Hvala vam, predsedavajući, ali samo par napomena.

Ministre, govoreći o ulasku u EU, sad već možemo govoriti hipotetičkom, jer uslovi za naše pristupanje EU su potpuno drugačiji od onih koji su važili za neke druge koji su u međuvremenu postojali članovi EU. Međutim, zato sam i napravio paralelu sa „Otvorenim Balkanom“, dok čekamo taj ulazak u EU, zamolio sam vas da predano radimo na onome što je proklamovana ideja od strane predsednika država. Zvala se „Mini Šengen“, a sada se zove „Otvoreni Balkan“. Mislimo da je to u svakom slučaju, dok svi čekamo taj ulazak u EU, nešto što će doprineti životu svakog čoveka i u Srbiji i svakog čoveka u zemljama u regionu.

Ono što bih još, ministre, da napomenem, obzirom da ste tu i nemamo često priliku da se susrećemo i što svakako možemo da podržimo, je to što dosledno primenjujete mere kada je u pitanju zaštita i zakona, ali i zaštita integriteta i bezbednosti Republike Srbije. Molimo vas da i u narednom periodu prema svima onima koji dolaze iz okruženja, a vrlo dobro znate na šta mislim, a potencijalni su kršioci zakona i na neki način bezbednosti Republike Srbije i dalje, na neki način, ograničavate ulaske u Republiku Srbiju.

Vi znate da su neke zemlje u regionu našim građanima zabranile ulazak, pa čak i ljudima koji su pisci, pesnici, diplomate, čak i ljudima koji su rođeni u tim, pa nije vama, vi ste rođeni u Hrvatskoj, da, primer Hrvatske, čak i ljudima koji su diplomate, a donedavno se u Srbiju moglo ući bez obzira kakvi su ljudi. Mi vam svakako čestitamo na toj meri koju ste počeli dosledno da primenjujete i molimo vas da u njoj ostanete dosledni.

Takođe, prenosim vam zahvalnost iz Republike Srpske u smislu ljudi koji su aplicirali za državljanstva, taj proces dobijanja srpskog državljanstva je znatno skraćen i u zadnje vreme se čekanje na to državljanstvo Republike Srbije svelo na par meseci, čini mi se, do dva meseca u odnosu na par godina što je bilo ranije.

To je veliki doprinos integraciji našeg naroda, svakako poštujući ovo o čemu ste govorili integritet države Bih, ali i drugih država u regionu. Hvala vam.

Hvala, predsedavajući.

Malo vremena je ostalo, ali trudiću se na kraju da u tih četiri minuta sažmem celokupnu današnju raspravu.

Poštovane kolege, poštovani ministre, uvaženi građani Srbije, neko je ranije rekao da ne postoje dobra i loša vremena, postoje dobri i loši ljudi koji ta vremena čine dobrim ili lošim. Postoje njihovi postupci koji to vreme čine takvim kakvim ga čine.

Ceo dan danas slušajući raspravu mogli smo zaključiti da smo neki od nas svakako podržavali u punom kapacitetu ove predloge koji su se našli pred nama, da su opet neki nalazili im mane, a oni treći su pokušavali da daju neki bolji predlog i poboljšaju predlog i predlože neke bolje poslove i bolje postupke, kada je u pitanju posao Vlade u odnosu prema Republici Srpskoj i BiH.

Bilo je različitih predloga i bilo je velikih razlika između onih koji su danas govorili, ali jedna stvar je konstantna i jedna stvar je bila jedinstvena za celokupnu današnju raspravu. Svi učesnici, a tu pre svega govorim o poslanicima SNS, a zašto da ne i o našim koalicionim partnerima, su tražili način da predlože nešto što će doprineti boljitku kada je u pitanju odnos prema Republici Srpskoj i kada je u pitanju odnos prema BiH. To je bilo ono što je bilo jedinstveno za celokupnu raspravu, koliko god mi danas međusobno imali razlike u pogledu na ove predloge. To je ono što je posao Narodne skupštine.

Uvaženi ministre, ono što je posao Vlade Republike Srbije, vi radite na isti način. Vlada u celom kapacitetu pokušava, koristeći benefite napretka Republike Srbije, da prenese sve to na naš narod u Republici Srpskoj, ako hoćete i na ostale zemlje u regionu, ulažući u infrastrukturu, gde je dosad uloženo 88 miliona, sami ste rekli, pomažući policiju u Republici Srpskoj, pomažući zdravstvo, obrazovanje, kulturu, itd, ali i pomažući u svim političkim odlukama gde je to moguće.

Da bismo napravili poređenje, sećate li se, uvaženi poslanici i poslanice, sećate li se, uvaženi ministre i članovi Vlade, sećate li se uvaženi građani Srbije i Republike Srpske nekih prethodnih vremena? Sećate li se šta je bio posao Vlade Republike Srbije u odnosu prema Republici Srpskoj? Ne možete se setiti. Možete se setiti samo onog detalja koji se ticao posla bezbednosnih službi, a odnosio se na progon ljudi iz Republike Srpske i BiH, pogotovo onog dela koji su svoje najbolje godine života davali za odbranu i ove i one zemlje. Odnosio se na njihov progon, hapšenje i slanje u kazamate širom sveta. To je bio celokupan posao koji je radila država Srbija u odnosu prema Republici Srpskoj i BiH. Uporedite vremena. U stvari, uporedite ljude.

Ministre, građani, poštovani poslanici, u ovom pogledu živimo dobra vremena. Živimo dobra vremena, jer ta vremena čine dobri ljudi spremni da rade za narod i u Srbiji i u Republici Srpskoj. Vode ga ljudi koje danas predvodi SNS, a na njenom čelu predsednik i SNS i države Srbije Aleksandar Vučić.

U to ime, ministre, hvala vam na svim tim poslovima, hvala vam što sledite tu politiku. U ovom parlamentu i SNS ćete imati verne saveznike. Živela Srbija! Živela Republika Srpska!

Poštovane kolege, uvaženi građani Republike Srbije, uvažena ministarka sa saradnicima, evo polovina septembra. Verovatno termini, period u godini, dani, na koje je Srbija najponosnija ako se okrene malo unazad i pogleda svoju modernu istoriju.

Naime, upravo na današnji dan, načelnik Štaba srpske vrhovne komande, čuveni vojvoda Živojin Mišić je izdao svoju zapovest i proglas kojom je komandovao srpskoj vojsci na Solunu, konačni proboj, napad i juriš na otadžbinu.

Kaže veliki Živojin Mišić u toj svojoj zapovesti i u tom svom proglasu na kraju: „U smrt, samo ne stajte. Sa nepokolebljivom verom i nadom, junaci, napred u otadžbinu“.

Ja retko ustajem kada govorim sa ove govornice. Međutim, današnja tema i današnji dan, to i te kako zaslužuju. Naime, ova tema zakona koji je danas pred nama je mnogo više od njegovog formalnog značenja koje je sadržano u nekoliko stranica. Ovaj zakon i ova tema su upravo ispunjenje zaveta i želje onih koji su na današnji dan 1918. godine primili komandu od velikog Živojina Mišića.

Njihov zavet i njihova želja je bila upravo očuvanje jedinstva, oslobođenje i očuvanje identiteta srpskog naroda na Balkanu, a onda pored toga i oslobođenje svih drugih koji su sa njim živeli.

Za ovu želju i njihov zavet bili su spremni da umiru mnogi njihovi naslednici u ratovima koji su sledili, a kojih Srbiji i srpskom narodu na Balkanu u prošlom veku nažalost nije falilo. Za ovu želju oni su sami bili spremni da ostavljaju svoje živote u albanskim gudurama, u Plavoj grobnici, na Kajmakčalanu, na Solunskom frontu.

Mi danas kao neka nova politička generacija imamo čast da možda po prvi put konkretizujemo njihove želje na pravi način, da čuvamo jedinstvo kako su to oni želeli i da čuvamo identitet kako su to oni sanjali.

Mi poslanici SNS, pored toga što imamo danas i narednih dana veliku odgovornost koja inače prati svako donošenje, odnosno donošenje bilo kog zakonskog predloga, imamo i lični osećaj sreće što učestvujemo u jednom ovakvom sigurno istorijskom trenutku. Siguran sam da takav osećaj prati i našu sabraću, naše prijatelje i naše kolege u Banja Luci u Narodnoj skupštini Republike Srpske, gde će se skoro istovetan zakonski predlog usvojiti prekosutra.

Međutim, za sve ovo bila je potrebna i vizija, bila je potrebna inicijativa koja je došla prvenstveno od srpskog predsednika Aleksandra Vučića, ali i sprskog člana Predsedništva u Bosni i Hercegovini. Nadam se da će ovakav ili sličan zakonski predlog u nekom periodu biti usvojen i u Skupštini Crne Gore, jer istini za volju ćirilica kao pismo u proteklim decenijama, a možda to ne služi ni na čast Srbiji, najviše se koristila u Crnoj Gori. Na takvo mišljenje su me ponukali događaji od prošlih dana i nada da će oni koji su najveći protivnici srpskog identiteta i SPC u Crnoj Gori postati nešto drugo. Moja nada je proizašla iz događaja koji se desio u proteklih nekoliko sati, da kažem. Naime, članovi porodice dosadašnjeg premijera Crne Gore, Duška Markovića, donedavnog, do prošle godine i sadašnjeg poslanika i jednog od perjanica i vođa napada na SPC su se juče venčali, tj. njegova bratanica Milica se venčala u hramu SPC u Podgorici. Šta drugo može čovek da pomisli već da se u njemu probudi nada da će i oni koji su ustali protiv te crkve promeniti svoje mišljenje, a na to me naveo ovakav postupak članova porodice Duška Markovića. Ja im želim svu sreću u njihovom ličnom životu i da se konačno okanu posla koji su sprovodili proteklih dana na čelu sa crnogorskim predsednikom Milom Đukanovićem.

Što se tiče nas, da se vratimo na ovu Skupštinu i na Vladu Republike Srbije, uvažena ministarka Gojković, nadam se da ćete vođeni vizijom predsednika države nastaviti da se u ovom parlamentu pojavljujete sa ovakvim i sličnim predlozima zakona i vi i ministri u Narodnoj skupštini Republike Srpske. Osnov za to svakako možete pronaći u Sporazumu o specijalnim i paralelnim vezama između Srbije i Republike Srpske i u Dejtonskom mirovnom sporazumu. Time ćete čuvati identitet našeg naroda sa obe strane Drine, a nećete rušiti ni zakonodavni, ni ustavni poredak BiH, niti međunarodno pravo. Evo vam primera u inicijativama predsednika države i srpskog člana Predsedništva.

Na kraju, predsedavajući, sigurno se pitate zašto sam stavio ove zastave pored sebe, nemam običaj da kršim Poslovnik, tj. da radim tako da vi budete taj koji krši Poslovnik. Ovo je svojevrsna poruka i u susret 15. septembru poziv svim našim sunarodnicima u regionu da dostojanstveno obeleže ovaj datum isticanjem zastava na prozore širom Srbije, Srpske, ako hoćete na kraju, krajeva i Crne Gore, ali i regiona i dijaspore u kojoj oni žive. Želimo da tog dana svi uradimo istu stvar, ovaj datum obeležimo dostojanstveno, ali ponosno.

Što se mene tiče kao narodnog poslanika, ja ću kao deo poslaničke grupe SNS ovaj zakon, uvažena ministarka, podržati u danu za glasanje.

Na kraju, unapred da čestitam ovaj veliki dan koji je pred nama uz jedan pozdrav našem narodu - živela majka Srbija, živela Republika Srpska, živeo naš narod na Balkanu. Hvala vam.

Hvala predsedavajuća.

Uvaženi građani, poštovane kolege poslanici, govoreći neki dan o ovom dosta širokom i obimnom zakonskom predlogu koji je nešto novo u srpskom zakonodavstvu, rekao sam da on sam po sebi reguliše odnose ponude i tražnje na tržištu Republike Srbije. Dosta dobro reguliše položaj potrošača, njegova osnovna prava, reguliše čak i nadzor i predviđa sudske, odnosno vansudske postupke kada su u pitanju sporovi, njime je definisano i informisanje samih potrošača i mnogo važnih stvari i jedan potpuno nov zakonski predlog u zakonodavstvu Republike Srbije.

Međutim u toj istoj načelnoj raspravi napomenuo sam da se ovo zakonsko rešenje ne tiče samo onih potrošača unutar Republike Srbije, tim pre imajući u vidu što sve više na zamahu dobijaju regionalne inicijative integracije. Tu pre svega mislim na inicijativu „Otvoreni Balkan“, donedavno se zvala „mini Šengen“, a koja je potekla od strane srpskog predsednika kao nekakav novi politički predlog za sve ljude koji danas žive na Balkanu i nalaze se van granica EU. Ovakva jedna regionalna politička inicijativa doživljava sve više podrške i u samim narodima koji žive u regionu, ali činjenica je i sve više na važnim međunarodnim adresama.

Naime, danas je sprski predsednik u Beogradu ugostio Kristijana Šmita koga je pre nekog vremena jedan veći deo zemalja Saveta za implementaciju mira u BiH imenovao za visokog predstavnika međunarodne zajednice u BiH. Ono što se danas desilo u Beogradu je i Šmitova podrška javna tim regionalnim integracionim procesima. On je naglasio da je važno da i BiH postane deo tih integrativnih, regionalnih procesa koji kao predlog kreću od srpskog predsednika.

Ova poseta danas u Beogradu govori i o još mnogo stvari, njime je gospodin Šmit naglasio važnost Srbije kao jedne, a to je javno i rekao, kao jedne od najvažnijih zemalja i regionu, ali je ovom posetom pokazao koliko je važna politička figura i najvažnija politička figura danas na Balkanu srpski predsednik, Aleksandar Vučić.

Ono što želim posebno da naglasim, jeste briga srpskog predsednika o Republici Srpskoj i o svakom našem čoveku u Republici Srpskoj Federaciji BiH uz potpuno poštovanje međunarodnog prava, ali i integriteta same BiH. Pored te političke brige o svakom našem čoveku napomenuću i onu brigu koja se tiče života svakog od tih naših ljudi, njihovog životnog standarda, a pogotovo briga o infrastrukturnom opremanju Republike Srpske, pa čak i nekih delova Federacije BiH gde žive naši ljudi.

Međutim, drage kolege, sećate li te brige do 2012, odnosno 2014. godine, sećate li se poštovane kolege i poštovani građani Republike Srbije u čemu se sastojala ta briga do tog perioda kada su vlast vršili oni koji sebe danas nazivaju opozicijom u Republici Srbiji. Dok su vršili Tadić, Jeremić, Đilas, sećate li se kako je išla ta briga i saradnja sa našim ljudima u Republici Srpskoj, i u Federaciji Bosne i Hercegovine i ako hoćete i u drugim delovima regiona. Pa, podsetiću vas.

Išla je tako što su se teatralno grlili sa nekim liderima iz regiona i na tome se završavala njihova ekonomska briga, a drugi deo saradnje sa građanima je išao tako što su ljudi iz Republike Srpske, oni koji su svoje najvažnije godine života davali za ovu zemlju, hvatanju u Srbiji kao divlje zveri i slati u kazamate širom sveta. Pa, čak i ako je to bila međunarodna obaveza nije se završavala na tome.

Tragedija je veća samim tim što su tadašnji lideri Srbije, današnja bivša vlast, to slavodobitno saopštavali Srbiji i slavili do duboko u noć. To su oni ljudi koji danas čine bivšu vlast i deo opozicije u Republici Srbiji. Ovo vam govorim da bi ste mogli da napravite poređenje.

Sa onim što danas na političkom, ekonomskom, privrednom i svakom drugom planu radi srpski predsednik kada je u pitanju Republika Srpska, a današnji dan je samo mala paradigma toga i sa onim što su ti ljudi radili do 2012. i 2014. godine.

Samim tim i ono što je ovo zakonsko rešenje, tiče se i tih ljudi. Kako Srbija bude napredovala u svakom, i u političkom, privrednom, ekonomskom i svakom drugom smislu broj potrošača će se povećavati, a ti potrošači će biti oni ljudi koji dolaze iz regiona, pa samim tim i važnost ovog zakonskog rešenja dobija još više na značaju.

Mi ćemo svakako kao poslanici podržavati i ovo zakonsko rešenje, ali što je važnije od svega podržavaćemo predsednika države u politikama koje sprovodi danas i u proteklim godinama kada se to tiče našeg naroda u Republici srpskoj federaciji i regionu uopšte. Hvala vam puno.

Hvala, potpredsedniče.

Uvažene kolege, poštovani građani Srbije, ja ću prvo iskoristiti priliku da se zahvalim prof. Stojmiroviću na vremenu koji je ostavio, to je valjda ta njegova pedagoška crta i svest da je uvek spreman da pomogne mlađima, jer na mlađima nekako svet ostaje. No, da pređemo.

Uvažena ministarka, danas pred nama je Predlog zakona o zaštiti potrošača. Konačni cilj ovoga zakona preciznije i uređenje tržišta ili ako hoćete na kraju krajeva uređenje odnosa između ponude i tražnje. Dosta precizno ste vi, uvažena ministarka, ovde definisali i osnovne pojmove i krenuli ste od osnovnih prava potrošača, pa dalje kroz informisanje, došao si do sudskog i vansudskog postupka, a na kraju odredili nadzor, način kako se vrši nadzor nad sprovođenjem ovog zakonskog rešenja.

Ovaj zakon sam po sebi jeste usklađivanje sa zakonskom normativom najrazvijenijih zemalja Evrope. Međutim, zakon je i nasušna potreba Srbije i njenog tržišta, a Srbija postaje ozbiljno tržište. Posledica je to ozbiljnog i ekonomskog i privrednog i političkog i svakog drugog uspona u Republici Srbiji. Posledica je to razvoja našeg društva u celini, pa na kraju krajeva ako hoćete i uspon na Srbiju u zaštiti svih kategorija i svih segmenata društva, pa i samih potrošača.

E sad, ovakva Srbija i njeno tržište nije samo zanimljiva građanima Srbije koji žive u njenim granicama. Tržište Srbije je danas nešto što je zanimljivo i svim onima koji žive u regionu, pogotovo uzevši u obzir ono što su regionalne i političke inicijative poput otvorenog Balkana koji je donedavno nosio ime „mini Šengena“, pa dolazimo do zaključka da je tržište Srbije nešto što je zanimljivo i svim drugim regionalnim potrošačima, pa i regionalnim investitorima.

Napredak Srbije u tom pogledu se svakako ne može sakriti i sam po sebi istini za volju predstavlja veliku sreću građana Srbije. Međutim, kako bi to rekao naš narod u Crnoj Gori „đe je sreća, tu je i nesreće“, a nesreća je da je Srbija tako uspešna i u svom privrednom ekonomskom i svakom drugom usponu zanimljiva i onima koji su protivnici.

Videćete to proteklih dana na primeru sramnih dešavanja u Crnoj Gori. Videćete da je Srbija uspešna, pre svega trn u oku Milu Đukanoviću, koji je iskoristio priliku da napadne brutalno i Srbiju i njenog predsednika, da te događaje sramne na Cetinju iskoristi za jedan brutalan napad na srpski narod.

Pridružio se Milu Đukanoviću proteklih dana u tom poslu i Bakir Izetbegović iz Sarajeva i ne čudi ih što su u tom poslu se našli zajedno Bakir Izetbegović i Milo Đukanović. To je negde za očekivati, ali potrebno je skrenuti pažnju građanima Srbije na to da se tim napadima istovremeno, ali potpuno istovremeno pridružio i Dragan Đilas u Beogradu, pretnjama i uvredama se pridružio i Dragan Đilas uz pretnju rušenja Srbije.

Da li mislite, dragi građani, da li mislite uvažene kolege da je to slučajnost? Ja u takve slučajnosti ne verujem. Ne verujem da je slučajno u istom danu stigla pretnja od Mila Đukanovića iz Podgorice, u istom danu stigla pretnja Bakira Izetbegovića iz Sarajeva i u istom danu stigla pretnja Dragana Đilasa iz Beograda. Tu slučajnosti nema i u nju ne verujem. Siguran sam da ne verujete ni vi uvažene kolege i građani Srbije i treba uvek takve momente da imate u vidu, pogotovo termine koji se poklapaju.

Međutim, ono u šta ja verujem je takođe i principijelnost predsednika države kada kaže da će sve one strukture koje su prožimale državni vrh u prethodne tri decenije, a bile su usko povezane sa Milom Đukanovićem i njegovim saradnicima –čistiti i dalje iz državnih struktura Republike Srbije. Mi poslanici iz SNS i narod u Srbiji ćemo mu biti verni saveznici u tome.

Što se tiče vas, ministarka i predstavnika Vlade i zakona koji ste doneli u Skupštinu, i njega ćemo podržati u Danu za glasanje.

Hvala predsedavajuća.

Uvažene kolege, uvaženi predstavnici Vlade, poštovani građani Srbije, danas jedan Zakon o kulturi, a sa nama uvažena gospođa ministarka Gojković. Gospođo Gojković, ja se, hteo ja to ili ne hteo, vas sećam iz nekog potpuno drugog asocijacija, jer ste mi za neko drugo vreme, valjda i prirodno, u ovom parlamentu ste proveli dva mandata, koliko me moje znanje i sećanje služi, ne sećam se da je neko bio predsednik parlamenta u dva mandata osim vas.

Zašto to govorim? Vi ste asocijacija za sve ono što se dešavalo u nekom prethodnom periodu u ovom parlamentu. Vi ste neko ko je pretrpeo čak i ozbiljno nasilje braneći ugled ove institucije i vi ste u stvari personifikacija onoga što se dešavalo kada su u ovom uvaženom parlamentu sedeli tadašnji parlamentarni opozicionari, a današnji ulični i kada su se svim silama trudili da uruše ugled ove institucije i naštete ove države.

To je upravo ono što danas gledamo, kada je u pitanju predsednik republike. Naravno, bilo je to i tada, ali evo danas ti isti ljudi svoje napade usmeravaju na predsednika države. Napadi na predsednika države su personifikacija napada na Republiku Srbiju. Isti ljudi, isti akteri.

Vi ste, i mi vas pamtimo iz tog perioda, gospođo ministarka, kao čvrstog i odvažnog borca za ugled ovog parlamenta i ove institucije, a upravo to se očekuje od vas kada je u pitanju pozicija na kojoj ste sada. Čvrst stav i odbrana onoga što u stvari čini suštinu našeg naroda i naše nacije.

Još ranije postoji jedna anegdota, već dosta puta ispričana, nikada ona nije zvanično potvrđena, niti postoji istorijsko utemeljenje, kada su nemačke „štuke“ jurnule na Britaniju, tražeći sredstva za finansiranje odbrane u Velikoj Britaniji, neki ministri u Vladi su Čerčilu predložili da umanje sredstva za kulturu, a on je rekao - pa ako ne branimo kulturu, šta ćemo onda braniti?

Nije to nikada istorijski potvrđeno i ostalo je, kao anegdota, ali i kao podstrek za one koji rade danas poslove poput vas, koji brane kulturu, koja, opet kažem, je srž i suština postojanja jedne nacije, odnosno jednog naroda.

Naime, ne zaboravite, vi ste svakako dolazeći na čelo ovog ministarstva i najavili jedan ovakav deo i ovaj zakon ste nešto ranije najavili i evo ga danas pred nama. Na izgled, kratak i mali, ali veoma, veoma važan i suštinski sadržajan.

Međutim, ono što ohrabruje, ja moram malo proći i vratiti se unazad, je i povećanje sredstava, kada su u pitanju budžetska sredstva za kulturu. Ove godine su ona, oprostite ako pogrešim, za 15% do 20% veća u odnosnu na prethodne godine, ali ono što me posebno raduje, što je povećanje tih sredstava u procentima pratilo i povećanje u istim tim procentima onog dela sredstava koja su usmerena na finansiranje naših društava u regionu, svih onih koji se bave zaštitom kulture našeg naroda u regionu.

O tome smo malo i danas govorili i vi ste se dosta takli te teme i moje kolege, kroz diskusije o Nikoli Tesli, kroz diskusije o Andriću, ali mnogo je tih stvari, još i Selimović i Šantić, jer u poslednjim danima postoje jedne ozbiljne namere da se Šantić, tj. njegovo stvaralaštvo relativizuje i svede u nekakve, takozvane bosansko-hercegovačke okvire. Još jednom napominjemo sa ovoga mesta, Šantić jeste srpski stvaralac, čije stvaralaštvo pripada svima nama koji živimo na ovom prostoru.

Uvažena ministarka, na putu toga bih stvarno i da pozdravim ono što radite, kada je u pitanju saradnja sa institucijama u regionu. I ono što radite posetama u Rumuniji, i ono što radite kada je u pitanju Gradiška, gde ste nedavno sa predstavnicima institucija Republike Srpske otvorili jednu izložbu crteža slikara Milića od Mačve i to jeste pravi put čuvanja kulture identiteta kulturnog nasleđa našeg naroda u celini.

Međutim, moram napomenuti, SPC je jedan od najvećih čuvara identiteta i najvažnijih čuvara identiteta i kulturnog nasleđa srpskog nasleđa. Znate i podsetiću vas na događaj od prošle godine iz Crne Gore, gde su SPC i njeni vernici trpeli ozbiljne udarce, a suština svega toga je upravo pokušaj krađe identiteta i kulturnog nasleđa srpskog naroda u Crnoj Gori.

Dobro je što ste vi kao Ministarstvo i Vlada u Beogradu pokazali jedan potpuno drugačiji pristup. Naime, svakako da pozdravljamo to što ste u prethodnim danima uvažili zahteve patrijarha srpskog, njegove svetosti Porfirija, kada je u pitanju Zakon o kulturnom nasleđu i uvažili sve one primedbe kada je u pitanju SPC, odnosno nacrt zakona o kulturnom nasleđu. To govori o jednom suštinski drugačijem pristupu ove države i mnogih država u regionu, jer, ne zaboravite SPC pojedinačno gledano je najveći vlasnik duhovnog pokretnog i nepokretnog kulturnog nasleđa ovog naroda.

Molim vas da taj principi primenite i kada su u pitanju i druge crkve i verske zajednice i pokažete demokratičnost i društva Srbije i srpskog naroda, u celini.

Malo ste govorili danas i o infrastrukturi. Ubeležio sam da je za ovu godinu opredeljeno 350 miliona dinara za infrastrukturu u kulturi i mogu reći da ste mi na jedan način možda i ukrali temu o kojoj sam hteo govoriti, a u pitanju je Narodno pozorište u Subotici. Rekli ste sve ono što sam i sam hteo da kažem.

Molim vas u ime građana sa severa Srbije da nastavite u tom poslu završetka izgradnje Narodnog pozorišta u Subotici, gde će vam grad i gradonačelnik svakako biti veran partner. To je jedna od decenijskih stvari koje smo nasledili od onih koji su ustanove kulture rušili, kao što je to slučaj sa Narodnim pozorištem u Subotici ili su ih u najmanju ruku zatvarali, kao što je to slučaj u ostalim delovima Srbije, a o pomoći ustanovama kulture našem narodu u regionu, da ne govorim.

Sve u svemu, da ne bih dužio i da bi nešto vremena ostalo i za moje kolege, uvažena ministarka, pred vama i pred predsednikom države je svakako jedan težak posao. Pošto ova anegdota u Čerčilu i njegovom odgovoru, kada je u pitanju odbrana Britanije, nije istorijski potvrđena, postoji jedan istorijski potvrđen podatak.

Na današnji dan Austrougarska je objavila rat Srbiji 1914. godine, posle ultimatuma koji je objavljen, gle slučajnosti, 23. jula, na isti datum kada je još jedan novi Austrijanac Incko postavio jednu ultimativnu odluku u ovo vreme srpskom narodu i Srbija je na današnji dan odlučila da se brani. Neka vam to vreme i ti ljudi koji su Srbiju branili u to doba, budu vodilja i merilo kako danas da branite zajedno sa predsednikom države i srpski narod i srpsku državu, a u okviru toga srž onoga što je srpski narod, njegovu kulturu. Hvala.

Dobro. Biće opozicija kao opozicija. Zaboravili da dođu u parlament, ali dobro to je valjda svojstveno srpskoj opoziciji.

Elem, hvala predsedavajući.

Uvažene kolege, uvaženi ministre, poštovani građani Srbije, nekako kad kažete poljoprivreda, ministre, i kad kažete Vojvodina to su nekako dva povezana pojma ili asocijacije ili jedno na drugo samo po sebi , uz dužno poštovanje prema svim drugim regionima i svim drugim poljoprivrednim proizvođačima.

Vi ste, ministre, pre nekoliko dana obišli Vojvodinu, Suboticu pre svega. Bili ste na licu mesta uverili se sa onim što je stanje i kakvo je stanje u poljoprivredi u Vojvodini, ali i sa onim što gradska uprava i gradonačelnik u Subotici rade kada je u pitanju ova oblast.

Jasno je da je ratarstvo jedna od udarnih stvari kada je u pitanju poljoprivreda u Vojvodini i činjenica je da u ratarstvu stvari dosta solidno stoje. Međutim, ne bi se to moglo reći kada je u pitanju stočarstvo i tu postoje određeni problemi, ali moram istaći i ono što radite i vaše ministarstvo i Vlada zajedno, kada su u pitanju subvencije pre svega za proizvođače mleka, koje su čini mi se nekih sedam dinara po litru ako sam u pravu, ako ne ispravite me, i ono što je važna prednost, što treba istaći i važna mera, jer u Vojvodini gde ima dosta državnog zemljišta poljoprivredni proizvođači, stočari, svi proizvođači mleka, hektar zemljišta dobijaju po 160 evra, što je daleko ispod tržišne cene koja je negde na 400 evra, ako se ne varam, i to je dobar podstrek za poljoprivredne proizvođače, odnosno za proizvođače mleka u Vojvodini. Ako bi sve to negde sabrali, čini mi se, sabirao sam ovde, da je otprilike ta pomoć države za svakog proizvođača negde na 600 evra, ministre, manje, više i to jeste dobra stvar.

Međutim, hoću da istaknem, kad ste već bili u Subotici, i doprinos gradske uprave, jer pored toga što smo iza sebe imali jednu ozbiljno tešku godinu opterećenu pandemijom, grad izdvaja 90 miliona dinara samo za poljoprivredu. Od toga otprilike polovina odlazi na uređenje ratarskih puteva i time je praktično ozbiljan partner Vladi i vašem ministarstvu u ovome poslu.

Zajedno vi i grad pratite politiku, odnosno vaše ministarstvo prate politiku Vlade, a pre svega predsednika. Mislim da je važno da u tome istrajete. Zašto ovo govorim? Pa, videli ste jutros procene Evropske banke za obnovu i razvoj gde su procene za razvoj srpske ekonomije podignute negde na 6% od jutros. Znači, predviđen je rast BDP-a na 6%. Da bi se ovaj trend nastavio potreban je ozbiljan posao i ozbiljno zalaganje i vašeg ministarstva i lokalnih samouprava i svakog od nas posebno, a na čelu ovih poslova i na vrhu politike koju danas sprovodimo, koja daje ovakve rezultate, stoji pre svega predsednik države.

Zato vam i govorim da je ovaj početak važno da istrajemo u ovome, jer poljoprivreda je jasan i važan deo ovoga što nas očekuje do kraja godine, rasta BDP-a od 6%, a takav rast BDP-a je uslov za bolji život svih nas, ne samo u Srbiji od toga zavise i naši poljoprivrednici i naši ljudi, ako hoćete i u Krupa na Uni u najzapadnijem delu Republike Srpske i u Vranju i naši ljudi u Igalu i ovi ispod Horgoša.

Ovo govorim da biste shvatili važnost, ja ne sumnjam da vi to radite, ali da biste još dodatno shvatili važnost posla kojim se danas vi bavite i o kome mi na kraju krajeva danas raspravljamo u ovom uvaženom parlamentu.

Na kraju, dok, ministre, vi svakako ovaj posao obavljate na ovaj način, dok Vlada ovako obavlja posao, ne sumnjajte da ćete i za ovaj zakon i za druge stvari imati podršku u parlamentu, a najvažnije u narodu.

Za kraj jedna zanimljivost. Na današnji dan 1877. godine je rođen Petar Kočić, srpski pisac i poslanik u Parlamentu BiH sa jednim od najznačajnijih dela „Jazavac pred sudom“, koje ne jedan metaforičan način govori o otporu srpskog seljaka prema velikim moćnicima tog vremena i velikim silama. Biće da je u to vreme srpski seljak bio neko ko je bio paradigma borbe za opstanak naroda i države.

Slučajno ili ne, danas u parlamentu opet rasprava o poljoprivredniku ili srpskom seljaku, a čini mi se da se mnogo toga nije izmenilo od toga vremena kada je ovo delo nastalo, da je srpski seljak i danas ostao brana i zaštitnik interesa države i naroda pred velikim moćnicima ovog vremena. Imajte to uvek u vidu, a zakon ćemo svakako podržati. Hvala vam.

Hvala, predsedavajuća.

Kao što reče moj uvaženi kolega Režina, ako sam dobro zapamtio, prenosim i ja pozdrave iz jednog od regiona.

Obično smo navikli da u nekom mom obraćanju tematika celokupnog obraćanja se tiče stanja naše zajednice u regionu. Međutim, ovaj put imam drugo pitanje i tražim drugo obaveštenje, odnosno objašnjenje. Tiče se, pre svega, severa Srbije, odnosno Subotice, iz koje i sam dolazim.

Naime, da bi vam bilo jasnije, napraviću jedan mali uvod. Danas, kao što znate, u Subotici posluje Slobodna zona, mesto koje okuplja veliki broj stranih investitora, gde danas posluje devet priznatih svetskih kompanija, poput „Simensa“, „Svarovskog“, „Kontinentala“ itd. Ta Slobodna zona danas zapošljava 6.400 radnika, a ukupan promet je nešto oko 800 miliona evra. Znači, 6.400 radnika ili više hiljada porodica nalazi egzistenciju u Slobodnoj zoni.

Da bi vam bilo jasnije, 2012. godine na istom mestu je funkcionisalo nekoliko kompanija, a u Slobodnoj zoni je zaposlenje u to doba nalazilo 1.180 ljudi, a ukupan promet je bio oko 305 miliona evra.

Dobro je uporediti ove brojke. Dakle, 6.400 zaposlenih danas sa 800 miliona evra prometa i 1.180 zaposlenih te 2012. godine i 305 miliona prometa. Lepo je sve ovo i dobro ovo sve zvuči, ali nikada ne treba izgubiti iz vida jednu stvar – neko je u ovo morao uložiti ogroman trud. Neko je morao dovesti do ovoga da situacija u Subotici i u Srbiji izgleda tako kako izgleda danas.

Taj trud je prvenstveno ulagao predsednik države, srpska Vlada, zatim i pokrajinske vlasti, naravno, i gradonačelnik Subotice sa svojim timom, ali ja mislim, pre svega, građani Subotice i Srbije koji su podneli zaista jednu veliku žrtvu da bismo bili danas tu gde smo, a pre svega penzioneri. Naravno, tim ljudima dugujemo veliku zahvalnost. To su činili i penzioneri iz Subotice.

Međutim, ovde se postavlja još jednu veliko pitanje. Ja sam vam govorio o današnjem stanju, o stanju 2012. godine i kako je to izgledalo u Subotici i u Slobodnoj zoni, ali postavlja se realno pitanje – šta je bilo do 2012. godine i šta je dovelo do toga da Subotica od jednog industrijskog grada, za kakav je važila decenijama unazad, postane mesto nezaposlenih i mesto razrušenih fabrika.

To pitanje upravo postavljaju oni koji su stvarali te fabrike i koji su podneli najveću žrtvu da bismo danas bili tu gde smo - penzioneri, ljudi koji su živeli i radili u tim fabrikama, ljudi koji su stvarali te fabrike i taj grad.

Subotica je u tim godinama do 2012. godine, ostala bez najznačajnijih simbola, industrijskih naravno. Ostala je bez „29. novembra“, bez „Medoprodukta“, bez mnogih drugih firmi, ali kao paradigma pljačkaške privatizacije je „Sever“, firma koja je zapošljavala 2.000 ljudi i koja je u pljačkaškoj privatizaciji u potpunosti razorena.

Penzioneri i građani Subotice su me ovih dana pitali da li će tužilaštvo i pravosuđe učiniti nešto da oni koji su doveli do tog stanja, koji su razrušili subotičku privredu, konačno odgovaraju za sve ono što su priredili Subotici i Srbiji.

Kakvu poruku šaljemo ako ljudi koji su danas na čelu srpske opozicije, jer su bili direktno inkorporirani u tadašnje pljačkaške privatizacije, da li to znači da poručujemo da ukoliko ti ljudi ponovo dođu na vlast biće im dozvoljeno da urade isto?

Jedina logična stvar iz nereagovanja tužilaštva prema onima koji su pljačkali ovu zemlju može biti to. Ako im je oprošteno tada, ne vidim razloga da im ne bude oprošteno ponovo. To je pitanje građana Subotice, pitanje penzionera, onih koji su te fabrike stvarali. Hvala vam.

Hvala.

Uvažene kolege, poštovani građani Srbije, poštovana ministarka, da se ne lažemo, govoriti danas samo o ovoj temi, a tema je Zakon o PIO, a ne uzeti u obzir vaše prisustvo u ovom parlamentu i sve ono što se dešavalo u prošloj godini, bilo bi manjkavo.

Naime, vi ste, poštovana ministarka, na neki način u ovoj sali asocijacija i personifikacija svega onoga što su Vlada i predsednik radili u prošloj godini, a tiče se pandemije, bolesti i muke koja je ophrvala ceo svet, pa i Srbiju.

Iskoristiću priliku svakako da pohvalim sve ono što je radila Vlada i predsednik u borbi, one mere od kojih smo krenuli kada je u pitanju pandemija, zatim sam tok razvoja pandemije i sve ono što je činjeno na njenom sprečavanju i zaustavljanju, i naravno, kao nekakav minimalno zadovoljavajući rezultat koji je danas pred nama, a to je vakcinacija Srbije i ne samo vakcinacija građana Srbije, nego i svih onih u regionu koji su to hteli, a kojima je Srbija tu mogućnost pružila.

Svakako ću iskoristiti priliku da u ovom momentu pozovem i sve naše sugrađane, odnosno građane Republike Srbije, koji nisu to do sada učinili, da se vakcinišu, da budu odgovorni prema sebi, prema Srbiji, prema narodu, jer danas ljudi iz regiona, pa skoro u autobusima dolaze u Republiku Srbiju da se vakcinišu, zahvalni na svemu onome što činimo, pa ne vidim nijedan realan razlog da to ne uradi svaki čovek u Srbiji i time pomogne i sebi i porodici i društvu uopšte. Ne zamerite mi. Iskoristio sam ovu priliku da pozovem sve naše građane.

Svakako iskoristiću priliku da zahvalim i predsedniku i Vladi što ovaj posao vakcinacije nije ograničila samo na granice, odnosno na građane koji žive u granicama Republike Srbije, nego je svoju pomoć nesebično pružila, pre svega, Republici Srpskoj i Crnoj Gori, ali i svim zemljama i našoj zajednici koja živi u svim zemljama u regionu.

No, da se sada vratimo na sam zakon. Ako me pitate šta bi bila glavna osobina ovog zakona, ja bi rekao pravičnost. Pravičnost, pre svega, jer se on kao takav odnosi na one koji su verovatno izneli najveći teret reformi koje smo prošli u poslednjim godinama. Ako sam dobro došao do podataka, poštovana ministarko, u pitanju je blizu 15.000 penzionera u Republici Srbiji, ispravite me ako grešim. Pravičnost, pre svega, jer su upravo ti ljudi zaslužni za benefite i rezultate koje danas uživa i Srbija i njeni građani, ali i svi građani, naši građani u okruženju. Oni su ti koji su izneli najveći teret reformi i mera koja će predložiti tadašnji predsednik Vlade, a današnji predsednik države.

Mi danas zahvaljujući tom njihovom žrtvovanju, da kažem, i toj njihovoj požrtvovanosti, volji vidimo benefite i rezultate onoga što je rađeno u proteklim godinama.

Na kraju, moram da napomenem jednu stvar koja je prošla nedovoljno zapažena u proteklim danima. Naime, 17. maja je održana zajednička sednica vlada Srpske i Srbije, i na toj sednici odlučeno da, pored 15. septembra koji je do sada obeležavan kao zajednički datum Srpske i Srbije, krenemo sa još jednim datumom, datumom Nevesinjske puške - 9. julom, kao podsetnik na događaj, kada je 1875. godine naš narod krenuo, da kažem, u obnovu nezavisnosti, ako hoćete, državnosti Srbije i Crne Gore, u jednu konačnu istorijsku obnovu srpske državnosti na Balkanu. Moglo bi se slobodno reći treći srpski ustanak.

Ovo je nešto što svakako uživa veliko poštovanje i nepodeljenu podršku u našem narodu u Republici Srbiji i u Republici Srpskoj. Potez predsednika Vlade, a i udruženja građana koja su bila deo ovoga, što zaslužuje veliko poštovanje svih nas koji danas živimo na ovim prostorima, i reklo bi se kako neki mediji rekoše - Nevesinjska puška ponovo među Srbima.

U prilog ovome ću reći da je 50 godina Nevesinjske puške kao centralna manifestacija održana u Beogradu sa trodnevnim svečanostima. Eto, zahvaljujući ovom predsedniku i ovoj Vladi i odlukama ovih političkih struktura u Beogradu izgleda da ćemo oko ovog da i 150 godina od ovog događaja obeležiti takođe u Beogradu.

Ovo je naravno samo još jedan simboličan čin podrške i izraz jedinstva sa našim narodom, pre svega, u Republici Srpskoj, ali i sa narodom koji živi u okruženju i nešto što zaslužuje nepodeljenu podršku i naroda i parlamenta, a na istom tragu je i ovaj zakon koji ste danas doneli u ovaj uvaženi dom, pa ćemo mi poslanici SNS, uvažena ministarka, svakako ovaj zakon podržati u danu za glasanje. Hvala vam.

Hvala.

Uvaženi predstavnici komisija, drage moje kolege, uvaženi građani Srbije, na početku ću vama, potpredsedniče, i našim kolegama da čestitam spajanje sa poslaničkom grupom SNS, nisam imao tu mogućnost ranije, iskoristiću ovu priliku za početak mog obraćanja.

Inače, rasprave ove vrste nisu bile baš česte u ovom uvaženom domu u prošlosti, ili barem nisu bile česte sa stanovišta neke vremenske distance datuma izveštaja i rasprava u ovom parlamentu. Hvala Bogu, to se sada, vidimo, menja i ovo govori o, pre svega, odgovornosti. Govori o odgovornosti vas kao predstavnika samostalnih i nezavisnih tela, s tim da vas molim da tu svoju nezavisnost i samostalnost ne doživite na neki sebi svojstven način, kako je to bio slučaj u prošlosti sa nekim drugim nezavisnim telima, a što je Srbija osetila na svojoj koži.

Naime, vi znate kako je to bilo sa nezavisnim Zaštitnikom građana, onim čuvenim Sašom Jankovićem. Vi znate kako je to bilo kada je u pitanju nezavisni sudija Majić, koji je postao sve osim nezavisni sudija i nezavistan i od naroda i od sudstva i od bilo čega i postao strah i trepet za sve one građane kojima je sudio, a koji nisu politički mislili kao sudija Majić. Ovo, pre svega, govorim kao opomenu vama predstavnicima ovih tela. Ne dozvolite, molim vas, da bilo kada u svom radu uđete u takvu jednu oblast.

S druge strane, ova današnja rasprava govori i o odgovornosti ovog parlamenta, narodnih poslanika, vladajuće većine, pre svega, jer predstavnika opozicije nema u parlamentu. Bitno je to da vide građani Srbije. Režija je tu, možda je dobro da to i pokaže. Govori o odgovornosti prema poslu koji obavljamo, o odgovornosti prema građanima, o odgovornosti prema zakonu i Ustavu ove zemlje. Ali, nije ni čudno.

Naime, poslanici SNS, pre svega, a i vladajuće većine, ovaj princip odgovornosti u radu preuzimaju od prvog čoveka ove države, odnosno prvog čoveka SNS, jer je taj princip od 2014. godine postavljen kao osnovni u sprovođenju politika u Srbiji, odgovornost, odgovornost prema narodu i Srbiji, pre svega.

Eto, prvi čovek ove države, predsednik, se tog principa drži i danas. Drži se on odgovornosti prema Srbiji i srpskom narodu i u ovim danima, ali i odgovornosti prema onima koji sa Srbima i srpskim narodom žive na Balkanu i u danima ovih velikih iskušenja, u kojima se nalazi Srbija i naš narod. Drži se odgovornosti i pred iskušenjima u koja smo ušli, pre svega, zbog odustajanja nekih drugih od principa međunarodnog prava i pravde i proizvoljnog tumačenja tog prava i zbog prelaska na princip, moglo bi se reći sile ili upotrebe velike političke moći sa kojom danas definitivno najveće zemlje sveta raspolažu.

Verujte mi nije to ni malo, ni lako, ni malo lako, ni jednostavno, ali u tim okolnostima i u tim datim uslovima predsednik države se drži principa odgovornosti. Bez obzira na česte provokacije i na neke pritiske koji spolja dolaze, on odgovorno šalje poruke mira, izgradnje fabrika, stvaranja novih radnih mesta i pomirenja.

Odgovoran je predsednik ove države i odmeren i kada odgovara na često uvredljive izjave i komentare izrečene pred ušima celog sveta, a koji dolazi iz regiona. Odgovoran je i prema onima koji naš narod, koji živi u Bosni i Hercegovini, uvredljivo nazivaju ne Srbima, nego bosanskim Srbima, hrvatskim Srbima one koji danas žive u Hrvatskoj, albanskim Srbima one koji danas žive u Albaniji. Bez obzira na uvrede, odgovoran je i ne odgovara na isti način. Naravno, i pokazuje princip poštovanja prema onima koji žive oko nas.

Kažu Srbi za onoga koji može naslutiti buduće događaje da je prozorljiv ili ti da bi razumeli univerzalni naziv - vidovit. Neću reći da sam ja prozorljiv ili vidovit, ali podsetiću vas šta sam rekao u jučerašnjoj raspravi, vas, moje uvažene kolege, Srbiju i ceo svet.

Rekao sam da će, pored pritisaka sa kojima se Srbija suočava ovih dana i predsednik i koji dolaze spolja, uslediti i unutrašnji pritisci, iznutra. Rekao sam da će Marinika Tepić i Dragan Đilas preko svojih, koji nisu deo ovog parlamenta u ovom sazivu, preko svojih političkih predstavnika, udruženja građana, medija obnoviti svoj predlog i svoj zahtev da ovaj parlament usvoji jednu rezoluciju o proglašenju Srbije genocidnom i proglašenju srpskog naroda genocidnim.

Ne, naravno, nije Milimir prozorljiv, niti su vidoviti i prozorljivi poslanici SNS, ali smo poučeni prošlošću i političkim iskustvom koje imamo sa tim ljudima mogli da pretpostavimo jednu ovakvu pojavu, jedan ovakav predlog.

Još nije moj glas utihnuo u ovoj sali, još se mastilo na papiru ovih devojaka, koje beleže svaku našu izgovorenu reč, nije osušilo, a evo predloga rezolucije u Skupštini, evo predloga rezolucije o genocidu u Narodnoj skupštini Republike Srbije, zavedenog na pisarnici pod brojem 011-10, a koji je juče na kraju dana ušao u ovaj uvaženi dom. Podnosioci su, formalno gledano, predstavnici, politički predstavnici dela albanske zajednice i politički predstavnici dela bošnjačke zajednice.

Ako bih bio neodgovoran i nekorektan, rekao bih da su podnosioci srpski Bošnjaci ili srpski Muslimani, rekao bih da su podnosioci srpski Albanci Šaip Kamberi, srpska Albanka Nadije Bećiri, srpski Albanac Argjend Bajrami, ali mi odgovornost i korektnost u politici koju danas sledim ne dozvoljava da se tako izražavam.

Podnosioci su politički predstavnici dela albanske i bošnjačke zajednice, naše kolege, poslanici iz manjinskih stranaka, bošnjačke i albanske provenijencije, šest poslanika. Oni, formalno gledano, jesu podnosioci. Međutim, suštinski je jasno ono što sam rekao od juče. Oni su samo megafon i instrument u rukama onih čiji su politički partneri godinama.

Oni su instrument u rukama onih koji nisu prisutni u ovom sazivu parlamenta. Oni su instrument i megafon Marinike Tepić, Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Boška Obradovića koji su jedan ovakav zahtev i predlog pred Narodnu skupštinu dostavili pre par godina.

Ovo nije ništa novo. Ovo je danas samo njihov potpis na Marinikinom i Đilasovom predlogu. Tehnički neko je morao da podnese, iskorišćeni su poslanici iz reda bošnjačke i albanske zajednice. Nije im to prošlo tada, a verujte mi neće ni sada. Nećemo tako nešto i takvo jedno samoponiženje Srbije dozvoliti.

Sad, Srbijo, evo, ti pa poredi, poredi danas Vučića u fabrici „Fišer“ u Jagodini. Principijelan odnos prema regionalnim odnosima, odgovornost u radu sa jedne strane i evo vam rezolucije, Srbijo, sa druge strane koju predlažu Marinika Tepić i Dragan Đilas već godinama. Srbijo, opredeli se, jednostavno je.

Što se tiče našeg opredeljenja, uvaženi predstavnici komisija, dok i vi pratite princip odgovornosti, a koji se vidi kroz izveštaje, imaćete podršku parlamenta i nas poslanika, pre svega, iz SNS koja je svakog dana sve veća, jer je to praćenje jedne sveukupne politike još godinama unazad.

Na kraju, kada je nekad ranije u istoriji Srbima bilo teško pevao je veliki Njegoš čuvene stihove, pa Njegoš kaže: „Nada mnom je nebo zatvoreno, ne primam ni plača ni molitve. U ad mi se svijet pretvorio, a svi ljudi u paklene duhove“. Niti je nad Srbijom šta zatvoreno, niti su ljudi pakleni, ni duhovi. Srbija je na jednoj strani, a duhovi prošlosti na drugoj strani, nećemo ih pustiti. Živela majka Srbija.

Hvala vam potpredsedniče Orliću.

Poštovana ministarka sa saradnicima, uvažene kolege, poštovani građani Srbije: „Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru plašeći gospodu“. Ovo su antologijske reči koje se prepisuju Gavrilu Principu kao njihovom autoru, u zatvoru u Terezinu u kome je preminuo u proleće 1918. godine u samo predvečerje Prvog svetskog rata. Umro je Gavrilo Princip, tada osuđen od najznačajnijeg ili možda osuđen od jednog od najznačajnijih sudova toga vremena. E, sada umro je naravno prezren i označen kao terorista, atentator i zlikovac.

Potpredsedniče Orliću, oprostićete mi što sam vas možda naveo na pomisao da izlazim iz teme, ali uzevši u obzir ozbiljnost političkog trenutka i političkih događaja koji se ovih dana dešavaju i u Srbiji i u regionu, ako ćete i u Evropi, shvatićete i imaćete razumevanja za ovo, a sa druge strane ja ću vam to argumentima potvrditi moju tvrdnju da sam i dalje u temama.

Gavrilo Princip je osuđen i nije mu trebala nikakva rehabilitacija. Gavrila Principa je rehabilitovala istorija, Gavrila Principa je rehabilitovalo narodno sećanje, kako naroda u Srbiji, tako i drugih naroda u Evropi, kakva god njegova presuda tada najznačajnijeg suda u Evropi bilo.

Međutim, priznaćete da je u vreme njegovog hapšenja, pritvaranja, pa i u vreme njegove smrti u Terezinu, Srbija bila u jednoj skoro beznadežnoj situaciji u najmanju ruku teškoj, a verovatno nikada težoj u njenoj istoriji. Ako pogledamo unazad, pitam se da li su ljudi tog vremena i te Srbije mogli da pretpostave ovom vremenu i današnju Srbiju? Teško. Teško da su ljudi iz tog doba mogli da vide Srbiju kakva je ona danas, pogotovo uzevši u obzir situaciju u kojoj se Srbija tada nalazila.

I evo opet nekih Srba pred izazovima ovog vremena, pred ovovremenim sudovima, makar formalno najznačajnijim u današnjoj Evropi. I evo opet nekih presuda. Evo opet Srbije, srpskih vlasti, srpskog naroda pred nekim novim izazovima i neće ti izazovi biti i ostati samo na onima koji dolaze spolja, kakve smo gledali ovih dana. Ti izazovi će krenuti i unutar same Srbije. Pitajte me kako?

Pa evo, siguran sam da će Marinika Tepić, Dragan Đilas ponovo reaktivirati svoj zahtev da u svetlu poslednjih događaja ovaj uvaženi dom, Narodna skupština, sopstveni narod proglasi genocidnim. Uradila je to Marinika Tepić u prošlom sazivu, ovaj uvaženi dom je odbio taj predlog. Nemam dilemu da će preko medija, preko udruženja građana, preko političkih partija, kome pripadaju ona i njen politički mentor danas reaktivirati taj zahtev i to isto zatražiti od ovog saziva Narodne skupštine. Eto Srbiji novih izazova.

Ali, evo i Srbiji novih reči koje treba pamtiti taman onoliko, koliko i Gavrilove iz 1918. godine. Ovaj put ih izgovara srpski predsednik. Citiraću ih, malo su duže, ali čuo ih je čitav svet. Kaže srpski predsednik: „Glavu gore, ni Srbija, ni srpski narod nisu osuđeni. Na nama je da radimo još marljivije i otvaramo fabrike“.

Evo novih reči koje treba da vode Srbiju i ka pravu i ka pravdi i ka sigurnosti i ka fabrikama i ka marljivom radu. Evo gospodine Orliću i mojih argumenata da se i te kako danas u svom govoru nalazim u temi.

Nije li potpredsedniče Predlog zakona o nacionalnoj bazi podataka za sprečavanje i borbu protiv terorizma upravo put ka pravu, pravdi i ka sigurnosti svakoga od nas?

Nije li uvažena ministarka ova baza sredstvo pomoću koga ćemo moći identifikovati sve potencijalne terorističke pretnje i potencijalne teroriste, spremne da ugroze ovu Srbiju, pravo, pravdu i sigurnost?

Nije li gasifikacija Paraćina, Boljevca, Negotina i zakon koji to predviđa i nije li gasifikacija Leskovca, Vranja i zakon koji to predviđa i gasifikacija Valjeva i Loznice koja mi je posebno draga, na samoj granici Republike Srpske, upravo put ka fabrikama i marljivom radu? Jer, nema fabrika tamo gde nema dobrog gasovoda, ili barem nema ozbiljnih fabrika. Ozbiljne fabrike, marljiv rad, investicije zahtevaju i ozbiljnu gasnu infrastrukturu.

Nije li sve ovo što sam vam sada rekao, put ka ostvarenju reči ovovremenog srpskog Gavrila Principa? Nije li ovo put ka ostvarenju reči srpskog predsednika, koje je sinoć izgovorio naglas da ih čuje ceo svet? Eto vam i dokaza da sam bio u temi.

Hvala vam potpredsedniče, hvala vam uvažene kolege. Srbijo, glavu gore. Živela Srbija, živela Republike Srpska, živeo naš narod na Balkanu.

Hvala predsedniče.

Dovoljno je to vremena da bismo rekli stvari. Može se to reći i u nekoliko sekundi, ali potrudiću se i ja da budem što kraći. Naime, poštovane kolege, uvažena predstavnice Vlade Republike Srbije, uvaženi građani, evo ga danas pred nama jedan nov zakonski predlog.

Dosta je tu napisano u samom obrazloženju ovog zakona i definisana je možda po prvi put na pravi način poslovna tajna, šta je ona, kako se može ugroziti, kako se čuva itd. Dosta je tu i predstavnica Vlade koja je bila u jutarnjim časovima, ministarska Atanasković, rekla u svom usmenom obrazloženju ovog zakona, a glavne stvari koje je izgovorila tiču se zaštite i procesa proizvodnje i kako je rekla zaštite postupka proizvodnje, štite se spiskovi i arhitektura, informacioni sistemi i razne druge informacije koje prate svakodnevno poslovanje.

Reći će ministarka u svom usmenom izlaganju da se radi o harmonizaciji ili ti usklađivanju zakonskih propisa sa zakonskom normativom EU. Međutim, ono što je važno ovde reći u zemlji Srbije se harmonizacija ne radi samo radi harmonizacije i radi pukom pristupanja EU. U Srbiji se ovakve stvari rade pre svega radi uređenja samog srpskog društva, a činjenica je da zakonski postulati i principi na kojima je uređeno društvo EU kao zajednice najrazvijenije naroda na tlu Evrope je dobar primer kako bi trebalo urediti srpsko društvo i to se svakako ne može negirati.

Smatrao sam da je važno da to razjasnimo. Međutim, čini mi se da je najvažnija stvar koju je ministarka Atanasković jutros rekla to da se ovim zakonom u Srbiji štite investicije. Naime, investicije su ako ćemo realno ono na čemu počiva vaskrs i oporavak Srbije. Samo u 2020. godini Srbija ima blizu 2,9 milijardi evra direktnih stranih investicija, što je ako sabiramo u četiri zemlje okruženja više nego u zbiru te četiri države. Naime, to je upravo ono što Srbiju diže iz pepela i diže na noge. Međutim, nije tu kraj priče. Ne radi se tu samo o Srbiji.

U prethodnim danima sam kao predsednik Odbora za dijasporu i Srbe u regionu, zajedno sa pomoćnikom generalnog sekretara posetio našu zajednicu u regionu, pre svega u Mostaru gde smo razgovarali sa ljudima iz srpskih udruženja i političkim predstavnicima, u Trebinju gde će se okupiti jedan veći broj srpskih političkih lidera, pre svega onih iz opština u Federaciji i BiH, zatim Podgoricu, odnosno Srpsku kuću i sve organizacije koja Srpska kuća okuplja i samu srpsku kuću koju je finansirao predsednik Republike, tj. na čiju inicijativu je ona i osnovana kao krovna institucija srpskog naroda u Crnoj Gori, a zatim i Tiranu i Skadar, gde verovali ili ne i dalje živi jedna malobrojna srpska zajednica.

Ako me pitate za utisak mogao bi se podeliti na dvoje. Težak položaj naše zajednice gde god ona živi, pogotovo tamo gde nema političke predstavnike i direktne donosioce političkih odluka i veliki ponos i zagledanost u uspeh Srbije. To je ono što je jedinstveno i taj ponos i uspeh i zagledanost u napredak Srbije je upravo ono što im daje nadu i što ih drži na njihovim vekovnim ognjištima.

Nije ta zagledanost bez osnova. Polako se i u tim sredinama oseća ono što radi Republika Srbija i što radi njen predsednik. A, šta je u osnovi tog uspeha, opet vas vraćam, investicije. Da nije investicija u Srbiji teško da bi se osećao uspeh i u Srbiji i u okruženju.

Uvažena ministarka, pošto je upravo ovaj zakonski predlog u funkciji zaštite, pre svega investicija, kao jednog malog segmenta ukupne politike koju danas vodi predsednik države i Vlada, mi poslanici SNS ćemo ovaj zakonski predlog podržati.

Drage kolege, Srbijo, ja sam dužan da vam prenesem pozdrave od naših ljudi iz Mostara, Trebinja, Podgorice i Tirane. Pet minuta dovoljno. Hvala vam predsedniče.

Hvala predsedavajući.

Evo, čini mi se, hajde što sam sledeći, nego da sam i poslednji za danas, u pravu sam, jel da? Hvala vam u svakom slučaju, poštovane kolege, uvaženi predstavnici Vlade, poštovani građani Srbije, dosta je toga rečeno i danas i u proteklim danima raspravljajući o zakonskim rešenjima koja su bila pred ovim uvaženim domom, ali ja ću nešto malo drugačije, pa mi ni predsedavajući nećete zameriti.

Danas je 12. maj datum i dan, dosta važan i za Srbiju, srpski narod, ali i za društvo uopšte. Elem, Srbiju su u najtežim vremenima branili njeni najverniji, najbolji sinovi, a najteža vremena za Srbiju su svakako bili ratovi. O ratovima smo i danas i juče govorili, hteli mi to ili ne, iako niko sa radošću ne govori o ratovima, jer su bili u direktnoj korelaciji sa zakonima koji su se našli pred ovim uvaženim domom i ti zakoni nisu nešto što je često u poslednjim decenijama, pa se samo po sebi, jedna takva tema se sama po sebi nametala.

Ratovi bili, ne ponovili se, koji žele u kući im bili, ali one koji su u ratovima davali živote i koji su ginuli za ovu zemlju ne treba nikada da zaboraviti, kao što ne treba zaboraviti ni važne datume iz tih perioda.

S tim u vezi, hoću da čestitam 12. maj Dan Vojske Republike Srpske. Naime, na današnji dan 1992. godine Skupština srpskog naroda u Bosni i Hercegovini je donela odluku o formiranju Vojske Republike Srpske. Pored toga što je donela odluku o formiranju „Srne“ srpske novinske agencije. Vojska Republike Srpske će u narednim godinama sve do 1995. godine do kraja ratnih dešavanja u Bosni i Hercegovini dati najveći, nemerljivi doprinos za opstanak više od milion Srba, preko Drine, odnosno onih koji danas žive u Bosni i Hercegovini. Maj 12. je dan Vojske Republike Srpske, ali taj dan danas obeležava i Treći pešadijski puk oružanih snaga Bosne i Hercegovine, koji baštini tradiciju Vojske Republike Srpske. Želim da čestitam svim pripadnicima Vojske Republike Srpske i pripadnicima Trećeg pešadijskog puka oružanih snaga 12. maj njihov veliki praznik.

Srbiju danas brane neki drugi, ne u ratovima, na svu sreću, ali u ništa manje teškim okolnostima, u ništa manje teškim bitkama, Srbiju danas brane medicinari, lekari, medicinske sestre, medicinski tehničari od pošasti koja je ceo svet pogodila, a zove se korona virus. Mnoge od medicinskih sestara su svoje živote dale u poslednjih godinu dana braneći naše pravo na život i braneći situaciju u kojoj mi danas možemo slobodno danas da živimo i govorimo, koliko je to moguće u ovim okolnostima.

Danas je 12. maj, Međunarodni dan bolničarki. Iskoristiću na kraju i priliku da i njima čestitam praznik, da napomenem da njihova žrtva za Srbiju, za naš narod nije ništa manje važna od žrtve onih koji su svoje živote davali u ratovima.

Međutim, Srbiju pored svega brani danas i predsednik i Vlada. Brane je i na istoku i na zapadu. Kud će veći dokaz tome od ovih zakonskih predloga koje ste, poštovana ministarka, vi i Vlada doneli u ovaj uvaženi Dom.

Srbiju predsednik i Vlada danas brane i na istoku i na zapadu, ne vodeći se ničim osim time šta je to korist za Srbiju. To je jedino merilo u borbi predsednika i Vlade za Srbiju i njene građane. Oni se bore za ovu zemlju od zapada, odnosno jugozapada, od Argentine sa kojom danas pravimo sporazume, pa do istoka, odnosno severoistoka Belorusije, birajući jedino ono što je korisno za Srbiju.

Podrška ovim zakonima koja će biti nesumnjiva u danu za glasanje od mene i mojih kolega iz Srpske napredne stranke nije samo podrška ovim zakonskim rešenjima, niti puko glasanje za njih, to je podrška politici na čijem čelu danas stoji predsednik države, podrška politici neutralnosti, neopredeljivanja za bilo koga ili za bilo koju stranu, osim za stranu Srbije i stranu njenih građana. S toga ćemo svakako podržati ove zakone.

Na kraju, danas je za srpski narod svuda na Balkanu još jedan veliki praznik. Iskoristiću i priliku, da našoj najvećoj pravoslavnoj svetinji u Crnoj Gori čestitam slavu, Sv. Vasilija Ostroškog, da svaki naredni dočekaju u miru i u nešto boljem okruženju i stanju nego što su dočekivali ove, a i prošle godine kada je i postojanje SPC u Crnoj Gori bilo dovedeno u pitanje.

Čestitke i svima onima koji slave današnji dan. Vama ministarka i Vladi i predsedniku čestitke na onome što radite za Srbiju, pa i kroz ove sporazume, a u podršku ovog parlamenta i Srbije nemojte sumnjati. Hvala.

Hvala.

Uvažene kolege, uvaženi predstavnici Vlade, poštovani građani Srbije - Bog mi je spasio da svetu pričam gdje sam bila i što sam videla. Ovo su reči Marije Počuče iz Divosela, koja je u avgustu 1941. godine preživela pokolj i bacanje u jamu na Velebitu. U tim strašnim događajima, nije preživelo njeno troje male dece – Milka, Dušanka i najmlađi Branko. Zaklani su i bačeni u Jarčiju jamu na Velebitu, tog 6. avgusta 1941. godine, a Milka je ostala sa ovom rečenicom, da svetu i nama prenosi šta se to desilo.

Ovo je, nažalost, decenijama bila jedina veza i najčešća rečenica u porodicama koje su preživele ove strahote i jedina veza sa tim strašnim događajima i žrtvama iz 1941. godine.

Ovo je bila i česta rečenica i nešto što je pratilo i moju porodicu. Ovo je bila rečenica koju je izgovarao moj deda, jedini preživeli muški član porodice iz pokolja iz jula 1941. godine.

Međutim, mnoge porodice nisu imale priliku da čuju ovu rečenicu. Da li zato što direktni svedoci nisu preživeli, ili zato što čitave porodice nisu postojale?

Na našu žalost, ta rečenica je izgovarana krijući, tiho, u porodicama decenijama i oni koji su u svoj toj nesreći imali sreću da je neko izgovara, bili su jedina veza sa tim događajima.

A šta je radila država? Država je sistemski zataškivala taj zločin decenijama, jedna. Kada je došla ona druga, nekako se stidljivo odnosila prema svemu tome i ćutala. Sve u svemu, trebale su decenije da ova tema, koja je bila porodična priča, tiha, postane važna državna tema.

I nemam nameru da ubiram bilo kakve političke poene na ovoj temi, jer ova tema je nešto što pritiska svakog Srbina, ma kakvo njegovo političko opredeljenje bilo, ali jedna činjenica je tačna. Ovo je iz porodičnih priča i tihih porodičnih šaputanja postalo državna tema onda kada je brigu o ovoj državi preuzeo današnji predsednik države, Aleksandar Vučić i SNS sa svojim partnerima. Tek tada je ovo postala prava državna tema.

Možda mnogi i u ovoj sali, mnogi građani koji danas ovo gledaju i ne shvataju, ali ovo je jedan od istorijskih trenutaka u parlamentarnom životu u Srbiji. Retki su istorijski trenuci u kojima se u parlamentu i u bilo kojoj državnoj instituciji u Beogradu govorilo o ovim temama. Kasno, ali bolje ikada nego nikada. Jer, upravo ove sednice su dokaz da su ta tiha porodična šaputanja i tihe porodične priče postale važna tema za državu.

Sa druge strane, ovo je naš dug prema Mariji Počuči, ovo je naš dug prema njenoj deci Milki, Dušanki i Branku, ovo je naš dug prema svakoj ženi, detetu, muškarcu, žrtvi genocida, a progovoriti danas o ovoj temi je moj lični dug prema mojim precima, prema mojoj porodici.

Ozbiljan dug danas ovim Predlogom zakona preuzima na sebe i Ministarstvo kulture i Vlada Republike Srbije. Ozbiljan dug za čuvanje sećanja na ove žrtve, ali dug vredan poštovanja i podrške u ovom uvaženom domu.

A život? Život uvek pobeđuje. Dokaz tome je svakako da danas u ovom parlamentu govore i oni koji su preživeli taj strašni period, ali i potomci onih koji su bili žrtve iz tog perioda.

Moj poslanički mandat, odnosno poslanički staž se sad već meri godinama. Broj zakona koji sam podržao i za koji sam glasao u ovome uvaženom domu meri se stotinama. Za svaki od njih se glasa po uverenju i po političkom opredeljenju. Za ovaj i ovakve zakone se glasa srcem. U danu za glasanje srcem ću glasati ja i moje kolege, srcem za ovaj zakon. Hvala vam.

Hvala, potpredsednice.

Uvaženi građani, poštovane kolege, poštovani predstavnici Vlade, sve češće u ovom uvaženom domu je tema rasprava o raznoraznim međunarodnim sporazumima ili ugovorima. Izgleda to ponekad protokolarno i možda nekada malo formalistički, ali ako dublje sagledate stvari i ako sve to analitički pogledate, shvatićete da stvari ne stoje baš tako.

Iz toga se može izvući nekoliko zaključaka, ali dva su u ovom slučaju o kome danas govorimo, tj. o ovim sporazumima o kojima danas govorimo, najznačajnija.

Prvo, gledajući oblasti koje se regulišu ovim sporazumima, jasno je da danas Vlada reguliše gotovo svaku oblast života, a to je posledica pre svega razvoja Srbije i potrebe da se u jednom takvom postupku te oblasti uređuju. Pa je tako u pitanju socijalna sigurnost u ovom sporazumu sa Kvebekom, naučno-tehnološki razvoj kada je u pitanju sporazum sa SAD i zaštita bilja kada je u pitanju sporazum sa Ruskom Federacijom, ali to je mnogo više od zaštite bilja, to je stvaranje ozbiljnih preduslova za razvoj trgovine sa Ruskom Federacijom.

Međutim, postavlja se jedno pitanje – šta mislite da li ima potrebe bilo šta uređivati u društvu koje se ne razvija? Ovo je, naravno, retoričko pitanje, ne morate dati odgovor na njega, ali činjenica je da nemate šta uređivati u društvima koja ne napreduju. Samo društva koja se razvijaju i koja napreduju imaju stalnu potrebu uređivanja mnogih oblasti života. I samo društva koja ozbiljno napreduju imaju potrebu uspostavljanja odnosa zasnovanih na ovakvim sporazumima sa nekim drugim društvima i nekim drugim državama. To je ujedno, verovatno, drugi zaključak koji se nameće kada su u pitanju ova tri sporazuma. A taj drugi je, shvatili ste, zaključak da je Srbija danas zemlja sa ozbiljnim razvojem međunarodnih odnosa i ozbiljnim ugledom u inostranstvu i ta dva zaključka su i te kako povezana.

Znači, Srbija u ozbiljnom razvoju i Srbija sa ozbiljnim međunarodnim ugledom u svetu. Tim pre dobija na težini kada znate da su ovi sporazumi sa važnim zemljama kao što su SAD i Ruska Federacija. Ni malo formalno i ni malo protokolarno. Mnogo ozbiljna stvar.

Istini za volju, ako pričamo o nekim infrastrukturnim projektima o kojima je dosta jutros govorio i predsednik države ili čak o nekim političkim ostvarenjima, možda izgleda nešto drugačije, jer Srbija ima ozbiljan uspeh u oblasti infrastrukture i u oblasti nekih drugih političkih dešavanja na Balkanu.

Ali, da bismo to bolje sagledali, hajde da to poredimo sa nekim ranijim periodom. Da li uopšte možemo porediti ovo i govoriti o razvoju Srbije u nekom ranijem periodu koga se većina Srbije najradije ne bi ni sećala? Da li možemo uopšte govoriti o razvoju ili samo pukom preživljavanju ove zemlje i o kakvom međunarodnom ugledu u Srbiji možemo govoriti kada je u pitanju period do 2012. godine, 2014. ako ćete i do 2016. godine kada je celu severnu pokrajinu srpsku vodila današnja opozicija? Najradije bi zaboravili. Danas ti isti ljudi, nažalost, planiraju da vode ovu zemlju iznova.

Dobro je da poredimo to sa politikama koje vodi današnji predsednik države i današnja Vlada i da izvedemo zaključak. Lako ćete dragi građani izvući zaključak iz svega što sam rekao ja i što su rekle moje kolege, lako ćete izvući zaključak da ćemo mi u danu za glasanje podržati ove sporazume, jer oni simbolički, osim toga što uređuju određene oblasti života znače i podršku politici razvoja Srbije i politici jačanja njenog međunarodnog ugleda na čijem čelu i na čijem vrhu svakako stoji današnji predsednik države.

Hvala.