Hajde da raščistimo prvo jednu stvar koja se tiče Kosova i Metohije. Dakle, po najvišem aktu privremenih institucija u Prištini pravo Srba je da imaju člana Vlade kao privremenog organa na Kosovu i Metohiji i mi to pravo koristimo, jer je bolje da budemo za stolom, nego na stolu. To što vi smatrate da je najbolje da Srbi ni u čemu ne učestvuju i da budu tema i meta, to je već vaš stav o Srbima.

Što se tiče mojih citata, hajde i to da raščistimo. Vidite, ja nikada ni od koga nisam krio da sam bio ne član, nego potpredsednik i predsednik pokrajinskog odbora DSS, kada sam iz nje izašao. Mi smo se na neki način razišli i politički itd. Imate tekstove na tu temu koje je pisao i Dragan Maršićanin i Marko Jakšić i koji kažu da sam ja bio jedan od onih koji su se zalagali za saradnju sa Aleksandrom Vučićem i SNS. To je tačno, to je bio razlog mog sukoba sa Sandom Rašković Ivić.

Na jednoj nepriličnoj sednici glavnog odbora od mene je traženo da odem i ja sam otišao. Nikada ružnu reč o stranci u kojoj sam bio i ponosan sam na svaki svoj dan u njoj nisam rekao i nemam nameru to da činim. Ja sam na tu priču stavio tačku, kao što pretpostavljam da ste i vi stavili tačku na G17+, na Narodnu partiju, kako ste je zvali, pre nego što ste je prodali Vuku Jeremiću i kako je to već bilo.

Tako da, sa druge strane, potpuno sam ponosan na činjenicu da nisam celog života mislio isto. Mislim da je to kvalitet, a ne mana i verovatno ću još često, ne znam koliko mi je Bog odredio da živim, puta promeniti mišljenje. Tako da to je što se tog dela tiče.

Što se tiče Jovanjice i priče u koju ste upali zato što ste bili halapljivi na privilegije koje ste videli, uspon politički itd, kaže ona naša poslovica – Ne kara majka sina što se kocka, nego što se vadi. Vi ste uradili nešto što vam ne služi na čast. Uradili ste nešto misleći da iznosite informacije koje su tačne. Ispalo je da to nije tačno. Ispalo je da ste bili oruđe u nečijim rukama, da ne kažem nešto drugo. Umesto da stanete nakon što se i Jelena Zorić izvinila i javno rekla ono što je rečeno, vi nastavljate dalje. To je vaša odluka, ali ja ponovo kažem građanima, za to iznošenje neistina vi ste pravosnažno osuđeni.

Što se tiče toga da nemate krivičnu prijavu, još jednom kažem, rekao sam već, ne radi Tužilaštvo najbolje.

Zahvaljujem.

Dakle, nadam se samo da gospodin Jovanović neće zabraniti kolegi Đukanoviću da ima stav. Kao što ste vi protiv eksploatacije litijuma, on je za.

Što se tiče vašeg zastupanja ljudi koji žive u Gornjim i Donjim Nedeljicama, na prethodnim izborima od 153 izašla birača, 88 je glasalo za predsednika Vučića ili 57% - 52%.

U Donjim Nedeljicama od 260 izašlih birača, 150 je glasalo za predsednika Vučića ili 57,69%. Na biračkom mestu 8. Brezjak sa koga je Marijana Trbović Petkovića, predsednica udruženja „Ne davimo Jadar“ od 261 birača, 142 je glasalo za predsednika Vučića. Na biračkom mestu 40. Jarebica, iz koga je Zlatko Kokanović, ekološki aktivista, od 141, 109 je glasalo za Vučića ili 77% itd.

Jedini ko ima legitimitet da govori u ime ovih građana je onaj koga su građani podržali. Tako funkcioniše demokratija. Vi, naravno, imate pravo da zastupate određene stavove.

(Narodna poslanica dobacuje sa mesta.)

Nemam ja problem sa tim. Malo radi dinamike.

Dakle, imate pravo da zastupate svoj stav, svakako, imate pravo da iznosite svoj stav, ali nemate pravo da se predstavljate ekskluzivnim predstavnikom ljudi koji žive ili političkim predstavnikom ljudi koji žive u mestima koje ste naveli, jer ti ljudi nisu podržali ni vas, ni vašu politiku. To je činjenica.

Na samom kraju rasprave…

(Srđan Milivojević: Imam još dva minuta.)

Ne možemo, prosto je zaključeno nešto što smo se dogovorili. Ne možemo se sad igrati nekih stvari. Nema smisla.

Ne možemo tako, gospodine predsedavajući, onda neka govori, pa ću ja govoriti posle. Ja sam se javio…

Naravno, kao predlagač.

Saglasan sam, ali dogovorili smo se da nema. Iscrpli smo spisak koji smo napravili. Ako neko prekrši dogovor, nećemo ga se ni mi pridržavati.

Na samom kraju današnje diskusije želim najpre da se zahvalim svim poslanicima sa liste „Aleksandar Vučić – Zajedno možemo sve“ na diskusijama, na podršci. Želim da se zahvalim poslanicima drugih poslaničkih grupa koje su danas u svojim diskusijama rekle da će podržati izbor dr Vladimira Orlića za predsednika Skupštine.

Želim da se zahvalim i svim poslanicima koji su rekli da neće podržati Vladimira Orlića, koji su konstruktivno i pristojno diskutovali.

Hvala i onima koji to nisu učinili, a uzeli su učešće u raspravi jer su ipak pokazali kako će funkcionisati ovaj parlament i da nije baš sve onako kako se predstavlja i da nije sve sporno samo kada je u pitanju vlast, nego Boga mi i kada je u pitanju i ova druga strana. Nismo čuli ili bar ja nisam uspeo da registrujem ni jedan suštinski argument zašto Vladimir Orlić ne bi mogao da bude na čelu Skupštine.

Zato na kraju i u ime poslanika moje poslaničke grupe, a verujem i u ime svih drugih, mogu samo da kažem – Dostojan. Hvala.

Poslovnik, član 106. stav 2. - niko ne može da prekida govornika dok govori, a neke kolege su prekidale govornicu, a reći ću vam i čime. Prekidale su je vešću koja se pojavila sad u pauzi, a to je da je nemački portal "Vajs", nije ona operacija iz Drugog svetskog rata, mada će neki posle ovih informacija da prođu kao neki koji su prošli operaciju "Vajs", objavio da je maksimalni nivo THC u industrijskoj konoplji nađenoj na Jovanjici 0,54% i ne može se smatrati drogom.

Takođe, anonimni izvor, odnosno izvor iz nemačke ambasade koji je želeo da ostane anoniman, rekao je da je neuobičajeno da se zbog toga provede dve godine u pritvoru.

Na kraju, kažu kako su danas i N1 koristili ovaj slučaj u političke svrhe. To je izazvalo reakciju poslanika, činjenica da se konačno istina o onome što se desilo pojavljuje sada već i u stranim medijima, jer mi izgleda verujemo tek kad nam neko sa strane nešto kaže, sami sebi i svojim očima ne verujemo.

Sada je jasno da je čitava akcija sprovedena da bi se predsednik Aleksandar Vučić, preko optužbi koje su bile upućene Andreju Vučiću, direktno povezao sa nekakvom proizvodnjom droge i da je ključno pitanje sada, a mi sada već znamo ko, dakle, neki političari, političari pod komandom tajkunske struje bivšeg režima koji su ovu temu eksploatisali u medijima besomučno, danima, nedeljama, mesecima, godinama, neki mediji, odnosno tajkunski mediji ili mediji u vlasništvu tajkuna koji su takođe ovoj temi davali prostora da bude tumačena isključivo da bi se napadao predsednik Republike i njegov brat, a sada vidimo da i stranci uviđaju šta je ovde bila tema, ali i neki delovi policije, gospodine ministre, vi ste toga vrlo dobro svesni, koji su učestvovali u stvaranju čitave ove pod znacima navoda afere.

Zato je ključno pitanje - ko je i zašto tražio da se Andrej Vučić po svaku cenu poveže sa ovim slučajem, ko je tražio od ovoga za koga evo nemački portal kaže da je imao razloga da bude dve godine u pritvoru, da kaže kako ga je Andrej Vučić zvao, i šta je time bila ideja da se postigne?

Mi smo svesni političkih posledica onoga što bi se desilo da je ova laž prošla, da je ova intriga prošla, da je ova politička spletka prošla, da je ovaj brutalni napad na predsednika i njegovu porodicu prošao, vrlo smo svesni toga šta bi bila posledica. Ali, pošto nije prošlo, ovo mora da se raskrinka i istraži do kraja. Ne sme da bude zaštićenih. Nakon ovih informacija, svi koji su učestvovali u kreiranju ove afere, moraju da odgovaraju i da kažu za koga su i šta su radili. Hvala i ne tražim da se Skupština izjasni o ovome.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, poštovana ministarka, najpre želim da vam čestitam na pripremi u kojoj ste juče učestvovali pred obraćanje predsednika na Savetu bezbednosti UN, jer je Srbija juče pokazala da na jedan staložen i odmeren način može da prenese ono što su naši stavovi, da nedvosmisleno pokaže da smo i te kako svesni toga da neki ljudi u međunarodnoj zajednici, najblaže rečeno, imaju dvostruke aršine, da smo svesni da se neke poruke vrlo jasno šalju, pa i jučerašnja sednica Saveta bezbednosti nije slučajno održana baš u danu kada je izrečena ova drugostepena presuda generalu Mladiću, ali da smo, sa druge strane, svesni svoje pozicije, svesni toga da Srbija mora da ide dalje, da nastavi da se razvija, što svakako ne znači da treba da ćuti dok je gaze i da nema pravo da iskaže svoj stav.

Mislim da je mera sa kojom je predsednik govorio i suština onoga što je rekao, a budući da ste i vi učestvovali u pripremi svega toga, bila upravo ono što Srbiju danas i čini onakvom kakvom jeste, uspešnom zemljom koja ume da se izbori za ono što su njeni interesi.

Sa druge strane, ja sam danas želeo da govorim o nekim drugim temama koje su na dnevnom redu, pre svega o ovim ugovorima vezanim za "Srbijagas". Srbiji je potreban jak "Srbijagas" i to uopšte nije sporno. Srbiji je potrebna gasifikacija, ni to nije sporno.

Ali, kada govorimo o tome, a vidim da puno entuzijasta ima koji govore o toj zelenoj energiji, koji govore o zameni nekih sistema za grejanje koje smo ranije imali, prosto treba da znaju da to što se nešto gasifikuje ne znači da će građani da se priključe na gas ili da će da koriste gas u svojim domaćinstvima.

Kikinda, grad iz kojeg dolazim, sve je gasifikovano, jel tako, gospodine Bajatoviću, apsolutno sve je gasifikovano a ne greju se svi na gas. Od cene zavisi da li će se ljudi grejati ili neće, ili će koristiti neko drugo gorivo i u tom kontekstu treba razmišljati. Građani to vrlo dobro izračunaju kad počne grejna sezona. Izračuna koliko će da greje kvadrata, koliko košta gas, koliko košta drvo, koliko košta ugalj i onda u skladu sa tim se dalje i ponaša.

Ako hoćemo u tom pravcu da razmišljamo i ako je gasifikacija tema i ako nam je u interesu da dođemo do velikog broja domaćinstava koji koriste gas, koji jeste najčistiji i najjednostavniji energent za grejanje, onda moramo da razmišljamo i o ceni koja će biti mnogo prihvatljivija za građane u odnosu na sve druge energente. To je jedna stvar.

Druga stvar, Srbiji je potreban jak "Srbijagas", iz prostog razloga što "Srbijagas", imaju određene kompanije koje je preuzeo na žalost za dug, kao što su recimo u gradu, iz koga dolazim, kompanija " Toza Marković", i MSK Kikinda. MSK Kikinda funkcioniše dobro, pre svega, predsedniku Vučiću, koji dok nije došao u tu fabriku, ta fabrika nije radila, a što se tiče fabrike "Toza Marković", ja prosto ne znam, verovatno ste vi gospođo Popović, donekle nadležni za temu fabrike "Toza Marković", mislim da ni ministarka ni potpredsednica Vlade, ministarka energetike, i potpredsednica Vlade, ne bi bila u potpunosti nadležna i pitanje je koliko bi bila nadležna ministarka privrede, ali recimo da bi ministar policije bio i te kako nadležan, takođe pored vas, jer ono što se događalo u fabrici Toza Marković je blago rečeno užas, i ja sam zahvalan menadžmentu "Srbijagasa", što je oterao menadžment koji je pre toga i sam doveo.

Ovo govorim, pre svega, zbog brige za 550 radnika koji rade u toj fabrici, i to su ljudi koji rade teške fizičke poslove, koji ne zarađuju basnoslovno velike plate i visoke plate.

Jako mi je stalo kao i celom gradu, a o Kikindi govorim, da ova fabrika nastavi da funkcioniše, da nastavi da radi.

Ja ne smatram sebe preterano pametnim, ali ne znam koliko da sam glup, i dalje ne bih mogao da shvatim kako može fabrika koja svoju sirovinu uzima na 500 metara od peći koju peče tu istu sirovinu, a sirovina je glina, da napravi dug samo za gas od 8,5 miliona evra, da li je tako gospodine Bajatoviću?

Ta fabrika, da budem potpuno iskren, nije u sjajnoj situaciji, još od njene privatizacije kada su upravo radnici prodavali akcije na berzi, zbog neke male razlike u ceni, izabrali su investitora koji je to zadužio do svakog kvadratnog centimetra, ali posle toga, umesto oporavka i umesto ekspanzije koja je bila najavljena, mi smo došli do toga da je fabrika u teškoj situaciji, da se radnici brinu za svoja radna mesta , a da ljudi iz menadžmenta, to su danas investitori koji grade zgrade po Kikindi i Zrenjaninu.

Zato kažem da bi bilo interesantno i vi, ali i gospodin Vulin da se pozabavi time šta se događalo u fabrici „Toza Marković“ u Kikindi.

Još jednom kažem, veoma je važno da ta fabrika nastavi da radi, jer Kikinda nema fabriku koja je u ovom trenutku spremna da prihvati 550 ljudi koji ostanu bez posla.

Nadam se i verujem da će „Srbijagas“, kao i do sada, pomoći toj fabrici da nastavi da funkcioniše i žao mi je što ovaj potez koji je sada povučen nije povučen ranije, jer mislim da bismo neke stvari izbegli i da bismo neke stvari predupredili.

S druge strane, znam da je donet Akcioni plan za privatizaciju i ove kompanije, između ostalih, i ja jedino na šta mogu da apelujem i da molim jeste da onaj ko sutra bude bio zainteresovan ili pozvan da učestvuje u privatizaciji te kompanije ili da kupu tu kompaniju bude neko ko je iz branše. Dosta je bilo onih koji pre podne prodaju peciva u pekari ili džins na pijaci, a popodne kupuju fabrike koje su građani i radnici stvarali desetinama godina. Te trange-frange, tašna-mašna firme su nam i dokusurile ekonomiju. Dakle, da dođe neko ko je iz branše, ko će da razvija dalje tu kompaniju, a ta kompanija je bila, a nadam se da će i biti ponos Kikinde.

Na kraju, da završim sa pričom o Zelenoj agendi koja, kada je upravo gasifikacija u pitanju, vrlo često bude spomenuta.

Mi se nalazimo, faktički, na kraju vremena koje je trajalo negde od devedesetih godina, u kome je oblast ljudskih prava podignuta na pijedestal do te mere da je bilo opravdanje za sankcije, za ratove, za uništavanje čitavih zemalja, za uništavanje čitavih regiona. Dovoljno je bilo reći da se u nekoj zemlji krše ljudska prava, da to kaže neko ko je sebe ovlastio da je vlastan da proceni da li se ljudska prava krše ili ne, a onda se na tu zemlju sruči drvlje i kamenje većeg dela međunarodnog poretka u zemlji gde se ta zemlja disciplinuje, ne vodeći se pritom mnogo računa ni o tome šta je istina, a ni o tome ni šta je tradicija i nasleđe te zemlje.

Mislim da smo na isteku te ere i da ulazimo u novu eru koja će se zvati era Zelene agende. O tome je govorio i predsednik Republike nekoliko puta.

Ako pogledate objektivno, ako se u nekoj zemlji u okruženju krše ljudska prava nije to nešto što dotiče građane neke susedne zemlje i zato je taj pokret intervencionistički u svetu i imao toliko protivnika među intelektualcima i među slobodnim građanima, istinski slobodnim građanima, ne ovim liberalno slobodnim, kako oni sebe vole da zovu, a u stvari su vrlo čvrsto indoktrinirani jednom novom doktrinom kojoj komunizam nije ni do članaka, ali kada imate ekološko zagađenje vi ne možete da kažete da nešto što se dešava hiljadama kilometara daleko od vaše zemlje nema veze i u odnosu na vašu zemlju, jer klima i klimatske promene i sve ostalo pokazuje da svaki žitelj planete zemlje, svaka država na planeti utiče na ovaj ili na onaj način kada je u pitanju ekologija.

Upravo zato je opasna ta agenda koja se priprema, jer će ona sa većim legitimitetom, uslovno rečeno, jer suština pokazuje da je nešto drugo motiv, a ne zaista borba za ljudska prava onda ili zaista borba za ekologiju danas, ali sa deklarativno većim legitimitetom praviti izlete po svetu, uvoditi disciplinu kod onih koji nisu disciplinovani, praviti svetski poredak onako kako nekom drugom odgovara, itd. Upravo u tom kontekstu Srbija treba da se pripremi na izazove koji joj predstoje.

Ako pogledate ovih dana šta je ono što rade neke stranke bivšeg režima, onda ćete videti da se one i te kako kreću već po toj političkoj liniji i u skladu sa tom agendom.

Da li je to način da se obuzda Kina, ja sam suviše mali i nebitan da bih o tome raspravljao i razgovarao. Činjenica je da kineska ekonomija pretiče mnoge svetske ekonomije, činjenica je da kad je kineska ekonomija u pitanju više ne važe liberalni zakoni tržišta, slobode, protoka, ljudi, roba, kapitala, itd. nego važe sankcije, važe neke druge stvari, ali mi je isto tako vrlo indikativno ono što se dešava u našoj zemlji, a dešava se to da je od strane bivšeg režima svaka investicija koja potiče iz Kine bila napadnuta.

Imate jednu situaciju u jednoj pokrajini, severnoj Pokrajini, da u dva grada se grade dve fabrike koje su dobile istovetne dozvole za koje važe istovetna pravila, da obe prave gume i da se ispred jedne stalno nešto mitinguje, a da za drugu retko ko i zna i neko će reći da je to slučajno. Namerno neću da spominjem ovu drugu fabriku, ni koja je, ni čija je, iz prostog razloga što ti ljudi nisu krivi za to, ali je ovde očigledno da se ta agenda u Srbiji već primenjuje i u tom kontekstu moramo da budemo pripremljeni i moramo da pripremimo adekvatan odgovor.

Naravno da svako od nas želi da živi u zdravoj životnoj sredini, naravno da svako od nas želi da udiše čist vazduh i naravno da svako od nas želi da pije čistu vodu. To ništa nije sporno, ali, s druge strane, neće biti da je za proteklih 10 godina, od kada je na vlasti SNS, jednu divnu zelenu zemlju u kojoj nije bilo ni divljih deponija, u kojoj nije bilo ni zagađenih reka, ni zagađenog vazduh, zagadila baš ova vlast. Neće biti da su oni koji su bili pre nas na vlasti i oni koji su upravljali Srbijom ostavljali iza sebe zemaljski raj.

Možda je, eventualno, vazduh bio bolji, jer su zatvorili sve fabrike koje su u Srbiji radile, ali ako biramo između toga da ljudi rade i da imaju od čega da žive i Zelene agende, kako je oni gledaju, jer je to lažna briga za ekologiju, kao što im je bila lažna briga za sve ostalo, onda treba i građane da pitamo šta oni o tome misle. Zato me raduje i najava referenduma koju je predsednik najavio.

Naravno, ja ću glasati za ove zakone koji se tiču i terorizma, posebno ovog dela koji se tiče daljeg razvoja gasifikacije u Srbiji i jačanja, uveren sam, „Srbijagasa“, u nadi da će i „Srbijagas“ u periodu koji je pred nama pokazati snagu i odlučnost kada su u pitanju ove manje kompanije koje su njegov sastavni deo, da i te fabrike i ti radnici budu zadovoljni i budu sigurni da će svojoj deci na sto moći da donesu hleb, jer to je ono što su zaslužili svojim radom i to je ono što zarade svakog dana u tim fabrikama.

Hvala vam.

Poštovani gospodine predsedniče Skupštine, poštovana potpredsednice Vlade, poštovane koleginice i kolege, ja mislim da mi malo žurimo sa ovim pojmom kultura sećanja, jer da bi se nečega sećali, trebali bi prvo to da znamo. Ja mislim da mi prvo treba da prođemo jedan proces učenja pre nego što dođemo do sećanja, jer je to neki logičan sled događaja. Jer, mi za mnoge stvari ne znamo, mnoge stvari nas ne interesuju, mnoge stvari nam nisu dali da zapamtimo i da ih naučimo, a nemoguće je da obeležimo svoja mesta stradanja Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, jer su ubijani i klani od kućnog praga, pa do Jasenovca koji je pomenut.

Ako već govorimo o nekim porodičnim tragedijama ili iskustvima, pored Bihaća ili na samoj ivici Bihaća nalazi se mesto koje se zove Garavica, za koje je retko ko takođe čuo, gde je ubijeno 12.000 Srba. Dakle, veliki broj Srba danas ne zna gde je ubijeno 12.000 Srba. Godine 1949. građani su postavili neko obeležje ljudima koji su tu stradali i u tom trenutku, 1949. godine, više je bilo stradalih pod zemljom nego građana Bihaća u tom trenutku. A, onda je na 45 godina od tog događaja, 1986. godine, postavljen jedan onako kao spomen park, ima više spomenika i sad tu dolazimo do toga kako smo došli dotle da ništa ne znamo i ono o čemu je i potpredsednica Vlade maločas govorila. A, onda je došao Hakija Pozderac, to je rođak deda ujak, Vuka Jeremića, koji je tražio da se tamo kaže da su stradali Srbi, Hrvati i muslimani, a onda mu je neki novinar iz Velike Kladuše rekao da su stradali isključivo Srbi, a onda su morali da preimenuju da nisu stradali Srbi, nego su stradali rodoljubi.

Znate, moj pradeda Mile Božičković nije stradao ni kao rodoljub, ni kao četnik, ni kao partizan. On nije imao pušku u ruci kada su ga ustaše, muslimanske ustaše odvele na klanje. On je u ruci imao sito, sejao je brašno u tom trenutku i bio sa svojom ćerkom Stakom, mojom babom, koja mi je posle pričala sve to, kao i svim drugim unucima.

E, zato nam je potreban ovaj muzej, gospođo Gojković, da nas više babe ne uče istoriju, nego da je učimo tamo gde uči ceo svet, da naučimo da je ceo 20. vek vek stradanja srpskog naroda, da ne zaboravimo da su Srbi stradali zato što su Srbi i u Aradu tokom Prvog svetskog rata, da su Srbi stradali zato što su Srbi u Mačvi tokom Prvog svetskog rata, da su Srbi stradali zato što su Srbi na jugu Srbije od strane bugarskih okupatora u toku Prvog svetskog rata, a onda nam se sve to ponovilo od istih zločinaca i u Drugom svetskom ratu.

Malo je falilo da se ponovi još jednom, zato što su kosti Srba po hercegovačkim jamama, u Jasenovcu, na Garavicama, u Jadovnu bile temelj nečega što lepo zvuči, što se zvalo bratstvo i jedinstvo i protiv čega u principu nemam ništa. Jedini je problem što je to bratstvo i jedinstvo podrazumevalo da možemo biti braća i ujedinjeni samo onda ako Srbi nisu Srbi, i ako Srbi budu slabi, i ako Srbi ne smeju da kažu ni da su ubijani, klani, umoreni na svaki mogući način.

Danas je rezultat, kada već pričamo o tom Bihaću, i da završim da, kada se završi popis, ja ne znam koliko će tamo biti srpskih glava. I kao što su uspeli 1995. godine u Hrvatskoj da završe ono što su započeli u Mačvi 1914, 1915. godine tačnije, tako će i tamo da kažu da su otprilike završili ono što su započeli 1941. godine.

Nama, takođe, ova tema, tema kulture sećanja, a pre toga, kao što rekoh, obaveza učenja, predstavlja jedan kamen u mozaiku koji je počeo pažljivo, mudro, uporno i staloženo da gradi predsednik Vučić, a to se zove vraćanje, taj mozaik se zove vraćanje nacionalnog dostojanstva.

Nas su učili da samo Srbija koja nema nacionalno dostojanstvo i samo Srbi koji nemaju nacionalno dostojanstvo su dobri Srbi. I to nam poručuju i danas, to nam poručuju upravo iz Hrvatske. Ako imate predsednika države koji bi menjao sve nacionalne interese za Severinin autogram i koji najviše voli kada je na sastanku sa predstavnicima hrvatske države da kaže kako se on budi uz Severinu, kada imate predsednika države koji kaže kako sanja svetionik na Jadranu, kada imate predsednika države koji se izvinjava za sve i svašta i šta jeste i šta nije srpska greška, e taj je predsednik države Srbije dobar, poželjan, prihvatljiv, itd. Ako imate predsednika Srbije koji insistira na nacionalnom dostojanstvu, e taj predsednik Srbije je bahat, arogantan ili kako ga već nazivaju.

Ne, nije Aleksandar Vučić ni bahat, ni arogantan. Aleksandar Vučić je Srbin i ne stidi se toga što je Srbin. To je ogromna razlika u odnosu na one koji su bili pre njega.

S druge strane, ne smemo zaboraviti to da nisu Srbi stradali zato što su Srbi samo na prostoru bivše Jugoslavije. Spomenuo sam Arad, ali verovali ili ne, i iznad polarnog kruga, a evo 6. maja je bila godišnjica koja je obeležena u Kikindi tim povodom, iznad polarnog kruga imate srpskih grobova, Srba iz Kikinde, Srba iz Melenaca, Srba iz Niša, Srba iz Gornjeg Milanovca, Srba dovođenih sa svih strana, koji su voženi u Norvešku, da bi tamo za potrebe nacističke Nemačke gradili puteve. Jako mali broj se vratio. Imate srpsko i sovjetsko groblje i iznad polarnog kruga.

Onda se čovek zaista zapita ima li kutka na ovoj zemlji gde Srbi nisu stradali zato što su Srbi? I odakle nam pravo više da o tome ćutimo.

Zato muzej kao muzej mora da bude mesto na kome će buduće generacije učiti ono što svaki pripadnik ovog naroda mora da zna, baš kao što svaki pripadnik jevrejskog naroda zna za Holokaust i stradanje Jevreja.

Tu dolazim do onoga što je danas suština. Mi ne beležimo svoje stradanje ni u Prvom ni u Drugom svetskom ratu i tokom NATO agresije, koju smo eufemizmom zvali NATO intervencija, da ne uvredimo one koji su nas tukli, koji su nas ubijali, koji su nas bombardovali, koji nas i danas ubijaju kasetnim bombama i ostacima kasetnih bombi, dakle, mi to ne radimo da bismo se svetili, da bismo gradili neko loše osećanje na osnovu koga će neke buduće generacije tražiti priliku da se svete. Mi to radimo zato što smo dužni da se sećamo svojih sunarodnika koji su stradali zato što su samo bili Srbi i ništa više od toga, i bilo zato što su srbosjekom im sekli vratove ili zato što su ih gurali pod zaleđen Dunav, u svakom slučaju su stradali zato što su Srbi i to moramo da pamtimo. To ne smemo da zaboravimo, ako želimo da budemo Srbi i u budućnosti.

Ali, politika koju predsednik danas vodi jeste politika koja nas nikad neće dovesti u situaciju da odlučujemo na kojoj ćemo strani biti kada je istorija u pitanju. Ne bih rekao da su Srbi bili na strani pobednika. Srbi su bili na pravoj strani i onda kada mnogi od tih pobednika na toj strani nisu bili. A neki su se, bogami, opet odlukom onih koji su i Srbijom vladali posle 1945. godine sa strane upravo ovih koji su ubijali Srbe, onako volšebno prebacili u pobedničke redove, što ih domobranskih, što iz ustaških uniformi.

Opet anegdota koja je istinita, koja se upravo desila u tim selima oko Bihaća. U kuću majke kojoj je sina odveo na Garavici, koji se nikad nije vratio, došao je partizan sa partizanskom četom, a majka tog čoveka ga je pitala – šta bi falilo da je i moj, pa kaže ime, danas ovde sa vama, a on ga je odveo. Spustio glavu i tražio da ga rasporede u drugu kuću.

Zato mi nije jasno, i time da završim, da neko i danas može da pati za nekom ideologijom koja nam je branila da budemo Srbi, koja je apsolutno oprostila u naše ime, ne pitavši nas, sve ono što su nam radili, od krvnika proizvela funkcionere nove vlasti da nam se u lice smeju i da se tim žrtvama smeju.

Taj deo mi zaista nije jasan, ali ono što mi je jasno to je da Srbija mora da bude jaka, to je da Srbija mora da bude stabilna, to je da Srbija mora da ide napred i to je da Srbija samo kada je takva može da sačuva svoj narod od bilo kakvih izazova bilo gde da živi.

Zato politika predsednika koja sa jedne strane se odnosi na nacionalno dostojanstvo apsolutno dobija svoju nadogradnju kroz jačanje Srbije, jer samo jaka Srbija je garant Srbima ma gde živeli. Hvala vam.

Nisam pričao o ideologijama. Kao što sam vam rekao, na glavi mog pradede nije stajala ni kokarda, ni petokraka. Nije stigao da stavi bilo šta na tu glavu, jer su ga pre toga, možda zato što je bio dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, a pre zato što je bio Srbin, skratili za glavu.

Kada već govorimo o tome, mi smo imali dva jugoslovenska pokreta otpora u Drugom svetskom ratu. Jedan je bio komunistički, drugi je bio liberalno-demokratski, jer su to bili sistemi koji su postojali u to vreme. Treći je bio fašističko-nacistički režim.

Taj fašističko-nacistički režim je poražen od strane koalicije liberalno-demokratskih i komunističkih režima. Nas je zapalo da je Jugoslavija posle toga postala komunistička. Da li je to imalo nekih dobrih posledica? Jeste. Da li je to dovelo do toga da su neki ljudi možda živeli bolje nego što su živeli u vreme kraljevine? Jeste. Jedini problem je u tome što mi malo poredimo babe i žabe. Treba da poredimo život u Jugoslaviji sa životom u drugim zemljama u okruženju u to vreme sa jednakim, istim brojem stanovnika, pa ćemo videti da li se ta država brzo ili se nije brzo razvijala.

Ono što ne mogu da prihvatim je to da se danas potpuno zaboravlja priroda tog režima, da su u tom režimu ponovo stradali Srbi, već 1948. godine na Golom otoku, gde su ih mlatili isti oni koji su ih mlatili i 1941. godine, samo što su tadašnje „U“ zamenili zvezdom petokrakom.

Zato ja prosto ne otvaram to kao ideološko pitanje, jer ja imam jedan potpuno drugačiji stav. Nekako mislim da je Drugi svetski rat završen. Komunistički period je sastavni deo istorije ovog naroda i ove države. Mi od toga, želeli, ne želeli, ne možemo da pobegnemo, ali je vreme da ga sagledamo krajnje objektivno, da ne pevamo pesme kojima veličamo ono što nije za veličanje, a da sa druge strane sa onim što je prljava voda ne bacimo i dete. Bojim se da smo i takve stvari radili početkom devedesetih godina.

Prema tome, da mi stavimo tačku na četrdesete godine i da ostavimo muzeju koji se otvara da se time bavi. Mi treba, i to je politika SNS, da gledamo ne u 1945. godinu, nego u 2045. godinu. Znači, nas interesuje 2045. godina, gde će Srbija biti 2045. godine, a to gde je bila 1945. godine neka odlučuju istoričari, neka oni objašnjavaju šta se dešavalo, da li bilo bolje i šta bi bilo kad bi bilo. O tome imam svoj stav. On se u velikoj meri ne poklapa sa onim što je vaš stav, ali to apsolutno ne menja činjenicu da ni vi ni ja ono što je rezultat svega toga što se tada događalo ne možemo da promenimo, jer još nismo izmislili vremeplov. Hvala vam.

Ono što jeste poenta, to je da je upravo ta ideologija zabranila Srbima da se ovenčaju vencem slave za prvu oslobođenu varoš ili grad u porobljenoj Evropi - Loznicu, koju je osvojio i oslobodio od Nemaca pukovnik Veselin Misita zbog toga što je nosio kokardu na glavi. To smo mogli da obeležavamo, ali nismo obeležavali da bismo obeležavali ustanak kada je Srbin pucao na Srbina. Nekako mislim da bi bilo mnogo bolje da obeležavamo datum kada smo oslobodili neki grad od Nemaca, nego kada su Srbi, kada je Srbin u želji da podigne komunističku revoluciju ubio dvojicu žandarma, između ostalog, jednog koji je bio izbeglica iz iste te Hrvatske, a koji je došao u majku Srbiju jer je hteo da spase glavu, ali ga je dočekao Žikica Jovanović Španac.

U svakom slučaju, kao što rekoh, ideologija je nešto što je svačije pravo da poseduje, da ima svoj osećaj ovakav ili onakav. Istoriju će pisati istoričari. Mi danas možemo da se delimo na one koji će da prime Fajzerovu vakcinu ili kinesku vakcinu ili rusku, Sputnjikovu. To su današnje podele. Najbolje da ostanemo na tim podelama.

Nema nas Srba, gospodine Dačiću, toliko da se delimo na četnike i partizane. Nema danas ni četnika, ni partizana, osim ovih folklornih, jednih i drugih. Ljudi poštuju ovu ili onu vojsku, ovu ili onu ideologiju, ovu ili onu porodičnu tradiciju, na kraju krajeva, a svima nam je cilj da Srbija 2045. godine bude vodeća sila u regionu, a kada vidim kako se neki u regionu plaše toga, onda vidim da nam je to najvažniji zadatak koji imamo pred sobom, a četnici i partizani su završili svoje 1945. godine.

Rečenica jedna samo.

Upravo i predstavom koju ste naveli, dakle treba da se setim nečega, Stevan Sremac je rekao: „Kada Srbin želi da pokaže da je objektivan, on pređe na protivničku stranu“.

E zato ovaj muzej, da nam nikad više ne padne na pamet da budemo „objektivni“ tako što ćemo preći na protivničku stranu, tako što ćemo suštinski gledati kako da ne uvredimo one koji su nas ubijali. To što se mi toga sećamo i toga što to mora da bude deo našeg identiteta, Jasenovac mora da bude sastavni deo svake kapi krvi svakog Srbina. Mora to da se nosi da bi smo postojali ubuduće, baš kao što svaki Jevrej nosi u svakoj kapi svoje krvi Holokaust.

Dakle, to je deo identiteta. Bez toga nas nema. Zato nam je potreban taj muzej, da bude granica između onoga što je bilo i onoga što će biti i tu granicu čvrsto da udarimo da je više nikad niko ne pomeri. Hvala.

Moje pitanje je, poštovani predsedniče i poštovane kolege, upućeno državnim organima koji su zaduženi da vode istragu vezano za ove račune koji su pronađeni u inostranstvu na ime Dragana Đilasa ili njegovih kompanija i želim da pitam – da li se išta dešava po tom pitanju i kada možemo da očekujemo konkretno neke rezultate tih istraga?

Zašto to pitam? Zato što je juče Dragan Đilas imao potrebu da se obrati javnosti i ono što je rekao zapravo pokazuje da on namerava da nastavi tamo gde je stao. Dakle, on ne misli da je bilo gde pogrešio, on ne misli da je bilo šta uradio kako ne treba, on ne misli da to što je za vreme dok je bio na vlasti svojim firmama, zahvaljujući poziciji u vlasti koju je imao, obezbedio prihod od 619 miliona evra. Dakle, on ne smatra da je to pogrešno. On ne smatra da to više ne treba da radi, nego smatra da treba sutra da se vrati na vlast i da prekosutra nastavi tamo gde je stao. Znači, na 620, 630, 650, 700, 800, milijardu evra naših para dok ne pokupi, a onda raseje ko lipa seme po celom svetu negde pet, negde deset, a valjda u nadi da ga niko ne uhvati.

Zašto je ovo bitno i zašto pitam državne organe? Zato što sankcija tera čoveka da malo razmisli šta je radio. Znači, sankcija za počinjeno delo, sa druge strane, ima preventivni karakter, pa neki drugi ljudi razmišljaju da li bi to radili ili bi trebalo to da rade ili to ne bi smeli da rade, jer će biti kažnjeni.

Pošto sankcije nema, mi vidimo da on, čovek, traži, i to su mu zahtevi u ovom razgovoru, koji vi predsedniče vodite, dakle, jednu nacionalnu frekvenciju za svoje televizije. Šta će mu nacionalna frekvencija? Pa da preprodaje sekunde. Od cele priče o tome kako izgleda politički sistem u Srbiji, kako je u Srbiji politički sistem ovakav ili onakav, kako manjka ovo ili ono, mi smo došli dotle da Đilasu treba nacionalna frekvencija da opet preprodaje sekunde. To što je njegova ideja da se ponovo bavi tim biznisom da ostavimo po strani, nego je upregao i čitavu bulumentu, nazovi, opozicionih stranaka, jer to i više nisu političke stranke ni po svojoj definiciji, ni po organizaciji, ni po podršci građana, tih tzv. lidera, pa da svi oni zajedno rade na tome da on dobije nacionalnu frekvenciju, da preprodaje sekunde. Dakle, svi sada oni rade za „Multikom“ ili kako se već zovu te njegove kompanije, odnosno njihovo političko krilo koje predvodi Dragan Đilas i preko politike pokušava da ostvari mogućnost da za sebe i svoje kompanije ostvaruje prihode.

To je ono što je problem. To je ono što je problem za ovo društvo da takvi ljudi za sve ono što su uradili ne budu sankcionisani, ako se to naravno desi, a ja ase nadam da se to neće desiti, ali je važna poruka za građane. Oni ovih dana obilaze Srbiju, imaju tu neku svoju kampanju i pričaju o tome kako oni zamišljaju dan posle. Evo vam, dragi građani, kako zamišljaju dan posle. Isto onako kako je izgledao dan pre. Znači, „Multikom“ ili njegove firme, kako li se zovu, preprodaju sekunde, Đilas puni džepove i onda se pare nose na Mauriciju, i to je cela ideja, to je cela kampanja, to je ceo projekat i vidite da tu nema ni P od politike, da tu nema nikakvog političkog programa, da tu nema nikakvih političkih ideja, nego samo dajte da dođemo u poziciju da ponovo punimo džepove.

E, zato državni organi moraju da reaguju i državni organi su dužni da u što kraćem roku pošalju odgovor javnosti da li je Đilas pošteno zaradio 68 miliona dolara koje je posejao po svetu, malo u Hong Kongu, malo na Mauricijusu, malo u Švajcarskoj, malo po Bosni, malo po Moldaviji? Dakle, jel to sve pošteno stečeno ili nije? Ako jeste, da mu se čestita na tome što je od 100% minus 20% plus 20% minus 20%, a to sve njegov genijalni mozak uspe da izračuna, jer to niko drugi u Srbiji nije uspeo da izračuna, jer niko drugi nije uspeo da zaradi 619 miliona evra, pa da se onda svi damo da učimo procente i računanje procenata napamet, da i mi budemo milioneri.

A ako to nije slučaj i ako Đilas nije zaradio pare tako što je 100% plus 20% minus 20% plus 20% itd, e, onda da odgovara i da nikom više u Srbiji ne padne na pamet da opljačka građane Srbije da te pare iznese iz zemlje i da im se ruga u lice na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, da im priča o tome kako, eto, još samo mu ta jedna televizija treba, da i on ima televiziju na nacionalnoj frekvenciji, da po ceo dan visi na njoj, ali ne da šalje političke poruke nego ponovo da preprodaje sekunde.

Dakle, dokle se stiglo sa tom istragom i hoćemo li konačno videti epilog? Hvala.