazloženje za odbijanje našeg amandmana neobično. Poređenje sa drugim krivičnim delima u Krivičnom zakonu je potpuno besmisleno. Naravno da se krivična dela razlikuju i naravno da to što bi ova predložena kazna bila jedinstvena i treba da bude jedinstvena, jer je ovo jedinstveno krivično delo koje nanosi veliku štetu kako onom ko učestvuje i ko treba da bude kažnjen, jer je njegov povratak opasnost po sve građane Srbije, posebno za one u njegovom okruženju, a konačno, to je jedna mrlja na obrazu Srbije koja može da se stvori takvim ponašanjem.
Zato je potrebno da kazne za ovo krivično delo budu tako velike. Čuo sam na nekim medijima, da neki poslanici koji imaju tu priliku da budu i voditelji nekih emisija, su se hvalili da su lično predlagali još teže kazne, ovde pričaju nešto drugo, ali to je neka druga tema i to se ne tiče ovih članova izmena.
Generalno, mislim da je potpuno pogrešna priča i o tome da ako se neko kazni sa 10 godina, da je to mlad čovek kojeg ćemo da izgubimo i koji neće moći da se vrati u normalno ponašanje ili da bude dobar deo društva. Mi ne tražimo da kazna bude 10 godina, nego da se samo minimum kazne sa šest podigne na dve, sa jedne na tri i sa dve na pet.
Prema tome, ima dovoljno šansi da, ako neko učini ovo krivično delo, pa bude osuđen i bude osuđen ne na minimalnu, ne ni na maksimalnu kaznu, nego, da kažemo, bliže minimalnoj, da se tako izrazim, da ima dovoljno vremena da shvati svoju grešku, da promeni svoj stav i da kroz pet-šest godina postane normalan član našeg društva.
Ovde se odbija amandman samo iz jednog razloga, a to je zato što ga predlažu poslanici opozicije. Inače, nema nikakvog drugog razloga. Naravno, da je to pravo većine. Naravno da svaka većina u bilo kom parlamentu može da koristi to pravo, ali se većine dele na pristojne i nepristojne, na mudre i manje mudre, i one koje su pristojne i mudre ima dobar odnos sa opozicijom, slušaju šta se predlaže, imaju javni interes iznad svega i u odnosu na javni interes određuju to da li će da prihvate nešto ili neće.
Ovde imamo primer sa nekoliko izuzetaka oko tehničkih amandmana gde je apsolutno sve što dolazi sa ove strane, odnosno iz manjine koja je očigledna manjina, pošto nas ima premalo da bismo mogli da pokrenemo neke postupke u ovom parlamentu, a kamoli da nešto više uradimo, ali to ne znači da ta manjina nema podršku građana Srbije koja je iskazana na prošlim izborima. Ona jeste manja nego što je ova druga strana dobila, ali to ne znači da se to neće promeniti.
Još jednom apelujem, pošto imam taj utisak da jedan dobar deo poslanika razmišlja na sličan način na koji smo gospodin Pavićević i ja razmišljali kada smo pisali ovaj amandman, da se ipak još jednom razmisli da se prihvati amandman upravo iz razloga zbog koga je odbijen, a to je da kaznena politika po ovom krivičnom delu mora dramatično da se razlikuje od bilo kog drugog krivičnog dela. Nije to najteže krivično delo, ali je po specifičnosti i po šteti koju nanosi pojedincu i građanima i društvu i državi takvo da ga treba staviti u jednu posebnu poziciju, a to može da se uradi upravo time što će zaprećene kazne biti onakve kao što smo gospodin Pavićević i ja to predložili u našem amandmanu. Hvala vam.

Hvala. Nesumnjivo da su ove izmene zakona bile neophodne i dobro je da se uvode ova krivična dela. Mislim da je to jedna dobra vest iz ovog parlamenta, retka dobra vest u poslednjih nekoliko godina.

Mislio sam se zašto tako dobar Predlog zakona nije ponuđen svim poslanicima i da se tu iskoristi prilika da se pokaže jedan jedinstven jasan stav, ali mi je diskusija koja je danas usledila pojasnila zašto se to nije desilo. Verovatno je bolje da je tako, jer da mi je ponuđeno ja bih to potpisao i moj kolega Vlado Pavićević, ali bi me bilo sramota sada sa kim sam sve to potpisao.

 

Govorim o svom stavu, molim vas da prestanete da provocirate. Ako imate želju da postanete učitelj, upišete odgovarajući fakultet, a mene pustite da govorim svoje stavove.
Povod za ovo su naravno ratovi u Ukrajini, Siriji i delu sveta i učešće nekih ljudi koji se predstavljaju patriotama, ideološkim istomišljenicima, avanturistima i ne znam čemu, koji tamo učestvuju i Srbija je morala da napravi svoj otklon od takvih ljudi i to je dobro urađeno ovim predlogom zakona.
Poslanici Nove stranke će podržati zakon, tu nema nikakve sumnje, ali to nije dovoljno. Dovoljno je da celo društvo, a pre svega vlast u Srbiji da veći doprinos stvaranju atmosfere koja bi sprečila te mlade ljude, da, da li zbog para, da li zbog zablude, da li zbog ideologije, pod navodnicima, odlaze i tamo rizikuju svoj život i obraz ove države. To se sada ne dešava. Mi imamo jednog ministra sada u Vladi, to je ministar pravde, koji je pre godinu dana rekao da mu je najlepši događaj u životu bio to što je u Ševeningenu podeli čokoladu sa jednim okrivljenim za ratne zločine. Imamo situaciju da državni tabloidi, službeni glasnici, pod navodnicima, veličaju učešće nekakvih novinara, pod navodnicima, TV lica, bajkera, četnika i ne znam čega sve i da se o njima prave prave serije, reportaže o tome kako su oni veliki Sloveni, veliki borci za pravdu i ne znam čega sve.
Imali smo ovde i pitanja koja se tiču toga šta ako se desi nova Španija, šta ako negde neki fašizam nasedne na svoj narod. Ako se desi nova Španija, onda bi Srbija trebalo kao država da podrži borbu tog naroda, a ne da se posle bavimo decenijama ljudima koji su iz najboljih namera verovatno otišli tamo, ali nisu radili ništa i, naprotiv, stvorili su ovde utisak da je ta ideologija koja je bila protiv fašizma bila nešto mnogo bolje od tog istog. To mislim na komuniste. Prema tome, ako se desi Španija, Srbija kao država treba da bude protiv toga.
Šta ako je neko u Legiji stranaca? Velika briga nekih poslanika za građane Srbije koji su u Legiji stranaca, pa šta sa njima? Koje dobro je Srbija dobila od bilo koga iz Legije stranaca, bilo da je naš državljanin, bilo da nije? Ne razumem to razmišljanje o tome, o pravnoj zaštiti građana Srbije koji su slučajno u Legiji stranaca. Besmisleno. Bilo je tu i svakakvog pozivanja na devedesete. U devedesetima se ovaj narod i svojom voljom i protiv svoje volje naratovao. Mislim da je to bilo dosta za jedno pet-šest generacija unapred i zato je dobro da imamo ovakav Predlog zakona i da taj Predlog zakona ne budu samo izmene u Krivičnom zakonu, nego da to prati veliku društvenu akciju gde zaključak treba da bude da ne postoji nijedan razlog da bilo ko iz Srbije ode bilo gde da ratuje u bilo čije ime.
Konačno, pomenut je Mauzer i jedna stranka koju teško za te godine, devedesete, neko može u ovoj Skupštini da brani bolje od mene. Taj Mauzer nije imao nikakve veze sa tom strankom, Otpor nema veze sa ratnim dejstvima.
Konačno, dali smo dva amandmana, odnosno jedan amandman koji obuhvata sve tri tačke i koji predviđa povećavanje kazne. Mislim da je to pravi odgovor. Inače je kaznena politika u Srbiji mlaka, mora da se poveća na mnogim mestima i možda je dobro da se počne odavde.

Amandmanom tražimo da se promeni ovo produženje roko i da ne bude još dve godine, odnosno pet, nego da se produži za tri meseca. Ako postoji u ovoj državi vlast i ako postoje ozbiljni činovnici, njihovi šefovi i ozbiljni ministri i ako nam Vlada radi neki posao ozbiljno, a ne samo da emituje neznanje, licemerje i bahatost, tri meseca je sasvim dovoljno za ove protekle tri godine da se taj posao završi.
Ne postoji nikakvo objašnjenje za to zašto za tri godine nije mogao da se završi posao bez obzira ko je bio u kojoj lokalnoj samoupravi. Nema nevinih.
Voleo bih da čujem odgovor od ministarke – koji su to razlozi? Mislim da treba da prođe vreme da ministri koji dolaze ovde da brane zakone da se brane ćutanjem i da na sva pitanja koja dobiju ćute. Koji je smisao parlamenta onda? Šta je to u Nemanjinoj tako pametno, bahato, superiorno pa da nema potrebe da objašnjava ništa ovde? Polovina poslanika prisutnih je u svojim izlaganjima rekla da misli da je bahato i bezobrazno da za tri godine nije mogao da se završi posao. To govore poslanici svih stranaka, svi koji smeju to da kažu. I mi od Vlade dobijemo ćutanje na to.
Obrazloženje, ovo je stvarno smešno. Smešno je za predsednika Vlade da potpiše ovako nešto – svrsishodnost i celishodnost se koristi u političkom rečniku kada hoćete nekoga da prevarite, a obrazloženje za ovaj član je i protivustavan.
Ako niste čitali, amandman se ne prihvata iz razloga što je predloženo rešenje svrsishodnije s obzirom da je autonomnoj pokrajini i jedinicama, pokrajini – jednina. Na koji Ustav su se zakleli oni poslanici malopre? U tom Ustavu piše da Srbija ima pokrajine. Ili ih ima ili ih nema. Ne može da ih ima kada se talambasa o velikom srpstvu, ali ih nema kada se piše jedan ozbiljan zakon. Ovo je protivustavno.