Po Poslovniku, 107. stav 1, dostojanstvo Narodne skupštine.

Gospodine predsedniče, uz moje puno poštovanje tolerancije koju pokazujete u vođenju Skupštine, mislim da ste morali da reagujete na reči da je Srbija bilo kome maćeha. Ovo je Narodna skupština Republike Srbije, Srbija nije nikome maćeha, Srbija poštuje svakog svog građanina. Sama činjenica da predstavnici manjina sede i u ovom domu, učestvuju i u Vladi, pokazuje da Srbija jednako poštuje svakog svog građanina i da su svi građani Republike Srbije jednaki i pred zakonom i pred Ustavom, dakle, da su apsolutno jednaki i da se prima svima primenjuju ista prava.

Propustili ste da reagujete, dozvolili ste poslaniku da dalje elaborira svoju tezu zašto je Srbija za njega maćeha. Mislim da to ovaj dom nije zaslužio da sluša ni na koji način i da ta teza mora da bude sankcionisana ili opomenom ili oduzimanjem reči.

Dakle, mi moramo dovesti ovde stvari u onakvu ravan kako Poslovnik kaže, a to da li je neko zadovoljan ili nije zadovoljan svojim statusom i svojom podrškom u okviru nacionalne grupe kojoj pripada, to zaista je frustracija koja ne treba da se leči ovde, jer Bošnjaci sami biraju svoje predstavnike za ovaj dom. I ako je Bošnjak potpredsednik Skupštine, ja stvarno ne mogu da shvatim kako može Srbija da bude maćeha Bošnjacima? Prema tome, ja vas molim da obratite pažnju na to i da ubuduće reagujete. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, kod vas u Zrenjaninu su Jovánov, ja sam Jóvanov kod nas u Kikindi, pa vas molim da to u buduće…

Dakle, ja ću govoriti… Evo, gospodin Imamović je tražio da se govori o onome što je ovde podneto da bi se, kaže, unapredio tekst. Ja za ovo ne mogu da glasam iz dva razloga. Prvo, zato što deo ne razumem. Drugo, zato što ne mislim da se ovim unapređuje bilo šta, nego mislim da se dodatno komplikuje ono što nije komplikovano i sada ću pokušati da objasnim.

Dakle, u članu 2. predviđa se ukidanje jednog ministarstva, formiranje novog ministarstva i dalje se to razrađuje amandmanom 2. u članu 11. Moram ovako zato što je povezano. Kaže, to ministarstvo se zove „ministarstvo državne uprave, lokalne samouprave i manjinske samouprave“.

Molim vas da zapamtimo naziv ministarstva kako ga je definisao predlagač amandmana. Dakle, „ministarstvo državne uprave, lokalne i manjinske samouprave“. Već u prvoj rečenici podnosilac amandmana izbrisao „manjinsku samoupravu“ i piše „ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave“. Imate to u pravom pasusu.

U drugom pasusu ponovo nedostaje „manjinska samouprava“, nego piše „ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave“, pa u trećem pasusu opet nedostaje „manjinska samouprava“, nego se ministarstvo zove „ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave“.

Dakle, naziv ministarstva je potpuno kontradiktoran onome što sledi kasnije u tekstu. Sam podnosilac amandmana je ispustio „manjinsku samoupravu“ na kojoj insistira, evo, ceo dan. I toliko mu je stalo do „manjinske samouprave“ da je zaboravio da je upiše u sopstveni amandman.

Međutim, u članu 13. se predviđa još genijalnija stvar. Ministarstvo se zove Ministarstvo unutrašnjih poslova, a u drugom pasusu kaže „uprava za saradnju sa državljanima Republike Srbije u regionu“, to je promena naziva uprave, „kao organ uprave u sastavu Ministarstva spoljnih poslova“. Dakle, u Ministarstvu unutrašnjih poslova mi ćemo imati upravu iz Ministarstva spoljnih poslova, pa ćemo faktički imati jedno ministarstvo za unutrašnjo-spoljne poslove, pa će pre podne da rade unutrašnje, popodne spoljašnje ili kako je to već podnosilac amandmana zamislio, ja stvarno ne znam.

I onda nam, povrh svega, kaže da je predloženo rešenje svrsishodnije od onog predloženog u zakonu. Pa nije. Ovo je elementarno netačno. Predloženo je da ova uprava koja je u Ministarstvu spoljnih poslova bude pri Ministarstvu spoljnih poslova, a ne da pređe u Ministarstvo unutrašnjih poslova.

Dakle, ovo je toliko kontradiktorno, toliko loše napisano, da je bolje bilo da se ne insistira toliko na tome da se bavimo samim amandmanima.

Dakle, ako podnosilac amandmana toliko insistira na tome da štiti prava svoje manjine i naroda kome pripada onda mi je potpuno jasno zašto taj narod ne glasa u meri u kojoj bi on želeo za njega, jer ko da glasa za čoveka koji nije u stanju ni amandman da podnese u njegovu korist. Hala vam.

Hvala vam, gospođo Kovač.

Ja sam znao da je SNS kriva što amandmani ne valjaju i znao sam da je negde verovatno i Aleksandar Vučić lično kriv, ali nisam samo znao kako? Evo, sada smo i to razjasnili.

Dakle, mi smo tim izborima, terminima, najavama zbunili podnosioca amandmana i on nije podneo valjan amandman. Tako, zli mi, ja se izvinjavam evo u ime SNS što smo vas zbunili.

Nije sporno da vi kažete da postoji greška, da prihvatite grešku, mala stranka kako ste sami rekli, ja to sve razumem, sve je to u redu. Problem je u tome što vi pokušavate da objasnite ovo nečim što opravdanje nije. Znači ovo nije tehnička greška. Ne možete govoriti o tehničkoj grešci kada vi pravite, suština vašeg amandmana jeste, i drugog i onog kasnije jeste drugačije definisanje delokruga ministarstva.

Dakle, vi nazivate ministarstvo drugačije, a onda to više nigde ne spominjete. Nije to tehnička greška. Tehnička greška bi bila da ste vi napisali umesto „lokalne samouprave-lkalne samouprave“, to vam je tehnička greška, pa ubacite ovo pa ste ispravili. Vi ovde bukvalno zanemarujete ono što vam je srž naziva ministarstva. To je ono jedino što ste izmenili, to je manjinska samouprava i to više nigde ne spominjete. Spominjete kasnije u tekstu, a ministarstvo se više tako ne zove. Ono se samo u naslovu tako zove, u naslovu, dakle, iznad člana 11.

Isto vam važi i za član 13. Dakle, nalepili ste, copy-paste ste uzeli iz Ministarstva spoljnih poslova, prebacili u Ministarstvo unutrašnjih poslova, pa ne znam kako ste onda ovo uspeli? Ako nije copy-paste, onda je još gore.

Ja vam dajem priliku da se lakše izvučete da kažete pogrešio neki službenik, međutim vi kažete da nije. Znači, ovo je apsolutno neznanje.

Dakle, Ministarstvu unutrašnjih poslova prebacujete kompletnu upravu iz spoljnih poslova, a nastavljate da je definišete da rade u spoljnim poslovima.

Najzad, ovo je amandman sa ispravkom. Šta ste ispravljali, zaboga? Podelili ste ono što ste napisali u jednom amandmanu na osam amandmana, a gomilu loših stvari ste ostavili.

Jovanov, poštovana predsedavajuća nisam Jovanov.

U pravu je gospođa Maja Gojković kada kaže da samo onaj ko ne zna mnogo o političkom životu može da kaže da će posao predsednika Parlamenta biti lak. Ništa na kraju krajeva u životu, ako ćete da radite ozbiljno i odgovorno nije lako. Ali, će posao predsednika Parlamenta u ovom sazivu i u narednom periodu svakako biti drugačiji.

Biće drugačiji zato što u sali neće biti čudni čovek koji voli da priča sa kamenom za koji se posle ispostavi da je kamen za kupus. Koji pokuša državnom zastavom da razvali vrata i provali u Skupštinu u kojoj je poslanik. Neće biti tog fašističkog čopora koji je čupao mikrofone uz urlanje na predsednicu Skupštine, koji je upadao u kabinet, zavrtao ruku, valjda da bi iskazali svoj demokratski potencijal ili da bi pokazali kako oni vide državu, kako oni vide demokratiju, kako oni vide funkcionisanje parlamenta.

Neće biti ni onog dugogodišnjeg predsednika Pokrajinske vlade Vojvodine, poznatom po tome da je deci sa smetnjama u razvoju suštinski oteo novac za njih namenjen, koji je obeležio svoj nastup u ovom parlamentu tako što je psovao majku poslanicima sa druge strane. Neće biti ni svih onih likova koji su ovde bili da bi štitili poslove ljudi o kojima je sada govorio kolega Rističević. I to im je bio jedini zadatak, suštinsko urušavanje države Srbije, gde god i kako mogu i borba za pozicije svojih gazda, finansijera, poslodavaca, zovite to kako hoćete.

Dakle, kada Srbija podigne svoju namensku industriju, oni u holu ovog doma pokrenu seriju gluposti i seriju napada ne bi li ta namenska industrija počela da gubi korak i jedini rezultat njihovog ludila je to što Srbija izgubi poslove koje je već dobila u korist nekih koji te poslove nisu dobili, iz susedne Bugarske. To je njihov rad, to je rezultat njihovog ponašanja ovde. Tih ljudi, odlukom naroda, u ovoj sali više nema.

Ne mogu da prihvatim kritike ili stavove, zovite to kako hoćete, da je ovo partijski kongres SNS ili da Skupština liči na partijski kongres SNS iz prostog razloga što partijski kongres SNS broji više od 5.000 ljudi, pod jedan.

Pod dva, narod odlučuje koliko će ljudi da sedi i iz koje partije u ovom domu. Svako od nas pojedinačno time što zaokruži broj na glasačkom listiću i ništa više od toga, to šta želimo intimno, to je druga stvar, ali narod je taj koji će da odluči da li će ovde da bude 120 poslanika SNS, 20 poslanika SNS, 150 poslanika SNS ili nijedan poslanik SNS. Mi ne možemo da budemo odgovorni zbog toga što je unutar tajkunskog klana Đilasa i Jeremića došlo do borbe za prevlast, došlo do borbe za to ko će da bude šef te organizovane grupe, pa pošto nisu mogli drugačije da razreše tu bitku, oni su rešili da ne izađu na izbore i tako sve druge uključivši i onog što priča sa kamenom, nateraju da ostanu bez sredstava za finansiranje i da za svaku stvar koja im treba i sa ispruženom rukom dolaze kod njih da im oni udele neki dinar, da im oni udele neki evro za neki račun, za neku akciju, za ono ili za ovo.

Kakve to veze ima sa nama? Šta smo mi tome doprineli? Njihova unutar koaliciona, ako se to još uvek zove koalicijom, priča, njihovo međusobno otimanje glasanje, njihovo međusobno preuzimanje stranačkih kadrova, njihovo međusobno preuzimanje opštinskih odbora, dovelo je dotle da su zaključili da je za njih bolje da na izbore ne izađu, jer će to da im garantuje apsolutnu prevlast u odnosu na druge političke stranke iz tog bloka.

I uspeli su u onome što su planirali, evo nisu ovde. Ja im se zahvaljujem na tome i iskreno im želim da nastave sa svojom politikom. Oni ovih dana kažu da je to pobednička politika, ja ih molim da nastave da pobeđuju, da pobede 2022. godine i da ponovo ne izađu na izbore, ponovo da ostanu kod kuće, jer je to najbolje za Srbiju. Sa druge strane i rezultat koji će narod da im da, neće biti mnogo drugačiji.

Što se tiče partijskog modela, koliko se sećam, nešto sam malo učio o tome, ako grešim, voleo bih da me neko ispravi, nije nemoguće, da postoje masovne političke partije, a nasuprot njima, koliko se sećam postoje kadrovske političke partije i osnovna razlika je nastala u tome što su te masovne nastale uglavnom kao leve političke opcije koje su učlanjivale veliki broj ljudi, jer su se izdržavale od njihovih članarina. Sa druge strane, kadrovske su finansirane od strane tajkuna, industrijalaca itd.

Ako je nekakva zamerka SNS što je masovna politička stranka, odmah da vam kažem da nikada nećemo postati tajkunska stranka i nikada SNS neće finansirati tajkuni. Nikada. Ima ovih tajkunskih stranaka i evo vidite, kadrovskih, probranih, lažne elite koja danas objavi u svojim novinama kako naprednjaci dogovaraju i otimaju državnu zemlju u Bačkoj, Sremu i Baranji. Ne znam da li ti ljudi znaju gde se Baranja nalazi, znam da je Baranja 1918. godine proglasila priključenje Kraljevini Srbiji. Na moju veliku žalost, posle 1945. godine neki ljudi su crtali granice drugačije, pa je ta Baranja ostala u Hrvatskoj i sad mi nije jasno kako elita to misli da objasni.

U svakom slučaju, za izlet parlamenta isključivo je odgovoran narod u Srbiji. Tako je bilo i tako će biti. Niko drugi, ni stranci, ni tajkuni, ni bilo ko treći. Isključivo i jedino narod.

Ono što je važno i što sam želeo da ponovim, gospodin Martinović je o tome govorio, dakle, pred nama su važni izazovi, pred nama su teške odluke, pred nama su vrlo teška vremena uzrokovana, pre svega, Kovidom koji je doveo do toga da u celom svetu ekonomija stagnira ili pada. Oni koji mogu da govore o stagnaciji su srećni i to su srećne ekonomije, uglavnom pada. Mi imamo sreću u tome što zahvaljujući odlukama koje su donete u prethodnom periodu naša ekonomija se uspešno bori sa onim što je današnji izazov.

Dakle, borba protiv korone, borba za Kosovo i Metohiju, o čemu je govorio kolega Drecun, za zaštitu interesa Srbije na Kosovu i Metohiji, borba protiv kriminala i korupcije i da konačno tom zlu i toj pošasti stanemo nogom za vrat, očuvanje vojne neutralnosti Srbije kao nečega čime se Srbija ponosi i što ljubomorno čuva i zato jačamo našu vojsku, zato pokušavamo da vrlo jasno pošaljemo poruku svakome ko bi eventualno pokušao da utiče na to da Srbija promeni svoj kurs kažemo da to neće biti jednostavno i lako, zato nastavljamo reforme, zato se borimo za dalji rast ekonomije. Svemu tome partner mora da bude i srpski parlament. Možda se to nekome ne sviđa što ga zovem srpski, ali ja ne znam kako bih ga drugačije zvao.

Dakle, Skupština je ta kroz koju moraju da prolaze reformski zakoni, u kojoj će se raspravljati i razgovarati o modelima koji su pred nama, gde ćemo svi zajedno pokušati da nađemo najbolja rešenja i da ta rešenja na kraju primenimo.

Što se tiče samog kandidata za predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, nije u sali, ali ne sumnjam da će se dobro snaći sa mikrofonom. Hvala.