Poštovani predsedavajući, poštovana ministarka, prof. Slavice Đukić Dejanović, predstavnici Ministarstva zdravlja, koleginice i kolege narodni poslanici, danas pred nama je jedan jako bitan zakon, po meni jedan od najvažnijih zakona koji tretiraju naša prava. Svako od nas u jednom trenutku može postati pacijent i suočiti se sa problemima koji postoje u sistemu zdravstva Srbije.
Nije tajna da sam više nego javno, jasno i puno puta konstatovao da sistem zdravstva u Srbiji zadnjih 20 godina jako loše funkcioniše, da je u jednom stanju, ne nokdauna, nego nokauta, jednog trajnog nokauta iz kog ne može da ustane i da pruži brigu, pažnju i lečenje našim građanima.
Trenutno naš sistem zdravstva funkcioniše jedino na entuzijazmu lekara i medicinskih sestara, koji savesno i odgovorno rade svoj posao u želji da pomognu građanima Srbije.
Kakva su naša prava kada se razbolimo i kada se suočimo sa stanjem u našem zdravstvu? Jako loša. Nekoliko nedelja unazad pokušavam da skrenem pažnju na ono što se desilo u Srbiji, a to je velika humanitarna akcija građana Srbije i njihova borba za srce male Tijane. Sa čuđenjem mogu da konstatujem da je država bila gluva, slepa, po strani, gledala je borbu roditelja za život svoga deteta, gledala je borbu tog malog deteta koje je moralo da ide i na štandove nekih humanitarnih akcija kako bi se ljudi uverili da je to dete stvarno bolesno. To je za mene jezivo, poražavajuće i mi moramo na ovom primeru, gde su građani Srbije jasno rekli da nešto ne valja u sistemu zdravstva, da nije normalno da sistem zdravstva ne prepozna potrebe male Tijane, male Kristine, da nešto nije dobro i da moramo to da menjamo. Ovaj zakon uvažava prava pacijenata, a ja vam kažem da se svakog dana u mnogim bolnicama krše elementarna ljudska prava, prava pacijenata, osnovno ustavno pravo - pravo na lečenje.
Ovu moju diskusiju ću još jedanput usmeriti ka institucionalnom rešavanju problema lečenja dece u inostranstvu. Mogu da vam kažem da sam pre par minuta imao i sastanak sa šefom Kabineta predsednika Narodne skupštine upravo sa ovom temom, da sam pre nedelju dana imao sastanak sa ministarkom zdravlja, Slavicom Đukić Dejanović, sa direktorom Fonda, profesorom Babićem, sa Zaštitnikom građana, Sašom Jankovićem i direktorkom Agencije za borbu protiv korupcije, gde sam dao inicijativu kako da rešimo problem. I ovu priliku ću iskoristiti da kažem da rešenje problema mora biti brzo, mora biti sistemsko, da više ne gledamo jadne roditelje koji se suočavaju sa smrtnom dijagnozom svoga deteta i u tom jednom haosu jure, mole, prose za novac kako bi pokušali da se izbore za život svoga deteta. To je jasno kršenje ljudskih, pacijentovih prava od strane države. Država ne sme više da ćuti i da bude gluva za potrebe naših mladih građana, naših mladih pacijenata i ovu priliku koristim da ukažem na ovaj problem.
Dogovor je postignut da se revidira postojeći Pravilnik o slanju dece u inostranstvo Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja. Postojeći pravilnik ne prepoznaje potrebe male Tijane, ne prepoznaje potrebe naših sugrađana koji imaju problem sa transplantacijom srca. Koleginice, ako se već ljutite što pričam o ovome, ovo su elementarna prava pacijenata i ovaj zakon apsolutno mora da reguliše i ta prava.
Drago mi je da danas pričamo o pravim pacijenata i zakonu koji bi regulisao ta prava. O ovom zakonu moj kolega iz Niša, Zoran Radovanović je rekao da je još 2000. godine bilo ideja da se on stavi u skupštinsku proceduru. Mogu da vam kažem da kada sam izabran za predsednika Odbora za zdravlje i porodicu, prvi moj zadatak je bio da napišem Predlog zakona o zaštiti prava pacijenata. Takav zakon stoji u Skupštini Srbije od 18. septembra i do dan danas je bio tema različitih rasprava. Ministarstvo zdravlja je uradilo sličan predlog zakona. Meni je drago da danas imamo prilike da pričamo o ovom zakonu, da imamo mogućnost da poboljšamo u interesu građana Srbije, u interesu pacijenata njihova prava, da se jasno reguliše taj odnos lekara i pacijenta i sva njihova prava.
Želim da vam kažem kao osoba koja je pisala taj zakon, s obzirom da sam se upoznao sa zakonima svih evropskih zemalja koje tretiraju prava pacijenata, sa američkim predloga zakona koji postoji, da je 70% ovog zakona koji predlaže resorno ministarstvo dobro. Međutim, izražavam sumnju u funkcionalnost ovog zakona i zato mi je malo gorak ukus što dobar zakon nećemo biti u mogućnosti da primenimo, što ćemo se saplesti već kroz nekoliko meseci na sprovođenju ovog zakona. Moj predlog zakona je predvideo da Skupština Srbije formira još jedno nezavisno skupštinsko telo koje bi imalo ulogu zaštite prava pacijenata. Zakon koji ćete glasati za nekoliko dana predviđa uvođenje savetnika za prava pacijenta. Kada bi moja ljudska prava i moja prava pacijenta bila ugrožena, meni ne treba neko da me savetuje da li me je neko povredio ili ne, da li je moje dete pretrpelo neku štetu na organu ili ne daj bože da je neko dete egzitiralo, meni treba osoba koja će zaštiti moja prava. Znači, ne da me savetuje, nego da štiti moja prava. Moj predlog je da to budu skupštinsko telo, skroz nezavisno. Imamo nekoliko jako dobrih nezavisnih skupštinskih tela.
Ovaj zakon predviđa da lokalne samouprave formiraju savetnika za prava pacijenata, pa vas pitam da li ste sigurni da u Srbiji od 200 opština sve te opštine imaju kapacitet da formiraju savetnika za prava pacijenta? Da li će mnoge opštine, lokalni predsednici opština ili lokalni šerif, lokalni moćnici, koji će birati te savetnike za prava pacijenata, dozvoliti tom savetniku za prava pacijenata, kada dođe do povrede na samom pacijentu koji traži odštetu, koji traži da tuži tu instituciju, da učestvuje u njegovom savetovanju kako da tu instituciju sankcioniše da se to više ne ponovi?
Mislim da to neće funkcionisati i da će se tu nešto slično ponavljati kao što se ponavljalo u proteklim godinama kada smo imali zaštitnika prava pacijenata koji su bili radnici kliničkih centara, domova zdravlja. Ne pamtim nijedan slučaj da je takav jedan zaštitnik prava pacijenata, koji je radio u kliničkom centru, domu zdravlja ili bilo kojoj zdravstvenoj ustanovi, stao na stranu građana Srbije, stao na stranu pacijenta. Kada bi to uradio, njegov direktor bi ga otpustio i rekao bi mu – čoveče, ti radiš protiv svoje institucije. Potrebno je da imamo nezavisno skupštinsko telo.
Predložio sam nekoliko amandmana koji bi regulisali, koji bi uveli ovo u jednu nezavisnu, sigurnu formu i koji bi dali ovom zakonu vetar u leđa i mogućnost sprovođenja. Ukoliko zakon bude izglasan u ovom obimu, pošto sam već i pisao predlog ovog zakona, već sutradan ću da podnesem predlog izmene ovog zakona i opet ću ga staviti u skupštinsku proceduru. Vreme će pokazati čiji predlog je bio bolji. Mislim da bi Skupština Srbije kao krovna i kontrolna institucija svih državnih organa trebala da ima svoje nezavisno telo koje bi se bavilo zaštitom prava pacijenta.
Puno puta smo pričali kakva su naša prava kada se nađemo u sistemu zdravstva. Reći ću vam da sam javno jasan borac za zaštitu prava pacijenata. Mi se u Srbiji danas na svakom koraku susrećemo sa povredom prava pacijenata. Lista za čekanje su po meni potencijalne liste za korupciju. Puno lista za čekanje kod pacijenata u bolnicama se po meni veštački prave. Puno direktora zdravstvenih ustanova ima privatne ordinacije koje se vode na nečije tuđe ime i puno direktora zdravstvenih ustanova namerno ne učestvuje u aktivnom pravljenju tendera, namerno pravi manjak određenih medicinskih aparata i pomagala koja bi trebala da se pacijentima ugrade.
Kako da objasnimo da u Srbiji i dalji postoji 20.000 građana Srbije koji čekaju na operaciju katarakte? Kako objasniti da u Srbiji i dalje čekamo na operacije kuka? Kako objasniti da je naša nacija škrbava, da nema mogućnosti da država pokrije našim građanima najelementarnije popravke zuba? Mnogo povreda prava naših građana, naših pacijenata je prisutno. Gde god krenete ta prava se krše. Da ne pričam o pravima pacijenata kada dođu u zdravstvenu ustanovu sa svojom zdravstvenom knjižicom, kada plaćaju to zdravstveno osiguranje, a kada ih presretnu presretači, ja ih nazivam presretačima, ne nazivam ih lekarima ili medicinskim sestrama, koji im kažu – ne možete danas biti pregledani u našoj ordinaciji jer nam instrumenti nisu sterilni, imate veliku gužvu, pređite u privatnu ordinaciju.
Dragi moji poslanici, poštovana ministarka, po meni je to zloupotreba položaja, po meni je to krivično delo, da neko koristi muku pacijenata, da ga šalta iz državne institucije u privatnu samo zarad novca. Kažem vam da je lekarska profesija 90% ponosna na ono što radi i da čestito radi svoj posao, ali da imamo desetak posto lekara koji su odavno prešli crvenu Hipokratovu liniju, lekara koji pacijenta ne vide kao bolesnog čoveka, nego ga vide kao 50 ili 100 evra i na njemu gledaju kako da zarade.
Mnogo što šta ne valja u ovom sistemu zdravstva. Uporno ću pričati i istrajavati da uđemo ozbiljno u sistem reforme našeg sistema, jer ovako mnogi pacijenti i gube svoj život, mnogi pacijenti dolaze do stanja invaliditeta, a da država nije reagovala. Zalažem se, pored usvajanja jednog dobrog zakona o zaštiti prava pacijenata u ulazak reforme postojećeg Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Zdravstvenom osiguranju, zato što su oni već jako zastareli, jako su konzervativni i zato što građani Srbije nisu zadovoljni sa ovakvim zakonima.
Reforma ovog sistema je neophodna. Ona je neke 2003. godine, predviđena i po pravilima Svetske zdravstvene organizacije zagovarana, međutim, od tada se ništa nije uradilo. Ako vam spomenem podatak da u Srbiji ima dva puta veća stopa smrtnosti za sve uzroke smrti ili tri puta veća stopa smrtnosti usled bolesti krvi i krvnih sudova, jasna je veličina problema i jasna je poruka o kršenju naših elementarnih ljudskih prava, naših prava da se borimo za život. To znači da nažalost, u Srbiji, nije problem da se razbolite, nažalost u Srbiji je problem da lečite. Zato što mnogi sistemi zdravstva ne funkcionišu na valjani način, na način koji bi omogućio brzo i efikasno zbrinjavanje naših pacijenata.
Dao bih jedan osvrt i na, po meni i po DS, nepotrebno trošenje novca, iako smo siromašna država, iako kažemo nemamo para za zdravstvo. Pitaću – zašto smo dali 10 miliona evra za izgradnju gondola na Kopaoniku? Zašto smo dali 300 miliona evra za prugu Valjevo-Loznica? Ko će da se vozi na toj pruzi? Bolesni pacijenti koji umiru svakog dana? Deca koja ne mogu da idu na lečenje? Zašto bacamo pare i ovako siromašne zemlje? Zašto smo dali 11 miliona evra za subvenciju brodogradnje. Kakva brodogradnja? Jer to ovaj kanal koji će ići do Egejskog mora? Stvarno ne znam. Dvadeset miliona evra kredita Republici Srpskoj za nabavku računara, a za zdravstvo Srbije, a za građane Srbije - ništa.
Ovi ljudi ovde, mogu oni biti kritikovani, neki mogu da ih hvale, ali oni su ušli u jedan sistem koji je uništen. Potrebno je da ova država shvati ozbiljno da je zdravlje naše nacije najvažnije, ako to ne shvatimo iako bacamo pare za ovakve stvari. Dvadeset pet miliona evra je dato od strane Vlade za subvenciju za turizam. Sto trideset dva miliona evra za izgradnju topionice RTB Boru, koja se popela na 300 milina evra. Ukupno 513 miliona evra protraćeno je na ove projekte. Pitam vas za naše zdravlje, a država nije mogla da da pare da se mala Tijana leči u inostranstvu. Pitam vas drugi put, država Srbija, Republička vlada je ćutala kada se mala Tijana borila za život. Kada su građani Srbije ustali i borili se za nju umesto države.
Naš Ustav garantuje pravo na lečenje. Naš Ustav kaže, da svako u Srbiji ima pravo da bude lečen. Ako naša zdravstvena doktrina ne ume da izleči nekog pacijenta, jasno se kaže da Republički fond takvog pacijenta šalje u inostranstvo. Dragi moji prijatelji, članovi parlamenta, mnogo što šta škripi u sistemu zdravstva, iskreno smatram da ovaj zakon je dobar, ali da u primeni će zapasti u ćorsokak. Jako nam je potrebna jedinstvena borba za kvalitetnije zdravstvo. Bez te jedne iskrene borbe za kvalitetnije zdravstvo imaćemo svakodnevno različite humanitarne akcije, i nažalost gledati kako naši građani polako nestaju sa ove planete.
Završiću ovo moje izlaganje sa željom da ovaj zakon pokušamo da doteramo, da ga uvedemo, po meni, u jednu funkcionalnu fazu. Ukoliko prihvatite par nekih amandmana koje sam ja podneo, smatram da će ovaj zakon biti funkcionalan. Ukoliko ne, ukoliko ga vladajuća većina usvoji, ja ću sutradan podneti predlog izmene Zakona o zaštiti prava pacijenata, i kroz šest sedam meseci ćemo videti da li je u Babušnici, Crnoj Travi, Bosilegradu, Vlasotincu ili nekim drugim malim sredinama, neki lokalni moćnik, omogućio zaštitu prava pacijenata ili nije. Ukoliko nije, pozivam vas, ukoliko sada nemate hrabrosti da prihvatite amandmane koji dolaze, možda za vas nažalost iz opozicione stranke, i mene kao opozicionog poslanika, ja ću vas onda moliti da kroz šest meseci, da ovo pravo za zaštitu prava pacijenata uredimo na način koji će biti funkcionalan, da ova skupština usvoji jedno nezavisno skupštinsko telo koje bi se bavilo ovom problematikom. Hvala vam puno.