Poštovana predsedavajuća, koleginice i kolege narodni poslanici, današnja tema je jako interesantna, ja o ovoj temi govorim već nekoliko meseci, a to je korupcija u zdravstvu. Mislim da ovaj dug koji se nekom čudesnom formulom, nekim čudesnim štapićem pretvara sa 13 milijardi na pet milijardi dinara, meni ostavlja sumu da se radi o mogućoj korupciji. Na samom startu pozivam Republičkog javnog tužilaca da ispita kako je nestalo osam milijardi dinara sa ovog računa. Ko je to tako volšebno napravio taj jedan dug? Osam milijardi dinara je budžet Grada Niša. To su ogromne pare koje je neko hteo, po mojoj pretpostavci, da ostavi u svojim ustanovama i da ih nenamenski potroši za određena sredstva.
Ovo iziskuje vrlo ozbiljnu analizu i ja, kao narodni poslanik, i ovim putem upućujem poziv Republičkom javnom tužiocu da ispita ovaj slučaj, da vidi koje su to klinike napravile i zašto su napravile veštačka potraživanja od Republičkog fonda, da bi nakon toga na teret građana Srbije bio napravljen javni dug. Ovo je jako važna tema. Preko ove teme ja, kao narodni poslanik, ne želim da pređem. Mislim da ovde ima i te kako elemenata krivične odgovornosti. Korupcija u zdravstvu kažemo da je prisutna, ja vam kažem da je prisutna od najnižeg nivoa, od nošenja kafe i rakije lekarima i bombonjera doktorkama, pa do plaćanja ulaska u salu, a mislim da je najveća ona sistemska korupcija koja je uvezana sa nekim ljudima u Republičkom fondu zdravstvenog osiguranja i sa nekim večitim kadrovima u Ministarstvu zdravlja.
Dajte da jedanput te maske padnu, da vidimo koja je to grupa pravila i pravi te dugove, zašto te dugove žele da prebace na račun građana Srbije i da naš siromašan narod plaća neki potencijalni kriminal. Ovo je tema preko koje ja neću tako lako da pređem.
Pitanje koje je sugerisano zdravstvenim ustanovama je bilo, iz fonda – izjasnite se koliki je dug zdravstvenih ustanovama prema veledrogerijama. To nije pravo pitanje. Pravo pitanje koje je trebalo Republički fond da uputi je – koliko ste dužni prema veledrogerijama iznad dozvole Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja? Da li shvatate jedno sugestivno pitanje koje je išlo iz Republičkog fonda ka zdravstvenim ustanovama? Ponavljam, sugerisana izjava – koliko zdravstvene ustanove duguju prema veledrogerijama? Onda su ljudi napumpali te dugove, umesto da je pitanje bilo, pošto svaka zdravstvena ustanova ima limit od Republičkog fonda, koliko može potrošiti u toku godine i pravo pitanje je trebalo da bude – koliko ste dužni prema veledrogerijama, mimo dozvole Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje? Ovo je pitanje i savet Republičkom javnom tužiocu, da ispita zašto se sugerisalo na pogrešan način, da se dobiju neke pogrešne informacije i da se napravi dug od 13 milijardi. Dug od 13 milijardi se danas smanjio čarobnim štapićem na pet milijardi, zato što se ušlo u jasnu analizu, da se vidi gde su ti novci.
Kada već pričamo o korupciji, ono što želim da vam kažem je da bih postavio pitanje – zašto sede i zašto se ne uništava 680 hiljada doza vakcina protiv onog čuvenog gripa i one čuvene afere vakcinacija? One i dalje stoje. Em smo ih platili, em smo ubeđivali narod da se vakciniše iako to nije tada, u tom trenutku trebalo, em sada te vakcine stoje. Pitam – zašto stoje? Evropska unija je jasno dala sredstva za uništenje medicinskog otpada. Zašto to nije uništeno i zašto se čeka? Da li se čeka da se napravi još jedna moguća korupcija i zloupotreba položaja za uništenje ovih vakcina?
Treća tema, kada pričamo o korupciji, kao što je potencijalna korupcija i ovih osam milijardi koje volšebno nestaju, dobro je što nestaju, ali koje su trebale da završe na računima nekih ljudi ili da se zloupotreba položaja nekih pojedinaca u nekim bolnicama verifikuje.
Mislim da trebamo mnogo ozbiljnije ući u borbu protiv korupcije u zdravstvu. Korupcija postoji, pričam o različitim vidovima korupcije. Mislim da zdravstvo moramo osloboditi te anateme o toj korupciji. Upravo sugerišem da je najveća korupcija sistemska korupcija i to ne smemo prećutkivati i tome ne smemo okretati leđa. Možda je interesantno narodu kada uhapsite nekog lekara za 200, 300 evra, ali ovde pričamo o osam milijardi dinara, da je neko hteo da skloni. Ovo stvarno nazivam svojim pravim imenom. Jako veliku sumnju imam da se radi o zloupotrebi položaja pojedinaca u Republičkom fondu i Ministarstvu zdravlja. Treći put pozivam Republičkog javnog tužioca da ispita ovo i da javnost Srbije obavesti.
S obzirom da smo polako prešli onu vremensku zonu od 14 sati, ja neću zamarati kolege narodne poslanike, pošto vidim da predsedavajuća mi šalje poglede da završim moje izlaganje. Ja ću završiti, pa ću nastaviti posle 15.00 časova.

Poštovani predsedniče, u vezi ovog amandmana i akciza na duvan i na cigarete, kao predsednik Odbora za zdravlje i porodicu Skupštine Srbije, skrenuo bih pažnju da se ovaj duvanski dinar ne troši na način koji je predviđen. Ne troši se da se pacijenti, građani Srbije leče, nego taj duvanski dinar nestaje negde u budžetu, krpi neke rupe budžetske, a ne koristi se za namenu za koju je on i uveden.
Želeo bih da kroz ovo moje javljanje da pitam, koliko para od duvanskog dima je skupljeno od akciza i gde je taj novac potrošen?

Poštovani predsedavajući, podržavam amandman moga kolege i samo sam se javio da kažem par stvari o temi koja je jako aktuelna u poslednje vreme u Srbiji, a to su deca koja boluju od retkih bolesti. Njih je kolega spomenuo, a ja ću u mom amandmanu kasnije o tome nešto dodatno da vam kažem.
Problem je što država smatra da je krenula da leči decu sa retkim bolestima, a ja ću vam reći da država leči samo 10 naših malih sugrađana, 10 deteta koja boluju od retkih bolesti. Od retkih bolesti u Srbiji trenutno boluje pola miliona građana Srbije, a od toga je veliki procenat dece. Što se tiče najugroženije dece, desetoro je pokriveno sa terapijom, a desetoro još uvek nema terapiju. Zato je potrebno, kolega Karić je rekao, da se poveća ovaj fond za retke bolesti.
Mojim amandmanom, koji ste odbili a o kome ću kasnije da pričam, tražio sam kompletno pokrivanje dece za lečenje od retkih bolesti, ali da budu tema sva deca, ne samo ovih desetoro, da sva deca budu pokrivena i da budu pokriveni svi pacijenti koji boluju od retkih bolesti.
Udruženje roditelja dece koja boluju od retkih bolesti na Tviteru se zovu "Nevidljivi ljudi". Taj naziv su dali zato što ih država ne vidi. Dajte da kao parlament učinimo te "nevidljive ljude", te njihove patnje, vidljivim i da na jedan humani način rešimo te njihove životne probleme, probleme njihove dece, da njihova deca ostvare to ustavno pravo da budu lečena. Hvala.

Poštovani predsedniče, pre par dana sam u ovom domu otvorio pitanje finansiranja zdravstva i lečenja naše dece i lečenja naših građana. Tada sam rekao da budžet ne sme biti restriktivan za lečenje naših građana, da na zdravstvu Srbije ne smemo štedeti. Ponavljam to svakog meseca, zato što imamo puno problema u sektoru zdravstva.
Naše zdravstvo je na kolenima, naše zdravstvo je u jednom nokautu iz koga se ne možemo podići. Ali, ono što je prioritet svakako mora biti lečenje dece i ja, verovali ili ne, sam uzeo samo stavku Ministarstva finansija, pošto sam tu video najviše para koje, po meni, nisu dobro kamuflirane, pa onda piše stavka – usluge po ugovoru, pa piše stavka – specijalizovane usluge, pa piše – subvencija nefinansijskim preduzećima, pa onda piše – nabavka domaće finansijske imovine. Ja sam kroz ove amandmane našao sredstva koja želim da preusmerim u Ministarstvo zdravlja kako bi deca koja boluju od retkih bolesti konačno bila skroz pokrivena. Vi ste kao predsednik Skupštine pokazali dobru volju da pomognete lečenju dece. Mislio sam da će to isto biti i od strane republičke Vlade i od strane ministra finansija, da konačno rešimo problem lečenja dece od retkih bolesti.
Puna su usta političara koji kažu – mi smo rešili problem, to ranije niko nije finansirao, mi smo rešili problem finansiranja lečenja dece od retkih bolesti. Kažem vam sa ovog mesta da to nije tačno, samo je desetoro dece pokriveno sa terapijom. Ostala deca nisu pokrivena sa terapijom od retkih bolesti. Ovo je skupa terapija, ali ova terapija mora biti dostupna svoj deci koja boluju od retkih bolesti.
Trenutno imamo desetoro dece koja su pokrivana, a imamo desetoro dece koja nisu pokrivena. Imamo ukupno 60 građana Srbije koji boluju od teških, retkih bolesti, od kojih je praktično samo desetoro dece pokriveno. Znači, 50 građana nije pokriveno.
Moram da vam kažem kao osoba koja je član Organizacionog odbora Kongresa retkih bolesti, da o ovoj temi moramo da pričamo i da ovo konačno moramo da rešimo. Našao sam stavke u budžetu gospodina Dinkića, iz njegovog ministarstva i preusmerio namenski za lečenje dece od retkih bolesti. Ta suma novca na godišnjem nivou je četiri miliona evra. Ta suma novca je predviđena od strane resornog ministarstva za milion i šesto. Znači, dopunu sam uzeo sa stavki, kao što sam rekao, iz Ministarstva finansija, usluge po ugovoru. Mislim da usluge po ugovoru ne bi trebalo toliko para da potroše, nego da ta sredstva budu preneta na finansiranje lečenja dece koja boluju od retkih bolesti.
Druga stvar koju sam skinuo od strane Ministarstva finansija su sredstva koja bi trebalo da budu prosleđena republičkom fondu da organizujemo lečenje i slanje dece na transplantaciju srca u inostranstvu. Nedopustivo je više da samo gledamo decu i roditelje koji mole na ulicama gde su primorani da vode svoju decu, da pokazuju da su ta deca stvarno bolesna, kako bi im neko dao novac. To je nešto što je nedopustivo.
Pre dva dana sam rekao da je osnovno ustavno pravo građana Srbije da bude lečen. Ukoliko ne postoje uslovi u Republici Srbiji da dete bude izlečeno, moraju se obezbediti sredstva da to dete bude poslato u neku referentnu kliniku i da tamo bude operisano.
Ponudio sam rešenje, zakazao Odbor za zdravlje i porodicu, na kome je bio i direktor fonda i ministarka zdravlja i tada smo se složili da ćemo taj problem rešiti. Zadnji rok je 15. jul. Ali, pitam – šta deca da rade do tog 15. jula koja, čuli smo i od poslanika Đurića, čuli smo i od nekih dobronamernih ljudi u ovom parlamentu, šta oni da čekaju do tog velikog dana, 15. jula, kada treba da dobijemo informacije koje je skupština tražila Ministarstvu zdravlja i republičkom fondu. Znači, sredstva postoje. Ovim amandmanom sam sredstva iz Ministarstva finansija povukao po stavci – subvencije javnim nefinansijskim preduzećima. Mislim da su životi naše dece mnogo važniji nego finansiranje nekih preduzeća koja nisu funkcionalna, koja nemaju dobit, nego borba za život.
Treća stavka je nabavka aparata za zračnu terapiju. Svedoci smo da su liste za čekanje postale jedna velika moda u Srbiji. Ja te liste za čekanje nazivam potencijalnim listama za korupciju i smatram da su liste preko kojih se korupcija vrši u zdravstvu. Mnoge liste su veštački napravljene, ali sam užasnut kada vidim da građani Srbije koji boluju od malignih oboljenja moraju da čekaju više od dva, tri meseca da bi došli na red za zračnu terapiju u Nišu, u Novom Sadu, u Kragujevcu. To ne smemo da dozvolimo.
Našao sam sredstva isto u budžetu gospodina Dinkića, preusmerio ih namenski pod stavkom – nabavka domaće finansijske imovine. Šta je nabavka domaće finansijske imovine, ako ne kupovina medicinskih aparata koja bi smanjila, odnosno uništila liste za čekanje za zračnu terapiju. Evo, par nekih stvari. Ne možete reći da nema para. Para ima, samo treba da postoji dobra volja da bi se problem rešio.
Vi ste odbili ovaj amandman, ali ja nemam nameru da stanem. I dalje ću da insistiram i da pričam o ovome zato što ti ljudi, u pređašnjem javljanju sam rekao, roditelji koji čuvaju decu koja boluju od retkih bolesti, gospodine Mlađane Dinkiću, vi ste aktivnim barem na Tviteru, za razliku od mnogih vaših kolega, na Tviteru su se ti ljudi, ti roditelji koji se bore za živote svoje dece registrovali kao "nevidljivi ljudi". Registrovali su se tako i zovu se tako na Tviteru zato što ih ne vidite. Dajte da pokušamo da ih vidimo svi, dajte da pokušamo da izlečimo tu decu, a ne da kažemo – nema para. Nema para za ovo, nema para za ono, a ima za svakakve stvari koje nisu potrebne.
Najvažnije državi Srbiji je da obezbedi lečenje svojih građana. Neću stati. Uvek ću se boriti kroz poslanički klub DS da ukažem na ovo. Kada kažete – ne može se rešiti problem, problem se može rešiti, samo ne postoji dobra volja. Da postoji dobra volja, ove tri devojčice koje čekaju na transplantaciju srca bi malim sredstvima bi mogle da se reše.
Kada postoji dobra volja, kao pre deset godina u Republici Srbiji, problem je bio transplantacija koštane srži za našu decu, tada se našlo rešenje, pa smo u Padovi napravili državni ugovor sa bolnicom u Padovi, pa su naša deca imala beneficiranu cenu po kojoj su slata za transplantaciju koštane srži i taj program je živeo deset godina. Zašto niko od tih naučnika u tim ministarstvima vašim i u tom Republičkom fondu ne sedne u avion i ode u Padovu, ne ode u Cirih, ne ode u London, napravi neki dogovor sa nekom od bolnica, da decu koju moramo da šaljemo za transplantaciju srca, to ne uradimo?
Ponavljam i završavam, potrebna je samo dobra volja. Nemojte se izvlačiti da nema para. Na stavkama u vašem budžetu vašeg ministarstva našao sam sredstva koja bi rešila sve ove probleme. Hvala vam puno.

Pretpostavljam da ste očekivali da ćete da me zbunite sa ovim vašim pitanjem. Ne bih bio neozbiljan da sedim i da pričam ovde. Pričam u ime Udruženja roditelja dece koja boluju od retkih bolesti. Rekao sam da sam član Organizacionog odbora Nacionalnog kongresa koji će pričati o retkim bolestima, da tu decu učinimo vidljivom. Ako niste pročitali moje amandmane na vaše neke stavke u vašem budžetu, potrebno je četiri miliona evra na godišnjem nivou da rešimo problem lečenja dece od retkih bolesti.
Druga stvar, koju me niste pitali, a to je - kako rešiti plaćanje transplantacije srca u Evropi? Kažem vam, operacija male Tijane u Hjustonu od milion i nešto evra nije realna cena. To je neka tržišna cena kojom su Amerikanci gledali da iskoriste problem te male devojčice. Cena se kreće od 80.000 do 100.000 evra za transplantaciju srca. Ako napravite međudržavni ugovor sa državom između dva ministarstva, ako napravite ugovor između dve bolnice, ta cena će biti znatno niža.
Ono što je važnije, zamislite roditelje koji dobiju dijagnozu svog deteta da će dete da umre, da oni moraju da traže novac i da moraju da traže kliniku. To mora država da radi. Pozdravljam napore i predsednika Skupštine. Mislim da se apsolutno od početka barem nas dvojica po tome razumemo. Znači, potrebna je samo dobra volja. Kada postoji dobra volja, možemo da rešimo problem. To nije nepremostiv problem. To je samo želja da skrenemo pažnju – ma šta to mene briga, to nije moje dete. To su naša deca.
Dao sam cifre za retke bolesti. Omogućite četiri miliona iz vašeg ministarstva, tačno sam vam stavio stavke, prebacite ih Ministarstvu zdravlja u Fond za retke bolesti. Za transplantaciju srca sam vam isto rekao koliko košta. Hvala.

S obzirom da tražite tačne podatke, malo pre sam vam dao tačne podatke za lečenje dece od retkih bolesti. Nastaviću i reći ću vam, nije loše da i javnost čuje, da naša mala deca boluju od Pompeove bolesti, od Fabrijeve bolesti, od Gošeove bolesti, od MPS mukopolisaharidoza tip I i tip II.
Tih osoba ima 60 sa tim teškim bolestima, od toga je dvadesetoro dece, a samo je desetoro dece pokriveno terapijom. To su vam zvanični podaci. Ako želite, to možete dobiti i od Instituta za majku i dete i možete dobiti od organizacije roditelja dece koja boluju od retkih bolesti.
Ono što mali broj ljudi zna je to da skoro 400 hiljada ljudi u Srbiji ima neku vrstu retkih bolesti, ali ne tako opasne kao što su ove koje ugrožavaju život. Zato je potrebno, ako smo našli novac za desetoro dece da ih zbrinemo, imamo još 10 mališana koji boluju od retkih bolesti, naveo sam i tipove, trenutno su pokrivena deca od "Gošeove bolesti". Šta je za decu od "MPS" bolesti tip jedan ili tip dva? Šta je za "Batenovu bolest"? Opet ponavljam, potrebna je samo dobra volja. Vi pokušavate, ipak ste duže u politici i iskusniji ste političar od mene, da me uvedete u neke doskočice. Govorim vam samo podatke koje meni daju bolesni ljudi. Ovde nastupam kao lekar a ne kao političar i apsolutno me ne interesuju politički poeni. Ovo je borba za život tih ljudi i tu nema pardona. Zato se sa nekima razumem, a sa nekim se ne razumem i ovom prilikom se zahvaljujem predsedniku Skupštine.

Poštovani ministre, slušajući ovu raspravu o rebalansu budžeta, moram da skrenem pažnju na nešto što je najvažnije, a to je borba za život naših građana. Dok mi ovde pričamo i borimo se nekim argumentima, pričamo o nekim brojkama, reći ću vam da ovaj rebalans budžeta, kao i prethodni budžet ove republičke Vlade nije uvažio zdravstveno stanje naše nacije, a ja smatram da je to najvažnije, važnije od svakog pregovora sa EU, od bilo čega.
Dok mi sada ovde pričamo, tri devojčice se bore za život. Jedan iz vašeg Vlasotinca koja treba da ide u London na transplataciju srca, jedna iz Erdevika koja treba da transplatuje i srce i pluća, jedna iz Prokuplja, gde se građani Toplice udružuju kako bi pomogli tim građanima.
Pitam vas, da li ovaj budžet treba da bude budžet građana Republike Srbije ili treba da bude budžet Republičke Vlade, koja bi zadovoljila neke svoje ambicije i neke svoje stvari u resornim ministarstvima.
Zdravlje nacije je najvažnija stvar. Na zdravlju ne smete štedeti, vi štedite na zdravlju, vi osuđujete ovu decu, bukvalno, ja neću izgovoriti tu najstrašniju reč i tu dijagnozu, vi njih osuđujete, zato što nema para i vi kažete tim roditeljima, mi nemamo para za lečenje vaše dece.
Boriću se, dokle god to ne promenimo kroz DS, jer je ovakav nehuman način gde ne vidite patnju roditelja koji moraju da mole i prose na različitim humanim akcijama, po različitim televizijama, gde dobijaju podršku novinara, medija, ali to nije dovoljno, jer moraju da dobiju podršku ove države.
Pored ove tri devojčice, reći ću vam da li ste za čekanje onkoloških pacijenata nisu smanjene. Obećanje je bilo da ćete kupiti aparate za zračnu terapiju i da ćete smanjiti liste za čekanja. Liste se gomilaju i za operaciju katarakte, povećao se taj broj, opet više od 20.000, a rekli smo prošle godine, smanjićemo taj broj, a ovog puta vam govorim da se taj broj još više povećao. Povećava se broj pacijenata koji čekaju na onkloški tretman. Ljudi, 21. vek, gospodine Dinkiću, ja bih vas zamolio, bar da me pogledate u oči i da kažete, znači, u 21. veku, naši građani umiru zato što niko u Vladi nema obraza, nema morala da kaže, odvojiću pare.
Šta vama važe ti novci za gondolu, šta vam znači novac, šta vam znači novac za brodogradnju, šta vam znači kredit za Republiku Srpsku, za računare i vagone? O čemu pričamo? Dajte, to je novac građana Srbije, nije vaš novac, dajte da prvo izlečimo našu naciju, pa da nakon toga ulažemo u neke dalje investicije.
S obzirom da nemam puno vremena moje poslaničke grupe, reći ću vam da je naše zdravstvo, zdravstvo srednjeg veka. Reći ću vam da u mnogim bolnicama nemate ni aparate za anesteziju, da u mnogim bolnicama nemate aparate za sterilizaciju i onda se čudite što imate klepsielu, što imate različite epidemije. Zato što niko ne vodi računa u Ministarstvu zdravlja u proteklih 20 godina, a u proteklih 20 godina ste imali najveće ingerencije u tom ministarstvu.
Naše zdravstvo, sistem zdravstva Srbije je poražen i građani Srbije to vide svakog dana. Molim vas da se u narednim danima kroz amandmane koje sam ja podneo u ime DS, našao sam sredstva gde sam skinuo sa vašeg Ministarstva finansija, različite specijalizovane usluge, što ja ne razumem šta to radite, subvencije javnim nefinansijskim preduzećima, da taj novac usmerimo onima kojima je to najpotrebnije, a to su naša bolesna deca. Hvala.

Poštovani predsedavajući, stvarno sam zbunjen kao lekar i kao profesor Medicinskog fakulteta koji je ceo svoj život posvetio borbi za život i zdravlje građana i današnje moje istupanje je bilo da skrenem pažnju na ugroženost sistema zdravstvene zaštite od strane ove Vlade, koja nema sredstva u budžetu da reguliše normalno lečenje naših građana.
Možda ćete sad da odreagujete, sigurno hoćete, mene je pogodilo i vaše izlaganje i izlaganje vašeg šefa poslaničke grupe, mislim da bi trebali barem da budete toliko dostojanstveni da se pokrijete ušima, jer je vaš potpredsednik G 17 plus, Tomica Milosavljević, uništio srpsko zdravstvo. Vi ste duže u sektoru zdravstva nego engleska kraljica i ja vas molim da ne morate da nastupate.
Hoću samo da kažem da ovaj budžet nije našao sredstva za našu bolesnu decu, da nije našao sredstva za lečenje naših građana, ali je našao sredstva za kupovinu bolnice koja nema svrhu, gde je ležao samo jedan pacijent, pa da li ćemo kupovati fabrike sa stiroporom, da li sada moramo da trošimo 20 miliona evra za zdravstvene elektronske knjižice, zbog čega?
Da vas podsetim, 2008. godine, EU je dala 72 miliona evra za izradu informativnog sistema, ovo su informacije od Ministarstva zdravlja koje sam ja tražio kao predsednik Odbora za zdravlje i porodicu, ko je pojeo 72 miliona evra za elektronske zdravstvene knjižice i za izgradnju informacionog sistema u Srbiji. Moje pitanje, nakon dobijenog odgovora ću tražiti odgovornost, s obzirom da su potrošene velike pare, a da ništa nije urađeno na ovom planu.

Poštovani predsedavajući, završiću ovo moje današnje izlaganje konstatacijom da sam jako razočaran, s obzirom da se ovde radi o bolesnim građanima Srbije, o bolesnoj deci, a rasprava u parlamentu je bila nedolična za srpski parlament.
Ono o čemu sam ja pričao je osnovno ustavno pravo svakog našeg građanina – da bude lečen. Ustavno pravo u ovoj Srbiji je narušeno. Naša deca, kada me gospodin pita – a od čega su ugrožena – ako neko treba da transplantira srce, a šta mislite, od čega je ugrožen? Svaki dan je bitan. A mi se ovde prepiramo na ovaj način. Ne mogu da shvatim kako oholo i jedno prelaženje preko nekih jako bitnih tema...
Ovde pričamo o bolesnoj deci. Ima para u budžetu Srbije. Nije tačno da ih nema. Pogledajte amandmane koje je uložio Dušan Milisavljević, pa ćete videti. Uzeo sam pare iz Ministarstva finansija koje su nejasne, gde se nejasno troše. Gospodine Dinkiću, proverite amandmane koje sam uložio. Sav taj novac koji ste vi usmerili u vaše ministarstvo želim da usmerim u Ministarstvo zdravlja i da usmerim na bolesnu decu.
Dajte da novac potrošimo na bolesnu decu, da izlečimo decu, a ne na gondole, ne na kanale, ne na avione, ne na bombone, nego na bolesnu decu. To je moja tema i zato se vi nervirate, zato što trošite pare građana Srbije na gluposti, a ne na zdravlje građana.

Poštovani predsedniče, koleginice i kolege narodni poslanici, reklamiram povredu Poslovnika član 237. – postupak za vršenje nadzora nad radom državnih organa, organizacija i tela.
Danas niste uvrstili u dnevni red izveštaj Zdravstvenog saveta Republike Srbije. To je regulatorno telo koje radi i koje dobro radi svoj posao. Skupštinski Odbor za zdravlje i porodicu je usvojio godišnji izveštaj Zdravstvenog saveta Srbije, a Skupština Srbije je pokazala nebrigu prema zdravstvu u Srbiji ne stavljanjem na usvajanje jednog dobrog izveštaja koji je skrenuo pažnju i na korupciju u zdravstvu Srbije i na neke mere koje bi trebalo Ministarstvo zdravlja da preuzme i da radi.
Molim vas, ako smo danas napravili tu grešku, da što pre kao predsednik Narodne skupštine Republike Srbije stavite na dnevni red i da izglasamo izveštaj Zdravstvenog saveta Republike Srbije, s obzirom da je to uloga Narodne skupštine. Današnjim ne stavljanjem na dnevni red godišnjeg izveštaja Zdravstvenog saveta pokazujete nebrigu prema zdravstvenom sistemu Srbije. Hvala.

Poštovana predsedavajuća,poštovana ministarka, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nekoliko zadnjih diskutanata je pričalo o problemima zdravstva povodom ovog amandmana broj 6. i spomenuta je moja izjava u jučerašnjem "Utisku nedelje" kada sam naveo podatak da je srpsko zdravstvo na 34 mestu u Evropi, ne u EU nego u Evropi.
Zvanično tvrdim da je ovo jasan podatak koji je po prvi put ispitivano srpsko zdravstvo i nisu ispitivane samo zemlje članice EU nego su ispitivane sve zemlje evropskog kontinenta, na žalost mi smo na 34 mestu. Odgovornost svakako da ne nosi sam ministarka, nego nose i ministri pre toga. Nose godine iza nas, ali je to pokazatelje da moramo da se uzmemo u pamet i da priznamo da je nešto trulo u državi Danskoj i da nam sistem ne funkcioniše. Jer, ako ga mi hvalimo u ovoj sali da je super, ministarka će uvek reći da i uvek će morati da brani sistem koji predstavlja. Kažem vam da su eksperti i Evropske komisije, a ovo je radio European health consumer indeks za Evropsku komisiju za 2012. godinu koji je štampan i printa decembra meseca. Članovima Odbora za zdravlje i porodicu mogu da distribuiram, a mogu i svim narodnim poslanicima koga to interesuje da vidi jedan vrlo ozbiljan izveštaj po mnogim stavkama i o kvalitetu pružene zdravstvene usluge..

Tema je amandman o dostupnosti, tako da ovaj izveštaj tretira i dostupnost zdravstvenih usluga naših pacijenata i upravo je po tome Srbija na tom poslednjem mestu, na 34 mestu.
Ono što sam želeo da kažem je da pored ovog izveštaja postoji izveštaj i na Ekonomskom savetu u Davosu, početkom godine, gde je Srbija pala za više od 23 mesta i sada se nalazi na 64. mestu. To su sve pokazatelji da moramo vrlo ozbiljno i zajedno da uđemo u proces reformi sistema zdravstva, ne zato da bi nas neko pohvalio nego zato da građani Srbije imaju mnogo kvalitetnije zdravstvo. To je nešto što mora da nas ujedini i nešto što ne trebamo da vadimo oči jedni drugima i da kažemo – krivi su ovi pre mene, ja nisam kriv, itd. Krivi smo svi mi ako nemamo dobro zdravstvo. Jer, svako od nas može jednog trenutka postati pacijent i kada postanete pacijent, dođete u vrlo loše zdravstvene ustanove koje su siromašne, koje ne odišu 21. vekom, koje nemaju dobre aparate, koje imaju nezadovoljne lekare, koje imaju nezadovoljne sestre, sistem koji ne funkcioniše, gde vas prebacuju na privatne ordinacije, itd. Znači, totalni jedan haos.
Upravo se amandmanom broj šest kaže – dostupnost zdravstvenih usluga za naše građane. Znači, dobra volja od strane poslaničkog kluba DS, od mene kao narodnog poslanika postoji i ne želim da ciljam na bilo koga u proteklom periodu, želim da ciljam napred i da kažem da nije dobro, koliko god neko govorio da je dobro. Kao što, na primer, ministarka kaže da ima lekova, ja vam kažem da građani Srbije kažu da nema lekova i ja pre verujem građanima Srbije nego ministarki. Juče sam u emisiji "Tačno" naveo milion lekova koliko fali u Srbiji i šta je razlog zašto fale lekovi. Ali, pošto je tema amandman broj šest, neću o tome.
Poenta je da pokušamo. Zdravstvo traži puno para. Mi smo siromašna zemlja. Svakako da sam svestan da ne možemo preko noći popraviti sistem zdravstva ali da možemo da pokažemo da želimo. Ukoliko se pokaže dobra volja, postoji mogućnost da se nađe rešenje. Ja još uvek pravu i dobru volju za sistemsku reformu srpskog zdravstva od 1990. godine nisam video. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, ovaj amandman tretira materijalne mogućnosti sistema zdravstva Srbije. Pozivamo se na to da je sistem zdravstva siromašan, da ne može da pruži kvalitetnu zdravstvenu zaštitu našim pacijentima, našim građanima.
Postaviću kroz moj govor i pitanje odgovornosti određenih ljudi. Skoro smo imali izjavu ministarke zdravlja koja je nazvala nonšalantnošću ljude koji su trebali da pokrenu izgradnju kliničkih centara na dobijene kredite Evropske banke, koje smo dobili neke 2007. godine. Ti klinički centri su trebali da zažive 2012. godine. U situaciji smo da 2013. godina ide, da je 2013. godine jedino Klinički centar u Nišu, što ja pozdravljam, i rukovodstvo tog kliničkog centra uspelo da uradi predviđene projekte i da juna meseca uđe u otvaranje tog tendera.
Ne bih se složio sa ministarkom da je to nonšalantnost ljudi koji su vodili ove projekte, koji su pojeli građanima Srbije između osam do deset miliona evra. Kada pričamo o materijalno lošoj situaciji sistema zdravstva, ovde ukazujem da je neko proteklih godina potrošio blizu deset miliona evra na projekte koje je trebao da uradi kako bi Evropska banka dala ove kredite da krenemo u izgradnju naših kliničkih centara koji bi bili dostojanstveni za naše građane. Ne slažem se sa ministarkom da je to nonšalantnost. Po meni je to kriminal, nesposobnost i zato smatram da neko treba da snosi odgovornost. Neko ko se poigrao sa jako dobrim kreditom koji mi već sada otplaćujemo, koji ćemo otplaćivati u godinama koje dolaze, a koji treba da pruži bolju zdravstvenu zaštitu našim građanima, nije nonšalantnost, već treba da se jasno kaže ko je bio u tim komisijama, ko je radio i da se traži odgovornost za te ljude.
Što se tiče problema, pa nemamo dovoljno dokumentacije, a deset godina radite na tom problemu, ne znam šta je tu rađeno i tražim da se to ispita. Siromašna smo zemlja, ali baš zato što smo siromašni…
(Predsedavajuća: Gospodine Milisavljeviću, hajde sad malo o amandmanu na član 6. Molim vas da se vratimo na temu.)
Mislim da je ovo jako bitno. S obzirom i da amandman priča o materijalnim mogućnostima sistema zdravstva, javno ukazujem gde je otišao naš novac. Pozdravljam borbu i protiv korupcije, ali za mene je važnije gde je novac. Građani Srbije pozdravljaju hapšenja, ali građani Srbije pitaju gde je novac. Pitam vas ko je pojeo taj novac, gde je taj novac? Dajte taj novac, koji su ti hohštapleri, ti banditi pokrali, vratimo u budžet Republike Srbije i da ga koristimo u korist građana naše države.

Replika, ne zato što se ne slažemo da li sam pričao po amandmanu, ne slažem se i ograđujem se od izjave kolege koji je rekao da su lekari radili eksperiment na pacijentu. Mislim da ni jedan lekar, ne u Srbiji, nego bilo gde u svetu, ne radi eksperimente. Eksperimenti se čak ne rade tako lako ni nad životinjama. Morate da dobijete posebne dozvole da radite eksperiment.
Ovo je jedna velika uvreda za doktorsku profesiju i ja se ograđujem, kao lekar i kao profesor, od ove vaše izjave. Hvala puno.

Poštovani predsedniče, poštovana ministarka, koleginice i kolege narodni poslanici, ovo što je sada ministarka rekla je za mene frapantno. To je nešto na šta sam ja i prošle godine u parlamentu ukazivao, na liste za čekanje za pacijente koji treba da operišu kataraktu i njih u Srbiji ima više od 20.000 koji čekaju, koji su bukvalno izgubili vid, koji ne mogu bez nekog člana porodice da funkcionišu. Znači, 20.000 građana Srbije ima problem.             
Ministarka je rekla šta je bio problem. Znači, za mene je frapantno ovo što sam čuo. Neki direktori klinika su uradili tendere tako da bi tenderi praktično bili neuspešni, tako da bi se formirale liste čekanja, tako da bi se pacijenti prebacili u njihove privatne ambulante, tj. klinike. Mene zaključak navodi na to i siguran sam da je to.
Sada postavljam pitanje – da li smo mi kao Skupština koja ima sva prava da kaže da to nije dobro, da je to kriminal i da stanemo u zaštitu naših građana da te direktore otpustimo, a te bih direktore koji su se drznuli da zdravlje građana Srbije, ne vide kao jednog bolesnog ili slepog pacijenta, nego ga vide kao 300 ili 500 evra, prebačenog u svoju privatnu ordinaciju. Znači, da pokrenemo i krivične prijave protiv nekog.
Hajde konačno da stanemo, stvarno da kažemo nekome – neko je loše radio svoj posao, neko je namero minirao tendere i neko je namerno te tendere srušio kako bi bila favorizovana njegova oftamološka klinika. To je istina. Prošle godine sam to pričao, imao sam ovlašćenje jednog pacijenta, koji mi je dao, ja kažem – Dušane budi moj advokat za medicinu, budi moj advokat da se domognem do oftamološke klinike, gde me 20 puta vraćaju, gde me lažu samo da bi me prebacili u svoju privatnu ordinaciju. To je kriminal po meni.
Znači, 99% ljudi u zdravstvu u belom mantilu je super i ja zastupam ljude u belom mantilu, ali ne zastupam ljude u crnim mantilima, a to su lekari koji su prešli tu crvenu Hipokratovu liniju, koji pacijenta ne vide kao pacijente, nego ga vide kao novac. Ovo što ste vi rekli za mene je frapantno.
Pretpostavljamo sam da je to, ali ste vi sada rekli istinu. Vi ste sada rekli istinu. Vi ste rekli da je lista za čekanje 20.000 građana Srbije napravljena tako što su određeni direktori zdravstvenih ustanova pravili tendere koji su pribavljali određeni deo materijala za operaciju katarakte ali to nije bilo dovoljno kompletno da se to uradi do kraja i ta lista je napravljena da je došlo do 20.000.
Kao predsednik Odbora za zdravlje i porodicu tražim odgovornost direktora koji su napravili takve liste za čekanje, koji su doveli građane Srbije do toga da budu slepi, samo zato što bi oni hteli da budu bogati. E, pa ne mogu da se bogate na bolesnom i siromašnom građaninu Srbije i zahtevam odgovornost za te i takve ljude. Ti ljudi nisu zaslužni da nose beli mantil, ti ljudi, zahtevam da podnesu i odgovornost zašto su to uradili.
Zahvaljujem se rukovodstvo Kliničkog centra, koji je smenio određene direktore koji su uradili slične tendere, ali tražim da to bude slučaj suda u Srbiji gde god je tender pravljen tako te je štimovan kako bi propao, kako bi njegova privatna ordinacija ili klinika favorizovana. Hvala vam puno.