Hvala, gospodine predsedniče.

Ja bih najpre iskoristio priliku da kolegama, ali i svim građanima koji danas slave Badnji dan, a sutra Božić po Gregorijanskom kalendaru, da čestitam ovaj praznik i poželim da im praznik Hristovog rođenja donese mir, sreću i blagostanje u njihove domove.

Mi smo juče od kolega koji su dugo u skupštinskim klupama, od gospodina Rističevića, gospodina Arsića, gospodina Žarka Obradovića, čuli neke stvari koje su vezane za istoriju parlamentarizma u Srbiji. Neke od tih tema sežu bogami i u prethodni vek, a ne samo u prethodne mandate. To je važno, pre svega, zbog mlađih kolega, da čuju otprilike kako je izgledala Skupština i kako je funkcionisala Skupština dok su je vodili oni koji nam danas drže lekciju o tome šta je demokratija, kako demokratija treba da funkcioniše, šta je parlamentarizam i gde ono sve mi grešimo, a oni su bili tako divni i tako sjajni.

Dakle, neću se osvrtati mnogo na taj deo, ali ću ponoviti da smo mi imali situaciju da je ta parlamentarna većina sačinjena od ljudi koji se danas bave kritikom ovog kodeksa, iako ga nisu ni pročitali, oduzela 40 i nešto mandata Demokratske stranke Srbije i ubacila novih poslanika, pa je Skupština imala 290 i nešto poslanika u svom tom sazivu. Onda nisu hteli da sprovedu odluku Ustavnog suda da se ti mandati vrate itd. Da je to ista ona većina koja je celu jednu poslaničku grupu SRS izbacila iz ove sale. Nisu izbačeni samo oni koji nisu bili tog momenta u ovoj sali konkretno, izbacili ih sa zasedanja, nije im se sviđalo kako diskutuju ili šta već. O tome kako su tukli gospodina Đukanovića, to vi takođe vrlo dobro znate, kako su premlaćivali poslanike kada se isključe kamere, o tome je govorio gospodin Arsić juče. Dakle, kao u kaubojskim filmovima, zatvore se vrata, pogase se svetla, pa ko koga stigne. Jedina je razlika što se ovde i kamere isključe, prosto da niko to ne može da vidi.

Dakle, to je bila otprilike slika parlamentarizma u njihovo vreme i to je dokaz zašto, naravno, svako može da govori o bilo čemu, mi smo demokratsko i normalno društvo, ali oni nemaju legitimitet da govore o tome kako parlament treba da funkcioniše i šta je parlamentarizam i šta je demokratija.

Da, kod njih se glasalo karticama iz Bodruma, karticama iz Soluna, samo se to nije završilo na tome, nego je Bojan Pajtić u Skupštini, doduše u onoj drugoj zgradi, mahao nekakvim avionskim kartama i taksi računima navodnim Nede Arnerić, jer je ona uspela za neko kratko vreme da pređe veoma veliku kilomtražu, ali je to Bojan Pajtić sve lepo do detalja objašnjavao. Sada isti taj Bojan Pajtić, što sa tvitera, što sa određenih emisija na Đilasovim medijima, deli lekcije o tome kako parlamentarizam treba da funkcioniše. Opet kažem, njegovo je pravo da o tome govori, ali on za to nema apsolutno nikakav legitimitet.

Ono što ovaj kodeks nije ni na koji način regulisao, a realno nijedan akt ne može biti maštovitiji od života i zakonodavac kakav god akt napisao u životu će se pojaviti neki novi momenat, to je izum takođe ove grupe koji je počeo negde, recimo, 2005. godine, a to je da ne dolaze na sednice a uzimaju plate. Dakle, to su radili u jednom delu prethodnog mandata, ali taj izum njima traje već neko vreme. S tim da zaista ovo jeste pitanje morala više nego pitanje kodeksa. Ali, opet se postavlja pitanje legitimiteta onih koji nas kritikuju, koji su ovde uredno uzimali plate, a na posao dolazili nisu.

Ono sa čim mi u narednom periodu, na ovaj ili onaj način, moramo da se uhvatimo u koštac i ono što jeste problem, to je rijaliti politika. Mi danas živimo u vreme rijaliti politike i prethodni mandat vam je otprilike dokaz kako izgleda rijaliti politika. Ja nisam bio u Skupštini Srbije u prethodnom mandatu, prethodnih osam godina sam bio u Skupštini Vojvodine, ali su se neki ljudi i u Skupštini Vojvodine ponašali na isti način na koji su se ponašale njihove stranke u Skupštini Srbije.

Po nekim informacijama od ljudi koji su bili u prilici da gledaju i da slušaju događaje u prethodnom sazivu, jedan od poslanika, Boško Obradović je kroz ovu Skupštinu prolazio uvek u pratnji jednog kamermana, koji je redovno pratio sve što on radi da bi se to objavljivalo na društvenim mrežama, da bi se to objavljivalo na tviteru, na jutjub kanalima itd. Kada počnete da se bavite rijaliti politikom, vama su potrebni rijaliti događaji. Vi danas u ovom sazivu možete da vidite, ljudi koji su malo iskusniji u ovom poslu vrlo lako mogu da vide ko je onaj ko se obraća plenumu, ko se obraća građanima, a ko otprilike šalje poruku medijima – evo me, tu sam, vidite me, prenosite ono što sam govorio. To nije teško pronaći i to vrlo lako u svakom govoru svakog poslanika vrlo lako možete da otkrijete.

Međutim, ono što je problem, to je što je ta rijaliti politika dovela do nasilja, dovela do toga da na sednici odbora skupštinskog taj isti poslanik pred kamerama gađa mišem kompjuterskim drugog poslanika, konkretno kolegu Martinovića, koji se, i ja mu se na tome divim, izdigao iznad te situacije, jer ne znam ko bi tako reagovao, nije se spustio na nivo Boška Obradovića, mada je teško spustiti se na taj nivo.

Sa druge strane, ta rijaliti politika nam je unela kamenčugu u Skupštinu, kamen za kupus, što kaže Marijan Rističević. Ta rijaliti politika je unela gitaru u Skupštinu. Ta rijaliti politika je dovela do toga da mašu nekakvim zastavicama dok traje zasedanje, da sviraju i tamburaju dok se intonira himna. Ta rijaliti politika je dovela do toga da se izaziva incident, da se pokušava namerno proći ovuda, iako su vrata, kao što vidite, na svim stranama. Dakle, u želji da se napravi nekakav incident, da se dogodi nekakva situacija zbog koje ćete sutra biti u medijima.

To je, gospodine Martinoviću, nešto sa čime ćemo se suočavati. Vi i ja smo tu negde generacijski. Na drugačiji način se učila politika nekada, čitale su se knjige, pratile su se emisije, pratili su se govori nekih ljudi koje ste želeli da slušate, pa ste i od političkih protivnika i od onih koje podržavate krali neke cake i načine izlaganja.

Danas, nažalost, nama dolaze i neke nove generacije koje se politici uče na internetu, koji se politici uče na „Jutjubu“, nove generacije koje, neću da kažem da ništa ne čitaju, ali mnogo manje čitaju, ali u svakom slučaju, to su generacije koje prave lajvove po prodavnicama, prave događaje ni iz čega i važnije je napraviti događaj nego baviti se politikom i pričati o politici.

Zato su oni ljudi o kojima sam govorio na početku potpuno iskliznuli iz politike, u rijalitiju, u „Tviter“, u nešto što politika nije, oni su od politike odustali, političku sadržinu više nemaju i sada im je glavno pitanje kako i na koji način zaustaviti poslanike u ovom sazivu da govore o onome o čemu misle da treba da govore.

U tom kontekstu gledamo ove kritike koje su juče pročitane i na koje se juče osvrnuo i predsednik Skupštine, jer to nije, gospodine Dačiću, rečeno samo juče, tu informaciju ste imali pre 10 dana u jednom od njihovih tabloida, dnevnom tabloidu „Danas“, gde oni postavljaju pitanje i vajkaju se i jadikuju zašto poslanici ne mogu krivično da odgovaraju za ono što govore u ovoj sali.

Za one koji ne znaju, dakle, imunitet narodnog poslanika je uspostavljen zbog toga što bi vlast da tog imuniteta nema, uvek mogla da radi upravo ono što su oni radili samo na drugi način, represijom, hapšenjem poslanika koji vam se ne sviđaju, pa ti onda dokazuj u postupku, sedi u pritvoru dok te ne pustimo, a kako ćemo mi da radimo i šta ćemo mi da radimo za to vreme to je naša stvar.

Oni što su to radili oduzimanjem mandata, izbacivanjem iz sale itd, ali, očigledno da model ponašanja nisu promenili, da oni i dalje razmišljaju o tome kako da uvedu verbalni delikt ovde i kako da postane kažnjivo ako se spomene onaj za koga sud kaže da ne treba da se spominje, neki ga u nekim prijavama nazivaju NN licem, a zove se glavom i bradom Dragan Đilas.

Ja bih to razumeo, i iskreno rečeno, verovatno bih i kolegama rekao da zaista nema potrebe da se bavimo čovekom koji bi ti učestvovao na izborima i da je učestvovao na izbore, a pitanje da li bi ušao u ovu salu da isti taj čovek na svojim medijima 24 sata ne govori o ljudima koji, takođe, nisu tu.

Dvadeset i četiri sata prošle nedelje nekoliko dana su bavili Markom Atlagićem, ja nisam video Marka Atlagića u tim emisijama da odgovori na ono zašto ga optužuju. Dvadeset i četiri sata su se bavili poslanikom Kebarom, ali ga nisam video da su ga pozvali tamo da nešto odgovori, a dvadeset i četiri sata, sedam dana u nedelji se bave Aleksandrom Vučićem i njegovom porodicom i nikada ga nisu pozvali bilo šta da kaže i da odgovori.

Pa, znate, kada napravite određeni presedan, a oni su presedan napravili u prethodnom mandatu i podsetiću vas, gospodine Martinoviću, vi me ispravite ako grešim, taj mandat je započeo kao oni mafijaški obračuni kad najavljuju preko medija šta će jedan drugom da urade, a ovi su preko medija najavljivali kako će oni naprednjaci pokazati sad kad uđu u Skupštinu šta će da bude, jel tako bilo, a onda su u toj Skupštini prošli bosi po trnju.

Na svakom zasedanju su se bavili isključivo samo jedino Aleksandrom Vučićem koji nije bio u sali. Pa, kako to kad se vi bavite Vučićem koji nije u sali, to je u radu, a kada neko spomene Đilasa koji nije u sali, e to nije u redu. Da li vidite vi tu neku nelogičnost? Da li vidite vi da tu nešto nije u redu? Ili ćemo Đilasa da napravimo svetu kravu ili u ovom slučaju bi to bila muška krava, koja ne sme da se spomene, čije ime ne sme da se izgovori.

Onda, ne sme da se postavlja pitanje, izvini prijatelju odakle ti imovina koji si sam prijavio 20 i nešto miliona evra? Kako to da si se baš raspištoljio u biznisu i tako je krenulo u životu kad se postao vlast?

Znači, ne sme da se postavi pitanje. Zašto? Zato. Ne zna niko zašto, ali rekao je Đilas ne sme. To je kao u onom filmu Varljivo leto - rekao drug Tito da ne sme da se gleda televizor i ne sme da se gleda televizor. Kad drug Tito kaže da su studenti u pravo, onda može da se gleda televizor, e tako i ovo. Kada drug Đilas kaže da nešto može, onda može, kad drug Đilas kaže da ne može, ne smemo da ga spomenemo.

Malo im je to što na 24 sata prave emisije o tome kako je Skupština ovakva i onakva, nego će sad oni da nama urede šta mi i kako treba da govorimo u ovoj Skupštini. Naše govore i našu politiku će ocenjivati narod, baš kao i njihovu, i u tom smislu mogu da budu potpuno relaksirani, narod će reći šta misle i o njima, i o nama. Oni su ti koji su uveli u politiku stvari koje su se u ovoj Skupštini nikada nisu se dešavale, oni su ti koji su uveli u politiku napade na decu, oni su ti koji su uveli u politiku pretnje nasiljem.

Zamislite da je neki poslanik SNS rekao jurićemo vas po ulicama, kao što je rekao Jovo Bakić. Mislim, dobro, ja ne znam šta bi Jovo Bakić radio i da nekoga stigne, ali, u svakom slučaju, to jeste pretnja, ili plutaćete Savom i Dunavom. Zamislite da sada neko kaže obraćajući se opoziciji i obraćajući se njima, plutaćete Savom i Dunavom. To su njihove reči upućene nama.

Svakoga dana svako od nas dobija more pretnje i evo, meni juče neki idiot šalje, kaže – ti nećeš pobeći. Prijatelju, evo sada da ti se obratim, ja neću bežati nigde, a ti probaj da dođeš do mene, pokušaj da uradiš to što si naumio, samo te molim da pokušaš da uspeš iz prve, jer ako ne uspeš iz prve, ja ti u koži ne bi bio i nadam se da smo se razumeli.

Dakle, to su otprilike stvari koje su oni uveli u politički život Srbije, ali su tu da nam kažu kako parlament treba da izgleda, a vi ste pokazali prošlog puta kako doživljavate i parlament i parlamentarizam i borbu za svoje ideje ako ih uopšte imate i za bilo šta drugo. Jedino što su uradili konstantno i jedina što im je bila tema jeste kako zaštititi biznise svojih tajkuna u politici ili van nje i to je bilo jedino čime su se zanimali.

Prema tome, ovaj kodeks će u velikoj meri neke stvari rešiti, ono ne može da reši nešto što je duh vremena u kome živimo, a to je ta rijaliti politika. Neke stvari će možda biti svedene na nižu meru, neke stvari će biti podnošljivije, ali rijaliti politiku unošenje kamena i slične gluposti, realno teško da će da idu, iz prostog razloga što je to posledica vremena u kome živimo, a onda, malo nam je bilo naših tih, pa još Boško Obradović dovede Pernara u Skupštinu, malo nam je naših budala, nego da uvozimo budale iz Hrvatske, da dodatno začine politički život.

To je zaista nešto što je u čitavom regionu postala slika, dakle, i u parlamentu u Hrvatskoj, parlamentu Crne gore, parlamentu Republike Srpske, dakle, svugde se pojavljuju ti rijaliti političari koji se po ceo dan snimaju. Uvek je okrenut telefon i po ceo dan prenose ono što rade. To je nešto sa čim ćemo imati problem u narednom periodu, ali to nije predmet interesovanja kodeksa, niti to kodeks može da popravi. To je ono što mi je žao, ali to će vas čekati neke buduće generacije, u nekoj većoj meri, mi smo već polako u poziciji neki politički dinosaurusa koji će lagano na zasluženi odmor i u rashod, ali kako ćete vi mlađi sa time da se izborite ne znam.

Ono što ipak morate da znate i ono što je poruka svima koji prate ovu sednicu, nikada SNS nećete zabraniti da govori, nikada poslanicima SNS nećete zabraniti da se bore za politiku u koju veruju, nikada poslanicima SNS nećete zabraniti da brane i pokazuju poštovanje prema Aleksandru Vučiću kao predsedniku države i predsedniku stranke, nikada nećete dovesti dotle da pred gorima od nas saginjemo glavu i gledamo u pod i nikada nećemo prihvatiti da nam vi koji ste odavde izbacivali ljude, da vi koji ste otimali mandate, da vi koji ste branili tajkune, koji ste koristili skupštinu da donosite tajkunima zakone, da mogu legalno da pljačkaju ovu zemlju, držite lekcije. Te lekcije nas ne zanimaju, držite ih sebi.

Hvala vam.

Hvala predsedniče.

Poštovane koleginice i kolege poslanici, poštovani građani, moje pitanje danas će biti postavljeno ponovo istražnim organima države Srbije i policiji i tužilaštvu, ali i BIA i odnosi se na jednu temu koja nije toliko bila prisutna u javnosti, a mislim da je veoma važna, jer je direktno nanela štetu građanima Srbije, ali i kompaniji o kojoj se radi.

Naime, radi se o višegodišnjoj, a može se reći čak i višedecenijski smišljenoj, organizovanoj, planiranoj pljački „Telekoma Srbija“. Dakle, u ovom pitanju imamo tri važne tačke koje su se dešavale u ovom procesu.

Prva tačka je suštinsko uništavanje „Telekoma“ kroz loše upravljanje, ako se to može nazvati lošim upravljanjem.

Kao primer daću nekoliko podataka. „Telekom“ je svoju infrastrukturu za bagatelu prepuštao svojoj konkurenciji i sada se postavlja jedno logičko pitanje – zašto neko to radi? Zašto nešto što je vaše komparativna prednost vi za bagatelu prepustite direktno konkurentu?

U periodu od, recimo, 2006, 2007, 2008, 2009. godine, znači u tih nekoliko godina, kada su se na tržištu operatora kablovskih televizija dešavala ozbiljna previranja, ozbiljne promene „Telekom“ je spavao. Dok je SBB kupovao male operatere, „Telekom“ nije radio ništa. Posledica toga bila je ta što je SBB, kao direktni konkurent narastao na 54% tržišta.

Najgora situacija pljačke „Telekoma“ vidljiva je kroz pitanje interneta. Godine 2012. „Telekom“ je imao 331 hiljadu korisnika interneta više od SBB, već 2018. godine zato što „Telekom“ nije radio ništa, SBB da pretiče u broju korisnika interneta.

Sada se postavlja pitanje – zašto je to tako? Zato što je postojala politička i zato što je postojala menadžerska organizacija, organizovana grupa koja je uticala na to da se „Telekom“ ovako ponaša, da se „Telekomu“ u trci sa konkurencijom vežu i ruke i noge, da bi konkurencija rasla, „Telekom“ stagnirao i propadao i to se sve dešava do 2018.godine kada „Telekom“ konačno počinje da se ponaša normalno, počinje da se ponaša kako se ponaša ozbiljna kompanija, kupuje određene operatore, proširuje broj korisnika, ali tada u tom trenutku se dešava treći važan momenat, a to je da SBB formira svoje političko krilo.

Mi danas svedočimo o tome da političko krilo SBB na dnevnom nivou pokušava da ruši „Telekom“, pokušava da „Telekomu“ ospori pravo da se takmiči na tržištu, pokušava da „Telekomu“ ospori pravo da raste i razvija se, pokušava da uradi ono što su shvatili da moraju da urade. Da bi zaustavili rast „Telekoma“, da bi nastavili rad kompanije SBB, oni moraju da preuzmu političke poluge u ovoj zemlji da bi sprečili i zamenili strategiju razvoja „Telekoma“ razvojem privatne kompanija, tako što će menadžment „Telekoma“ raditi za privatnu kompaniju, a ne za sam „Telekom“.

Zato želim da pitam – ko su ti ljudi u „Telekomu“ koji su radili za SBB? Ko su ti ljudi koji su bili plaćeni od SBB da ne radi za kompaniju u kojoj vrše funkcije, nego za protivničku, odnosno konkurentsku kompaniju? Ko su ti ljudi koji su omogućili SBB da od 2012. do 2018. godine tri puta uveća vrednost kompanije, a u periodu od 2007. do 2018. godine za devet puta, ne za 9%, nego za devet puta uveća vrednost kompanije? Ko su ti ljudi koji su omogućili da SBB dođe na 2,6 milijardi evra vrednosti, a da „Telekom“ nije mogao da bude prodat ni za milijardu? Ko su ti ljudi koji su na taj način, građani Srbije, iz vašeg džepa izbijali pare, jer vi dobijate dividende od „Telekoma“? Ko su ti koji su iz budžeta države Srbije izbijali pare? Za ovu pljačku neko mora da odgovara. Ovo pitanje mora da se raspravi i želim odgovore na ova pitanja. Hvala vam.

Hvala predsedavajuća.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege i koleginice poslanici, poštovani ministre Vulin, mislim da je dobro i da je važno što ćemo danas da govorimo, a sutra da glasamo o ovom sporazumu koji predstavlja sprovođenje nečega što smo nazvali ili što je predsednik nazvao Mini Šengen. Važno je zato što ovih dana svedočimo interesantnim događajima koji nikako nemaju za cilj ono što je ideja Mini Šengena. Nemaju za cilj saradnju, nemaju za cilj razvoj ovog dela Evrope, nego imaju neke druge ciljeve i neke druge ideje koje žele da sprovedu pa upravo u tom kontekstu kao što one aveti i strašila izađu na pun mesec tako i na godišnjicu Dejtona svake godine, izađu neke aveti i strašila, da nas podsete da gubimo vreme, da se bavimo glupostima, da podižemo decu, pravimo fabrike, gradimo puteve, a možemo tako lepo da se ubijamo međusobno, da pravimo reke krvi, a oni sa strane lepo u tome da uživaju, da to gledaju, da posreduju i na tome da uzimaju debele plate. Otuda ideja da se dokument na kome danas stoji BiH 25 godina mira u BiH, kakvog takvog, nesavršenog, da li su svi zadovoljni, niko nije zadovoljan, ali mira, raspakuje, jer valja kada izmaknete nekome temelj on će ostati da visi u vazduhu, da lebdi u vazduhu i tako će da funkcioniše.

Ako sklonite dokument koji je doneo mir, dobićete ono što je pre mira postojalo. Kome je to u interesu? U interesu je svima onima kojima nije u interesu Mali Šengen. U interesu je svima onima kojima sve zajedno i Bošnjake i Srbe i Hrvate i Albance doživljavaju kao neka divlja plemena koja će da posmatraju kao u eksperimentu uživo šta jedni drugima rade, dok će oni da idu dalje, dok će oni da žive dobro. Dok majka Bošnjaka, majka Hrvata, majka Srbina ili majka Albanca, koji je nastradao u toj njihovoj igrici, kuka i nariče, njihove majke će mirno da čekaju svoje sinove, da ih mirno podižu, da uživaju u svojim potomcima, unucima itd.

Ništa se nije promenilo, dame i gospodo, od one čuvene Bizmarkove rečenice da ne vredi ceo Balkan koliko kosti jednog pomeranskog vojnika. Tako nas sve zajedno doživljavaju. Sad je ključno pitanje, za sve nas, posebno za mlađe generacije, da li ćemo i dalje da budemo budale koje stalno spotiču o isti kamen, ili ćemo konačno da izvučemo pouke iz svoje bolne i krvave prošlosti, da prestanemo sa onim što nas je zaustavilo i što je pretvorilo ovaj deo Evrope u crnu rupu sveta, dok oni pričaju o tome da će da prave, i prave, mostove pod morem, prave saobraćajnice nad zemljom, raspravljaju o tome gde će ko da kupi plac na Marsu, nas će da guraju da se hvatamo za vratove i da nikad ne stignemo razvoj koji oni imaju, jer to nije namenjeno nama. To je namenjeno njima.

Mi to želimo da promenimo. Mi želimo da promenimo suštinu i ono što je od ovog dela Evrope stvaralo poprište za krvave sukobe, koje su drugi, našom glupošću, potpirivali i smirivali, u skladu sa svojim interesima. Zato nijedno rešenje koje oni nude nije konačno rešenje. Evo, nađite jedno, u kome su oni posredovali, i koje je trajno. Ne postoji, jer ako rešenje nije konačno ono će vrlo lako, po vašoj potrebi da podignete temperaturu, ili da je spustite kad kažete – e, dosta ste se sad ubijali, sada ćete malo da budete mirni. Da li nam to treba, i u narednim godinama i u narednim vekovima? Naravno da ne treba.

Otuda ovaj Mini Šengen, kao protivteža i kao suprotna ideja onima koji su, evo sad vidim, potpisali neki apel da se raspakuje Dejton, isti oni koji su najgrublje lagali i optuživali Srbiju u onom Apelu 88, da se Srbija meša u unutrašnje stvari Crne Gore, sada potpisuju novi apel, kojim se oni direktno mešaju u unutrašnje stvari suverene BiH. Lepo su smislili da tamo ruše ono na čemu, kao što rekoh, ta današnja BiH stoji, s tim da, što bi rekli, da se ne lažemo, kraj je godine, prave se budžeti za sledeću godinu, idu grantovi, nije ovo apel, ovo je lista aktivista NVO, koja šalje poruku onima koji pišu te budžet i grantove računajte na nas. To je njihova poruka za jednu malu ropsku porciju čvaraka koju će da lapću u narednoj godini. Oni će da pljunu po svojoj zemlji, da je optuže za šta hoćete, šta poručite, to dobije, i to tako ide.

U svakom slučaju, ovo nije ideja kako je neki u svojim ludačkim napadima nazivaju ni velike Srbije, ni velike Albanije. Ovo je velika ideja koju mali mozgovi ne mogu da prihvate i da shvate. Uzgred, kada smo već kod te veliko srpske ideje, jel čuo neko skoro da postoji neka malosrpska ideja ili dovoljno srpska ideja? Pa, ne postoji ni malosrpska, ni dovoljno srpska iz prostog razloga što oni doživljavaju dovoljnim ili adekvatnim, nije srpsko uopšte i ne zastupa interese Srbije uopšte. Zato će napasti sve ono što predstavlja interes države Srbije, a posebno samu ideju da država Srbija uopšte ima bilo kakav interes, jer se sve može dozvoliti Srbiji, osim da ima svoj interes i da se za taj interes bori.

Isti ovi koji svaku ideju koja ide sa tim da zadovolji neki interes Srbije, nazivaju velikosrpskom, koji kukaju kada Vojska Srbije kupi par čizama, a ne nešto više od toga i od toga prave i predstavljaju kao najveći dokaz nove velikosrpske hegemonije u regionu, ćute kada, evo sada pre neki dan se objavi vest da je Hrvatska nabavila 76 borbenih vozila „Bredli“ sa velikom količinom raketa „Tov“, čini mi se da se tako čita. Nije im interesantno ni to što su ta oklopna vozila stacionirana kako kažu, za gardijsku oklopnu mehanizovanu brigadu razmeštena u Slavoniji. Jedino što ne kažu da je to u Vinkovcima, bar koliko sam ja uspeo da pronađem, što će dalje reći na samo sat i nešto do granice sa Srbijom. Ali, to ne predstavlja problem, samo par čizama za srpskog vojnika je mnogo veliki problem i ovo nije velikohrvatska politika itd.

Dakle, govorim samo o tom licemerju. Apsolutno me ne interesuje šta Hrvatska radi. To je njihova stvar, ja sam uveren da je Vojska Srbije spremna i sposobna da očuva vojnu neutralnost Srbije, njene granice i državne interese.

Ono što hoću da kažem je da mi danas kada govorimo o ovome i sutra kada za ovo budemo glasali, podržavamo ono o čemu je govorio ministar Vulin, a što je rekao predsednik Vučić septembra prošle godine u UN, a to je, dozvoliću sebi tako da kažem, u dosta velikom broju važnih govora predsednika možda i najjača i najhrabrija izjava, jer ko god je rekao Balkan balkanskim narodima, kasnije zbog te izjave je bio lomljen, tretiran na jedan način koji je kako i na koji način da se taj čovek izmesti iz politike, jer ne može kao što rekoh, Balkan balkanskim narodima.

Dakle, mi učešćem u ovoj raspravi, glasanjem za ovaj dokument zapravo šaljemo poruku regionu, Evropi, svetu, šta je zapravo politika Srbije. Prestanite da nam očitavate i da nam govorite šta je naša politika. Ovo vam je naša politika, saradnja, slobodan protok ljudi, roba i kapitala. Šta je tu problematično, šta je tu sporno, kome to ne odgovara? Onima koji žele da večno budemo zaostali, onima koji žele da živimo kao u „Travničkoj hronici“, zauvek zavađena plemena koja se raduju strancima, pa će jedni da se raduju jednim strancima, drugi će da se raduju drugim strancima. Ti stranci će međusobno da razgovaraju i da se dogovaraju iako se i oni međusobno ne razumeju, a mi ćemo međusobno da se hvatamo za vrat.

Mi želimo tome da stavimo tačku. Ovo je put u tom pravcu. Želim da kažem da sam posebno ponosan što ću biti u prilici da podržim dokument koji ide u pravcu apsolutne promene politike u ovom delu Evrope i sveta. Da li ćemo u tome uspeti svi zajedno, da li će u tome predsednik Vučić uspeti, iskreno, videćemo. Velike će biti prepreke i moćni će biti protivnici, jer se ovo kosi sa onim što je namenjeno ovom delu sveta i narodima koji ovde žive u proteklih iks vekova.

Teško će biti to promeniti, na nama je da se trudimo. Ovo će biti naš doprinos i biću posebno srećan, a nadam se i vi drage kolege, što ćemo u tome učestvovati. Hvala.

Hvala lepo, gospodine Orliću.

Već u uvodu ovog izveštaja negde na 11 strani, izveštaja Agencije za borbu protiv korupcije, odnosno sada Agencije za sprečavanje korupcije, mada je meni ovaj prvi naziv prihvatljiviji, lepši, protiv korupcije se treba boriti, jer je to pošast koja razbija svako društvo.

Dakle, u tom izveštaju se Agencija na neki način, ajde, ne mogu da kažem zahvaljuje, ali u svakom slučaju ukazuje da je država Srbija imala razumevanje za ono što su zahtevi Agencije i dozvolila zapošljavanje dodatnih ljudi. To pokazuje odnos države prema ovoj agenciji. Pokazuje da država Srbija ima ozbiljnu nameru, da ova vlast ima ozbiljnu nameru da se suprotstavi korupciji, suzbije je koliko je god to moguće i svede na najnižu moguću meru. Kao najbolji dokaz za to govori činjenica da nijedan osumnjičeni za korupcije u ime SNS, dakle, predstavnik SNS nije zaštićen i nije mu gledano kroz prste.

To je drastična promena u odnosu na neki period koji je bio pre nas. Ja znam da postoje ljudi koji se mnogo nerviraju kad kažu šta je bilo u prethodnom periodu, ali je to neophodno da bi se pokazala razlika, jer ako ne uporedite sa nečim ono što se dešava sad, neko bi pomislio da je to normalno da jedna vlast kada neki njih funkcioner na nekom nivou prekrši zakon ne reaguje, a u smislu da ga zaštiti i tako dalje ali to nije bilo normalno koliko juče. Ne da nije bilo normalno da su dozvoljavali da se njihovi funkcioneri krivično gone ili na drugi način sankcionišu nego su omogućavali svojim funkcionerima da postaju ne bogati, jer ovo što danas slušamo i o čemu govore moje kolege, a tiče se gospodina Dragana Đilasa, to nije bogatstvo, to je nešto što normalan čovek ne može da pojmi. Normalan čovek ne može da pojmi, prosečan građanin Srbije ne može da pojmi šta je to 619 miliona evra. Put od Kikinde do Sombora, od Nakova do Bačkog Brega košta oko 700 miliona, sa četiri trake, brza saobraćajnica, najmodernije izgrađena, košta onoliko koliko je Dragan Đilas, odnosno koliko su firme Dragana Đilasa prihodovale, što bi rekao kolega Atlagić – gle čuda, u vreme kada je gospodin Đilas obavljao političke funkcije.

Sada ja pitam i predstavnike agencije, pitam i nas i pitamo se svi, da li je to gospodin Đilas išao ispred vremena pa se bavio lobiranjem i kad nije bilo zakona. Pa, je Dragan Đilas političar lobirao za Dragana Đilasa privrednika, pa mu izlobirao 619 miliona evra. Da li je pronašao čarobnu lampu, pa mu je to neki duh donosio te pare ili je našao nekog vrlo darežljivog čoveka koji je to radio umesto njega. Odgovor je da je radio sam sa sobom, a onda se verovatno zbunio, delovalo mu je šizofreno ili šta već, pa je onda uključio i brata Gojka, ipak ovako u dvoje je lakše.

Neko je rekao ovde kod sankcionisanja funkcionera da treba da postoji namera, insistiram na toj reči, namera da se prikrije imovina. Vrlo često su kolege poslanici, neki drugi funkcioneri na lokalnom, pokrajinskom nivou sankcionisani prekršajno, ne zato što su imali nameru da prikriju svoju imovinu, nego zato što su zakasnili u dostavljanju izveštaja na koji su bili obavezni. Rokovi su jasni, nije ništa sporno, ali ako vas zanima šta je namera da prikrijete imovinu, onda poslušate ovo o čemu su govorile kolege Bakarec i Božić.

Kada osnujete firmu u Delaveru, kada osnujete firmu u Crnoj Gori, kada te firme osnivate po onom principu, kao Marko Bulat da ga je instruisao – prijatelji, braćo, kumovi, otprilike to su vlasnici firmi, a sve firme rade za njega, za Dragana Đilasa i ništa se na njega ne vodi i ništa on nema, a ima sve, a onda prijavi imovinu od 25 miliona evra, sam. To nisam rekao ja, to nije rekao Aleksandar Martinović, to nije rekao Aleksandar Vučić, to je rekao sam Dragan Đilas za sebe.

Onda postavljam pitanje, kako mi možemo da stavljamo u istu ravan onoga ko je dan ili dva kasnio sa prijavom i onog ko je sakrio 25 miliona evra imovine. To ne može biti isto, nikako.

Postoji i dalje ona igra, danas sam našao neku sliku na internetu, kad sam ja bio dete imao sam taj primerak igre „Monopol“, zvao se „Beogradski monopol“, pa su bile Terazije, Knez Mihajlova, e, sada je u tom monopolu bila glavna ideja da sagradite neku kuću, steknete nekretninu, pa kad onaj drugi stane na tu nekretninu, on plati nešto. Danas taj monopol kompletno drže braća Đilas. Na svakom tom polju oni imaju po neku nekretninu. Tako izgleda „Beogradski monopol“ danas. Ali, toga nema u izveštajima Agencije, toga nema u registrima Agencije.

Vi ćete reći, naravno, i tu ste potpuno u pravu, mi ne možemo da vršimo istrage. Ja se samo pitam ko će konačno da počne da vrši istragu u ovoj zemlji i hoće li neko najzad da odgovara za to što je 619 miliona evra para narodnih uzeo i strpao u svoj džep?

Kažu, kada su ovi spotovi, a ovo me jako zanima kako će biti predstavljeno u sledećem izveštaju Agencije, ovo je sada vrlo važno, desilo se ove godine, u izbornoj kampanji, to vam jeste u delokrugu poslova, to vam jeste nešto za šta ste nadležni i ja vas molim da na to obratite pažnju, a mene zanima kako će izgledati u sledećem izveštaju, već se radujem, ukoliko, naravno, ovaj saziv bude analizirao i raspravljao o vašem izveštaju, ili neki drugi, da vidim kako će to izgleda.

Kaže koleginica da se ova novinarka branila time – niko drugi nije hteo spotove, pa je uzeo baš Đilas. Verovatno niko drugi nije hteo ni stanove, pa uzeo Gojko Đilas. Šta ćete, kad čovek ima sreće u životu, svašta ga hoće.

Postoji još jedna stvar koja se desila prošle godine, takođe nije u izveštaju, i opet ćete reći – mi to ne možemo da istražimo – meni je jako interesantno, zato što može da govori o nekoliko stvari. Može da govori o nezakonitom lobiranju, može da govori o korupciji, može da govori o svemu. U poslednja tri meseca 2019. godine srpska namenska industrija je izgubila 30 miliona dolara. Imala je zaključene ugovore sa Saudijskom Arabijom. Od tih ugovora nije bilo ništa. Poslove srpske namenske industrije preuzele su tri bugarske kompanije, zovu se VMZ, „Arsenal“ i „Dunarit“. Mene sad zanima, ako neko vodi kampanju mesecima, besomučnu, zasnovanu na lažima, protiv srpske namenske industrije i ako rezultat tog delovanja bude gubitak za tu namensku industriju od 30 miliona dolara i korist za neku drugu namensku industriju od 30 miliona dolara, ima li tu elemenata za bilo šta? Ili ćemo morati čekati da i neko drugi ne prijavi svoju imovinu, pa ćemo onda reći – e, sad, vidite, ovaj stan je sumnjiv, pa ćemo sad da vidimo šta je.

Dakle, ključno pitanje koje su postavljali stari Rimljani koji su udarili temelj današnjeg evropskog kontinentalnog prava, nisu bili vrsni stručnjaci u krivičnom pravu, više su u građanskom pravu postavili faktički sve ono što su današnji pravni instituti, ali su u krivičnom pravu govorili da treba postavljati jedno pitanje, a to je – kvi bono, odnosno - kome korist?

Da li je ovo direktan rad nekih ljudi u srpskoj politici, Marinike Tepić, Dragana Đilasa ili koga već za neke strane kompanije? Da li je to koruptivni posao političara? Da li je to nezakonito lobiranje, gde ste vi time što ste bukvalno bacili sva moguća svetla i drvljem i kamenjem napali sopstvenu namensku industriju i time omogućili stranoj namenskoj industriji da ostvari prihod od 30 miliona dolara, da li ste time izvršili bilo kakve kršenje zakona u Srbiji?

Naravno, to su pitanja koja, nažalost, ostaju bez odgovora, kao što ostaju i pitanja bez odgovora kako u zemlji Srbiji uopšte, odakle pravo nekome ko osnuje na desetine, na stotine firmi i kompanija čiji je formalni ili neformalni vlasnik, da bi izbegao plaćanje poreza državi Srbiji, ima pravo da se uopšte bavi nekim javnim poslom u državi Srbiji? I još da prebacuje na dnevnom nivou šta se sve nije uradilo! Pa, plati porez, majstore, pa će se uraditi! Od poreza se puni budžet.

Da zaključim. Dakle, ono što piše u izveštaju je vrlo zanimljivo, ali je meni mnogo zanimljivije sve ono što ne piše u izveštaju. Ja se nadam da ćete u narednom periodu naći načina, na kraju krajeva i lobiranjem, zašto da ne, za promene zakona koje definišu vaše funkcionisanje i rad, da se zaista napravi jedna ozbiljna institucija koja će moći da radi, ne kažem da je ova neozbiljna, samo kažem sa širim opsegom delatnosti, i neke istražne radnje i koja će moći na osnovu onoga što svi vidimo svojim okom da reaguje. Da ne dođemo u situaciju da i danas, mi živimo ono što je bila sprdnja u filmovima „Tesna koža“ itd. Mi to živimo. Rečenicu Srećka Šojića – Mućkao sam, al u skladu s propisi, Dragan Đilas je sproveo u život. To mi gledamo svaki dan. Građanima Srbije je od toga muka.

Apelacioni sud svaku bitangu koju tamo dovedu oslobodi, pravosnažno. Svaka lopuža u ovoj zemlji ima papir da je nevin ko dečija suza. Građani Srbije to više ne mogu da trpe, jer znaju kakve su ništarije postali milioneri i znaju kad su postali milioneri – u ono vreme kad su oni siromašili, u ono vreme kad su njihove firme zatvarane. I čekaju odgovor na to! Čekaju dan kada će konačno imati priliku da vide da odgovaraju oni koji su mu uništili i prošlost i budućnost. Ja se nadam i uveren sam da će taj dan doći.

Na samom kraju, što se tiče sadašnjih funkcionera, da budem i tu potpuno jasan, apsolutno podržavam najoštrije mere protiv svakog člana i funkcionera i SNS i svih koalicionih partnera koji prekrše zakon. Nema veće bitange od onog ko se sakrio iza Aleksandra Vučića i dok Vučić radi za Srbiju on radi za sebe. Prema takvima budite najoštriji. Hvala vam.

Gospodin Milićević je naveo neke stvari koje bi mogle da posluže kao šlagvort za ono što ja želim da pitam i Državno tužilaštvo i Ministarstvo unutrašnjih poslova, ali i sve državne organe.

Ne bih se saglasio sa tim da je ovo samo kampanja isfrustriranih ljudi. Ovo najbolje pokazuje koliko smo se na tu kampanju navikli i koliko više nikome nije stalo do toga šta ko govori o porodici predsednika Republike. Ovo najbolje pokazuje da nam je to postalo normalno, da nam je to postalo svakodnevno.

Zašto mislim da nije ovo pitanje samo isfrustriranih političara, kao što je rekao kolega Milićević? Zato što smo, i Aleksandar Martinović mi je svedok, zvao sam ga u subotu, pre pet dana, da ga zamolim da postavim ovo pitanje, dakle pre pet dana je plaćeni ubica, Čaba Der čini mi se da se zove, rekao istražnim organima Mađarske da je od dva kriminalna klana dobio ponudu da izvrši atentat na predsednika Vučića. Ta vest je prošla potpuno ispod radara, potpuno neopaženo, potpuno bez komentara.

Nema, drage kolege, političkog ubistva bez političke pozadine. Nema atentata na predsednika države bez političke pozadine. Danas ja pitam i sebe i vas i javnost u Srbiji da li slučajno, gospodine Milićeviću, svedočimo ovim kampanjama napada na predsednika Vučića?

Ne želim da optužujem nikoga, ne želim da ukazujem prstom ni na koga, ali ne mogu da se otmem utisku da ni malo slučajno nije da je na naslovnoj strani jednog nedeljnika, otprilike prošle godine u ovo doba, snajper uperen u glavu Aleksandra Vučića. Da ni malo slučajno nije od onog njihovog najduhovitijeg, kako ga oni nazivaju, a u stvari nije duhovit, nego je smešan i tužan i jadan, karikaturiste 10, 15, 20 meta po telu Aleksandra Vučića. Da nisu slučajni napadi na društvenim mrežama na Aleksandra Vučića i njegovu porodicu od ljudi koje nazivamo „taj neki ludak, taj je za lečenje“. Ne, nije za lečenje. Ludak nema odgovornost, zato ga i nazivaju ludakom.

Kako to da sa lažnih naloga svi pišu isto i svi traže smrt Aleksandra Vučića i članova njegove porodice? Onda dolazimo do ovoga što ste rekli da se desilo juče, a desilo se i prekjuče. Desilo se i dva dana pre toga i dešava se svaki dan.

Šta je u pitanju? Po mom najdubljem uverenju pripremanje javnosti na ono što je trebalo da uradi Čaba Der ili će uraditi neki drugi Čaba Der.

To što je Aleksandar Vučić stao na žulj kriminalcima i objavio im rat. To je jedan deo priče. Ali, ti kriminalci uvek za svoje delovanje traže političku podršku. Meni se čini da im se politička podrška sama nudi, da neki ljudi sami izlaze u susret onome što oni žele da ostvare i stvaraju atmosferu time što crtaju metu na licu Aleksandra Vučića, na glavama njegove dece. Stvaraju atmosferu da sutra ako bi se tako nešto desilo svi slegnu ramenima i kažu – pa dobro, to je očekivano.

Zato ja pitam, misli li ko konačno da reaguje? Ja zato pitam šta još treba da se desi i da li treba da se desi nešto da bismo onda post festum reagovali ili ćemo probati da uradimo nešto da sprečimo ono što jedni priželjkuju, a drugi, čini se, žele da izvrše? Ili i jedni i drugi žele isto, kako vam volja?

Pet dana je prošlo od toga. Pet dana smo ovde slušali o ceni tovne teladi, pet dana smo slušali o tome gde i na kojoj televiziji je bio Predrag Kon, slušali smo razne govore i evo za pet dana niko Čabu Dera u ovom domu spomenuo nije do sada, čoveka koji je priznao da mu je nuđen novac da ubije Aleksandra Vučića.

Draga moja gospodo i dame, ovo je vreme da se svi mi zapitamo dokle je ova atmosfera došla kada nam ovakve stvari deluju tako da na njih nešto ne treba posebno ni reagovati. Hvala.

Hvala lepo.

Poštovana kandidatkinjo za Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti, prva rečenica mi se odnosi na javnost, pa sam prebacio na nešto drugo, a tiče se ideje da se ospori, kao što je osporen, pokušan u stvari da se ospori legitimitet ove Skupštine, Vlade koja je proistekla iz ove Skupštine, tako je pokušano i da se osporava legitimitet izbora gospođe Janković time što je izmišljeno da je zakazana neka tajna sednica, a zatim i da je održana tajna sednica na kojoj je bilo šest kamera.

Dakle, na tajnoj sednici bilo je šest kamera, bila je prisutna i javnost, bili prisutni i poslanici. Tako da, ja samo mogu da se pitam – kako bi izgledala javna sednica, ako je ovo bila tajna, jel?

To je jedan plus, gospođo Janković, koji imate bar kod mene kao poslanika i funkcionera SNS, jer taj napad koji ste doživeli od jednog dela političke scene govori o tome da im vaš izbor iz nekog razloga ne odgovara. Šta je to neću da ulazim, ali što se mene tiče sve što oni tako žestoko napadnu verovatno je dobro za državu Srbiju. Jer, ono što su oni radili kada su imali prilike da odlučuju i o kadrovskim i o suštinskim pitanjima nije bilo dobro za državu Srbiju i prosto ne verujem da se nešto promenilo u međuvremenu, pa da su postali svesni i postali dovoljno odgovorni i sposobni da donesu bilo kakvu dobru odluku.

Što se tiče rada u narednom periodu, Poverenice za zaštitu ravnopravnosti, moram da kažem nekoliko stvari. Vas čekaju ozbiljna iskušenja.

Mi smo ovde slušali o tome da su unapređena prava žena, ja se tome kao otac dve devojčice veoma radujem. Želim da posebno, znate i sami kakve očevi imaju odnose sa svojim ćerkama i kako ih doživljavaju i sve je malo kada su ženska deca u pitanju i kada je njihov muški roditelj u pitanju, kako kažu da će se ubuduće otac zvati, dakle, drago mi je zbog toga.

Međutim, mi ovde svedočimo nečemu drugom, a to je da se u našem društvu diskriminacija dešava na više nivoa i da nema reakcija toliko koliko bi, po mom najdubljem uverenju, trebalo.

Dakle, moje pitanje, pre svega vama, je pitanje hrabrosti i vaše odlučnosti da se upustite u ono što vas čeka u narednom periodu. Da li imate hrabrosti da kažete da je brat Aleksandra Vučića diskriminisan samo zato što je brat Aleksandra Vučića, da mu se pripisuje ono što nema, jer čovek živi u stanu na Novom Beogradu za koji otplaćuje kredit, i to od onih čiji stanove sad kad bih trebao da nabrajam verovatno bih potrošio vreme poslaničke grupe?

Dakle, mi ne znamo za brata Dragana Đilasa, evo, do danas. Mi ne znamo da Gojko Đilas ima nekretnine u hektarima u centru Beograda. Mi ne znamo ništa o tome, ali zato znamo za sve napade i optužbe, lažne optužbe za čoveka koga sam upoznao pre pet godina i koji je sušta suprotnost svemu onome kako ga predstavljaju. Sušta suprotnost, sve suprotno.

Dakle, imate li hrabrosti da u to uđete ili ne? To je jako važno pitanje.

Veliki broj ljudi koji obavljaju funkcije nezavisnih tela ili inokosnih organa, dakle ne mora biti kolegijalan, ne žele da se zameraju, ne žele da prolaze kroz toplog zeca na društvenim mrežama, na Tviteru, u njihovim medijima, da budu predmet sprdnje, da budu predmet napada, omalovažavanja itd, klone se toga. Moje pitanje je – da li ćete se boriti za tu ravnopravnost?

Dakle, ja ne želim da mi dođemo u situaciju u srpskom parlamentu u koju smo došli u nekim drugim oblastima života, recimo fudbalu, pa nam kažu – ovo prvenstvo je regularnije od prethodnog. Prvenstvo može da bude regularno ili neregularno, ne može biti regularnije, jer ako je regularnije od prethodnog, a ono bilo neregularno, znači i ovo je neregularno. Da li je tako?

Dakle, ravnopravnost ili postoji ili ne postoji. Ili smo ravnopravni ili nismo ravnopravni.

Ja vas sada pitam – hoćemo li se boriti? Pri tom, ne tražim od vas da vi branite politiku ili predsednika Republike zato što podržavate njegovu politiku. Da li njegovu politiku podržavate ili ne, to me apsolutno ne zanima. To nije stvar o kojoj vi treba da se izjašnjavate i ne interesuje me, nego da li branite princip.

Da li ćete na isti način da reagujete kada je u pitanju on, kada je u pitanju njegova porodica, kada je u pitanju pravo svakog člana SNS, koji su takođe provlačeni kroz blato gde god mogu da ih provuku, kao što se štite deca nekih drugih ljudi?

Treba da budu štićena deca i svako dete mora da se zaštiti, ali ne mogu deca Aleksandra Vučića da budu jedina deca bez zaštite u ovoj zemlji, jedina deca iza kojih niko neće da stane, jedina deca koja su osuđena na to da nemaju detinjstvo zato što su deca Aleksandra Vučića i zato što je prema njima apsolutno sve dozvoljeno.

Kada smo kod ljudskih prava - važe li ta ljudska prava za sve podjednako? Imamo li mi svi jednaka ljudska prava ili nemamo? Ako ih imamo, dajte onda da zaštitite i naša ljudska prava. Ne interesuje me ta priča - vlast ima odgovornost, ali valjda ima odgovornost i onaj sa druge strane.

Sa druge strane želim da znam i da mi se kaže koga je to i gde je to krenula hajka sa ove strane, ako ćemo već o tome da pričamo i o tim kategorijama, mada je to po malo infantilno.

Dakle, ne sme se ćutati na takve stvari. Ćutanje nije odraz neutralnosti u ovoj situaciji. Ćutanje je odraz usaglašavanja sa postojećim stanjem. Zato vas pitam - da li ste spremni da braneći princip, da braneći ravnopravnost preživite sve ono što su neke vaše kolege iz nekih drugih oblasti državne uprave preživljavali?

Mi sa druge strane ne možemo a da ne primetimo sve ovo o čemu smo govorili. Neko će možda reći evo opet govore o nečemu što nije tema ili jeste tema ili nije baš striktno vezano za nadležnost Poverenice ili ovako ili onako. Vi morate da razumete da sve nas na ovoj strani boli to što sa jedne strane cela država plače, kuka, ima razumevanja za sve ono što oni kaže da ih je mnogo povredilo ili uvredilo. Juče sam čitao i nisam mogao da verujem svojim očima da se Junajted grupa, zamislite, obratila EU - kaže oni su ovde ugroženi. Oni su ovde ugroženi? Oni koji funkcionišu i rade ne poštujući ni jedan jedini zakon ove zemlje? Na kraju krajeva, ne znam šta se žale EU, nek se žale Luksenburgu, odande su, pa ih nek ih zaštiti matična zemlja, sedišta firme i kompanije.

Dakle, na te njihove naučene po raznim seminarima reakcije gde odmah od sebe prave žrtvu, šta god bilo u pitanju, i kad nisu žrtva, na šta svi reaguju, prećutkuje se ono što doživljavaju pravu žrtvu, a prava žrtva jeste, i ono o čemu smo govorili ovih dana i danas, porodica Aleksandra Vučića. Gospođo Janković, nabrojana su poimenice deca predsednika Republike, poimenice roditelji predsednika Republike. I da nije predsednik Republike, to je nedopustivo.

Dakle, ako smo ravnopravni, dajte da budemo apsolutno ravnopravni, a ne da su jedni ravnopravniji od drugih. Neću imati apsolutno ništa protiv da prvo meni, koji vrlo često umem da budem i oštriji nego što možda i ponekad potrebno, skrenete pažnju i držite lekciju da sam preterao u nekim stvarima, ali vas molim da to uvek i na svakom mestu prema svakome. Tada ćete biti u potpunosti u skladu sa onim što od vas očekujem i u skladu što vam je, i na kraju krajeva, nadležnost i obaveza jer mi neke stvari u našem društvu predugo tolerišemo, predugo prihvatamo, jutros sam govorio o tome, i one na našu žalost postaju normalne. One ne smeju da postanu normalne, kao što ne sme da postane normalno i nije normalno i neće da bude normalno i treba da borimo protiv toga da kada je neko ljut ne znam zbog čega dođe kući pa izmaltretira ženu i decu, tako ne može da bude normalno ni ovo verbalno nasilje koje se provodi godinama.

Danas je tema Nogo. Juče je bio neki anonimni tviteraš koji je pisao ne znam šta, prekjuče je bio tema neko treći. Ne može da se isprati više ko preti toj deci, ko ih spominje. Za sve to vreme u miru i tišini neki tamo Gojko Đilas postaje kolekcionar stanova i dok je povika na Andreja, na Milicu, Danila i Vukana za to vreme neko drugi… Ne znam samo šta će mu toliki stanovi. Ne može istovremeno da bude u svim, ali očigledno da su to neki različiti univerzumi u kojima živimo.

Dakle, podržaću naravno vaš izbor. Kažem, činjenica je da su toliko skočili, da su se toliko pobunili zbog vašeg izbora govorimo mi da je taj izbor dobar za Srbiju. Imaćete apsolutnu podršku svih nas u tome da bude pravični, ne da budete na našoj strani, mi to ne tražimo i ne očekujemo, nego da budete pravični, da kažete popu pop, a bobu bob i da ocenjujete događaje onakvim kakvi jesu bez obzira sa koje strane neke stvari koje ne bi trebalo da se dešavaju dolaze. Hvala vam.

Hvala, gospodine Tvrdišiću.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mnogo toga je već rečeno i pokušaću da ne ponavljam stvari koje su rečene, prosto, nema ni potrebe, a želim da budem korektan i prema kolegama koje još žele da govore, pa ću svega nekoliko stvari napomenuti.

Prvo pitanje koje se tiče ovog rebalansa i koje se u javnosti pojavilo jeste pitanje deficita. Postavlja se pitanje – odakle deficit u budžetu? Dakle, nije ovaj deficit proizvod lošeg planiranja od strane Vlade, niti je ovaj deficit posledica preteranog trošenja. Ovaj deficit je zapravo rezultat toga što se Vlada Republike Srbije borila u okolnostima svetske pandemije za očuvanje života i očuvanje privrede, dakle, da se sačuvaju životi i da ljudi nakon pandemije nastave da žive, da privređuju, da rade itd. I u tome se uspelo.

Postoje dve dodatne kritike koje se često spominju i koje vidim da je i Fiskalni savet naveo. Kažu – nije trebalo usmeravati novac prema građanima, pre svega onih 100 evra koje su išle. Ali, tu se postavlja jedno ključno pitanje – ali, zašto radimo sve ovo onda? Zašto smo imali reforme? Zašto podižemo privredu? Zašto podižemo ekonomiju? Pa, valjda zbog građana. Valjda to ne radimo zbog statistike i zbog brojeva, pa da kažemo – statistika tako kaže, nego je poenta da ljudi osete da bolje žive, a u ovom slučaju da ljudi osete da njihova država stoji uz njih kad im je teško i kada im treba pomoći, da je država tu da pomogne, i građanima i privredi. Zato je to bio dobar potez. Zato ne da nije za kritiku, nego je za pohvalu.

Drugo pitanje, mnogo se ulagalo u zdravstveni sistem, a moje pitanje - zašto se ulagalo u zdravstveni sistem? Mi na dnevnom nivou slušamo kritike i pridike onih koji su imali prilike da taj zdravstveni sistem od temelja do krova poprave. Zar nije logično da su oni nešto uradili i ostavili iza sebe, kad već toliko kritikuju? Ispada da nisu uradili ništa. Imali ste bolnicu u Pančevu, tu je koleginica Božić, pa neka me ispravi ako grešim, u kojoj niste imali prozore, gde su golubovi uletali u bolnicu. To su ostavili iza sebe. Zato se ulagalo u zdravstveni sistem, i to je bila borba za živote građana.

Na kraju, ne treba se mnogo obazirati na kritike koje se tiču samog deficita kao takvog, jer mi smo prethodne četiri godine imali suficit, pa ni to nije valjalo, kritikovali, izgovorili – šta će vam suficit u budžetu, pa to treba da se potroši, ne možete tako da se ponašate, morate da date zamajac. Da li je tako bilo? Imali smo jednu godinu, čini mi se, koja je bila bez rebalansa, pa su rekli i to ne valja. Znači, apsolutna izbalansiranost prihoda i rashoda. Ni to nije valjalo. Tako da šta god da se desi, ne bi valjalo, oni bi našli razlog za kritiku.

Suština je u rezultatima. Rezultat rada vas, gospodine Mali, Vlade Republike Srbije, predsednika Republike Srbije, jer to sve gledam kao jedan tim, a o tome je govorila i predsednica Vlade, je taj da će Srbija imati najmanji pad BDP u Evropi i da ćemo u narednoj godini i onoj tamo imati i rast privrede. Faktički se vraćamo na ono što je redovno stanje. Dakle, kad je redovno stanje u Srbiji, Srbija ima rast BDP. To pokazuje da su sve mere koje su preduzete bile dobre, da su dale rezultate, da smo sačuvali ekonomiju, da smo se borili i sačuvali živote i trudili se da sačuvamo što je moguće više života, i pokazuje da su sve te mere bile, kažem, vrlo dobro osmišljene na korist građana Srbije.

Na kraju, kao poslanik iz Kikinde, a budući da ste govorili o tome da će i bolnica u Kikindi da se renovira, koja nije ozbiljno renovirana od kada je izgrađena, imam i kao član stranke koja podržava ovu Vladu i kao poslanik koji dolazi iz grada, koji će dobiti faktički novu bolnicu, nove aparate, bolju zdravstvenu uslugu, apsolutno ću podržati rebalans koji ste predložili, jer vam verujem. Hvala vam.

Jovanov, predsedniče.

Nije nikakav problem. Lako ćemo to da dogovorimo.

Dakle, povređeno je više tačaka Poslovnika, 107. - narušeno je dostojanstvo Narodne skupštine delom govora gospodina poslanika Kambrija, ali i član 106. stav 1. - da se govori o dnevnom redu, odnosno tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres. Dakle, ja ponovo izražavam apsolutnu podršku vašem načinu vođenja sednica Skupštine koji je tolerantan, koji dozvoljava širinu u izlaganju svakom poslaniku, ali sa druge strane, plašim se da ako ne budete reagovali ubuduće pretvorićemo ovu Skupštinu u "Hajd park" u kome će svako kome se uključi mikrofon, pričati ono prvo što mu padne na pamet.

Mi smo ovde slušali sve. Čovek je 33 puta spomenuo predsednika Vučića, ja nisam primetio da se predsednik Vučić kandidovao za predsednika Vlade, da je čitao ovde bilo kakav ekspoze. Priča o tome kako je ugrožen, priča o tome, dakle on u Skupštini Srbije, priča kako je ugrožen u Srbiji. Dakle, potpuno neverovatno. I od prvog dana ovog Saziva mi slušamo jedan te isti narativ od strane jednog broja poslanika o tobožnoj ugroženosti itd, itd.

Suština je u tome da ugroženosti apsolutno nikakve nema i molim vas da reagujete svaki put kada se pokuša stvarati slika Srbije koja ne odgovara realnosti. Jer, zaista ne vidim da sami govornici ne vide kontradikciju u koju upadaju, dakle, kao oni što govore u medijima da nemaju prostora u medijima, a sada imamo ove koji su u Skupštini Srbije pričaju kako su ugroženi i diskriminisani u Srbiji.

O drugim nekim kvalifikacijama, ne bih se izražavao, prosto nisu vredni komentara, ali želim da dodam samo jednu rečenicu i da završim.

Dakle, verujem da bi izlaganje gospodina Kamberija bilo mnogo bolje, mnogo interesantnije i mnogo više usmereno u podršci ovoj Vladi, da usliše njegov zahtev da on bude član Vlade i mi tu dolazimo uvek do iste situacije. Kada je tu fotelja Vlada se podržava, kada fotelje nema, onda na Vladu drvljem i kamenjem.

Gospodo, fotelja nema i pomirite se sa tim. Hvala.

Hvala najlepše.

Poštovani predsedniče Skupštine, dame i gospodo potpredsednici Skupštine, dame i gospodo poslanici, poštovana mandatarko, poštovani kandidati za članove Vlade Republike Srbije, neću mnoge iznenaditi ako kažem da će poslanička grupa „Aleksandar Vučić – Za našu decu“ svim srcem podržati izbor ove Vlade, program ove Vlade, ciljeve koje je pred sebe postavila, jer je to program koji je ova koalicija, dakle, „Aleksandar Vučić – Za našu decu“ izložila pred građanima Srbije i za taj program dobila ogromnu podršku naroda.

Želim, poštovana gospođo Brnabić, da vam se zahvalim na ozbiljnom i iscrpnom ekspozeu koji ste ovde podneli poslanicima, što pokazuje vaš odnos prema Skupštini, vaš odnos prema građanima, vaš odnos prema nama kao poslanicima. Posebno to želim da naglasim zato što su neki raniji slučajevi govorili da su ove ekspozei podnošeni u 20 minuta, verovali ili ne. Kakvi su bili ekspozei, takve su bile nažalost i vlade, a takvi su im bili i rezultati.

Postoji nešto što je u parlamentarnoj praksi i u nekom političkom, uslovno rečeno, bontonu poznato, a to je da se Vladi daje sto dana nakon formiranja da se ministri upoznaju malo sa konkretnim poslom koji će da rade, da vide kako stvari funkcionišu. Međutim, ovoj Vladi koja još nije ni izabrana niko nije dao ni sto sekundi, a ne sto dana i već od nedelje popodne, tamo negde oko pola 12, kada su bila objavljena imena ljudi koji će biti predloženi od strane SNS u Vladu Republike Srbije, počeli su strahoviti napadi lični na svakog od kandidata ponaosob. To pokazuje otprilike da neki ljudi apsolutno nemaju nameru da menjaju svoje ponašanje, da menjaju svoj način bavljenja politikom, nego će da nastave da ličnim optužbama zamenjuju, pritom netačnim, neistinitim, odvratnim, groznim, zamenjuju činjenicu da nemaju politiku, jer oni ni u jednom trenutku nisu napali Vlade, iz prostog razloga što, iako je tih šest ciljeva ranije bilo objavljeno, sama Vlada nije predložila svoju politiku i ta politika nije bila nigde prihvaćena.

Druga vrsta kritika bila je u pravcu da ova Vlada nema legitimitet. Kažu Skupština, u kojoj se nalazimo, nema legitimitet, pa iz takve nelegitimne Skupštine proizilazi Vlada koja takođe nema legitimitet. Jedini problem koji imaju je u tome što se legitimitet ne određuje saopštenjima političkih stranaka, nego odlukama naroda na slobodnim izborima, kakve smo imali.

Dakle, građani Srbije su vrlo jasno i nedvosmisleno dali podršku koaliciji Aleksandar Vučić – za našu decu, za program koji smo pred građane izneli. Toj koaliciji su se priključile i još neke stranke i koalicije koje su učestvovale na izborima, tako da je podrška Vladi i šira od one koju je nosila samo naša koalicija, što dovoljno govori koliki je to legitimitet i kolika je to podrška koju ova Vlada u ovom momentu ima u građanima Republike Srbije.

To je postojanje legitimiteta ili ne postojanje legitimiteta, podrška naroda, a ne saopštenja političkih stranaka, jer je to i logički i teorijski neobjašnjivo i nemoguće. Jer bi to dalo pravo svakoj političkoj stranci pravo veta na izbore na kojima ako bi učestvovala ne bi dobro prošla. Šta to treba da znači? Dobijem rezultate istraživanja, vidim na istraživanjima loše stojim, objavim bojkot izbora i kažem sve što se formira to je nelegitimno. To tako ne funkcioniše.

Veoma nam je važno što ste naglasili da će ovo biti Vlada kontinuiteta i političkog i ekonomskog. Posebno nam je važno što ste naglasili da će ovo biti Vlada kontinuiteta, ne samo sa prethodnom Vladom, nego sa Vladom od 2014. godine, prvom vladom Aleksandra Vučića. To nam je važno iz prostog razloga što je to Vlada koja je udarila temelje, čvrste i stabilne temelje politike koja se danas vodi a tada je formirana.

Vi ste nabrojali rezultate koji su proistekli iz te vlade, vi ste nabrojali rezultate koji su zabeleženi na tim temeljima i prošle i pretprošle godine. Ja bih, ako dozvolite, dodao samo još nekoliko stvari u vezi sa tim.

To je Vlada koja je posle dugo, dugo vremena vratila čoveka u centar političkih zbivanja. Mi smo se faktički, hajde uslovno rečeno, od 1945. godine bavili nekim velikim temama i imali smo velike ambicije na svetskom nivou. Srbija i tadašnja Jugoslavija bavile su se pokušajem da pobedi svetski komunizam, da se pobedi kapitalistički imperijalizam. Pa, smo se onda bavili samoupravnim socijalizmom, odnosno samoupravljanjem, onda smo se devedesetih bavili anti-globalizmom, a posle dvehiljadite verovatno anti-antiglobalizmom i u tim velikim temama zaboravili su ljude, obične ljude kojima treba da se reši običan problem, put, da mu dete ide u normalnu uređenu školu, da ima radno mesto, da se izgradi fabrika itd. Dakle, u tim velikim temama, zaboravili smo ono što je srž i suština politike, a to je da učinite da ljudi žive bolje.

Vlada, od 2014. godine vratila je čoveka, neki kažu običnog čoveka, ja nešto ne volim taj izraz jer bi to značilo da postoje i neobični ljudi, mada kad se setim, recimo, bivšeg poslanika Saše Radulovića, možda i postoje ali, dakle, vratila je čoveka u srž i u centar političkih zbivanja i odluka i sve se donosi i sve se radi u cilju pomoći i ostvarivanju boljeg života za pojedinca, čoveka, građanina ove zemlje.

To je bila politika koju ste vi kasnije nastavili, koja je na jedan mudar način pristupala međunarodnoj politici, regionalnoj politici, vodeći se interesima države Srbije i interes države Srbije je posle dugo vremena tada stavljen na najviši mogući nivo interesovanja svakog ko se u Srbiji bavi politikom.

Do tada čak ni vlade nisu bile formirane uvek u skladu sa onim što je interes države Srbije, a sigurno nisu bile formirane onako kako su građani Srbije glasali i želeli, nego su bile formirane u skladu sa interesima tajkuna i ambasada, tako da je to još jedna pobeda koja je za Srbiju izvojevana, a to je da je moć vraćena u ruke narodu, da narod Srbije na izborima kaže koga hoće na vlasti, a koga u opoziciji. To je nešto što mora da se čuva.

Najzad, ono što je za SNS posebno važno, to je da je u tom periodu počelo vraćanje nacionalnog dostojanstva. Nečega što je bilo davno zaboravljeno, nečega što je bilo prokazano u državi Srbiji, pa je ispalo da u državi Srbiji valjda je najvažnije smisliti što lepše i što milozvučnije izvinjenje svima i za sve. To je bila vlada koja je počela da menja onu ustaljenu priču u regionu, da je uvek i za sve i jedino kriva Srbija. Zato se ponosimo i time što je doneta odluka o danu srpskog jedinstva, zato se ponosimo i spomeniku koji će biti podignut Stefanu Nemanji. Ponosimo se i onom serijom o Nemanjićima koja je, pogledajte koliko je to interesantno, je na isti način, od istih ljudi napadana, sa istom argumentacijom, kvazi argumentacijom tačnije, kao što se danas napada ovaj spomenik, potpuno identično. Kome to smeta otac srpske države? Ali, i to je bio problem u tom i takvom vremenu.

Dakle, to su otprilike neke stvari koje su ostvarene u tom prethodnom periodu i koje želimo da nastavite i zato nam je važno što je to vlada kontinuiteta i što ćete blisko sarađivati, kako ste i rekli u ekspozeu sa predsednikom Republike, predsednikom naše stranke Aleksandrom Vučićem.

Ova Vlada je već postigla jednu pobedu, a to je da je po broju žena u Vladi od strane Blumberga, dakle, neće valjda neko reći i da su to Vučićevi botovi i nešto slično. Dakle, podigla Srbiju, odnosno sastav Vlade je podigao Srbiju na najviši svetski nivo u tom kontekstu, učešću žena u izvršnoj vlasti. Time smo još jednom pokazali razliku između onih koji pričaju i onih koji rade. Dakle, godine su prolazile na prazne priče, na nešto što nije davalo rezultate. Mi danas imamo konkretan rezultat koji pokazuje kako se ozbiljno i odgovorno pristupa tom pitanju i kako se pruža šansa, nažalost, manje zastupljenom polu u politici.

Izneli ste šest tačaka koje je predsednik definisao kao tačke sa kojima se ova Vlada saglasila i koji će biti i ciljevi ove Vlade. Apsolutno smo saglasni da borba protiv korupcije i kriminala mora da bude energično vođena, da ne može i ne sme da bude nikoga kome se gleda kroz prste, jer je to borba za državu Srbiju.

Dakle, ta pošast mora da dobije odgovor kakav zaslužuje i uveren sam da ćete raditi na tome da takav odgovor i usledi. Činjenica da je predsednik države stao na čelo te borbe, činjenica da Vlada Srbije to uzima kao jedan od svojih prioriteta, činjenica da smo mi u parlamentu nekoliko puta govorili o tome da će parlament biti saveznik u toj borbi, govori da smo svi na istom zadatku i govori da ćemo imati veće šanse da dođemo do onoga što nam je svima cilj, a to je da jednom stanemo toj pošasti u kraj.

Pitanje Kosova i Metohije je izuzetno bolna i teška tema za koju će nam trebati i strpljenje i snage na unutrašnjem i na spoljnom planu.

Na spoljnom da objasnite argumente Srbije za koje neki misle da ih nema uopšte, jer smo i sami to predstavljali da toga nema, jer smo imali ministra inostranih poslova koji je trčao okolo i molio da nas oslobode tog balasta, a sa druge strane da na unutrašnjem planu objasnite da stvari nisu često onakve kakve bismo želeli da budu, nego da realnost nekada mora da bude i onakva kakva nam se ne sviđa, da moramo da shvatimo da smo neke stvari pogrešno radili i da su neke stvari došle na naplatu zbog nekih naših pogrešnih odluka u prošlosti. Loše odluke za sobom uvek nose i posledice.

Posebno je važno da nastavimo borbu za zdravlje stanovništva. Posebno je važno da se nastave ekonomske reforme. Posebno je važno da se svih ovih šest ciljeva ostvari. Nisu to poređani ciljevi po prioritetima, to nisu ciljevi u vertikalnom redu nego u horizontalnom i tražiće se od vas kako bi stara srpska reč rekla - multitasking, da istovremeno nekoliko, odnosno ovih šest ciljeva realizujete da istovremeno radite na njima, i da istovremeno pokušate da ostvarite što više malih koraka u postizanju konačnog cilja.

Važno nam je što je plan razvoja Srbije 2025 sastavni deo vašeg programa i plana za naredni period. To je plan koji treba da izvrši potpuni preobražaj Srbije. Ta Srbija 2025. je nešto što svi želimo, nešto za šta se svi borimo. To je Srbija premrežena putevima, prugama, sa rešenom infrastrukturom, u selima. I to je nešto što kada govorimo o selu.

Selo jeste važna poljoprivreda, ljudi na selu od toga žive, ali čovek na selu želi da ima sve uslove za život kao oni koji žive u gradu. Žele da imaju kanalizaciju, žele da imaju vodovod, žele da imaju internet, žele da imaju sve to. Dakle, zato nam je važno i to što ste na poseban način definisali ministarstvo koje će se time baviti.

Kod ta tri ministarstva postoji nešto interesantno. Dakle, kao i kod nekih drugih situacija koje su se dešavale u prošlosti.

Postoji nekakav problem u društvu. Svi o tom problemu govore, a kad neko krene da rešava taj problem, onda udari tog što rešava taj problem. Tako je bilo sa Beogradom na vodi, neko ga je danas pomenuo. Dakle, svi su znali da je to problem, svi su znali da je to stecište narkomana, svi su znali da je to najružniji deo ovog grada, a onda kada je neko taj problem rešio, kada od toga pravi najlepši deo Beograda, najmoderniji deo Beograda, e onda je to problem. E, sad je tako i u ovom slučaju.

Pričalo se o tome da je problem što nema dijaloga, što se postavlja pitanje ljudskih prava, itd. Pa, se postavilo pitanje razvoja na selu, postavlja se pitanje nataliteta i borbe za veći prirodni priraštaj. A onda, kada je neko krenuo te probleme da rešava, e sad ćemo da napadnemo, šta će nam ta ministarstva? Ljudi, da li je to problem ili nije problem? Da se dogovorimo za početak.

Dakle, ovo garantuje da će se na jedan ozbiljan i sistematičan način raditi, da će se pristupiti ovim problemima sa idejom da se problem reši, a ne da se o problemu priča. I to je iskorak veliki u odnosu na neki prethodni period.

Posebno mi je drago da ste spomenuli nešto u vašem ekspozeu što se zove veštačka inteligencija koja je važan prioritet za Vladu.

Zašto to govorim? Srbija je, nažalost, u poslednjih 30 godina gubila korak sa svetom. U najgorem periodu za nas, dakle, od početka devedesetih, pa do 2012. godine, svet je odmicao vrlo brzo, a mi smo u tom periodu imali ratove, bombardovanje, uništavanje privrede kroz sankcije, kroz nekonkurenciju, zastarelu tehnologiju, zastareo način funkcionisanja, a onda smo i to malo privrede što je preteklo uništili, rasprodali i prepustili tajkunima da zbog tri lokala u Beogradu zatvaraju firme po unutrašnjosti. Mi moramo da stignemo svet, jer ako nam odmaknu nikada ih nećemo stići.

Pokazalo se da naša pamet, kroz IT tehnologije i te kako može da bude konkurentna u svetu. Zato je ovo važno, da pokušamo da kroz ove oblasti uhvatimo korak sa tom četvrtom industrijskom revolucijom, iako smo već ovu nekako prošli, kao loš đak kad se provuče, hajde sad u ovom novom dobu da uhvatimo korak sa svetom i da možda budemo, zašto da ne, i neki lideri, makar regionalni, ako ne i šire? Pokazali smo da možemo. Pokazali smo da možemo u sportu. Evo, sad pokazujemo da može i u ekonomiji. Pokazali smo da možemo po broju žena u Vladi, pa dajte da možda možemo i u ovome nešto uradimo u tom pravcu.

Dakle, pred vama su jasni ciljevi, pred vama su jasni zadaci, program imate, plan imate, široku podršku imate. Dame i gospodo, služite Srbiji. Hvala vam.

Po Poslovniku, 107. stav 1, dostojanstvo Narodne skupštine.

Gospodine predsedniče, uz moje puno poštovanje tolerancije koju pokazujete u vođenju Skupštine, mislim da ste morali da reagujete na reči da je Srbija bilo kome maćeha. Ovo je Narodna skupština Republike Srbije, Srbija nije nikome maćeha, Srbija poštuje svakog svog građanina. Sama činjenica da predstavnici manjina sede i u ovom domu, učestvuju i u Vladi, pokazuje da Srbija jednako poštuje svakog svog građanina i da su svi građani Republike Srbije jednaki i pred zakonom i pred Ustavom, dakle, da su apsolutno jednaki i da se prima svima primenjuju ista prava.

Propustili ste da reagujete, dozvolili ste poslaniku da dalje elaborira svoju tezu zašto je Srbija za njega maćeha. Mislim da to ovaj dom nije zaslužio da sluša ni na koji način i da ta teza mora da bude sankcionisana ili opomenom ili oduzimanjem reči.

Dakle, mi moramo dovesti ovde stvari u onakvu ravan kako Poslovnik kaže, a to da li je neko zadovoljan ili nije zadovoljan svojim statusom i svojom podrškom u okviru nacionalne grupe kojoj pripada, to zaista je frustracija koja ne treba da se leči ovde, jer Bošnjaci sami biraju svoje predstavnike za ovaj dom. I ako je Bošnjak potpredsednik Skupštine, ja stvarno ne mogu da shvatim kako može Srbija da bude maćeha Bošnjacima? Prema tome, ja vas molim da obratite pažnju na to i da ubuduće reagujete. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, kod vas u Zrenjaninu su Jovánov, ja sam Jóvanov kod nas u Kikindi, pa vas molim da to u buduće…

Dakle, ja ću govoriti… Evo, gospodin Imamović je tražio da se govori o onome što je ovde podneto da bi se, kaže, unapredio tekst. Ja za ovo ne mogu da glasam iz dva razloga. Prvo, zato što deo ne razumem. Drugo, zato što ne mislim da se ovim unapređuje bilo šta, nego mislim da se dodatno komplikuje ono što nije komplikovano i sada ću pokušati da objasnim.

Dakle, u članu 2. predviđa se ukidanje jednog ministarstva, formiranje novog ministarstva i dalje se to razrađuje amandmanom 2. u članu 11. Moram ovako zato što je povezano. Kaže, to ministarstvo se zove „ministarstvo državne uprave, lokalne samouprave i manjinske samouprave“.

Molim vas da zapamtimo naziv ministarstva kako ga je definisao predlagač amandmana. Dakle, „ministarstvo državne uprave, lokalne i manjinske samouprave“. Već u prvoj rečenici podnosilac amandmana izbrisao „manjinsku samoupravu“ i piše „ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave“. Imate to u pravom pasusu.

U drugom pasusu ponovo nedostaje „manjinska samouprava“, nego piše „ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave“, pa u trećem pasusu opet nedostaje „manjinska samouprava“, nego se ministarstvo zove „ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave“.

Dakle, naziv ministarstva je potpuno kontradiktoran onome što sledi kasnije u tekstu. Sam podnosilac amandmana je ispustio „manjinsku samoupravu“ na kojoj insistira, evo, ceo dan. I toliko mu je stalo do „manjinske samouprave“ da je zaboravio da je upiše u sopstveni amandman.

Međutim, u članu 13. se predviđa još genijalnija stvar. Ministarstvo se zove Ministarstvo unutrašnjih poslova, a u drugom pasusu kaže „uprava za saradnju sa državljanima Republike Srbije u regionu“, to je promena naziva uprave, „kao organ uprave u sastavu Ministarstva spoljnih poslova“. Dakle, u Ministarstvu unutrašnjih poslova mi ćemo imati upravu iz Ministarstva spoljnih poslova, pa ćemo faktički imati jedno ministarstvo za unutrašnjo-spoljne poslove, pa će pre podne da rade unutrašnje, popodne spoljašnje ili kako je to već podnosilac amandmana zamislio, ja stvarno ne znam.

I onda nam, povrh svega, kaže da je predloženo rešenje svrsishodnije od onog predloženog u zakonu. Pa nije. Ovo je elementarno netačno. Predloženo je da ova uprava koja je u Ministarstvu spoljnih poslova bude pri Ministarstvu spoljnih poslova, a ne da pređe u Ministarstvo unutrašnjih poslova.

Dakle, ovo je toliko kontradiktorno, toliko loše napisano, da je bolje bilo da se ne insistira toliko na tome da se bavimo samim amandmanima.

Dakle, ako podnosilac amandmana toliko insistira na tome da štiti prava svoje manjine i naroda kome pripada onda mi je potpuno jasno zašto taj narod ne glasa u meri u kojoj bi on želeo za njega, jer ko da glasa za čoveka koji nije u stanju ni amandman da podnese u njegovu korist. Hala vam.

Hvala vam, gospođo Kovač.

Ja sam znao da je SNS kriva što amandmani ne valjaju i znao sam da je negde verovatno i Aleksandar Vučić lično kriv, ali nisam samo znao kako? Evo, sada smo i to razjasnili.

Dakle, mi smo tim izborima, terminima, najavama zbunili podnosioca amandmana i on nije podneo valjan amandman. Tako, zli mi, ja se izvinjavam evo u ime SNS što smo vas zbunili.

Nije sporno da vi kažete da postoji greška, da prihvatite grešku, mala stranka kako ste sami rekli, ja to sve razumem, sve je to u redu. Problem je u tome što vi pokušavate da objasnite ovo nečim što opravdanje nije. Znači ovo nije tehnička greška. Ne možete govoriti o tehničkoj grešci kada vi pravite, suština vašeg amandmana jeste, i drugog i onog kasnije jeste drugačije definisanje delokruga ministarstva.

Dakle, vi nazivate ministarstvo drugačije, a onda to više nigde ne spominjete. Nije to tehnička greška. Tehnička greška bi bila da ste vi napisali umesto „lokalne samouprave-lkalne samouprave“, to vam je tehnička greška, pa ubacite ovo pa ste ispravili. Vi ovde bukvalno zanemarujete ono što vam je srž naziva ministarstva. To je ono jedino što ste izmenili, to je manjinska samouprava i to više nigde ne spominjete. Spominjete kasnije u tekstu, a ministarstvo se više tako ne zove. Ono se samo u naslovu tako zove, u naslovu, dakle, iznad člana 11.

Isto vam važi i za član 13. Dakle, nalepili ste, copy-paste ste uzeli iz Ministarstva spoljnih poslova, prebacili u Ministarstvo unutrašnjih poslova, pa ne znam kako ste onda ovo uspeli? Ako nije copy-paste, onda je još gore.

Ja vam dajem priliku da se lakše izvučete da kažete pogrešio neki službenik, međutim vi kažete da nije. Znači, ovo je apsolutno neznanje.

Dakle, Ministarstvu unutrašnjih poslova prebacujete kompletnu upravu iz spoljnih poslova, a nastavljate da je definišete da rade u spoljnim poslovima.

Najzad, ovo je amandman sa ispravkom. Šta ste ispravljali, zaboga? Podelili ste ono što ste napisali u jednom amandmanu na osam amandmana, a gomilu loših stvari ste ostavili.

Jovanov, poštovana predsedavajuća nisam Jovanov.

U pravu je gospođa Maja Gojković kada kaže da samo onaj ko ne zna mnogo o političkom životu može da kaže da će posao predsednika Parlamenta biti lak. Ništa na kraju krajeva u životu, ako ćete da radite ozbiljno i odgovorno nije lako. Ali, će posao predsednika Parlamenta u ovom sazivu i u narednom periodu svakako biti drugačiji.

Biće drugačiji zato što u sali neće biti čudni čovek koji voli da priča sa kamenom za koji se posle ispostavi da je kamen za kupus. Koji pokuša državnom zastavom da razvali vrata i provali u Skupštinu u kojoj je poslanik. Neće biti tog fašističkog čopora koji je čupao mikrofone uz urlanje na predsednicu Skupštine, koji je upadao u kabinet, zavrtao ruku, valjda da bi iskazali svoj demokratski potencijal ili da bi pokazali kako oni vide državu, kako oni vide demokratiju, kako oni vide funkcionisanje parlamenta.

Neće biti ni onog dugogodišnjeg predsednika Pokrajinske vlade Vojvodine, poznatom po tome da je deci sa smetnjama u razvoju suštinski oteo novac za njih namenjen, koji je obeležio svoj nastup u ovom parlamentu tako što je psovao majku poslanicima sa druge strane. Neće biti ni svih onih likova koji su ovde bili da bi štitili poslove ljudi o kojima je sada govorio kolega Rističević. I to im je bio jedini zadatak, suštinsko urušavanje države Srbije, gde god i kako mogu i borba za pozicije svojih gazda, finansijera, poslodavaca, zovite to kako hoćete.

Dakle, kada Srbija podigne svoju namensku industriju, oni u holu ovog doma pokrenu seriju gluposti i seriju napada ne bi li ta namenska industrija počela da gubi korak i jedini rezultat njihovog ludila je to što Srbija izgubi poslove koje je već dobila u korist nekih koji te poslove nisu dobili, iz susedne Bugarske. To je njihov rad, to je rezultat njihovog ponašanja ovde. Tih ljudi, odlukom naroda, u ovoj sali više nema.

Ne mogu da prihvatim kritike ili stavove, zovite to kako hoćete, da je ovo partijski kongres SNS ili da Skupština liči na partijski kongres SNS iz prostog razloga što partijski kongres SNS broji više od 5.000 ljudi, pod jedan.

Pod dva, narod odlučuje koliko će ljudi da sedi i iz koje partije u ovom domu. Svako od nas pojedinačno time što zaokruži broj na glasačkom listiću i ništa više od toga, to šta želimo intimno, to je druga stvar, ali narod je taj koji će da odluči da li će ovde da bude 120 poslanika SNS, 20 poslanika SNS, 150 poslanika SNS ili nijedan poslanik SNS. Mi ne možemo da budemo odgovorni zbog toga što je unutar tajkunskog klana Đilasa i Jeremića došlo do borbe za prevlast, došlo do borbe za to ko će da bude šef te organizovane grupe, pa pošto nisu mogli drugačije da razreše tu bitku, oni su rešili da ne izađu na izbore i tako sve druge uključivši i onog što priča sa kamenom, nateraju da ostanu bez sredstava za finansiranje i da za svaku stvar koja im treba i sa ispruženom rukom dolaze kod njih da im oni udele neki dinar, da im oni udele neki evro za neki račun, za neku akciju, za ono ili za ovo.

Kakve to veze ima sa nama? Šta smo mi tome doprineli? Njihova unutar koaliciona, ako se to još uvek zove koalicijom, priča, njihovo međusobno otimanje glasanje, njihovo međusobno preuzimanje stranačkih kadrova, njihovo međusobno preuzimanje opštinskih odbora, dovelo je dotle da su zaključili da je za njih bolje da na izbore ne izađu, jer će to da im garantuje apsolutnu prevlast u odnosu na druge političke stranke iz tog bloka.

I uspeli su u onome što su planirali, evo nisu ovde. Ja im se zahvaljujem na tome i iskreno im želim da nastave sa svojom politikom. Oni ovih dana kažu da je to pobednička politika, ja ih molim da nastave da pobeđuju, da pobede 2022. godine i da ponovo ne izađu na izbore, ponovo da ostanu kod kuće, jer je to najbolje za Srbiju. Sa druge strane i rezultat koji će narod da im da, neće biti mnogo drugačiji.

Što se tiče partijskog modela, koliko se sećam, nešto sam malo učio o tome, ako grešim, voleo bih da me neko ispravi, nije nemoguće, da postoje masovne političke partije, a nasuprot njima, koliko se sećam postoje kadrovske političke partije i osnovna razlika je nastala u tome što su te masovne nastale uglavnom kao leve političke opcije koje su učlanjivale veliki broj ljudi, jer su se izdržavale od njihovih članarina. Sa druge strane, kadrovske su finansirane od strane tajkuna, industrijalaca itd.

Ako je nekakva zamerka SNS što je masovna politička stranka, odmah da vam kažem da nikada nećemo postati tajkunska stranka i nikada SNS neće finansirati tajkuni. Nikada. Ima ovih tajkunskih stranaka i evo vidite, kadrovskih, probranih, lažne elite koja danas objavi u svojim novinama kako naprednjaci dogovaraju i otimaju državnu zemlju u Bačkoj, Sremu i Baranji. Ne znam da li ti ljudi znaju gde se Baranja nalazi, znam da je Baranja 1918. godine proglasila priključenje Kraljevini Srbiji. Na moju veliku žalost, posle 1945. godine neki ljudi su crtali granice drugačije, pa je ta Baranja ostala u Hrvatskoj i sad mi nije jasno kako elita to misli da objasni.

U svakom slučaju, za izlet parlamenta isključivo je odgovoran narod u Srbiji. Tako je bilo i tako će biti. Niko drugi, ni stranci, ni tajkuni, ni bilo ko treći. Isključivo i jedino narod.

Ono što je važno i što sam želeo da ponovim, gospodin Martinović je o tome govorio, dakle, pred nama su važni izazovi, pred nama su teške odluke, pred nama su vrlo teška vremena uzrokovana, pre svega, Kovidom koji je doveo do toga da u celom svetu ekonomija stagnira ili pada. Oni koji mogu da govore o stagnaciji su srećni i to su srećne ekonomije, uglavnom pada. Mi imamo sreću u tome što zahvaljujući odlukama koje su donete u prethodnom periodu naša ekonomija se uspešno bori sa onim što je današnji izazov.

Dakle, borba protiv korone, borba za Kosovo i Metohiju, o čemu je govorio kolega Drecun, za zaštitu interesa Srbije na Kosovu i Metohiji, borba protiv kriminala i korupcije i da konačno tom zlu i toj pošasti stanemo nogom za vrat, očuvanje vojne neutralnosti Srbije kao nečega čime se Srbija ponosi i što ljubomorno čuva i zato jačamo našu vojsku, zato pokušavamo da vrlo jasno pošaljemo poruku svakome ko bi eventualno pokušao da utiče na to da Srbija promeni svoj kurs kažemo da to neće biti jednostavno i lako, zato nastavljamo reforme, zato se borimo za dalji rast ekonomije. Svemu tome partner mora da bude i srpski parlament. Možda se to nekome ne sviđa što ga zovem srpski, ali ja ne znam kako bih ga drugačije zvao.

Dakle, Skupština je ta kroz koju moraju da prolaze reformski zakoni, u kojoj će se raspravljati i razgovarati o modelima koji su pred nama, gde ćemo svi zajedno pokušati da nađemo najbolja rešenja i da ta rešenja na kraju primenimo.

Što se tiče samog kandidata za predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, nije u sali, ali ne sumnjam da će se dobro snaći sa mikrofonom. Hvala.