Hvala.

Uvažene kolege poslanici, poštovani građani Srbije, pošto se prvi put obraćam u ovom sazivu, iskoristiću priliku da čestitam i predsedniku parlamenta i potpredsednicima, da im poželim dobar i uspešan rad, sa željom da ga rade barem onoliko kvalitetno koliko je to radila prethodna predsednica i prethodno rukovodstvo parlamenta.

Suočavali su se oni sa brojnim problemima. Podsetiću vas, njihov zadatak je bio dosta težak, često se boreći sa nasiljem koje nije nimalo priličilo ovom uvaženom domu, a protagonisti i nosioci tog nasilja su bili svakako ljudi iz političkih partija opozicije, a nalogodavci onih koji su na čelu tih partija, ljudi iz bivše vlasti, pre svega, mislim na gospodina Đilasa, Tadića, Jeremića i njihove neke nove priveske u vidu nekog Obradovića, Noga i njima sličnih.

Iskoristiću priliku, takođe, da Srbiji čestitam novi saziv ovog najvećeg zakonodavnog i ustavotvornog tela, ali ne samo Srbiji, da čestitam i svim našim ljudima, pre svega u regionu, ali i svim našim ljudima u rasejanju širom sveta.

Naime, odavno su srpski parlament i srpska Vlada prestali da budu parlament i Vlada samo onih koji žive u granicama Republike Srbije, odavno su oni postali institucija i političko predstavništvo svih naših ljudi koji žive u okruženju. Tu, pre svega, mislim na Republiku Srpsku i Crnu Goru, ali i na onaj deo našeg naroda koji živi u Hrvatskoj, Mađarskoj, Severnoj Makedoniji, Rumuniji i svuda širom sveta.

Međutim, jedna institucija je postala veća od svih njih i svi Srbi u Srbiji i u regionu i širom sveta su počeli da je smatraju, poštujući svakako institucije zemalja u kojima žive, svojom institucijom, a to je institucija predsednika Republike.

Kada kažem odavno tu mislim na period od pre nekoliko godina, mislim na onaj prelomni istorijski trenutak kada je 2014. godine brigu o Srbiji i brigu o njenim politikama preuzeo Aleksandar Vučić i SNS. Bio je to preloman istorijski trenutak kada je briga o našim sunarodnicima u regionu i briga o dijaspori prestala da bude teret. Podsetiću vas, često je briga o našim sunarodnicima i briga o dijaspori bila i teret, ali veoma često i gore od toga bila je nepoželjna.

Sve će se to naglo promeniti 2014. godine kada na čelo Vlade dolazi, podsetiću vas, današnji predsednik države Aleksandar Vučić, kada Srbi iz regiona u Vladi u Beogradu dobijaju svoje prvo uporište i kada sa tom istom Vladom i tim istim ljudima počinju da dele dobro i zlo. Počinju Srbi iz regiona da dele i neuspehe, odnosno teškoće i tuge Srbije, ali počinju da dele i uspehe i radosti. Srećom u tom periodu nekako će Srbija uglavnom ići ka uspesima i Srbija će se uglavnom radovati.

Najveće zasluge za to će svakako imati rodonačelnik politike koju danas Srbija vodi, a to će biti današnji predsednik države Aleksandar Vučić. Bio je to vraški i težak posao u kome je on imao podršku i ovog parlamenta i SNS, ali biću iskren, najvažnije, imao je podršku našeg naroda u Srbiji i okruženju.

Biće to posao u kome je bio obavezan da Srbiju, zemlju poraženu, da kažem, ugaženu, opljačkanu, nezaposlenu, vrati na mesto kojoj joj istorijski pripada, da je vrati na mesto tj. na pijedestal regionalnog lidera, da Srbiju od potpuno nezaposlene zemlje vrati u zemlju u kojoj radne snage fali, zemlju koja sa 25% nezaposlenosti dolazi u situaciju da ima stopu nezaposlenosti jednocifrenu i u jednom momentu čak i na 8%. Pravi Srbiju koju od prezadužene zemlje često na nivou od 80% od ukupnog BDP vraća na nivo od 50%, na jedan nivo koji je zavidan i onim zemljama koje imaju mnogo stabilnije i čvršće javne finansije.

Aleksandar Vučić u tom periodu pravi zemlju koja ima ozbiljno jaku vojsku i ozbiljno jaku policiju, pravi zemlju autoputeva, fabrika, projekata. Tim uspesima se u to vreme raduju svi naši sunarodnici u regionu, pre svega u Republici Srpskoj i Crnoj Gori, i ti uspesi i te radosti se polako prelivaju ka svim našim ljudima u regionu.

Brojke su egzaktne i najbolji su pokazatelj onoga što radi tadašnji predsednik, kako predsednik Vlade, tako i predsednik države, i u poslednjim godinama samo u Republiku Srpsku Republika Srbija ulaže oko 30 miliona evra u razne projekte. Videli ste najave i planove koje će u narednim godinama zaseniti i tu impozantnu brojku.

Narod prevariti ne možete. Usledio je odgovor naroda na poslednjim izborima i ispostaviće se da Aleksandar Vučić, SNS i lista koju on predvodi, procentualno gledano, najveću podršku uživa u Republici Srpskoj. Naime, na poslednjim izborima ta lista će na biračkim mestima širom Republike Srpske osvojiti zavidan broj glasova, i to će biti procentualno najveći broj glasova koje osvaja u nekim lokalnim sredinama. U Trebinju će lista SNS osvojiti 85%, u Mostaru 75%, u Sarajevu 81%, u Banjaluci 85%, u Drvaru 94%, u Višegradu 95%, u Doboju 94%, u Bratuncu 88%, u Bijeljini 87%, u Zvorniku 94% i u Prijedoru 88%.

Ovo je ozbiljno priznanje za ono što radi predsednik države u prethodnom periodu, ali i ozbiljna obaveza da nastavimo da radimo svi zajedno sa njim ono što je rađeno u proteklih šest godina.

Siguran sam da će i nova Vlada i struktura, postavljena na onaj način kako je to predložio u ime naše poslaničke grupe naš uvaženi kolega Aleksandar Martinović, nastaviti ovim putem i da će sva ova ministarstva, koristeći sva prava koja proizilaze iz međunarodnih sporazuma, nastaviti da sarađuju sa Republikom Srpskom, ali i sa Crnom Gorom i drugim zemljama, odnosno drugim našim zajednicama, našim zajednicama u drugim zemljama u okruženju.

Siguran sam da će rezultati biti isti kada zajedno sa predsednikom, čista obraza, i sa rezultatima krenemo na sud naroda te 2022. godine u aprilu mesecu.

Na kraju, kao što znate, SNS i njeni poslanici će svakako u danu za glasanje podržati predlog kojim se uspostavlja nova struktura Vlade, a naravno posle toga i mandatara sa njegovim personalnim predlozima. Hvala.

Hvala predsednice.

Uvaženi ministre, vi se nekako onako, ljudski da kažem, ubiste objašnjavajući, tražeći logiku u izlaganjima i predlagača amandmana i onih koji su se javili za reč povodom tog amandmana. Lepo je to od vas i dobro je što vi kao predstavnik izvršne vlasti tako postupate u parlamentu i pokušavate da svakog od vas i svakome od njih iz opozicije razjasnite nameru ovog zakona i sve ono što se u njemu nalazi.

Ali naš narod je davno rekao – nije bitno šta vam kažu, nego ko vam to kaže. Primetili ste da se među borcima protiv fašizma danas ističu poslanici opozicije, ali nije bitno šta oni kažu, već ko su oni. Pitate se – kako? Objasniću vam. U jednom momentu su rekli da čak i na neki način državu Srbiju i Srbe možda neko zlurado povezati sa fašizmom i svim onim što se dešavalo na mestu Starog sajmišta u toku Drugog svetskog rata. Državu Srbiju niko ni na koji način ne može povezati sa fašizmom do eventualno njihovi politički lideri. Evo kako. Šta je drugo nego fašizam, pitam se, nego kada politički lider poslaničke grupe kojoj pripadaju ova uvažena gospoda Srbiju uporedi sa čistom vodom, a sve oni koji kroz nju prolaze nazove materijom kojom tu čistu vodu prljaju. Nije li to samo po sebi ideologija koja je najbliža fašističkoj?

Šta li je drugo do fašizam kada uzmete vešala, stavite ih na Terazije, a setite se da su vešala ta Terazije stavljali samo fašisti tih četrdesetih godina prošlog veka? Šta li je drugo nego fašizam kada njihov politički saborac Marinika Tepić predsednika države Srbije nazove Hitlerom? U redu je što vi to pokušavate da na jedan pristojan način objasnite pre svega zbog građana Republike Srbije, ali ja napominjem da i ove činjenice imate u vidu da je veoma važno sa kim razgovarate i šta je nju njihove u stvari prave namere i šta je njihova prava ideologija.

Što se tiče samog zakona, vi znate, ministre, da smo mi iz SNS već u načelnoj raspravi rekli da podržavamo ovu stvar koja se prvi put radi na jedan pravi način, doduše mnogo vremena je prošlo, ali jedna stvar koju smo toliko vremena čekali i koju ćemo mi svakako podržati u danu za glasanje i to je ono što se tiče podrške nas iz SNS. Hvala.

Hvala predsedavajući.

Poštovani predstavnici Vlade, uvažene kolege, uvaženi građani Srbije, koliko li je samo srećan narod koji nema ovakvu vrstu sećanja i koji nema ovakvu istoriju o kojoj danas govorimo i koja je danas tema današnjeg zakona?

Koliko li je samo ponosan narod koji nikada nije bio vinovnik ovakvih događaja i koji nikada sistemski nikada ovakve stvari nije radio i kolika li je samo nesreća kada jedan narod sve ove stvari o kojima ceo dan govorimo i koje su tema zakona kroz generacije, zaboravljene?

Sreću da nam se takve stvari ne dogode, nismo imali. Nekako na to nismo mogli ni sami da utičemo. Ponos što to drugima nismo radili, nekako smo vremenom sami potisnuli i nismo ga isticali u prvi plan, a nesreću da zaboravimo smo imali i taj zaborav smo vremenom sami afirmisali.

Zato evo posle 75 godina, prvi put na ovaj način raspravljamo o ovoje temi, jer šta je to drugo, osim zaborav, ako posle toliko vremena počnemo da raspravljamo o ovim temama. Koliko god reči mi danas u ovom uvaženom Domu upotrebili da upišemo i užase koji je srpski narod, a sa njim i jevrejski, romski, prošao u proteklom veku, pre svega, u Drugom svetskom ratu, teško da to možemo opisati.

Ja sam danas mislio, ali sam odustao, jer kao čovek nemam snage da ispričam priču Marije Počuče sa Velebita koja je u nekoliko minuta ostala bez svoje troje dece, koja su zaklana i bačena u Velebitske jame.

Nisam imao snage ni da ispričam, verujte mi priču Trifke Ehmečića, čije je šestoro dece završilo u jami Golubinka, u Prebilovcima kod Čapljine u zapadnoj Hercegovini, niti da ispričam priču o dvadeset dvoje članova porodice Vajs koji su ubijeni na „Starom sajmištu“, čuvene banatske jevrejske porodice, ali ni snage da ispričam ličnu priču koju je preživela moja porodica iz tih prvih dana juna 1941. godine.

Ovaj dan danas nekako je omaž i toj deci Marije Počuče, Branku, Milki, Dušanki, omaž je i deci Trifka Ehmečića, onih šestoro dece koji su bačeni u jamu Golubinka, omaž je i dvadeset dvoje članova porodice Vajs iz Banata, ali i svoj drugoj deci, svim drugim porodicama koje su stradale u HH veku, pre svega, govorim o srpskim, jevrejskim i romskim porodicama.

Nije ovo danas, poštovani predstavniče Vlade samo jedan običan skupštinski dan. Ovo je ozbiljan istorijski trenutak. Lično sam počastvovan, što na ovaj način ja i moje kolege učestvujemo u ovakvom istorijskom trenutku, jer ovo je prvi put, na pravi način govorimo o ovim stvarima i prvi put ovu priču konačno institucionalizujemo.

Kažem, posle 75 godina, ali nikada nije kasno.

Pažljivo sam pročitao zakon koji je danas pred nama i on decidno reguliše sve ono što će se dešavati u osnivanju Memorijalnog centra, ali posebno mi je za oko zapao prilog 3 koji kaže da će oko 70% posetilaca Memorijalnog centra da budu organizovane učeničke posete.

Mislim da je to ono što je najvažnije u ovom zakonskom predlogu, jer možemo mi izgraditi bilo šta, ukoliko neke mlade i nove generacije ne naučimo i ne edukujemo o svemu ovome, sve će biti uzalud.

Stoga mislim da zakon možda nekada vremenom, pošto je prvi, može doživljavati promene, ali to je najvažniji deo ovog zakonskog rešenja i to ne treba da bude menjano.

Svakako da se mi kao poslanici SNS radujemo i najavi da će biti izgrađen prema dogovoru predsednika Aleksandra Vučića i člana predsedništva Milorada Dodika, Memorijalni centar u Donjoj Gradini i to je još jedan korak napred u ovom smeru.

Sve ovo zajedno govori da se srpska politika ozbiljno i korenito promenila i u ovoj, ali i u drugim oblastima.

Stoga, uvaženi predstavniče Vlade budite sigurni da ćemo mi podržati posao sprečavanja, tj. ovaj posao sprečavanja sećanja, odnosno ukidanja zaborava sa nadom da ćemo mi našoj deci i našim unucima ostaviti sećanja na svo zlo iz tog doba ali ostaviti sećanja na sve dobro i na uspon Srbije našeg doba.

+Hvala vam.

Hvala.

Poštovane kolege, uvaženi članovi Vlade, uvaženi građani, nekako u predvečerje ovog dana, kada raspravljamo o amandmanima na ovaj zakon, u predvečerje ovog saziva Narodne skupštine, ali i u predvečerje mandata ove srpske Vlade, možda je momenat da svi zajedno saberemo rezultate i vidimo šta je to što je u prošlim godinama radila ova Vlada.

Čuli smo povodom zakona i povodom svih poslova Vlade u današnjem i u prethodnim danima dosta kritika. Većina njih je bila potpuno neosnovana. Čuli smo i neke stvari koje možda i ne priliče ovom uvaženom domu i koje same po sebi ni na koji način ne utiču na sve ono što je rađeno u Vladi i što će se raditi.

Međutim, budite sigurni, poštovana ministarka, sve te stvari koje možda nisu prilične ovakvom jednom danu, će biti zaboravljene i vreme će ih prekriti. Ono što će ostati zauvek jesu rezultati, jesu kilometri, odnosno stotine kilometara puteva, stotine kilometara pruga, hiljade gradilišta. I činjenica da je Srbija u prethodnim godinama ozbiljno ustala na noge, kako to metaforički kaže naš narod.

Činjenica da je Srbija zemlja u kojoj se građevinske dozvole dosta lagano i brzo dobijaju, naravno, ukoliko se ispune svi zakonski uslovi i činjenica da je Srbija zemlja gradilišta. To je ono što će ostati za pamćenje.

Međutim, budimo iskreni, sve to ne bi značilo ništa, kao u svakoj normalnoj kući, domaćinskoj, ukoliko nemate plan za budućnost.

Vi ste sa predsednikom države napravili jedan ozbiljan plan za budućnost i ispunili ste i taj deo svog posla. Da vam budem iskren, i sam kad sam ga video i sam kada sam video obim poslova koji se planira uraditi u budućnosti, pa bio sam u najmanju ruku možda i zabrinut ili možda skeptik, kao i svaki drugi građanin.

Nisam bio u strahu ili zabrinut da ne postoji volja da se ti poslovi urade, nego me je brinulo to da li postoji mogućnost i da li smo u stanju da uradimo jedan tako obiman i velik posao. Ako kao svaki ozbiljan čovek pogledam u prošlost i uporedim koje su to pozicije sa kojih je Srbija krenula te 2013, 2014. godine i to gde smo danas, pa sve te moje sumnje su bile odagnane i čini mi se da će možda biti lakše uraditi taj posao koji je pred nama, nego sve što smo uradili u prethodnim godinama.

Nije samo Srbija napredovala u prethodnim godinama. Koliko smo mogli, a čini mi se dosta, pomagali smo naš narod i naš narod u okruženju je ozbiljno napredovao.

Kao što reče predsednik države danas – šta je taj narod u okruženju bez Srbije i šta li je Srbija bez našeg naroda, a naročito bez Republike Srpske? Ozbiljna sredstva su ulagana u infrastrukturu u okruženju. Pre svega, tu mislim na Republiku Srpsku i Federaciju Bosne i Hercegovine i ovi današnji događaji u Drvaru i u Mrkonjiću su samo još jedna potvrda te politike i tog opredeljenja koje je prvi, da kažem, promovisao predsednik države Vučić, ali ni vaša Vlada nije zaostajala u realizaciji te politike.

Kaže naš narod – što je pravo i Bogu je drago. Istini za volju ja moram da kažem da sam bio svedok i sam da ste i vi kao ministarka učestvovali u ozbiljnim projektima i ozbiljno pomagali naš narod u okruženju. Podsetiću samo na projekte pomoći obrazovanju našoj zajednici u Mostaru, asfaltiranje puteva u mnogim srpskim selima u Mostaru, izgradnji mostova, odnosno njihovoj obnovi na Drini. Tako da ste i sami ozbiljno doprineli realizaciji tog dela politike.

Vreme i narod su najbolje sudije. Sud vremena već se polako vidi. Narod će svoj sud dati u aprilu, siguran sam, na načine kao što je to davao 2012. godine, samo možda još malo i ubedljivije.

S druge strane, mi poslanici SNS, ako hoćete, i naš narod smo vam zahvalni, ne zato što ste nešto uradili što nije vaš posao, nego što ste uradili posao i što ste ispunili obećanja koja ste dali u danu izbora ove Vlade u ovom uvaženom Domu i time pokazali da ste zavredeli poverenje nas poslanika SNS. Siguran sam da će to biti tako i u budućnosti, a pre svega da će biti kada je u pitanju i ovaj zakon o kome sada raspravljamo i svi ovi ostali zakoni, a konačni sud će dati narod u aprilu mesecu. Hvala vam.

Hvala, predsedavajući.

Posle ove ozbiljne istorijske retrospektive od strane kolege Martinovića koja može poslužiti svakako za analizu stanja današnjeg i donošenja nekih boljih odluka i dobrih odluka u budućnosti, ja ću se vratiti na ovaj član 1.

Mislim da član 1. sam po sebi simbolički pokazuje sve ono što je u proteklim godinama rađeno u ministarstvu. Ako dobro pogledamo član 1, on pre svega govori o povratku tradicije kroz vraćanje nekih starih, odnosno ranijih oficirskih zvanja u Vojsci Srbije, doprinosi kadrovskom kvalitetu u Vojsci Srbije i kao treće, doprinosi motivaciji svakog pripadnika Vojske Srbije kroz davanje nekakvog pozitivnog motivacionog faktora. Daje mogućnost za jedno ozbiljno karijerno napredovanje u hijerarhiji vojske.

Nije li samo po sebi to sve ono što je rađeno u prethodnim godinama kada je u pitanju Vojska Srbije? Nismo li mi, zajedno sa Vladom Republike Srbije, radili sve ove tri stvari? Nismo li ozbiljno podizali, nismo li ozbiljno vraćali te tradicije? Evo, poslednji primer kroz vraćanje imena slavnih brigada - 63. padobranske i 72. specijalne. Nismo li radili na povećanju kvaliteta same vojske, pre svega kroz kupovinu modernog naoružanja i opremanja vojske i nismo li mi svi zajedno, sa Vladom i predsednikom, podizali moral, vraćali motiv pripadnicima Vojske Srbije i vraćali njihovo poverenje građana u instituciju Vojske?

Od svega ovoga, verujte mi, ovo treće je svakako bilo i najteže. Vratićemo tradiciju donošenjem nekih ozbiljnih odluka, izvršenjem naređenja vrhovnog komandanta, to smo radili, to radimo, vidimo. Opremićemo vojsku, kupićemo neko novo moderno naoružanje, tako što ćemo voditi ozbiljnu fiskalnu i monetarnu politiku, pa ćemo nekakav novac ili uštedeti ili zaraditi i od tog novca ćemo moći da kupimo novo oružje. To radimo od 2014. godine i evo, rezultati se sad već ozbiljno vide.

Međutim, posao vraćanja morala i motiva i poverenja u vojsku je vraški težak posao. Taj posao je prvi put ozbiljno započet prvim postdosovskim ministrom odbrane, današnjim predsednikom Srbije i vrhovnim komandantom, Aleksandrom Vučićem. Kasnije se to nastavilo. Evo, ministre Vulin, stiglo je do vaših dana i vi na tom putu istrajavate i mi vas u tom poslu svakako podržavamo.

Međutim, sve ono što radite u sistemu odbrane i u Vojsci Srbije, ne prolazi neopaženo. To su uspesi, a uspehe vam neprijatelji i protivnici neće oprostiti. Pogledajte samo kako poslednjih dana orkestrirano dok mi raspravljamo i o Zakonu o vojsci, i o ovim važnim strategijama kojima se trasira put Srbije, onaj glavni politički i odbrambeni u budućnosti, kako traju napadi političara iz Sarajeva istovremeno, naših neprijatelja i protivnika iz Prištine, u istom momentu dešavaju se pritisci u Podgorici, ali možda i ono što je najbolnije, za sve to vreme sinhronizovano traje napad Marinike Tepić. Dragana Đilasa, Vuka Jeremića i Boška Obradovića, na politiku države.

Verujte mi, to nije slučajno, to je itekako sinhronizovan i planiran napad. I planiran pritisak i na vojsku i na državu. S tim, da vam pravo kažem, neću da verujem da su nam u Podgorici, još ne uvek, protivnici. S tim u vezi, a obzirom na današnja dešavanja u Podgorici iako ću još jednom da ponovim molbe da donosioci odluka u Podgorici još jednom razmisle, da ne unose zlu krv među braću i komšije, prvenstveno svoje, da apelujem na poslanike u crnogorskom parlamentu, posebno na one poslanike koji dolaze iz reda nacionalnih manjina, jer je ovo prilika da se pokažu kao most i doprinesu, da kažem, postizanju kakvog-takvog sporazuma sa srpskim političkim predstavnicima i SPC.

Međutim, nama to jedino danas ostaje, da apelujemo, molimo, urgiramo, jer kada je trebalo delovati te 2006. godine, tada niko nije delovao. Tada su ljudi iz današnjeg Saveza za Srbiju bili zauzeti drugim stvarima. Bili su zauzeti brojanjem novca od pljačkaških privatizacija, brojanjem novca, a ako hoćete uništavanja i pljačkanja Vojske Srbije, brojanjem novca od „Lutrije Srbije“. Ništa drugo ih u to doba nije zanimalo, to je bio jedini posao kojim su se bavili.

Kada uzmemo u obzir sve okolnosti, šta se dešavalo, dobro da se i opština Stari Grad u Beogradu nije otcepila, pa da danas moramo da zasedamo u Zemunu, Subotici, Pančevu ili negde drugo. Još treba da budemo sretni.

Ali, bilo kako bilo, mi ćemo, skupa sa predsednikom i vama iz Vlade Republike Srbije, u svakom slučaju nastaviti da radimo i na poboljšanju uslova za život i građana Srbije, ali i naših sunarodnika i državljana i u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori. Toliko i hvala vam.

Hvala.

Prema Dejtonskom sporazumu treba da imamo 1.024 tenka, ali to je opterećenje za našu zemlju. Nadam se da ćemo za godinu dana imati samo oko 500 tenkova. U bliskoj budućnosti uništićemo uz finansijsku pomoć iz inostranstva značajnu količinu lakog naoružanja kao što su mine, streljačko oružje ili prenosivi prosti vazdušni sistemi. Poštovane kolege, uvaženi ministre, poštovani oficiri Vojske Srbije sigurno se pitate šta je to što je srpski poslanik sada rekao. Ali nije to ono što kaže danas ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SNS. To je samo citat onoga što je, verovali ili ne, 11. aprila 2005. godine na jednoj međunarodnoj konferenciji u hotelu „Hajat“ izgovorio srpski ministar odbrane.

Da bi bolje zapamtili, još jednom ću vam pročitati onaj najvažniji deo. Kaže ovako – u bliskoj budućnosti uništićemo uz finansijsku pomoć iz inostranstva znatnu količinu lakog naoružanja kao što su mine, streljačko oružje ili prenosivi protivvazdušni sistemi. To kaže, verovali ili ne, ministar odbrane.

Ministar odbrane je bez onog istog političkog konglomerata koji danas nosi naziv Savez za Srbiju. Teško i mučno, ja znam danas je i uopšte govoriti o uništavanju vojske Srbije u tom periodu, da bi nekako slikovitije to pokazali ja sam doneo par fotografija koje pokazuju kako je izgledalo sečenje i spremanje za pretapanje srpskog oružja, istog onog oružja sa kojima su naši vojnici branili Srbiju kada je to bilo najteže. Znam da je to ovim časnim ljudima u uniformama bio težak period i zaista nije bilo lako gledati sve to.

Međutim, verujte mi možda to i nije najgore od svega što je moglo da se desi. Ono što je gore od svega toga je nesebičan rad na uništenju morala i ponosa srpskog vojnika, ali i rad na razgradnji vere u srpsku vojsku kada su u pitanju srpski građani. To je ono što je najteže kada je u pitanju uništavanje srpske vojske.

Nekako su ovi poslednji dani i poslednji događaji, a vezani su za tu 63. padobransku i 72. iz Pančeva nas vratili unazad i u sećanje kako je to počelo, najpre sa bombardovanjem, a kasnije sa unutrašnjim urušavanjem Vojske, demoralisanjem, šikaniranjem i progonom, hapšenjem oficira, ali i uništavanjem najslavnijih i najznačajnijih srpskih jedinica, odnosno jedinica Vojske Srbije. Tako su se na udaru našle i ta čuvena slavna 63. padobranska iz Niša i 72. specijalna iz Pančeva.

Nažalost, nisu one bile jedine. One su nekako i najslikovitiji prikaz, ali bila bi sreća kada bi one bile jedine. To je u stvari ono što je bilo najteže u vojsci, najteže što je Vojska Srbije preživela u prethodnom periodu. Možda se nekako pitate – kakve to veze ima sa današnjicom? Verujte, veoma je jednostavno. Na primer, čovek koji je naredio direktno zadatka kada je u pitanju uništenje te 63. padobranske i 72. specijalne je danas potpredsednik Jeremićeve partije opet u ovom Sazivu za Srbiju, o kome sam danas govorio. Da li je to slučajno? Nema ništa slučajno.

U istom tom Savezu je i Boris Tadić, jedan od verovatno najgorih ministara vojnih kada je u pitanju Vojska Srbije, čovek koji je po običaju napuštao zemlju ili bio na moru kada je to bilo najteže u Srbiji. U tom Savezu je i njegov posilni iz tog doba koji je igrom slučaja danas postao vladar tog Saveza za Srbiju, a to je Dragan Đilas.

Međutim, nije sve tako crno. Srećom, evo već sada vidimo da polako taj period ostaje iza nas i puno je dokaza za takvu tvrdnju.

Opet ću se vratiti na 63. padobransku i 72. specijalnu. Izvršenje naređenja vrhovnog komandanta, predsednika država Aleksandra Vučića i vašim predanim radom vraćen je ponos 63. i 72. brigadi. Kako ste sami rekli ministre nije na herojskim brigada da postanu manje, da se zaborave i nestanu, već da se usprave i ojačaju i pokažu da su vredne onih koji su to bili pre njih.

Mi poslanici SNS vam čestitamo. Imate punu podršku i vi i vrhovni komandant, predsednik Republike.

Dokaza je još mnogo, dokaza izdizanja srpske vojske i kada je u pitanju zanavljanje oružja, nabavka novih aviona, helikoptera, oklopnjaka. Vidim, to vam mami poseban osmeh, ministre, na licu, baš kao i meni. Kada je u pitanju nabavka opreme za srpsku vojsku i poboljšanje njihovog materijalnog statusa, o tome mnogo govore u prilog i one brojke, one brojke kojima se izražava izdvajanje kroz budžet za pripadnike tj. za Ministarstvo odbrane. Poređenja radi, 2012. godine izdvajanje za Ministarstvo odbrane je bilo na nekih 53 milijarde dinara. Ove godine je 95 milijardi. Skoro pa duplo više.

Dokaz uspinjanja srpskog odbrambenog sistema je i namenska industrija koja se ne slučajno, verujte, nalazi ovih dana na udaru. Izvoz namenske industrije iz onog perioda kada je ministar govorio 2005. godine o uništenju oružja je bio negde na 500 miliona evra. Izvoz 2018. godine je bio tri puta više, nešto više od milijardu i 400 miliona evra.

Dokaz za to su svakako, uvaženi ministre, uvaženi oficiri Vojske Srbije, i ovi zakoni i strategijski dokumenti koji su danas pred nama. Dokaz uzdizanja srpske vojske je i Zakon o Vojsci koji je danas pred nama. Zakon svakako je na tragu poboljšanja statusa samih vojnika, pre svega kroz davanje mogućnosti da oni rade u inostranstvu, da rade u nekim državnim organima ili nekim drugim pravnim subjektima, kroz davanje mogućnosti da vršimo prijem oficira i podoficira u Vojsku Srbije kroz podizanje starosne granice na 40, odnosno 45 godina, kroz davanje mogućnosti da kroz posebnu vojnu obuku tj. odgovarajuću vojnu obuku sa oružjem postanete deo Vojske Srbije. Sada više neće biti uslov samo odslužen vojni rok.

Vodilo se tu računa svakako i o sigurnosti građana jer jasno je definisano kada vojnik Vojske Srbije može da prestane sa službom tj. u vreme ratnog stanja ili vanrednog stanja vojnik ne može, sem u posebnim slučajevima prestati sa službom, što daje svakako određenu dozu sigurnosti građanima Republike Srbije.

Ministre, malo sam sa vašim saradnicima razgovarao da ukoliko postoji mogućnosti, odnosno u nekim podzakonskim aktima dobro bi bilo razmotriti i mogućnost da se pod vojnom obukom sa oružjem za neke naše državljane iz okruženja nađe mogućnost za sve one koji imaju naše državljanstvo, a završili su obuku u nekim zemljama u okruženju, tu pre svega mislim na Republiku Srpsku i Crnu Goru i Makedoniju, da to bude jedan od uslova koji će da ispunjava, da to bude ono što će ispunjavati uslov koji je danas u zakonu.

Što se tiče Strategije nacionalne bezbednosti i Strategije odbrane, mi poslanici SNS smo svakako na stavu da su ovo istorijski dokumenti, da je ovo istorijski trenutak kada je u pitanju celokupan odbrambeni, ali ako hoćete i politički sistem u Republici Srbiji. Prvi put na jednom mestu imamo jasno definisane i sabrane nacionalne interese Srbije i oni su jasno bez razmišljanja definisani.

Pored svih onih koji su nesumnjivo važni, a tiču se ekonomskog razvoja, tiču se očuvanja životne sredine, evropskih integracija, očuvanja mira i stabilnosti u regionu, pojavljuju se dva koja su Srbiji u ovom mementu verovatno i najvažnija, a to su očuvanje suvereniteta, nezavisnosti kao jedan i onaj drugi koji se prvi put u ovom parlamentu spominje i o kom prvi put uopšte Skupština Srbije raspravlja, a to je očuvanje našeg naroda u regionu, a pre svega Republike Srpske i opstanak Republike Srpske u skladu sa Dejtonskim mirovnim sporazumom. Stoga mislimo da je to jedan važan istorijski momenat kada su u pitanju ovi dokumenti.

Što se tiče Strategije odbrane Republike Srbije, u njoj su svakako sabrani svi odbrambeni interesi Republike Srbije na jednom mestu, ali nije to samo puki tehnički dokument koji se tiče odbrane jedne zemlje, to je važan politički dokument. On pored onog dela koji se tiče odbrane jasno trasira i politiku Srbiju u nekom narednom periodu.

Prvi put posle one Rezolucije iz 2007. godine, koja je usvojena u ovom uvaženom domu, se u jednim ovakvom dokumentu, jednom zvaničnom dokumentu, jasno definiše vojna neutralnost Republike Srbije. Nikada više zli jezici poput Vukadinovića, Obradovića, Đilasa i bilo koga od njih, neće moći reći da bilo ko ima nameru da uvede Srbiju u NATO pakt, bilo koji drugi vojni savez, ali svakako ostavlja mogućnost saradnje i na kraju krajeva potencira saradnju sa svim od njih, od kojih Vojska Srbije, odnosno ceo odbrambeni sistem ima koristi i sa kojima će ta saradnja biti na korist naše države.

Što se tiče ove dve odluke, odnosno Odluke o angažovanju pripadnika Vojske Srbije u mirovnim misijama i Sporazuma sa Češkom Vladom. Da vam kažem, to je sa našeg gledišta i što se nas tiče, u stvari, samo jedan nastavak vraćanja međunarodnog ugleda Srbije i njenog odbrambenog sistema u svetu. Svakako da je za to najzaslužniji predsednik Republike koji je, počevši od te 2014. godine, uspeo na jedan ozbiljan način da vrati ugled i Republici Srbiji ali, ako hoćete, i odbrambenom sistemu, čiji ste vi sastavni deo.

Ministre vi, ministarstvo koje vodite, vrhovni komandant predsednik države Srbije će sigurno ostati upamćen kao čovek koji je iz gotove propasti vraćao Vojsku Srbije i njen odbrambeni sistem. Počevši od onog opremanja Vojske, vraćanja morala i ugleda vojsci u narodu, ali i na kraju sa ovim dokumentima o kojima mi je bila čast govoriti danas u ovom uvaženom domu, koji će definitivno ostati deo istorije odbrambenog sistema Srbije.

Pošto ste vi ljudi koji su taj posao prerano radili i još ga uvek radite, budite sigurni da ćete imati podršku nas poslanika Srpske napredne stranke i kada je u pitanju politika i sve važne odluke, ali i kada su u pitanju ovi zakonski predlozi i ovi strategijski dokumenti koji su danas u raspravi u ovom uvaženom domu. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Uvažene kolege i uvaženi predstavnici Vlade, kada govorimo o današnjem dnevnom redu, po meni su dva osnovna utiska u svemu tome, a to je odgovornost i mogućnost da napravite poređenje. Odgovornost pre svega današnjih predstavnika vlasti u Republici Srbiji koji su ove materijale konačno doneli pred ovaj uvaženi dom. Kada je u pitanju poređenje, mogućnost da poredimo sve ono što su načini trošenja novca u prošlosti sa onim kako se to radi danas.

Formalno mi danas raspravljamo o završnom računu budžeta od 2002. do 2016. godine. Formalno je tako, ali suštinski ja mislim da raspravljamo o istoriji, jer dobar deo ljudi koji danas sedi u ovoj sali u to vreme kada govorimo o budžetima, pre svega iz tog dalekog perioda 2002. i 2003. godine, je bio ništa do puko dete. Danas govorimo o istoriji, verovatno o najbolnijem delu ekonomske istorije Srbije. To svakako ima i svoje posledice.

Činjenica je, takođe, da je metodologija izrade ovih budžeta, svih ovih koji su danas pred nama, bila različita u različitom vremenskom periodu, ali takođe je i činjenica da je u dobrom delu njih, naročito onima do 2012, odnosno 2014. godine, prihod bio od enormno velikih zaduživanja i to po pravilu sa velikim kamatama. Evo, podsetiću vas na kredit Mirka Cvetkovića iz 2011. godine sa 7,25% kamate, kredit uzet kako bi se penzije povećale i kako bi se nekako na izborima 2012. godine, kako tako, ponovo ostalo na vlasti. Drugi deo prihoda je bio onaj deo od privatizacije. Istini za volju, onaj minimalni deo od privatizacije, jer najveći deo od prodaje preduzeća je završavao direktno u džepovima tadašnjih predstavnika vlasti kao kroz enormne provizije koje su dobijali za prodaju tadašnjih državnih preduzeća.

Međutim, sve ovo nije prošlo tako sjajno, imalo je neke svoje ozbiljne posledice i mislim da ih stalno treba ponavljati. Ja bih ovo negde poredio sa zločinom. Ako o zločinu stalno ne govorite i stalno ne ponavljate ono što se desilo, realna je opasnost da vam se taj zločin ponovi. Ovo što se desilo nije ništa drugo do ekonomski zločin prema državi Srbiji i njenom narodu. Šta su posledice tog i takvog ekonomskog zločina, podsetiću vas kako nam se ponovo ne bi dešavalo i to ćemo uporno raditi. Upropaštene fabrike, stotine hiljada ljudi na ulicama bez posla, uništen zdravstveni sistem, uništena, a pre svega ponižena vojska i policija, pohapšeni oni koji su u najteža vremena stajali na braniku ove zemlje, javni dug koji je prešao preko 80% BDP, privredni pad, visoka inflacija i mnogo, mnogo drugih negativnih stvari.

Pitate se da li je možda nešto dobro bilo u tome svemu iz tog perioda? Naravno da jeste, bila je to pre svega dobrobit za ondašnje nosioce vlasti oličene danas pre svega u nekom novom DOS-u koji nosi ime Savez za Srbiju.

Njihova finansijska podloga i te kako je rasla, i te kako je jačala. Svuda na svetu političari, koji u vreme propasti sopstvene države i sopstvenog naroda ozbiljno finansijski ojačaju se zovu jedinstvenim imenom – lopovi. Da ne bi bilo zabune kada ovo kažem, mislim pre svega na današnji DOS, pod imenom Savez za Srbiju i ljude koji ga vode. To su isti ljudi iz onog perioda kada se radila realizacija ovih budžeta, o kojima mi danas govorimo. I nije to ono što je u tome svemu najgore, najgore od svega toga je što ti ljudi danas ponovo pokušavaju da se vrate na vlast i to nasiljem. To je ono što je najgore u svemu tome.

Narod ih sigurno neće. Ne postoji drugi način da se vrate na vlast, narod ih danas ne želi. Šta je to što narod želi? Narod želi ono što vidi danas. Želi što se tiče rada, ono što danas radi predsednik države, a što se tiče ličnosti, upravo onoga koji taj posao radi i današnji predsednik države.

Čoveka koji je danas označio i službeno negde početak srpske jave, jave koja je proizašla iz srpskog sna o spajanju Beograda, odnosno o spajanju Horgoša sa Čačkom. To je višedecenijski srpski san, gde smo jednom modernom saobraćajnicom uspeli da spojimo sam sever naše države i polako napredujemo ka njenom jugu. E, to je ono što narod hoće i u to sam potpuno siguran.

To je ono što građani znaju da cene. Ovo svakako ostaje nešto što će biti primer, verovatno za istorijske udžbenike, primer kako izgleda naopako voditi državu, ali dobro je što se to konačno posle duže vremena našlo pred poslanicima u ovom uvaženom domu. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Uvažene kolege, poštovani predstavnici Vlade, uvaženi građani, cilj svih ovih zakonskih predloga o kojima danas govorimo mogao bi se podeliti nekako, po meni, na dva dela, na onaj nekako tehnički deo, koji se tiče usklađivanja zakonskih normi sa pravnim tekovinama razvijenog dela sveta i svrstavanja Srbije u grupu zemalja koja nekakvim svojim zakonskim normama i zakonskim rešenjima garantuje potpunu pravnu sigurnost onima koji se bave različitim delatnostima u Srbiji i koja s druge strane garantuje potpunu nesigurnost onima koji se bave nekim zakonskim, moralno i na svaki drugi način neprihvatljivim stvarima, kako u Srbiji, tako i u drugom i onom najvažnijem razvijenijem delu sveta.

Drugi deo, odnosno drugi cilj koji bi mogao da se negde pronađe kao nešto što je glavno u ovim zakonskim predlozima je ono što se tiče i političkog, a i nekako da kažem ekonomskog rejtinga Srbije i njenog statusa uopšte u svetu.

Mislim da je upravo taj politički i ekonomski rejting i status Srbije možda i najvažniji uslov za napredak društva u celini.

Siguran sam da je za ponovnu, da kažem, obnovu i rast tog ugleda, kako političkog, ekonomskog i svakog drugog Srbije u svetu najzaslužniji upravo rodonačelnik ove današnje politike koja Srbiju vraća na nekakve uspešne staze, najzaslužniji je svakako predsednik države. On je istovremeno danas i najvažniji promoter i čovek koji najviše radi na razvoju tog ugleda Republike Srbije.

Sad, šta su benefiti te politike? Ja mogu govoriti o dosta benefita, kao i sve moje kolege, ali nekako ovih zadnjih dana je aktuelan onaj koji se tiče povećanja kreditnog rejtinga Republike Srbije. U konačnici, on je i rezultat ovih i ovakvih zakonskih predloga koje Vlada šalje u ovaj uvaženi dom, a tiču se, pre svega, da kažem, sinhronizacije i na putu su sinhronizacije monetarne fiskalne politike u Srbiji u celini.

To će opet da znači bolje uslove, odnosno povoljnije uslove za finansiranje preduzeća, nešto više investicija, više proizvodnje, ali ako ćete sa stanovišta prosečnog čoveka i prosečnog građanina u Republici Srbiji, značiće više posla, više zaposlenih. Mislim da je to onaj najvažniji benefit koji danas prosečan građanin u Republici Srbiji oseća od svih tih poslova.

To opet znači u krug i povećanje privrednog rasta, jer vidimo da značajne svetske agencije projektuju privredni rast u Srbiji za sledeću godinu negde na 4%. Poređenja radi, imali smo, ne tako davno, 2012. godine pad od minus 3%.

Sad kad ovako pogledate, jasno vam je da s jedne strane imate jedan ozbiljan rad, zakone i poslove koje radi i Vlada i predsednik Republike sa jedne strane, a oni su svakako na tragu poboljšanja i jačanja i srpske države, ali ako hoćete, i srpskog naroda na Balkanu u celini.

Šta imate sa druge strane? Sa druge strane imate pretnje, vešala, snajpere, upade, nasilne upade u institucije i sve ono što se zove nasilje. Mi poslanici SNS i te kako znamo da izaberemo između to dvoje. Mi biramo ovo prvo. Biramo rad i red u Republici Srbiji, ali biramo i ove zakone koje vi kao Vlada šaljete u ovaj uvaženi dom.

Važnije od toga je što narod u Srbiji bira isto to. Imaće narod u Srbiji u narednim mesecima priliku da još jednom to pokaže na izborima koji su, evo, ubrzo pred nama.

Kada sam se već taknuo u ovom mom govoru i našeg naroda uopšte na Balkanu i celokupnog srpskog korpusa na Balkanu, iskoristiću ovu priliku da našim kolegama, našim prijateljima, ako hoćete, na kraju krajeva, i našoj braći u parlamentu u Podgorici, još jednom da ih podsetim na molbu i želju koju je predsednik države izrekao u prošlim danima, a tiče se Zakona o slobodi veroispovesti, koji je ovih dana aktuelan u Crnoj Gori, koji je Vlada poslala Skupštini Crne Gore na usvajanje.

Mi im još jednom šaljemo molbu da zajedno sa političkim predstavnicima srpskog naroda u Crnoj Gori i sa Srpskom pravoslavnom crkvom pokušaju da usklade stavove, a vezano za taj zakon, a naročito onaj deo koji se tiče i koji je vezan za imovinu SPC, a i svih ostalih verskih zajednica u Crnoj Gori.

Kao što reče naš predsednik, SPC nije samo utočište onog dela naroda koji se nacionalno izjašnjavaju kao Srbi u Crnoj Gori, ona je utočište i onog dela koji se izjašnjavaju kao Crnogorci, ali veoma često i nekih drugih konfesija i nekih drugih nacionalnih zajednica.

Svakako ne negirajući pravo crnogorske države da sama donosi svoje odluke, mi im još jednom, zajedno sa našim predsednikom, upućujemo molbu i apel da još jednom dobro razmisle o tom predlogu zakona, pokušaju da ga usklade sa političkim predstavnicima Srba, sa SPC, kako ne bismo narušili dobre odnose između srpske i crnogorske države i sve ono što je kroz istoriju krasilo odnos Srbije i Crne Gore. Hvala vam.

Hvala, predsedavajući.

Uvažene kolege, poštovani gospodine Pašaliću, mi svakako cenimo to što ste pored brojnih obaveza i puta u inostranstvo i danas i prethodnih dana, stigli u ovaj uvaženi dom gde zajedno možemo da razgovaramo o ovim predlozima koji su danas pred poslanicima u ovom uvaženom domu.

Inače, posao Zaštitnika građana u suštini je da stalno radi na unapređenju poštovanja sloboda i prava kako građana tako i stranaca u našoj zemlji. Njegov posao je takođe da ukoliko utvrdi da neki nosioci javnih funkcija u Srbiji svojim delovanjem pokazuje elemente nekog krivičnog dela postupa pred državnim organima, podnosi krivične prijave i vrši sve druge radnje nadležnim državnim organima.

Suštinski ja mislim da je najvažniji posao Zaštitnika građana u stvari očuvanje dostojanstva svakog građanina Republike Srbije. Ako pođemo od ovih premisa i opisa poslova vaše institucije, odnosno institucije na čijem ste čelu i opšteg stanja u društvu, moram vam reći da je i pred vama i pred vašim zamenicima jedan zaista obiman posao.

Evo, nakon više od dve godine od vašeg izbora u ovom uvaženom domu, možemo slobodno reći da smo mi poslanici SNS doneli pravu odluku kada smo podržali vaš izbor na čelo institucije koju predstavljate jer smo tako mi i vi uspeli tu instituciju da sačuvamo od višegodišnjeg pogubnog uticaja politike. Međutim, čini mi se da je sada i vaša i naša obaveza da zajedno ovo društvo i građane takođe čuvamo od politike to jest od nekih pogubnih politika, odnosno pre svega od ličnosti koje su nosioci ti politika danas.

Da bih vam to slikovito pokazao kako uopšte to zamišljam, vratiću vas nešto u prošlost, jer naime u junu i decembru mesecu 1911. godine pred sam početak Balkanskih ratova, Kralj Petar je srpskim vojnicima na Banjici dodelio svakom od 51 puka tadašnje srpske vojske, dodelio po jednu zastavu. Te zastave su se kasnije pronosile i kroz sve važne bitke i u Balkanskim ratovima i u Velikom ratu koji je nakon toga usledio. Ono što je kuriozitet i što je činjenica da nakon, da kažem, pada Srbije i ulaska Austrougara u Srbiju, nemački car Vilhem je od svog generala Makenzina zatražio jednu od tih 51 pukovske zastave srpske vojske. Njegovo naređenje nije moglo biti izvršeno jer Austrijanci nijednu srpsku zastavu nisu zarobili, nijedna od tih pukovskih zastava nije pala u ruke neprijatelja. Branile su se te zastave životima vojnika i dan danas 47 od tih 51 pukovske zastave se čuva u depoima Vojnog muzeja u Beogradu, tri su nestale u bitkama u Velikom ratu kada su zastavnici, tadašnje srpske vojske uništavali, shvativši da će i sami biti zarobljeni, uništavali zastave kako one ne bi pale u ruke neprijatelja i kako ne bi bilo narušeno dostojanstvo i zastave i naroda. Četvrta ona verovatno najvažnija zastava Drugog pešadijskog puka „Knez Mihajlo“, prvog poziva Moravske divizije, da, odnosno čuvenog „Gvozdenog puka“ je poslužila kao pogrebni pokrov kralju Petru i zajedno sa njim je sahranjena.

Zašto vam sve ovo govorim? Nažalost, okolnosti su danas takve da državna zastava Republike Srbije na ovaj ili onaj način dospe u ruke Boška Obradovića, Boška Obradovića koji je danas udarna pesnica današnjeg DOS-a, udarna pesnica DS, udarna pesnica Dragana Đilasa, Vuka Jeremića i tog raznolikog društva, ali i udarna pesnica nekih drugih centara moći, pre svega, onih van Republike Srbije i čini mi se da se rušitelji današnje Srbije ne razlikuju puno od rušitelja Srbije iz onoga vremena.

Međutim, tu ima nešto i na sreću. Na sreću čini mi se da današnji čuvari Srbije tom istom zastavom koje se dokopao Boško Obradović, podsetiću vas, a videla je to i Srbija, pokušao je i da ruši ovaj uvaženi Dom, hram srpske državnosti, ali na sreću ni srpski policajci se danas ne razlikuju mnogo od svojih predaka i od srpskih zastavnika i srpskih vojnika iz tog doba.

Videla je Srbija kako je jedna žena, načelnica službe obezbeđenja ovog uvaženog Doma, potpuno goloruka sa svojim kolegama uspela rušiteljima tog dana da otme tu zastavu i time pokaže više stvari. Pokaže, pre svega, da su čuvari ovog uvaženog Doma srpski policajci dostojni imena svojih predaka, srpskih vojnika i zastavnika, pokaže kako se čuva dostojanstvo zastave, pokaže kako se čuva dostojanstvo ovog uvaženog Doma, ali i pokaže kako se čuva dostojanstvo svakog građanina u Srbiji danas.

Zašto sam ovo ispričao? Da bi vam poslužilo kao vodič u vašem delovanju, da biste vi zajedno sa ovim vašim zamenicima koji će, ne sumnjam, biti izabrani u danu za glasanje, koji zaista imaju jedne impresivne biografije, imali podsetnik kako se to čuva država, kako se to čuva dostojanstvo svakog građanina, a ne sumnjam da će te vi zajedno sa ovim ljudima koje ste ovde predložili, za čiji ste rad, na kraju krajeva, vi i najviše odgovorni i koje ste sami birali za svoje saradnike, čuvati dostojanstvo svakog građanina i Republike Srbije u celini.

Mi, poslanici SNS ćemo vam pomoći u izboru ovih vaših predloga, pomoći ćemo vam i u tom poslu očuvanja reda i dostojanstva u Republici Srbiji, kao što ćemo svakako pomoći i predsedniku Republike Srbije kada nastoji da razotkrije sve one laži koje se tiču delovanja nekih ljudi u prošlosti, a tu, pre svega, mislim na „Račak“ i izmišljene afere koje se vezuju za taj period.

Mi svi stojimo iza stava predsednika države da se u Račku nije desilo ništa, nego jedna najveća prevara, koja je srpski narod u XX veku koštala mnogo žrtava. Dokle god vi, vaši saradnici i predsednik države radite takav važan posao i čuvate dostojanstvo ovog naroda u celini imaćete podršku nas poslanika SNS, kako u poslu, tako i u danu izbora vaših zamenika.

Hvala vam.

Uvažene kolege, uvaženi predstavnici Vlade, poštovani građani, ako bi mene lično neko u budućnosti pitao šta je to sećanje i koji je to najupečatljiviji utisak koji nosim ovih dana sa ove sednice kada smo raspravljali o predloženim zakonima, verujte mi, to bi bio način na koji smo započeli ovu sednicu, odnosno informacija koju je malo pre te sednice saopštio javnosti predsednik države, a u ovom uvaženom domu zvanično je ministar finansija na početku same sednice, a to je informacija da je stopa nezaposlenosti u Srbiji pala ispod 10%.

Verujte mi da barem polovina nas u ovoj sali ne pamti da je nekada Srbija se mogla karakterisati kao zemlja zaposlenih ljudi, zemlja novih fabrika, odnosno zemlja u kojoj nezaposlenost nije centralna tema.

Kroz ceo životni vek te jedne grupacije tema nezaposlenosti je bila centralna tema u razgovorima i u porodici i u školi i na ulici i u preduzeću i u društvu uopšte.

Druga važna stvar i drugo sećanje, odnosno drugi značajan utisak sa ovog zasedanja, koji sam siguran ponećemo svi za budućnost je to da je nakon što je ova informacija saopštena, usledila jedna besomučna kampanja protiv države, protiv predsednika Vlade i svih, da kažem, rukovodećih struktura u ovoj zemlji. Pa se onda predsednik Vlade našao simbolično na naslovnoj strani, kao meta jedne od najmodernijih snajperskih pušaka, a grupa vandala je pokušala Ministarstvo finansija da opaše lancima i katancima i verovatno kao nikada do tada u istoriji da zatvori jedno srpsko ministarstvo.

Mislim da se ta stvar nikada nije desila u istoriji. Nema slučajnosti. Verujte mi, te dve stvari su i te kako uzročno posledično povezane. Informacija da je Srbija dostigla rekordno nisku stopu nezaposlenosti i besomučni napad na državu, odnosno na predsednika i Vladu, i te kako su te dve stvari u korelaciji.

Šta je bio odgovor predsednika i Vlade? Predsednik je na tu pretnju rekao da će on olovkom nanišaniti deo Srbije u kojem će otvoriti novu fabriku, odnosno nove puteve, a odgovor Ministarstva finansija i vašeg ministarstva, gospodine Đorđeviću, je ovo – set zakona o kojima raspravljamo u poslednjim danima.

Ovi zakoni će omogućiti da se te fabrike lakše otvore i da se smanji stopa nezaposlenosti u Srbiji. E, pa, svi ovi vaši zakonski predlozi koji su usledili verovatno i kao odgovor na jedno ovakvo stanje u državi sadrže sve osnovne karakteristike. Ima tu, naravno, nekih drugih propratnih. Jedna od njih je rasterećenje privrede kroz smanjenje poreza na zarade i povećanje one osnovice zarade, neoporezivog dela zarade.

Druga bitna karakteristika je da svi ovi zakonski predlozi u sebi zadrže bar po jednu odrednicu u smislu olakšavanja i bržeg zapošljavanja i daljeg smanjenja stope nezaposlenosti. Ima tu i propratnih efekata u smislu smanjenja birokratije, kada je u pitanju poreska prijava za imovinu koja dolazi iz nasledstva, kada je u pitanju izjednačavanje bračne i vanbračne zajednice, kada su u pitanju plate i penzije, odnosno njihovo povećanje uz nenarušavanje finansijske stabilnosti itd.

Međutim, sve to sabrano nas opet vraća na početak priče, na borbu za dalje smanjenje stope nezaposlenosti.

Uvaženi predstavnici Vlade, ta borba će dovesti i do novih snajpera i do novih lanaca i katanaca i do novih vešala i do novih motornih testera i do novih huligana kojima će nastaviti da prete oni koji su danas protivnici ne mera, nego države Srbije u celini.

Međutim, trebaće njima i snajpera i motornih testera i vešala i mnogo što šta, mnogo više nego što su planirali, jer iza ovog posla ne stoji samo predsednik i Vlada Srbije, nego stojimo svi mi, poslanici SNS, a što je najvažnije, iza ovih poslova stoji narod Srbije u celini. Pokazao je to nekoliko puta, narod, da podržava sve ovo što radimo. Pokazaće to, ako Bog da, i u narednim mesecima imaćemo priliku još jednom to da vidimo.

Pošto su odgovori i Vlade i predsednika bili adekvatni i u korist građana Srbije, kada su u pitanju i ono nišanjenje olovkom i otvaranje novih fabrika u Srbiji i kada su u pitanju zakoni koji će pripomoći u tom poslu, mi narodni poslanici SNS ćemo u danu za glasanje podržati ove vaše odgovore, odnosno ove zakonske predloge koji su ovih dana pred nama. Hvala.

Hvala, predsednice.

Uvažene kolege, poštovani predstavnici Vlade, uvaženi građani, kao što ste videli, i sada i u proteklim danima nismo čuli nijedan ozbiljan i realan argument kada je u pitanju kritika Zakona o budžetu, niti je jedan od iznesenih argumenata mogao da posluži kao realna osnova za kritiku samog budžeta.

Mnogo je dobrih i pozitivnih stvari sadržano u ovom predlogu zakona, a tiču se i povećanja zarada i investicija istovremeno, što priznaćete nije baš čest slučaj kada su uopšte budžeti u pitanju. Obično je, nije to pravilo, ali je osnovna karakteristika svakog plana prihoda i rashoda u suštini to da su ili razvojnog ili socijalnog karaktera.

Ovaj predlog u sebi sadrži obe te komponente. On je istovremeno i razvojni i socijalni. Ponavljam, to jeste zaista jedna vrednost, nije pravilo da je jedna od tih izuzeta, ali ovaj sadrži, prosto, te obe stvari u sebi.

E sada, to je samo po sebi rezultat ozbiljnog i predanog rada predsednika države i Vlade, ali ako hoćete, to je sa jedne strane, ali ako hoćete i razuma i strpljenja građana Srbije koji su podneli najveći teret reformi u prethodnim godinama, a tu pre svega mislim na penzionere, koji sami jesu izneli nekako naveći teret svih ovih reformi.

Međutim, avaj, sve ovo i džaba svi dobri rezultati kada vam nedostaju nekakvi realni argumenti, onda kreće jedna besomučna kampanja, pre svega na vas ministre, kao jednog od najodgovornijih u Vladi za sprovođenje ovog zakonskog predloga.

Međutim, ministre, ono što treba da znate vi ste samo sekundarni cilj i vi, odnosno vaša ličnost i vaša doktorska disertacija i na kraju krajeva Ministarstvo koje vodite, pa moglo bi se reći i Vlada. Svako od nas pojedinačno je samo propratni ili sekundarni cilj takve jedne besomučne kampanje. U suštini cilj je Srbija. Cilj je zaustaviti Srbiju, napraviti jednu političku nestabilnost u Srbiji. Nakon toga, po diktatu iz inostranstva, sastaviti nekakvu Vladu sa ulice, sa mnoštvom egzotičnih likova u njoj popu, recimo, Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Borisa Tadića, Boška Obradovića itd.

Takva Vlada bi onda sprovodila ono što je naum nekih drugih centara, a to je dovođenje u opasnost, vraćanje Srbije decenijama unazad i dovođenje u opasnost i dovođenje u pitanje samog njenog opstanka. To bi, naravno, u konačnici dovelo u jednu bezizlaznu situaciju i milione naših ljudi koji žive i u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori i u Makedoniji, ako hoćete i u Mađarskoj, na kraju krajeva.

Nakon toga bi usledila jedna ozbiljna materijalna naknada protagonistima jednog takvog posla iz istih tih centara gde je takav jedan scenario kreiran. E, to je ono što je primarni cilj čitave kampanje koja se ovih dana vodi i protiv vas i protiv svega onoga što ste radili, ali i protiv ministra Stefanovića, predsednika države i mnogih drugih odgovornih ljudi danas u Republici Srbiji.

Boško Obradović, videli ste u poslednjih dan-dva, ima još jedan dodatni cilj, a to je, sam ga je proklamovao, verujte ja ga i niko od nas nije izmislio, da se njegova supruga proglasi kraljicom Srbije, a on valjda nekako po difoltu princem od Srbije ili tako nešto.

Koliko god, mislim istini za volju, da vam kažem, nije to nešto što je cilj ovih ostalih o kojima sam govorio, to je više odraz mentalnog stanja, ne gospođe Obrenović, odnosno Obradović, nego pre svega njenog supruga koji je i predlagač jedne ovakve neverovatne ideje.

Koliko god to, ministre i uvažene kolege, zvučalo pomalo smešno, verujte mi to nije ni malo smešno. To je veoma, veoma opasna stvar. Ovo drugo govorim, pre svega, zbog građana Srbije koji treba da znaju šta je to i kakva je to opasnost koja se ovih dana nadvila nad Srbijom i šta je to sa čime i mi iz SNS, ali i ljudi koji nas podržavaju, moramo da se izborimo.

Međutim, Srbija je već jednom prošla kroz nešto slično, imala je priliku, naš narod je dovoljno mudar, imala je priliku da na nekim drugim mestima u svetu vidi šta je to i šta sledi iza toga i siguran sam da narod u Srbiji tako nešto neće dozvoliti. A mi ćemo, ministre, kao poslanici SNS, na čelu sa našim predsednikom, svakako nastaviti da raskrinkavamo sve ono što je pozadina delovanja danas dela opozicije u Srbiji. Verujte da zajedno sa vama i predsednikom nećemo dozvoliti jedan takav scenario kakav su planirali i o kome sam ja govorio u prethodnom periodu, a ovaj svakako dobar zakonski Predlog budžeta za 2020. godinu ćemo u danu za glasanje podržati. Hvala vam.

Hvala, predsednice.

Poštovani predstavnici Vlade, uvažene kolege, uvaženi građani Republike Srbije, danas je pred nama jedan set zakonskih predloga i samo letimičnim uvidom u predloženi, odnosno usvojeni dnevni red, mogu se izvući najmanje tri važna zaključka.

Naime, prvo, da su svi današnji zakonski predlozi u funkciji, odnosno na tragu stvaranja nekih novih partnerstava i širenja saradnje Republike Srbije sa raznim zemljama u svetu, ali i širenja regionalne saradnje. Drugo, da su svi zakonski predlozi koji su danas pred nama u funkciji borbe protiv korupcije, kriminala i protiv međunarodnog terorizma. Treće, da su svi današnji zakonski predlozi u funkciji poboljšanja digitalne usluge države i uopšte približavanja javne uprave građanima Republike Srbije.

Naravno, tu možemo govoriti o nekim drugim propratnim efektima. Pre svega, radi se, da kažem, o revnosnom radu Ministarstva unutrašnjih poslova, jer i sami zakoni su iz domena Ministarstva unutrašnjih poslova.

Zašto je ovo nama, poslanicima SNS, od izuzetnog značaja? Naime, ono što je značajno za svaku političku strukturu i ono što je najvažnije sa stanovišta običnog građanina i običnog birača je da ta ista politička struktura izvršava poslove za koje je dala obećanje prilikom stupanja na najvažnije državne funkcije.

Naime, ako već govorimo o ovom prvom zaključku o kojem sa govorio na početku, jasno je, a koji se tiče i u funkciji je međunarodne saradnje i širenja regionalne saradnje, i podsetiću vas da je predsednica Vlade još 2017. godine, negde u junu mesecu, čini mi se, na Vidovdan 2017. godine, u svom ekspozeu, kao sam prioritet na samom početku svog ekspozea postavila princip širenja partnerstva u svetu i širenja regionalne saradnje.

Mislim da su ovi zakoni upravo na ovom putu, na ovom tragu i na ovom principu koji je tada još postala predsednica Vlade. Naglasila je još tada premijerka da će u ostvarivanju ovih svojih principa i te kako oslanjati se na ozbiljno i veliko državničko iskustvo predsednika Republike, ali i na ugled koji on uživa u svetu. Vreme pre toga i događaji pre toga, ali i događaji posle toga će dokazati da je to njeno očekivanje bilo i te kako osnovano. Potvrda toga su, ako hoćete, i današnji i jučerašnji događaji u Parizu, ali i svi oni važni politički događaji koji su se odigrali tokom protekle nedelje u Severnoj Makedoniji.

Moglo se jasno ustanoviti iz svih ovih političkih događaja da je Srbija vraćena na mesto koje joj istorijski negde i pripada, da je Srbija postala veoma pouzdan partner, poželjan za saradnju sa svima, ali i partner koji se prepoznaje po tome što čuva svoju samostalnost u donošenju najvažnijih odluka koje se tiču Republike Srbije.

Siguran sam da je sve ovo posledica politike koju još od 2012, odnosno 2014. godine vodi predsednik države Aleksandar Vučić. Šta su drugo osim napretka, da kažem, u odnosima sa najznačajnijim zemljama sveta i razvoja regionalne saradnje, šta su drugo nego to ovi zakoni koji su danas pred nama?

Oni su pre svega rezultat ozbiljnog rada i podizanja ugleda Ministarstva unutrašnjih poslova. Sigurno je da ni jedna ozbiljna međunarodna policijska organizacija, ako hoćete, ni pojedinačna bezbednosna ili policijska struktura bilo koje zemlje neće sklapati bilo kakve sporazume ili bilo kakve memorandume sa policijskom organizacijom koja ne uživa jedan ozbiljan ugled u međunarodnim odnosima.

Ugled u međunarodnim odnosima nije nešto što se dobija lepim rečima ili lepim željama. Ugled je nešto što se stiče radom i rezultatima. Ako bi govorili o rezultatima Ministarstva unutrašnjih poslova, siguran sam da ja sam ne bih imao dovoljno vremena da kažem sve ono što je ozbiljan i značajan rezultat Ministarstva unutrašnjih poslova.

Reći ću samo neke, a moje kolege iz SNS će se svakako u daljom raspravi nadovezati na to.

Naime, u Srbiji je u proteklih pet godina rešeno više od 87% ubistava. To je nešto što je zaista za poštovanje i više je nego u mnogim drugim razvijenim evropskim zemljama. Takođe, sam broj ubistava u Srbiji u proteklom periodu je negde dva do tri puta manji, nego što je to bilo, recimo, početkom dvehiljaditih godina.

U prethodnim godinama je rešeno najmanje 10 ubistava u Republici Srbiji koja su stara i više decenija, a neka ubistava su rešavana još iz 1996. i 1998. godine.

U prvih šest meseci ove godine u Srbiji nismo imali ni jedno mafijaško ubistvo. Da bi vam bilo jasnije o čemu govorim, reći ću vam samo da je 2000, 2001. i 2002. godine broj ubistava bio 212, 215 i 189 po godinama. Od toga, broj tzv. mafijaških ubistava je bio preko 90. U prvih šest meseci ove godine nismo imali ni jedno tzv. mafijaško ubistvo, i to je ono na čemu se gradi ugled Ministarstva unutrašnjih poslova, ali ako ćete, na kraju krajeva, i ugled Republike Srbije u međunarodnim odnosima.

Međutim, uvaženi ministre, i pored svih ovih rezultata, pored svih nesumnjivo napora koje ste činili na poboljšanju materijalnog statusa pripadnika policije, istakao bih jedan poseban koji vraća ugled srpskoj policiji. Naime, u 2019. godini, u sistem Ministarstva unutrašnjih poslova je zaposleno više od 180 lica koja su članovi porodica, a prvenstveno deca poginulih policajaca. Verujte mi da je sa stanovišta običnog čoveka to nešto što je najvažnije i što možda u najvećoj meri vraća ugled srpske policije i među građanima, ali i među samim zaposlenima u policiji. Zapošljavani su članovi porodica onih koji su svoj život ugradili u odbranu ove zemlje, kada je to bilo najpotrebnije. Upravo tako, da kažem, se vraća taj ugled policiji, Ministarstvu unutrašnjih poslova, na kraju krajeva, i Republici Srbiji.

Ako govorimo o ovome drugome principu o kome sam govorio na početku, a koji je, pre svega, u funkciji saradnje sa zemljama u svetu i regionu, a pre svega na polju borbe protiv kriminala, korupcije i terorizma, pa sigurno da su i ovi zakoni, odnosno sporazumi koji se tiču saradnje sa Evropskom policijskom kancelarijom, zatim Memorandum koji se potpisuje sa Ministarstvom za unutrašnju bezbednost Sjedinjenih Američkih Država, ali i Memorandum sa Evropskom agencijom za sprovođenje zakona, samo još jedan doprinos toj sveukupnoj borbi protiv terorizma, ali ono što je svima nama značajno u svemu tome i što smo odmah uočili jeste da je Srbija i u tim sporazumima i te kako čuvala svoju, da kažem, samostalnost u donošenju najvažnijih odluka.

Primer za to je, verovatno, i ovaj Memorandum sa ministarstvom Sjedinjenim Američkih Država, gde u svim ovim poglavljima i odeljcima možete naći takve odredbe, pa i u Poglavlju 4, Poglavlju 12, Poglavlju 14, 16. itd.

Znači, pored doprinosa svim tim, da kažem zajedničkim ciljevima, naglašena je važnost očuvanja i primene srpskog zakonodavstva u pojedinačnim slučajevima.

Što se tiče ovog trećeg principa, o kome sam govorio i poboljšanja digitalnih usluga države i on je svakako uočljiv pre svega u ovom zakonu o putnim ispravama. Pored svih onih novina koje ste vi, ministre, naveli kao bitne kada su u pitanju izmene Zakona o putnim ispravama primetno je da od sada nećemo, svaki građani koji izgubi putnu ispravu ili na bilo koji način ostane bez nje neće morati to da oglašava u Službenom glasniku, o sopstvenom trošku, kako je to bilo do sada. Postupak je mnogo ubrzan. Od sada će se to oglašavati na internet stranici Ministarstva unutrašnjih poslova i smanji će se i trošak građana i sam proces će se ubrzati.

Pošto svi ovi zakoni i pošto svi oni doprinose modernizaciji Ministarstva unutrašnjih poslova i boljem ugledu srpske policije, a samim tim doprinose i ostvarenju onih osnovnih principa iz programa koji je proklamovala Vlada prilikom njenog izbora u ovom uvaženom domu i pošto se svi slažu sa onom politikom, čiji je začetnik današnji predsednik Republike Srbije još od 2012. godine, odnosno 2014. godine mi poslanici SNS ćemo sve ove zakonske predloge podržati u danu za glasanje i isto će biti svakako i sa svim drugim zakonskim predlozima koji dolaze u ovaj uvaženi dom, a na tragu su i u funkciji su i modernizacije države, ali i poboljšanje života svakog građanina u Republici Srbiji. Hvala vam.

Hvala, predsedavajući.

Očigledno je da je pitanje informacija i bezbednosti u 21. veku i te kako povezano i da su međusobno uslovljena. Naime, pogrešne, netačne i nepotpune informacije mogu da ugroze bezbednost ne samo pojedinaca. Mogu da ugroze bezbednost i države i naroda u celini, naročito ako takve informacije iznose ličnosti koje imaju jedan specifičan položaj u društvu i one posebno moraju biti obazrive kada je u pitanju iznošenje informacija i biti svesni posledica koje takvo iznošenje može da prouzrokuje u društvu.

Ova moja priča tiče se svakako i ovog lažnog uzbunjivača, Aleksandra Obradovića, a pre svega jučerašnje izjave uvaženog srpskog vladike Grigorija. Naime, govoreći između ostalog i o Aleksandru Obradoviću, vladika Grigorije je komentarisao i rezultate izbora na Kosovu i Metohiji.

Vladika Grigorije u tom svom komentaru izbora na Kosovu i Metohiji kaže sledeće – nisam slep, hvaliti se u 21. veku sa preko 90% glasova je najblaže rečeno glupost i sramota, tako ja razgovaram sa onima koji mi kaže da otvorim oči. Kod mene u Ljubinju jedan kada je drugom rekao na koji način ste došli do 96% glasova, dobio je odgovor – nismo dobili, kupili smo. E tu je kraj demokratije i to više nema veze sa bilo čime. Treba biti glup pa se hvaliti tim rezultatom.

Reći bilo kome da je „glup“ je u najmanju ruku nešto što nije lepo, da ne kažem nešto teže, naročito ako tako nešto dolazi od jednog duhovnika. Takođe, samo nerazuman čovek može reći da je moguće ukrasti 96% glasova nekakvim kupovinama i nasiljem.

Moguće je to možda u primeru Boška Obradovića. Setite se da je u ovaj uvaženi dom ušao nasiljem i kupovinom koje je bilo organizovano od strane nekih zapadnih ambasada uz pomoć njihovih poverenika u Beogradu kada je onaj prag za koji mu je falilo nekoliko promila, izborni prag, prevalio upravo uz kupovinu i nasilje. Ali reći da je 96% glasova kupovina je u najmanju ruku negiranje narodne volje i uvreda za ceo narod. Nije to samo uvreda, to može biti i opasno za celo društvo.

Kaže uvaženi vladika da je to čuo, tu priču o kupovini, čuo od dva čoveka, u razgovoru dva čoveka u njegovom i našem Ljubinju. Pitao sam se samo šta je suština tih njegovih reči? Obrazložio je uvaženi kolega Martinović šta leži iza delovanja i šta je razlog delovanja Aleksandra Obradovića, a ovde neću da verujem da je razlog delovanja bilo šta drugo doli slaba ili nepotpuna ili nikakva informisanost vladike. O zloj nameri ili nečemu drugom neću ni da pomislim.

Prosto se pitam šta li su ta dva čoveka u njegovom i našem Ljubinju još mogla da kažu vladiki? Da li su mu rekli da predsednik Aleksandar Vučić i država Srbija u tom istom Ljubinju desetinama hiljada evra finansira obnovu doma zdravlja? Jesu li mu rekli da u selu Bajevci, nadomak Ljubinja, finansira vodovod u iznosu od 300.000 evra? Jesu li mu ta dva čoveka rekla da država Srbija i njen predsednik finansira i put Foča-Gacko u iznosu od 2,5 miliona evra? Da li su mu ta dva čoveka rekla i da finansira Dom kulture u Nevesinju u iznosu od 150.000 evra? Da li su mu ta dva čoveka rekla da upravo sada država Srbija i njen predsednik finansira izgradnju sabornog hrama u Mostaru, najvećeg hrama u eparhiji, u kojoj je on donedavno stolovao?

Da li su mu rekli da je otvorio konzulat, da je predsednik države otvorio konzulat u Trebinju u nameri da se približi što više našim građanima sa one strane Drine? Ali se pitam da li su mu ta dva čoveka rekla da su u vreme vlasti njegovih prijatelja, onih na čije proteste danas poziva, bili proglašavani agresorima na svojoj zemlji? Da li su mu rekli da su ih u njihovo vreme progonili kao divlje zveri i zatvarali u kazamatima širom sveta? Da li su mu rekli da su osećali poniženost i da su se stideli sopstvene zemlje?

Ako nisu, ja evo, poručujem vladiki da ode i da ih još jednom priupita, ali da priupita onih 96% ljudi u Trebinju, u Ljubinju i da od njih dobije informaciju, da mu kažu šta je to istina, kako bi sledeći put sa potpunom informacijom izašao u javnost i možda ne namerom ugrozio bezbednost.

Što se tiče same konstatacije da je duhovnik kaže da svakog jutra opsesivno izađe pred ogledalo i kaže: „Vučiću ko si ti?“, svako jutro ću pred ogledalom reći da se ne slažem sa tobom. To neka ostane pitanje za njega. Hvala vam.

Hvala, predsedavajući.

Poštovani ministre, poštovane kolege, uvaženi građani, još danas negde na početku ove rasprave, obrazlažući u uvodnom delu ove zakonske predloge koji su danas pred nama, predstavnici Vlade su istakli da je ovo rezultat rada, ozbiljnog rada i analize kako državnih institucija, tako i onih nekih drugih eksternih i mogli smo zaključiti u stvari čitavog finansijskog sektora u Srbiji. To jeste nešto što ne sumnjamo da je u suštini tačno, naročito ako govorimo o onome u operativnom smislu, pripremi zakona.

Međutim, rekao bih da su ovi zakoni koji su danas pred nama, pre svega, rezultat ozbiljnih makroekonomskih pokazatelja i fiskalnih reformi, koje smo, moglo bi se reći, sad već i prošli. A, opet ti makroekonomski pokazatelji i te reforme su rezultat rada i truda, pre svega predsednika i Vlada, počevši od 2014. godine, kada je projektovana jedna nova politika, na čijem čelu je stajao današnji predsednik Republike, a sledile su je sve naredne Vlade, do dana današnjeg.

Sada, kakvi su to pokazatelji? Mislim da je to važno reći danas, jer danas se dosta tih statističkih podataka provlačilo u raspravi i da bi smo uopšte napravili neko poređenje, reći kakvi su to makroekonomski podaci i kakve su to reforme i šta je to dovelo do današnjeg, do ovog predloga zakona, koji je danas tema. Pa, pre svega rast BDP-a, negde na 3,5% prema projekciji za 2019. godinu, poredivši sa onim padom, tj. minusom od 3% iz 2012, odnosno 2014. godine, tj. pre svega, takođe i javni dug, koji je danas negde na 50% BDP-a u odnosu na onih 80%, koliko je bilo 2012, odnosno 2014. godine. Inflacija negde u tom periodu je bila 3,3%, a danas je svega 2,2% prema projekcijama budžeta za 2019. godinu. I na kraju, svakako stopa nezaposlenosti, koja je danas nešto na više od 3%, a u to doba smo imali na više od 25%.

Sada, svi ovi zakoni i slični zakoni, koji se nalaze pred nama, su svakako proizvod i rezultat, upravo ovih pokazatelja i sprovedenih mera. Istini za volju, kad već govorimo o investicionim fondovima, njihovo osnivanje je krenulo, negde već 2008. godine, ali upravo u tom periodu te 2008. godine, u ovo doba godine, septembra i oktobra 2008. godine, svetska ekonomija je ušla u ozbiljnu recesiju. Imovina tih fondova se počela znatno umanjivati, pa su i fondovi dovedeni na nivo marginalnog učešća u tržištu kapitala.

E sada opet poređenje. Šta je ono što je usledilo kao odgovor srpskih vlasti te 2008. godine na sveopštu ekonomsku krizu u svetu? Tadašnji predsednik, a današnji, jedan od današnjih lidera opozicije, Boris Tadić, odmah u novembru mesecu te 2008. godine, valjda pokušavajući, ja bih rekao pre svega, da obmane a ne da ohrabri naciju, kaže, citiram: "Baš u ovakvoj krizi možda se nalazi šansa za ubrzani razvoj Srbije, ne na onakav način kako smo zamislili, ali na način koji moram oda osmislimo".

Naravno, iz svega toga slede obećanja. Od 200 hiljada radnih mesta, o čuvanju već postojećeg, svakog postojećeg radnog mesta i o povećanju davanja kada su u pitanju narodne kuhinje.

Od svega toga, rezultat je, ma ne ni povećavanje davanja u narodne kuhinje, nego povećanje potreba za narodnom kuhinjom, jer povećanje davanja nije bilo moguće, jer niti je bilo išta od ovih 200 hiljada mesta, radnih novih, niti bilo šta od čuvanja već postojećih radnih mesta, nego smo imali ogroman broj pada zaposlenih i samim tim sve one negativne efekte koji će u konačnici dovesti do veće potrebe za siromaštvom. Na kraju krajeva, veće potrebe za narodnim kuhinjama.

Nažalost, nije Boris Tadić, tadašnji predsednik opozicije bio jedini koji je lagao narod. Celokupna srpska vlast u to doba se utrkivala u tome ko će od njih bolje i lakše narod da dovede u zabludu. Nisu u tome kasnili ni tadašnji, ostali aktuelni političari vlasti, ni Jeremić, ni Živković, ni Đilas, ni svi oni danas koji su politički lideri dela opozicije.

Zašto vam ovo sve govorim? Da bi smo stvorili jednu sliku i da bi ste mogli svi zajedno sa građanima da napravite poređenje između neodgovornosti i obmane naroda od strane srpskih vlasti u to doba i odgovornosti rada i truda koji karakteriše današnje vlasti, na čelu sa predsednikom.

Upravo ta odgovornost, red i rad su doveli do toga da imamo i ove ovakve pokazatelje, a kao proizvod i ove zakonske predloge koji su danas pred nama i koje ćemo mi, uvaženi predstavnici Vlade, svakako podržati u danu za glasanje. Hvala.

Hvala predsedavajući.

Uvažene kolege, činjenica je da EIB je jedan ozbiljan partner Srbije, a u prilog toj tezi govori podatak da EIB tj. da je preko EIB do danas u Srbiju investirano blizu 10 milijardi evra. Mislim da je čitavom društvu u interesu da se ovakav trend nastavi i da u cilju nastavka jednog takvog trenda otklonimo sve ove eventualne nejasnoće koje se javljaju u praktičnoj primeni ovih ugovora o kojima danas govorimo.

Ako me pitate za konkretne razloge, mislim da je o njima danas najbolje govorila opozicija, i to pozivajući nas da prođemo kroz auto-puteve u Srbiji. Naime, lako je danas proći kroz auto-puteve u Srbiji bilo da o njima govorimo kao tematici u ovom uvaženom domu, bilo da vozilima prolazimo kroz auto-puteve u Srbiji.

Ono što je tačno, što je opozicija danas rekla je činjenica da nikada više putarina nismo plaćali u Republici Srbiji. Jedna tačna činjenica, ali nikada ni više auto-puteva nismo imali u Republici Srbiji i daj Bože da još više putarina, odnosno na više mesta možemo da plaćamo u narednom periodu u Srbiji. To bi značilo i više auto-puteva.

Podsetiću vas zašto je ta činjenica koju je danas opozicija iznela tačna. U Srbiji od 2014. godine je izgrađeno više od 300 km auto-puteva i u potpunosti je obnovljeno ili izgrađeno 2500 km magistralnih puteva. To je samo početak, jer imajte u vidu da je u toku izgradnja auto-puta od Obrenovca do Surčina, da je u toku izgradnja auto-puta od Preljine do Požege i da je u planu izgradnja auto-puta i od Preljine do Pojata i kratke deonice, ali veoma značajne od Novog Beograda do Surčina. U planu je i povezivanje tj. novi auto-put Karađorđe Veliki koji će povezati Šumadiju i istočnu Srbiju.

Šta su konačni efekti cele ove priče? Veće investicije, manja stopa nezaposlenosti, veća prosečna zarada, nizak nivo inflacije i to je verovatno ono što najdirektnije danas utiče na život svakog čoveka u Srbiji. Ne treba zaboraviti ni ove ozbiljne političke efekte koji iz toga proizilaze, a tiču se pre svega direktnog putnog odnosno infrastrukturnog povezivanja Republike Srbije sa našim narodom u okruženju. Pre svega sa našim narodom u Republici Srpskoj i Crnoj gori, što priznaćete je vekovni san našeg naroda da se poveže ma u kojim državama, odnosno administrativnim celinama oni danas žive.

Za sve ovo što sam rekao je zaslužna pre svega politika onoga ko je ovu politiku započeo, današnjeg predsednika Aleksandra Vučića, ali ako hoćete na kraju krajeva i Vlade resornog ministarstva, kada već o njemu govorim. Da bi ovi trendovi bili nastavljeni i da bi ove činjenice, odnosno ovi konkretni efekti na kraju bili nešto bolji i u budućnosti da kažem, konkretniji i kvalitetniji za život građana Republike Srbije, mi ćemo podržati i ovo autentično mišljenje koje je danas u raspravi u ovom uvaženom domu. Hvala.