Poštovani predsedavajući, iskoristiću priliku s obzirom da je i ministar zdravlja danas sa nama, ne samo danas nego i u sazivu i u ovom sazivu i u prethodnim sazivima, su narodni poslanici u žaru svoje političke borbe koristili i nazivali jedni druge sa dijagnozama vrlo teških oboljenja.
Molim u ime pacijenata …

Član 107. molim da se dijagnoze teško bolesnih ljudi koji boluju od teških bolesti ne spominju, žar borbe je jedno a nazivanje i pozivanje da je neko bolestan od nekih bolesti, mislim da to treba da izbegnemo u ime tih bolesnih ljudi, jer zamislite kada oni gledaju, kada nekome kažete da je autističan, da je šizofreničan, znači te stvari ne smemo kao poslanici da, i ja šaljem apel s moje strane kao lekar i kao poslanik i mislim da će ministar isto podržati taj apel da ne koristimo dijagnoze teških pacijenata teških bolesti, od kojih naši sugrađani boluju.

Ja ću taj minut iskoristiti u interesu naših građana koji boluju od nekih teških bolesti i zajedno, koristeći priliku, tu je i ministar zdravlja, da apelujemo na sve političare i na javnost kada uđete u politički duel sa nekim, nemojte koristiti nazive – dijagnoza, od kojih boluju naši sugrađani, zato što ne vređate vi političare i poslanika, vi vređate te ljude koji boluju od šizofrenije, autizma, od šećerne bolesti, od mnogih bolesti koje narodni poslanici, brojni političari van Skupštine koriste u tim nekim duelima.
Znači apel da doprinesemo jednom pristojnijem radu da u političkom žaru borbe ne koristimo dijagnoze i ne vređamo ne jedni druge, da ne vređamo pacijente koji boluju od teških bolesti.

Poštovana predsednice, koleginice i kolege  narodni poslanici, danas ću postaviti Ministarstvu zdravlja i ministru zdravlja na nekoliko tema, na nekoliko pitanja.
Prvo pitanje je problem onkoloških pacijenata koji ne mogu adekvatno da se leče u državi Srbiji i taj problem postoji nekoliko godina. Na taj problem sam u ovom parlamentu ukazivao pre tri godine, zakazivali smo Odbor za zdravlje i porodicu gde smo doneli neke zaključke i resorno ministarstvo nije ispoštovalo odluke skupštinskog Odbora za zdravlje i porodicu, koji je jasno rekao da moramo kupiti nove aparate za zračnu terapiju za Klinički centar u Novom Sadu, Kragujevcu, Beogradu i Nišu.
Naime, ono što mnogi građani znaju, a što republička administracija u Sektoru zdravstva ne zna da veliki broj naših bolesnih pacijenata koji boluju od onkoloških oboljenja, čekaju više od tri meseca kako bi došli do zračne terapije.
Reći ću vam kao lekar i pogotovo kao specijalista koji se bavi tumor-hirurgijom glave i vrata da svetski standardi su da nakon tri nedelje od operacije mora da se započne zračna terapija. Nažalost, u Srbiji je taj period produžen na više od tri meseca. U Nišu konkretno ima 530 građana Srbije koji imaju neku vrstu malignog tumora i koji čekaju da dođu na red nekoliko meseci, čekaju na red da imaju šansu za izlečenje.
Smatram da je ova tema jako bitna i da je ne smemo proklizavati iz saziva i saziva novih parlamenta i Ministarstva zdravlja, nego da vrlo ozbiljno pristupimo ovom problemu, jer mnogi pacijenti koji imaju maligne tumore ne dočekaju dan kada će doći na red za zračnu terapiju. To je tema koja boli Vojvodinu, to je tema koja boli jugoistočnu Srbiju, to je tema koja boli centralnu i zapadnu Srbiju zato što se u Kragujevcu, Novom Sadu i Nišu se čeka na zračnu terapiju duže od tri do tri i po meseci.
Ono što želim isto da ukažem kao problem u dijagnostici onkoloških pacijenata je da se jako dugo čeka na pato-histološki preparat nakon biopsije nekog tumorskog tkiva. Nedopustivo je da se na pato-histološki aparat čeka više od mesec i po ili dva dana, kako se čeka u mnogim bolnicama u Srbiji. To su stvari koje iziskuju brzu reakciju Ministarstva zdravlja, kako bi naši pacijenti koji boluju od najtežih bolesti, imali pravo na šansu za život.
Iskoristiću priliku da postavim još jedno pitanje. Ministar Vulin je tu, prošle nedelje smo imali prilike da zajedno budemo na jednoj konferenciji, nacionalnoj konferenciji za osobe sa invaliditetom i glavni problem Nacionalnog udruženja osoba sa invaliditetom, želim da iznesem, jedna od glavnih zamerki je što su mnogo lokalne samouprave ukinule personalne asistente koji pomažu osobama sa invaliditetom.
Drage moje kolege i koleginice, personalni asistenti bukvalno znače život ovim ljudima koji su primorani da budu u svojim kolicima. Mnogi od njih ne mogu da pomere ruke, mnogi od njih ne mogu da pomere i ruke i noge i oni bez njih ne mogu da popiju vodu, kamoli da se pomere u krevetu. Personalni asistenti su preko potrebni.
Grad Niš i u ovom sazivu, iako ga ne vodi DS, je nastavio da finansira personalne asistente, ali mnoge veće sredine od Niša, Grad Beograd, neke druge sredine su ukinuli sredstva za personalne asistente za ljude koji pomažu osobama sa invaliditetom.
To je nešto što je apel, ministre vama, da zajedno sa gradonačelnicima nađete rešenje da te personalne asistente vratimo ljudima koji su vezani sa svojom bolešću u kolicima i da oni imaju šanse da pristojnije i mnogo humanije imaju nastavak života.
Završavam sa još jednim pitanjem. Direktoru Republičkog fonda, poštovani gospodine Babiću, želim da mi kao narodnom poslaniku dostavite imena ljudi koji su članovi Republičke komisije, prvostepene Republičke komisije, Republičkog fonda i drugostepene komisije. Svedok sam da se u prošlim godinama Republički fond ponašao da je iznad Ministarstva zdravlja, da je iznad odluka stručnih kolegijuma na Banjici, Kliničkom centru Srbije, pa ja postavljam pitanje – tražim da mi se dostave imena ljudi koji smeju da odbiju najstručnija tela konzilijuma sa Banjice, konzilijuma iz Ciriha, konzilijuma Kliničkog centra Srbije, želim da imam imena tih ljudi, da vidim ko su ti ljudi koji tako lako odbijaju odluke stručne komisije. Hvala.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, vi znate da ja kad se javim pričam o zdravstvu i lekarima, pa tako i o ovom predlogu zakona, gde ima i te kako veze sa lekarima i zdravstvenim radnicima koji se upućuju u mirovne misije.
Kao prvo, želim da kažem da istorijat vojnih posmatrača srpskih vojnika ide jako daleko u prošlost. Samo ću pomenuti ono što se danas u raspravi nije čulo, da je prva vojna misija bila 1897. godine, kada su naši vojnici bili angažovani kao posrednici u grčko-turskom ratu i oni su posredovali i praktično bili vojni posmatrači dve godine, od 1897. do 1899. godine.
Jedna od brojnih i praktično naših najvećih vojnih misija je bila između 1956. i 1967. godine u Sinaju, gde je više od 14.000 naših vojnika iz bivše Jugoslavije boravilo u tom kontingentu.
Ovo moje izlaganje želim da počnem sa konstatacijom da je slanje naših vojnika jedna dobra stvar i da su oni bukvalno ambasadori naše zemlje, ambasadori mira i ambasadori mirovne politike u zonama koje su nestabilne i zone koje trebaju da razgraničenjem i nekim mirovnim uticajem dođu do mira za svoje građane.
Uvek kada ste posrednik u jednom sporu, a pogotovo pod pokroviteljstvom UN, to je jedan dobar znak da je Srbija zemalja stabilnosti, da je srpska vojska nešto što je uvek bila na liniji saveznika i da učestvuje u procesu pomirenja naroda koji su imali probleme.
Ono što ja želim da kažem je da u ovim misijama gde se šalju srpski vojnici ima i lekara i medicinskih tehničara i to je jedan dobar potez za naše zdravstvo, zato što oni već dobro stečeno medicinsko znanje primenjuju u ovim vojnim operacijama. Konkretno, u državi Kongo, naš sanitetski tim učestvuje u evakuaciji stanovništva i evakuaciji vojnika vazdušnim putem, ukoliko su oni povređeni, učestvuju u pružanju urgentnih hirurških intervencija u cilju stabilizacije pacijenata i njihove pripreme za dalju evakuaciju, pružanju stručne pomoći lokalnim zdravstvenim ustanovama, rendgen dijagnostika, stomatološko zbrinjavanje i sanitetsko snabdevanje bolnica i pacijenata lekovima iz sopstvene apoteke.
Sve su ovo jako dobri primeri dobre prakse naših lekara koji učestvuju u ovim misijama. Naši lekari koji učestvuju tamo, pored tog znanja koje oni već poseduju, stiču dodatno znanje u zbrinjavanju ratnih povreda, u zbrinjavanju teških telesnih povreda koje, kada se dese neke vanredne situacije u našoj državi, mogu da primene.
Želim takođe da vam kažem da kao profesor Medicinskog fakulteta u Nišu, nažalost, kada smo bili suočeni sa bombardovanjem 1999. godine, da je naš ratni raspored bio klinički centar i zbrinjavanje povređenih od kasetnih bombi, ali i zbrinjavanje svih povređenih sa KiM, jer su Niš i niški klinički centar bili prva stanica gde su se dovozili naši mladi vojnici koji su bili ranjeni u ovom bombardovanju. Mogu da vam prenesem veliki entuzijazam lekara i medicinskih sestara, ne samo Kliničkog centra Niša, ali prvenstveno govorim o njemu, gde smo, nažalost, imali prilike da se upoznamo sa ratnim povredama, ratnim ranama, sa kojima nismo imali iskustva kao što su ga imali vojni lekari.
Nažalost, taj jedan nesrećan slučaj koji nam se desio i ta jedna nepravda prema našem narodu, to bombardovanje, veliki broj mladih vojnika i momaka je bio povređen. Mi smo u Nišu pružali tu neku prvu pomoć, ti mladi vojnici su bukvalno dovoženi helikopterima, pa kad je NATO avijacija krenula da gađa te naše helikoptere, oni su dovoženi bukvalno gradskim prevozom, „Niš ekspres“ autobusima, onim zglobnim i tako su bili isporučivani nama da im pružamo pomoć.
To je jedno iskustvo koje imaju lekari Srbije, nažalost, stečeno u zbrinjavanju ratnih povreda tokom NATO bombardovanja. Imamo veliko iskustvo i za lekare koji učestvuju u ovim misijama, tako da ja kao lekar maksimalno podržavam ovo. Ovo je jedan dobra stvar gde imate mogućnosti da pošaljete vaše zdravstveno osoblje da pruža pomoć u nekim zemljama gde besni rat, gde stanovništvo ima probleme, gde vojnici imaju problema, da oni zbrinjavaju te povrede.
Mislim da je to jedna dobra stvar i kao poslanik DS ću glasati za odobrenje ovih vojnih delegacija, smatrajući još jedanput da su vojni posmatrači i slanje naših vojnika, a pogotovo naših lekara, medicinskih tehničara, dobra stvar. To su naši ambasadori jedne mirovne politike, politike jedne zemlje koja želi mir, ne samo na svojoj teritoriji nego na teritoriji svih ostalih zemalja gde se šalju te vojne misije. Tako da je to dobra stvar i kažem da ću kao poslanik DS glasati za ovo.
Pri kraju bih iskoristio priliku, s obzirom da je ovde ministar vojske da postavim jedno pitanje tj. da podelim jedno mišljenje sa vama. S obzirom da sektor vojnog zdravstva u Srbiji je pravljen u bivšoj Jugoslaviji za vojsku bivše Jugoslavije. On je pravljen dobro i ima veliki prostor, ima velike kapacitete, dobro opremljene bolnice. Međutim, nakon profesionalizacije Vojske Srbije mi imamo mnogo manji broj vojnika, a time imamo mnogo manji broj mogućih pacijenata, a sa druge strane imamo jako dobro opremljene vojne bolnice, konkretno u Nišu, vojnu bolnicu u Novom Sadu.
Moje pitanje koje sam uputio već dvojici vojnih ministara pre vas – da li postoji mogućnost da se uključe vojne bolnice, konkretno u Nišu i Novom Sadu u sektor zdravstvene zaštite Republike Srbije? Svakako da je to analiza i Ministarstva vojske i Ministarstva zdravlja i da te vojne bolnice budu gradske bolnice grada Niša i grada Novog Sada gde bi se kapaciteti tih bolnica iskoristili na najbolje mogući način za građane koji su zdravstveni osiguranici.
Imajući u vidu da su te bolnice sada stvarno prazne, da nemaju pacijenata zato što nema puno profesionalnih vojnika, a sa druge strane kapaciteti su dobri, imate dobro opremljene operacione sale, dobro opremljene radiološke centre, dobro opremljen kadar, dobre lekare koje smatram da u ovoj situaciji kada je ekonomska situacija loša, kada imamo liste čekanja, a veliki broj ljudi čeka na operacije da treba da budu uključeni, uvršteni, praktično u sistem zdravstva Republike Srbije. Hvala vam puno.

Samo jedna dopuna što se tiče građana koji se leče u Nišu i Novom Sadu. To jeste tačno, ali ono što ja vidim da možemo da uradimo to je da se oni u vojnim bolnicama pregledaju kao što se pregledaju u Kliničkom centru u Nišu, kao što se pregledaju u zdravstvenom sistemu Republike Srbije, a ne da se posebno ugovaraju i da se posebno iz Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja dodatno ta sredstva, koja se ostvare pregledom u vojnoj bolnici, plaćaju u vojnoj bolnici. Znači, mi iz jednog siromašnog budžeta finansiramo srpsko zdravstvo.
Vojno i civilno to mora da bude jedno zdravstvo koje u ovom trenutku može da pruži zdravstvenu zaštitu građanima Srbije. To je ideja, a ne da dodatno jedni druge oporezujemo. Jesu to dva različita sistema – Ministarstvo zdravlja i vojno zdravstvo pri Ministarstvu vojske, ali konkretno ove dve bolnice da budu jedan pilot projekat, jer ni Novi Sad ni Niš nemaju gradske bolnice.
Ovaj model koji postoji jeste da građani mogu, ali se onda dodatno plaćaju po pregledu, pa ja pitam zašto bi lekari, koji su već plaćeni od Ministarstva vojske, a Ministarstvo vojske dobija novac iz budžeta Republike Srbije, zašto da dva puta plaćamo nešto kada smo siromašni? Znači samo je to, dobra volja i ništa više. Hvala.

Poštovani predsedavajući, u vezi ovog amandmana i zahteva kolege koji je podneo i obrazloženja ministra gospodina Ljajića, želim da vam kažem da je bezbednost hrane u Srbiji jedno veliko pitanje i ono nije dobro regulisano zakonskim rešenjima. Mislim da bezbednost hrane i kontrola bezbednosti hrane treba da se vrati u nadležnost Ministarstva zdravlja, a ne da bude u nadležnosti Ministarstva poljoprivrede gde se sada nalazi. Vi sada imate situaciju da kontrolu i bezbednost hrane rade inspektori iz Ministarstva poljoprivrede, a to su neki fito-tehničari, neki inspektori koji nemaju iskustva sa zdravstvenom procedurom i zdravstvenom kontrolom prehrambenih proizvoda.
Moram da vam kažem da sam ja i u prošlom sazivu inicirao da se nadležnosti oko kontrole bezbednosti hrane vrate u sektor Ministarstva zdravlja i da se vrate institutima za javno zdravlje, jer su nadležne laboratorije instituta za javno zdravlje jako dobro opremljene. Konkretno, laboratorija u Nišu niškog instituta za javno zdravlje ima licencu iz Graca i proizvodi koji bi bili pregledani na Institutu za javno zdravlje u Nišu mogli bi da se izvoze i u evropske zemlje. Smatram da je velika greška napravljena kada su kontrole sa granica prebačene i povučene da instituti za javno zdravlje više nemaju nadležnosti na graničnim prelazima i da tako ulazi hrana koja je pod znakom pitanja.
Tako da, zalažem se za promenu, tj. za vraćanje nadležnosti resornom Ministarstvu zdravlja i resornim institutima za javno zdravlje koji imaju jako dobro opremljene laboratorije i jako dobro opremljen kadar koji bi mogao da uzrokuje hranu kako u Srbiji, tako i na graničnim prelazima. To je jedan moj prilog ovoj današnjoj diskusiji.

Hvala puno.
Na samom startu obrazloženja ovog amandmana, gospodine predsedavajući, s obzirom da druge poslanike oslovljavate kao profesore, a mene oslovljavate kao doktor, ja jesam doktor, ali sam i profesor državnog medicinskog fakulteta, a to vam stoji i u sinopsisu govornika, pa vas molim da me oslovljavate sa titulom koju sam mukotrpno stekao, za razliku od nekih koji stiču tu titulu mnogo brže.
Što se tiče ovog amandmana ja bih vam se zahvalio gospodine ministre i podpredsedniče Vlade na usvajanju ovog amandmana, jer da nije amandman usvojen ovaj zakon bi bio dosta nemoguće sprovodljiv zato što u mnogim drugim predlozima zakona bi mogli da se ospore članovi ovog, inače dobro napisanog zakona. Daću jedan primer.
U Evropi potrošači struje imaju mnogo veća prava, da nije usvojen ovaj amandman, imali i građani Srbije. Kod nas distribucija isključuje građane Srbije kad god ona hoće i kad god im padne na pamet i nije bitno da li ima 50 dinara, ili ima 5.000 duga, ili pet miliona duga, to oni spram nekih ličnih analiza prave procenu koga će isključiti i time se krše potrošačka prava naših građana.
Reći ću građanima Srbije kako se to radi u pristojnim evropskim zemljama. To je da, ako dugujete distribuciji više od dva meseca, distribucija nema pravo da vas isključi. Distribucija je tada u obavezi da vam pošalje upozorenje da vi niste platili dva meseca dug i da morate u narednom periodu da to izmirite. Nakon toga traje rok od još mesec dana, to znači tri meseca. Evo to su prava koji imaju građani Evropi, a koje distribucija Srbija je kršila i u vašem mandatu, i u našem mandatu i oni se ponašaju kao država u državi gde uopšte ne poštuju prava građana na plaćanje struje.
Zahvaljujem vam se što ste prihvatili ovaj amandman koji praktično sprečava mogućnost da se određene firme, preduzeća ogluše o ovaj, inače dobro urađen zakon i da ga praktično učine nesprovodivim. Zahvaljujem se i zahvaljujem se i na pređašnjoj konstataciji gde ste rekli da je ova moja inicijativa, koja je bila za povratak Instituta za javno zdravlje u kontroli hrane, bezbednosti hrane dobra. Eto, to pokazuje da iz opozicije koliko god ona bila mrska, koliko god ona bila mafijaška, lopovska i kako se već proglašava dolaze neke dobre stvari koje su u interesu građana Srbije. Hvala.

Poštovani predsedavajući, vi imate vreme kada sam se prijavio. Ja sam se prijavio još dok je gospodin Đurišić obrazlagao prethodni amandman. Par stvari samo, podržavam taj amandman, podržavam i ovaj amandman gospodina Janka Veselinovića. Želim da kažem, kada je gospodin Đurišić pričao o bezbednosti proizvoda na srpskom tržištu, ja se isto slažem. Mislim da i građani to primećuju, da smo kao zemlja kao jedan magacin za neke manje kvalitetne proizvode koji se u Evropi ne mogu prodati, pa se prodaju u Srbiji, a eto u Srbiji će kupiti sve i poješće sve i imati nekvalitetne i televizore i nekvalitetne proizvode.
Zalažem se da se napravi jedna nacionalna laboratorija koja bi kontrolisala kvalitet kako patika, tako i elektrouređaja, a ne da imamo tablet računare koji se vrlo često kvare, koje imate preko mobilnih operatera koji dele građanima Srbije, pa imate puno reklamacije na to, kao da neko ko ima drugu ili treću seriju proizvoda nema gde to da proda u Americi i Evropi, nego eto Srbija, mi ćemo sve progutati i nemamo to jasno kontrolisano.
U Srbiji, koliko znam, postoji jedna laboratorija koja se zove „Jugoekspert“ i koja daje sertifikat na kvalitet proizvoda. Imam informaciju da je ona privatizovana i da je privatizovana upravo od firme koja prodaje i uvozi određenu robu u Srbiji. Zalažem se da mi imamo nacionalnu, da država Srbija, republička Vlada ima svoju nacionalnu laboratoriju gde bi kontrolisala sve proizvode od patika, majica, igračaka, jer naša deca se igraju sa različitim igračkama koje imaju toksične boje. Može da dođe do problema. Na primer, imali smo aferu da su se u Evropi pojavile neke igračke iz nekih azijskih zemalja, koje su koristile neke boje koje su toksične, pa su ona povlačena.
Samo želim da ukažem, što je gospodin Đurišić pričao, gde ima dosta logike, da imamo puno primera da mi u Srbiji nemamo kvalitetne proizvode, kao da smo mi zemlja za otpad nekih drugorangiranih, trećerangiranih proizvoda i da time, kada bismo napravili tu jednu nacionalnu laboratoriju, doprineli bi zaštiti građana, praktično zaštiti kvaliteta koji se prodaju u našoj državi. Hvala.

Dobro je što ste prihvatili amandman gospodina Đurišića. Brojni građani su mi se obratili i traže zaštitu resornog ministarstva, jer smatraju da im se krše potrošačka prava kod mobilnih operatera. Smatraju da u mnogim evropskim zemljama imate pravo da raskinete ugovor pre roka, a ovde ukoliko želite da raskinete ugovor pre roka u obavezi ste da isplatite dvogodišnji ili, u nekim slučajevima, trogodišnji ugovor. Time direktno dolazite do kršenja prava potrošača koji u Evropi imaju sasvim drugojačiji način. Znači, postoje mogućnosti kada imate pravo da raskinete ugovor, a ne da vas obavezuje mobilni operater tako što ćete moći to da uradite, ali da isplatite ugovorne obaveze za 24 ili 36 meseci.
To je jedan primer. Možda možemo sa ovim članom amandmana da obavežemo mobilne operatere, ukoliko mušterija, ukoliko građanin želi da prekine taj ugovor da nema potrebe da plaća ugovornu obavezu i narednih godinu i po, dve dana ukoliko smatra da je njegova usluga, tog operatera, loša i da ne zadovoljava njegove kriterijume i da možda neki drugi operater ima bolje uslove. Mislim da je ovde monopol operatorskih kuća i na šteti su građani koji imaju prava.
Zalažem se, ako smo ovaj amandman usvojili, da se primeni konkretno u ovom slučaju, s obzirom da mi se solidan broj građana Niša obratio i kaže – kaži zašto mi moramo da plaćamo 24 rate, ako neka druga kompanija nudi bolje uslove i imamo pravo da prekinemo ako se to radi u drugim evropskim zemljama. Tako su meni rekli i ja sam to preneo.

Ja ću jako kratko. Podržavam amandman gospodina Veselinovića i jedan primer ću dati koji ugrožava bezbednost građana Srbije, a u brojnim ugostiteljskim objektima imamo prilike svi mi da sretnemo takvu situaciju, a to je da osoba koja vam daje hranu, koja bukvalno rukom uzme deo vašeg doručka ili ručka ili bilo čega vam nakon toga naplati račun. Dođe u kontakt sa novcem, a kako lekar vam kažem da je novac najprljaviji.
Znači, ne može ista osoba da uzima hranu i da uzima novac. Ovaj put ovo javljanje koristim da kažem građanima Srbije da ukoliko budu u takvoj jednoj situaciji da opomenu osobu koja bukvalno potencijalno ugrožava njihovo zdravlje.
Ne sme ista osoba da naplaćuje i da vam daje prehrambeni proizvod, tako da ja podržavam ovaj amandman, a ujedno i skrećem pažnju, ovo je prvo jedna nekultura ljudi koji služe hranu i to je nešto što moramo da sankcionišemo, što vlasnici objekata trebaju svakako da vode računa, ali i da sanitarne inspekcije povedu računa i da takve osobe kažnjavaju. Hvala vam puno.

Poštovani predsedavajući, poštovani potpredsedniče Vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, koristim priliku da se zahvalim ministru što je prihvatio ovaj amandman. Dozvolite mi da kažem par stvari u vezi ovog amandmana.
Smatram da inspekcije moraju da imaju veće ingerencije i veća prava kako bi kontrolisali proizvode na našem tržištu. Time štitimo naše građane, jer sada brojni proizvođači različitih i prehrambenih i različitih drugih proizvoda su po važećim zakonima sami bili u obavezi da vrše kontrolu kvaliteta svojih proizvoda, ali sada kada imate priliku da date veće nadležnosti inspekcijskim službama, one imaju pravo da kontrolišu po prigovoru građana da je došlo do ili trovanja nekom hranom ili nezadovoljstvo nekim proizvodom koji su oni kupili. Inspekcijske službe imaju pravo da uđu u bilo koji objekat da uzmu taj proizvod kako bi ga uzorkovali i kako bi ga proverili. Praktično, time poboljšavamo kvalitet bezbednosti proizvoda na tržištu.
Zahvaljujem vam se što ste prihvatili ovaj amandman i još jednom skrećem pažnju je slaba kontrola kvaliteta hrane na tržištu Srbije, kako kvaliteta hrane koju mi jedemo, tako i uvozne hrane, što je meni jako važno da skrenem pažnju kao narodni poslanik i da vratimo ingerencije Ministarstvu zdravlja i sanitarnim inspektorima koji su mnogo opremljeniji i obrazovaniji i sposobnosti da istraže kvalitet hrane koja dolazi iz nekih drugih zemalja preko graničnih prelaza, a ne da se samo uvoznici tih proizvoda pozivaju da imaju neku licencu iz Kazahstana, Azerbejdžana i ne znam ni ja koje druge zemlje, neke laboratorije koju mi ne znamo.
Ja želim da sva hrana koja bude uvežena u Srbiju bude iskontrolisana od strane naših nacionalnih laboratorija. Ovo nije težnja da se ospori kvalitet hrane nekih drugih zemalja, ali realno nemam lično poverenje u kvalitet hrane nekih drugih proizvođača koji nisu iz Srbije, pa čak i iz nekih evropskih zemalja. Imali ste afere i konjskog mesa i brojne neke propuste i u evropskim zemljama. Znači, samo zaštita naših građana, to je nešto što nas interesuje.
Mislim da je dobro što ste prihvatili ovaj amandman jer će pomoći kvalitetnijoj kontroli prehrambenih proizvoda i proizvoda u našoj državi. Hvala vam puno.

Poštovana predsednice, poštovana ministarka, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, danas razmatramo nekoliko sporazuma koje država Srbija sklapa sa stranim državama.
Danas ću pričati samo o Predlogu zakona o potvrđivanju Amandmana na član 20. stav 1. Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena. Na samom startu želim da kažem da kao narodni poslanik DS ću glasati za ovaj predlog Amandmana, a u svojoj diskusiji ću opet u ulozi lekara neke aspekte diskriminacije žena u našoj zemlji reći.
Ja sam ORL specijalista i hirurg glave i vrata i mogu vam reći da dolazim iz jednog hirurškog sveta, gde i dalje žena u Srbiji je pod znakom pitanja da li je ona bolji hirurg ili je to muškarac. I dalje smo mi muškarci nekako sujetniji da kažemo da je hirurgija ta grana koja pripada više muškarcima. Na ovom mestu ću u ime mojih koleginica reći da su one i te kako dobri hirurzi i sa mnogo više pažnje i sigurnosti obavljaju te obavezne hirurške zahvate na svojim pacijentima.
Danas želim nekoliko stvari da kažem, a to je o nasilju nad ženama. Želim da vam kažem kao ORL specijalista koji je u prilici, u tim teškim trenucima kada žena preživljava svoje najteže trenutke, kada doživi nasilje i kada doživi povredu od svog muža ili momka i dođe na kliniku, s obzirom da su uglavnom povrede na glavi i na vratu, a ORL specijalnost tretira povrede nosa, uva, povrede usne, povrede brade, ti trenuci su jako teški. Reći ću vam da su jako teški zato što ogroman broj žena prvo se stidi te situacije u koju je zapala, plaši se za svoju budućnost, plaši se za sudbinu svoje dece, u nemogućnosti da napusti nasilnika koji je podigao ruku na nju, ona uglavnom u prijemnim ambulantama naših bolnica ne iznosi podatak da je te povrede dobila od nasilnika nego da je slučajno pala na stepeniku, da je slučajno pala u kadi, da se okliznula i negira postojanje jednog krivičnog dela, praktično agresije muškarca, muža ili momka nad slabijim polom.
Moram da vam kažem i ovim putem upućujem apel građankama Srbije da ako slučajno budete u takvoj situaciji, nemojte da se plašite, zajedno moramo da pobedimo strah. Izveštaj lekara specijaliste je dovoljan sudski dokument na osnovu koga možete pokrenuti postupak protiv nasilnika i time zaštititi vaša elementarna ljudska prava i dostojanstvo. Uglavnom, u pratnji žena koje su povređene, u većini slučajeva sam imao prilike da vidim i muža koji je to učinio, ženu koja negira, muža koji se kao brine za nju da dokle god ja ispravljam njen nos, prelom nosa ili perforaciju bubne opne, s obzirom da je desna ruka muža leva bubna opna žene i velika briga tog muža i njena uplašenost zato što je on tu, moram da vam kažem da su to trenuci koje lekar kao svedok jedne porodične drame preživljava zajedno sa ženom koja je pretrpela to nasilje. Uvek kada posumnjam na tako nešto, a to apelujem i svojim kolegama, zamolim supruga da izađe iz ordinacije i u četiri oka da lekar obavi razgovor sa ženom koja je bila pod fizičkim nasiljem, da joj objasnimo mogućnost, odnosno da ima mogućnost da se odvoji od tog nasilnika, da sa izveštajem lekara ima pravo da zatraži pomoć države i ovog društva i da se više ne nađe u takvoj situaciji.
Nažalost, koleginice i kolege narodni poslanici, u 99% slučajeva žene koje su pretrpele nasilje ne smeju da priznaju da su žrtve nasilja. U želji da nastave svoj brak i brigu o svojoj deci, one opraštaju nasilniku, nadajući se da više nikada neće dići ruku na njih. Kažem vam da sam kao lekar koji već 20 godina radi na ORL klinici u Nišu imao brojne povratnice i brojne brižne supruge, koji su sa njima ponovo dolazili, a ja ih nakon toga prijavljivao policiji. Ne mogu da shvatim nijednog, ne mogu da kažem da su to muškarci. Osoba koja digne ruku na ženu jedanput, dići će i drugi, i treći i peti put i to nasilje neće stati.
Nijedna žena više nema pravo ni potrebe da se žrtvuje za porodicu tako što će trpeti nasilje i trpeti maltretiranje od momka ili od svoga muža. O tim stvarima se u Srbiji malo priča. Mi smo i dalje balkanska konzervativna zemlja koja muškarce ističe u prvi plan i kada čujete negde da je neka žena dobila batine, manje-više ljudi kažu – pa, možda je i zaslužila, da je bila dobra, ne bi dobila te batine.
Dragi moji, moramo to da menjamo. To nisu situacije koje mogu da budu na ponos nama i mi moramo da žigošemo te nasilnike koji nisu hrabri da se suprotstave muškarcu, kolegi na poslu i svoje frustracije ispoljavaju nad slabijim polom, nad ženom. Kada sam rekao – slabiji pol, žene nisu slabiji pol. Opet kao lekar vam kažem da su žene mnogo hrabriji pol nego muškarci. Pre svake operacije, mnogi muškarci u strahu kako će se završiti operacija, pa da li će me to boleti, da li će ovo ili ono, nijedna žena se nije požalila niti je ijedna žena uplašena ušla u operacionu salu, za razliku od nas, velikih muškaraca koji smo izražavali taj svoj strah pre samog operativnog zahvata.
Još jednu temu kao lekar hoću da kažem, a vezano je za diskriminaciju žena. Puna su nam usta o zaštiti žena i dece, a mogu vam reći da naše žene još uvek nisu dovoljno zaštićene što se tiče mnogih bolesti, a prevashodno bolesti koje su opasne, a to su karcinomi dojke, karcinomi grlića materice i preventivnih pregleda. U državi Srbiji postoji izglasana inicijativa da se rade skrining programi karcinoma grlića materice i karcinoma dojke. Međutim, da bi vam preventivni skrining program uspeo, potrebno je da više od 80% žena se odazove takvom jednom programu. Nažalost, u Srbiji to nije slučaj. U Srbiji odziv žena je ispod 40%, što onemogućava uspešnost zaštite žena. Reći ću vam takođe da je u mnogim gradovima Srbije nemoguće žena da uradi mamografiju zato što mnogi mamografi ili su u kvaru ili nemaju dovoljno radioterapeuta koji će raditi sa tim mamografima.
Briga o zdravstvu i briga o ženama je jako bitna, ta dostupnost koja piše u ovoj deklaraciji o diskriminaciji žena, a upravo piše da treba da bude dostupnost zdravstvene zaštite za žene, nije na zavidnom nivou u Srbiji i mi moramo zajedno da nađemo načina kako da poboljšamo to. U nekoliko navrata sam inicirao i pričali smo, ponoviću još jedanput. Hajde da napravimo zakonsku osnovu da žene, ne samo žene nego i muškarci, da imamo, ako smo jedno od najbolesnijih nacija u Srbiji, da napravimo te skrining programe, te preventivne programe kao zakonska regulativa. Kao što deca primaju pozive za vakcinaciju tako da žene dobijaju poziv preko 45. godine za ginekološki pregled, za papanikolau grlića materice, za eventualnu biopsiju grlica materice ako je nešto sumnjivo i za mamografiju i ultrazvuk dojke. Kod muškaraca preko 45 godine za skrining program za debelo crevo, za pluća, to su najčešće organi gde naši pacijenti oboljevaju. Tako da, zakonska regulacija ovog problema bi sigurno poboljšala zdravstveno stanje žena, i ne samo žena nego i cele naše nacije i ovo je jedna od ideja i predloga koje upućujem na ovom zasedanju.
Polako ću završiti, još jedanput ću ponoviti da ja kao narodni poslanik ću podržati ovaj Amandman i ovu Deklaraciju zato što je ona više nego jasna i podržava prava i ljudske slobode žena. Završiću time što bih pozvao sve medije, hajde da jedanput na nekoj od naslovnih strana nekog štampanog medija vidimo nekog uhapšenog nasilnika koji je prebio ženu.
Hajde da počnemo da etiketiramo te jake muškarce koji su toliko jaki, koji biju žene. Hajde da ih stavljamo na naslovne strane. Hajdemo malo o njima, a ne o nekim starletama i o nekim nebitnim temama da pričamo. Hajdemo da branimo dostojanstvo žena i da ih jasno izvrgnemo stubu srama, da ih zakonski kažnjavamo i da taj tabu koji postoji u Srbiji, nezaštićenost žena, polako svi zajedno razbijemo. Hvala vam puno.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, ja ću i danas da branim razloge zbog kojih smo mi u načelu pričali da odvajanje više od 200 miliona evra iz sektora zdravstva i preusmeravanje ka Fondu PIO nije dobro za zdravstveni sektor u Srbiji, s obzirom da zdravstvo u Srbiji u zadnjih 20 godina postepeno postaje sve lošije i lošije i to i građani i lekari svakodnevno vide u ordinacijama, u bolnicama u kojima lekari rade i gde se pacijenti leče.
Smatram da ovim amandmanom sprečavamo jednu situaciju koja bi dodatno pogoršala sektor zdravstva. Slušajući ministra i slušajući narodne poslanike iz vladajućih stranaka koji su pokušali da nas ubede da sistem zdravstva neće biti urušen, niti pogoršan tako što će 200 miliona evra biti preusmereno ka nekoj drugoj stavci u budžetu i drugim korisnicima, smatram da je to nemoguće s obzirom da zdravstvo košta i dobro zdravstvo iziskuje non-stop kontinuirana ulaganja, kako u edukaciju lekara, tako i u opremanje aparatima, tako i u poboljšanje uslova u bolnicama, u domovima zdravlja i ambulantama gde se naši građani leče.
Svedok sam, više od 20 godina radim i iz godine u godinu se to stanje pogoršava tako što non-stop nema para, u zadnjih 20 godina nema para i gde ćete štedeti? Hajde da štedimo na zdravstvu, a doktori su tako humani, pa će oni i onako da rade taj svoj posao. Reći ću vam, do 2000. godine smo radili kao lekari za dve i po, tri marke, čuvali smo taj socijalni mir. Radićemo i dalje, to nije sporno, ali radimo u uslovima koji su jako teški. U mnogim bolnicama nemate najosnovniji materijal u operacionim salama. Hirurški instrumenti u mnogim salama su jako stari.
Problem koji sam u prošlom sazivu otvarao, tu je i bivša ministarka i predsednica Odbora za zdravlje i porodicu, gospođa Đukić-Dejanović, inicirao sam rešavanje problema onkoloških pacijenata koji treba da idu na zračnu terapiju. Svi smo se dogovorili – u redu, kupićemo četiri aparata za zračnu terapiju, za Sremsku Kamenicu, Kragujevac, Beograd i Niš, i neće ti naši građani koji su jako bolesni više čekati. Nije se ništa pomaklo godinu i po, dve dana. Rečeno nam je da trenutno nema para da se ti aparati kupe. Ne mogu da shvatim da kada imate puno stavki u budžetu Ministarstva zdravlja gde je neophodan novac, da vi kažete – mi ćemo taj novac iskoristiti i preusmeriti u jednu drugu poziciju budžetsku i tamo će to više trebati.
Smatram da nema potrebnije i važnije stvari u društvu nego što je to zdravstvo. Zdrava nacija je preduslov preporoda ekonomije. Ako imate bolesnu naciju, nijedna strana firma, kompanija neće, gospodine Krstiću, da dođe. Vi ste se barem edukovali i radili u inostranstvu. Znači, u Ekonomskom savetu u Davosu, pored ekonomskih mera i eksperata iz ekonomije, imate i sektor zdravstva i tačno se kaže koja je nacija zdrava, a koja je bolesna. Gde je taj kapital, gde ide? Nijedan kapital neće ući u jednu državu koja ima bolesnu naciju.
Nažalost, naši građani su suočeni sa brojnim problemima. Mi smo kao sistem zdravstva suočeni sa mnogim bolestima koje su iz meseca u godinu sve prisutnije. Kada nas „“ oceni, on uzme različite parametre i kaže – vi imate liste čekanja, pa onda kaže – po tim listama čekanja problem je bio za operaciju katarakte. Bilo je 20.000, pa kad smo krenuli da rešavamo taj problem, došli smo na 27.000 ljudi koji čekaju na operaciju katarakte. Neki ljudi kažu – da, ali to su veštački pravljene liste, možda ti ljudi ne treba da idu na operaciju katarakte. Ja vam kažem da srećem građane i na ulicama Beograda koji mi prilaze sada vrlo slobodno, znajući da se borim za njihove interese u Skupštini Srbije, da kažu – ja ne vidim, doktore, tražim najosnovnije stvari, da dođem na red na operaciju katarakte. Kod nas u Srbiji problem operacije katarakte vam je 500 do 600 evra za repromaterijal, za sočiva koja treba da se ugrade u toku te operacije, za propratni materijal, masti, a mi nemamo za te najosnovnije stvari.
Šta da vam kažem za pregled magnetnom rezonancom. Profesori sa radiologije primorani od direktora kliničkih centara će vam reći – da, ali nije toliko hitno za svaki problem, npr. glavobolju, vrtoglavicu, raditi magnetnu rezonancu. Kao profesor se slažem. Ali, ako vam kažem da imate preko 10.552 pacijenta koji trenutno čekaju na pregled magnetnom rezonancom, vi vidite koliki je taj problem. Nije to problem samo Beograda, to je problem cele naše države i naših građana. To je 10.000 ljudi.
Na operaciju kuka čeka 8.700 ljudi. Treba da im omogućimo implante, treba da im omogućimo kukove kako bi oni bili osposobljeni da žive. Znači, borba nas političara ovde treba da bude da omogućimo kvalitetniji život našim građanima. Verujte, treći mandat sam u Skupštini, ne nastupam kao političar, nastupam kao lekar i interesuje me, ono što me je mučilo 20 godina kao lekara u sistemu zdravstva, ono što nisam mogao da popravim, što moje kolege svakodnevno vide, da nemaju konce, da nemaju antibiotike, da nemaju najosnovniji materijal, da pokušamo da vam kažemo da imamo finansijski problem i da to treba da se kupi, da se naše zdravstvo obnovi i da ne kaskamo za svetom, da našim građanima pružimo bolju zdravstvenu zaštitu.
Problem je i sa kateterizacijom, koronografijom, ugradnjom veštačkih srčanih zalizaka. Jedan srčani zalizak, jedan stent spašava život. Taj stent košta, sve zavisno od proizvođača, od 300 do 500 evra. Ne mogu da shvatim da taj novac ne možemo nabaviti. Evo, reći ću vam da brojne klinike imaju liste čekanja koje su upravo za ugradnju ovih stentova. Najhitniji slučajevi se rade stvarno hitno, ali ko to može da proceni, ako neko dobije infarkt miokarda, da kaže – nisi ti toliko hitan, dođi za mesec dana ili dođi za pola godine.
Razvijeno društvo mora da stvori takve uslove da svaki dinar uloži u zdravstvo i da taj sektor zdravstva pruži sigurnost našim građanima. Dvesta i nešto miliona evra koji se oduzimaju ovakvom zdravstvu. Stvarno želim puno uspeha gospodinu Lončaru, ministru zdravlja. Prvih tri meseca, ne tri, nego i više ću da mu dam, neću reč lošu da kažem.
Stavili ste ministra koji je mlad, sposoban lekar u ministarstvo i uzeli ste mu u startu 200 miliona evra. Ne znam kakav on mađioničar može da bude da napravi takvu jednu magiju, da ovako loše zdravstvo koje u vapaju za obnovom, za obnovom bolnica, da on reši taj problem.
Problem koji je jako bitan u srpskom zdravstvu to je što u prošlom periodu nije bilo sluha, što se i zakonska regulativa malo tumačila na ovaj ili onaj način. Što su čak i neke liste čekanja gde su pacijenti stavljani, to slobodno pričam, a reći ću to još jedanput, pošto imam taj poslanički imunitet, smatram da su neki direktori zdravstvenih ustanova i veštački doprinosili pravljenju tih listi čekanja radi razvijanja svoje privatne prakse.
Tako da rešenje, mada tema nije zdravstvo, ali je borba za taj novac, da ostane u sektoru zdravstva, možda jeste izjednačavanje, gospodine Krstiću, državnog i privatnog sektora zdravstva kako bismo rasteretili ove liste čekanja i kako bismo pružili građanima mogućnost da se leče za to svoje socijalno osiguranje.
Kada pričamo o Republičkom fondu, pričali ste da je rukovodstvo Republičkog fonda uštedelo novac i da ima suficit. Ne mogu to da prihvatim, rekao sam vam stavke da više od 53% od dve milijarde evra koje uđu godišnje u Republički fond ide na plate. Nisam primetio da se na platama štedelo. Plate su ostale iste. Na inplante ide 35%, ide na te tendere za aparate. Mislim da je tu napravljena ta neka tzv. ušteda, tj. nisu neki aparati kupljeni koji su trebali da budu isporučeni mnogim bolnicama, kliničkim centrima i zdravstvenim centrima.
To kada neko kaže ušteda, uštedeo sam na zdravstvu, ne mogu da prihvatim zato što je naše zdravstveno u jednom kolapsu koje traje 20 godina i taj oporavak, tog zdravstva iziskiju jednu reformu, jednu pravnu regulativu i Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o zdravstvenom osiguranju. Da građanima omogućimo da znaju to što plate za to zdravstveno osiguranje, da za taj novac znaju šta dobijaju, da znaju da mogu da se leče i kod privatnog lekara, ali i da nam se više nikada ne desi slučaj kao što je u Pirotu hapšenje svih ginekologa. Da se ta korupcija u zdravstvu spreči jasnom zakonskom regulativom i da se zna ako radite u državnom sektoru, da radite u državnom. Ako radite u privatnom, onda radite u privatnom sektoru. Znači, ne može to šetanje vizit karti lekara i favorizovanje svoje privatne ordinacije.
Moj apel, a ovaj amandman je pokušaj da se spreči iznošenje više od 260 miliona na godišnjem nivou dinara i prebacivanje na sektor PIO zato što mnogi naši građani trenutno imaju puno problema. Mi smo u vrhu Evrope po broju malignih oboljenja, među prvima smo od kardiovaskularnih oboljenja, infarkta miokarda i samo veća i preventiva i veće ulaganje u te dijagnostičke metode koje bi omogućile u startu postavljanje dijagnoze i lečenje i da omogućimo građanima produženje života i bolji život.
Znači, ne možemo bez para lečiti i ovo je apel lekara, ne poslanika. Jesam u redovima DS, ali vam prenosim apel lekara. Znači, oni nemaju sa čim ljudi da rade. Dajte da im omogućimo da imaju uslove za rad, a što se tiče pacijenata, kažem vam, pacijenti nisu zadovoljni uslovima lečenja u našim bolnicama, kako izgledaju bolesničke sobe, kako izgledaju ti holovi, kako izgledaju te operacione sale. Kada sam pre dva dana rekao da se mi vraćamo na zdravstvo 70-tih godina imao sam replike od mog prijatelja i kolege Babića. Mi smo 70-tih godina imali super zdravstvo, mi se vraćamo na 90-te godine. Tako je zdravstvo tada počelo da se uništava, 90-tih godina.

Poštovani predsedavajući, ja bih vas zamolio da sačekamo ministra, kako bi čuo ovo moje izlaganje. Mislim da imam pravo to da tražim i da mi vi kao predsedavajući omogućite da ministar dođe i uvaži narodne poslanike i ovo izlaganje.