Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8902">Branimir Jovanović</a>

Branimir Jovanović

Socijaldemokratska partija Srbije

Govori

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, saradnici ministra, koleginice i kolege, u preostalom vremenu govoriću samo o Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima, i mogu reći da je, po mom mišljenju, ovaj zakon plod jedne detaljne analize i odgovornog pristupa u proteklom periodu.

Smatram da je u velikoj meri posvećena pažnja najranjivijim učesnicima u saobraćaju, a to su deca, mladi, motociklisti i pešaci. Govorim to zato što statistički podaci iz prethodnih godina ukazuju da je izraženo učešće mladih u saobraćajnim nezgodama sa tragičnim ishodom, čak 15%. Zato je opravdano što se menja Zakon u onom delu gde se pooštravaju uslovi za dobijanje dozvole za samostalno upravljanje motornim vozilom.

Kada to kažem, mislim na dva dela, prvo na produženje roka važenja probne vozačke dozvole i zabrane upravljanja vozilima čija snaga prelazi 80 kilovata. Podržavam i predlog da se smanji dozvoljeni nivo tolerancije alkohola u krvi kod vozača sa 0,3 na 0,2 promila, i da se stanje potpune alkoholisanosti definiše kao vid nasilničke vožnje. To je važno jer znamo svi da je alkohol, odnosno vožnja pod dejstvom alkohola jedan od glavnih uzroka saobraćajnih nezgoda sa fatalnim ishodom.

Čuo sam ovde i zamerke da su novčane kazne za neke saobraćajne prekršaje visoke, ali ne mogu da se složim sa tim ocenama, ali mi moramo da pronađemo način da umanjimo rizik stradanja u saobraćaju. Vi ste ministre, malo pre govorili o tome i ponoviću da je zaista najlakše poštovati saobraćajne propise. Takvi učesnici u saobraćaju neće imati ni mogućnost da plate novčanu kaznu, ali opet sa druge strane mi moramo da budemo svesni, na kraju krajeva, da svrha poštovanja saobraćajnih propisa nije da ne platimo novčanu kaznu nego da ne ugrozimo nikoga, sačuvamo sebi da sačuvamo druge učesnike u saobraćaju.

Saobraćaj, odnosno bezbednost u saobraćaju je jedna živa i rekao bih, dinamična oblast, sigurno ćemo zbog toga u budućnosti ponovo raspravljati i razmatrati neke nove izmene ovog zakona, možda i u bliskoj budućnosti i zato bih želeo da sugerišem da je potrebno naći dugoročno rešenje sa predstavnicima auto-škola. Mene su u prethodnom periodu pre nekoliko meseci kontaktirali predstavnici auto-škola iz Kraljeva, mog grada, i auto-škola iz Beograda i oni smatraju da je potrebno izmeniti zakonske odredbe koje propisuju da instruktori, ispitivači i predavači treba da na svakih pet godina polažu test znanja da bi obnovili dozvolu za rad, odnosno licencu. Sigurno da treba uvažiti struku, jer na primer instruktori vožnje moraju da imaju peti stepen stručne spreme i položen ispit za instruktora da bi uopšte mogli da konkurišu za licencu. Smatram da bi i oni morali da iniciraju i instruktori i predavači, ispitivači da u saradnji sa MUP i Agencijom za bezbednost saobraćaja aktivnije učestvuju u pripremama za seminare i definišu probleme i pitanja koja će biti na tim seminarima, a da to bude uslov za sticanje, odnosno obnavljanje licence za rad.

Ohrabruje dobra namera MUP što smo mogli videti u prethodnom periodu kada je pokretnu postupak da se izmeni pravilnik kojim se uređuje polaganje ispita, provere znanja, koji su uslov za obnavljanje dozvola za rad instruktora vožnje, ispitivača, predavača. Tako da mogu samo na kraju da poručim da treba nastaviti u tom smeru, da jednom dobrom diskusijom i jednim kvalitetnim razgovorom nađemo i u budućnosti najbolje zakonsko rešenje.
Poštovana predsednice, poštovani ministri sa saradnicima, danas ću govoriti o dva zakona; o Predlogu zakona o Nacionalnoj akademiji i Predlogu zakona o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju.

Predlog zakona o Nacionalnoj akademiji, sastavni je deo reforme javne uprave i tako ga treba posmatrati, kao deo jednog složenog i dugotrajnog procesa. Predviđeno je da akademija službenika obučava osnovnim veštinama i da omogući da steknu dodatno znanje, kao što je primena zakona i propisa procedure i pravila u radu. Takođe, u odnosu na postojeće stanje i na postojeći okvir obuke predviđeno je da se analiziraju potrebe zaposlenih, ali isto tako i da se uočava učinak obuka koje se budu realizovale i kakav učinak oni imaju na efikasnost u daljem radu.

Važno je naglasiti da će se kroz nacionalnu akademiju sticati znanja tako da se elektronska uprava primeni u punom kapacitetu, odnosno zaživi u potpunosti, a to će svakako doneti određene promene jer će elektronski servisi promeniti način rada javnih službenika i uticati na promenu ponašanja prema krajnjim korisnicima, prema građanima u privredi.

Usvajanjem ovog zakona, prvi put će biti uvedena obavezna edukacija za javne službenike na svim nivoima, kako na nivou Republike, tako i na nivou lokalne samouprave i na nivou Autonomne Pokrajine.

Kada govorimo o državnoj upravi, bitno je da je shvatimo u skladu sa savremenim tendencijama, da je percipiramo kao jedan sistem koji reguliše društvene procese i koji treba da obezbedi neophodne uslove za nesmetan život i rad građana i za napredak društva. Osnovni cilj uprave ne treba da bude samo izvršavanje zakona. Osnovni cilj uprave treba da bude opšti interes, da opšti interes stavi na prvo mesto.

Javne službe su i osnovane radi zadovoljenja određenih potreba od opšteg interesa, koje su bitne kako za celu društvenu zajednicu tako i za svakog pojedinca, odnosno svakog građanina.

Znatno je bitno da reformišemo javnu upravu da bi funkcionisale sve prioritetne delatnosti, mislim i na prosvetu, kulturnu, zdravstvenu, socijalnu, ali i na delatnosti koje su bitne da bi se unapredile određene privredne grane.

Kao što se ljudsko društvo nalazi u neprekidnom razvoju i kao što je to jedan dinamički proces, potrebe za javnim službama su sve veće i veće iz godine u godinu, ne samo kod nas nego i u čitavom svetu.

U složenim uslovima savremenog života, javna uprava je jedna prilično organizovana infrastruktura koja mora da raspolaže velikim stručnim znanjem i ljudskim potencijalom. Zato je osnivanje Nacionalne akademije važno da bi smo što pre dostigli taj viši nivo znanja i stručnosti u javnim službama. Dakle, depolitizacija i profesionalizacija su ključni principi reforme javne uprave.

Kada govorimo o efikasnim javnim upravama u svetu, moramo znati da su one svoj sistem gradile vekovima, nisu ga izgradile za deceniju ili nešto više, to je jedan neprekidan proces gde se dostižu određeni kvalitetni standardi, ali razvijeni sistemi se ne zaustavljaju samo na tim standardima, oni nastavljaju i dalje da ih unapređuju.

Navešću nekoliko primera. Primere istočno-evropskih zemalja, primer sa australijskog kontinenta i primer Francuske. Istočno-evropskim zemljama je bilo potrebno dve decenije, nekima i više, da bi dostigle standarde u pružanju kvaliteta javnih usluga, kao što su u razvijenim evropskim demokratijama, da bi stale rame uz rame sa jednom Nemačkom, Belgijom ili Francuskom. Tom stazom sada treba da ide i Srbija, da odredi da je javna uprava servis građana.

Mi smo nakon perioda socijalističkog samoupravljanja se suočili sa potrebom da su neophodne brze reforma državne uprave. S obzirom na činjenicu da javna uprava ima značajnu ulogu u obezbeđivanju uslova pri stupanju EU, za ovaj zadatak zato je i prioritetan.

Evrointegracije od nas zahtevaju da imamo povećanje stručnih, intelektualnih i drugih administrativnih kapaciteta koji moraju da prate rad u budućem periodu.

O važnosti reforme javne uprave navešću i primer sa australijskog kontinenta, kao što sam već rekao. Na Novom Zelandu su, već krajem sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, uradili istraživanje i došli su do jednog zaključka, a to je da - javna uprava mora pravično da pruža usluge svim građanima.

Upravo polazeći od ove pretpostavke, reformisali su javnu upravu na jedan brz i efikasan način.

U Francuskoj se poslednja velika reforma javne uprave dogodila pre otprilike 30 godina. Oni su pošli od jedne sasvim druge pretpostavke – pošli su od rada privatnih kompanija. Kao što privatne kompanije moraju da se transformišu, da se prilagođavaju okruženju i da izlaze u susret korisnicima, tako su i oni smatrali da je neophodno da javna uprava mora da bude izložena konstantnoj kritici krajnjih korisnika. Na taj način, u Francuskoj je konstituisana jedna administracija koja osluškuje glas građana i brine o kvalitetu usluga, odnosno, stvorena je uprava kao javni servis, čiji je kadar podvrgnut procesu stalnog obrazovanja, radi sticanja novih znanja i veština i to je ono gde će se osetiti napredak prilikom osnivanja Nacionalne akademije.

Kod nas je prva strategija reforme javne uprave usvojena 2004. godine, a smernice koje danas koristimo su od pre tri godine, iz 2014. godine. Definisano je da je racionalizacija državne uprave stalni proces, koji podrazumeva ukidanje nepotrebnih poslova, pojednostavljenje procedura, smanjivanje broja zaposlenih na mestima za koje ne postoji potreba i druge vidove uštede, ali sve to da se pri tom ne umanji delotvornost i efikasnost u radu.

Mi još uvek imamo veće izdvajanje za plate zaposlenih u javnom sektoru u odnosu na ostale evropske države. Mi smo na nekom nivou od 12% bruto društvenog proizvoda i to je smanjen procenat u odnosu na prethodne godine, ali sigurno da u skladu sa ovom strategijom treba da u budućem periodu idemo na to da se taj procenat smanji na nekih 8% BDP. Naravno, moraće da se uradi modernizacija, o čemu sam već pričao, da bi se podigao nivo kvaliteta javnih usluga.

Nacionalna akademija omogućiće i drugačiji način napredovanja u službi. Ne smemo dozvoliti da službenici budu na jednom radnom mestu, da ravnodušno obavljaju posao i da čekaju da odu u penziju.

Savremena država, zasnovana na principima pravde i pravičnosti, treba da omogući upravo da javni službenik bude depolitizovan, obrazovan i samostalan, a da njegovo napredovanje u službi bude u skladu sa zaslugama i mogućnostima.

Formiranje Nacionalne akademije kao centralne institucije sistema stručnog usavršavanja nesumnjivo je veliki korak ka profesionalizaciji i unapređenju javne uprave. U postojećim uslovima stiče se utisak da zaposleni u javnoj upravi neravnomerno učestvuju u programima obuke. Na duže staze to bi moglo da ima posledice kao što su neadekvatan ili nedovoljan nivo znanja i stručnosti zaposlenih u javnoj upravi.

Takođe, čini mi se da možemo uočiti još jedan problem, a to je da trenutno ne postoji usklađenost, kada se govori o programima obuke, na nivou Republike i na nivou lokalne samouprave. Zato ovaj zakon to treba da reši, odnosno da standardizuje ovaj proces.

Zakon treba da reši još jedan problem, a to je da što sada ne postoji potpuna evidencija o tome kako se utvrđuju obuke i kako su realizovane, koji je učinak takvih obuka. Zato će biti formirana centralna evidencija, kao jedan novi kvalitet.

Ako analiziramo i modele stručnog usavršavanja u državama članicama EU, primetićemo da većina njih ima centralnu instituciju koja je zadužena za opšte obuke.

Ovim Predlogom zakona definisan je i način ostvarivanja saradnje sa drugim javno priznatim organizatorima obrazovanja odraslih, odnosno tačno su propisani uslovi na koji način će moći da izvode obuke.

Predlogom zakona predviđena su i stručna tela Nacionalne akademije, a to su: Programski savet i stalne programske komisije. Programski savet sastoji se od 15 članova i ima svrhu da upravo njegovi članovi svoja stručna znanja i svoja iskustva stave u funkciju Nacionalne akademije, radi boljeg stručnog usavršavanja zaposlenih u javnoj upravi. S druge strane, stalne programske komisije obrazuju se prema tematskim oblastima u kojima se vrši stručno usavršavanje.

Ostalo je možda u zakonu nejasno koliko će trajati mandat članovima Programskog saveta, kao i koliko će članova imati programske komisije. Ne znam da li će to biti mandat od pet godina, kao što traje i direktoru programskog saveta.

Što se tiče sticanja znanja i obrazovanja u javnoj upravi, možemo uvek povući paralelu i sa sticanjem znanja i veština u privatnom sektoru, tako da možemo reći da je razvoj intelektualnog kapitala je ključan za uspešno obavljanje posla i upravo je znanje taj faktor koji pravi razliku između uspešnih i neuspešnih.

Reforma javne uprave je na neki način i reforma države, jer se na taj način menja njeno organizovanje i funkcionisanje. Reformisana i efikasna uprava predstavlja jedan od jakih stubova vladavine prava i na neki način je jedan od mehanizama u borbi protiv korupcije. Samo jaka, osposobljena i efikasna državna uprava može građanima i privrednim subjektima da obezbedi kvalitetne usluge, uz razumne troškove. Javna uprava mora da bude ekonomična, a građani moraju da imaju uvid kako se troši novac kojim raspolaže javna uprava, jer su oni poreski obveznici.

Dobar način da se smanje ovi troškovi je i funkcionisanje elektronske uprave u punom kapacitetu.

Dotaći ću se i Zakona o državnim službenicima i smatram da je dobro rešenje što će stalno zaposleni, kako na nivou lokalne samouprave, tako i na nivou Republike, moći da prelaze sa jednog radnog mesta na drugo, uz saglasnost rukovodioca i uz sopstvenu saglasnost, bez konkursa.

Usvajanje Predloga zakona o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju, omogućava da naš pravni poredak u ovoj oblasti bude usaglašen sa novom uredbom EU i sa novim pravnim rešenjima u ovoj oblasti. Zakon će omogućiti da elektronski dokumenti imaju istu važnost kao i dokumenti od papira, oni na koje smo do sada navikli da ih koristimo. Na ovaj način predviđa se uvođenje novih instrumenata koji daju dokaznu snagu, kako identifikaciji tako i autentičnosti podataka u digitalnoj formi.

Nama je do sada bila u određenoj meri poznata uloga elektronskog potpisa i određeni broj građana i privrednih subjekata je koristio ovaj instrument. Sada se uvode novine kao što su elektronski pečat, elektronska dostava i čuvanje podataka u elektronskoj formi. To su sve preduslovi da bi elektronski dokumenti imali dokaznu i pravnu snagu i da bi bili validni u svakom postupku.

Novina o kojoj govorim će svakako imati pozitivan uticaj na privredne aktivnosti, ali i na građane. Mi ćemo, na primer, moći preko mobilnih telefona, pomoću konkretne aplikacije, da koristimo elektronski potpis, da dajemo naloge za plaćanje, da upućujemo zahteve za dobijanje određenih dokumenata. Elektronskim putem moći ćemo da završavamo one poslove na koje smo do sada gubili mnogo vremena, tako što smo išli od šaltera do šaltera. Efekat ovog zakona biće dobar i kada govorimo o uštedi u materijalnom smislu, ali i kada govorimo o uštedi u vremenu.

Do sada smo imali situaciju da se elektronska dostava nije tretirala kao validna. Sada se to menja i ona će imati podjednaku važnost kao i do sada nama uobičajeni oblici dostave, a pri tom će se obezbediti veća pouzdanost da će određeni dokument biti isporučen.

Još jedna prednost koju će ovaj zakon omogućiti je i čuvanje dokumenata u elektronskoj formi. On će doneti materijalne uštede kada govorimo o jednom dugom vremenskom periodu, tako da smatram da će polako skladišta papirnih dokumenata odlaziti u istoriju.

Pored direktnih efekata koji će ovaj zakon izazvati, u narednom peridou imaćemo mnogo posrednog uticaja i na druge oblasti, s tim što će morati da se promene odgovarajući propisi koji uređuju te oblasti, da bi mehanizmi koje prepisuje zakon mogli da se primenjuju u punom kapacitetu.

Na primer, ako želimo modernu elektronsku upravu, nesumnjivo je da će, pored stupanja na snagu ovog zakona, morati da se izmene i određene zakonske norme u Zakonu u elektronskoj upravi.

Predstoji jedan dug i težak period da bi zakon imao optimalnu primenu u praksi. Takođe, na tom putu veoma je važno raditi na podizanju svesti građana i sticanju poverenja građana u elektronske dokumente, ali bez obzira na sve poteškoće, kojih će sigurno biti, važno je da znamo da kada pogledamo bar malo u budućnost, da je ovo jedina ispravna opcija. Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ove izmene i dopune Zakona o poljoprivrednom zemljištu treba na neki način da koriguju, odnosno da ublaže efekte Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Zato je i najbitniji član koji propisuje uslove za promet poljoprivrednog zemljišta u privatnoj svojini državljana država članica EU i odnosi se na lica, na poljoprivredno zemljište i na to koliko neko može da stekne poljoprivrednog zemljišta u privatnoj svojini.

U prethodnom periodu nismo bili u idealnoj situaciji. Jednostavno, nismo imali taj neki period tranzicije koji su imale neke druge zemlje koje su težile EU i nismo mogli, odnosno bilo je teško promeniti SSP iz prostog razloga što bi sve države članice morale da glasaju potvrdom.

Potrebno je da usvojimo ovaj zakon iz dva razloga. Prvo, na taj način ćemo nastaviti da ispunjavamo svoju međunarodnu obavezu. Drugo, onemogućićemo da nastane haos na tržištu poljoprivrednim zemljištem.

Ovim promenama propisa stranim državljanima biće otežano da steknu vlasništvo nad našim njivama. Ja ću ponoviti da oni moraju da budu deset godina stalno nastanjeni na teritoriji lokalne samouprave u kojoj žele da kupe zemljište i da tri godina moraju da obrađuju zemljište i da poseduju mehanizaciju i opremu za poljoprivrednu proizvodnju i da imaju registrovano poljoprivredno gazdinstvo.

Ovakva praksa nije uobičajena i primenjivala se i u drugim državama koje su pristupale i koje su bile na putu EU. Mi praktično na ovaj način do 2027. godine nećemo prodavati zemlju strancima i na taj način, dobili smo dodatno vreme da odgovorimo na nove izazove koji se odnose na rešavanje problema u poljoprivrednom sektoru i na njegovo usklađivanje sa načinom funkcionisanja u zemljama EU.

Mogu se čuti i kritike da se ovim zakonom ne reguliše pitanje pravnih lica. Ustavom je ovo jasno regulisano. Ukoliko pravno lice želi da postane vlasnik nad zemljištem, moraće da se upiše u naš registar.

Uvek polazim i od toga da su pravna lica, odnosno preduzeća, strane firme tu radi sticanja dobiti i da strane investicije ne treba uvek posmatrati skeptično, jer mogu da donesu nove tehnologije i mogu pozitivno da utiču na konkurentnost domaćih privrednika. Na ovaj način, usvajanjem ovih izmena i dopuna zakona, mi ćemo fizička lica usloviti prebivalištem, a pravna lica upisom u naš registar.

Kao što sam već rekao da nisu neuobičajeni primeri da se onemogućava potpuna liberalizacija trgovine zemljištem, i navešću nekoliko primera iz zemalja centralnoistočne Evrope koje su prolazile isti ovaj put kao mi sada. Mi smo, doduše, nešto ranije ušli u fazu liberalizacije, kada govorimo o poljoprivrednom zemljištu i druge države su restriktivnim merama uvele ograničenje da strani državljani kupuju poljoprivredno zemljište da bi zaštitile domaće poljoprivrednika. One su uglavnom tražile i dobile mogućnost da u nekom periodu, koji je bio najčešće sedam godina, strancima bude zabranjena kupovina poljoprivrednog zemljišta. Recimo, Mađarska je tu bila najradikalnija. Ona je, kao što je već pomenuto, Ustavom zabranila da strani državljani mogu da kupuju poljoprivredno zemljište.

Prilično stroge uslove je postavila i Poljska. Kada su ušli u EU, oni su uspeli da 12 godina prolongiraju prodaju poljoprivrednog zemljišta stranim licima, a taj period istekao je pre nekoliko meseci. Onda su doneli zakon kojim se favorizuju domaća gazdinstva. U Poljskoj privatne porodične firme, i to moram da napomenem, učestvuju sa 88% u ukupnom korišćenju poljoprivrednog zemljišta. Cena poljoprivrednog zemljišta konstantno raste od kada su ušli u EU. I Baltičke zemlje - Litvanija, Letonije i Estonija, takođe su tražile i dobile mogućnost da zadrže svoje propise koji se odnose na prodaju poljoprivrednog zemljišta, a koje su važile pre stupanja u EU. Svoj zahtev obrazložile su potrebom da se zaštiti domaća socio-ekonomska poljoprivredna struktura od eventualnog šoka koji bi nastao zbog razlike u cenama u poljoprivrednom zemljištu i prihoda u odnosu na stare članice EU.

Naveo sam ove primere da bih pokazao da je svaka država u skladu sa svojim unutrašnjim prilikama i u skladu sa nekim svojim specifičnostima pokušala da pronađe najbolji model.

Mi ćemo ovim zakonom dobiti dodatni period od 10 godina. U jednom delu smo čak bili i restriktivniji od drugih, jer smo predvideli jedan uslov da fizičko lice mora da ima prebivalište baš u onoj lokalnoj samoupravi u kojoj i želi da kupi poljoprivredno zemljište.

Treba pažljivo da analiziramo i pratimo dešavanja drugih zemalja, da se učimo na njihovim greškama i da, bez obzira na njihove specifičnosti, možemo da izvučemo pouke i da izbegnemo probleme u nekim situacijama u kojima ćemo se mi nalaziti, koje su slične ili identične.

Sa izazovima sa kojima se mi suočavamo suočavale su se gotovo sve zemlje koje su pristupile EU. To su uglavnom bile teškoće kao što su zastarela mehanizacija, problemi sa navodnjavanjem, niski prinosi i nedovoljne subvencije. I druge zemlje, u stvari pojedine, su privrednom strukturom i vlasničkim uređenjem ličile na Srbiju. Tako je, kada su pristupale EU, jedan njihov nedovoljno razvijen poljoprivredni sektor morao da se uhvati u koštac sa razvijenim starim evropskim ekonomijama, gde su poljoprivrednici dobro organizovani i gde imaju snažne institucije koje ih podržavaju i pomažu ih finansijski.

Pored toga, zbog problema nerešene vlasničke strukture, nedovršenog procesa privatizacije i usitnjenih poseda, bilo je neophodno da se produži zabrana kupovine zemljišta stranim licima. Slična je situacija i kod nas. Mi moramo u narednom periodu da učinimo sve da naši poljoprivrednici što pre stanu na noge i da što pre postanu konkurentni na tržištu. Ne smemo zaboraviti ni to da je i kod nas, kao i u većini zemalja centralnoistočne Evrope, dugo godina na snazi bila centralno-planska ekonomija, gde je i država učestvovala kao zemljoposednik.

Moramo, takođe, da se fokusiramo na neke nedostatke, kao što su ne završen proces restitucije ili nedefinisana vlasnička sturktura i zemljišni registri, što može otežavati ukrupnjavanje poseda. Time može uzrokovati niske prinose i lošu efikasnost.

Ova privredna grana će kod nas nesumnjivo pretrpeti značajne transformacije u narednom periodu, jednostavno jer postoji razlika između poljoprivrednog sektora u Srbiji i EU. Treba da nam bude cilj bolja efikasnost i bolja organizacija poljoprivrednih gazdinstava. Iz iskustva drugih zemalja možemo uočiti da je u ovom periodu dolazilo do rasta cena obradive zemlje, do pada zaposlenosti u ovoj grani i smanjenja učešća poljoprivrede u BDP-u. Sada dobijamo ovim izmenama još prostora za manevrisanje i moramo se fokusirati na mere koje će ublažiti ovakve efekte.

Pored kvalitetnih zakonskih normi, neophodno je da formiramo jake institucije koje će biti podrška našim poljoprivrednicima da bi bili što konkurentniji na evropskom tržištu.

Prema nekim podacima, zaposleni u poljoprivredi kod nas učestvuju sa preko 20% i to je iznad proseka EU. Možemo u narednom periodu, siguran sam, da pripremimo i set mera kako ovaj procenat ne bi drastično opao i ne bismo ponovili iskustvo drugih zemalja.

Treba da se ugledamo na najbolje primere, na najbolje uređene zemlje koje poljoprivredno zemljište posmatraju kao ograničeno prirodno dobro, kao što je Nemačka, koja više od polovine svoje površine koristi u poljoprivredne svrhe, 94% farmi su sopstvena preduzeća, porodično biznisi, koji su najveći poljoprivredni proizvođači u ovoj zemlji.

Odredbe ovog zakona o kojima danas govorimo ne primenjuju se u slučaju povraćaja imovine, što je dobro, naravno, koja se vrše u skladu sa zakonima kojima se uređuje vraćanje oduzete imovine bivšim vlasnicima. Kod nas je ovaj postupak restitucije u toku i bilo bi dobro da se završi što pre i uspešno.

Moramo biti svesni koliki je značaj poljoprivrede, koliki je značaj proizvodnje hrane, posebno u vreme klimatskih promena. Još od ekonomske krize 2008. godine u svetu vlada prava trka za otkupom poljoprivrednog zemljišta. Zato smatram da su ove izmene zakona, koje će odložiti na neki period od 10 godina, dobre. Bitno je da država ostane dosledna i da ne dozvoli da se plodne njive pretvore u građevinsko zemljište, da prepoznamo šansu za razvoj ove privredne grane, da prepoznamo nove šanse, kao što većina naših proizvođača sve više prepoznaje šansu u organskoj proizvodnji. Ne smemo dozvoliti da u budućnosti veliki zemljoposednici pregaze sitne proizvođače.

Prema popisu iz 2012. godine, a vi sigurno imate novije podatke, 628 hiljada porodičnih poljoprivrednih gazdinstava je bilo u Srbiji. Prosečna površina koju su obrađivali je bila oko 4,5 hektara, a najbrojniji su bili oni koji obrađuju oko dva hektara. Upravo mala gazdinstva u ukupnom zbiru treba da budu agrarna snaga Srbije i treba na taj način da se pozicioniramo na tržištu EU.

Poljoprivreda je jedan od najvažnijih privrednih grana u Srbiji, o čemu svedoči i ukupan broj zaposlenih i učešće u BDP-u. Zbog toga je veoma važno da, bez obzira na sve transformacije koje slede i na sve probleme sa kojima ćemo se suočiti, ovaj sektor u budućnosti postane konkurentan, da poljoprivredna proizvodnja bude komparativna prednost Srbije u odnosu na druge države članice EU.

Za kraj da kažem da će poslanici SDPS podržati ove izmene zakona. Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, u svom izlaganju govoriću o izboru Zaštitnika građana. Smatram da rasprava o Zaštitniku građana, u ovom trenutku, izaziva posebnu pažnju, iz dva razloga. Prvo što je ova institucija kod nas još uvek u povoju, za razliku od, recimo, Švedske, koju smo već navodili kao primer, gde je osnovana pre skoro dva veka ili zemalja Evrope, gde je osnovana nakon Drugog svetskog rata. Ova institucija kod nas živi 10 godina, ali se još uvek u ovom segmentu ne možemo porediti sa razvijenim evropskim demokratijama.

Drugo, zašto ova tema izaziva pažnju jeste što je sigurno u prethodnom periodu svrstana u jedan politički kontekst, što, naravno, ne bi trebalo da bude u praksi. Ne smemo nikada zaboraviti ulogu Zaštitnika građana. NJegova uloga je da obavlja kontrolu nad primenom zakona i drugih propisa od strane državnih organa, pre svega uprave i javnih službi i da štiti prava građana. Dakle, to je institucija koja prevashodno štiti građane od nepravilnog rada uprave.

Demokratija ne sme samo da se svede na ljudska prava, ali bez ljudskih prava nema demokratije. Upravo su ljudska prava jedan od najvažnijih pokazatelja principa ustavnosti, a institucija Ombudsmana je institucija koja je direktno povezana sa ostvarivanjem zaštite ljudskih prava.

Od budućeg Zaštitnika građana očekujem da se rukovodi činjenicom da smo mu poverili ulogu kontrolora javne vlasti u interesu zaštite čoveka i njegovih prava, do duše u skladu sa zakonom on nema velika pravna ovlašćenja u odnosu na upravu i ne može da donosi neke meritorne odluke, ali njegova uloga je pretežno otkrivajuća, upozoravajuća ili vaspitna. Zbog toga, očekujem od njega da svojim autoritetom i radom doprinese osnaživanju jedne ovakve institucije, da bi ona postala jedna skladna dopuna institucionalnih i pravnih mehanizama zaštite prava čoveka.

Ne mogu, a da ne spomenem nemačku teoretičarku politike Hanu Arent koja je govorila da je za pravilno funkcionisanje sistema podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku neophodno i uvođenje pojma tzv. polja javno. Pod tim je podrazumela bitnu korektivnu ulogu u društvu javnom mnjenja. Zaštitnik građana treba upravo da bude personifikacija tog javnog mnjenja. Kao što sam već rekao, on nema pravna ovlašćenja, ali njegovo najmoćnije oružje, njegova najveća snaga treba da bude upravo to obraćanje javnosti i izražavanje javnog stava.

Zaštitnik građana nikako ne sme da donosi svoje odluke u skladu sa nekim političkim premisama. Ne sme da bude stranački opredeljen i građani treba da budu jednaki pred njim, bez obzira na svoja politička uverenja. Zato je i bitno što se bira na mandat koji traje pet godina i koji je duži od mandata saziva koji ga bira na tu funkciju, jer to na taj način umanjuje njegovu zavisnost od trenutke skupštinske većine. Sa druge strane, ovaj predstavnički dom treba da bude najsnažnija podrška radu Zaštitnika građana i treba uvek da šalje poruku da se borimo za principe prava i pravičnosti.

Navešću primer da se u Velikoj Britaniji ovakva jedna institucija koju neki zovu Ombudsman, neki Zaštitnik građana, zove Komesar parlamenta za upravu i to samo pokazuje kolika je povezanost parlamenta i zaštitnika građana. Hvala.
Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovana potpredsednice Vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, govoriću o Zakonu o stanovanju i o održavanju zgrada, odnosno govoriću o problemima sa kojima se susreću građani Srbije, ali o realnim problemima u stvarnom životu, a ne da bi skupljao neke jeftine političke poene ili pričao populistički protiv lokalne zajednice iz koje dolazim.
Smatram da su neke od bitnih karakteristika ovog zakona te što će gradovi i opštine vršiti registraciju stambenih jedinica i to što će skupština stanara dobiti svojstvo pravnih lica. Na ovaj način tačno ćemo znati ko je odgovoran za određene postupke. To je, po mom mišljenju, jedna velika uloga ovog zakona.
Upravo je izostanak odgovornosti u prethodnim godinama i mogu reći slobodno i prethodnim decenijama dovelo do toga da se pojedine zgrade nalaze u katastrofalnom stanju. Možemo da postavimo mnogo pitanja i ko je odgovoran za to što otpadaju fasade i ko je odgovoran zato što na vreme se ne saniraju krovovi zgrada, zašto u mnogim višespratnicama liftovi ne rade, zbog čega hodnici u pojedinim zgradama godinama nisu krečeni ili zašto čak svako drugo poštansko sanduče u zgradama nije funkcionalno.
Naravno, u ovom trenutku u ovoj situaciji teško je odgovoriti na ta pitanja, a upravo je teško odgovoriti iz razloga što niko ne preuzima odgovornost za ove probleme. Još uvek funkcioniše tekuće održavanje zgrada, ali je očigledno najveća boljka za sada investiciono održavanje. Očekujem da Zakon o stanovanju i održavanju zgrada utiče pozitivno na stanare da zajedno i sistematski reše mnoga pitanja.
Navešću samo neke od problema. Recimo, na mnogim zgradama prokišnjava krov, a upravo taj problem se očigledno samo tiče onih koji su direktno ugroženi. Ili, u mnogim zgradama mnogi ne vode računa ne brinu o tehničkoj ispravnosti liftova. Neke zgrade nisu priključene na gradsku toplanu, pa su recimo prinuđeni da se greju na čvrsto gorivo, a da o bezbednosti i upotrebe dimnjaka niko ne vodi računa. U nekim zgradama postoje podstanice daljinskog grejanja, a malo ljudi razmišlja kakva havarija može da nastane ako nije održavanje adekvatno.
Očigledno je da sada, odnosno u ovoj situaciji niko za ovo ne preuzima pravu, konkretnu odgovornost, a kada bi se kojim slučajem dogodila neka nesreća, onda bi svi ispaštali. Ovo su neki nasleđeni problemi. Skupštine stanara u ovoj situaciji, u ovoj formi, nemaju mehanizam da neodgovornog komšiju nateraju da učestvuje u rešavanju značajnih pitanja.
I do sada su stanari imali mogućnost da angažuju upravnika zgrada i mali je broj onih koji su to na pravi način iskoristili. Upravnik zgrade u suštini je isto što i profesionalni predsednik skupštine stanara. Zakon će sada povećati ovlašćenja i odrediti zakonski minimum koji stanari moraju da ispune.
Zakon o stanovu i održavanju zgrada jasno propisuje način odlučivanja u stambenim jedinicama i reguliše situaciju kada vlasnik stana je nepoznat ili kada je nedostupan.
Dotaći ću se i problema koji se tiču energetske efikasnosti. Smatram da će ovaj zakon pomoći da se oni reše na jedan pozitivan način. Podaci pokazuju da samo desetina izgrađenih stambenih objekata u Srbiji je u skladu sa važećim standardima u oblasti energetske efikasnosti. Pošto će stambene jedinice na ovaj način dobiti status pravnog lica, oni će imati mogućnost da konkurišu i da učestvuju u projektima za energetsku sanaciju, a to bi mogao da im bude neki dodatni izvor finansiranja i za rešavanje ovih problema.
Zakon o stanovanju i o održavanju zgrada donosi mnogo novina i očekujem mnogo pozitivnih efekata, odnosno da uvedu u red oblast održavanja zgrada. Zahvaljujem.
Poštovani, predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, u okviru objedinjene rasprave govoriću o važnosti poštovanja procedure izbora sudija, kao i o važnosti funkcionisanja ovih sudova.
Principi ustavnosti i zakonitosti predstavljaju suštinu pravne države, odnosno nervni sistem unutrašnjeg javnog prava. Ustavnost podrazumeva da u državi postoje osnovna društvena pravna pravila utvrđena Ustavom kao najviši pravnim aktom države, a Ustavni sud treba da obezbedi mehanizme za poštovanje principa u stvarnosti. Zaštitu, odnosno kontrolu ustavnosti i zakonitosti, kao i neposrednu zaštitu ljudskih i manjinskih sloboda i prava, naš Ustav poverava upravo Ustavnom sudu kao samostalnom i nezavisnom državnom organu. NJegove odluke su konačne, izvršne i opšte obavezujuće.
Suština postojanja Ustavnog suda i jeste u rezultatu ideje da zakonodavna, izvršna vlast treba da budu potčinjene ustavnoj kontroli, zato ustavno sudstvo jeste čuvar Ustava, ali u vršenju kontrole ustavnosti zakona ono ne sme da postane neka vrsta otuđene vlasti, da postane viša, odnosno nadređena zakonodavnoj vlasti. Zato od budućih sudija i očekujem da, ukoliko bude potrebe u budućnosti, eliminišu neke neustavne zakone, ako budu doneti, iz pravnog sistema, i ako dođu do grubih grešaka da ih uklone. Ustavni sud sigurno ne može da funkcioniše kako treba ako sudije nisu potpuno nezavisne i samostalne. Smatram da naš Ustav na dobar način reguliše izbor sudija Ustavnog suda, pa tako, kao što možemo danas i da učestvujemo u tome pet sudija bira Narodna skupština na predlog predsednika Republike, pet imenuje predsednik Republike, a pet Opšta sednica Vrhovnog Kasacionog suda Srbije.
Na ovaj način sve tri grane vlasti učestvuju u postupku izbora sudija Ustavnog suda, ali na jedan optimalan način, odnosno ni jedna od ovih grana vlasti ne može da imenuje većinu sudija, već samo može sa jednog šireg spiska, koji im je ponuđen, da izabere odnosno da imenuje. Takođe, određeni su i kriterijumi na osnovu kojih se pridržavaju oni koji imenuju, odnosno biraju sudije Ustavnog suda.
Mislim da je namera našeg Ustava bila i da spreči politizaciju procesa izbora sudija Ustavnog suda. Navešću vam jedan suprotan primer gde politički kriterijum, naročito, dolazi do izražaja prilikom izbora sudija, to je u Sjedinjenim Američkim Državama, gde prilikom postavljanja sudija Vrhovnog suda SAD-a, kao najvišeg redovnog suda, u ovom slučaju, predsednik SAD-a, postavlja sudije i to su uglavnom njegovi partijski prijatelji.
Naš sistem je sličan onom italijanskom, mislim da je mnogo objektivniji. Kao i italijanski, on podrazumeva da naš Ustavni sud ima 15 sudija, i u Italiji, kao i kod nas, predsednik imenuje pet, parlament koji zaseda, zajedno dvodomni parlament 2/3 većinom imenuje pet i pet Vrhovni sud, odnosno članovi Vrhovnog Upravnog suda.
Navešću i neke nadležnosti Ustavnog suda, da bih ukazao na njegov značaj, odnosno na njegovu ulogu, a to su zaštita ustavnosti i zakonitosti, mogućnost rešavanja sukoba nadležnosti, odlučivanje o izbornim sporovima za koje zakonom nije određena nadležnost redovnih sudova, odlučivanje o zabrani rada političkih organizacija, sindikalnih udruženja ili udruženja gradova, odlučivanje o žalbi protiv odluka Visokog Saveta sudstva. Upravo na ovom primeru se može videti važnost Ustavnog suda.
Setimo se da je Visoki Savet sudstva 2009. godine doneo odluku o reizboru 837 nosilaca pravosudnih funkcija. Neizabrane sudije su tada, odnosno nakon toga, uložile žalbu upravo Ustavnom sudu, i on je 2011. godine obavestio javnost da je poništio sve navedene odluke Visokog Saveta sudstva iz 2009. godine, a isti taj sud je 2012. godine doneo odluke kojima je pravosudnu reformu, tadašnju u delu izbora sudija i javnih tužilaca, vratio na početak, odnosno na stanje pre reizbora.
Ukazaću na još jedan aspekt koji je bitan što se tiče Ustavnog suda, odnosno čitavog pravnog sistema. Ustavni sud, jeste tradicionalno, van modela trihotomije vlasti, ali je sigurno da njegove odluke utiču na formiranje utiska o ukupnom pravnom ambijentu u državi. U širem kontekstu, uloga prava je od ogromnog državnog, političkog i privrednog značaja. Mi možemo da glasamo za različite kandidate, možemo da suprotstavimo stavove, odnosno da se složimo ili da se naši stavovi razlikuju u pogledu njihove stručnosti, ali sudije koje će biti izabrane imaće jednu veoma važnu ulogu, da primenjuju pravne norme na takav način da ostvare pravosudnu funkciju države. Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, iako je rasprava objedinjena, govoriću o Zakonu o potvrđivanju okvirnog sporazuma o zajmu između Banke za razvoj Saveta Evrope i Republike Srbije.
Na ovaj način biće obezbeđeno osam miliona evra za realizaciju projekta urbane regeneracije u Dositejevoj ulici u Kraljevu, iz grada odakle dolazim. Na ovaj način biće omogućeno da počne izgradnja novih stanova u koje će se preseliti vlasnici i korisnici onih objekata koji su oštećeni u zemljotresu 2010. godine koji je pogodio Kraljevo.
Zemljotres je tada prouzrokovao značajnu štetu na objektima u ovom delu grada. U pitanju je jedno radničko naselje izgrađeno posle Drugog svetskog rata. U to vreme nisu postojali antiseizmički građevinski propisi. Imajući u vidu starost ovih objekata i imajući u vidu njihove konstruktivne i funkcionalne karakteristike, procenjeno je da bi sanacija ovih objekata bila neisplativa i veoma složena.
Želim da istaknem da je Grad Kraljevo u prethodne tri godine učinio mnogo napora da dođemo do realizacije ovog projekta, iako je možda inicijativa mogla biti pokrenuta ranije, ipak je grad u ovom periodu pokazao određenu ozbiljnost i učestvovaće u realizaciji projekta sa oko pet miliona evra, od ukupno 14 kolika je vrednost ovog projekta.
Skupština grada je još 2013. godine donela odluku o pristupanju realizaciji projekta. Iste godine NS RS je Zakonom o budžetu odobrila projektni zajam od Banke za razvoj Saveta Evrope za saniranje posledica zemljotresa. Nabrojaću samo neke od koraka koje je preduzeo Grad Kraljevo, odnosno lokalna samouprava i koje je će preduzeti da bi korišćenje ovih sredstava na osnovu zajma bilo što efikasnije.
Lokalna samouprava je završila razmenu zemljišta sa Fabrikom vagona Kraljevo i na taj način obezbedila lokaciju na kojoj će biti izgrađeni novi objekti. Vrednost tog zemljišta je oko milion i po evra. Za sada je završeno idejno, arhitektonsko, urbanističko rešenje za prvi objekat. Završeni su geotehnički i geofizički elaborati, izdati su lokacijski uslovi za izgradnju prvog stambenog objekta.
Takođe grad se obavezao da u slučaju ako bude nekih nepredvidivih troškova učestvuje i u njima sa oko 500 hiljada evra. Grad će takođe pokriti i troškove koji se odnose na upravljanje projektom i trebalo bi da iznose oko 400 hiljada evra, pa je u tu svrhu predviđeno da grad osnuje jedinicu za upravljanje projektom, odnosno da obezbedi adekvatne kadrove, poslovni prostor i opremu.
Lokalna samouprava će tokom realizacije ovog projekta obezbedi oko dva i po miliona evra za izgradnju infrastrukture u ovom delu grada, odnosno za izgradnju puteva, vodovodne mreže, kanalizacije, odlaganje otpada i prerade otpadnih voda.
Nabrojao sam samo neke od koraka koje je grad preduzeo da bi ovaj projekat bio uspešno realizovan i da bi ukazao na značaj da se donese ovaj zakon. Samim tim, donošenjem ovog zakona radovi bi mogli da počnu već na proleće naredne godine, najkasnije do leta 2017. godine.
Sam proces koji se odnosi na upis stanova u katastar nepokretnosti, na upis postojećih stanova ide dobro. U pripremnoj fazi bilo je upisano oko 112 stanova, sada je taj broj na 324 od ukupno 366 stanova, a znamo da je ovo samo jedan od uslova da bi sadašnji stanari mogli da ostvare pravo na nov stan.
Stanari će dobiti nove stanove po principu zamene kvadrat za kvadrat, odnosno dobiće istu površinu stana. U nekim slučajevima stanovi će biti i veći, jer su se u međuvremenu promenili standardi za izgradnju i tu je lokalna samouprava, odnosno po samom ovom projektu izašlo se u susret korisnicima i vlasnicima stanova i na raspolaganju će im biti dve opcije.
Prva opcija je da će oni moći da dokupe taj višak, odnosno tu razliku u kvadratima po povlašćenoj ceni i to će moći da učine i na rate, na neki period od 20 godina. Druga opcija je da će moći da iznajmljuju dodatnu površinu, takođe po povlašćenoj ceni.
Dobra strana ovog projekta je i ta što bi nakon izgradnje novih zgrada i nakon toga što bi se srušile stare zgrade, ostao jedan prostor, jedna lokacija koju bi grad mogao da iskoristi veoma korisno. Planirano je da se na tom preostalom delu parcele izgrade, odnosno naprave zgrade za socijalno stanovanje i da se izgradi dečiji vrtić.
Nažalost, još uvek nisu potpisani predugovori sa vlasnicima svih stanova koji su oštećeni u zemljotresu, u jednom broju slučajeva nije završena ostavinska rasprava, negde nije potpuna dokumentacija, ali očekujem da se ti problemi rešavaju u hodu i da se reše na vreme. Jedino što može za sada da brine i na šta bih apelovao na nekoliko korisnika i vlasnika stanova je da što pre nađu kompromis sa lokalnom samoupravom, jer im, kako kažu, ne odgovara položaj novog stana, da se ne bi ušlo u procese eksproprijacije koji bi mogao, ali ne bi nužno značilo da bi usporio realizaciju čitavog projekta.
Realizacijom ovoga projekta završio bi se i poslednji veliki problem koji je zemljotres naneo Kraljevu 2010. godine. Tada sam, kao novinar obišao sva područja koje je pogodio zemljotres i video sam sve objekte koji su tom prilikom oštećeni. To su mogli da vide i građani Srbije, preko televizije. Ali, mogu reći da oko kamere nikada zaista nije moglo da prenese koliko je zaista ljudsko stradanje i kolika je nesreća bilo u tom trenutku. Zato je veoma bitno da donesemo ovaj zakon, da bi ti ljudi nakon dugo godina mogli da dobiju jedan pristojan prostor za život.
Napomenuću i da u ovom delu naselja, koje je oštećeno u zemljotresu, žive nekadašnji radnici „Magnohroma“, fabrike vagona, kao i nekoliko romskih porodica. Oni su prethodnih decenija imali težak životni period, odnosno prema njima su tranzicija ekonomskog sistema i neuspele privatizacije bile veoma surove. Tako da, čak oko 30 članova porodica koje žive na ovom području su korisnici pomoći Centra za socijalni rad. Kanalizaciona i vodovodna mreža su dosta dotrajale i stare su, a ni jedna od ovih sadašnjih zgrada nije priključena na daljinsko grejanje.
Nadam se da ćemo usvojiti ovaj zakon, da će radovi krenuti što pre i da ćemo na taj način omogućiti da se i projekat završi u planiranom roku od pet godina. Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, kolege i koleginice narodni poslanici, podatak da je oko 10.000 studenata zainteresovano, a da je nekoliko hiljada putem peticije zatražilo da se produži rok za završetak studija, ukazuje da treba uslišiti njihov zahtev. Predlog izmena Zakona, odnosno Zakon o visokom obrazovanju taj rok prolongira do kraja 2017, 2018. godine, zapravo do kraja školske 2017, 2018. godine i treba ga usvojiti, jer je u interesu studenata i države. Na ovaj način studenti će izbeći dodatne troškove, jer bi verovatno u suprotnom morali da ponovo plaćaju upis, da ponovo plaćaju priznavanje ispita i polaganje diferencijalnih ispita.
Siguran sam da je jedan broj studenata opravdano bio sprečen da diplomira u jednom razumnom roku, ali mislim da im upravo zbog toga treba dati drugu šansu. Takođe, mislim da produženje roka za završetak osnovnih studija ide najviše na ruku onim studentima koji su proces studiranja doveli do pred sam kraj. Onim studentima koji nisu odmakli dalje od druge ili treće godine fakulteta ovaj produžetak roka neće ništa značiti, odnosno oni od njega neće imati nikakav konkretan interes.
Opravdan je i predlog izmene Zakona o visokom obrazovanju u delu kojim bi se omogućilo da se studenti koji studiraju po bolonjskom modelu mogu finansirati iz budžeta ako su u prethodnoj školskoj godini ostvarili najmanje 48 bodova. Zaista je mali broj studenata koji tokom jedne školske godine ostvare 60 bodova. To je otprilike nekih 10%. Ako to uporedimo sa studiranjem pre uvođenja Bolonje, odnosno sa starim programom, videćemo da je i tada bio mali broj studenata koji su očistili godinu, kako to studenti popularno kažu, odnosno položili sve iz prethodne godine i upisali sledeću da bi se finansirali iz budžeta. To je jedan problem koji očigledno datira mnogo godina od ranije. Treba ga analizirati i treba naći jedno dugoročno rešenje. Verujem da je naše visoko obrazovanje kvalitetno, ali ovo je problem sa kojim ćemo morati da se suočimo u nekom narednom periodu.
Takođe, smatram da je možda propust napravljen pre nekoliko godina kada su fakulteti jednostavno usvojili bolonjski model studiranja, a da pritom nisu imali ni jedan period adaptacije, da se prilagode takvom modelu.
Poštovane kolege, investiranje u ljude, investiranje u obrazovanje je najbolja dugoročna investicija. Ne smemo da zaboravimo da su upravo takvi ljudi, obrazovani ljudi pokretačka snaga jednog društva. Ako već možemo da utičemo na nečiju budućnost, predlažem da utičemo pozitivno i da ovim studentima omogućimo da lakše privedu svoje školovanje kraju. Zahvaljujem.