Hvala, potpredsednice.
Poštovana predsednice Vlade, poštovani ministri, koleginice i kolege, imajući u vidu ozbiljnost današnje diskusije i značaj i težinu odluke koju treba da donesemo nakon rasprave, smatram da je neophodno i ja ću napraviti jednu retrospektivu, odnosno podsetiću na istorijat donošenja Ustava u Republici Srbiji. To govorim jer je dobro da se podsetimo kako su društvene, odnosno istorijske okolnosti ukazivale na potrebu da se u određenom trenutku promeni Ustav, kao što i sada imamo određene okolnosti koje nas, prosto, teraju da promenimo Ustav u jednom našem delu.
Države sa stabilnijom prošlošću, države sa stabilnijim ustavnim uređenjem imaju stabilniji ustavni kontinuitet. Srbija je tokom svoje burne istorije više puta menjala svoj Ustav, nekada delimično, nekada u potpunosti, ali moram da napomenem da je još tokom Srednjeg veka Srbija imala elemente pravne države. Prvi takav akt je nastao početkom 13. veka i to je Zakonopravilo.
Mnoge odredbe Dušanovog zakonika kao skupa zakona feudalne Srbije u svom materijalnom smislu, po materijalnoj sadržini, takođe, imaju ustavne odredbe i najčešće navođene takve odredbe su upravo one o nepreistrasnosti i nezavisnosti sudija čak i od mišljenja samog cara. To samo govori o značaju koje sudstvo, odnosno pravosuđe zauzima u svakom Ustavu.
Vratiću se i na jedan izdanak Francuske revolucije, na Deklaraciju prava čoveka i građanina iz 1789. godine i citiraću. U Deklaraciji se kaže: „Svako društvo u kome nije obezbeđena garancija prava, u kome nije utvrđena podela vlasti nema svoj ustav“. Upravo to govori koliko je taj pravni okvir, koliko je pravosuđe važno za svaki ustav. Ovakva jedna konstatacija u deklaraciji nastala je kao potreba da se ograniči vlast svakog vladara, potreba da se iskaže narodna suverenost i isti takav motiv bio je prisutan i te kako u kreiranju prvog srpskog ustava, Sretenjskog ustava 1835. godine, gde je postajala potreba da se ograniči aposlutna vlast tadašnjeg vladara kneza Miloša.
Ovaj ustav je u tom trenutku je bio jedan od najmodernijih ustava u Evropi, ali je, nažalost, zbog neslaganja velikih sila potrajao svega 58 dana. Kasniji ustavi, koliko god su neki od njih išli korak u nazad, ipak su ostvarili značajan uticaj na razvoj demokratskog društva u Srbiji.
Čak i Ustav iz 1869. godine, kojim je uveden jedan novi oblik državnog uređenja, to su oblici koji važe i danas u svetu, i mi smo poprimili obrise takvog oblika državnog uređenja i dan danas naravno usklađen sa svetskim trendovima.
Podsetiću i da je Ustav Kraljevine Srbije iz 1888. godine bio jedan od najmodernijih ustava tada u Evropi. I on je zapravo uveo na vrata, praktično, parlamentarizam u Srbiji.
Svako vreme i istorijski događaji reflektuju se kroz ustav kao najviši zakonodavni akt. Ustav je garancija svakog prava. To pokazuje i Vidovdanski ustav iz 1921. godine, kada je zakonodavna vlast podeljena između kralja i Narodne skupštine.
Kroz istoriju svaka promena ustava, odnosno svaka promena društvenog sistema morala je da bude potvrđena ustavom.
Nakon Drugog svetskog rata smo prešli sa monarhije na republički oblik uređenja i to je potvrđeno Ustavom iz 1946. godine, gde su promovisane neke druge vrednosti, vrednosti kao što su ravnopravnosti svih naroda koji su činili Federaciju Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, ali je promovisan i jedan nov ekonomski koncept kroz Ustav.
Ustavni zakoni su doneti 1953. godine, podjednako važni kao Ustav, koji su upravo promovisali jedan koncept samoupravljanja koji je ostao na snazi dugo godina nakon toga.
Da ustav nekada može da bude dobra osnova za novi koncept razvoja države, ali može da bude i osnova za urušavanje države, pokazuje i Ustav iz 1974. godine, koji je dao veća ovlašćenja republikama, naročito pokrajinama u sastavu Republike Srbije, Vojvodini i Kosovu i Metohiji, i mnogi smatraju da je upravo taj Ustav bio osnova za urušavanje SFRJ.
Mi danas kada razgovaramo o promeni Ustava, govorimo o Ustavu koji je donet pre nešto manje od 15 godina. Tada politički sistem defakto nije promenjen, Srbija je samo postala samostalna država, nije više bila član federacije, ali su se od samog donošenja ovog Ustava mogle čuti kritike na njegov račun.
Ciljano sam izložio kratak pregled razvoja ustavnosti naše zemlje kroz proteklih 200 godina, jer su to argumenti koji govore u prilog neophodnosti da se menjaju i prilagođavaju ustavne norme, usled burnih istorijskih i društvenih promena na našem prostoru.
Zato smatram da je pitanje koje se ovih dana može čuti - da li su nam potrebne ustavne promene, izlišno pitanje. Ustavne promene su nam potrebne. Predstavnici tih teorija koji tvrde da nije potrebno menjati Ustav, često navode primere drugih zemalja gde se ustav ne menja decenijama, navode primer SAD ili možemo navesti i primer Velike Britanije, koja čak i nema Ustav. Ali, sve su to specifičnosti jednog naroda, kao što i naše specifičnosti ukazuju na potrebu promene Ustava. I naši ustavi do sada su bili jedni od najboljih i najdemokratskijih u Evropi, a to smo mogli da postignemo jedino što smo pratili razvoj društvenih odnosa.
Ustavne promene koje pokrećemo ovom današnjom raspravom odnose se na oblast pravosuđa, odnosno na onaj deo koji se tiče izbora nosioca pravosudnih funkcija. To je jedna oblast koja je oduvek bila i biće pod lupom javnosti, zato što onaj koji prosuđuje je takav da se od njega očekuje da radi svoj posao bez greške.
Reforma pravosudnog sistema je u funkciji ostvarivanja načela vladavine prava kao osnovnog principa jednog demokratskog društva. Još je Platon govorio o tome, pokušavajući da pronađe najbolji poredak za državu, na kraju je došao do zaključka da je jedini pravi poredak onaj gde se poštuju, kako je on nazvao, zlatni akordi zakona.
U obrazloženju i koje smo dobili od Vlade Republike Srbije, što smo mogli čuti na nizu javnih slušanja, navodi se da su potrebne promene Ustava da bismo imali cilj, unapređivanje kvaliteta pravde, kao i nezavisnosti, nepristrasnosti, stručnosti, odgovornosti i efikasnosti pravosuđa.
Takođe, cilj je da se promenama ulazak u pravosuđe omoguće po objektivnim kriterijumima, na osnovu pravičnih procedura izbora i otvorenosti za sve kandidate koji ispunjavaju uslove propisane zakonom i, naravno, stručne uslove. Neophodno je, takođe, da VSS i Državno veće tužilaštva budu dodatno ojačani i smatram da smo to sposobni da učinimo, ali to će na neki način povećati i njihovu odgovornost kasnije prilikom donošenja odluka.
Ustavne promene jesu neophodne zbog pristupanja EU, ali smatram da to nije primarni motiv i ne treba da bude glavni razlog zašto pristupamo ustavnim promenama. Mi, pre svega, moramo da vodimo računa o našem pravnom okviru, da stvorimo takav pravni okvir, da imamo takav Ustav pred kojim će svi građani biti tretirani jednako. I cilj treba da bude ujednačavanje sudske prakse, što je garancija jednakosti građana pred zakonom, koju treba da obezbede upravo pravosudni organi. Na tom putu moramo da vodimo računa, pre svega, da zadovoljimo potrebe građana Srbije, zatim, da zadovoljimo potrebe ljudi koji rade u sudstvu i, naravno, da usaglasimo naš pravni sistem sa standardima koji važe u EU.
Dakle, osnovni cilj je depolitizacija pravosuđa, jačanje nezavisnosti sudstva i samostalnosti tužilaštva. Sve je to u skladu sa Akcionim planom, koji je, naravno, usklađen sa pregovaračkim Poglavljem 23.
Parcijalna revizija Ustava je skoro podjednako teška, kao i promena celog Ustava, odnosno donošenje novog Ustava i podjednaka je odgovornost na Skupštini, kao zakonodavnom organu koji učestvuje u proceduri promene Ustava.
Pokrećemo postupak po predlogu Vlade i ne može biti promene Ustava u nijednom njegovom drugom delu. Ovo naročito ističem zbog toga što se prethodnih meseci u javnosti pojavilo mišljenje, odnosno stavovi, koji nisu tačni, da ćemo menjati Ustav u nekim drugim delovima.
Dakle, podsećam još jednom, Ustav se menja samo u onom delu koji je predložila Vlada i ni u jednom drugom delu.
Tačno je da ustavotvorna vlast pripada Narodnoj skupštini, ali pripada i biračima. Još Karl Marks je govorio da Ustav ne stvara narod, već narod stvara Ustav. I Ustav je prema tome shvatan kao izraz narodne suverenosti. I pravni izraz ovako stvorenih društvenih uslova i odnosa koji nastaju jeste zapravo Ustav Republike Srbije.
Poštujući te principe, mi u postupku odlučivanja o promeni Ustava učestvujemo, naravno, sa građanima Srbije podjednako odgovorno, koji će svoj stav iskazati na referendumu. Referendum može da bude fakultativan, može da bude obavezujući, u našem slučaju je obavezujući. I tek onda kada građani Srbije potvrde ustavne odluke, odnosno ustavna rešenja, Narodna skupština će izglasati takve promene.
Naš Ustav moramo da menjamo, kao što sam već i naglasio, jer su to učinile i mnoge druge države koje su se nalazile u našoj situaciji, koje su bile na evropskom putu. I te države su i po nekoliko puta modifikovale svoj najviši zakonodavni akt. Srbija se našla pred ovim izazovom usklađivanja Ustava sa pravnim okvirom EU.
Imajući u vidu da postojeći Ustav Republike Srbije definiše Srbiju kao državu zasnovanu na vladavini prava i socijalnoj pravdi, na načelima građanske demokratije, na načelima ljudskih i manjinskih prava i sloboda i principima i vrednostima koji važe u državama EU, mi ćemo kao socijaldemokratska Srbija itekako podržati inicijativu za promenu Ustava, jer su prosto to principi na kojima se baštini i naš program, odnosno naša programska načela.
Konkretno, o Predlogu Vlade za promenu ustavnih normi koje se odnose na pravosuđe, sa ciljem jačanja sudske nezavisnosti, samostalnosti tužilaštva, kao jednim od osnovnih načela vladavine prava, smatramo da je ovaj predlog opravdan.
Dobili smo, takođe, u međuvremenu i sugestije od Venecijanske komisije. Sugestije se odnose na to da u podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku postoji prostor da postoji jedan politički uticaj, zapravo, da može da postoji politički uticaj zakonodavne i izvršne vlasti na sudsku vlast. Posebno se to odnosi na sastave pravosudnih saveta, odnosno izbore njihovih članova, VSS i Državno veće tužilaštva. Mišljenje Venecijanske komisije za nas nije obavezujuće, ali može da posluži kao jedna korisna instrukcija, kao koristan savet u kom smeru treba da se krećemo i na taj način da pronađemo ravnotežu između standarda koji važe u EU i našeg pravnog okvira, u ovom slučaju konkretno ustavnih rešenja.
Kada govorimo o uticaju zakonodavne i izvršne vlasti na sudsku vlast, neophodno je da, pre svega, definišemo jasan odnos između tri grane vlasti, da ne bismo došli u situaciju, odnosno da bismo na vreme otklonili eventualnu sumnju u način njihove povezanosti i međusobne kontrole.
Ovim ustavnim promenama moramo da pronađemo balans. Stav SDPS je jasan, uticaj politike mora da se ograniči na stručnost, kada govorimo o pravosuđu. Ali, s druge strane, ni struka ne može da ostane bez ikakvih mehanizama kontrole, ne može da postane sistem za sebe, ne može da bude sistem koji nikome neće polagati račune. Ne sme ni u jednoj grani vlasti da se stvori esnafski princip rada, već moramo da budemo svesni da svaka grana vlasti, i zakonodavna i izvršna i sudska crpi svoj legitimitet iz naroda. Naravno, ove ustavne promene daće određena rešenja koja će upravo otkloniti, nadam se, ove nedoumice, da li taj stručni deo crpi određeni stručni legitimitet ili legitimitet svih građana Srbije.
U svakom slučaju, kada govorimo o podeli vlasti i uticaju jedne vlasti na drugu, moramo da shvatimo da moramo da nađemo takve mehanizme gde neće biti zloupotreba, gde svaka grana vlasti može da donosi određene odredbe, određene akte iz svoje nadležnosti, ali da svaka grana vlasti mora da kontroliše odredbe neke druge grane vlasti, odnosno ostale dve grane vlasti, kako bismo uspostavili određeni balans.
Ustav je od velike važnosti za sudsku granu vlasti, ali ipak nezavisnost, nepristrasnost i integritet sudija ne može da garantuje ono što je samo napisano u Ustavu. To se postiže tako što se u sudskoj vlasti uspostavlja jedan princip. To je princip pravičnosti. Dakle, sudije moraju da primenjuju pravo jednako prema jednakima, ne jednako prema nejednakim slučajevima. I osnovni preduslov da sudija primenjuje jedan ovakav princip u svom radu, odnosno odlučivanju jeste da se sačuva njegova nezavisnost i objektivnost.
Sa druge strane, potrebno je obezbediti uslove da se sačuva dostojanstvo i autoritet suda, i to je ono što mi sada radimo. Demokratija nije sama po sebi dovoljna da se sačuva nezavisnost sudstva, kao što ni to što ćemo Ustavom proglasiti da smo pravna država nije dokaz da to jesmo u praksi. To moramo da realizujemo u stvarnosti.
Predsednica Vlade malopre je navela dobre primere, neću da ih ponavljam, koji pokazuju da mi sada i te kako u praksi ostvarujemo načela vladavine prava i da u praksi niko nije politički zaštićen.
Shodno navedenim promenama koje se odnose na pravosuđe, moram da podsetim da je neophodno da prihvatimo i neke ustavne norme koje se odnose na promene nadležnosti Narodne skupštine, baš u oblasti pravosuđa, odnosno o izboru sudija i članova grane koja se odnosi na tužilaštvo.
Promena Ustava koji je predložila Vlada svakako je uslov za dalju reformu pravosudnog sistema. Rezultat ovog procesa treba da budu čvrsti ustavni stubovi oko kojih će se dalje graditi zakoni koji su, mogu reći, pojedini na čekanju, ali i podzakonski akti.
Ovom prilikom želim da pohvalim sve aktivnosti koje preduzima Narodna skupština, koju preduzima Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo, Vlada Republike Srbije, konkretno Ministarstvo pravde, a koji se odnose na organizovanje javnih slušanja. I upravo su ta javna slušanja dobra mesta gde možemo da čujemo različita mišljenja, gde su uključeni i stručnjaci iz ove oblasti i predstavnici civilnog sektora, ali i narodni poslanici, kao predstavnici građana.
Na taj način daje se mogućnost da se kroz dijalog i jednu argumentovanu raspravu dođe do najboljih rešenja. Svako može da ukaže na određene sugestije, svako može da da komentare i nadam se da ćemo imati dobar rezultat na kraju ovog procesa.
Moram i da napomenem da postoje različita mišljenja da li je vreme da se krene u ustavne promene, kao što postoje ona mišljenja gde se govori da smo zakasnili sa postupkom. Predstavnici Društva sudija Srbije su na jednom javnom slušanju iskazali svoj stav da nije povoljan trenutak da se pokrene postupak procedure promene Ustava i taj stav je obrazložen time da ni jedan rok ne može i ne treba da ima prioritet na sadržinu.
Smatram da imamo dovoljno vremena i da rok neće biti ograničavajući faktor i da je moguće pronaći najbolja rešenja koja će biti dugoročna. Nije suština da uđemo u ovaj procese da bismo promenili Ustav samo radi njegove promene. Suština je da dobijemo najbolja pravna rešenja, da taj Ustav kada se izglasa na neki način mi budemo i odgovorni, da taj Ustav uvedemo u život.
Ustav je simbol nacionalnog jedinstva, kao što je to i zastava. U nekim državama Ustav poprima i mitska svojstva. I upravo sam želeo da ukažem na značaj Ustava, na značaj njegove primene za jedan narod. Zbog svega navedenog i zbog značaja koji Ustav ima, odnosno ove ustavne promene, SDPS će podržati inicijativu za promenu Ustava Srbije. Hvala.