Hvala.
Veoma sam zadovoljan zaista odgovorima i ministra finansija i ministra za zaštitu životne sredine i ministra za evropske integracije. Iz njihovih odgovora se vidi da smo zaista spremni da rešavamo probleme konkretne, korak po korak.
U skladu sa tim, moram i da se osvrnem povodom činjenica da je godinu dana prošlo od kada je formirana ova Vlada. Podsetiću da je tada u ekspozeu predsednica Vlade navela da radimo na ostvarenju šest ciljeva, odnosno šest prioritetnih tema, a to je borba protiv Kovida, KiM, borba protiv organizovanog kriminala, nezavisno odlučivanje Srbije, vladavina prava i ubrzavanje reformi i dalje ekonomsko jačanje.
Zaista, zaključak je da smo u svim ovim oblastima bili posvećeni i članovi Vlade i parlament da je ostvaren napredak u svakoj ovoj oblasti. Na kraju, kada podvučemo crtu na kraju svakog mandata videćemo rezultat, a rezultat se ogleda u tome koliko građani Srbije bolje žive, da li su veće plate, koliko smo radnih mesta novih obezbedili, kakva nam je socijalna politika, da li svi imaju jednak pristup zdravstvu i obrazovanju, a očigledno da iz dana u dan pokazujemo da smo veoma posvećeni da odgovorno radimo na svim ovim pitanjima. Hvala.

Hvala predsedavajuća.

Poštovani ministre, koleginice i kolege, izmene i dopune Zakona o fiskalizaciji, Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji, pre svega, posmatram kao zakonska rešenja kojima se uobličava naš postojeći pravni sistem i zakonska rešenja koja treba dodatno da ojačaju naš finansijski sistem.

Predloženim izmenama i dopunama Zakona o fiskalizaciji mi ćemo najpre omogućiti stvaranje osnova da implementiramo taj proces elektronske fiskalizacije u Srbiji i kao što je malopre ministar objasnio, u suštini to je jedan tok modernizacije u ovom delu Poreske uprave, ali objasniću šta to konkretno znači i za naše privrednike, a šta to konkretno znači za Poresku upravu.

Pomoću novih elektronskih fiskalnih uređaja, predviđeno je da se svaki račun fiskalizuje u momentu prometa. Dakle, u realnom vremenu vrši se prenos podataka Poreskoj upravi koja će tako dobijati informaciju o izdatom fiskalnom računu i to tačno u trenutku njegovog nastajanja. Zahvaljujući tome, Poreska upravo će imati i bolji uvid u to kako se sprovode zakonske norme koje se tiču obaveza koje imaju preduzetnici prema Poreskoj upravi i biće u mogućnosti da bolje kontroliše izdavanje računa i naplatu poreza.

Ovaj proces će olakšati mnogo i preduzetnicima i Poreskoj upravi. Privrednici će na ovaj način takođe imati bolji uvid u promet svojih preduzeća i to u realnom vremenu, a moći će i brže i lakše da verifikuju poslovne izveštaje. Ovaj proces naravno zahteva tehnološku tranziciju i govorili smo malopre o tome, jer će poreski obveznici morati da nabave nove uređaje u skladu sa tim. Vlada Srbije će im opredeliti određenu novčanu pomoć da bi im olakšala i u ovom segmentu.

U skladu sa potrebama elektronske fiskalizacije i izmene Zakona o fiskalizaciji, mi danas raspravljamo i o Predlogu izmena i dopuna Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Pored toga, ovim izmenama i promenama predviđa se da Poreska uprava po službenoj dužnosti podnese poresku prijavu o obračunatim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, ne samo za osnivača, već i za članove njegove porodice i to onda kada obveznik propusti da podnese jednu takvu prijavu.

Takođe, još jedna prednost koju propisuju izmene i dopune zakona se odnosi na to da se reguliše onaj deo koji se odnosi na odlaganje plaćanja preostalih kamata. Jedini uslov da može da se odloži plaćanje kamate je taj da bude ispoštovana obaveza da je isplaćena glavnica. Veoma je važno što mi na ovaj način usvajanjem ovakvih zakonskih odredbi još jednom pokazujemo da smo spremni da idemo ka tom putu da ceo proces plaćanja poreza bude transparentan, da su javne finansije svima na uvidu i da svi možemo da posmatramo tokove novca od trenutka kada se on naplati, do trenutka konače realizacije, kada se konačno isplati iz budžeta.

Mi smo prethodnih godina prošli kroz jedan težak period, kroz jedan težak put, kada su primenjene određene mere, mogu reći slobodno nepopularne, u cilju finansijske konsolidacije, ali smo definitivno ostvarili cilj i to se najbolje videlo pre godinu i po dana, kada je došlo do ekonomske krize svuda u svetu, pa naravno odrazilo se to i na nas, usled pandemije izazvane korona virusom.

Država je i tada stala iza privrede i sveobuhvatnim paketom mera zaštitila privrednike od mogućih negativnih posledica. Mi već godinu i po dana pokušavamo da pod naletom ekonomske krize, koja je izazvana zbog pandemije, sačuvamo našu privredu i da zadržimo tempo razvoja koji je bio karakterističan za period pre izbijanja pandemije.

Nije pandemija pogodila samo našu privredu, definitivno se odrazila mnogo više na vodeće svetske ekonomije i logično je da je u svim tim državama bilo potrebno da država stane negde iza privrednika i da bude njima oslonac da bi se sačuvao tok privrednih aktivnosti koji je bio i do tada.

Možemo na osnovu dosadašnjih iskustva reći da smo mi i kao Skupština koja je podržala mere Vlade i Vlada donela prave poteze i uvek možemo da postavimo pitanje da li su ti potezi bili pravi, ali iskustvo je pokazalo da su potezi bili ne samo pravi, već su došli u pravom trenutku, što je najvažnije i za privredu i za građane Republike Srbije.

Smatram da ne treba da imamo dilemu ni da li treba da podržimo izmene Predloga zakona o privremenom registru punoletnih državljana Republike Srbije kojima se uplaćuje novčana pomoć za ublažavanje posledica pandemije. Normalno je da ćemo podržati ovakve izmene iako su one više tehničke prirode i omogućiće onim građanima koji su u međuvremenu postali punoletni da mogu da računaju na novčanu pomoć koja se isplaćuje iz republičkog budžeta ili onim građanima koji su u međuvremenu stekli neki drugi uslov koji se tiče pre svega prebivališta.

Opet moram da naglasim da na početku izbijanja pandemije nisu bile nimalo optimistične prognoze kada govorimo o šteti koju trpe sve svetske ekonomije i kada se očekivalo da će negde i te male ekonomije, među kojima je i naša, kapitulirati pred naletom krize, da će doći do otpuštanja radnika, ipak to se nije desilo i sigurno da je paket mera koji je došao u pravom trenutku pomogao tome i sprečio da dođe do jednog takvog scenarija.

Mi ćemo i ove godine na kraju podvući crtu, videćemo gde smo, videćemo kakvi su nam ekonomski parametri, a u prilog mojih tvrdnji da smo na pravom putu, govori podatak kada smo na kraju prošle godine podvukli crtu i videli smo da je u možda u najtežoj godini kada je izbila pandemija, da smo smanjili nezaposlenost i da je ona u tom trenutku bila jednocifrena.

Nama iz SDPS je najvažnije, kada govorimo o pomoći koja ide i prema građanima i prema privredi, da se pre svega zaštite radnici, da se teret krize ne prelije na radnike. Veoma je važno da zaposleni imaju redovne isplate, da ne dođe do otpuštanja radnika, da otvaramo nova radna mesta i da imamo što bolje uslove za rad.

Sa druge strane, podržavamo i taj koncept da se pomogne privredi i da privreda ostvari sve moguće benefite, ne samo u novčanoj isplati koja dolazi iz republičkog budžeta, nego i u drugim vrstama olakšica koje nudi republička vlada. Mislim da je to jedan pravi recept da se privredne aktivnosti održe na istom onom nivou koje su bile godinama iza nas.

Svaka država, naravno, osluškuje potrebe svog tržišta, osluškuje potrebe svoje privrede i u skladu sa tim preduzima određene mere i ovakva slična formula primenjuje se i u drugim državama u svetu. Ja ću reći da je u aprilu ove godine ili u martu, ne mogu sad tačno da preciziram, u SAD Senat odobrio paket finansijskih mera u okviru borbe protiv pandemije u iznosu od 1,9 hiljada milijardi dolara. Dakle, jedna mera koja je popularna svuda u svetu. Slično je bilo i u Nemačkoj, slično su primenili u Francuskoj, tako da, nismo mi jedini koji na ovaj način pokušavamo da stimulišemo privredu i da pomognemo građanima.

Nad nama uvek i lebdi pitanje šta bi se dogodilo da paket mera, prvi koji je došao, nije došao tada i da je izostao, da država ne pomaže privredi, da ne pomaže preduzetnicima. Naravno, odgovor je vrlo jasan, mislim da bismo se vratili nekoliko koraka u nazad, a onda bi nas čekao još teži posao da obnovimo nivo privrednih aktivnosti kao što je to bilo ranije.

Pred nama je sada da se fokusiramo na budući period, da nastavimo sa reformama, da bismo bili još atraktivniji za strane i za domaće investitore. Činjenica je da je Srbija po broju stranih investicija prva u regionu, da većina od stranih investicija, dakle, više od pola završi u Srbiji.

Ono što uvek ističem i što je važno da smo opredelili, ne samo određenu količinu novca za pomoć privredi, već da je ta količina novca usmerena baš tamo gde treba, odnosno na najugroženije privredne grane, kao što je slučaj sa turizmom, ugostiteljstvom. Pre šest meseci smo izvojevali pomoć za rent a kar agencije, dakle, za one slabe tačke i veoma je važno da oni prežive ovaj težak period.

Takođe, ulaže se i u zdravstveni sistem. Bez kvalitetnog zdravstvenog sistema teško je prevazići bilo kakvu krizu koja se tiče pandemije i moramo opet i mi kao građani da budemo svesni, da budemo odgovorni, da ne opteretimo funkcionisanje zdravstvenog sistema i do sada je sve uspešno funkcionisalo delom i zahvaljujući tome što su i zdravstveni radnici zaista bili posvećeni i što su poneli najveći teret u prethodnih godinu i po dana, ali moramo da budemo odgovorni u smislu da iskoristimo mogućnost i da shvatimo važnost vakcinacije.

Mi smo i kao poslanička grupa u prethodnom periodu i kao stranka, kao Socijaldemokratska partija Srbije apelovali na građane da iskoriste šansu koju je država pružila da se svi vakcinišemo, da na taj način smanjimo rizik od daljeg zaražavanja zbog pandemije korona virusom. Jednostavno, moramo da shvatimo da živimo u 21. veku, da moramo da damo prednost medicini, da moramo da damo prednost nauci, a ne kojekakvim teorijama zavere.

Možda smo se i umorili svi, ceo svet, od ovakvog načina funkcionisanja, ali još jednom apelujem da su solidarnost, odgovornost i disciplina ključni u prevazilaženju krize. Zdravlje je na prvom mestu, ali moramo da nađemo način da u ovakvim uslovima pomognemo i privredi, pomognemo i prosveti. Teško je tu naći balans ali mislim da nam za sada to ide od ruke.

Kada govorimo o izgradnji železnice, Socijaldemokratska partija Srbije će i to naravno podržati. Smatramo da je važno da ulažemo pre svega u infrastrukturu, u puteve, železnice, telekomunikacije, dakle, sve što je građanima svakodnevno od koristi i na taj način mi podstičemo i ravnomeran razvoj svih krajeva Srbije. Hvala.

Hvala, potpredsednice.

Poštovana potpredsednice Vlade, poštovani narodni poslanici, kada govorimo o ovim temama kao što je danas na dnevnom redu tema koja se tiče očuvanja ćirilice, ja ću početi citatom Isidore Sekulić koja kaže: „Jezik čuva narode, a ne nauka. Nauka je sluškinja, jezik je gospodar.“

Da bismo stekli potpunu sliku o značaju ćirilice, odnosno o njenoj upotrebi moramo je sagledati sa nekoliko aspekta. Prvo, to je jedan istorijski kontinuitet i njeno prisustvo na teritorijama gde se ćirilica uvek upotrebljavala. Drugo, o čemu mi danas i raspravljamo, a to je odnos državnih institucija prema ćirilici i to ne samo u prošlosti, već treba sagledati taj status danas, kakav je taj status ćirilice danas.

Dalje, treba videti šta ćirilica predstavlja i šta ćirilica nosi. Naravno, ono nezaobilazno, to je kulturno-istorijski, tradicionalni i pre svega emotivno simbolički odnos prema ćirilici na našim prostorima. Kada sve to sagledamo videćemo koliki je značaj očuvanja ćirilice kao pisma i kao dela jednog jezika.

Prošlo je tačno 1158 godina od početka misije Ćirila i Metodija. Koliko je značajan taj događaj govori podatak da je 2013. godine UNESKO tu godinu proglasio kao godinu misionara solunskih Ćirila i Metodija. Zaista je to događaj koji je važan za sve slovenske narode.

Zahvaljujući Ćirilu i Metodiju i njihovoj posvećenosti, Sloveni su kao najrasprostranjeniji indoevropski narod dobili svoj književni jezik koji je i dan danas u kontinuitetu prisutan u različitim književnim jezicima slovenskih naroda.

Sa istorijskog aspekta takođe je važno reći da misijom Ćirila i Metodija je slovenski jezik postao uz hebrejski, grčki i latinski, četvrti sakralni jezik. Možemo reći da se ta njihova misija odnosila pre svega na jednu borbu da slovenski jezik se koristi da dobije pravo da se koristi u bogosluženju i to je ta borba, kako su je zvali, sa trojezičnicima.

Upravo je slovenski jezik, odnosno kako ga mi danas nazivamo staroslovenski, služio kao književni i crkveni jezik i to na velikoj teritoriji na kojoj su živeli Sloveni. Humačka ploča i Temljički natpis su najstariji ćirilični spomenici, koji su svedoci tragova ćiriličke pismenosti na našim prostorima.

Ćirilica je, kao staroslovensko nasleđe, ostala vezivna nit našeg jezika kroz vekove, a srpska ćirilica, kako je mi danas nazivamo, dovršena je i uobličena zahvaljujući Vuku Karadžiću, i to na tradicijama jedne hiljadugodišnje kulture. Prošla su dva veka od početka te borbe, nešto malo više, dva veka za uvođenje narodnog jezika u književni jezik ili, kako mi to danas volimo da kažemo, za uvođenje narodnog jezika u standardni jezik. Retko koji jezik na svetu ima tako buran dvovekovni hod.

Ćirilica je bila stotinama godina utkana u nacionalni identitet našeg naroda. O tome svedoči pismo Petra Preradovića Vuku Karadžiću iz 1846. godine, koje govori o tome kako su Srbi koji su bili naseljeni na prostoru Austrougarske doživljavali ćirilicu i šta im je ona značila u njihovom nacionalnom identitetu. U pismu se doslovce kaže: „Srbi nisu hteli da čitaju knjige latinicom štampane, a kamoli da pišu tim alfabetom. Austrija i Ugarska su svoje zakone objavljivale ćirilicom.“ Takođe, ćirilica je bila i diplomatsko pismo na dvoru u Rumuniji, Turskoj i Ugarskoj, što samo svedoči o njenom velikom ugledu koji je ćirilica tada imala na Balkanskom poluostrvu.

Podsetiću da je naša najstarija knjiga štampana ćirilicom „Oktoih Prvoglasnik“ krajem 15. veka samo nekoliko godina mlađa od prve ćirilične knjige koja je štampana u Krakovu.

Međutim, 19. vek predstavlja početak vremena nepovoljnog za ćirilicu, odnosno nepovoljnog za njen status i njenu upotrebu. Ćirilica je nosilac i kolevka istorije, tradicije, kulture, našeg kulturnog i pisanog nasleđa i kao takvo bogatstvo se prenosila u 20. vek, ali se u 20. veku, što je karakteristično, polako to bogatstvo bacalo u zapećak. U tom periodu se čak promovisalo mišljenje da je ćirilica zastarelo pismo, neki su zvali seljačko ili prosto pismo, i davala se prednost latinici. Dolazilo je do povlačenja ćirilice, iako je važila formula o ravnopravnosti dva pisma.

Šta je ćirilica značila za nacionalni identitet i šta treba da znači danas, najbolje pokazuju dve činjenice. Prva je da kada je god Srbija bila pod okupacijom okupator je zabranjivao upotrebu ćirilice, i u Prvom svetskom ratu i u Drugom svetskom ratu. Druga činjenica je ta što je veliki broj kulturno vrednih dela ispisan ćirilicom, a ne predstaviti svoju kulturu to znači i odricanje od prošlosti, ali i od sadašnjosti i budućnosti.

Među našim lingvistima vladaju različita mišljenja u vezi sa statusom, u vezi sa prisustvom, odnosno nedovoljnim prisustvom ćirilice u javnom životu i u vezi sa zaštitom ćirilice. Neki zastupaju stav o ravnopravnosti dva pisma, što naš zakon i garantuje. Dakle, da se zadrže oba pisma kao izraz bogatstva jednog jezika, i to je ste pokazatelj tolerancije, ali često jedna grupa lingvista daje prednost latinici.

Na primer, Ivan Klajn kao argumente navodi i govorio je o tome zašto je latinica potiskivala ćirilicu u 20. veku, o čemu sam već govorio. Kaže da je to zbog toga, ne zbog komunizma, ne zbog mondijalizma ili bilo kakve druge zavere, već što latinica i ćirilica nisu simetrične i zato ne mogu biti u istom položaju.

Argument je da nam je latinica neophodno za latinski jezik, pre svega zbog medicine, za engleski jezik i za druge strane jezike. Takođe, neophodna nam je i za, ako idemo dalje, apotekarske recepte, za registarske tablice na automobilima, za matematičke, hemijske formule. Ali, mislim da fokus problema nije u tome, već je problem u nečem sasvim drugom. Iako je u 20. veku, prošlom veku, zakon uvek i garantovao

ravnopravnost ćirilice i latinice, mnogi nisu pisali ćirilicom iako su to mogli. Mi ni ne treba da pomislimo da ukinemo dvoazbučnost, već naše namere moraju da budu takve da cilj bude da se sačuva ćirilica i da ne ispari postepeno iz upotrebe.

Uvek možemo da iznosimo različite stavove i različita mišljenja, neko će čak da tvrdi da mi treba da postanemo i ćirilična zemlja, ali nesporno je, i to je jedan minimum koji moramo da uvažimo, da je ćirilica kultno dobro koje moramo da sačuvamo. U tom kontekstu i smatram da treba da ide današnja rasprava.

Sa druge strane, postoji grupa lingvista koji zastupa stav da je ćirilica stožerna vertikala našeg kulturnog istorijskog identiteta, da je ona naše prvo pismo, što i jeste, ali da latinica treba da ima podjednaku upotrebu u praksi. Ljudi na našim prostorima i te kako se služe latinicom i na latinici je napisan veliki broj dela. Isto tako važi pravilo kao i kod ćirilice, ako bismo se odrekli toga mi bismo se odrekli i svih tih književnih dela nastalih na drugom pismu, što naravno nije naš nacionalni interes.

Dakle, niti želimo niti smemo da dozvolimo hajku na latinicu, a još manje ono što smemo to je da dozvolimo da ćirilica padne u zaborav, već moramo da učinimo sve da je sačuvamo.

Podsetiću da je Džordž Bernard Šo za ćirilicu rekao da je to najsavršenije i najjednostavnije pismo, da je još 1937. godine u Lajpcigu doktor Veber u svom doktoratu azbuke sveta na osnovu istraživanja tvrdio da je srpska ćirilica najbolja i da najmanje zamara oči.

Dužni smo da negujemo ćirilicu, kao što smo dužni da negujemo naš jezik. Jezik je živa kategorija i normalno je da se on vremenom menja, normalno je da strane reči dospevaju u naš jezik, ali je pitanje u kojoj meri će one zameniti domaće reči. Inovacije i nauka svakako diktiraju upotrebu stranih reči u našem jeziku, ali nažalost ide se i u drugu krajnost i čini mi se da je postalo pomodarstvo da ljudi namerno koriste varvarizme, da se na taj način veliki broj tuđica ustalio u naš svakodnevni govor.

Takođe, deca gledaju strane filmove, gledaju Jutjub kanale, gledaju i igraju video igrice i nesvesno inkorporiraju strane reči u svoj rečnik. To je neki rečnim kojim oni komuniciraju među svojom generacijom. Međutim, dešava se danas da roditelji ne razumeju ono što im deca nekada govore, upotrebili su neke reči kao što su prenkovanje, demidž, kao što su još neke druge reči koje su uzeli i prihvatili sa Jutjuba i video igrica. Ali, opet, to je problem neki koji ide iz kuće.

Ono što mi kao društvo moramo da uradimo, to je da više cenimo svoj jezik, da više cenimo svoje pismo. To je onaj deo gde moramo mi da se pozabavimo, a naročito prosveta.

Evo, ja sam juče sa svojim sinom, koji je pošao u prvi razred, učio prvu pesmicu. Nažalost, njegova prva pesmica je bila na engleskom jeziku. Nemam ništa protiv engleskog jezika, jedan sam od onih koji zagovara da deca uče što više jezika. Međutim, prva pesmica u školi je bila na engleskom jeziku, na CD disku su deca slušala, imali su za domaći zadatak da nauče. Mislim da je simbolično trebalo da nauče prvo pesmicu na srpskom jeziku, pa da nastave dalje.

Ima i onih koji namerno ubacuju u svoj govor varvarizme, jer misle da će tako predstaviti sebe u boljem svetlu, da će izgledati modernije, da će izgledati pametnije. Sećam se, još profesor na fakultetu nam je pričao o tom trendu koji je vladao negde u 20. veku, pa je jedna šaljiva anegdota bila da je jedan funkcioner držao govor, pa se trudio u svom govoru da upotrebi što više varvarizama jer mu je to delovalo da će biti školovaniji. Onda kada je završio govor došao je, seo je pored činovnika koji je nižeg ranga od njega i pitao ga kakav je bio, a činovnik je rekao – bili ste odlični, ništa vas nisam razumeo. Nažalost, to se dešava, čini mi se, i dan danas i na taj način se gubi lepota jezika.

Ipak, moramo da budemo i svesni da živimo u vremenu izražene globalizacije, gde velike kulture, velike države nameću svoje vrednosti manjima i očito je da neke zapadne vrednosti kao plima se polako prelivaju na ostatak sveta. Te vrednosti nisu u duhu naroda, ne samo u Srbiji, već i čini mi se svih naroda na Balkanskom poluostrvu, ali je utisak da nesvesno preuzimamo tu zapadnjačku kulturu, da preuzimamo taj vokabular. Zaista, postoji bojazan da preuzimajući tu jednu kulturnu matricu mi dođemo u situaciju, kada ne bismo radili ovo što danas radimo, kada ne bismo usvajali ovakve zakone, da i ćirilica ostane jedno bledo sećanje na pismo kojim su ispisana značajna dela naše književnosti.

Podsetiću i da je nakon ulaska Bugarske u Evropsku uniju ćirilica postala treće službeno pismo u Evropskoj uniji, pored latinskog i grčkog pisma. I možda je Grčka tu najbolji primer, koja je zadržala osobenosti svog pisma i kada putujemo kroz Grčku često možemo videti na putokazu samo gradove ispisane na grčkom jeziku, ne čak ni na latiničnom jeziku, a opet Grčka ide korak uporedo sa ostatkom Evrope što se tiče svog razvoja.

Kada sam malopre govorio o problemima ćirilice na našim prostorima u 20. veku, mislim da smo opet ušli u 21. vek na bolji način, konkretno u nekim ustavnim rešenjima, gde Ustav iz 2006. godine vraća jedan bolji status ćirilici kao nacionalnom pismu, ali ne zanemarujući ulogu i upotrebu latinice.

Član 10. našeg Ustava glasi – U Republici Srbiji u službenoj upotrebi je srpski jezik i ćirilično pismo. Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom na osnovu Ustava, a Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma dodatno uređuje ovu oblast. Čini mi se da smo mi zaista dali garanciju da će oba pisma živeti podjednako i da će se koristiti u stvaranju daljih književnih, naučnih i drugih radova u našoj zemlji.

Smatram da je nesporno da ćirilici treba vratiti dostojanstvo i adekvatno mesto u našem društvu, uz angažovanje svih društvenih autoriteta, kao što je nesporno da takvo angažovanje ne sme da izostane ni kada je u pitanju zaštita kulturnog i pisanog nasleđa na bilo kom drugom jeziku na našim prostorima, a koje čine deo našeg kulturnog opusa.

Za kraj samo da kažem, kao što se to i pretpostavlja, poslanici SDPS podržaće ovaj zakon o kome danas raspravljamo. Hvala.

Hvala, potpredsedniče.

Poštovana ministarko, poštovani predstavnici ministarstva, koleginice i kolege, ja ću danas samo u skladu sa vremenom koje imam na raspolaganju govoriti o Sporazumu između Banke za razvoj Saveta Evrope i Republike Srbije, jer on omogućava povećanje kapaciteta za još 1.400 mesta u studentskim domovima u Srbiji. On je u svakom slučaju opravdan zbog samog podatka da godišnje u Srbiji konkuriše oko 19.500 studenata za studentski smeštaj, a da je kapacitet trenutni oko 17.000 mesta.

Studentski domovi obezbeđuju i predstavljaju jednu bitnu stavku i uštedu u budžetu svakog studenta, odnosno njegove porodice. Kada student nije u mogućnosti da sebi priušti iznajmljivanje stana u gradu gde studira predstavlja i te kako dobro rešenje sa tog finansijskog aspekta. Svi znamo da su univerzitetski centri skoncentrisani u velikim gradovima i samim tim su troškovi života u tim gradovima veći, tako da studentski dom može uvek da predstavlja jedno dobro alternativno rešenje.

Kao student sam živeo u studenskom domu i završio sam fakultet živeći u studenskom domu i mogu da kažem da pored tog finansijskog aspekta studentski dom pruža mnogo više pogodnosti za studente. Pre svega, oni tu mogu da računaju na restoran, na biblioteku, čitaonicu, sportske terene i na jedan veoma bogat društveni život. Tako da, život u studentskom domu studentima pruža jedno dobro iskustvo, pruža bogat društveni život i jednu korisnu životnu školu.

Iako je tokom godina ulagano u renoviranje i unapređivanje smeštaja zbog broja studenata potreba za novim domovima je i dalje izražena i stoga su ulaganja u proširivanje postojećih kapaciteta značajna i uvek su dobrodošla. Jasno nam je da je potrebno više visokoobrazovanih ljudi i činjenica je da u jednoj generaciji oko 40% mladih upisuje fakultete. Zato je opravdana izgradnja, odnosno povećanje studentskog smeštaja.

Važno je i što se sredstava opredeljuju ne samo za smeštaj studenata u Beogradu već i 400 mesta je opredeljeno za Niš. To samo pokazuje rešenost države da ravnomerno ulaže u sve delove Srbije, ne samo u Beograd, već i u druge univerzitetske centre.

Takođe, izgradnja novih domova sa sobom ima i značajne benefite jer se radi u skladu sa savremenim potrebama, sa savremenim standardima, od modernih instalacija do moderne opreme, tako da će kvalitet života u novim studentskim domovima biti na visokom nivou. Posebno bih napomenuo da će domovi imati 10% od svog kapaciteta, mesta koja su prilagođena studentima sa posebnim potrebama. Tu smo pokazali još jednom da mislimo na socijalnu dimenziju kada govorimo i o studentskom životu.

Izgradnja studentskih domova podrazumeva ispunjavanje naših obaveza prema mladima da univerzitetsko obrazovanje bude dostupno svima. Mi iz SDPS često kažemo i insistiramo na tome da moramo da budemo društvo koje će svima dati podjednake šanse da se obrazuju, bez obzira na njihov materijalni status.

Ovakve investicije su od najvišeg značaja za budućnost našeg obrazovanja, ali i za budućnost naše države. Ne treba da bude suština toga da kada se mladi obrazuju, odnosno da im mi obezbedimo odlične uslove za obrazovanje, pa kada se obrazuju da odu u inostranstvo, suština je da oni ostanu ovde. Nakon toga mi treba da stvorimo takve uslove da mladi nakon završenih fakulteta dobiju dobro plaćene poslove, da budu motor razvoja našeg društva, kako ekonomskog, tako i kulturnog. Samo na taj način mi ćemo postići ovaj koncept koji sada u delu sprovodimo, a jedan od koraka, jedan od preduslova je upravo ovo što danas radimo, a to je da radimo na poboljšanju studentskog sadržaja. Hvala.

Hvala, potpredsednice.

Poštovana ministarko, poštovani predstavnici Vlade, koleginice i kolege, danas kada razgovaramo o novom Zakonu o zaštiti potrošača moramo da imamo na umu da važeći zakon, koji je još uvek na snazi, je donete 2014. godine, da se za ovih sedam godina promenilo mnogo toga na tržištu. Jednostavno, ovakva jedna oblast je veoma osetljiva, tržište je dinamično. Mi, inače, živimo u jednom društvu koje i nosi negde naziv potrošačko društvo i potrebno je stalno da radimo na unapređivanju zakonskih normi, na unapređivanju pravne regulative da bismo bili u toku sa tržišnim kretanjima. Nadam se da ćemo i ovim izmenama zakona unaprediti pravnu regulativu i otkloniti nedostatke koji sada postoje u praksi.

Pored Zakona o trgovini, koji zauzima centralno mesto kada govorimo o uređivanju prometa roba i usluga i ponašanju učesnika na tržištu, podjednako je važan i Zakon o zaštiti potrošača, jer se on direktno odnosi na krajnje korisnike, odnosno odnosi se na kupce roba i usluga.

Mi često ovde u parlamentu raspravljamo o merama koje su dobre za privredu, koje su dobre za privrednike, naročito za razvoj privatnog sektora. Ovo je dan kada razgovaramo o jednim drugim merama, merama koje se odnose na korisnike usluga. Mogu slobodno da kažem da su dva veoma važna zadatka države kada govorimo o ovoj oblasti, a to je, prvi, da se obezbede uslovi za stabilno i snabdeveno tržište, a drugi je da se obezbede efikasni mehanizmi da se zaštite potrošači. Da građani budu sigurni da će za svoj novac dobiti proizvode gde se garantuje propisani kvalitet, da na taj način steknu poverenje u pravni okvir i, naravno, da koriste sve mehanizme koji su im na raspolaganju da bi mogli da ostvare svoja prava.

Ovaj predlog zakona unosi nekoliko novina u odnosu na prethodni zakon. Jedna od najznačajnijih, po mom mišljenju, je ona koja se odnosi na nov postupak vansudskog rešavanja spora. I do sada je postojala ovakva praksa, do sada je postojao postupak vansudskog rešavanja sporova, ali na jedan drugačiji način.

Sada se uvode, pre svega, dve važne izmene. Prva je da su trgovci obavezni da učestvuju u vansudskom rešavanju sporova, a druga je da se finansijski obezbeđuje novac iz budžeta za funkcionisanje tela koji vodi vansudsko rešavanje spora.

Ako uporedimo sadašnju praksu, odnosno praksu koja važi po ovom zakonu i ono što sledi, što očekujemo da će biti nakon usvajanja zakona, možemo videti značajan napredak. Na primer, sada se dešavalo da kada kupac reklamira određeni proizvod, može prodavac da odbije reklamaciju uz odgovarajuće obrazloženje. Ne mora da ide na vansudsko rešavanje spora, čak i ako kupac to želi. Onda kupcu, ako je nezadovoljan, jedini način da dođe do pravde jeste da ide na sud.

Novi Zakon o zaštiti potrošača predviđa drugačije mere. Samim tim što će se obezbediti sredstva za funkcionisanje tela za vansudsko rešavanje potrošačkog spora je značajan iskorak. Na primer, dešavalo se da roditelj kupi detetu sportske patike i nakon tri, četiri treninga, nakon nekoliko šutiranja lopti i nekoliko trčanja odlepi se đon. Kupac dođe u sportsku radnju, reklamira, dešava se, ja znam takve slučajeve, da trgovac odbije reklamaciju, uz obrazloženje da obuća nije nošena na adekvatan način. Kupcu to nije logično, naravno, želi dalje da potraži pravdu. Ako želi da ide u vansudsko rešavanje spora, on mora da uplati naknadu telu koje je zaduženo za to, koja ja mislim da iznosi 7.500 dinara. Patike, na primer, koje koštaju pet, šest hiljada dinara manje su vredne od tog iznosa novca.

Onda se kupcu po sadašnjem zakonu ne isplati da ulazi u takvu vrstu spora, osim ako roba nije neke veće vrednosti. U tom slučaju, čak i ako prodavac želi da uđe u vansudsko rešavanje spora, kupac će biti demotivisan upravo zbog ove naknade. Ovim novim predlogom zakona mi otklanjamo ove nedostatke.

Takođe, dešavalo se i da prodavac odbije reklamaciju, kupac je ubeđen da su razlozi za odbijanje reklamacije neopravdani i čak kada želi da plati naknadu za vansudsko rešavanje spora, opet prodavac nema obavezu da uđe u takav postupak. U tom slučaju, kupac mora da pokrene sudsku parnicu.

Sama pomisao da se ulazi u sudski postupak, postupak dokazivanja, eventualnog veštačenja u startu demotiviše kupca da nastavi dalje, da pokuša da ostvari svoje pravo. Uvođenjem instrumenta da su prodavci obavezni da učestvuju u ovakvoj vrsti rešavanja spora ohrabriće i kupce i prodavce da reše spor pre samog odlaska na sud.

Sama činjenica što će po novom zakonu trgovci biti obavezni da učestvuju u vansudskom rešavanju potrošačkih sporova trebalo bi da ih i motiviše na neki način, da ih privoli da posluju, odnosno da poštuju poslovnu etiku. Uvek treba da važi ona izreka da je kupac uvek u pravu. Dobar trgovac će poštedeti i sebe i kupca da se iscrpljuje u određenim sudskim postupcima i na vreme će uvažiti opravdane reklamacije. Siguran sam, i to je uvek i preporuka trgovcima, da će na taj način dobiti poverenje kupaca i njihovu lojalnost na duži period.

Takođe, novi zakonski predlog briše gornju vrednost robe, odnosno usluge koja je predmet spora. Sada je ta gornja vrednost po zakonu 500 hiljada dinara. Dakle, ako je po sadašnjem važećem zakonu vrednost robe koja je predmet spora veća od 500 hiljada dinara ne može se ići u vansudsko rešavanje spora. Ovaj zakon briše tu gornju granicu i mislim da ta gornja granica i ne treba da postoji, jer se na taj način diskriminišu određene kategorije kupaca, recimo, kupci automobila ili poljoprivredne mehanizacije, sve one robe koja ima veću vrednost.

Dobro je što će ubuduće vansudsko rešavanje sporova rešavati lica koja su posrednici u skladu sa Zakonom o posredovanju, diplomirani pravnici sa dve godine iskustva u građansko pravnoj materiji i koji su upisani u listu tela koje vodi nadležno ministarstvo.

Dakle, alternativno rešavanje sporova je mehanizam koji potrošačima i trgovcima omogućava da sporove rešavaju na brz i efikasan način i pri tome štede novac i jedni i drugi. Tako će i lakše i brže i jeftinije rešiti problem u odnosu na sudske postupke.

Da bi potrošači bili upoznati sa svojim pravima predviđeno je da trgovci u prodajnim objektima imaju obavezu da istaknu obaveštenje da su dužni da učestvuju u vansudskom rešavanju spora. Ko ne bude istakao takvo jedno obaveštenje na vidljivom mestu u prodajnom objektu on će morati da plati kaznu od 50 hiljada dinara, što je ista kazna kao i da ne učestvuje o ovakvom jednom postupku.

Uvođenjem obavezne medijacije u nekoj meri biće rasterećeni sudovi i novim zakonom je propisano da sudovi imaju obavezu da evidentiraju svaku tužbu potrošača i da jednom godišnje dostavljaju podatke o broju potrošačkih sporova, broju donetih odluka i prosečnoj družini trajanja sudskih sporova. Na ovaj način mi ćemo formirati jednu preciznu evidenciju podataka na osnovu koje ćemo moći da pratimo koliko je potrošačima dostupna sudska zaštita i u kojoj meri je oni ostvaruju. Takođe, ovi podaci će biti dobra osnova da se predlažu dalja sistemska rešenja za ovu oblast.

Informacije o broju potrošačkih sporova je i predmet interesovanja Evropske komisije i Evropska komisija koristi ove podatke kada sačinjava izveštaj o napretku Srbije u napredovanju ka EU, a zbog ne postojanja ove evidencije mi do sada nismo mogli da pružimo tačne i adekvatne podatke.

Kada govorimo o pravosuđu, moram da istaknem da su prekršajni sudovi u velikoj meri preopterećeni, da su rokovi zastarelosti prekršajnih postupaka kratki i to utiče na svrsishodnost i efikasnost kažnjavanja. Siguran sam da će još jedna novina u Zakonu o zaštiti potrošača uticati da se rastereti rad prekršajnih sudova. Naime, predlogom zakona je predviđeno da tržišni inspektor može da izrekne prekršajni nalog trgovcu. To je predviđeno samo u određenim situacijama, naravno, ne u svim, kao što su situacije kada nije istaknuta cena, kada nije izvršena obaveza predugovornog obaveštavanja kupaca, kada se ne vodi ili se ne čuva evidencija primljenih reklamacija itd.

Dakle, u tim slučajevima inspektor može na licu mesta da izrekne novčanu kaznu i ako je kazna plaćena u roku od osam dana postupak je takav, ona se umanjuje za 50%. Uprava za trezor kada proknjiži tu uplatu, vraća povratnu informaciju ministarstvu i time se sav taj postupak vrlo efikasno završava i na ovaj način obezbeđuje se efikasnija naplata sredstava koja pripadaju budžetu.

Inače, ovakve mere nisu nepoznate tržišnoj inspekciji i sada tržišna inspekcija koristi ovakve mere, ali po dva druga zakona – Zakon o trgovini i Zakon o oglašavanju. Sada je samo efikasnija procedura, kada govorimo o Zakonu o zaštiti potrošača, jer je sadašnja praksa kada postupaju po ovom zakonu bila da kada se uoči neka nepravilnost inspektor donosi rešenje i dalje se prosleđuje prekršajnom sudu, a onda prekršajni sud izriče konačnu kaznu i samim tim je ceo postupak sporiji. Očekujem da će u budućnosti biti mnogo efikasniji.

Kada sam malopre govorio o rešavanju sporova, propustio sam da istaknem ulogu organizacija koje se bave pravima potrošača. Ove organizacije su i do sada imale aktivnu ulogu u rešavanju konkretnih problema prilikom reklamacije. Imale su aktivnu ulogu i u sprovođenju politiku, odnosno u kreiranju politike koja se odnosi na zaštitu potrošača, bilo da učestvuju u savetodavnim telima ili u radu komisija za rešavanje reklamacija, bilo da zastupaju potrošače u parničnim postupcima.

Podaci za prethodne četiri godine ukazuju da se građani obraćaju često ovakvim organizacijama, ali da je 82% pomoći koju dobijaju savetodavna pomoć, a samo 10% je pomoć koja su udruženja pružila potrošačima, a koja se odnosi na direktne pregovore sa trgovcima u cilju pružanja, odnosno rešavanja određenog spora.

Očigledno je da je neophodan veći fokus na rad udruženja, da se ojačaju njihovi kapaciteti, da budu osposobljeni za rešavanje sporova i veoma je važno, a mislim da to imamo i sada, da svaki region bude dobro pokriven kada govorimo o regionalnim udruženjima koja se bave zaštitom potrošačkih prava.

Neophodno je, takođe, da rad ovih udruženja bude transparentan, da građani u većoj meri budu upoznati sa radom udruženja, jer se dešava da oni za njihov rad saznaju tek onda kada se obrate tržišnoj inspekciji, pa tržišna inspekcija iscrpi sve moguće mehanizma, pa ih onda uputi na udruženja za eventualnu pomoć u ostvarivanju prava.

Još jedna novina koja možda nije najvažnija, ali vidim da je izazvala dosta pažnje u javnosti, a to je uvođenje registra pod nazivom „Ne zovi“. Siguran sam da je svako od nas bar jednom primio telefonski poziv od neke kompanije da dobije neku ponudu za neki proizvod, da dođe na neku besplatnu promociju i često ti pozivi znaju da iziritiraju ljude, a ne znaju kako da spreče i zaustave dalje pozive.

Sada će ovaj registar na jedan dobar način, na sistemski način rešiti ovaj problem. Pokazalo se, a ja sam to čuo, u praksi da su ti pozivi usmereni na one potrošače, obično penzionere i zdravstveno ugrožene potrošače. Proizvodi koji se njima nude uglavnom nisu srazmerni njihovoj finansijskoj moći i kada vrše promociju i prodaju te proizvode, promoteri namerno izbegavaju da ispune svoju zakonsku obavezu i ne obaveste unapred kupca da može da odustane u roku od 14 dana. Kada se onda sve sabere, slegnu utisci, potrošaču bude kasno da vrati određeni proizvod i onda se obraća za pomoć ministarstvu, konkretno tržišnoj inspekciji, a gde je onda teško da se pomogne u takvim slučajevima.

Ovo uvođenje registra nije neka novina u zapadnim zemljama. Postoji u zemljama EU, postoji u SAD, Velikoj Britaniji i Australiji.

Još jedan problem koji se dešavao u praksi, a smatram da će novi zakon rešiti taj problem jeste kada pružalac usluge pre izvršenja posla klijentu kaže da će ta usluga koštati određeni iznos novca, a kada završi posao ta cena bude znatno veća. Tom prilikom, pre otpočinjanja posla, dovodi u zabludu potrošača. Iz tog razloga zakon predviđa da za pružanje usluge čija je vrednost veća od 5.000 dinara prodavac je dužan da napravi proračun na trajnom nosaču zapisa sa specifikacijom usluge i da dobije saglasnost potrošača i tek onda može da pristupi poslu.

Dešavalo se da neko pozove majstora za popravku klime, veš mašine, nema veze i pre nego što krene u posao majstor kaže da će to koštati 3.000 dinara, a kada završi posao kaže da je imao neke neplanirane troškove, da su delovi bili skuplji, pa taj račun izađe do 10.000 dinara i, naravno, potrošač mora da plati to.

Ovom zakonskom normom mi ćemo preduprediti da dođe do takvih situacija. Jednostavno, majstor prvo mora da napravi specifikaciju, ponudi je kupcu, kupac prihvati i tek onda pristupa poslu. Ako kasnije budu troškovi uvećani, kupac čak po zakonu nije ni dužan da plati za takve radove.

Za pohvalu su i propisi koji regulišu prava potrošača iz oblasti turizma, odnosno rada turističkih organizacija. Veoma je važno, pogotovo u vremenu u kojem živimo, da potrošači budu zaštićeni u ovoj oblasti, da mogu da računaju na adekvatna putovanja, na smeštaj koji je, zapravo, i reklamiran, da ih niko nigde ne ostavi na cedilu.

Uz sve ovo mogu da kažem da je ovaj zakon obuhvatio jedan kvalitetan paket mera, koji pre svega ojačavaju mehanizme za zaštitu potrošača, koji otklanjaju slabosti koje postoje u praksi, omogućavaju trgovcima da lakše rešavaju sporove i jača se uloga organizacija za zaštitu potrošača.

Mislim da su i to dovoljni razlozi da svi podržimo novi Zakon o zaštiti potrošača. Svakako, poslanici SDPS glasaće za ovaj zakon. Hvala.

Hvala, potpredsednice.

Poštovana ministarko, koleginice i kolege, činjenica je da su najvažniji partneri Srbije u spoljnotrgovinskoj razmeni države članice Evropske unije, a na drugom mestu države potpisnice Sporazuma o slobodnoj trgovini u centralnoj Evropi.

Srbija tu ima dominantan položaj, zahvaljujući najrazvijenijoj i najvećoj privredi u regionu. Podaci iz 2020. godine potkrepljuju ove tvrdnje. Naime, Srbija je procentualno najviše trgovala sa državama članicama Evropske unije 61,4%, a na drugom mestu su države članice CEFTA. Ono što je važno u toj trgovini sa zemljama iz regiona jeste što smo ostvarili suficit i suficit je nešto veći od dve milijarde dolara. Najviše je suficit rezultat toga što smo izvozili poljoprivredne proizvode, elektronske mašine i aparate, naftne derivate, automobile i pića.

Mi danas raspravljamo o izmenama Aneksa 4, koji se odnosi na pravila o poreklu proizvoda, o poreklu robe. Sama činjenica da govorimo o ovako jednoj temi i da usvajamo ovakav jedan sporazum jeste da na taj način povećavamo konkurentnost naših roba, konkurentnost naših usluga na stranim tržištima, bolje se pozicioniraju naše kompanije u tom slučaju i bolje pozicioniraju svoje brendove. U uslovima sve izraženije globalizacije, kada govorimo o toj regionalnoj i subregionalnoj saradnji, upravo je takav vid saradnje neophodan i dolazi sve više do izražaja u ovakvim tržišnim uslovima, odnosno u ovakvoj tržišnoj utakmici.

Logično je i da će države koje su na sličnom nivou razvoja i koje imaju slične ekonomske probleme da se udružuju, da udružuju svoja sredstva, da pre svega odgovore na neke svoje reformske procese ali, naravno, i da odgovore na izazove koje nameće globalizacija na nivou svetske ekonomije.

Jedan od osnovnih ekonomskih, ali i političkih ciljeva ove regionalne saradnje jeste i to da države koje su članice CEFTA se na ovaj način najbolje pripremaju da pristupe tržištu i da postanu punopravne članice Evropske unije. Pokazalo se u prošlosti da je CEFTA ispunila svoju ulogu i da je dobro pripremila članice koje su nekada bile deo ovog sporazuma i koje su sada deo jedinstvenog evropskog tržišta. Naravno, i zemlje Zapadnog Balkana su kao svoj prioritet i strateški interes postavile da postanu punopravne članice Evropske unije. Srbija je jedna od tih zemalja i Socijaldemokratska partija Srbije uvek će podržavati takav put. Ovakav oblik ekonomske saradnje doprinosi razvoju regionalne ekonomije u celini. Na taj način države potpisnice postižu bolje rezultate i koriste pritom prednosti zajedničkih projekata i prednosti zajedničkog nastupa na trećim tržištima.

CEFTA, kao Sporazum o slobodnoj trgovini, omogućio je bolju saradnju posebno među tradicionalnim partnerima, ali u svakom slučaju potrebno je i dalje da se radi na unapređivanju te saradnje, na pronalaženju novih načina da se unapredi trgovina, posebno kada govorimo u odnosu sa državama članicama Evropske unije. I to će se, naravno, postići tako što koristimo sinergetski efekat država članica koje su potpisnice CEFTA.

Logično je da se države povezuju po geografskim principima, jer na taj način su niži troškovi transporta, na taj način oni iskazuju slične karakteristike tržišta, kao i potrebe potrošača. Nama je važno da naše kompanije razviju svoje kapacitete u pravom smislu, da kvalitet roba i usluga bude na zavidnom nivou i na kraju će potrošači imati najveću korist od toga jer će dobijati po najpovoljnijim cenama najbolji kvalitet proizvoda.

Važno je da i dalje razvijamo ovakvu vrstu saradnje sa državama iz regiona i to je jedan put kojim treba da nastavi Srbija i to je put od koga ekonomsku korist imamo ne samo mi, nego i sve ostale članice potpisnice CEFTA. Hvala.

Hvala, potpredsednice.

Koleginice i kolege, mi kroz izmene Zakona o kulturi i kroz podzakonske akte stvaramo preduslove za donošenje drugih zakona i ti zakoni kasnije uvek i budu detaljno regulisani i detaljno regulišu pojedine oblasti kulture i oni moraju biti u skladu sa načelima utvrđenim u Zakonu o kulturi, čime se stvaraju zakonski preduslovi za ujednačenu sistemsku, a samim tim efikasnu regulaciju celokupne oblasti kulture.

Izmene ovog zakona, samim tim, imaju dalekosežne posledice po kulturnu politiku u Srbiji, način na koji funkcionišu ustanove kojima je bavljenje kulturom primarna misija i samim tim izmene ovog zakona imaju opsežan uticaj na razvoj same kulture u našoj državi.

Izmene koje su pred nama usaglasiće Zakon o kulturi sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti i to će omogućiti ravnomernu zastupljenost manje zastupljenog pola u Nacionalnom savetu za kulturu, upravnim odborima i nadzornim odborima, tako što će propisati da u nadzornim odborima i u upravnim odborima mora biti najmanje 40% pripadnika manje zastupljenog pola i utvrđuje se na predlog ministra za izbor Nacionalnog saveta za kulturu da treba da se obezbedi ovaj procenat u nadzornim odborima.

Kada je malopre ministarka Čomić obrazlagala ovo, ona je dala jednu lepu konstataciju da nije ovo zakon o ženama, zapravo ovo je zakon i o muškarcima i o ženama, naročito kada govorimo u oblasti kulture i naročito se to vidi u oblasti kulture, zaista gde imamo veliki broj žena koje su na radnim mestima i na određenim pozicijama u oblasti kulture i mogu čak reći da ovaj zakon ide u prilog muškarcima, kao manje zastupljenom polu u ovoj oblasti.

Načelo rodne ravnopravnosti jedno je od temeljnih vrednosti modernih demokratskih društava. Zasnovano je na ideji o jednakosti ljudskih bića, kao pripadnika ljudske zajednice.

Šta to znači u praksi, šta to znači u politici? To znači da su žene i muškarci jednako prisutni u svim područjima javnog života, da imaju jednak status, jednake mogućnosti za ostvarivanje svojih prava, ali i da imaju pravo na jednaku korist od svojih rezultata.

Načelo ravnopravnosti polazi od toga da sva ljudska bića imaju pravo da razvijaju svoje sposobnosti, usavršavaju i realizuju lične kapacitete i da niko nema pravo da ih u tome onemogućava, gurajući ih u unapred zadate rodne uloge, kao što je to bio slučaj kroz istoriju ljudskog društva, a nažalost ni dan-danas to nije u potpunosti iskorenjeno kao obrazac života. Put ka ravnopravnosti je društveno prihvatanje jednakih šansi i muškaraca i žena da učestvuju i da kontrolišu dobra i resurse zajednice čiji su članovi.

Kada pogledamo opet sa druge strane kakva je realnost, realnost je takva i najbolje je opisana u Nacionalnoj strategiji za rodnu ravnopravnost, da što je viša pozicija u instituciji, odnosno organu odlučivanja, to je učešće žena manje i da su žene još uvek retko na pozicijama izvršne vlasti.

Mi smo pred kraj mandata prošlog saziva promenili izborne zakone koji se tiču procenata zastupljenosti manje zastupljenog pola na izbornim listama i povećali smo tu kvotu na 40% i to je već sada dalo rezultate. Moram da istaknem i dobar primer moje poslaničke grupe Socijaldemokratske partije Srbije, gde je kod nas u poslaničkoj grupi manje zastupljen muški pol, i to u odnosu 40 prema 60.

Činjenica je i da su do skoro žene bile znatno manje zastupljene u zakonodavnoj vlasti, konkretno u parlamentu Republike Srbije. U mnogim izvršnim organima vlasti, opština i gradova nema nijedne žene, to je činjenica. Svega 5% žena je na položaju predsednika, odnosno predsednica opština, odnosno gradonačelnika, a retko se nađu i na pozicijama rukovođenja u javnim preduzećima i pravnim subjektima sa velikom finansijskom moći i u profitabilnim delatnostima. Dakle, njihova prisutnost raste na nižim mestima odlučivanja, a naročito na izvršilačkim pozicijama bez uticaja na donošenje odluka.

Iskustvo iz prethodnih godina i decenija, možemo slobodno reći, je pokazalo da posledice bilo kakve diskriminacije, pa i polne diskriminacije, mogu biti toliko teške i dovode do marginalizacije najčešće žena, a naročito pripadnica ranjivih grupa i njihove isključenosti iz javnog i političkog života. Diskriminacija predstavlja prepreku ravnopravnom učešću u političkom, ekonomskom i kulturnom životu, sputava dalji napredak društva, negativno utiče na ekonomiju i otežava pun razvoj sposobnosti i kreativnog potencijala svakog pojedinca.

Ovakvi podaci govore posebno koliko je neophodno da zakonski uredimo i osnažimo učešće žena na svim nivoima na kojima se donose odluke. Zakon o rodnoj ravnopravnosti sa kojim danas usaglašavamo Zakon o kulturi predstavlja taj jedan korak unapred koji je preduzet i koji Socijaldemokratska partija Srbije podržava od početka i principijelno delimo ovakve vrednosti.

Ne zaboravimo, načelo ravnopravnosti je proklamovano i Ustavom Republike Srbije. Podsetiću da Ustav Republike Srbije u svom članu 15. propisuje da država jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti, a odredbama člana 21. Ustava Republike Srbije zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu pola, rase, drugih karakteristika, poput nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja.

Oblast kulture i kulturne ustanove u Srbiji se mogu pohvaliti da su to ustanove u kojima postoji visoka zastupljenost žena po broju zaposlenih, a posebno je to slučaj u bibliotekama. U ovim ustanovama u kojima postoji značajno učešće žena u njihovom radu i koje svojim delovanjem oblikuju te ustanove i njihov rad, važno je da i žene budu na rukovodećim mestima, da bi bila ta zastupljenost u skladu sa standardima koje mi ovde i zastupamo.

Kada govorimo o izmenama Zakona o bibliotečkoj delatnosti, u suštini, to je usaglašavanje sa Zakonom o kulturi koje se tiče izbora na mesto direktora. Zakon o kulturi je propisivao da kandidati za mesto direktora imaju visoku stručnu spremu i pet godina iskustva. Sa druge strane, Zakon o bibliotečkoj delatnosti propisuje tri godine iskustva i visoku stručnu spremu i važno je da usaglasimo ove kriterijume, da ne bi dolazilo do mimoilaženja u praksi, da konkursi koji se raspisuju budu sprovedeni na najbolji mogući način i da ne ostavimo nijednu mrlju na bilo koji konkurs koji je raspisan.

Takođe, Ministarstvo kulture mora da ima uvid i važno je da ima uvid u svaku saglasnost za direktora biblioteka. Ujednačeni standardi moraju da postoje u svim gradovima Srbije, bilo da je to u pokrajini, u Vojvodini, da li je to Novi Sad, Beograd, Čačak, mislim da standardi treba da budu svuda isti kada se govori o konkursima za direktora biblioteka. Negde je to tumačenje gde se traži saglasnost koje je to iskustvo u oblasti kulture, možda treba precizirati bolje tu oblast, da li to podrazumeva samo oblast da li je neko radio u ustanovama kulture ili može podrazumevati rad u nekim drugim ustanovama, a da se neko opet bavio kulturom, šta je sa onima koji se deklarišu kao slobodni umetnici, da li se tu podrazumeva volonterski rad itd.

Iskoristiću i današnju raspravu da se osvrnem na neke događaje sa prethodne sednice. Prosto, bili smo svedoci u medijima da su bili prisutni napadi na najviše državne funkcionere. Socijaldemokratska partija Srbije pruža punu podršku svim državnim organima. Za nas su nedopustivi napadi i na predsednika, pre svega, i na premijera i na ministre, kada govorimo o borbi protiv organizovanog kriminala i mafije. Država mora da pokaže da je jača od bilo koje kriminalne i mafijaške grupe. Na taj način šaljemo jasnu poruku da se nikome ne isplati da se bavi kriminalom, da se na taj način može samo naneti nemerljiva šteta stabilnosti, budućnosti i razvoju čitave zemlje. Samo sam na ovaj način želeo da javno iskažem stav Socijaldemokratske partije Srbije po tom pitanju i da uputim podršku najvišem državnom rukovodstvu, kada govorimo o oblasti borbe protiv kriminala i korupcije.

Naravno, kao što podržavamo ovo, podržaćemo i predloge izmena i dopuna zakona koji se danas nalaze na dnevnom redu. Hvala.

Hvala.

Poštovani potpredsedniče, koleginice i kolege, živimo u vremenu gde je zaista rad medija uvek pod lupom javnosti, pre svega što je očigledno da je profit osnovni postulat pre svega komercijalnih medija kojim se oni rukovode u ovom vremenu. Zato je veoma važno da posvetimo posebnu pažnju sadržaju koji emituju elektronski mediji.

To je uvek prilika da se govori onda kada i govorimo o temama kao što je današnja, koje su na dnevnom redu, kao što je izbor članova Saveta REM-a. Govoriću nešto više o ulozi koju oni treba da ispune.

Pre svega, podsetiću da je zadatak Regulatornog tela za elektronske medije da unapredi kvalitet i raznovrsnost usluga elektronskih medija, da radi na očuvanju, zaštiti i razvoju slobode mišljenja i izražavanja, da radi u interesu javnosti u oblasti elektronskih medija, kao i u interesu korisnika elektronskih medija, a sve u skladu sa principima jednog demokratskog društva. To je ono što stoji u zakonu i to je ono čega treba da se pridržavaju članovi Saveta REM-a kada obavljaju svoju ulogu.

U tom kontekstu važno je da se obezbedi finansijska nezavisnost REM-a. Takođe, važno je i da mi kao parlament obavljamo na najbolji mogući način našu nadzornu ulogu i da raspravljamo o temama, odnosno da raspravljamo o izveštaju rada REM-a u nekom prethodnom periodu.

Potrebno je da se uspostavi standard i potrebno je motivisati medije da plasiraju one proizvode koji su najvišeg kvaliteta, koji su namenjeni svim građanima, bez obzira na bilo kakvo političko, kulturno ili drugo etničko obeležje, da to bude jedan oblik komunikacije, jedno polje u kome će komunicirati svi građani Srbije.

Naravno, teško je uspostaviti sistem koji će garantovati takav kvalitet programa u sadašnjim tržišnim uslovima, gde komercijalni mediji zaista čine sve da privuku što više gledaoca i da se to pozitivno odrazi na njihov profit.

Opšti je utisak da je komercijalnim medijima na prvom mestu profit, pa nekoliko praznih mesta, pa tek onda briga o određenom edukativnom ili kulturnom sadržaju.

Svuda oko nas u svetu su dokazi o opštem padu etičkih standarda i više je nego ikad potrebno današnjem društvu da vodimo računa o etičkom obrazovanju. Neki često kažu da etika i novinarstvo ne mogu da budu u istoj rečenici. Mi moramo da insistiramo da etika i novinarstvo uvek idu ruku pod ruku, jer bez toga nećemo imati ni kvalitetne programe, nećemo imati ni objektivno izveštavanje.

Kada govorimo o manjkavostima određenih medija, najlakše je reći da možemo da uzmemo daljinski upravljač i da jednom komandom promenimo program, ali sve više zabrinjava činjenica da i u našem društvu se razvija taj neki svetski trend da se prikazuje neprimeren sadržaj, vulgarne reči su na programu u terminima kada to ne bi trebalo da bude, tu pre svega mislim na rijaliti programe i kada o tome govorim mislim pre svega na poruku koju šaljemo mladima.

Mladi su jedna veoma osetljiva publika. Često se takav neprimeren jezik koristi da bi se publika šokirala, da bi ostala uz program, da bi se povećala gledanost, a moramo da razmišljamo o mladima u jednom sasvim drugom kontekstu, moramo da razmišljamo i da na brižljiv način biramo poruke koje će do njih doći, jer svakako da su mediji veoma važan faktor danas u formiranju stavova mladih ljudi, u formiranju vrednosti, u formiranju verovanja, a čini se da one poruke koje pojedini mediji šalju ne doprinose tome. Jednostavno, šalju iskrivljenu sliku o tome da se bogatstvo brzo stiče, da se popularnost brzo stiče. Sve to nije u skladu ni sa našom tradicijom, niti ima utemeljenje sa nekim vrednostima koji važe u našem društvu.

Iskustvo iz prethodnih godina je pokazalo da se veliki broj mera koje je izrekao REM upravo odnosio na nepoštovanje propisa koji se tiču zaštite maloletnika. Mi kao publika uvek moramo kritički da se odnosimo prema porukama koje dobijamo, da ne bismo upali u zamku da usvojimo neke poruke koje onaj koji nam plasira namerno, na jedan perfidan način, želi da nam stavi do znanja.

U javnosti se o radu REM-a često govori i u političkom kontekstu, odnosno o kontroli medijskog sadržaja za vreme izborne kampanje. To je, naravno, i razumljivo, ali mi uvek ističemo iz Socijaldemokratske partije Srbije da je REM taj koji u vreme izborne kampanje treba da radi svoj posao u skladu sa zakonom, profesionalno, da njegova uloga bude u tome da mu izveštavanje bude pravično, uravnoteženo, nepristrasno. Ali, sa druge strane, mora da se sačuva nezavisnost u radu ovog tela. Jednostavno, neprihvatljiv je bilo kakav pritisak na rad REM-a, jer on samo može biti kontraproduktivan.

Za sada je važno da sačuvamo nezavisnost ove institucije, da insistiramo da ona radi u skladu sa zakonom i siguran sam da će rezultat tog rada biti da se u domove ljudi putem medija unese najkvalitetniji sadržaj, najkvalitetniji program, jedan edukativan sadržaj i da ćemo postaviti na taj način standarde dobrog ukusa kada govorimo o medijima.

Naši zakoni koji regulišu rad medija su dobri. Procedura koja se odnosi na izbor članova Saveta REM-a je dobra. Oni pre svega moraju da ispunjavaju određene kriterijume da bi uopšte bili u proceduri za izbor, zatim dolaze kao takvi pred Odbor za kulturu Narodne skupštine Republike Srbije i onda ih poslanici biraju, tako da smatram da je dovoljno samo da se pridržavamo zakona i da članovi Saveta REM-a rade profesionalno svoj posao. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Poštovana ministarko, poštovani narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o potvrđivanju Odluke Mešovitog komiteta između država EFTA i Republike Srbije kojim se menja i dopunjuje Protokol B u Sporazumu o slobodnoj trgovini. Na taj način se preciznije određuje definicija pojma proizvoda sa poreklom. Isto tako, u vezi sa ovim su i dva sporazuma koji se odnose na poljoprivredne proizvode, odnosno na trgovinu poljoprivrednim proizvodima, Sporazum Republike Srbije sa Islandom i Sporazum Republike Srbije sa Švajcarskom. U tom kontekstu će biti i moje današnje izlaganje.

Tržište EFTA je, naravno, veoma značajno. Nije zanemarljivo, posebno u segmentu visokokvalitetnih proizvoda. Iako EFTA-u čine samo četiri države, to su Island, Lihtenštajn, Norveška i Švajcarska, i ne čini je veliki broj stanovnika, moramo da uzmemo u obzir da je bruto domaći proizvod po glavi stanovnika u ovim državama u proseku oko 80.000 dolara. Kao takva tržišta, ona predstavljaju veoma jedan značajan izazov za naše poljoprivredne proizvođače, za specijalizovane proizvođače, pre svega, i to je dokaz kada govorimo o poreklu proizvoda na osnovu koga oni mogu da grade svoju reputaciju i na osnovu koga oni mogu da dokazuju kvalitet na ovim tržištima.

Promene o kojima danas raspravljamo mogu da omoguće lakše dokazivanje porekla robe našim proizvođačima i to je od posebnog značaja za proizvođače specijalizovanih visokokvalitetnih i visokocenjenih poljoprivrednih proizvoda.

Kada govorimo, inače, o međunarodnoj trgovini, odnosno o samim poljoprivrednim proizvodima u ovom segmentu, treba imati na umu da je poljoprivreda u Srbiji onaj sektor privrede koji ostvaruje značajan spoljnotrgovinski suficit. Taj spoljnotrgovinski suficit se kreće u rasponu od 1,6 do 1,8 milijardi dolara i pokrivenost uvoza poljoprivrednih proizvoda izvozom jeste oko 180%, što znači da naši poljoprivredni proizvođači skoro duplo više izvezu nego što mi uvezemo poljoprivrednih proizvoda. Čak i u 2020. godini, koju je obeležila pandemija zbog korona virusa, zabeležen je suficit, poljoprivreda je zabeležila rast izvoza od čak 14,4% i taj izvoz je dostigao tada vrednost od 4,14 milijardi dolara.

Stručnjaci procenjuju da i pored ovako ohrabrujućih brojki još ima prostora za napredak u ovoj oblasti. Potrebno je, naravno, da pažljivo rukovodimo ovom vrstom privrede, ovom privrednom granom, da donosimo jednu stratešku politiku koja će, uz podršku poljoprivrednicima, istovremeno i otvarati nova tržišta za njih. Procenjuje se da u narednih deset godina izvoz poljoprivrednih proizvoda iz Srbije može da dostigne vrednost od osam do deset milijardi dolara i to je, naravno, šansa koju treba mi da iskoristimo.

Primer pažljivog rukovođenja poljoprivredom i odgovora na potrebe kako malih proizvođača, tako i onih velikih vidi se u tome što je nedavno, i raspravljali smo o tome ovde u Skupštini, donet Zakon o trgovini poljoprivrednih proizvoda i to je jedan centralni zakon koji se tiče trgovine u ovoj oblasti. Ranije su poljoprivrednici bili oslonjeni na Zakon o trgovini, sada imamo Zakon o trgovini poljoprivrednih proizvoda i na taj način mi možemo da utičemo na formiranje cena na poljoprivrednom tržištu, da pomažemo poljoprivrednicima prilikom pokretanja proizvođačkih organizacija.

I ono što je značajno, što mogu da izdvojim, to je da se država u značajnoj meri opredelila da subvencioniše skladištare i na taj način da izbalansiramo cenu poljoprivrednih proizvoda na tržištu na najbolji mogući način. Jednostavno, u nekim situacijama kada je cena određenih poljoprivrednih proizvoda na osnovu zakona ponude i potražnje ispod svih očekivanja, država će subvencionisati skladištare, a onda kada cena dostigne određeni nivo, ti poljoprivredni proizvodi će biti prodavani po znatno višoj ceni.

Što se tiče pomoći malim gazdinstvima, ne smemo da zaboravimo da Ministarstvo sprovodi sa Svetskom bankom program u vrednosti od 38 miliona dolara i on je namenjen za nabavku traktora, za nabavku mehanizacije za izgradnju svih onih objekata koji su potrebni poljoprivrednicima, a koju oni sami ne mogu da finansiraju. Polovinu sredstava je obezbedila država, 40% je iz kredita, a 10% je učešće poljoprivrednika koji su deo ovakvih programa. To je samo jedan u nizu projekata koji ima za cilj povećanje konkurentnosti naših poljoprivrednih proizvođača, ne samo na domaćem, već i na inostranim tržištima.

Kada govorimo o potencijalu za izvoz poljoprivrednih proizvoda, možemo da se i osvrnemo, sa pravom, i da pozitivno posmatramo nedavno potpisan Sporazum o slobodnoj trgovini sa Evroazijskom unijom. Na taj način će nam biti dostupno jedno novo tržište za naše poljoprivredne proizvođače od skoro 180 miliona stanovnika.

Možda je Sporazum sa Ruskom Federacijom koji već imamo najbolji pokazatelj, i možemo tu napraviti jednu paralelu, koliko će ovaj sporazum sa Evroazijskom unijom značiti našim poljoprivrednicima. Recimo, kada uporedimo podatke od pre potpisivanja Sporazuma sa Ruskom Federacijom i nakon potpisivanja jednog takvog sporazuma, izvoz agrarnih proizvoda, odnosno razmena na ovom polju jeste pet puta veća. Bila je 100 miliona dolara, sada je došla na 500 miliona dolara u 2021. godini.

Prošle sedmice, 10. jula, novih sedam srpskih kompanija je dobilo pristup tržištu Rusije zbog proširene liste proizvoda. To su kompanije koje se bave voćarskom delatnošću, kompanije koje proizvode stočnu hranu i određene mlekare koje se bave proizvodnjom mlečnih proizvoda.

Moram da naglasim i to da jedan broj srpskih voćarskih kompanija upravo radi u saradnji sa Ministarstvom poljoprivrede na tome da se reše određeni problemi, da se od 2022. godine, potpišu višegodišnji dugoročni ugovori kojima će biti rešeni ti problemi, a tiču se prevoza robe preko trećih zemalja kada govorimo o tom azijskom tržištu i kada govorim o ruskom tržištu, da se izvrši integracija u ruski informacioni sistem koji prati trgovinu voćem i povrćem u toj zemlji i namerno sam ovo spomenuo da bih ukazao na jedan veliki potencijal tog istočnog tržišta za naše poljoprivrednike.

Naravno, najveći spoljno-trgovinski partner Srbije jeste EU, to ne smemo da zanemarimo, najveći procenat izvoza poljoprivrednih proizvoda je usmeren na zemlje EU i skoro polovina od ukupnog agrarnog izvoza je usmerena na tržište EU.

U decembru 2020. godine doneta je odluka da se produže trgovinske povlastice za srpske poljoprivrednike za narednih pet godina, i šta će to konkretno značiti u praksi to će značiti našim poljoprivrednim proizvođačima uštede od nekoliko desetina miliona evra. Jednostavno imaće povlašćen položaj kada govorimo o carinama na taj način biće konkurentniji na tržištu EU i moći će što bolje da se pozicioniraju na jednom zahtevnom tržištu.

Da na pomenem da Srbija u EU izvozi poljoprivredne proizvode u vrednosti od preko 1,6 milijardi evra i uz to ostvaruje suficit od 400 miliona evra. Evropska unija je tržište kako za naše žitarice tako i za neke od naših najpoznatijih brendova, tu pre svega mislim na malinu, na smrznutu malinu, i ako uporedimo te podatke videćemo da izvoz iz 2019. godine smrznute maline, koji je bio u vrednosti od 225 miliona dolara, u EU je ta vrednost iznosila čak 190 miliona dolara.

Takođe, eksperti tvrde da je moguće da izvoz svežeg i smrznutog voća, prvenstveno tržište EU, bude značajan adut našeg agrara i da bi Srbija mogla da ostvaruje izvoz od oko 800 miliona dolara samo od ovih proizvoda u doglednoj budućnosti.

Takođe, poljoprivrednici imaju pristup već 20 godina IPARD programima, na osnovu kojih su do sada na osnovu motiva da se razvije konkurentnost naše poljoprivrede mogli da računaju na preko 200 miliona evra. Ono što nikako ne smemo da zaboravimo kada govorimo o potencijalu i značaju širenja tržišta jeste da su nam na raspolaganju i određena tržišta na bliskom i na dalekom istoku i tokom posete naše delegacije, odnosno Ministarstva poljoprivrede Bahreinu i Ujedinjeni Arapskim Emiratima, domaćini su iskazali veliko interesovanje za određen broj naših poljoprivrednih proizvoda.

Otvaranje novih tržišta kroz ovakve sporazume posebno može biti od značaja za naše stočarstvo koje i te kako ima prostora za napredak.

Naravno, jedan od sporazuma koji potpisujemo je Sporazum sa Švajcarskom i o tome posebno vredi govoriti, jer je reč o jednom specifičnom tržištu sa posebnim zahtevima. Akcenat oni stavljaju na visok kvalitet i na organsku proizvodnju i upravo je organska proizvodnja još jedan od šansi koja se pruža našim poljoprivrednicima. Država je spremna da ulaže i da subvencioniše prelazak za konvencionalne proizvodnje na organsku proizvodnju i mi smo u ovoj oblasti zabeležili rast što se tiče izvoza 10 puta u proteklih godinama sa 3,4 na 37 miliona dolara i to je posebno možemo da istaknemo kao jedna razvojna šansa za mala gazdinstva.

Ovakve izmene postojećih sporazuma ugovora na prvi pogled možda ne deluju preterano značajno, ali one su ipak značajan deo jedne kompleksne mreže međunarodne trgovine kada govorimo o poljoprivrednim proizvodima i važno je da obezbedimo ulazak na tržište našim poljoprivrednim proizvođačima.

Uspeh naših poljoprivrednih proizvođača zavisi od toga kako se država odnosi prema njima i tu treba da uvek bude na snazi jedna proaktivna poljoprivredna politika koja treba da omogući institucionalnu sigurnost svakom našem poljoprivredniku, sigurnost tokom planiranja od celog puta proizvodnje, od žetve do setve, do branja, do skladištenja i na kraju izvoza i zbog toga naravno je važno da podržavao i da radimo na ovakvim sporazumima o kojima danas raspravljamo.

Naravno, SDPS podržaće sve sporazume koji se nalaze na dnevnom redu.

Hvala, predsedavajući.

Poštovani ministre, poštovana saradnice ministra, koleginice i kolege, najpre bih nešto rekao o važnosti sporazuma koji je Srbija potpisala sa Velikom Britanijom. Bilo je jasno kada je Velika Britanija posle 47 godina napustila evropsku porodicu naroda u tom nekom ekonomskom smislu, da kažem, bilo je jasno da će ovaj potez ostaviti posledice na dalje privredne aktivnosti ne samo između Velike Britanije i država članica Evropske unije, već i između Velike Britanije i onih država koje su u postupku pridruživanja EU.

Očigledno je da je to jedan kompleksan posao, ne samo administrativne prirode, već i redefinisanja ekonomskih odnosa. Sama činjenica da taj proces traje od 2016. godine kada je narod Velike Britanije na referendumu izglasao odluku da izađu iz EU, pa da je završen do kraja 2020. godine, govori o kompleksnosti postupka izlaska Britanije iz EU. To je naravno veliki udarac za jedinstveno tržište EU, kada tako jedna moćna ekonomija istupi iz njega.

Sporazum o trgovinskoj saradnji između Srbije i Velike Britanije je potpisan pre dva i po meseca i mi smo na taj način predupredili ozbiljne poremećaje koji su mogli da se dogode da nije bilo ovog sporazuma.

Najpre, šta ovaj sporazum konkretno znači u praksi? Mi smo na ovaj način vratili carinsku stopu na onaj nivo, kada govorimo o odnosu prema Velikoj Britaniji, na onaj nivo, kada je Velika Britanija bila u okviru Evropske unije i to je važilo do 1. januara 2021. godine. Takođe, druga važna stvar je što sporazum podrazumeva da se zadržavaju kvote za poljoprivredne proizvode i svi dobro znamo da određen broj poljoprivrednih proizvođača plasira deo svog asortimana na tržište Velike Britanije.

Na ovaj način očuvaćemo veze koje su uspostavljene još potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju 2008. godine. Sačuvaćemo preferencijalne uslove u trgovini i to su sve dobre osnove za razvoj daljih privrednih aktivnosti između Srbije i Velike Britanije. Važno je da kompanije iz Srbije, ali iz Velike Britanije, da ostvare svoje interese, da na kraju krajeva građani i jedne i druge zemlje budu zadovoljni, kao krajnji potrošači, kao krajnji korisnici usluga i roba.

Naše kompanije će zadržati položaj respektabilnog dobavljača, a podsetiću da je Velika Britanija na 21. mestu kada govorimo o našim izvoznim destinacijama. U prošloj godini je izvoz naših usluga u Velikoj Britaniji bio u vrednosti od 518 miliona evra i u toj razmeni mi smo ostvarili i određeni spoljnotrgovinski suficit.

Interes kompanije iz obe zemlje je da se što pre nastavi saradnja na nivou onom koji je važio pre izlaska Velike Britanije iz Evropske unije, ne samo da se dinamika spoljno-trgovinskih odnosa vrati na taj nivo, već naravno interes svih je da se ta saradnja i unapredi.

Ovaj sporazum će preduprediti mnoge probleme koji bi postojali u relanosti da nemamo ovakvu vrstu sporazuma, da nemamo njega mnoge kompanije bi stopirale svoje poslove, pre svega zbog promene spoljno-trgovinskog režima, carine i uvoz bi bili u značajnom procentu veće nego što je to bilo do kraja 2020. godine, u to smo mogli da se uverimo u prvih nekoliko meseci ove godine.

Izbegavamo na ovaj komplikacije sa carinskom procedurom. Privrednici dobro znaju kakav problem može da nastane kada se roba zadržava na granici, kada na carini roba čeka po nekoliko dana i to mi ovim sporazumom uklanjamo ovakvu vrstu problema.

Na ovaj način sačuvana je i pozicija naših izvoznika koju su oni dugo gradili na britanskom tržištu. Moram reći da je to jedno veoma zahtevno tržište, liberalno tržište i sačuvana je njihova konkurentnost pre svega. Privrednice obe zemlje sada znaju jasna pravila na osnovu kojih će moći da planiraju poslovanje u budućnosti na osnovu kojih će moći da kreiraju neke svoje dugoročne strategije. Ovim smo onemogućili bilo kakav zastoj u trgovini i opasnost da se usled potencijalnog zastoja tržište Velike Britanije okrene drugim dobavljačima, a ne dobavljačima iz Srbije.

Podsetiću da mi na britansko tržište najviše izvozimo automobilske gume i zamrznuto voće i to je zapravo ono što sam na početku i rekao, zašto je važno da smo zadržali kvote kada govorimo o izvozu poljoprivrednih proizvoda.

Nismo jedini koji su potpisali ovakav sporazum koji treba da potpišu ovakav sporazum sa Velikom Britanijom, to čeka i određene države iz regiona. Isto to su uradile i države koje su članice EU i Evropski parlament je morao takođe da ratifikuje jedan ovakav sporazum i to je bio poslednji korak u tom dugogodišnjem procesu definisanja trgovinskih uslova između Velike Britanije i preostalih 27 članica EU.

Sam Bregzit je poremetio funkcionisanje sistema i u Velikoj Britaniji i procenjuje se da će biti potrebno nekoliko godina da se tržište Velike Britanije adaptira na nove uslove.

Država mora uvek da bude spremna da pomogne svoje preduzetnike i važno je što ovakva vrsta sporazuma ide upravo u tom smeru. Pomažemo sve one naše kompanije koje su usmerene ka izvozu. Smatramo je veoma važno da radimo na tome da stvorimo jedan stabilan pravni okvir, pravni okvir koji će odgovarati razvoju malih i srednjih preduzeća. Mi iz SDPS smo nedavno u javnosti promovisali naš plan i strategiju za pomoć malim i srednji preduzećima, jer smatramo da su oni kičma razvoja svakog društva, jer mala i srednja preduzeća su upravo specifičan po svojoj fleksibilnosti, po svojoj vitalnosti, po inovacijama koje uvek unose u poslovanje.

Neću sada govoriti konkretno o tim merama, već sam samo želeo da ukažem da je važno da država osluškuje potrebe preduzeća na svom tržištu, a koliko je to važno govori i sporazum, odnosno ugovor koji ćemo potpisati, a odnosi se na izgradnju auto-puta na deonici Preljina-Pojate.

Kada govorimo o saobraćajnoj infrastrukturi uvek pomislimo da izgradnja autoputa je magnet za velike kompanije, za strane investitore koji dolaze u Srbiju. To je tačno, ali sa druge strane izgradnja autoputa pomaže razvoj malog i srednjeg preduzetništva u regionu gde se autoput i gradi, pa tao i u ovom delu centralne Srbije.

Ne moram da ističem da se Moravski koridor gradi u skladu sa najsavremenijim standardima. Želim da kažem ono što je važno za ljude na terenu, nešto o konkretnim prednostima koje donosi izgradnja ovog autoputa. Najpre ću napraviti jedno poređenje.

Ako sada krenemo automobilom od Preljine do Pojata za to će nam biti potrebno oko dva sata vožnje. Izgradnjom autoputa tih 110, 112 km, istu tu deonicu ćemo prelaziti za nekih 50 minuta, što je za duplo manje i više od duplo manje vremena koje ćemo uštedeti.

Drugo, izgradnja Moravskog koridora podrazumeva i veću bezbednost u saobraćaju jer će biti kvalitetniji kolovoz, šire trake kojim vozači voze. Moravski koridor će povezati tri okruga Moravički, Raški i Rasinski. Takođe, veliki broj preduzeća ima sedište u ovom delu Srbije i svakako će unapređenje saobraćajne infrastrukture pozitivno uticati na poslovanje ovih preduzeća, uticaće na povećanje njihove konkurentnosti, ali ovaj deo zemlje, kao što sam već rekao biće atraktivniji za dolazak stranih investitora.

Možemo lako da uočimo u kojoj meri je saobraćajna infrastruktura važna za centralnu Srbiju. Samo ću da napomenem da je zbog loše privatizacije u ovom delu Srbije veliki broj fabrika ugašen, na hiljade radnika je ostalo bez posla. Sama izgradnja autoputa Miloš Veliki je bila podsticaj za investicije u ovom delu Srbije.

U mom gradu Kraljevu je otvoreno preko 4.500 radnih mesta samo u dve fabrike. I taj broj će u narednom periodu rasti i biće preko 7.000 radnika zaposleno, a slična situacija je i u Čačku i u Kruševcu, dakle u ovim delovima Srbije gde se gradi novi autoput.

Pored toga u toku je izvođenje radova na Moravskom koridoru. U dobrom delu biće angažovan deo domaće građevinske operative i to je jadan dobar vetar u leđa za naše građevinare. Pozitivni efekti će se odraziti i na proizvođače i prodavce građevinskog materijala. U ovom delu Srbije baš kuda prolazi trasa Moravskog koridora nalazi se i značajan broj turističkih destinacija, tu je i Mataruška banja, gde beležimo najveći broj posetilaca u Srbiji, najveći broj prenoćišta je zabeležen upravo u Vrnjačkoj banji. Svi dobro znamo da kada govorimo o saobraćajnoj infrastrukturi i njenom odnosu prema turizmu da svaki dinar koji se uloži u infrastrukturu u turizmu se višestruko vrati.

Strateški, Moravski koridor je važan iz još jednog razloga. On će povezati Koridor 10 i Koridor 11. Na taj način zaokružujemo jednu celinu na uspešan način, kompletira se saobraćajna infrastruktura u ovom delu Srbije. Već sada je u funkciji deonica od Beograda do Preljine, nešto više od 100 km, gradi se deonica prema Požegi. To je jedan veoma važan put zato što se od Požege dalje autoput račva na dva dela, jedan prema Boljarima, prema Crnoj Gori gde ćemo dobiti jednu novu trasu Beograd-južni Jadran, drugi deo ide prema Kotromanu i to će biti deo budućeg autoputa Beograd-Sarajevo.

Moravski koridor dobija na značaju s obzirom da je pre dve godine u Lađevcima kod Kraljeva i u blizini Čačka otvoren aerodrom „Morava“. Na taj način mi dobijamo jednu kvalitetnu i drumsku i železničku i vazdušnu infrastrukturu u ovom delu Srbije. To su odlični uslovi za razvoj ovog regiona, a samim tim doprinosima i ravnomernom regionalnom razvoju.

Za kraju, nešto ću reći o ugovoru o kreditu između francuske Agencije za razvoj Republike Srbije koji se odnosi na realizaciju programa urbane sredine otporne na klimatske promene. Jednostavno, mi živimo u vremenu gde je veoma važna tema klimatske promene. Učestale suše, požari, toplotni talasi, ali i poplave upozoravaju nas da ne smemo da zanemarimo uticaj klimatskih promena na živi svet. Ekologija, odnosno unapređenje životne sredine, kvalitet vazduha i zdravlje građana u tom kontekstu moraju da budu prioriteti naše politike.

Mislim da mi sada, kada govorimo o tome, nije više pitanje da li hoćemo ili nećemo, da li želimo, da li ne želimo, već smo prinuđeni da naš ekonomski razvoj baziramo na konceptu tako da se oslanjamo na zelenu energiju, na obnovljive izvore energije i na inovacije u toj oblasti, jer samo na taj način možemo otvoriti što više tzv. zelenih radnih mesta.

Takođe, sa finansijskog aspekta više dobijamo na ovaj način kada ulažemo u obnovljive izvore energije, kada vodimo računa o posledicama klimatskih promena, jer su štete od potencijalnih poplava, odnosno od drugih prirodnih nepogoda tolike da se mere u milijardama evra i prevazilaze sva ulaganja u ovoj oblasti na koje se mi sada baziramo.

Naravno, na prvom mestu mora da bude zdravlje ljudi kada govorimo o ekologiji. Samo sam usput pomenuo ovaj finansijski aspekt svega toga. Vodimo računa o zdravlju svih građana Srbije. To je jedan od razloga zašto će poslanice SDPS pored ovog ugovora podržati ostale sporazume koji se nalaze na dnevnom redu.

Hvala potpredsedniče.

Poštovani ministre, koleginice i kolege, mi često u parlamentu raspravljamo o zakonima, o izmenama i dopunama zakona koji se tiču usaglašavanja našeg pravnog okvira sa standardima koji važe u EU, ali danas kada govorimo o Zakonu o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda, on ima posebno mesto.

Uz Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju i u Zakonu o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju ovaj zakon čini jaku osnovu za razvoj poljoprivredne delatnosti u Srbiji. Usvajanjem ovog zakona mi ćemo stvoriti jedan okvir, stvorićemo jedan povoljan ambijent da unapredimo tržište poljoprivrednih proizvoda. Standardi kvaliteta, intervencija na tržištu, informacije koje dobijamo sa tržišta i usaglašavanje sa standardima drugih država su samo neki od segmenata koje tretira ovaj zakon.

Kada govorimo o trgovini već na početku smo govorili o tome da je ovu oblast regulisao samo Zakon o trgovini, moramo da konstatujemo da principi tržišne ekonomije ne mogu jednostavno da se preslikaju na oblast poljoprivrede. Jednostavno, svaka država na svetu koja se ozbiljno bavi poljoprivrednom i unapređenjem poljoprivredne proizvodnje subvencioniše u ovu oblast i to je jedna uobičajena praksa svuda u svetu.

Mi jedino na taj način možemo da obezbedimo stabilno i snabdeveno tržište. Zamislite kakve bi turbulencije na tržištu nastale kada bi se u poljoprivredi primenjivali surovi zakoni tržišne ekonomije, surovi zakoni, slobodno mogu da kažem, ponude i potražnje bez bilo kakvih intervencija i bez bilo kakvih subvencija.

Ovaj zakon omogućava da imamo na raspolaganju nove mehanizme, da država reaguje na tržištu i podrazumeva četiri vrste intervencije. Pored posebnih i hitnih intervencija izdvojiću još dve. To su javne intervencije i podrška privatnom skladištenju.

Javne intervencije podrazumevaju da će se znati šta će biti referentna cena, kako se određuje i u kom periodu se ona određuje. Na taj način sa druge strane proizvođačima se šalje još jedna jasna poruka da će se uzimati u obzir i kvalitet njihovih proizvoda i na osnovu toga će se određivati cena proizvoda.

Što se tiče podrške privatnom skladištenju već smo dovoljno i rekli o tome i važno je da se na taj način otvara jedan novi mehanizam, da se izbalansira cena na tržištu poljoprivrednih proizvoda u situaciji kada dođe do određenih poremećaja. Navedeni su primeri i maline i mesa gde će skladištarima biti upućene određene subvencije da uskladište određenu robu dok ne dođe do stabilizacije cena na tržištu.

Takođe, važno je da kontrolno telo, posebno stručno telo izgradi kredibilitet, da proizvođači steknu puno poverenje u jedan takav sistem i da te procene budu objektivne da bi sa jedne strane stimulisali i proizvođače da budu fokusirani na kvalitet, ali i da otkupljivači ne ostanu kratkih rukava.

Važno je da izbegnemo neke situacije kao što su bile ranije da kvalitet procenjuju isključivo otkupljivači i na osnovu toga oni određuju cenu proizvoda, a proizvođači da nemaju nikakve mehanizme da dokažu kvalitet svojih proizvoda.

Ono što je potrebno poljoprivrednicima jeste izvesnost, da imaju neku vrstu garantovane cene. Mi smo taj koncept garantovanih cena u bukvalnom smislu napustili pre 20 godina, ali je zato važno da država nađe mehanizme da pomogne poljoprivrednim proizvođačima da nikada ne budu ne budu na gubitku. Postoje mehanizmi koji su prihvatljivi i takav sistem postoji već u Evropskoj uniji. Proizvođači imaju puno pravo da očekuju neku vrstu garantovanih cena, jer jedino tako mogu obezbediti dohodak sebi, ali i budućnost što se tiče poljoprivredne proizvodnje.

Usvajanje ovog zakona će omogućiti da se ugovorom reguliše odnos između otkupljivača i proizvođača i da se na ovaj način izbegnu bilo kakve zloupotrebe prema proizvođačima, ali i da se zaštite otkupljivači.

Cilj je da novi zakonski predlozi unaprede razvoj poljoprivrede, da sami poljoprivrednici mogu da računaju na sigurnost kada govorimo o otkupu i otkupnim cenama, a da se usvajanjem standarda postigne takav kvalitet proizvoda da naši proizvodi budu konkurentni na svetskom tržištu. I to će, naravno, pozitivno uticati na izvoz poljoprivrednih proizvoda.

To su samo neki od razloga zašto će Socijaldemokratska partija Srbije podržati ovaj predlog zakona. Hvala.

Hvala, potpredsedniče Skupštine.

Poštovani predsedniče Republike, poštovani ministri, poštovani direktore Kancelarije za KiM, poštovani predstavnici Srba sa KiM, mi smo i pre dve godine vodili jednu sličnu raspravu u parlamentu kada govorimo o KiM. Danas kada govorimo o Izveštaju koji se odnosi na pregovore i o Izveštaju Odbora za KiM, možemo slobodno da kažemo da se posle nekog vremena nalazimo u toj situaciji, kao da ponovo stanemo ispred ogledala, da pogledamo sebe i da vidimo realnost i dužni smo da se iznova suočavamo sa istinom, ma koliko ona bila bolna ili ohrabrujuća.

Upravo naša današnja spremnost da u plenumu čujemo različita mišljenja, različite stavove, političke ideje, pokazuje koliko smo zreli kao društvo.

Kada govorimo o kosovskom pitanju, moramo prvo da se zapitamo i kada sa istorijske jedne distance pogledamo, da li smo oduvek znali ono šta želimo? Ako napravimo jednu istorijsku paralelu, još od Prizrenske lige, odgovor je jasan - Albanci su uvek imali jasan cilj. Mi još od tih vremena nismo bili sigurni šta želimo. Znali smo šta nećemo. Za to vreme, mogu reći stotinu godina i više, Albanci su pravili strategiju, crtali svoje ciljeve, tražili u međunarodnoj zajednici podršku.

Čini mi se da je sada naša politika drugačija. Ne da mi se čini, nego sam siguran. Sada imamo jednu jasniju sliku, jasniju politiku. I upravo zbog toga nam je potrebno jedinstvo. Zato Socijaldemokratska partija Srbije pruža punu podršku i predsedniku Republike i Vladi Republike Srbije da zajedno dođemo do najboljih rešenja. I to nije samo deklarativna podrška, to je iskrena podrška.

Retko gde se na svetu istorijski i etnički principi tako sukobljavaju, tako izoštreno i direktno kao na KiM. Kada kažemo reč - Kosovo, kod nas Srba ona izaziva osećaj da je to srž i izvor našeg nacionalnog identiteta, kod Albanaca ona je sinonim za njihovu kuću, jer su svesni da na KiM je uglavnom većinsko albansko stanovništvo. U pregovorima se koriste različiti argumenti. Nekada istorijski nemaju tako jaku snagu. Etnički principi znaju često da budu opasni, jer ostavljaju mogućnost tinjajućeg konflikta.

Zbog toga se u traženju rešenja moraju uzeti svi ostali činioci, i teritorijalno-politički, kulturno-istorijski i spoljno-politički. Uostalom, za kosovsko pitanje se već više desetina godina govori da je to problem "sui generis". I ako se tako govori, onda na tom tragu moramo da tražimo rešenje.

Nije sve tako crno i belo, pa tako i rešenje za KiM mora da bude posebno, mora da bude specifično. Od početka krize u SFRJ, od raspada te države mnoga rešenja su bila da se reši kosovski čvor i čini se da je svako sledeće bilo nepovoljnije po Srbiju, od onog prethodnog. Tako smo od predloga za autonomijama, u okviru Republike Srbije došli do Rambujea, preživeli bombardovanje, imali plan Martija Ahtisarija i došli do samoproglašene nezavisnosti.

Sa druge strane svaki novi pregovarač sa albanske strane je bio rigidniji, radikalniji. Na početku je to bio Azem Vlasi, kasnije Ibrahim Rugova. Nezaboravimo da je jedno vreme potpuna kontrola došla u ruke nekadašnjih komandanata OVK, Hašima Tačija, Ramuša Haradinaja. Sada te pregovore vodi Albin Kurti. Dobro znate i sami ste rekli da je on u ovom trenutku čini se, najrigidniji od svih prethodnih, ali moramo i mi nekada da se zapitamo kako smo se ponašali u prošlosti. Čini se da smo žmurili pred realnošću, izgubili smo nekada i vreme, izgubili i potencijal koji smo imali da sami pokrenemo inicijativu, da sami sebi napravimo bolju poziciju.

Zato je važno što sada pravimo iskorak. Sada radimo drugačije, sada radimo razumnije. Suočavamo se sa istinom, uvažavamo realnost. Hvatamo se u koštac sa problemima i siguran sam da ćemo naći zadovoljavajuće rešenje.

Kada govorimo o svemu tome moramo da uzmemo sve okolnosti iz moderne srpske istorije počevši od Kumanovske bitke oktobra 1912. godine kada je simbolično oslobođena stara Srbija, pa sve do Kumanovskog sporazuma 1999. godine kada su međunarodne snage iz mirovne misije ušle na Kosovo i Metohiju.

Povratak na staro je nerealan. Jednostavno možemo da postavimo pitanje – da li bi bila održiva ona zemlja u kojoj sigurno 1,5 miliona Albanaca bojkotuje svoje institucije i prezire državu u kojoj živi? Odgovor je da ne može.

Sa druge strane, da li može tzv. Kosovo da postane kredibilan međunarodni subjektivitet bez dogovora sa Srbijom, bez Rusije, bez Kine kao stalnih članica Saveta bezbednosti? Isti je odgovor – ne može.

Očigledno je da postoje velike razlike u pregovorima između Beograda i Prištine i one nisu od juče. Postoji jedan nepremostivi jaz između našeg minimuma na koji pristajemo i njihovog maksimuma koji oni traže. Prištinski Albanci ne pristaju na ništa manje od nezavisnosti. Mi sa druge strane možemo da razgovaramo i otvoreni smo da razgovaramo o svemu osim o nezavisnosti. Čini se da se te polazne pozicije nisu promenile ni za pedalj već dve decenije.

Sigurno je da stanje zamrznutog konflikta ne odgovara ni jednima, ni drugima u ovoj situaciji. To koči i jedne i druge. Koči i ekonomski razvoj, koči evropski put, koči modernizaciju. Pitanje je ko dobija odugovlačenjem? Čiji je saveznik vreme?

Ako se pregovori odugovlače u nedogled bez konkretnih rešenja, po principu – kreni, stani, mi ćemo možda gledati neku vrstu puzajuće nezavisnosti pred našim očima, a da smo bespomoćni da bilo šta uradimo i da se za nešto konkretno izborimo.

Vi ste, predsedniče, malopre govorili i izneli podatke o strukturi stanovništva na Kosovu i Metohiji. Ti podaci su zabrinjavajući. Još više zabrinjava činjenica da ako uzmemo digitron u ruke i pogledamo parametre, pogledamo procene nataliteta, migracije, ne moramo da gledamo 50 godina unapred, dovoljno je da pogledamo 20 godina i videćemo kakav će odnos biti stanovništva na Kosovu.

Zamrznut konflikt usporava i naše evropske integracije. Svedoci smo da se naš proces pridruživanja EU godinama unazad vezuje za napredak u pregovorima sa Prištinom.

Sa druge strane sve države u okruženju članstvo u EU vide kao jedini način da izađemo svi zajedno iz jednog začaranog kruga prošlosti koji su obeležili sukobi i konflikti.

Ne smemo ni da smetnemo sa uma da je svaki nerešeni konflikt, svako nerešeno pitanje potencijalna opasnost. Nama u ovom trenutku ne odgovara bilo kakva naznaka nestabilnosti. Najmanje odgovara nama. Ako pogledamo investicije u regionu videćemo da je najveći broj usmeren u Srbiju. Ne odgovara to ni drugima. Svaka vrsta nestabilnosti, odnosno narušavanje pravno-političke stabilnosti moglo bi da ugrozi dalji ekonomski razvoj, da pokoleba ozbiljne strane kompanije da posluju na našem tržištu.

Ne zaboravimo ni to da je Albin Kurti nakon što je pobedio na prošlim izborima odmah rekao da pregovori sa Beogradom nisu u vrhu liste prioriteta za njega. To je možda bilo iznenađenje za sve, ali očigledno da postoji razlog za takvu vrstu nezainteresovanosti.

Nažalost, možemo čuti kod nas da se većina, odnosno dobar deo javnosti zalaže za zamrznut konflikt i to je sigurno još jedna otežavajuća okolnost kada se vode pregovori o Kosovu i Metohiji.

Uvek možemo, i to opravdano, da se zapitamo da li se međunarodna zajednica postavila na najbolji način prema ovom problemu? Očigledno je da kosovsko pitanje više nije centralno pitanje kojim se bavi Brisel. Imaju oni svojih problema, ima drugih problema u Evropi i briselska administracija je zaokupljena i tim problemima.

Čini se da se više bave tehničkim stvarima nego što su fokusirani na postizanje celovitog i sveobuhvatnog rešenja.

Mi smo u Socijaldemokratskoj partiji Srbije pre nekoliko godina predstavili neku našu ideju kako bi trebalo da se odvija rešenje kosovskog problema. Predsednik naše stranke, Rasim Ljajić, je taj predlog i izneo u javnost. On podrazumeva rešavanje problema u tri faze i to baš po fazama gde jedna sledi drugu.

Smatramo da u prvoj fazi bi trebalo otkloniti sve barijere koje se odnose na ekonomiju, na trgovinu, da se omogući slobodan protok robe, ljudi, kapitala, bez ikakvih administrativnih ograničenja. Tada smo predložili i formiranje neke vrste slobodne ekonomske zone koja bi bila na severnom delu Kosova i Metohije gde bi se slobodno ulagalo bez ikakvih barijera i od strane centralne Srbije i sa teritorije južno od Ibra.

Cilj je da ovakva ekonomska saradnja stvori povoljnu klimu za rešavanje drugih problema, drugih političkih pitanja. Neće ekonomska pitanja rešiti sve probleme, neće ona dovesti do sveobuhvatnog sporazuma. Ne zanosimo se time i svesni smo toga, ali smatramo da je napraviti bar jedan početan korak, da je važno napraviti početni uspeh, jer onda ohrabruje, on stvara pozitivnu klimu da uđemo u dalje razgovore.

Druga faza pregovora bi podrazumevala rešavanje statusa imovine Srbije na Kosovu i Metohiji, zaštitu kulturne baštine crkava i manastira i formiranje zajednice srpskih opština. Podaci Republičkog geodetskog zavoda govore da zemljište u vlasništvu Republike Srbije iznosi 29%, to je skoro trećina od ukupnog zemljišta na Kosovu i Metohiji. Vrednost nepokretnosti je veća i procenjuje se na desetine miliona evra.

Ne smemo da zaboravimo ni činjenicu da je posredstvom Fonda federacije za kreditiranje nedovoljno razvijenih područja i nedovoljno razvijenih pokrajina od 1966. do 1990. godine na Kosovo i Metohiju uloženo preko 4,37 milijardi dolara, od čega je učešće Srbije bilo više od trećine.

Svakako da postoji značajan obim privatne svojine koju treba vratiti vlasnicima ili ih obeštetiti putem novčane nadoknade i na nama je da obezbedimo validnu dokumentaciju za svaki objekat, za svaku parcelu da bi to koristili kao argument u pregovorima.

Ništa manje važno, možda i važnije, zaštita kulturne baštine, zaštita crkava, zaštita manastira na teritoriji Kosova i Metohije. Kada govorimo o našoj kulturnoj baštini možemo reći da ona nije samo naša, ona ima toliku vrednost da se smatra evropskom kulturnom baštinom, ali nažalost u poslednje vreme vidimo tendenciju da institucije u Prištini teže da prisvoje našu kulturnu baštinu i nameću jedan novi termin – kosovska baština. Svetska praska i sve međunarodne organizacije potvrđuju da baština pripada narodu i državi, a nikako teritoriji. To je jasno pokazano i u izveštajima UNESKO-a.

Zato je važno da obezbedimo posebnu zaštitu manastira, crkava, odnosno svih objekata koji pripadaju Srpskoj pravoslavnoj crkvi, da garantujemo bezbednost sveštenstvu, da nađemo mehanizam koji će biti dugoročan, da se prestane sa gradnjom industrijskih postrojenja i da se zaustavi urbanizacija zemljišta oko crkava i manastira.

Na teritoriji Kosova i Metohije je karakteristično postojanje jednog duboko podeljenog društva. Srpsko i drugo nealbansko stanovništvo nestaje, žive uglavnom u enklavama kada govorim o teritoriji južno od Ibra. Moraju se tražiti modeli koji obezbeđuju i individualna i kolektivna prava da ljudi sami odlučuju o pitanjima koja se tiču njih samih.

Zato je važno da nastavimo da insistiramo na formiranju zajednice srpskih opština. Uostalom, to je i deo Briselskog sporazuma i sigurno da međunarodna zajednica snosi odgovornost zašto još uvek osam godina nakon potpisivanja Briselskog sporazuma nije formirana zajednica opština. Na nama je da insistiramo na tome, jer utisak je da sada četiri opštine na severu Kosova i Metohije stoje negde kao čardak ni na nebu, ni na zemlji.

Konačno, treća faza o kojoj sam govorio tiče se članstva prištinskih institucija u međunarodnim organizacijama. Mi smo za sada postigli više uspeha, sprečili smo članstvo mnogih njihovih institucija u međunarodne organizacije, ali i činjenica da su oni svojom upornošću probili određene barijere, da su uspeli da se učlane u određene kulturne, sportske i političke organizacije.

Tu možda treba da se zapitamo da li treba da imamo drugačiji pristup, da vidimo koji je naš interes, pa tamo gde nismo ugroženi da razgovaramo o tome, da bismo imali konkretne benefite od toga.

Na kraju, potrebno je, kada se reše ta konkretna pitanja u praksi, potpisati i sporazum o normalizaciji, treba uzeti i razmatranje o određenom prelaznom periodu da se ta rešenja realizuju, da se implementiraju u praksi, jer nas iskustvo Briselskog sporazuma tome uči. Svesni smo i da je nemoguće napraviti jedan sveobuhvatan dogovor bez prisustva velikih sila, bez SAD, bez EU, bez Rusije.

Kada govorimo o svemu ovome, ne mislimo da je ovo idealno rešenje, idealno rešenje ne postoji. Nije ovo ni pravedno rešenje. Hajde da probamo da nađemo najmanje nepravedno rešenje. Potrebno je da pomerimo stvari sa mrtve tačke, da napravimo konkretan uspeh, svaki konkretan uspeh je bolja motivacija da nastavimo da se dogovaramo i svaki konkretan uspeh, kao što je i Briselski sporazum, kao što je i Vašingtonski sporazum, ohrabruje dalji tok razgovora.

Poštovani narodni poslanici, kada govorimo o Kosovu i Metohiji, mi moramo da gledamo u budućnost. Iznad nas uvek lebdi kosovski mit. Taj mit je duboko ukorenjen u kolektivnoj svesti našeg naroda. Nisam želeo da govorim o njemu. Taj mit je večan. Kao što je bio nekada zvezda vodilja i kao što je taj mit sačuvao naš nacionalni identitet i doprineo obnavljanju državnosti, ne smemo da dozvolimo da nas mit sputava da dalje koračamo u budućnost, on je uvek tu da nas opominje i da nas podseća, to je sigurno. Nema trajnog niti dugoročnog mira bez dogovora obe strane. Ne mogu svi da dobiju sve. Nije pobeda da mi dobijemo sve, a da Priština izgubi sve. I obrnuto. Pobeda je mir, pobeda su zadovoljni ljudi koji žive na Kosovu i Metohiji. Hvala.

Hvala potpredsednice.

Poštovani predstavnici nadležnih komisija, koleginice i kolege narodni poslanici, najpre moram da pohvalim praksu koju smo ustalili u ovom sazivu da redovno raspravljamo o izveštaju nadležnih komisija, nezavisnih regulatornih tela i posebno mi je drago što su danas ovde predstavnici komisija koje baš vode računa o regulaciji finansijskog tržišta u jednom vremenu koje je jako izazovno za sve nas, naročito i za njih u nekim nepredviđenim okolnostima na koje smo naišli pre godinu dana i koje moramo onako u hodu da svi zajedno savladamo.

Dobro je što na taj način i mi kao parlament obavljamo još jednu od uloga koje imamo, pored predstavničke uloge, pored zakonodavne uloge naravno mi na ovaj način ostvarujemo i kontrolnu ulogu jer smo na neki način nadležni da vršimo kontrolu nad radom ovih komisija.

Rasprave su dobra prilika da svaka poslaničke grupa, odnosno njeni predstavnici iskažu svoje stavove, da ukažemo eventualno na neke nedostatke koji postoje u radu komisija na osnovu njihovih izveštaja, ali i da ukažemo na određena rešenja da bismo zajedno prevazilazili probleme.

Danas je pred nama Izveštaj o radu Komisije za kontrolu države pomoći i ovaj sistem kontrole uspostavljen je na osnovu Zakona o kontroli države pomoći 2009. godine. Dakle, Komisija je negde 2010. godine, ukoliko se ne varam, počela da radi početnim kapacitetom i ne možemo reći da je u povoju, ali u svakom slučaju ima još uvek prostora za njeno usavršavanje, za modernizaciju u njenom radu.

Ona ima istu onu ulogu na našem tržištu koju ima evropska komisija kada govorimo o tržištu EU. Važno je što rad Komisije doprinosi najpre povećanju transparentnosti, odnosno javnosti ima uvid na koji način se troši novac iz budžeta. Konkretno u ovom slučaju na koji se način troši novac koji ide na ime državne pomoći i mi iz SDPS uvek ističemo da je važno da svaki građanin zna tokove novca iz budžeta od onog trenutka kada na osnovu poreske naplate ili administrativne takve ili na bilo koji način novac uđe u budžet do onog trenutka kada se isplati krajnjem korisniku, u ovom konkretnom slučaju kada govorimo o državnoj pomoći.

Na taj način mi otklanjamo svaku sumnju da postoji neka vrsta zloupotrebe, da može doći do bilo kakvog oblika korupcije. Potrebno je i da u kontinuitetu radimo, kao što sam već naveo, kao i prethodnih godina, da ojačamo mehanizme koji su na raspolaganju Komisiji za kontrolu državne pomoći. Jednostavno, gospodin Antonijević je malopre govorio o tome, potrebno je da radimo harmonizaciju sa pravnim okvirom koji važi u EU, ali mi kao Skupština moramo da radimo na tome i svi drugi organi u državi da se ojačaju mehanizmi Komisije da bi ona mogla da radi svoj posao kako treba.

Potrebno je da Komisija ima odrešene ruke u nekim situacijama kada govorimo o kontroli, o odgovornosti, o kažnjavanju, u situacijama da dođe do propusta u dodeli državne pomoći, jer napominjem Komisija ne dodeljuje pomoć, ona ne raspolože budžetskim sredstvima, Komisija ne radi selekciju, niti odlučuje koji učesnik na tržištu treba da dobije državnu pomoć i zato je važno da ona ima adekvatne mehanizme, da bi mogla da bude jedan uspešan regulator na tržištu.

Unapređenje kontrole državne pomoći koja prati transparentnost podele onemogućava se stavljanje pojedinih privredih subjekata u povlašćeni položaj. To je veoma važno da bismo sačuvali zdravu konkurenciju na tržištu mi moramo da stvorimo jednake uslove poslovanja za sve učesnike na tržištu i na taj način jačamo slobodnu konkurenciju i stvaramo jednu zdravu klimu za poslovanje.

Takvi uslovi podstiču i dolazak novih investitora i podstiču investicije na domaćem tržištu. Podsetiću da od svih investicija koje dolaze u regionu više od polovine završi u Srbiji. To je posledica jednog dobrog rada u prethodnom periodu.

Da bismo zadržali taj trend, naravno, neophodno je da se stalno i preispitujemo, da vidimo koji su to motivi koji na neki način stimulišu investitore da dolaze u Srbiju. Nekada to bude dobra infrastruktura koja opet ima veze sa državnom pomoći, nekada to bude kvalitetna radna snaga, može da bude adekvatan, odnosno dobar pravni okvir koji investitorima pruža sigurnost, ali često to budu i podsticaji koji država daje investitorima i to najčešće u poslednje vreme bude i opredeljujući faktor da se otvori nova fabrika u Srbiji, posebno kada govorimo o investicijama koje dolaze iz inostranstva.

Tu je važna uloga Komisije za kontrolu državne pomoći jer treba da ukaže na poštovanje uslova za dodelu subvencija. Postoje jasno propisani kriterijumi na osnovu kojih se dodeljuje subvencija. Oni su uspostavljeni još ranije i treba ih se pridržavati.

Svaka ozbiljna kompanija koja dolazi na novo tržište želi da posluje u stabilnim uslovima i u predvidim uslovima. One ozbiljne kompanije koje žele da rade duži vremenski period uglavnom gledaju da rade u stabilnim uslovima, kao što sam već rekao, možda da imaju manju zaradu na početku, ali dugoročno da rade na duži vremenski period i ta zarada se onda vremenom i uvećava. Zato je važno da nastavimo da gradimo stabilne institucije, da unapređujemo naše zakone, da jačamo nezavisna tela. To je jedina garancija da će se poštovati ekonomski ugovori i da će se sačuvati principi zdrave konkurencije u tržišnim uslovima privređivanja,

Još jedan cilj državne pomoći jeste da podstakne ekonomski razvoj nerazvijenih područja. Realnost je da u Srbiji nisu svi delovi ravnomerno razvijeni, zato je potrebno preusmeravati državnu pomoć, odnosno pomoć iz republičkog budžeta u one regione koji su manje razvijeni. Posebno se to odnosi na infrastrukturu. Namera treba da bude u svakom delu Srbije postepeno unapređujemo standard stanovnika da se on jednači, da ne bi postojale drastične razlike i kada govorimo o jugu, zapadu ili krajnjem severu zemlje.

Jedna vrsta pomoći koju želim da istaknem, a koja potiče od države, je tzv. horizontalna pomoć. Ona se odnosi na određen broj nepoznatih korisnika unapred. Ovde preti manja opasnost da se naruši tržišna konkurencija jer ona nije vrsta sektorske pomoći. Pozitivni efekti su višestruki i može da bude usmerena i na male i srednje preduzetnike, za sanaciju, restrukturiranje preduzeća koje je zapalo u probleme, za zapošljavanje novih ljudi, za usavršavanje postojećih kadrova, može da bude usmerena i na oblast kulture, što je veoma značajno.

U svom izlaganju gospodin Antonijević malopre je istakao pandemiju koja je nastala zbog korona virusa pre godinu dana i nove uslove u kojima smo morali da radimo. Lako je kritikovati. I prethodnih godinu dana mnogi su kritikovali poteze Vlade. Sada možemo na neki način da napravimo presek, da podvučemo crtu i da vidimo da li su mere Vlade bile dobre. Ja smatram da su mere Vlade bile odlične. Drago mi je da smo već u tom trenutku pristupili prema preporukama EU, uradili određenu vrstu harmonizacije, tako da ništa nije rađeno ad hok.

Značaj državne pomoći privredi i stanovništvu je tada bio dobro došao. Sada je jasno da paket mera koji je primenjen u ovom vremenskom periodu je bio odličan i mnogo je činjenica koje potkrepljuju ovaj stav. Izgledalo je na početku krize da će privreda posrnuti, ne samo kod nas nego svuda u svetu, izgledalo je da će doći do otpuštanja radnika, ali kod nas se to nije desilo. Mi smo odreagovali na vreme. Državna pomoć je bila preusmerena na pravi način.

Ako pogledamo i vidimo da je na kraju prošle godine stopa nezaposlenosti bila jednocifrena, to je dovoljan dokaz da su mere bile pravovremene i da su bile usmerene na pravi način da bi privreda mogla da funkcioniše.

Nama iz Socijaldemokratske partije Srbije je veoma važno i posebnu pažnju pridajemo kada govorimo o položaju radnika, o njihovim uslovima na radu i zato podržavamo jedan ovakav pristup. Mi smo na ovaj način pomogli privredi da ne dođe do otpuštanja radnika, da zaposleni budu zadovoljni, da poslodavci budu zadovoljni jer su dobili određena sredstva iz budžeta, ostali su konkurentni na tržištu i privredne aktivnosti su bile na istom nivou, recimo, kao i pre izbijanja korone.

Državna pomoć nekada može da naruši konkurentnost na tržištu, ali u ovoj situaciji se pokazalo da je državna pomoć pomogla da određena preduzeća ostanu konkurentna i da ne dođe do njihovog zatvaranja tokom krize. Dovoljno je nekada samo da postavimo pitanje – šta bi se desilo da takva pomoć nije došla na vreme? Sigurno da bismo se vratili nekoliko koraka unazad. To bi onda bio mnogo teži put da se vratimo na prvobitno stanje, a kamo li da unapređujemo dalje naše privredne aktivnosti.

Predmet izveštaja Komisije je bio i sredstva koja su usmerena iz Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacije, posebno se odnosi na onaj deo koji se odnosi na turizam, ta sredstva su bila opravdano usmerena kao što je i Komisija to negde konstatovala. Jednostavno to je jedan od sektora koji je bio najviše pogođen na svetskom nivou za vreme pandemije korona virusa. Samo ću navesti neke cifre koje su bile u Srbiji krajem 2019. godine pre same pandemije, gde smo u toj godini zabeležili boravak 3.689.000 turista, to je jedna rekordna cifra, da je zabeležen porast stranih turista za 8%.

Dogodilo se tada da smo imali više stranih nego domaćih turista i devizni priliv je bio od 1.436.000.000 evra. To je samo pokazalo da svaka državna pomoć koja je usmerena na pravi način i sektoru koji je najviše pogođen, je uvek dobrodošla.

Moram da naglasim da je u izveštaju EK konstatovano da je Srbija umereno pripremljena na području politike u oblasti konkurencije i da su preporuke uglavnom usvojene od naše strane.

Da li može da se unapredi rad Komisije? Naravno da može. Važno je da postoje stabilni uslovi, važno je da postoji zdrava konkurencija. Uvek treba imati na umu, kao što sam na početku i rekao da je uvek tanka ona linija, tanka je granica kada državna pomoć može da ugrozi zdravu konkurenciju, odnosno kada državna pomoć ostavlja određene privredne subjekte u životu i ostavlja ih konkurentnim na tržištu. Hvala.

Hvala, potpredsednice.

Poštovana predsednice Vlade, poštovani ministri, koleginice i kolege, imajući u vidu ozbiljnost današnje diskusije i značaj i težinu odluke koju treba da donesemo nakon rasprave, smatram da je neophodno i ja ću napraviti jednu retrospektivu, odnosno podsetiću na istorijat donošenja Ustava u Republici Srbiji. To govorim jer je dobro da se podsetimo kako su društvene, odnosno istorijske okolnosti ukazivale na potrebu da se u određenom trenutku promeni Ustav, kao što i sada imamo određene okolnosti koje nas, prosto, teraju da promenimo Ustav u jednom našem delu.

Države sa stabilnijom prošlošću, države sa stabilnijim ustavnim uređenjem imaju stabilniji ustavni kontinuitet. Srbija je tokom svoje burne istorije više puta menjala svoj Ustav, nekada delimično, nekada u potpunosti, ali moram da napomenem da je još tokom Srednjeg veka Srbija imala elemente pravne države. Prvi takav akt je nastao početkom 13. veka i to je Zakonopravilo.

Mnoge odredbe Dušanovog zakonika kao skupa zakona feudalne Srbije u svom materijalnom smislu, po materijalnoj sadržini, takođe, imaju ustavne odredbe i najčešće navođene takve odredbe su upravo one o nepreistrasnosti i nezavisnosti sudija čak i od mišljenja samog cara. To samo govori o značaju koje sudstvo, odnosno pravosuđe zauzima u svakom Ustavu.

Vratiću se i na jedan izdanak Francuske revolucije, na Deklaraciju prava čoveka i građanina iz 1789. godine i citiraću. U Deklaraciji se kaže: „Svako društvo u kome nije obezbeđena garancija prava, u kome nije utvrđena podela vlasti nema svoj ustav“. Upravo to govori koliko je taj pravni okvir, koliko je pravosuđe važno za svaki ustav. Ovakva jedna konstatacija u deklaraciji nastala je kao potreba da se ograniči vlast svakog vladara, potreba da se iskaže narodna suverenost i isti takav motiv bio je prisutan i te kako u kreiranju prvog srpskog ustava, Sretenjskog ustava 1835. godine, gde je postajala potreba da se ograniči aposlutna vlast tadašnjeg vladara kneza Miloša.

Ovaj ustav je u tom trenutku je bio jedan od najmodernijih ustava u Evropi, ali je, nažalost, zbog neslaganja velikih sila potrajao svega 58 dana. Kasniji ustavi, koliko god su neki od njih išli korak u nazad, ipak su ostvarili značajan uticaj na razvoj demokratskog društva u Srbiji.

Čak i Ustav iz 1869. godine, kojim je uveden jedan novi oblik državnog uređenja, to su oblici koji važe i danas u svetu, i mi smo poprimili obrise takvog oblika državnog uređenja i dan danas naravno usklađen sa svetskim trendovima.

Podsetiću i da je Ustav Kraljevine Srbije iz 1888. godine bio jedan od najmodernijih ustava tada u Evropi. I on je zapravo uveo na vrata, praktično, parlamentarizam u Srbiji.

Svako vreme i istorijski događaji reflektuju se kroz ustav kao najviši zakonodavni akt. Ustav je garancija svakog prava. To pokazuje i Vidovdanski ustav iz 1921. godine, kada je zakonodavna vlast podeljena između kralja i Narodne skupštine.

Kroz istoriju svaka promena ustava, odnosno svaka promena društvenog sistema morala je da bude potvrđena ustavom.

Nakon Drugog svetskog rata smo prešli sa monarhije na republički oblik uređenja i to je potvrđeno Ustavom iz 1946. godine, gde su promovisane neke druge vrednosti, vrednosti kao što su ravnopravnosti svih naroda koji su činili Federaciju Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, ali je promovisan i jedan nov ekonomski koncept kroz Ustav.

Ustavni zakoni su doneti 1953. godine, podjednako važni kao Ustav, koji su upravo promovisali jedan koncept samoupravljanja koji je ostao na snazi dugo godina nakon toga.

Da ustav nekada može da bude dobra osnova za novi koncept razvoja države, ali može da bude i osnova za urušavanje države, pokazuje i Ustav iz 1974. godine, koji je dao veća ovlašćenja republikama, naročito pokrajinama u sastavu Republike Srbije, Vojvodini i Kosovu i Metohiji, i mnogi smatraju da je upravo taj Ustav bio osnova za urušavanje SFRJ.

Mi danas kada razgovaramo o promeni Ustava, govorimo o Ustavu koji je donet pre nešto manje od 15 godina. Tada politički sistem defakto nije promenjen, Srbija je samo postala samostalna država, nije više bila član federacije, ali su se od samog donošenja ovog Ustava mogle čuti kritike na njegov račun.

Ciljano sam izložio kratak pregled razvoja ustavnosti naše zemlje kroz proteklih 200 godina, jer su to argumenti koji govore u prilog neophodnosti da se menjaju i prilagođavaju ustavne norme, usled burnih istorijskih i društvenih promena na našem prostoru.

Zato smatram da je pitanje koje se ovih dana može čuti - da li su nam potrebne ustavne promene, izlišno pitanje. Ustavne promene su nam potrebne. Predstavnici tih teorija koji tvrde da nije potrebno menjati Ustav, često navode primere drugih zemalja gde se ustav ne menja decenijama, navode primer SAD ili možemo navesti i primer Velike Britanije, koja čak i nema Ustav. Ali, sve su to specifičnosti jednog naroda, kao što i naše specifičnosti ukazuju na potrebu promene Ustava. I naši ustavi do sada su bili jedni od najboljih i najdemokratskijih u Evropi, a to smo mogli da postignemo jedino što smo pratili razvoj društvenih odnosa.

Ustavne promene koje pokrećemo ovom današnjom raspravom odnose se na oblast pravosuđa, odnosno na onaj deo koji se tiče izbora nosioca pravosudnih funkcija. To je jedna oblast koja je oduvek bila i biće pod lupom javnosti, zato što onaj koji prosuđuje je takav da se od njega očekuje da radi svoj posao bez greške.

Reforma pravosudnog sistema je u funkciji ostvarivanja načela vladavine prava kao osnovnog principa jednog demokratskog društva. Još je Platon govorio o tome, pokušavajući da pronađe najbolji poredak za državu, na kraju je došao do zaključka da je jedini pravi poredak onaj gde se poštuju, kako je on nazvao, zlatni akordi zakona.

U obrazloženju i koje smo dobili od Vlade Republike Srbije, što smo mogli čuti na nizu javnih slušanja, navodi se da su potrebne promene Ustava da bismo imali cilj, unapređivanje kvaliteta pravde, kao i nezavisnosti, nepristrasnosti, stručnosti, odgovornosti i efikasnosti pravosuđa.

Takođe, cilj je da se promenama ulazak u pravosuđe omoguće po objektivnim kriterijumima, na osnovu pravičnih procedura izbora i otvorenosti za sve kandidate koji ispunjavaju uslove propisane zakonom i, naravno, stručne uslove. Neophodno je, takođe, da VSS i Državno veće tužilaštva budu dodatno ojačani i smatram da smo to sposobni da učinimo, ali to će na neki način povećati i njihovu odgovornost kasnije prilikom donošenja odluka.

Ustavne promene jesu neophodne zbog pristupanja EU, ali smatram da to nije primarni motiv i ne treba da bude glavni razlog zašto pristupamo ustavnim promenama. Mi, pre svega, moramo da vodimo računa o našem pravnom okviru, da stvorimo takav pravni okvir, da imamo takav Ustav pred kojim će svi građani biti tretirani jednako. I cilj treba da bude ujednačavanje sudske prakse, što je garancija jednakosti građana pred zakonom, koju treba da obezbede upravo pravosudni organi. Na tom putu moramo da vodimo računa, pre svega, da zadovoljimo potrebe građana Srbije, zatim, da zadovoljimo potrebe ljudi koji rade u sudstvu i, naravno, da usaglasimo naš pravni sistem sa standardima koji važe u EU.

Dakle, osnovni cilj je depolitizacija pravosuđa, jačanje nezavisnosti sudstva i samostalnosti tužilaštva. Sve je to u skladu sa Akcionim planom, koji je, naravno, usklađen sa pregovaračkim Poglavljem 23.

Parcijalna revizija Ustava je skoro podjednako teška, kao i promena celog Ustava, odnosno donošenje novog Ustava i podjednaka je odgovornost na Skupštini, kao zakonodavnom organu koji učestvuje u proceduri promene Ustava.

Pokrećemo postupak po predlogu Vlade i ne može biti promene Ustava u nijednom njegovom drugom delu. Ovo naročito ističem zbog toga što se prethodnih meseci u javnosti pojavilo mišljenje, odnosno stavovi, koji nisu tačni, da ćemo menjati Ustav u nekim drugim delovima.

Dakle, podsećam još jednom, Ustav se menja samo u onom delu koji je predložila Vlada i ni u jednom drugom delu.

Tačno je da ustavotvorna vlast pripada Narodnoj skupštini, ali pripada i biračima. Još Karl Marks je govorio da Ustav ne stvara narod, već narod stvara Ustav. I Ustav je prema tome shvatan kao izraz narodne suverenosti. I pravni izraz ovako stvorenih društvenih uslova i odnosa koji nastaju jeste zapravo Ustav Republike Srbije.

Poštujući te principe, mi u postupku odlučivanja o promeni Ustava učestvujemo, naravno, sa građanima Srbije podjednako odgovorno, koji će svoj stav iskazati na referendumu. Referendum može da bude fakultativan, može da bude obavezujući, u našem slučaju je obavezujući. I tek onda kada građani Srbije potvrde ustavne odluke, odnosno ustavna rešenja, Narodna skupština će izglasati takve promene.

Naš Ustav moramo da menjamo, kao što sam već i naglasio, jer su to učinile i mnoge druge države koje su se nalazile u našoj situaciji, koje su bile na evropskom putu. I te države su i po nekoliko puta modifikovale svoj najviši zakonodavni akt. Srbija se našla pred ovim izazovom usklađivanja Ustava sa pravnim okvirom EU.

Imajući u vidu da postojeći Ustav Republike Srbije definiše Srbiju kao državu zasnovanu na vladavini prava i socijalnoj pravdi, na načelima građanske demokratije, na načelima ljudskih i manjinskih prava i sloboda i principima i vrednostima koji važe u državama EU, mi ćemo kao socijaldemokratska Srbija itekako podržati inicijativu za promenu Ustava, jer su prosto to principi na kojima se baštini i naš program, odnosno naša programska načela.

Konkretno, o Predlogu Vlade za promenu ustavnih normi koje se odnose na pravosuđe, sa ciljem jačanja sudske nezavisnosti, samostalnosti tužilaštva, kao jednim od osnovnih načela vladavine prava, smatramo da je ovaj predlog opravdan.

Dobili smo, takođe, u međuvremenu i sugestije od Venecijanske komisije. Sugestije se odnose na to da u podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku postoji prostor da postoji jedan politički uticaj, zapravo, da može da postoji politički uticaj zakonodavne i izvršne vlasti na sudsku vlast. Posebno se to odnosi na sastave pravosudnih saveta, odnosno izbore njihovih članova, VSS i Državno veće tužilaštva. Mišljenje Venecijanske komisije za nas nije obavezujuće, ali može da posluži kao jedna korisna instrukcija, kao koristan savet u kom smeru treba da se krećemo i na taj način da pronađemo ravnotežu između standarda koji važe u EU i našeg pravnog okvira, u ovom slučaju konkretno ustavnih rešenja.

Kada govorimo o uticaju zakonodavne i izvršne vlasti na sudsku vlast, neophodno je da, pre svega, definišemo jasan odnos između tri grane vlasti, da ne bismo došli u situaciju, odnosno da bismo na vreme otklonili eventualnu sumnju u način njihove povezanosti i međusobne kontrole.

Ovim ustavnim promenama moramo da pronađemo balans. Stav SDPS je jasan, uticaj politike mora da se ograniči na stručnost, kada govorimo o pravosuđu. Ali, s druge strane, ni struka ne može da ostane bez ikakvih mehanizama kontrole, ne može da postane sistem za sebe, ne može da bude sistem koji nikome neće polagati račune. Ne sme ni u jednoj grani vlasti da se stvori esnafski princip rada, već moramo da budemo svesni da svaka grana vlasti, i zakonodavna i izvršna i sudska crpi svoj legitimitet iz naroda. Naravno, ove ustavne promene daće određena rešenja koja će upravo otkloniti, nadam se, ove nedoumice, da li taj stručni deo crpi određeni stručni legitimitet ili legitimitet svih građana Srbije.

U svakom slučaju, kada govorimo o podeli vlasti i uticaju jedne vlasti na drugu, moramo da shvatimo da moramo da nađemo takve mehanizme gde neće biti zloupotreba, gde svaka grana vlasti može da donosi određene odredbe, određene akte iz svoje nadležnosti, ali da svaka grana vlasti mora da kontroliše odredbe neke druge grane vlasti, odnosno ostale dve grane vlasti, kako bismo uspostavili određeni balans.

Ustav je od velike važnosti za sudsku granu vlasti, ali ipak nezavisnost, nepristrasnost i integritet sudija ne može da garantuje ono što je samo napisano u Ustavu. To se postiže tako što se u sudskoj vlasti uspostavlja jedan princip. To je princip pravičnosti. Dakle, sudije moraju da primenjuju pravo jednako prema jednakima, ne jednako prema nejednakim slučajevima. I osnovni preduslov da sudija primenjuje jedan ovakav princip u svom radu, odnosno odlučivanju jeste da se sačuva njegova nezavisnost i objektivnost.

Sa druge strane, potrebno je obezbediti uslove da se sačuva dostojanstvo i autoritet suda, i to je ono što mi sada radimo. Demokratija nije sama po sebi dovoljna da se sačuva nezavisnost sudstva, kao što ni to što ćemo Ustavom proglasiti da smo pravna država nije dokaz da to jesmo u praksi. To moramo da realizujemo u stvarnosti.

Predsednica Vlade malopre je navela dobre primere, neću da ih ponavljam, koji pokazuju da mi sada i te kako u praksi ostvarujemo načela vladavine prava i da u praksi niko nije politički zaštićen.

Shodno navedenim promenama koje se odnose na pravosuđe, moram da podsetim da je neophodno da prihvatimo i neke ustavne norme koje se odnose na promene nadležnosti Narodne skupštine, baš u oblasti pravosuđa, odnosno o izboru sudija i članova grane koja se odnosi na tužilaštvo.

Promena Ustava koji je predložila Vlada svakako je uslov za dalju reformu pravosudnog sistema. Rezultat ovog procesa treba da budu čvrsti ustavni stubovi oko kojih će se dalje graditi zakoni koji su, mogu reći, pojedini na čekanju, ali i podzakonski akti.

Ovom prilikom želim da pohvalim sve aktivnosti koje preduzima Narodna skupština, koju preduzima Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo, Vlada Republike Srbije, konkretno Ministarstvo pravde, a koji se odnose na organizovanje javnih slušanja. I upravo su ta javna slušanja dobra mesta gde možemo da čujemo različita mišljenja, gde su uključeni i stručnjaci iz ove oblasti i predstavnici civilnog sektora, ali i narodni poslanici, kao predstavnici građana.

Na taj način daje se mogućnost da se kroz dijalog i jednu argumentovanu raspravu dođe do najboljih rešenja. Svako može da ukaže na određene sugestije, svako može da da komentare i nadam se da ćemo imati dobar rezultat na kraju ovog procesa.

Moram i da napomenem da postoje različita mišljenja da li je vreme da se krene u ustavne promene, kao što postoje ona mišljenja gde se govori da smo zakasnili sa postupkom. Predstavnici Društva sudija Srbije su na jednom javnom slušanju iskazali svoj stav da nije povoljan trenutak da se pokrene postupak procedure promene Ustava i taj stav je obrazložen time da ni jedan rok ne može i ne treba da ima prioritet na sadržinu.

Smatram da imamo dovoljno vremena i da rok neće biti ograničavajući faktor i da je moguće pronaći najbolja rešenja koja će biti dugoročna. Nije suština da uđemo u ovaj procese da bismo promenili Ustav samo radi njegove promene. Suština je da dobijemo najbolja pravna rešenja, da taj Ustav kada se izglasa na neki način mi budemo i odgovorni, da taj Ustav uvedemo u život.

Ustav je simbol nacionalnog jedinstva, kao što je to i zastava. U nekim državama Ustav poprima i mitska svojstva. I upravo sam želeo da ukažem na značaj Ustava, na značaj njegove primene za jedan narod. Zbog svega navedenog i zbog značaja koji Ustav ima, odnosno ove ustavne promene, SDPS će podržati inicijativu za promenu Ustava Srbije. Hvala.

Hvala, predsedniče.

Poštovana predsednice Vlade, poštovani ministri, postaviću dva pitanja i oba će biti upućena premijerki Ani Brnabić. Zapravo, prvo pitanje sam planirao da postavim ministru Tomislavu Momiroviću, ali pošto je on odsutan, postaviću vama.

Nekoliko taksi udruženja iz unutrašnjosti Srbije me je kontaktiralo i oni imaju jedan konkretan problem, a to je da ne mogu da nađu adekvatne vozače za svoja taksi vozila. Naime, zakon je takav da je 2018. godine u novembru mesecu podvučena crta, pa su svi oni taksisti koji su do tada radili dobili licencu da mogu i dalje da obavljaju tu delatnost, odnosno da voze za taksi udruženja.

Oni koji se posle toga zapošljavaju moraju da ispune neke od uslova, odnosno tri uslova. Prvi uslov je da da imaju adekvatnu stručnu spremu, konkretno završenu saobraćajnu školu i pet godina radnog iskustva ili, drugi uslov, da imaju određene standarde koji važe za vozače koji rade u inostranstvu i, treći, da imaju sertifikat o stručnoj osposobljenosti, a taj sertifikat izdaje Agencija za bezbednost saobraćaja, ali ga ne izdaje za B kategoriju, nego za C, D i E kategorije.

Oni imaju taj problem što jednostavno ljudi odlaze u penziju i tek vide da će to biti problem. Odlaze u penziju, menjaju posao, nedostaju im vozači. On je naročito izražen u unutrašnjosti Srbije, po gradovima i opštinama koje imaju manji broj stanovnika, jer tamo važi drugačije pravilo – na jedno taksi vozilo idu obično dva vozača. U Beogradu je drugačije – na jedno taksi vozilo dođe jedan vozač i sad i oni kažu da nisu bili dovoljno uključeni u izradu zakona i potrebno je da pronađemo rešenje što pre. Ako ne iznađemo rešenje, oni će tek imati veći problem kako bude prolazilo vreme.

Drugo pitanje je u vezi sa krizom oko korona virusa i odnosi se na posledice koje svakodnevno vidimo. Mi vidimo zapravo da je situacija kod nas iz dana u dan sve bolja. Čini mi se da je danas 326 registrovanih pozitivnih od korone. Ohrabruju rezultati, naravno, da se zatvaraju kovid bolnice, da se one vraćaju u jedan uobičajeni režim i mislim da smo odlično sproveli i taj proces imunizacije.

Međutim, svuda u svetu je izražen jedan drugi problem, a biće sigurno i u Srbiji, a to je da se pogoršala demografska slika. Ono što me konkretno interesuje, znam da smo pre dve i po, tri godine usvojili mere koje podrazumevaju da podstičemo natalitet u Srbiji, ali s obzirom da se u svetu promenila situacija, da je promenjena slika realnosti zbog Kovida.

Šta će država kod nas konkretno učiniti da popravi eventualno tu demografsku sliku? Tu ne mislim samo na natalitet, nego mislim i na migracije stanovništva. Hvala.