Poštovani predsedavajući, zahvaljujem.

Ne osporavajući motiv i cilj podnošenja amandmana koji je podnela narodna poslanica Aleksandra Jerkov, koji je naveden u obrazloženju da se u budžetu AP Vojvodine obezbedi Ustavom Republike Srbije utvrđeni minimum obima u visini od 7% republičkog budžeta, odnosno omogući realizacija ustavnog zahteva da se 3/7 budžeta AP Vojvodine koristi za finansiranje kapitalnih rashoda.

Mislim da ovaj cilj i motiv nije sporan ni predsedavajućem. Za nas iz poslaničke grupe SPS ovaj amandman je neprihvatljiv iz razloga što bi njegovim usvajanjem predloženo je smanjenje subvencija na razdelu 23 Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine od tri milijarde dinara. To bi ugrozilo isplatu planiranih subvencija u 2016. godini, namenjenih za ponovnu upotrebu i iskorišćavanje otpada od sekundarne sirovine i za dobijanje energije i proizvodnju kesa tregerica za višekratnu upotrebu, smanjenje subvencija od dve milijarde u okviru glave Uprave za agrarna plaćanja, što bi ugrozilo isplatu planiranih subvencija u 2016. godini namenjenih za mere ruralnog razvoja.

Iz ovih navoda koji se nalaze u obrazloženju koje je podnela Vlada ovaj amandman je za nas neprihvatljiv. Hvala.

Uvaženi predsedavajući Bečiću, uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SPS podržava usvajanje Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti iz razloga što smatramo da će predloženim rešenjima doprineti jačanju održivosti i pravičnosti sistema zdravstvene zaštite.
Predloženim rešenjima stvaraju se mogućnosti za dalje unapređenje zdravstvene zaštite i efikasniji rad zdravstveni ustanova i privatne prakse, kao i drugih pravnih lica koja obavljaju zdravstvenu delatnost.
Takođe, ovim izmenama se kroz unapređenje organizacije zdravstvene službe unapređuje sam kvalitet zdravstvene zaštite i doprinosi se unapređenju prava pacijenata.
Predložena rešenja predstavljaju rezultat saradnje Ministarstva zdravlja, nadležnih komora zdravstvenih radnika i zajednice medicinskih fakulteta.
Imajući u vidu da Ministarstvo zdravlja propisuje i kontroliše uslove za rad apoteka, kao i da vrši kontrolu rada apoteka, potrebno je da ministar donosi akt kojim se uređuje šta sve može biti predmet prometa u apoteci. S toga se izmenom iz člana 1. ovog predloga zakona propisuje da pored prometa lekova i medicinskih sredstava na malo, apoteka može snabdevati građane i dečijom hranom, dijetetskim proizvodima, određenim vrstama kozmetičkih i drugih sredstava za zaštitu zdravlja u skladu sa aktom koji donosi ministar. Po zakonu koji je do sada važio akt je donosila nadležna komora.
Na ovaj način uređivanje delatnosti apoteka se u potpunosti uređuje sa aktima koje donosi ministar,kao i za sve druge oblasti zdravstvene zaštite. Apoteka je zdravstvena ustanova u kojoj se obavlja farmaceutska delatnost na primarnom nivou i zaista bi bilo potrebno da se prepusti Ministarstvu zdravlja da svojim opštim aktom uređuje pitanje šta sve može, pored prometa lekova i medicinskih sredstava na malo biti predmet prometa u apotekama.
Ova izmena treba da doprinese uređenju apotekarskog sektora. Evropsko apotekarstvo se razvilo pod uticajem arapskog apotekarstva. Prve apoteke za zalihama lekova nastale su u 13. veku u Italiji i Francuskoj, a što se tiče Srbije, medicina i farmacija razvijale su se uporedo sa osnivanjem prvih srednjovekovnih bolnica na Hilandaru, Studenici i Dečanima. Međutim, prvu apoteku u Srbiji je otvorio diplomirani farmaceut iz Zemuna, Mateja Ivanović, koji se smatra rodonačelnikom srpske savremene farmacije.
Već duži niz godina se apotekarski sektor Srbije suočava sa velikim teškoćama, stihijsko otvaranje apoteka, nelojalna konkurencija, neispunjavanje uslova po pitanju kadra, davanje enormnih popusta na pojedine lekove pri marži koja nije dovoljna da pokrije troškove rada apoteke.
Srbija je jedna od retkih zemalja u kojoj se ne zna tačan broj apoteka, a prema evidenciji koju vodi komora, skoro 50% apoteka ne ispunjava uslove po pitanju kadra.
Već duže vreme predstavnici Farmaceutske komore Srbije i pojedina stručna lica upozoravaju da bi trebalo jasno regulisati čime sve apoteke, osim prometa lekova i medicinskih sredstava, odnosno dečije hrane i dijetetskih proizvoda mogu snabdevati građane. Na taj način izbegli smo situaciju da nam apoteke u želji za što većom zaradom liče na samostalne trgovinske radnje sa mešovitom robom.
Upliv velikog kapitala nefarmaceuta u apotekarsku delatnost koji po pravilu nemaju takav stepen odgovornosti, doprineo je ne samo stihijskom otvaranju apoteka i nelojalnoj konkurenciji između njih, već i bezkompromisnoj opstrukciji za donošenje bilo kakvih propisa koji predstavljaju osnov za uvođenje reda u apotekarski sistem Srbije.
Nadam se da će taj red postići na ovaj način, tj. rešenjem gde Ministarstvo zdravlja opštim aktom uređuje šta sve može biti predmet prometa u apoteci.
Posebno se državne apoteke suočavaju sa brojnim teškoćama u svakodnevnom radu i odlivom pacijenata u privatne apoteke, što državne apoteke dovodi u tešku materijalnu situaciju.
Iskoristila bih ovom prilikom, ministre, da pohvalim rad apotekarske ustanove u opštini Vrbas, čiji je osnivač SO Vrbas. Opština Vrbas snabdevanja lekova i sanitetskim materijalom organizuje apotekarska služba koji ima jednu gradsku apoteku, jedan ogranak u samom gradu i još osam jedinica za izdavanje gotovih lekova.
Svako naseljeno mesto ima po jednu jedinicu za izdavanje gotovih lekova. Oni su iz sopstvenih sredstava, uopšte se ne izdvajaju iz budžeta lokalnog sredstva za njihove materijalne troškove, renovirali kompletno sve jedinice za izdavanje lekova, rekonstrukciju uradili tih objekata, potpuno su opremljeni i povratili su poverenje građana u državne apoteke. Tako da, potpuno nema razlike kada je kvalitet pružanja usluga između pojedinih privatnih koje važe za najbolje i naše apoteke, čiji je osnivač lokalna samouprava. Zahvaljujem.

Gospodine predsedavajući, zahvaljujem.

Uvaženi ministre, dame i gospodo, narodni poslanici, ministar je bio jasan u tome kakvo je stanje trenutno u budžetu i šta je ono sa čime raspolažemo i rekao je da jednokratno može da se isplati 7.000 dinara neto i ono što me raduje je da je to prošireno i na predškolske ustanove, da je prihvaćen i amandman za visokoškolske ustanove i na studentski standard. Vlada je bila navela u svom obrazloženju da se radi o popravljanju kvaliteta procesa rada u osnovnom i srednjem obrazovanju.

Želim da izrazim želju da će ovaj ekonomski rast se nastaviti u narednoj godini i da samim rastom BDP ćemo doći do toga da možemo u narednom periodu, čak i u sledećoj godini da idemo ka tome da dođe do ukidanja privremenog zakona koji se odnosi na privremeno uređivanje osnovice za obračun i isplatu platu, odnosno zarade i drugih stalnih primanja, korisnika javnih sredstava. Iz tog razloga i oni koji su navedeni u obrazloženju za odbijanje amandmana, mi nećemo podržati ovaj amandman. Hvala.

Poštovana predsednice, uvaženi narodni poslanici, u obrazloženju za odbijanje ovog amandmana stoji da je razlog to što je jako alkoholno piće u smislu Predloga zakona svako piće namenjeno ljudskoj upotrebi sa specifičnim senzornim osobinama i minimalnom alkoholnom jačinom od 15%, što uključuje i rakiju kao jednu od kategorija alkoholnih pića, a zaštita geografske oznake uređena je Predlogom zakona na isti način za sva alkoholna pića, pa imajući u vidu navedeno ne postoji ni jedan opravdan razlog da se izdvoji zaštita geografske oznake rakije.
Samo želim da navedem u obrazloženju ovoga da u poslednjih 10 godina nismo imali ni jednu zaštitu geografskog porekla u poslednjih tačno 10 godina. imamo svega šest zaštićenih rakija sa geografskim poreklom i to su uglavnom Šljivovica, Jabukovača i Breskovača, tako da prethodni zakoni koji su u svom nazivu imali tu odredbu – rakija i druga žestoka alkoholna pića nisu doprineli tome da mi zaštitimo brend rakije. S toga smatram da će odredbe u ovom zakonu upravo tome doprineti da imamo geografsko poreklo i da iskoristimo to što naša rakija svakako svojim kvalitetom može da zauzme mesto i da bude brend uopšte u Evropi i u svetu i da na taj način mi doprinesemo i ekonomskom razvoju naše zemlje.

Poštovana predsednice, uvažena ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, na početku bih istakla da će poslanička grupa SPS podržati predloženi Zakon o jakim alkoholnim pićima i Zakon o potvrđivanju protokola upravljanju nanosom uz okvirni sporazum u slivu reke Save.
Izradi novog Zakona o jakom alkoholnim pićima, pristupilo se zbog važnosti koju proizvodnja jakih alkoholnih pića, prvenstveno rakija od voća ima za razvoj poljoprivrede Republike Srbije. U postupku pripreme Zakona o jakom alkoholnim pićima, Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine, sprovelo je javnu raspravu u kojoj su učestvovali predstavnici proizvođača jakih alkoholnih pića, njihovih udruženja. Rezultat je predlog zakona o kojem danas raspravljamo.
Predloženim zakonom stvaraju se uslovi za postepeno prilagođavanje domaćih proizvođača u uslovima koji se primenjuju u EU i predstavlja veliki korak ka usklađivanju proizvodnje jakih alkoholnih pića u Srbiji sa zajedničkom poljoprivrednom politikom EU.
Usklađenost ovog zakona sa zakonodavstvom EU omogućava zaštitu od falsifikata, sprečava promet proizvođačima koji nisu registrovani, uspostavlja bazu podataka o proizvođačima, proizvodnji i kvalitetu jakih alkoholnih pića, a kako ste i vi ministarka naveli, Evropska komisija je dala najviše ocene ovom nacrtu zakona.
Zakonom o jakim alkoholnim pićima, uređuje se proizvodnja, geografska oznaka, kvalitet, opis, predstavljanje i deklarisanje i promet jakih alkoholnih pića, kao i druga pitanja od značaja za jaka alkoholna pića.
Rešenja koja su predložena novim zakonom, vode smanjenju troškova proizvodnje, rastu konkurentnosti proizvođača, povećanju proizvodnje i kvaliteta, a time izvoza jakih alkoholnih pića iz Srbije.
Članom 8. ovog zakona, propisano je da proizvodnjom jakih alkoholnih pića može da se bavi pravno lice ili preduzetnik, registrovan u registar privrednih subjekata, odnosno drugi registar u skladu sa posebnim propisom koji je upisan u registar proizvođača jakih alkoholnih pića, koji vodi ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede. Takođe, propisan je i način za upis u taj registar.
Individualni proizvođači rakije, kojih nema u važećem zakonu, ali ih ima u životu i praksi, biće legalizovani novim zakonom. Zakon bi trebao pre svega da smanji sivo tržište i da poveća bezbednost i kontrolu jakih alkoholnih pića. Nove odredbe su usmerene ka pojednostavljenju pravila za registraciju proizvođača i samu proizvodnju jakih alkoholnih pića, a cilj je da se smanji nivo sive ekonomije, poveća broj registrovanih proizvođača, uz maksimalno uvažavanje bezbednosti i kvaliteta proizvoda.
Novi zakon omogućiće poljoprivrednicima da višak rakije legalno prodaju registrovanim proizvođačima. Oni će samim tim da plaćaju poreze i akcize. Konkretno, novim zakonom omogućiće se građanima da kroz ugovorni odnos, višak destilata prodaju registrovanim proizvođačima za dalju doradu i preradu. Fizičkim licima će ovo biti značajan izbor prihoda i mogućnost za bolje korišćenje sopstvenih resursa, u krajnjoj liniji ova zakonska rešenja imaju za cilj intenzivniji i ravnomerniji razvoj sela.
Ukazala bih na činjenicu da je izvoz rakije iz Srbije nedovoljan u odnosu na godišnju proizvodnju i visoki kvalitet. Primera radi, šljivovica se najviše izvozi u Crnu Goru, SAD, BiH, Kanadu, Švajcarsku i Australiju, a potom slede ostale zemlje. Ostale rakije od voća plasiraju se u Crnu Goru, Rusiju, BiH, SAD i Švajcarsku. Specijalne rakije se najviše izvoze u BiH.
Poštovani narodni poslanici, alkoholna pića se definišu po kategorijama EU. Uvođenjem kategorije jakih alkoholnih pića sa jasno definisanim sirovinama, načinom proizvodnje i upisom u registar proizvođača jakih alkoholnih pića, onemogućava se prisustvo sumnjivih kvaliteta na tržištu.
Zakon ustanovljava procedure kojima se omogućava praćenje svih puteva alkohola i kontrola od proizvodnje do pakovanja gotovog proizvoda, čime se garantuje poreklo i kvalitet. Jedna od najbitnijih izmena odnosi se na geografsku oznaku alkoholnih pića koja je definisana po evropskim kriterijumima.
Donošenjem ovog zakona će se omogućiti jedinstven, jednostavan, transparentan način za zaštitu geografske oznake jakih alkoholnih pića. Ovo će usloviti pojavu novih privrednih subjekata, sertifikacionog tela u kontroli proizvodnje i kvaliteta sa geografskom oznakom.
Zakonom se reguliše postupak registracije geografske oznake i njeno korišćenje, čime se štiti intelektualna svojina u ovoj oblasti i omogućava dodatna vrednost jakim alkoholnim pićima. Oznaka geografskog porekla svom korisniku garantuje prednost u odnosu na konkurenciju u privrednoj utakmici, proizvod označen geografskom oznakom geografskog porekla, potrošači doživljavaju kao proizvod posebnih kvaliteta koji drugi proizvodi te vrste ne poseduju.
U poslednjih 10 godina nije zaštićena nijedna geografska oznaka za rakiju, niti je ima u prometu. Razlozi za to leže delom i u komplikovanoj proceduri zaštite geografske oznake, ali i u nedovoljno razvijenoj svesti proizvođača o prednostima udruživanja i koristi koju dobijaju na tržištu u odnosu na iste takve proizvode, bez oznake geografskog porekla. Takvi proizvodi lakše nalaze put do kupca, iako imaju veću cenu jer iza njih stoji jedan standardizovan i garantovan kvalitet.
Zaštita geografske oznake podrazumeva određene troškove, ali ih pozitivni efekti opravdavaju. Takođe očekuje se da zakon utiče i na udruživanje proizvođača oko geografske oznake, kako bi mogli da tu geografsku oznaku koriste. Po postojećem zakonu u ovom momentu u Srbiji postoji šest registrovanih proizvođača rakije sa geografskom oznakom porekla, gde su u pitanju pretežno šljivovica, jabukovača i breskovača. Svi oni su zaštiti svoj proizvod kao individualnu geografsku oznaku i kao takvu isključivo i samo oni mogu da stavljaju rakiju sa geografskom oznakom u promet.
Zakonom se stvaraju uslovi da se sistem individualne zaštite geografske oznake može zameniti kolektivnom koja će biti opšteg karaktera, odnosiće se na određeni lokalitet, kraj u kome se rakija proizvodi na tradicionalan način. Srbija jedino na ovaj način može dobiti na količini i kvalitetu proizvoda što će omogućiti da srpska rakija postane prepoznatljiva u svetu kao nacionalni brend.
Odredbe ovog zakona su usklađene sa odredbama Zakona o bezbednosti hrane koji se takođe odnosi na sektor jakih alkoholnih pića. Naime, briga za zdravlje krajnjih potrošača mora biti prioritet, što će se kroz primene odredbi ovog zakona omogućiti, jer će potrošač na tržištu imati kvalitetan, zdravstveno ispravan i bezbedan proizvod.
Ovo je posebno značajno ako uzmemo u obzir činjenicu da nisu bila retka trovanja neispravnim rakijama, koja su za posledicu imala ozbiljno ugrožavanje zdravlja, a čak su dolazila i do smrtnih ishoda.
Poštovani narodni poslanici do donošenja Zakona o rakiji i drugim alkoholnim pićima u Srbiji je bilo registrovano oko 2000 proizvođača, privrednih subjekata i fizičkih lica. Nažalost nakon donošenja zakona broj registrovanih proizvođača smanjio se na 369, od tog broja 25% su preduzeća, dok 75% preduzetnici iz zanatskih proizvodnih radnji.
Prema podacima iz Registra proizvođača rakije i drugih alkoholnih pića ukupna godišnja proizvodnja iznosi oko 12 miliona litara alkoholnog pića. S obzirom da je prema podacima Republičkog zavoda za statistiku obim proizvodnje jakih alkoholnih pića u Republici Srbiji mnogo veći i kreće se oko 80 miliona litara na godišnjem nivou, jasno je da se velika količina jakih alkoholnih pića proizvodi od strane lica koja nisu registrovani proizvođači.
Prema rečima proizvođača ukoliko bi poštovali odredbe važećeg zakona koje su izuzetno nestimulativne troškovi samo jednog litra rakije, u koju ulaze usluge tehnologa, akcizna makrica, porez, knjigovođa, dostigla bi cifru već od 450 dinara pa tako ne bi bili konkurentni.
Proizvođači sami ističu da je važeći Zakon o rakiji i drugim alkoholnim pićima zapravo doprineo pojavi kupovine rakije na crno. Po ovom zakonu iz 2009. godine proizvodnja fizičkih lica nije bila obuhvaćena, tako da je ostala van legalnih kontrolisanih tokova.
Registrovani proizvođači takođe ističu da bi trebalo izmeniti akciznu politiku, što nije predmet ovog zakona, jer je recimo potrebno 13 funti da se litar rakije izveze u Englesku, dok se akciza na uvoz viskija u našu zemlju plaća tek jedan evro.
Poštovani narodni poslanici, Srbija je poznata kao zemlja šljive i izuzetno kvalitetne Šljivovice, a najkvalitetnija rakija od šljive proizvodi se u zapadnom delu Srbije i to od autohtonih sorti šljive „požegače“ i „crvene ranke“. U istočnoj Srbiji dominiraju specijalne rakije „travarica“, „nanovača“, „menta“, dok se u Vojvodini sve više proizvode rakije od voća i većinom su zastupljene rakije od grožđa.
Koliko je srpska Šljivovica poznata govori i podatak da je u vreme prohibicije u Americi bila u rangu sa viskijem i konjakom po ceni i kvalitetu. Iz ovoga zaključujemo da srpski rakijski brendovi po kvalitetu zaslužuju mnogo bolju poziciju na domaćem i inostranom tržištu. Ubeđeni smo da će ovaj zakon doprineti stimulisanju i malih i velikih proizvođača da proizvode kvalitetne voćne rakije sa oznakom geografskog porekla i na taj način postati još poznatiji i priznatiji.
Još jedan kvalitet ovog zakona koji želim da istaknem jeste drastično smanjenje troškova proizvođačima jakih alkoholnih pića, što će sigurno doprineti povećanju proizvodnje i proizvodnje rakije i drugih alkoholnih pića. Zahvaljujem.

Ja bih samo želela u ime poslaničke grupe SPS da se zahvalim poslaniku Pavićeviću što su prihvatili obrazloženje za odbijanje amandmana. Zahvaljujem.

Uvaženi narodni poslaniče Pavićeviću, svakako ja ću iskoristiti priliku da vam se zahvalim na ovim amandmanima koji su prihvaćeni od strane ministarstva i Vlade. Svakako, to je uloga koju treba da ima opozicija, da ima konstruktivne predloge. To pokazuje i uvažena ministarka, jer onda kada su predlozi argumentovani i korist, popravljaju zakonsko rešenje uvek će prihvatiti. To je kontrolna uloga koju ima opozicija i koju treba da obavljaju i u narednom periodu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsedavajući.
Uvažena ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku pohvalila bih rad Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine, na čelu sa ministarkom Bogosavljević – Bošković i to što je ministarka ispunila obećanje koje je dala nedavno kada je bila u Skupštini, kada nam je rekla da će se ova izmena zakona, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o šumama naći pred poslanicima.
Ovakav sistemski pristup i odgovorno državno upravljanje Ministarstvom poljoprivrede, poslanička grupa SPS će podržati. Saglasni smo da šume predstavljaju značajan ekološki, privredni i socijalni potencijal Srbije. Upravo je i zakonom definisano da su šume dobro, od opšteg interesa koji se moraju koristiti na održiv način, tako da se očuva i poveća njihova vrednost, korisnost, obezbedi trajnost i zaštita i vrši stalno povećanje prirasta i prinosa.
Da bi se ovo postiglo, neophodno je otkloniti najveće probleme šuma, koji su evidentirani, ne samo u Srbiji, već i u svetu. Najveći izazovi sa kojima se suočavamo je nedovoljna šumovitost, nizak nivo korišćenja stanišnih potencijala, proces globalnog sušenja šuma, požari, bespravne seče, pretvaranje šumskog u građevinsko zemljište.
Uzroci ovih problema u Srbiji su različiti, u periodu od 2011. do 2013. godine i zabeležen je drastičan porast šteta izazvanim elementarnim nepogodama, ljudskim postupanjem, štetama od insekata i sušama.
Šteta nastala kao posledica elementarnih nepogoda, povećana je za preko 60% u odnosu na 2012. godinu i dostigla je maksimalni nivo u poslednjih 10 godina.
Ledeni talas koji je zahvatio celu istočnu Srbiju u jesen u 2014. godine, prouzrokovao je pojavu velikih ledoloma, ledoizvala i snegoloma i tada je oštećeno, ili uništeno, kao što smo mogli danas da čujemo 1,5 miliona kubnih drveta na površini od 40.000 hektara koje je neophodno sanirati.
Šteta izazvana insektima, takođe je najveća u poslednjih 10 godina i veća je pet puta u odnosu na 2012. godinu. Još jedan veliki problem predstavlja i sušenja šuma, porast temperature i sve obilnije padavine i glavni su uzroci sušenja šuma.
Od 2012. godine, evidentna je pojava sušenja pretežno četinarskih šuma, koja je zabeležena na preko 20.000 hektara i jedan od najznačajnijih oblika šteta su šumski požari, oni periodično unište veće površine šuma.
Tokom 2013. godine izgorelo je 7.400 kubnih metara drvne zapremine. Statistika alarmantno upozorava da je čovek u preko 95% slučajeva uzročnik pojava šumskih požara, a nekad i nepažnja najčešće izaziva požar.
Jasno je da mi ne možemo uticati na vremenske nepogode, uslove, sušu i količinu padavina, ali zato možemo uticati na ljudski faktor. Takođe, moramo se potruditi da se, kada do problema dođe, što pre sprovedemo mere sanacije. Predložene izmene i dopune Zakona o šumama, imaju za cilj prevazilaženje ovih i drugih problema sa kojima smo suočeni. Upravo članom 9. menja se postojeći član 16. Zakona o šumama koji propisuje postupak sanacija šuma. Uvodi se pojam sanacionog plana kao obaveznog planskog dokumenta koji u urgentnim situacijama, koje nastupe po šumu, nakon nekih prirodnih nepogoda, zamenjuju osnove, odnosno program gazdovanja šumama, kao redovna planska dokumenta gazdovanja šumama, čije izmene i dopune iziskuju duže vreme zbog njihove propisane sadržine.
Ovim članom propisuje se ko izgrađuje i donosi sanacioni plan, sadržina plana, zatim rok u kome se donosi i drugo. Uspostavlja se zakonski okvir i procedura za postupanje u slučaju prirodnih nepogoda, obzirom da je prilikom skorašnjih nepogoda uočeno da postojeća zakonska rešenja ne omogućavaju adekvatna reagovanja, pre svega definiše pojam prirodne nepogode i omogućava adekvatno reagovanje i finansiranje, otklanjanje posledica u slučaju velikih prirodnih nepogoda, a predlaže se oslobađanje obaveze plaćanja naknade za korišćenje šuma, jer u takvim situacijama, ne može se govoriti o korišćenju šuma.
Iako postojeći zakon propisuje proglašenje elementarnih nepogoda, ona najčešće nije bila proglašavana, iz različitih razloga, uprkos obimu štete, što je kao rezultat imalo stanje u kome se štete u šumskim ekosistemima ne saniraju niz godina. Kako bi se ovaj problem prevazišao, u članu 45. pojam elementarne nepogode zamenjuje se pojmom prirodne nepogodne, a novim stavom se dodaje definicija tog pojma i ovlašćenje ministru da proglasi prirodnu nepogodu.
Na ovaj način se obezbeđuju u potpunosti mehanizam, utvrđen u članu 45, a to je da ministarstvo u slučaju prirodnih nepogoda, velikih razmera i oštećenja u šumama, može da naloži mere zaštite i sanacije šuma i da obezbedi finansijska sredstva za realizaciju tih mera, odnosno da se obezbedi blagovremeno preduzimanje mera na otklanjanju posledica prirodne nepogode koje su poslednjih nekoliko godina veoma učestalo i prave velike štete u šumama. Upravo ove mere su izuzetno važne i to je prepoznalo ministarstvo na čelu sa vama ministarka, jer Srbija spada u srednje šumovite zemlje. Prema nacionalnoj inventuri šuma, Republika Srbije iz 2009. godine od ukupne površine njene teritorije je 29,1 i nalazi se pod šumom. Šumovitosti u odnosu na globalni aspekt, bliska svetskoj, koja iznosi oko 30%, a znatno je niža od evropske, koja dostiže 46%.
Ukupna površina šuma u Srbiji iznosi 2.252.000 hektara, od toga u državnom vlasništvu je 1.194.000 hektara ili 53%, a u privatnom vlasništvu se nalazi 1.058.387 hektara ili 47%. Od svih državnih šuma oko 48% ima prioritetnu zaštitnu funkciju, dok preostale šume imaju prioritetnu proizvodnu funkciju.
Upravljanje šumskim resursima koje je prevashodno usredsređeno na ekonomsku dobit, uz zanemarivanje očuvanja strukture i procesa šumskih staništa, nije dobro.
Iskoristila bih priliku da ovim putem apelujem na neophodnost podizanja ekološke svesti, kao i na potrebu adekvatnog pošumljavanja. Stručna javnost smatra da bi u Srbiji godišnje trebalo da se pošumi oko 9.000 hektara, odnosno oko 500 hektara u svakom okrugu. To bi koštalo, između 12 i 15 miliona evra godišnje, što je trenutno nedostižna svota pa se tokom godine pošumi malo više od petine predviđenih površina.
Kada je pak reč o Vojvodini, tu je situacija mnogo komplikovanija. Pošumljenost Vojvodine je svega 6,37%, opština u kojoj ja živim i odakle dolazim, opština Vrbas ima 0,1% po trenutnim podacima, a da bi se postigao minimum, ekološki minimum je 14%.
Neophodno je podići preko 170.000 hektara novih šuma i zaštitnih zasada. Podizanje novih šuma u Vojvodini je u interesu svih, prvenstveno korisnika i sektora vodoprivrede, poljoprivrede i saobraćaja. Za podizanje, primera radi, jednog hektara šuma mora se obezbediti 365 miliona dinara i to pre svega za sadnice i za negu i za zaštitu. Iako su ova sredstva značajna, ovom problemu se mora posvetiti posebna pažnja. Ne možemo tražiti izgovore, već rešenja. Prvi korak ka tome, naravno, jeste širenje ekološke svesti.
Želim ovom prilikom i da pohvalim rad javnog preduzeća Vojvodina šume, koje je jedino preduzeće u delatnosti šumarstva sa ovih prostora. Ima evropski sertifikat održivog upravljanja šumama, što ga stavlja među najbolja šumarska preduzeća u regionu. To je dokaz da su proizvodi poreklom iz šuma, preduzeća nastali kontrolisanim korišćenjem šuma i da se upravljanje i korišćenje šuma vrši u skladu sa strogim međunarodnim standardima, obezbeđivanjem ekoloških, ekonomskih i socijalnih funkcija šuma.
Zadatak svih nas je da sačuvamo i unapredimo kvalitet životne sredine, kroz ekonomično i razumno korišćenje prirodnih potencijala naše države. Samo na taj način možemo zadovoljiti potrebe sadašnje generacije, bez ugrožavanja potreba budućih generacija. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, istakla bih i ponovila na samom početku da će poslanička grupa SPS podržati predloženi zakon o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti, kao i ostale zakone iz drugog zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa.
Važeći zakon koji reguliše ovu oblast je iz 1988. godine. U vreme kada je donet, on je na najbolji mogući način regulisao ovu oblast. Ali, saglasićemo se da je od tada prošlo 17 godina i da su se dogodile mnoge promene, kako u državnom uređenju, tako i u pogledu društvenih, političkih, ekonomskih, kulturnih odnosa u našoj zemlji, ali i u svetu.
Iz tog razloga, bilo je neophodno na efikasan način zaštititi radnike koji se upućuju na rad u inostranstvo, ali i zakonski precizirati uslove i procedure pod kojim poslodavci sa teritorije Republike Srbije mogu efikasno i konkurentno da posluju na savremenim inostranim tržištima.
Upravo je cilj ovog zakona da pospeši zapošljavanje u inostranstvu i da omogući poslodavcima da po olakšanoj proceduri zapošljavaju ljude u inostranstvu, ali i da ti zaposleni budu u potpunosti zaštićeni, da dobiju ono što im je obećano, odnosno da ih niko ne prevari, da imaju bezbednost i zdravlje na radu, socijalno i penziono osiguranje i da primaju zaradu.
Osnovni razlozi za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo ogleda se, s jedne strane, kao rezultat visoke stope nezaposlenosti u Republici Srbiji i malih primanja zaposlenih, a s druge strane i kao mehanizam regulacije i tržišta rada, kreiranja novih radnih mesta i povećanje prihoda, kako za zaposlene, poslodavca, tako i za državu.
Poštovani narodni poslanici, ono što izdvaja osnovni problem naše države je to što se ne zna koliko radnika u potrazi za boljom zaradom radi u inostranstvu. Nekoliko organa poseduje različite vrste parcijalnih evidencija i statističkih podataka o ovoj problematici, kako ste naveli i vi, ministre, ali, trenutno nijedna državna institucija nema podatke o broju zaposlenih koji su na privremenom radu u inostranstvu, niti ih ko notira, niti ima mogućnost da to učini, jer postojeći zakon ne obavezuje poslodavce da prijave koliko ljudi vode van granica zemlje i gde.
Priče o nehumanim uslovima isplivavaju tek kada se dese velike tragedije. Ako nema kontrole uslova u kojima rade, radnici rizikuju da budu izigrani i zloupotrebljeni. Radnici se najviše žale da su upućeni na rad u inostranstvo mimo međudržavnih sporazuma, u neregularnim uslovima, te ne dobijaju radne dozvole, ima prevara oko plate, radnog vremena, zarade kasne ili im se uopšte ne isplaćuju, ili su umanjene, a žale se i na loš smeštaj.
Upravo zbog tog problema, Predlog zakona je posebno važan sa aspekta radnih migracija, sprečavanja nelegalnog upošljavanja i trafikinga radne snage od strane sumnjivih poslodavaca, koji u uslovima krize nude široku lepezu sumnjivih poslova uz visoke zarade.
Novi Zakon o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti treba da obezbedi jasan uvid u to gde je i koliko radnika iz Srbije angažovano.
Novim Zakonom uvedena je i obaveza poslodavaca da obaveštavaju Ministarstvo rada da vodi radnike u inostranstvo, tako da ćemo tačno znati ko radi, gde radi i pod kojim uslovima.
Nadamo se da će ovaj Predlog zakona doprineti boljoj zaštiti naših radnika, jer su njime uređena prava zaposlenih koji se upućuju na privremeni rad u inostranstvo, uslovi, postupak i obaveze poslodavca, saradnja organa i organizacija državne uprave koje vrše zaštitu i nadzor nad primenom ovog zakona.
Obaveza poslodavca je da, pre upućivanja zaposlenog na privremeni rad u inostranstvo, zaključi aneks ugovora o radu, sa obaveznim elementima propisanim zakonom, kao i da izvrši promenu osnova osiguranja u jedinstvenoj bazi centralnog registra, obaveznog socijalnog osiguranja, u skladu sa propisima.
Novina koju donosi ovaj zakon je postupak pripreme zaposlenog za upućivanje na privremeni rad u inostranstvo. U okviru ove pripreme poslodavac je dužan da zaposlenog informiše o svim bitnim uslovima života u državi i mestu u koje se zaposleni upućuje i da odredi kontakt osobu u inostranstvu.
Poslodavac je dužan da zaposlenog koga upućuje na privremeni rad u inostranstvo, obezbedi zdravstveno, penziono, invalidsko osiguranje i osiguranje u slučaju nezaposlenosti, bezbednosti zdravlja na radu, smeštaj, ishranu, prevoz za dolazak i odlazak sa rada, zaradu i pripremu za upućivanje na privremeni rad.
Svaki poslodavac koji upućuje radnike na privremeni rad u inostranstvo biće u obavezi da obavesti Ministarstvo za rad o tome koliko zaposlenih radi u inostranstvu, gde rade i kakva su ima prava obezbedili.
Sa druge strane, olakšava se poslodavcima procedura obaveštavanjem ministarstva, skraćeni su rokovi za podnošenje obaveštenja o upućivanju, smanjena je dokumentacija, a koriste se i podaci koje poslodavci već prijavljuju u centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja.
Organi i organizacije koje obavljaju poslove državne uprave u vezi sa nadzorom nad ostvarivanjem prava zaposlenih na privremenom radu u inostranstvu, utvrđenih ovim zakonom, dužni su da međusobno sarađuju, razmenjuju informacije u cilju zaštite prava zaposlenih upućenih na privremeni rad u inostranstvo.
Zaštitu zaposlenih za vreme rada i boravka u inostranstvu obavljaju diplomatska, odnosno konzularna predstavništva Republike Srbije u okviru delokruga svoga rada.
Predloženim aktom posebno je uređena zaštita maloletnih lica, time što se zabranjuje upućivanje zaposlenih mlađih od 18 godina, osim kada je zakonom drugačije određeno.
Novina zakona je i to što se uvodi u obavezu da poslodavac odredi predstavnika zaposlenih koji će biti kontakt osoba za svaki problem.
Novi zakon donosi mnogo oštrije sankcije za poslodavce koji prekrše njegove odredbe što takođe treba da doprinese boljoj zaštiti radnika.
Visoke kazne treba da nateraju poslodavce da poštuju zakon, obezbede radnicima propisane uslove, prijave ih da ih vode van granica. Logično je da naše inspekcije ne mogu da obilaze svet i kontrolišu uslove rada na terenu, ali će im zakon omogućiti da uspostave bolju saradnju sa lokalnim inspekcijama i da tako uz pomoć kolega provere sve što je sumnjivo. Na taj način će povećati bezbednost i zaštitu radnika i ministarstvo će imati informaciju o njihovom boravku van zemlje i moći će da ih zaštiti.
Inspekcija rada moći će da se diplomatskim putem obrati inspekcijama u drugim državama i da tako obavi kontrolu mesta gde zaposleni rade. Donošenje ovog zakona ne znači da više neće biti radnika koji rade na crno, jer svako može da na turističku vizu ode u inostranstvo i da tamo nađe zaposlenje.
Ovim zakonom omogućiće se da oni poslodavci koji upućuju svoje zaposlene na rad u inostranstvo to urade u skladu sa zakonom ili će u suprotnom morati da plate visoke kazne.
Na nivou EU procenjuje se da je oko milion zaposlenih bilo upućeno svake godine od strane svojih poslodavaca u druge zemlje članice. Prema podacima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja oko hiljadu zaposlenih biva upućeno na privremeni rad u inostranstvo, pre svega u zemlje koje su nam geografski blizu, zemlje bivše SFRJ, ali i zemlje sa kojima postoje tradicionalno dobri poslovni odnosi poput Rusije, Belorusije i pojedinih afričkih i azijskih zemalja.
Ukoliko se primeni evropski prosek u delu upućenih zaposlenih, realan broj upućenih iz Srbije na privremeni rad u inostranstvo bio bi desetostruko veći od zvaničnih podataka kojima raspolaže Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
Najveći broj upućenih i zaposlenih je u sektoru građevinarstva. Sa otvorenim tržištem Srbije prema stranim investitorima i multinacionalnim kompanijama pojavili su se i novi oblici upućivanja koji nisu prepoznati važećom zakonskom regulativom kao što je npr. međukompanijsko kretanje.
Zainteresovanost evropskih država za srpske radnike iz godine u godinu je sve veća. Prema podacima iz Građevinske komore Srbije naši neimari su traženi u Švedskoj, Danskoj, Nemačkoj, Švajcarskoj, Irskoj, gde su dnevnice između 12 i 40 evra. Radnici u turizmu i ugostiteljstvu najviše se traže u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Grčkoj i Turskoj, dnevnice se kreću od 12 do 15 evra. U Norveškoj se traže stručnjaci u crpljenju nafte i gasa, građevinski tehničari, inženjeri, kuvari i pekari. Austrija pokazuje povećanu potrebu za kvalifikovanim konobarima i kuvarima tokom zimske turističke sezone.
U pograničnom području Danske i Švedske, koncentrisana je farmaceutska industrija i biotehnologija i povećane su potrebe za radnicima u tom sektoru. Osim toga, Švedska ima i povećanu potražnju za kuvarima i zidarima.
Nemačka sa kojom naša država ima potpisan detašman i gde su srpski radnici pod kontrolom države, potražuje radnike za sektor nege starijih i dece, za ugostiteljstvo, električare, elektroinstalatere i vodoinstalatere.
Možda i najbolje regulisan odnos Srbija ima u slučaju sa Nemačkom. Srbija, odnosno tada SFRJ je još 1988. godine potpisala Sporazum sa Nemačkom o upućivanju zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo na osnovu ugovora o izvođenju radova. On omogućava da poslodavci iz Srbije, koja nije članica EU, na pojednostavljen način izvode radove i upućuju svoje zaposlene u ovu zemlju.
Na osnovu Sporazuma, Nemačka odobrava godišnju kvotu o maksimalnom broju radnika koji se mogu angažovati po ovom osnovu.
Državljani Srbije koji se odluče na privremeni odlazak na rad u bilo koju stranu državu, moraju dobro znati da se posao legalno traži isključivo preko Nacionalne službe za zapošljavanje i privatnih agencija koje imaju licencu za rad, jer ukoliko se odluče na odlazak sa agencijom koja nije registrovana i koja nema dozvolu za rad, rizikuju da rade bez ugovora o radu, da im bude oduzet pasoš, ali i da na kraju mukotrpnog rada ne dobiju zaradu. Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, uvažena ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku bih istakla da će Poslanička grupa SPS podržati predloženi Zakon o nacionalnim parkovima, kao i ostale zakone iz drugog zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa.
U svom izlaganju, osvrnuću se na predloženi Zakon o nacionalnim parkovima i Zakon o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Kraljevine Maroko. Ukazala bih da je Predlog zakona o nacionalnim parkovima neophodno usvojiti kako bi se na sveobuhvatan način regulisala oblast zaštite i razvoj nacionalnih parkova.
Pored toga, strateški cilj Republike Srbije u oblasti poljoprivrede i zaštite životne sredine u procesu pridruživanja EU jeste da se izvrši usklađivanje domaćih propisa sa propisima EU i da se obezbedi sistem za primenu usvojenih zakona. Naravno, da bismo danas govorili o ovom zakonu, moramo imati širu sliku onoga što Ministarstvo čini u poslednje dve godine.
Strateškim pristupom, izuzetnim poznavanjem polja delovanja, kao i konstantnim radom na terenu, Ministarstvo je ostvarilo svoj godišnji plan, menjalo je postojeću i usvajalo potpuno novu zakonsku regulativu, trudeći se da otkloni sve nasleđene probleme, ali i da poboljšaju položaj naših poljoprivrednika.
Upravo zahvaljujući ovakvom radu i posvećenosti, pre svega vas, ministarko, kao i vašeg tima u Ministarstvu, ali i čitave Vlade, mi smo danas u prilici da govorimo o Zakonu o nacionalnim parkovima, a ubrzo ćemo, verujem, govoriti i o Zakonu o šumama i o drugim zakonima, zakonima za koje ste rekli da su u pripremi.
Konkretno, Predlogom zakona o nacionalnim parkovima, preciznije su definisani režimi zaštite u nacionalnom parku, tako što su taksativno nabrojane aktivnosti i radovi koje nije moguće obavljati u pojedinim stepenima zaštite, što stvara veću pravnu sigurnost. Jasnije se definišu obaveze upravljača kroz sprovođenje režima zaštite u nacionalnom parku i upravljanje prirodnim vrednostima, građevinskim zemljištem, objektima kao i drugim nepokretnostima koje su poverene na upravljanje. Jasnije se definiše razvoj i upravljanje, pravila ponašanja, politika održivog razvoja i finansiranje nacionalnog parka, doprinosi se jačanju društvenog konsenzusa i širenja svesti u vezi javnog interesa zaštite prirode.
Predlogom zakona, takođe, predviđene su institucionalne i organizacione mere, kao i tehničke odnosno operativne mere. Pod institucionalnim i organizacionim merama podrazumeva se uspostavljanje saradnje i odgovornosti svih subjekata zaštite prirode u postupku donošenja planova, osnova programa, kao i realizovanje projekata, radova i aktivnosti u nacionalnom parku. U okviru tehničkih mera, predviđeno je uspostavljanje i vođenje baze podataka, prirodnih i drugih vrednosti nacionalnog parka.
Posebno bih istakla da je Ministarstvo prilikom izrade ovog zakona konsultovalo predstavnike državnih organa i organizacija, javnih preduzeća za upravljanje nacionalnim parkovima, predstavnike organizacija za zaštitu prirode i nevladinog sektora, naučnu i stručnu javnost, kao i druge zainteresovane strane. Takođe, održane su javne rasprave u Beogradu, Donjem Milanovcu, Sremskoj Kamenici, Brusu i Bajinoj Bašti.
U okviru svog izlaganja posebnu pažnju bih posvetila Nacionalnom parku Fruška gora, zbog toga što je to jedini koji se nalazi u Vojvodini, iz koje ja kao poslanica dolazim.
Do 1948. godine šumama Fruške gore gazdovalo se kao sa ekonomskim šumama. Naredne godine, 1949, zbog posebnog značaja predela Fruške gore u Panonskoj niziji, Vlada Narodne Republike Srbije osnovala je organizaciju Narodno izletište Fruška gora, sa zadatkom unapređivanja ovog kompleksa kao izletišta i odmarališta. Godine 1960. Skupština Socijalističke Republike Srbije, posebnim zakonom, Narodnom izletištu daje viši rang i stavlja ga pod posebnu zaštitu proglašavanjem za Nacionalni park.
Nacionalni park Fruška gora prostire se između Dunava i Save. U uporedničkom pravcu na jugu ima dužinu od oko 80 km, a najveću širinu od 15 km, dok je površine 26.672 hektara. Prostire se na delovima teritorije grada Novog Sada, opština Petrovaradin, grada Sremske Mitrovice, opština Bačka Palanka, Beočin, Inđija, Irig, Sremski Karlovci i Šid, u okviru 45 katastarskih opština, ukupne površine, kao što sam rekla, 26.672 hektara, od čega je 19.308 hektara u državnoj svojini, a u privatnoj i drugim oblicima svojine 7.364 hektara. Pod prvim stepenom zaštite obuhvaćeno je 3%, drugim stepenom zaštite 67%, a trećim stepenom zaštite ukupno 30% površine.
Nacionalni park Fruška gora osnovan je radi održavanja stepskih i šumsko-stepskih staništa, održavanja šumskih eko-sistema sa raznovrsnim tipovima hrastovih šuma, posebno reliktnom termofilnom šumom hrastova sa grabićem, očuvanja staništa i populacije divlje flore nacionalnog i evropskog značaja, očuvanja staništa preko 200 vrsta ptica, među kojima se ističe orao krstaš, kao što smo danas napomenuli, očuvanje globalno ugrožene vrste tekunica, očuvanje nalazišta fosila, značajnim za sagledavanje geološke građe i istorijsko-geološkog razvoja litosfere, očuvanje jedinstvenog brdskog predela sa grebenskim delom pod šumom i padina, očuvanje reke Dunav, izvorište voda i vlažnih staništa, očuvanje kulturno-istorijskih spomenika sa 17 srpskih pravoslavnih manastira, zaštite i očuvanja spomen-obeležja. Niži delovi Nacionalnog parka bogati su pašnjacima i plodnim zemljištem, vinogradima i voćnjacima.
Zbog svega navedenog, Fruška gora je idealno mesto za odmor i za rekreaciju.
Osnovne delatnosti Nacionalnog parka Fruška Gora su zaštita, očuvanje i unapređenje bio-geografskih obeležja područja, eko-sistema i raznovrsnosti izvorne flore, faune i fungije, kao i sprečavanja aktivnosti koje mogu narušiti osnovna obeležja i druga svojstva Nacionalnog parka, naučno-istraživačka aktivnost, kulturno-obrazovna aktivnost, prezentacija i popularizacija vrednosti Nacionalnog parka, projektovanje i uređivanje područja, kao i sanacija i revitalizacija ugroženih delova Nacionalnog parka.
U sporedne delatnosti nacionalnog parka spadaju uzgoj, zaštita, iskorišćavanje šuma, uzgoj divljači, organizovanje lova, ribarstva na jezerima i ribnjacima, turističko posredovanje, prodaja raznih prehrambenih divljač, riba, gljive, lekovito bilje i šumski plodovi i ne prehrambenih proizvoda, građevinsko, ogrevno i celulozno drvo.
Zbog svega navedenog smatram da će donošenje novog zakona unaprediti i poboljšati položaj i očuvanje Nacionalnog parka Fruška gora, ne samo za nas, već i za buduće generacije kojima smo dužni sačuvati ovakav prirodni biser, kakav je Fruška gora.
Što se tiče sporazuma između Vlade RS i Vlade Kraljevine Maroko u saradnji u oblasti veterine. On je potpisan kako bi se olakšao promet životinja i proizvoda životinjskog porekla, da se istovremeno onemogući unošenje zaraznih bolesti i po zdravlje štetnih proizvoda životinjskog porekla, kao i da se razvije saradnja u oblasti veterinarstva.
Od izuzetnog značaja je da se uvoz i provoz životinja i proizvoda životinjskog porekla, može obavljati samo ako su ispunjeni propisani veterinarsko sanitarni uslovi i ako je prethodno pribavljeno odobrenje nadležnog organa zemlje uvoznice, odnosno zemlje preko čije se teritorije pošiljka provozi, kao i da se razmene odmah informacije o pojavi zaraznih bolesti i sve druge informacije koje se odnose na mere i rezultate suzbijanja zaraznih bolesti životinja.
Potvrđivanjem sporazuma saradnja dve države u oblasti veterine, treba da dobije pravni okvir, čime se stvaraju uslovi za olakšan promet i povećanje obima razmene poljoprivredno prehrambenih proizvoda životinjskog porekla.
Želim da istaknem da je potvrđivanje ovog sporazuma značajno pre svega, iz razloga što se omogućava kontrola prometa. Da bismo obezbedili kvalitetan i nesmetan rad veterinarskih i carinskih organa, obezbedili kontrolu prometa, neophodna nam je i kontinuirana saradnja nadležnih organa u obe države.
Dakle, primena ovog sporazuma treba da doprinese bezbednijem i lakšem plasmanu našeg proizvoda na Marokansko tržište i obrnuto, kao i da omogući kontrolu prometa i veći pristup, tj. izvoz, na strana tržišta i svakako unapređenju ekonomskih i trgovinskih odnosa Srbije i Kraljevine Maroko. Maroko je jedna od najsnažnijih ekonomija Afrike i ovaj sporazum je jedna od prilika za bližu ekonomsku saradnju.
Naš interes je da povratimo i jačamo svoj tradicionalno dobar ugled u Afričkim zemljama, gde je od posebnog značaja saradnja sa Marokom, kao i značajnim faktorom regionalnog i Afričkog razvoja. Kraljevina Maroko, osamdesetih godina, u okviru zemalja u razvoju, predstavljala je jednog od najstabilnijih i značajnijih privrednih partnera našoj zemlji. Bilateralna ekonomska saradnja nije razvijena, sem robne razmene, ali zaostaje za tradicionalno dobrim političkim odnosima.
Od 2004. godine, Srbija beleži stalni deficit u razmeni sa Marokom. U 2012. godini, ostvarena je razmena od 9,5 miliona američkih dolara, od čega je izvoz bio 1,6 miliona, a uvoz 7,9 miliona dolara.
Interes Srbije je u realizaciji investicionih projekata, izvozu naših proizvoda, izvođenjem radova u oblasti poljoprivrede, vodoprivrede, građevinarstva, infrastrukture i novih tehnologija.
Očekujem da će razvoju i stabilnosti ukupnih međusobnih ekonomskih odnosa i većoj pravnoj sigurnosti u poslovnim kontaktima privrednika u velikoj meri doprineti i sporazum o saradnji u oblasti veterine.
Socijalistička partija Srbije će u Danu za glasanje, podržati usvajanje Predloga zakona o nacionalnim parkovima, Zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade RS i Vlade Kraljevine Maroko, kao i drugih zakona koji su danas tema rasprave. Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je danas Predlog zakona o odbrani od grada. Ovim zakonom uređuje se, kao što smo čuli, sistem odbrane od grada u Republici Srbiji.
Osnovni ciljevi donošenja zakona o odbrani od grada jesu da se konačno celovito uredi održivi sistem za suzbijanje grada, da se obezbedi integralni pristup u zaštiti od elementarne nepogode, od grada, kombinujući aktivnu odbranu i pasivnu zaštitu – osiguranje.
Upravo zbog toga poslove odbrane od grada neophodno je bilo urediti posebnim zakonom, zbog opšteg odnosno javnog interesa, kao i činjenice da se zbog antropogenog uticaja na klimu očekuju sve češće i razornije olujne nepogode praćene gradom.
Najveće neposredne štete usred grada nastaju u poljoprivredi, zatim u šumarstvu, ali i na ekonomskim i stambenim objektima.
Zbog svojih meteorološko – klimatskih uslova teritorija Republike Srbije je izložena dejstvu grada često u razmerama velikih elementarnih nepogoda.
U poslednjih 10 godina u toku sezone odbrane od grada iznad teritorije naše Republike bilo je između 100 i 110 dana sa radarskim praćenjem potencijalno-opasne oblačnosti, a u proseku je dejstvovano u svakom drugom ili oko 50% ovih dana. Broj dana sa dejstvom na gradonosne oblake bio je od 43 do 63 u toku jedne sezone odbrane od grada.
Po podacima za proteklih pet godina, prosečno se troši oko 12 hiljada raketa, dometa od čest do osam kilometara.
Grad i gradonosni oblak menjaju se i prostorno i vremenski, po pravilu zahvataju i kreću se preko mnogo većih teritorija od onih koje pokrivaju jedinice lokalne samouprave. Potrebno je da se na gradonosne oblake deluje u fazi njihovog razvoja. Na ovaj način se najčešće ne sprečava padanje grada iznad mesta delovanja, već njegovo padanje na teritoriju na koju oblak tek treba da naiđe.
Zbog velikih šeta koje grad kao elementarna nepogoda nanosi, aktivna odbrana od grada u Republici Srbiji organizovano se sprovodi od 1968. godine i to u vegetativnom periodu od 15. aprila do 15. oktobra.
Poslove odbrane od grada u početnoj fazi obavljale su jedinice lokalne samouprave i samoupravne interesne zajednice protivgradne zaštite u saradnji sa Republičkim hidrometeorološkim zavodom shodno Zakonu o protivgradnoj zaštiti iz 1973. godine.
Ukidanjem SIZ-ova protivgradne zaštite, 1985. godine i stavljanjem Zakona o protivgradnoj zaštiti van snage 1992. godine, poslovi protivgradne zaštite narednih godina, po zakonima o ministarstvima, bili su u nadležnosti RHMZ.
Sve do donošenja Zakona o ministarstvima iz 2011. godine, kojim su ti poslovi stavljeni u nadležnost Sektora za vanredne situacije MUP Republike Srbije. Vreme je pokazalo da sistem protivgradne odbrane nije trebalo da bude stavljen u nadležnost MUP, ali pošto ni jedan od državnih organa nije hteo tu obavezu da preuzme, čemu je doprinela i kampanja, pripala je MUP. Protivgradna zaštita se tako našla u potpuno neprirodnom okruženju.
Predlog ovog zakona nastao je kao rezultat dogovora MUP, Ministarstva poljoprivrede i RHMZ. Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima, koji je takođe na dnevnom redu, RHMZ preuzima od MUP Sektora za vanredne situacije zaposlene, postavljena lica, kao i prava i obaveze, predmete, opremu, sredstva za rad i arhivu za vršenje nadležnosti u oblasti protivgradne zaštite.
Nadzor nad radom RHMZ vrši Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine. Ovaj zakon ima za cilj rešavanje problema koji nisu postojali kada je protivgradna zaštita funkcionisala u okviru RHMZ. Danas se na prostoru Srbije metodologija suzbijanja grada sprovodi na ukupnoj površini od 77.508 kvadratnih kilometara, od čega 51.133 kvadratnog kilometra obuhvata poljoprivredno zemljište. Operativni sistem čini mreža od 13 radarskih centara, 1.650 aktivnih protivgradnih stanica, telekomunikacioni sistem, koji čini sistem radi veze od 50 repetitora i 1.800 radio stanica i operativno-metodološki centar u Beogradu.
U ovoj oblasti bilo je dosta problema, a to su pre svega manjak raketa i problem sa isplaćivanje i angažovanjem strelaca. Jedan od problema sa protivgradnom zaštitom je i to što je tehnologija zastarela. Na mnogim radarskim centrima nedostaju radnici, dosta ih je otišlo u penziju, a podmladak niko nije primao. U narednim godinama otići će još jedan broj radnika u penziju i preti opasnost da se ova služba, koja postoji više od 45 godina, ugasi, jer se nije vodilo računa o prijemu novih mladih ljudi koje je trebalo obučavati bar dve godine.
Efikasnost protivgradne zaštite u Srbiji je dvostruko manja nego u EU. Srpski protivgradni sistem smanjio je učestalost pojave grada do 20%, a prosek u EU je do 50%, kako kažu stručnjaci. Univerzalnog rešenja za protivgradnu zaštitu u svetu nema, zbog čega je važno da se nađe najbolji model koji bi odgovarao Srbiji.
Finansiranje poslova odbrane od grada mora biti stabilno i sigurno, kako bi se obezbedila održivost i razvoj sistema odbrane od grada i kontinuirano sprovodile mere kojima se poboljšava delovanje i razvoj sistema za odbranu od grada. U finansiranje se, za razliku od dosadašnjeg stanja, po kome se finansiranje praktično svodilo na državu, uključuju i drugi izvori u skladu sa zakonom. Predloženim rešenjem u članu 14. sredstva za finansiranje sistema odbrane od grada obezbeđuju se iz budžeta Republike Srbije, dela premije osiguranja useva, drugih izvora u skladu sa zakonom.
Do sada je bila praksa da je većina jedinica lokalnih samouprava, njih 70 do 80% finansijski stimulisala rad strelaca, a manji deo jedinica lokalne samouprave kupovao je rakete i popravljao, čak i gradio manji broj lansirnih stanica, na šta su lokalne samouprave imale primedbu od državne revizije.
Donošenjem i primenom zakona, pored budžeta, sistem bi se finansirao i od strane osiguravajućih kuća i vlasnika, odnosno korisnika poljoprivrednog zemljišta. U članu 15. propisano je da je društvo za osiguranje dužno da za finansiranje sistema odbrane od grada 10% uplaćene premije osiguranja useva i plodova, koji su u skladu sa zakonom uplatila registrovana poljoprivredna gazdinstva, do desetog u mesecu za prethodni mesec uplate na račun propisan za uplatu javnih prihoda.
Osiguranje poljoprivredne proizvodnje u našoj zemlji sprovodi se na dobrovoljnoj osnovi, a zasniva se na vlastitoj ekonomskoj računici proizvođača, uz delimičnu pomoć države.
Srbija prema nezvaničnim podacima ne odskače mnogo od zemalja regiona po pitanju niske stope osiguranja u poljoprivrede. Ni kod suseda broj osiguranika u poljoprivredi ne premašuje 10%. On se kod nas kreće negde od 7 do 8%, kako smo mogli da čujemo juče na Odboru za poljoprivredu i na sastanku koji smo imali sa ministrom Stefanovićem.
Poređenja radi, u Austriji se osigurava čak 90% poljoprivrednih gazdinstava, dok je u Francuskoj ovaj broj manji i iznosi oko 77%.
Usklađivanje sa evropskim standardima rada i poslovanja u poljoprivredi će neminovno uveriti sve poljoprivredne proizvođače u značaj osiguranja ovako rizične delatnosti i svakako da treba više raditi na podizanju nedovoljno razvijene svesti proizvođača o potrebi osiguranja imovina radi lične zaštite. Nadam se da će i osiguravajuća društva ponuditi bolje uslove, a to dovesti i do većeg broja korisnika osiguranja, čemu treba da doprinese i ovaj zakon.
Osiguranje treba da bude prihvatljivo poljoprivrednom proizvođaču da on može da plati polisu osiguranja i dobije naknadu štete koja je odgovarajuća. Osiguranje je veoma bitno, jer protivgradne rakete nisu svemoguće. Stručnjaci smatraju da bi situacija sa osiguranjem useva mogla da se popravi ako bi nadležni organi obezbedili podsticaje i kredite za nabavku mreža. Do tada poljoprivredni proizvođači mogu da računaju na povraćaj 40% sredstava investiranih u osiguranje useva ili postavljanje protivgradne zaštite na osnovu uredbe Vlade Republike Srbije. U Italiji, Austriji i drugim zemljama zapadne Evrope, protivgradna mreža je veoma popularna.
Investiranje proizvođača za postavljanje protivgradnih mreža, interes postoji, ali zbog velikih troškova nabavki i postavljanja, koji se kreću negde između 10 i 15.000 evra po hektaru, mali broj je onih koji se odlučio na ovaj vid zaštite. Zato to mora biti državno pitanje.
U toku 2014. godine za funkcionisanje sistema odbrane od grade iz republičkog budžeta utrošeno 438 miliona dinara i to MUP 303 miliona. Planirana sredstva u 2015. godini su manja iz razloga što je plata umanjena za 10% i RHMZ 135 miliona dinara, naknade za rad i lekarski pregled 3.300 strelaca.
Važno je istaći da je ovo bilo nedovoljno, pre svega zbog nedovoljne količine protivgradnih raketa, sa kojima je sistem u toku jedne sezone morao operativno da raspolaže, a to je 20 do 25.000, od kojih se prosečno godišnje utroši oko 12.000. Pored ovoga, nije bilo nikakvog izdvajanja za održavanje radara, sistema radio veza, nabavke računara i slično. Za funkcionisanje sistema odbrane od grada iz budžeta jedinica lokalnih samouprava u toku 2014. godine utrošeno je oko 160 miliona dinara, i to za nabavku 3.000 protivgradnih raketa, oko 100 miliona dinara, naknada za stimulaciju rada strelaca, procena je da je bilo oko 60 miliona dinara.
Prema podacima iz 2014. godine, 10% od premije osiguranja useva i plodova bilo je nešto preko 100 miliona dinara. Navela bih primer Opštine Vrbas, iz koje dolazim. U Opštini Vrbas ima sedam protivgradnih stanica, koje pokrivaju 14 protivgradnih strelaca. U 2014. godini opština Vrbas je sufinansirala rad strelaca, što za protivgradni period od šest meseci iznosi oko pola miliona dinara. Znači da je za jednog strelca Opština Vrbas mesečno sufinansirala neto iznos od 4.000 dinara, koji je obezbeđivala i Republika.
U dosadanjem periodu problemi kod nas su bili i neregulisan način isplate, što je bila primedba državne revizije, nepostojanje zaštitne opreme za strelce, nedostatak sredstava i načina i modela plaćanja prilikom održavanja lansirnih stanica, nedostatak dovoljnog broja protivgradnih raketa po lansirnoj stanici.
Želim da istaknem da je u dosadašnjem periodu evidentno da je obuka i osposobljenost protivgradnih strelaca i radarskog centra bila na izuzetno visokom nivou. Imali su međusobno odličnu komunikaciju i u dosadašnjem periodu je upravo ovaj faktor uticao da pored smanjenog broja raketa dobro funkcioniše sistem protivgradne odbrane na našoj teritoriji.
Smatram da je ovaj koncept zakona, znajući kakve su finansijske mogućnosti budžeta lokalnih samouprava, pa i one iz koje dolazim, dobar i da je neophodno pronaći druge dopunske izvore finansiranja, jer smo nažalost svedoci ogromnih šteta koje nastaju zbog nemogućnosti blagovremenog dejstvovanja. Interes države, pojedinaca ili čitavog društva je da se sačuva poljoprivredni proizvod, da se obezbedi dobra snabdevenost tržišta i na taj način da se obezbedi veća uposlenost prehrambene industrije, veći izvoz, veća konkurentnost proizvođača, a sve će to pozitivno uticati na stabilnost tržišta.
Imajući u vidu sve ove razloge, sam značaj donošenja zakona, SPS će u danu za glasanje podržati usvajanje Predloga zakona o odbrani od grada i zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, želim danas da postavim poslaničko pitanje Ministarstvu finansija.
Naime, građani i građanke AP Vojvodine, vlasnici, odnosno korisnici poljoprivrednog, šumskog i građevinskog zemljišta prethodnih dana neprijatno su iznenađeni kada su im putem pošte uručena rešenja Poreske uprave kojima je utvrđena naknada za odvodnjavanje za građevinsko zemljište za 2013. godinu i poljoprivredno, šumsko i građevinskog zemljište za 2014. godinu.
Godišnji iznos utvrđene naknade za odvodnjavanje za 2013. i 2014. godinu obveznik je dužan da plati u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja. Rešenje se smatra dostavljenim po isteku od 15 dana od dana predaje pošti na dostavljanje, što je naznačeno u rešenju. Obveznik plaćanja naknade za odvodnjavanje nema pravo žalbe. Može da pokrene upravni spor i snosi troškove prinudne naplate.
Shodno odredbama zakona, naknada za odvodnjavanje plaća se za uređenje vodnog režima zemljišta na melioracionom području, odnosno delu tog područja, odvođenjem suvišnih voda sistemima za odvodnjavanje kojima upravlja javno vodoprivredno preduzeće, u konkretnom slučaju Javno vodoprivredno preduzeće „Vode Vojvodine“ Novi Sad.
Postavljam pitanje Ministarstvu finansija i Poreskoj upravi – zbog čega rešenja nisu dostavljena na vreme, dakle, u 2013. i 2014. godini? Zašto nije data mogućnost da se pomenute naknade izmire u kvartalnim ratama, kako je to praksa kada je u pitanju porez na imovinu? Zbog čega je poreskim obveznicima ostavljen rok od samo 15 dana da plate naknadu za navodnjavanje u celosti za dve prethodne godine, 2013. i 2014, sa napomenom da će morati da plate zateznu kamatu ukoliko ne ispoštuju rok? Da li će i za 2015. godinu stići još jedno rešenje sa utvrđenom naknadom za odvodnjavanje za poljoprivredno, šumsko i građevinsko zemljište za 2015. godinu i kada će stići to rešenje?
Na kraju, ono što mene kao poslanicu interesuje, da li će ova sredstva koja nisu mala biti namenski utrošena, obzirom da smo svedoci proteklih meseci, ali i godina da su plodne oranice bile pod vodom, a mnoge su još uvek? U pitanju je ne mali broj porodičnih domaćinstava u AP Vojvodini koji mesecima ima vodu u podrumskim prostorijama, dvorištima i baštama.
Takođe, neobično je i da svi članovi jednog domaćinstva koji imaju katastarski prihod dobijaju identična rešenja, što znači da samo jedno domaćinstvo plaća po dva i više iznosa za odvodnjavanje, tako da ovaj iznos koji se sada odjednom naplaćuje predstavlja dodatni udar na kućni budžet. Zahvaljujem.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, pošto će moj kolega iz poslaničke grupe, Miletić Mihajlović govoriti o drugim zakonima koji su deo današnje objedinjene rasprave, ja ću se u svom izlaganju osvrnuti pre svega na zakone o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Kabineta ministara Ukrajine o saradnji u oblasti biljnog karantina i zaštite bilja, Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Demokratske Narodne Alžirske Republike u oblasti zdravlja životinja, kao i Sporazuma između Republike Srbije i Istočne Republike Urugvaj o saradnji u oblasti veterine.

Vlada Republike Srbije i Kabinet ministara Ukrajine su, želeći da u budućnosti nastave i prošire saradnju u oblasti biljnog karantina i zaštite bilja, kao i da osiguraju koordinaciju državnih fitosanitarnih mera, potpisali Sporazum o saradnji u oblasti biljnog karantina i zaštite bilja. Sporazum je u skladu sa međunarodnim standardima za fitosanitarne mere i Međunarodnom konvencijom o zaštiti bilja i između ostalog predviđa: preduzimanje neophodnih mera ugovorenih strana za sprečavanje ulaska štetnih organizama i karantinski štetnih organizama sa jedne na teritoriju druge ugovorene strane za vreme uvoza, izvoza ili tranzita; razmenjivanje informacija o pojavi i širenju štetnih organizama i karantinski štetnih organizama na teritorijama ugovorenih strana; pružanje uzajamne naučne, tehničke i druge pomoći; postupanje u slučaju otkrivanja karantinski štetnih organizama prilikom fitosanitarnih pregleda.

Kao razloge za donošenje Zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Kabineta ministara Ukrajine o saradnji u oblasti biljnog karantina i zaštite bilja, predlagač je naveo da zakon treba da uspostavi pravni okvir za saradnju dve države u oblasti biljnog karantina i zaštite bilja, stvori uslove za unapređenje saradnje dve države u ovoj oblasti, da se intenzivira saradnja nadležnih ministarstava dve države, da se stvore uslovi za edukaciju stručnjaka i doprinese razvoju ekonomskih i trgovinskih odnosa između dve države.

U želji da ovaj zakon u punoj meri ostvari svoju svrhu i svesni značaja saradnje u cilju sprečavanja unošenja i širenja štetnih organizama i karantinski štetnih organizama, Socijalistička partija Srbije će podržati njegovo donošenje. Sporazum treba da doprinese bezbednijem i lakšem plasmanu naših proizvoda na ukrajinsko tržište, a mala geografska distanca je činjenica koju treba iskoristiti za što veći plasman naših proizvoda na ukrajinsko tržište.

Treba reći da potencijali međusobne razmene nisu dovoljno prepoznati ni iskorišćeni, ali je poslednjih godina ipak vidljiv pomak. U prvoj polovini 2013. godine prvi put je zabeležen suficit u razmeni dve zemlje. Od tada je nastavljen rasti izvoza semena suncokreta i hibridnog kukuruza. U periodu januar – septembar 2014. godine ukupna razmena roba i usluga između Ukrajine i Republike Srbije je bila 218,4 miliona dolara, što znači povećanje u poređenju sa istim periodom prethodne godine za 16,7%. Izvoz roba i usluga u Srbiji je bio 102,7 miliona dolara, povećanje je bilo 24%, a uvoz roba i usluga iz Srbije 115,7 miliona dolara i povećanje 32,1%.

Predsednici privrednih komora Srbije i Ukrajine su 7. juna 2013. godine potpisali i memorandum o saradnji, koji treba da doprinese boljem povezivanju privrede dve zemlje. Tom prilikom rečeno je da Srbija ima veliki potencijal ulaganja, pre svega u oblasti razvijanja semenarstva i povrtarstva, jer su mogućnosti srpskih poljoprivrednih i naučnih instituta velike.

Što se tiče Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Demokratske i Narodne Alžirske Republike u oblasti zdravlja životinja, on je potpisan kako bi se olakšao promet životinja i proizvoda životinjskog porekla, da se istovremeno onemogući unošenje zaraznih bolesti i po zdravlje štetnih proizvoda životinjskog porekla, kao i da se razvije saradnja u oblasti veterinarstva. Potvrđivanjem sporazuma saradnja dve države u oblasti veterine treba da dobije pravni okvir, čime se stvaraju uslovi za olakšan promet i povećanje obima razmene poljoprivredno prehrambenih proizvoda životinjskog porekla. Sporazum treba da doprinese ne samo saradnji nadležnih veterinarskih organa dve zemlje, već i naučnih ustanova i predstavnika agroindustrijskog kompleksa.

Prema podacima Privredne komore Srbije, ukupna spoljnotrgovinska razmena Srbije sa afričkim zemljama odvija se neujednačeno, sporadično i sa stalnim deficitom na strani Srbije. Od 2009. do 2012. godine izvoz na taj kontinent kretao se od 50 do 125 miliona dolara godišnje, što je bilo 0,6 do 1,5% ukupnog izvoza Srbije u tom periodu, dok je uvoz bio 130 do 250 miliona dolara ili 1 do 1,5% ukupnog uvoza. Daleke 1982. godine robna razmena sa Alžirom je iznosila 500 miliona dolara, a Srbija je imala stalni suficit. Danas je situacija takva da je robna razmena Srbije i Alžira simbolična.

Srbija ima interes da visoki nivo političkih odnosa koji imamo sa Alžirom unapredi u oblasti ekonomije. Na poslovnom forumu Srbija-Alžir u Privrednoj komori Srbije istaknuto je da je robna razmena dve zemlje stagnirala posle 90-ih godina, ali je 2012. godine postignut mali napredak. Uz efikasno korišćenje potencijala i dobar pravni okvir, kojim se stvaraju uslovi za dalji razvoj ekonomske saradnje, u bliskoj budućnosti očekujemo ponovno uspostavljanje održive i dosledne saradnje dve države.

Sporazum između Republike Srbije i Istočne Republike Urugvaj o saradnji u oblasti veterine zaključen je pre svega u cilju olakšavanja međusobne trgovine životinjama i proizvodima životinjskog porekla, povećanja robne razmene u sektoru poljoprivrede, kao i uspostavljanja čvršćih poslovnih veza predstavnika poljoprivredno prehrambene industrije. Sporazum uređuje više pitanja od značaja za saradnju u oblasti veterinarstva, čime se stvaraju uslovi za saradnju nadležnih veterinarskih organa. Saradnja u oblasti veterine dobija pravni okvir, a time se stiču uslovi i za ostale segmente saradnji u oblasti poljoprivrede. Sporazum takođe treba da stvori osnov za uspostavljanje poslovnih veza predstavnika poljoprivredno prehrambene industrije dve zemlje i poveća obim razmene poljoprivredno prehrambenih proizvoda.

Što se tiče odnosa naše države sa Urugvajem, treba reći da postoji tradicionalno prijateljstvo dve zemlje, ali sadašnja ekonomska saradnja ispod je mogućnosti dve države i izražen je interes da se ona unapredi, posebno u pogledu povećanja spoljnotrgovinske razmene i investicionih ulaganja. Urugvaj je jedna od najsnažnijih ekonomija Južne Amerike i ovaj sporazum je jedna od prilika za bližu ekonomsku saradnju. Da bismo obezbedili kvalitetan i nesmetan rad veterinarskih i carinskih organa i obezbedili kontrolu prometa, neophodna nam je kontinuirana saradnja nadležnih organa dve države. Sporazum treba da doprinese razvoju naučnih i tehnoloških veza dve države, obzirom da predviđa da će potpisnice sporazuma nastojati da organizuju godišnje sastanke stručnjaka.

Takođe, važno je istaći i da je kvalitetna, pravovremena i efikasna veterinarska kontrola neophodan uslov za obezbeđivanje i očuvanje zdravlja kako životinja, tako i samih građana. Pogotovo ako se uzmu u obzir neželjeni efekti i nesagledive štetne posledice uvoza higijenski neispravnih proizvoda, a posebno zaraženih i obolelih životinja.

Imajući u vidu sve ove razloge, a posebno to da primena ovih sporazuma treba da doprinese unapređenju ekonomskih i trgovinskih odnosa Srbije i država ugovornica ovih sporazuma, kao i da omogući kontrolu prometa i veći pristup, tj. izvoz na strana tržišta, Socijalistička partija Srbije će u Danu za glasanje podržati usvajanje predloga ovih zakona. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani roditelji male Zoje, poslaničke grupa SPS podržava usvajanje Predloga zakona o prevenciji i dijagnostici genetičkih bolesti, genetički uslovljenih anomalija i retkih bolesti, u javnosti poznat kao Zojin zakon.

Osnovno ustavno i ljudsko pravo je znati od čega bolujete, a pravovremeno dijagnostikovanje bolesti omogućava i adekvatno lečenje. Sa decom koja pate od retkih oboljenja često se događa da lekari mesecima, a nekad i godinama ne mogu da utvrde koja bolest je u pitanju. Cilj Zojinog zakona jeste da se dužina ovog procesa svede na minimum, čime bi se efikasnost lečenja znatno povećala, jer se neretko dešava da dijagnoza stigne kada je za dete već kasno.

Ovaj zakon treba da omogući pravo deteta na život i lečenje i pravo roditelja na nadu u izlečenje svog deteta. Bez dijagnoze dete, a ni odrasli ne mogu da se leče, bez adekvatne terapije pacijenti i njihove porodice prolaze kroz agoniju. Primena ovog zakona će omogućiti lečenje obolelih, pre svega dece, u inostranstvu o trošku Fonda za zdravstveno osiguranje Srbije, ukoliko u Srbiji u određenom periodu, tj. u roku od šest meseci lekari ne utvrde dijagnozu.

Lekari bi bili u obavezi da, ukoliko ne mogu da uspostave dijagnozu u roku od šest meseci, da daju nalog da se uzorak tkiva i krvi pošalje u laboratoriju u inostranstvu bar u tri referentna zdravstvena centra u svetu za koje misle da mogu da utvrde dijagnozu i to na teret sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja.

Zakon propisuje i kaznene mere za sve one koji ne postupe na propisani način. Naš zdravstveni sistem suočen je sa velikim brojem objektivnih problema. Najveći je svakako nedostatak novca, ali nezavisno od objektivnih problema, teško je prihvatljivo i nedopustivo da nam deca umiru zbog toga što njihova bolest spada u retke bolesti i što bolest ne može pravovremeno da se dijagnostikuje.

Međutim, problem finansiranja retkih bolesti nije samo naš. On je izražen svuda u svetu, s obzirom na to da je veoma teško skupe lekove uvrstiti u obavezan vid zdravstvenog osiguranja, te se za te svrhe formiraju posebni fondovi. Pacijenti koji boluju od retkih bolesti svuda u svetu su u specifičnoj poziciji zato što je dijagnostika kompleksna, lečenje specifično, a postoje i problemi u dostupnosti lekova. Roditelji su najčešće prinuđeni da se oslone na sopstvene snage i na priloge humanih ljudi. Oni su često prinuđeni i da sami postanu stručnjaci, upoznaju se sa propisom, zakonom, pravilnicima, metodama lečenja, da sami traže resurse i prave kontakte.

Veoma često pod okriljem udruženja koja okupljaju porodice obolelih pacijenti mnogo lakše privlače pažnju javnog mnjenja, dobijaju pristup finansijskim sredstvima za svoje aktivnosti i probleme obolelih čine vidljivijim u društvu.

U Srbiji postoje takva udruženja, a prema evidenciji Udruženje građana „Život“ ima dece za koju ni posle više od decenije dijagnoza nije uspostavljena, pa tako nisu dobili ni pravo na lečenje. Na sreću, u Srbiji od 2012. godine sredstva za lečenje pacijenata obolelih od retkih bolesti počela su da se obezbeđuju iz budžeta. Tada je za njih izdvojeno 88 miliona dinara. Ta mera Ministarstva zdravlja, koje je prepoznalo težinu ovog problema, počela je da vraća nadu porodicama čija deca su obolela od teških bolesti i da će njihova deca biti adekvatnije lečena.

Usvajanje ovog zakona još jedan je važan korak ka trajnijem rešavanju njihovih problema. Prava i procedura će biti precizno definisana i garantovana, jer jedno društvo je humano samo ako misli o zdravlju svojih građana i ako ima visok stepen zdravstvene i socijalne zaštite bolesnih, starih i onih koji ne mogu da sami privređuju za život, a to je naravno posebna briga o najmlađima.

U Srbiji prema učestalosti javljanja do sada je poznato 7.000 retkih oboljenja. Procenjuje se da bi moglo da ima do pola miliona obolelih. Oni se svakodnevno bore sa teškim, neizlečivim bolestima i finansijama, jer mnogi mesečno moraju da izdvoje i po nekoliko desetina hiljada dinara za terapiju, koja, koliko-toliko, olakšava im bolest. Iako uglavnom plaćaju doprinose za zdravstveno osiguranje, nije im pružena adekvatna zdravstvena zaštita, najčešće nema potrebnih specijalista, adekvatnih lekova.

Nije problem u tome što mnoge retke bolesti ne mogu da se dijagnostikuju u Srbiji, jer takve centre nemaju ni mnogo bogatije zemlje, ali nema razloga da se ne omogući dijagnostika u inostranstvu. Idealno bi bilo kada bi se bolest otkrivala pre nego što krene da se ispoljava, skriningom, odmah posle rođenja ili prenatalnom dijagnostikom, a ne kada je već kasno.

Primera radi, Gošeova bolest je redak progresivni nasledni metabolički poremećaj. Danas u Srbiji ima oko 40 osoba koje imaju Gošeovu bolest, od kojih samo šestoro dece se leči sredstvima Fonda za retke bolesti Republike Srbije, četrnaestoro obolelih se leči kroz kliničke studije, sedmoro iz donacije kompanije koja jedina na teritoriji Srbije ima registrovan lek za Gošeovu bolest, dok nekoliko njih nema nikakvo lečenje. U ovom trenutku je ugrožen nastavak programa donacije i potrebna su nova rešenja finansiranja terapije.

Za najveći broj retkih bolesti još ne postoji lek, zbog toga je slogan Dana retkih bolesti 2014. godine bio „Udružimo se zajedno za bolju negu“, jer kvalitet života osoba sa retkim bolestima ne zavisi od težine oboljenja, već od podrške celog društva.

Poštovane kolege poslanici, ovaj zakon je prilika da se svi ujedinimo za dobrobit onih kojima je pomoć države hitna i neophodna. Imajući u vidu sve ove razloge koji su inicirali donošenje ovog Predloga zakona, SPS će u danu za glasanje podržati usvajanje Predloga zakona o prevenciji, dijagnostici genetičkih bolesti, genetički uslovljenih anomalija i retkih bolesti. Zahvaljujem.

Gospođo predsednice, uvažena ministarko poljoprivrede, zahvaljujem se na razumevanju koje ste imali prema Ženskoj parlamentarnoj mreži i njenom predlogu.

U obrazloženju koje smo mi dobili, razlog kojim se odbija stoji da su uslovi i način ostvarivanja prava na podsticaje regulisani pravilnicima i upravo zbog tih pravilnika, koje ćete vi doneti, dozvolićete mi samo da iznesem neke statističke podatke u ime Ženske parlamentarne mreže, koji su nas motivisali da ovakve amandmane predlažemo.

Grupa za razvojnu inicijativu „Sekuns“ je svojevremeno u Privrednoj komori Srbije objavila rezultate svog istraživanja koje pokazuju da su žene dvostruko marginalizovane kao pripadnice poljoprivrednih domaćinstava.

Prema ovim podacima 84% žena ne poseduje zemlju. Penzijsko i invalidsko osiguranje ne uplaćuje 93%, a 17% žena nema ni zdravstveno osiguranje jer nemaju svoj novac. Više od 70% žena na selu ima status pomoćnog člana domaćinstva. U sezoni poljoprivrednih radova 65% žena radi duže od propisanog punog radnog vremena bez dana odmora. Žene čine 51,3% od ukupnog broja stanovnika Republike Srbije, a prema popisu poljoprivrede iz 2012. godine, od ukupnog broja članova gazdinstava i stalno zaposlenih na gazdinstvima koji obavljaju poljoprivrednu aktivnost, 43% su žene. Međutim, među vlasnicima gazdinstva u Srbiji žene čine tek 17,3%.

Položaj žena u seoskoj zajednici je u potpunosti obespravljen, iako su žene nosioci organizacije posla i faktor bez koga seoska zajednica nema šanse za opstanak. Iz tog razloga, napominjem da u 86% sela opada broj stanovnika, a samo 12% njih beleži rast, 986 sela danas ima manje od 100 stanovnika. U Srbiji danas ima blizu 4.600 sela, a svako četvrto ili oko 1.200 je na putu nestajanja. Sela izumiru i treba iskoristiti sve potencijale da se ti negativni trendovi u srpskom selu zaustave. Upravo tu treba bolje iskoristi ženske resurse.

Iz navedenih razloga je neophodno pojačati budžetske aktivnosti prema populaciji žena u ruralnim oblastima, s posebnim akcentom na pojačanu podršku prema razvoju ženskog preduzetništva.

Iz tog razloga vam se još jednom zahvaljujem i vama i Vladi na razumevanju i da ćete uvažiti ove statističke podatke kada budete donosili pravilnike u narednoj godini. Hvala još jednom.