Krenuću od ovoga na kraju. Ovo je ključna laž koja je sada izrečena i koja je veoma važna. Narod to ne razume, verovatno, zato što nisu svi ljudi pravnici, ali pravnici razumeju u čemu je caka.

Pogledajte šta je rekao prethodni govornik. Svedočenje Veljka Belivuka, to je ovaj čiju poslaničku grupu će da naprave ovde, svedočenje, ponavljam, Veljko Belivuk nije svedok, Veljko Belivuk je okrivljeni.

Zašto se kaže „svedok“? Zato što je obaveza svedoka u postupku da govori istinu, a pravo okrivljenog je da se brani i laganjem, a tim se pravom on obilato koristi.

Sad, pogledajte ovu podvalu. Rekao bi čovek, onako, pa dobro, svedočio je Belivuk. Ne, nije on svedočio. To je bila njegova odbrana.

(Radomir Lazović: Evo vam pitanje, odgovorite na njega.)

To je bila njegova odbrana, on ima pravo da kaže i da je zajedno sa Vučićem ubio Kenedija. On ima pravo da kaže šta god hoće.

Stvar je u tome što je on stvari postavio u sledeću ravan – nisam učestvovao ni u čemu što mi se stavlja na teret, a videli smo svi one fotografije šta je radio i kako je radio, ali ću da vam pričam o onome što me niko ne pita. To je njegova odbrana i on misli da će na taj način sebe najbolje da odbrani. To je njegovo pravo.

Problem je u tome što je on našao pratioce, našao ljude koji ga podržavaju ovde u ovom parlamentu i koji nama ovde poput apostola prenose njegove reči. On je njihov Mesija i oni danas dolaze ovde i prenose nam reči Veljka Belivuka. Za slučaj da neko nije čuo oni će da prenesu šta je on rekao.

Šta će da se desi, gospodine Lazoviću, ako se pojavi neki okrivljeni koji kaže da ste vi zajedno sa njim planirali ne znam ni ja šta?

(Radomir Lazović: Jel to pretnja?)

Ne, ne, ja vas pitam. Stavite se vi u tu situaciju.

Vidite kako smeta kad je sopstvena koža u pitanju.

Jel vidite kako je to strašno?

(Radomir Lazović: Znači, jeste pretnja?)

Ne.

(Radomir Lazović: Pa, kako onda?)

Nego paralela.

Paralela, gospodine Lazoviću.

Evo, vi, ja, ko god nađe se u situaciji da jedan okoreli kriminalac kaže – taj i taj je sa mnom radio to i to, iako ga niko za to ne pita. Jel vi stvarno mislite da svakom kriminalcu i svaku njegovu reč treba tek tako verovati kao što vi verujete Veljku Belivuku, a pritom nije svedok? Obmanuli ste građane. Nije svedok. To je suština.

Što se tiče rokova, jesmo li mi u roku ili nismo u roku? Ako nismo u roku idemo na izbore, gospodine Lazoviću, a da li će onda lista Veljko Belivuk da pređe cenzus ili neće, videćemo.

Dakle, ako smo u roku, u roku, smo. Ako nismo u roku, nismo u roku. Znači, ne možete – na kraju ste roka ili na početku ste roka. Mi smo u roku.

Struktura Vlade – što niste pročitali kako funkcionišu državni sekretari u zemljama u kojima ste nabrajali broj ministarstava, koja su ovlašćenja državnih sekretara i koliko ih ima. Što to niste uradili, pa biste onda došli dotle da njihovi državni sekretari imaju mnogo veća ovlašćenja nego što imaju recimo naši državni sekretari i da manjim brojem ministarstava, a većim državnih sekretara faktički imate sličnu ili istovetnu strukturu, ali nema veze. Lepše zvuči – ovde je 11, ovde pet, ovde ne znam šta.

Znam da biste vi napravili efikasniju Vladu u smislu broja ministarstava. U to sam uveren. Vi biste imali jedno ministarstvo, ministarstvo za slušanje Viole Fon Kramon. Ostalo ne treba. Kako kaže Viola, tako se uradi i tačka, završeno i sve u redu. To bi bila najefikasnija Vlada, samo što je narod neće jer ovaj narod želi da sam bira svoju Vladu, a ne da ima poslušnike koji će da izvršavaju ono što spolja se govori.

Tek ćemo da vidimo da li će biti novih zapošljavanja što se tiče Vlade i Uprave ili neće. Dakle, određenim preraspodelama može da se dođe dotle da ne bude nikakvih novih zapošljavanja, ali ja sam ponosan na činjenicu da ste vi naš novozaposleni. Vi ste slika i prilika novozaposlenog i upravo u Upravi, upravo u držanoj strukturi. Nije Uprava, u formalnom smislu, ali u državnoj strukturi.

Kaže – mladi nemaju para da iznajme stan. Pogledajte koja je to podvala. Sa jedne strane bruje mediji, svi, da imamo veliki dolazak ljudi iz Rusije i Ukrajine i da su zbog toga cene otišle u nebo, a sa druge strane vlast je kriva za to, jer valjda smo mi izabrali, Aleksandar Vučić je izazvao sukob u Ukrajini i sad evo nismo u stanju da primimo te ljude.

Ko to ima problem? Jel Dobrica Veselinović, možda, ima problem da iznajmi stan? Pa pet stanova ima, šta će mu da iznajmi još?

Teško mladi žive – 575 hiljada dinara je imala vaša nevladina organizacija prihod 2017. godine, sada ima 15 miliona 81 hiljadu dinara. Pa, vama je super. I, vi nama pričate o cenama. Vi nam pričate o tome kako se teško živi.

Evo, ja vam nudim javno da se zamenimo. Dajte meni tu vašu nevladinu organizaciju i prihode, a ja ću vama sve svoje prihode. Odmah napravimo ugovor kod notara, overimo, rešeno. Meni 20 miliona godišnje koje vi dobijate, a ja vama sve svoje prihode na godišnjem nivou i nikakav problem.

Uvećali ste 2.100% prihode vaše nevladine organizacije i to se teško živi. Šta bi bilo da se lagodno živi? Vlada je 2000. godine imala 36 ministarstava, 24 ministarstva 2001. godine, 27 ministarstava 2008. godine.

Svako ko stvara Vladu, svako ko formira Vladu, strukturu Vlade pravi onako kako misli da će najbolje da odgovori zadacima za koje smatra da će ih imati u narednom periodu. Mi smatramo da ova struktura može da odgovori onome što je cilj Vlade za naredni period.

Kažem, ne sumnjam ja da biste vi to sveli na jednu kancelariju za brzi odgovor Viola Fon Kramon – razumem i nije mi teško i tako bi funkcionisala Srbija, a ja verujem da to nekako i građani znaju pa ćemo da vidimo.

Ako je ovaj rok baš na izlasku kao što kažete, eto nama izbora, pa ćemo onda videti ko će gde i ko će šta. Ukoliko smo u roku i ukoliko u roku izaberemo Vladu, onda ćemo meriti da li je ova struktura Vlade bila adekvatna ili nije.

Na kraju, nemojte da podvaljujete narodu, nemojte da pričate priče o tome da je Veljko Belivuk svedok jer nije i nemojte da napadate porodice političkih protivnika. To što ste uradili, pritom znate da tako nešto ne postoji, ali nema veze, neće niko da vam odgovori, pa možete da pričate šta hoćete, to nije korektno, a sa druge strane, neistina je, kao što je i neistina da je svedok. Možda je on za vas svedok, možda ste vi bili Violini svedoci, sada ste Veljkovi svedoci – ja ne znam, to je vaše pravo, ali on svedok nije, nego okrivljeni koji će da odgovara za zlodela koja je počinio i to je razlika između nas i nekih drugih jer oni koji su osumnjičeni, a zatim okrivljeni za teška krivična dela nalaze se već iza rešetaka, a šta će tamo da pričaju i kako će da se brane to je već stvar njihovih advokata. Hvala.

Ponovo se ponavljaju neke stvari. Ne kažem da ne treba na njih da se odgovori, ali već je rečeno. Ponoviću. Ako se ponovo budu javljali, ja ću ponovo ponavljati.

Dakle, postoji određeni rok, a u tom roku vi možete da prvog dana roka ili poslednjeg dana roka uradite stvar koja vam je na raspolaganju, za koju ste ovlašćeni. Možete se koristiti svakim danom roka, prvim i poslednjim. Ne vidim šta je sporno. Ili smo u roku ili nismo u roku. Ako smo u roku, onda sve radimo na vreme, jer je ustavotvorac, zakonodavac, onaj koji je određivao rok dao rok za koji smatra da je adekvatan. Mi smo u tom roku. Ako nismo u roku, onda vas molim da to konstatujemo, da se razilazimo i da idemo na izbore. Treće opcije nema.

To je otprilike kao kada bi, juče sam o tome pričao, sud rekao advokatu – a što si poslednjeg dana podneo žalbu. Moje pravo kao advokata je da podnesem u roku koji mi je ostavljen, prvog ili poslednjeg, i to je to.

Da nemamo Vladu devet meseci, koliko ste rekli, šest meseci, prosto nije tako. Zaboravljate jednu činjenicu. Molim vas radi korektnosti, jer ste učestvovali u tome. Na zahtev opozicije smo prihvatili neke stvari za koje smo pretpostavljali da u praksi mogu da izazovu određene probleme, ali na insistiranje smo ipak to uvrstili u zakonodavni okvir i u Zakon o izborima narodnih poslanika - trostepenost odlučivanja, rokovi za podnošenje prigovora itd.

Srećom nije prihvaćena suluda ideja koja je dolazila od Saše Radulovića, da svaki građanin na svakom biračkom mestu može da traži obaranje biračkog mesta. To bi zatrpalo tih 8,5, koliko već ima, hiljada biračkih mesta. Dakle, napišete 10 žalbi po biračkom mestu, to je 85.000 žalbi. Kada će to da se reši? Ne bismo završili izbore nikada. Očigledno je to bila nečija ideja, sad pretpostavljam, nemam dokaze za to, ali prosto mi se čini, da se napravi jedan vakum i da se napravi jedan haos i da se onda na ulici odlučuje ko će da bude vlast, a ko opozicija.

Tu dolazimo i do ulice koja se desila 2016. godine kada je američki ambasador pozvao i sedeo zajedno sa predstavnicima opozicionih stranaka, neke su tada prešle, neke nisu prešle cenzus, a onda je traženo poništavanje izbora, onda su se oni dogovarali ko će kome da da glasove. To je ta direktna umešanost stranaca u naš izborni proces, ali u tome nismo učestvovali mi, nego vi.

Belgija dve godine nije imala Vladu. Funkcionisalo je. Namerno se uvećava, zaboravlja se jedan deo, prećutkuje se, drugi deo se prenaglašava ne bi li se napravio utisak, ne znam ni ja kakav. Ovo je jako važno.

U stranim kompanijama radi veliki broj naših sugrađana, naših komšija, prijatelja, građana ove zemlje. Ne možemo ići tako na strane kompanije. Hajde da ih pozatvaramo sve zato što su to zli stranci koji su došli da nas izrabljuju. Nije ovo prvi put. Imali ste takvu reakciju i u Vladičinom Hanu. U taj Vladičin Han je Vučić doveo fabriku. Niko pre njega i niko posle njega. Taman ljudi krenuli da rade, dobili neku platu, e sada ajde da zatvaramo. Zašto? Zato što su stranci.

Kontekst u kom sam govorio oko stranih kompanija, da li će da zatvore ili neće svoje kompanije, jeste kontekst gasa koji je bio spomenut, ako se sećate, ako ste pratili, jer je bila priča kako će oni da se naljute zbog našeg odnosa prema EU, pa će zatvoriti kompanije. Ja sam pitao – dobro, a šta ako zatvore se i domaće i strane kompanije, jer ne vidi gas da li je vlasnik fabrike građanin Srbije ili stranac? Dakle, gas ide u fabriku da bi se koristio za ono za šta je potreban toj fabrici, da li za proizvodnju, da li za grejanje, da li za ne znam ni ja šta. I u potpuno smo istoj situaciji.

To što vi imate tu tezu to je vaše pravo, i političko, i svako drugo. Ja nemam sa tim zaista ništa da polemišem, ali prosto zbog građana je potrebno reći da to, kako vi zamišljate da može da funkcioniše komunikacija sa strancima, prosto ne ide tako. Dakle, mi moramo da shvatimo i ja znam da naši ljudi moraju da čuju, ja znam da to prija uhu, ja znam da je to udaranje na emocije, ja znam da svi građani Srbije mnogo vole svoju zemlju, da građani Srbije imaju mnogo toga da zamere predstavnicima briselske birokratije kada nam se obraćaju i kako nam se obraćaju, ali ona je takva kakva je i mi sa tom briselskom birokratijom moramo da komuniciramo, jer je to u interesu naše zemlje.

Nije interes ni reći, ni zalupiti vrata njima, ni zalupiti vrata istoku i zato tražimo taj uzan prolaz za politiku koju vodimo, a ovo su laka rešenja, a kada su laka rešenja davala rezultate? Šta je to lako u životu što možete da uradite, a što je važno i što će vam doneti neki prosperitet? Sami se, evo, zapitajte – jel lako završiti školu, jel lako završiti fakultet, jel lako dete vaspitati? Ništa od toga nije lako. Onaj ko to radi lako radi pogrešno.

Što se tiče toga šta smo radili za domaće privrednike itd, evo jedna samo vest, dakle, Zakonom o porezu na dohodak građana, Zakonom o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje od 1. marta prošle godine predviđene su olakšice za poslodavce, pa poslodavac koji u periodu od 1. marta do 31. decembra 2022. godine zaposli lice koje nije imalo status zaposlenog itd. oslobađa se plaćanja 70% poreza na zarade i 100% doprinosa na PIO prilikom obračuna isplate zarade za ovo lice itd. Takvih imate još zakona koje smo mi ovde usvojili u prethodnom mandatu itd, tako da treba čitati i nešto drugo, osim „Alana Forda“.

Postoje domaće banke. Lepo zvuči kad kažete, jer ljudi znaju, da su većinu banaka u privatizaciji kupile strane banke itd. Vi sad kažete – sve su banke strane. Nisu, dakle postoje i „Poštanska štedionica“ i AIK banka i to je to. Ali, nije to naša krivica, to je nasleđeno stanje.

Sa druge strane, to je bila politička volja, čak ne ni političkih stranaka. Tada je narod tako glasao, smatrao da je to dobar put. Šta da radimo? Opterećenja zarada sa 64% na 59,4%.

Takođe, pomoć privrednicima. Pomažemo i mladima, pomažemo i penzionerima. I, sad opet dolazimo u jednu kontradiktornu situaciju, ne vi lično, ali da nam se sa jedne strane upućuju kritike zašto pomažemo, a onda se kaže – a, što ne pomažete svima, što ne pomažete i ovima i ovima i onima? Onda, stvarno se čovek zapita, šta uopšte on da radi?

Mi nećemo biti na vlasti onoga momenta kada građani Srbije budu to odlučili. To nije sporno. Na izborima, dakle, zna se kako i na koji način i tu će stvar da se završi.

I to čekanje Godoa koje se ponavlja iz godine u godinu. Evo sad će, evo sad će. Evo, sad ih teraju, sad moraju ovo, sad moraju ono. Ništa od toga se nije desilo. Znači, ta priča se ponavlja godinama. Evo, 10 godina jedna te ista priča – evo, samo što nisu. Pa, nećemo priznati nezavisnost Kosova, to je predsednik rekao milion puta.

Znači, ne radi se uopšte o tome, to uopšte nije tema. Iako je tema to da ne budemo na vlasti, pa dobro, nećemo biti na vlasti, ali onda i vi treba da brinete kao građanin ove zemlje, jer ako zbog toga što mi odbijamo da tako nešto uradimo, a šta god to bilo, neko sa strane može da utiče da se promeni vlast u ovoj zemlji, onda je ova zemlja u problemu, jer na vlasti neće biti oni koje narod hoće, nego oni koji će doći tu da poslušaju te naloge. Neki se i danas preporučuju, a to preporučivanje ćemo slušati i ubuduće.

Najzad, koncept koji ste sami rekli bi bio glomazniji od onoga koji smo mi ponudili koji ste kritikovali kao glomazan. To što vi četiri, pet oblasti smestite u jedno ministarstvo, to ne znači da vi po vertikali ne možete da imate, možete da nemate, da se pravilnije izrazim, organizaciju za tu oblast. Bio bi jedan ministar, ali bi ste po vertikali morali da imate kompletnu upravu za to ministarstvo da bi delokrug i nadležnost mogle da budu realizovani.

Dakle, da je to tako kao što vi kažete, onda bi bilo dovoljno da imamo pet ministarstava. Sad hajde, nabijemo sve u jedno, zvaće se ministarstvo pa nabrajamo do ujutru zašta je sve i to je to. Tu dolazimo do ključne stvari – smanjili ste na 15. Pa, možete da smanjite i na pet, nije to sporno. To je sada stvar koncepcije. Kada vi budete bili u prilici da formirate Vladu, ta Vlada će imati koliko ste rekli članova, 15 ili koliko već.

(Svetozar Vujačić: Znači, nikad.)

To će narod da odluči. Ja ne kažem da je nikad. Kad narod bude rekao, to će tako biti.

Ali, drugu stvar radite, isto kao što je radio kolega pre vas. Vi nećete da kažete kakve je struktura vlada koju uzimate za primer ili kontraprimer nama. Dakle, kakva su ovlašćenja i koliko ima državnih sekretara u vladama sa malo ministarstva?

Njihovi državni sekretari u različitim oblastima u tom ministarstvu bili bi u rangu ministra kod nas po ovlašćenjima i odgovornosti. Dakle, nije to baš da to tako može da se, hajde moderno rečeno, zipuje ili kompresuje u jedno i onda da kažemo eto, to je to. Jer, da je tako, onda jedan član, dva člana, tri člana Vlade, dvojica su kvorum i ćao. Ili dvoje je kvorum i ćao đaci.

Dakle, ovo je naš koncept za koji mislimo da je dobar. Naravno da je vaše pravo da imate suprotno mišljenje, ali samo ne želim da ostanu bez odgovora navodi koji jednostavno ne stoje i da koliko-toliko mogu da pokušam da ukažem na nešto što lepo zvuči, a suštinski ne može da funkcioniše i nije tako.

Mislim da nam je u ovo vreme mnogo važnije da budemo odgovorni, nego da pokušamo da, kako se to popularno kaže, postignemo neki politički poen, laki poen, nečim što građani žele da čuju. Ali, građani svakako žele da čuju da se administracija smanjuje, da ovo, da ono i sve je to u redu. Mi se ne nalazimo, i kolega Đukanović je govorio o tome, dakle mi se ne nalazimo u redovnim okolnostima, mi se nalazimo u vanrednim okolnosti. Ne u vanrednom stanju u formalnom smislu, ali okolnosti oko nas i u društvu, u okruženju u kome živimo su vanredne, ratne i mi moramo i svoju upravu u skladu sa tim da formiramo. Hvala.

Vrlo kratko.

Dakle, ovo s opet laki poeni. U političkom smislu ja ne znam da postoji omraženija ličnost od Mlađana Dinkića i to kad zapljunete, otprilike to je to. Sto godina možemo da budemo na vlasti, nismo mi ti koji sude. Sudovi neka sude. Isto mogu da kažem što sam rekao i kolegi Oleni, sve što imate, predajte tamo. Očigledno da ovo što smo mi radili nije bilo dovoljno, pa ako će sud da ga osudi, neka ga osudi.

Banke koje su uništili, sada kažete naši koalicioni partneri, ali ljudi sa kojima ste vi sarađivali blisko, sa kojima ste zajedno išli na proteste itd, „Metals banka“, „Agrobanka“, „Razvojna banka Vojvodine“, „Tesla banka“, opet dolazite u situaciju da njima opraštate sve što nama niste ili što niste oprostili kolegama iz SPS ako su imali bilo kakve veze što su sedeli u upravnom odboru. Zna se ko je i u to vreme, a posebno u ovo vreme, direktno rukovodio ovim bankarskim sektorom i ko je davao kredite za koje su znali da nikada neće biti vraćeni i ko je za kolaterale uzimao šupe po banatskom i bačkom ataru, a davao 100.000 evra da se nikada ne vrati i kako je „Tesla banka“ i čemu služila itd. To je sada već drugi par rukava, ali kažem, upravo taj čovek koji je sve to organizovao je zajedno sa vama sedeo kod ambasadora Kajla Skota kada je trebalo poništiti izbore da bi se povećao broj poslaničkih grupa opozicije u ovom domu.

Tako da što se tiče ovog kome se daju sredstava ili se ne daju sredstva, daju se sredstva, ali je bila kritika da treba još da se da, pa ste naveli neke konkretne kategorije kojima treba dati, pa sam to samo rekao - s jedne strane se kaže što ne dobijaju svi, a sa druge strane se kritikuje da se ne daje dovoljno. Tako da to je bilo, ali moguće da se nismo razumeli.

U svakom slučaju, ovo jeste i par ekselans politički akt i ova većina na ovaj način misli da će strukturisana Vlada ili struktuirana Vlada moći da realizuje ciljeve koji su preda nama, a osnovni cilj, još jednom ponavljam, jeste samostalna i slobodna Srbija koja donosi odluke u skladu sa sopstvenim interesima i mislimo da će na ovaj način Vlada biti u mogućnosti da taj cilj, glavni cilj, jer iz njega proizilaze svi ostali, i ostvari. Hvala.

Nažalost, ja po treći put moram da ponavljam neke stvari, ali nije problem, neće meni biti teško, pa valjda će to na kraju uroditi nekim plodom, a možda i neće, videćemo.

Dakle, izbori su održani trećeg aprila, izbori su se završili petog jula. Zbog pravila koje ste vi tražili, na kojima ste vi insistirali, koje smo na vaš zahtev uvrstili u Zakon o izboru narodnih poslanika za ovu Skupštinu, pa su se izbori ponavljali u nedogled u Velikom Trnovcu. I kakve to sad tačno veze ima sa nama? Šta smo mi to uradili, što smo poslušali ono što ste predlagali? A da nismo, onda bi bilo – evo, neće, kao što sad vičete, plaše nas se, tresemo se. Čudo jedno.

Struktura Vlade, opet ista poruka. Ja verujem da niste možda stigli da se spremite, ali kratkim pregledom na Guglu ste mogli da vidite kako izgleda struktura tih vlada za koje govorite da imaju 11, 15 ili ne znam koliko ministarstava, da vidite, imaju 20 državnih sekretara u tim ministarstvima, 20, negde i više. A lepo zvuči da se vikne – mnogo je, treba da se seče. To jednog dana, pobedićete, vidim, napredujete, mi vas se plašimo. Šta je preostalo još nego da pobedite, pa ćete onda formirati Vladu kako vi budete hteli. Onda ćemo videti da li će imati 15, 10, pet ili dva ministra.

Ko prebacuje odgovornost? Na koga se prebacuje odgovornost, šta pričate? To je ostalo sa neke tribine, pa ono, hajde da ponovim, nema veze što ništa ne znači. Prebacujete odgovornost na nas. Kakvu odgovornost na vas? Kakvu vi imate odgovornost za bilo šta?

Nama je mama Brisel. Moja mama je Mira, otac mi je pokojni, pa mi nije ni Brisel, ni Moskva. Ali nam nije ni mama, ni tata, ni Brisel, ni Moskva, ni Peking, ni Vašington, nego Srbija. I to je naš stav. Zato imamo udare koje imamo, a vi se pridružujete tim udarima vašom politikom, vašom bednom demagogijom, vašim praznim pričama, podržavate tu priču i iznutra udarate. I dok oni udaraju spolja, vi udarate iznutra. Svako svoj posao radi. I svi ste na istom zadatku.

Vi da nama pričate o medijima, vi koji ste zvezda Šolakovih medija. Svaki drugi dan ili intervju ili gostovanje. A onda ode na „Raša tudej“ pa kaže – Vučićevi mediji vode kampanju protiv Rusije. Ide na medije koji vode najgoru kampanju protiv Rusije i najgoru kampanju protiv Srbije, onda ode kod Rusa da se žali – evo, vidite šta oni rade, mi smo dobri, mi smo vaši, dovedite nas na vlast. Pa, u čemu je razlika u odnosu na ove što traže da ih Brisel ili ne znam ni ja ko dovede na vlast? Samo u strani sveta, ono nije Brisel, nego je Moskva.

Kad vas narod bude hteo, tad ćete biti vlast, a mogu u Moskvi da vas hvale koliko god hoćete, ako vas uopšte i hvale, ako vas uopšte i podržavaju.

Nema Srba u Hrvatskoj. Ma, ajte, molim vas. Stvarno? Sve nas je manje, posle pogroma, pokolja, proterivanja i svega ostalog. Uzmite stenogram, pa pazite šta pričate. Znam ja da se niste spremili, ali… To ste sami, uostalom, i rekli.

Onda ide vrhunac – nema na belom svetu, jel ste tako rekli, evo citiram: „belom svetu“, ministarstva za društveni dijalog. Na belom svetu. Evo, klimate glavom. Jel tako rečeno? Jeste, hvala vam. Ministarstvo za društveni dijalog, potrošačke poslove i ljudska prava – jednostavna pretraga na Guglu. Malta. Evo, samo jedan klik od 15 sekundi, koliko treba Guglu da izbaci rezultat, pokazuje koliko nemate pojma o čemu pričate, ali dobro zvuči. Super je. Lepo će da se prihvati.

Najzad, nemojte nam dve stvari spočitavati, molim vas. To što vi govorite za SSP, to oni govore za vas. Tajni partneri – kažu oni za vas, tajni partneri – kažete vi za njih. Ni jedni, ni drugi nam niste partneri, ali vas obožavamo ovako u opoziciji, pošto ste jednako sposobni.

Drugo, osvrnite se oko sebe kad spočitavate ovde ljudima ko gde osvane i gde zanoći, a tiče se političkih stranaka, naravno, da ne budem pogrešno tumačen sada i zlonamerno. Dakle, prvo preispitajte sebe, pa kolege, da vam ne nabrajam ko je sve u kojoj stranci bio i šta to sad treba da znači. Za nas je to minus, a za vas je plus. Kako to, ista stvar? Vama je oprošteno i ono što sebi dozvoljavate, nama ne ne opraštate i nama se zamera. Pohvalite se. Evo, recite nam kako je to izgledalo. Ja nemam problem da vam ponovim.

Dakle, molim predsednika Skupštine i sekretara Skupštine da stvarno ovi rokovi budu duži, da prosto nemamo potrebu da slušamo nepripremljene, neargumentovane, prazne floskule koje niti šta znače, niti čemu služe, nego ajde tako malo da vičemo ne bi li neki poen skinuli i ne bi li naprednjake predstavili kao samo zlo i gađali njihov nacionalni deo biračkog tela, a sebe predstavljali kao velike spasioce vaskolikog srpstva koje, evo, čekalo je… Srpstvo moje snom mrtvijem spava sve dok nije došla Milica zavetnica da ga probudi, pa neće biti.

Vidite sad na šta ovo liči. Ja ponavljam jedno te isto, pa ja odgovaram po peti put i mučim se da odgovorim po peti put na ista pitanja koja postavljate i sad sam ja kriv što ponavljate isti govor. Neću da prestanem. Mogu da izdržim, 200 puta, 200 puta, šta da radim.

Kaže – svejedno je, nevažno je da li je 3. april ili 5. jul. Pa kada je nevažno što ste proslavljali? Kada je nevažno što ste izmislili? Što niste rekli istinu? Zasedanje i sednica nisu isto. Hajde i vi da pokušate da razlikujete te dve stvari. Zvuče, ali nije isto.

Što se tiče televizija na koje vi idite, ja na tu televiziju ne bih otišao, niko me nije ni zvao da budem iskren, za sve pare ovog sveta. Nema časti, nema ničega što mogu da mogu da mi ponude da dođem na tu televiziju, na televiziju koja vodi dnevno kampanju protiv ove zemlje i koja je registrovana u Luksemburgu. Da li ste bili u Luksemburgu ili u Beogradu? Gde ste bili kada ste gostovali na tim televizijama? Kako se dolazi na tu televiziju? Ja ne znam gde je to.

(Milica Đurđević Stamenkovski: Pitajte gospodina Đukanovića.)

Nije tu. Kada se vrati. Samo što je on tamo otišao da im kaže neke stvari, a ne da gradi svoju karijeru, ali je super to i to pokazuje ozbiljnu političku mudrost kada na tim medijima gradite svoj imidž, kada to gledaju ljudi koji za vas glasaju. To govori posebno o vama i ja to neću da komentarišem. To je vaša stvar.

U svakom slučaju, izbori su završeni, 5. jula vi ste rekli, 3. aprila. Rekli ste i sad kažete svejedno je. Rekli ste da ne postoji ministarstvo za društveni dijalog, a evo našli smo još jedno, opet na klik, opet na 15 sekundi – rad, socijalni dijalog, društveni dijalog, profesionalna organizacija i odnose sa institucijama. Tako se zove. Dakle, nema na belom svetu, kako beše. Senegal. Rekli ste na belom svetu. Jel Afriku ne računate u beli svet, šta? Dva klika, ali dobro, lepo zvuči na belome svetu nema tako nečega, a onda vidite da na belome svetu nađete na dva mesta.

(Narodni poslanici dobacuju: Poslovnik.)

Ja sam ovlašćeni, opet Poslovnik, molim vas proučite Poslovnik. Molim vas da razlikujete zasedanje od sednice, repliku od ovlašćenog predstavnika. To je osnova neka kada uđete ovde. Dakle, nije ova Skupština čekala na vas da je vi udostojite svog prisustva. Postoje neka pravila koja se moraju naučiti kada dođete ovde.

Na kraju krajeva, na kojoj god televiziji bude bilo prilike da sa vama razgovaram, ja dolazim da razgovaram, kao što sam dolazio i sa nekim ljudima iz ove sale i sa nekim drugim.

Ne dolazim da se bijem i samim tim potpuno je svejedno da li imate 163 ili 203 centimetra visine i da li imate 200 kila ili pet kila, potpuno mi je svejedno. Ja dolazim da pričam o politici, a ne da se bijem.

Tako da, tom nekom retorikom tek ne vidim šta želite da dobijete, osim da valjda budemo mi veliki strašljivci i kukavice, pa ne smemo takvoj jednoj sitnoj ženi da izađemo na politički duel ili šta? Smemo. Smemo i hoćemo, ali ne tamo gde vi kampujete, to ostavljamo vama i onima koji tamo svakog dana borave. Mi na te televizije ići nećemo.

(Milica Đurđević Stamenkovski: Replika.)

Fascinantno je ovo potpuno zanemarivanje sopstvenih dela i ja sad ne znam, ovo kao da je čovek micelarnom vodom oprao tablu svoje stranke i sad to nije stranka koja je pravila vlade u ovoj zemlji, koja je formirala vlade koje su imale po 30 i nešto ministarstava, koje su formirane u ponoć, koje su imale različite resore, itd. To se nije dešavalo, to smo mi samo sanjali, ovo je neka nova Demokratska stranka, opoziciona, koja nikad nije bila na vlasti, nikad nije imala priliku da pokaže šta zna, čista kao dečija suza, iste one dece koju brutalno zloupotrebljavaju, kao što su zloupotrebljavali sve što su mogli da zloupotrebe ne bi li dobili neki bedni glas, ne bi li za sebe obezbedili nekakvu podršku.

I neću, mučno mi je da o tome uopšte pričam, ali zarad javnosti, pošto dugo već o tome ćutimo i to je naša greška što ćutimo, jer mislimo da će valjda jednom da prestanu, ali neće, jer oni svaku smrt koriste ne bi li napravili za sebe neki politički poen, svaku nesreću koja se desi, od prirodnih pojava, od prirodnih nepogoda, do ne znam ni ja čega, sve je to zbog, kako kažu – jedan čovek koji ne znam ni ja šta sve, pa zbog jednog čoveka padne 50 litara kiše u 20 sekundi i onda se poplavi sve.

Dakle, 80 dece nije primljeno u vrtiće u Pećincima, zato što nema mesta u vrtićima. Kao kriterijum, i taj isti kriterijum primenjuju i kod mene u Kikindi, se uzima da oba roditelja rade, to je osnovni kriterijum da dete dobije mesto u vrtiću, jer se pretpostavlja da jedan roditelj koji ostaje, majka ili otac koji su bez posla, može da se stara o detetu kod kuće. I sad neko od toga pravi političku priču i ja treba da nabrajam čijih sve porodica članova SNS deca nisu upisana u vrtić! Ne pada mi napamet to da radim. To je bizarno, bolesno. A razlog zašto nema mesta i zašto se ovo dešava i zašto se prave ovakve eliminacione liste faktički za mesto u vrtiću je taj što su ljudi počeli da rade, proširio se broj pogona, fabrika, ljudi dobili posao, itd. i sada više ljudi traži mesto u vrtiću. Mi treba da se bavimo time, o 80 dece koja nisu upisana, da idemo kod njih, njihovih roditelja, da im tražimo članske karte, da vidimo koje su stranke članovi i da prebrojavamo koliko ima ove ili one? Sve su to deca.

Brutalno lažete, i namerno koristim ove teške reči, kada kažete da je…

Slobodno tražite povredu Poslovnika, evo, ja ću da kažem da sam povredio Poslovnik.

Da, brutalno lažete kada kažete da je Veljko Belivuk bio član SNS. To što vi verujete Veljku Belivuku sve što kaže, to je vaš problem a ne naš! Ali, da ste upućeni u spregu vlasti i kriminala, e, to vam verujem. Jer, u vreme vaše vlasti je Darko Šarić postao ovde najveći investitor. Darko Šarić, koji je za vreme naše vlasti završio u zatvoru i koji je osuđen, a vi bili ambasador u Crnoj Gori. Jeste li vi imali veze sa tim što je Darko Šarić investirao preko ljudi iz DS i prao svoje pare, gospodine Lutovac? Jeste ga vi povezali ovde sa privrednim i političkim strukturama po Srbiji, pre svega po Vojvodini? Jel je u dogovoru sa vama kupovao poljoprivredne kombinate?

I šta sad? Kakav je ovo razgovor?

Činjenica je da se to sve desilo. Naravno, nemam nijedan dokaz da vi imate bilo kakve veze sa tim, ali kako vam izgleda sada kad vas tako optužujem da ste imali veze sa najvećim narko dilerom u ovom delu sveta? Jel vam prija? Jel vam lepo? Zašto crvenite?

(Zoran Lutovac: Zato što imam obraz.)

A drugi ga nemaju? A vi ćete da procenite ko ima obraz a ko nema obraz? I zato što ste vi procenili da neko nema obraz, morate da mu lepite etikete da ima veze sa narko dilerima i kriminalcima koji su klali ljude?

Verujete im to što govore. Pa, taj isti, onaj njegov, a vaš očigledno, pošto ste se i vi u to kolo uhvatili, ali dobro, valjda vam dosadilo da budete predsednik stranke pa ćete prepustiti Veljku Belivuku da bude lider, je rekao da mu je Sveta Vujačić deda, naš poslanik koji trenutno nije u sali, da mu je on deda, da mu je bio na svadbi. Samo mali problem ima u tome što je svadba bila 1981. godine, a on rođen 1989. godine. Da je Sveta došao zajedno sa Vulinom u „Gotik“ i da su svi zajedno onda otišli u Ritopek, da iznajme štek, da organizuju atentat na Vučića. Jel verujete i u to?

Ne možete da malo verujete, malo ne verujete. Ako verujete Belivuku, verujete sve što je rekao. Nema kao na švedskom stolu pa da birate, pa ovo mi odgovara, ovo mi ne odgovara.

Sramno je što Veljko Belivuk danas ima portparole u Skupštini Srbije, sramno. Sramno je što Veljko Belivuk ima ljude koji danas u Skupštini Srbije pronose njegovu reč kao reč ne znam ni ja kakvog proroka, kao suštu istinu i kao apsolutnu dogmu, jer to što je rekao Veljko Belivuk, u to ne sme da se sumnja. To što je rekao do duše, da je ono na slika ništa, što smo videli nismo videli, to je drugi par rukava, to nema veze. To se malo zaneo.

Na kraju krajeva, da li će ili neće, pošto vidim da je to izazvalo pažnju i vaših medija, u ovoj Skupštini biti i formalno formirana poslanička grupa koja će nositi ime Veljka Belivuka, imaćemo prilike da vidimo u narednim danima. Ali, očigledno ta poslanička grupa svakim novim izlaganjem predstavnika sa one strane sale dobija na snazi. Sada su došli dotle da imaju potpredsednika Skupštine, imaju poslanike i svi apsolutno veruju Veljku Belivuku u svaku reč koju izgovori. To je porazno, to je poražavajuće, to je loše, ali svako ima pravo da bira koga će da izabere za svog lidera. Da je neko drugi u pitanju možda bih vam i čestitao, a ovako mogu da kažem samo da mi vas je žao.

Vi ste rekli da je on član SNS i ja sam na to reagovao. Nikada nije bio i nikakve veze nema sa SNS, ali opet vaša stvar da li ćete da mu date poverenje i da mu verujete ili nećete.

Postoji jedna bitna razlika između toga šta se desilo sa „Zemunskim klanom“ i šta se desilo sa klanom Veljka Belivuka. Razlika je u tome što su i Veljko Belivuk i ovaj Miljković završili iza rešetaka, nisu slučajno stradali u pokušaju bekstva, nego su dovedeni za uši u Specijalni sud pred sudije i pred javnost da kažu šta su radili. Tako rade oni koji se ne boje njihovog svedočenja.

A šta se desilo sa onima koji su bili na čelu „Zemunskog klana“, to dobro znamo. Zašto je to tako bilo? To neću da spekulišem i da kažem, ali je činjenica da mrtva usta ne govore. Mi da se bojimo bandita i kriminalaca koji su klali ovaj narod, ove građane, da se bojimo onoga što oni imaju da kažu, pa valjda bismo se potrudili da nikada ne budu uhapšeni, a ne da ih dovedemo u situaciju da dobiju priliku da govore sve šta im padne na pamet.

Nemamo problem mi sa njihovim lažima. Nije problem što oni lažu, problem je što im vi verujete i što to ponavljate kao istinu. Mislite da ako hiljadu puta ponovite Belivukove reči narod će stvarno poverovati u to. Uostalom, sve ste to već pričali, ne jednom, milion puta i preko portala i preko ovoga i preko onoga. Sve je to već milion puta rečeno. Sve je to, kao što sam vam jednom prilikom rekao, išlo na valorizaciju 3. aprila. Nije ni narod poverovao u to, ali vi jeste. Neko veruje u Boga, neko veruje u Veljka Belivuka. Stvar ličnog izbora.

Mi sada prisustvujemo nečemu što je već praksa ovde…

(Vladimir Gajić: Ja sam dobio repliku.)

Jel jeste?

(Marijan Rističević: Nisam spomenuo nikog.)

Sačekaćemo samo da kaže predsednik Skupštine. Ja sam razumeo da sam ja, ali nije nikakav problem.

(Marijan Rističević: Ali ja ga nisam ni pomenuo.)

Kod mene je uključen mikrofon, kod vas nije, tako da ipak sam ja dobio reč, a i teče mi vreme gore.

Prisustvujemo nečemu što je prisutno ovde još od Prve sednice. Ljudi prave neku svoju paralelnu realnost, paralelnu stvarnost. Ne znam ni ja šta prave. Dođu ovde sa nekim nabiflanim govorima i ispucaju to što imaju, to snime, objave na svojim medijima i to je otprilike to i tako iz sednice u sednicu, ali dobro. Oni u svom virtuelnom svetu pobeđuju, demoliraju, matiraju, ne znam ni ja šta sve rade. U realnosti je to malo drugačije, pa se onda iznenade kada dođu u realnost, ali tim gore po realnost.

Ministarstvo za Kosovo i Metohiju da nam predlaže stranka Vuka Jeremića bi bilo smešno da nije otužno, zaista. To je otprilike kao kada bi stranka, ne znam, Sulejmana Ugljanina nudila ministarstvo za celovitost Srbije ili tako nekako. Prema tome, to je potpuna kontradikcija.

Dakle, na Kosovu i Metohiji je Vuk Jeremić vrlo popularan. Ne postoji čovek koji je bio na nekoj poziciji u prištinskim institucijama da mu se nije zahvalio. U medijima mu objavljuju naslovne strane sa – hvala, Vuče! Oni su skloni tome da daju ulice i spomenike onima koji su ih zadužili. Zaista očekujem da će Vuk Jeremić dobiti spomenik i ulicu na KiM, kao čovek koji je dao nemerljivi doprinos ostvarenju ideja kosovsko-metohijskih Albanaca da se od Srbije odvoje. Tamo i bebe kada se rode ne nauče da kažu ni mama, ni tata nego hvala, Vuče. To je prva rečenica.

Normalno je da svako polazi od sebe, pa tako i gospodin Aleksić polazi od onoga kako je njegova mentorka Verica Kalanović vodila Ministarstvo za nacionalno-investicioni plan. Sada pošto misli kako su oni radili, tako rade svi. Ne nije to ideja, gospodine Aleksiću. To što ste vi radili to nikada više niko u ovoj zemlji neće raditi, niti će bilo kada takve ideje više, nadam se barem, u Srbiji dobiti podršku.

Nemojte molim vas o ekonomiji, ali molim vas. Znam da ste vi voleli školu toliko da ste i u avgustu išli u školu kada su druga deca bila na raspustu, i znam da vam matematika nije išla, ali ne morate to da ponavljate svaki put kada se javite, jer vi ništa ne razumete, ni šta je BDP, ni zašto se računa u procentima, ne u apsolutnim brojevima, koja je razlika u tome. Poredite cene. Čiste babe i žabe. Što ne kažete kolika je plata, kolika je bila minimalna plata u to vreme. To prećutite, jer to nije bitno, jer eto skočilo je nešto, postoji neka inflacija, itd.

Kolika bi zaduženost SAD u apsolutnim brojevima i šta bi to značilo uopšte za ceo ovaj svet. Vas to ne interesuje. Nema veze. Lepo zvuči. Nema veze Mastriht, nema veze povećanje BDP. Ajde, da pokušam, možda neću uspeti, ali ajde, zbog građana da pokušam da pokažem kakvu vi manipulaciju pravite.

Dakle, ako zarađujete 1.000 dinara, a 500 ste dužni, vi ste zaduženi 50%. Ako se zadužite za još 25% u odnosu na taj dug, znači još četvrtinu od 500 dinara, to vam je 125 dinara. Znači, dužni ste 625 dinara. Ali podignete prihode na 2.000 dinara ili na 3.000 dinara. Da li je to isti dug? Vi ste nominalno više zaduženi, realno imate veće prihode i manje ste zaduženi. Da li je to teško, gospodine Aleksiću? Da prebacimo na 100 dinara, možda će biti lakše.

Subvencije domaćim privrednicima. Pa, vi ste naš subvencionisani domaći privrednik. Dobili ste 30.000 evra subvencije. Ja sam čuo da se ozbiljno bavite poljoprivrednom proizvodnjom u smislu povrća i da snabdevate „Lidl“. Pa, da nije Aleksandar Vučić doveo „Lidl“ ne biste imali koga da snabdevate, gospodine Aleksiću.

Onda kaže – najskuplje gorivo. A struja. Da li je struja najskuplja ili najjeftinija u Evropi? A gas, a šećer, a hleb? Motanje kablova. Pa da, jer ste doveli stopu nezaposlenosti na 28%.

U takvoj situaciji niko ne može da napuni budžet. Nema punjenja budžeta jer nema radnika, nema plata, nema poreza, nema trošenja. Onda je bilo, dajte samo smanjujte stopu nezaposlenosti, nema veze kakva fabrika dolazi.

Danas Srbija dovodi fabrike u kojima je plata po 1.600, 2.000 evra, u kojima se prave avionski motori. To su danas investitori za Srbiju. U ono vreme, bilo šta samo da se spasemo od užasa koji ste napravili.

Pošto opet krećete od sebe, što nam ne pričate malo o „Petoletki“. Ko je dobio 60 miliona mesečno od „Petoletke“? Da niste vi, gospodine Aleksiću? Da se niste i na to nakačili? Malo je bio opštinski budžet?

Dugovi „Železari“ su vaši dugovi, gospodine Aleksiću. „Železara“ je danas drugi najveći izvoznik u Srbiji. Šta vas briga. Vi ste tamo smatrali da treba da gaje pečurke, ne treba više da se radi ništa. U Boru pečurke, ovamo kikiriki.

Što se tiče PKB, što ne kažete da su krave crkavale i obolevale, jer niste imali čime da ih lečite. Što to ne kažete? Što ne kažete da ste ostavili dug od 500 miliona? Ispričajte celu sliku, pa neka narod onda kaže da li je vaša ideja ispravna ili nije, a ne ovako, predstavite stvari kako vama odgovaraju, ne ispričate šta je bilo. Eno prodali su. Pa, jel vi mislite da bi neko prodavao da je imao rešenje? Da vraća vaše dugove.

Ništa o zakonu nije rečeno, pa na zakon nemam šta ni da kažem. Vezano za zakon nemam šta ni da kažem. Ono što je činjenica, to je da, očigledno predstavnici ove političke grupacije smatraju da za njih važe jedna pravila, a za sve druge druga.

Nekoliko puta su ukazivali na to da je Poslovnik povređen time što se ne govori o tački dnevnog reda. Sada će i meni da prebacuju što ne govorim o onome što je na dnevnom redu, a ja sam dužan da odgovorim na sve ono što je rečeno. Ništa nije bilo u vezi sa dnevnim redom. Ništa.

Onda, ako mu ne daš da govori van onoga što je nabiflao i naučio, e onda je problem jer gušiš slobodnu reč u parlamentu, a ako mu odgovoriš onda je opet problem jer ti kršiš Poslovnik time što mu odgovaraš i tako u krug, do ne znam ni ja gde.

U svakom slučaju, mi ćemo i dalje stajati iza predloga o kome ništa niste rekli, vodićemo politiku kontinuiteta, politiku oporavka ekonomije od onoga što ste iza sebe ostavili, politiku međunarodnu koja podrazumeva građenje svih onih veza koje je vaš lider pokidao i uništio svojom šibicarskom spoljnom politikom, gde je prepodne lagao jedne, popodne druge, jedne drugima ogovarao, itd.

Ono što nikada nećemo raditi, gospodine Aleksiću, i to samo imajte u vidu, nikada kada govorimo o našoj zemlji, o našoj Srbiji, i kada se za Srbiju borimo nećemo posle ići da trčimo okolo i da se izvinjavamo ambasadorima da nismo tako mislili, nego to je kampanja, pa eto, mora se tako, kao što je radio Vuk Jeremić.

To sebi, to poniženje, nikada nećemo dozvoliti. O tome nisam govorio ja, nego depeše Vikiliksa, što je još veća sramota i bruga.

Iskreno, malo je toga bilo rečeno vezano za zakon. Razumeo sam da kada Dušan Petrović treba da dobije ministarsko mesto, može da bude koliko hoćete resora i da bude Vlada izabrana u ponoć, to je sve uredu, a sve ostalo ne valja i to je jasno.

Međutim, ovo što pokušavate da sada osporavate plan za izgradnju mosta u Novom Sadu koji postoji znate od kad? Sedamdeset i jednu godinu. To nije smislio u časovima dokolice Miloš Vučević, niti je bilo kome iz SNS palo na pamet da crta mostove tamo gde smatra da treba da budu, 71 godinu. Neki od onih koji su danas izigravali zabrinute građane u Novom Sadu su učestvovali u usvajanju planova koji podrazumevaju izgradnju tog mosta.

Sada kada neko je dovoljno sposoban da stvarno taj most i izgradi, e onda hajde nećemo most, ne valja most.

Berlinski zid je pao 1989. godine. Tada je još bila SFRJ, nije bila Srbija, nije se Srbija u tom trenutku mogla ni opredeljivati tamo ili ovamo, 1989. godina znači druga država bila skroz.

Znam za vašu politiku da podrazumevate potrebu stvaranja nekakvog velikog dogovora sa EU, sa zapadom ili nazovite to kako god hoćete. Ja jedino što ne znam, da li ste vi to, znaju li oni za taj dogovor? To što mi hoćemo jednostrano, jer vi smatrate da mi jednostrano treba sa nekim da se dogovaramo, to je uredu i to ima smisla i to ste na kraju krajeva i primenjivali dok ste bili na vlasti, kada ste jednostrano primenjivali SSP i rekli - bez obzira što oni neće, nema veze, mi hoćemo.

Ali, postavlja jedno drugo pitanje, pravite li vi račun bez krčmara ili nas ubeđujete da mi treba da se dogovaramo tamo sa nekim, a da taj nema nameru da pravi ni mali ni veliki dogovor? I sa druge strane, vodite li računa o onome što je interes Srbije, a koji bi mogao da bude ugrožen ukoliko bi smo se na taj način postavili u ovom momentu?

Srbija još uvek može da vodi svoju politiku slobodnu i nezavisnu. Da li će pritisci doći dotle da Srbija više to ne može da izdrži? Ako bude došlo dotle, svakako će predstavnici Republike Srbije izaći i reći to građanima, pa ćemo videti šta će biti odluka i ko će da odlučuje, da li narod ili na nekom referendumu ili Skupština ili Vlada ili šta i kako će da bude.

Zašto mi da sami odustajemo od onoga šta je naša politika? Uzgred, i za vas isto pitanje koje sam već uputio bio nekome, ako zaista smatrate da nam je mesto na zapadu, ako zaista smatrate da je taj veliki dogovor sa njima potreban, ako zaista imate a znamo da imate dobre kontakte sa nekim predstavnicima tog istog zapada, recimo gospođa Viola Fon Kramon, hajde utičite malo na njih da malo spuste gas kada je Srbija u pitanju. Hajde zastupajte svoju zemlju i njen interes pa im recite da nije normalno da nam „zavrću ruku“ svaki dan i da nas teraju da radimo nešto što nije u našem interesu, da se tako to prijateljstvo i veliki dogovor ne gradi.

Pokušajte da ih ubedite da probaju da shvate da i naša zemlja ima pravo na svoj interes baš kao što njihove zemlje imaju pravo na svoj interes. Mi nikome nismo rekli šta je u njihovom interesu. Samo se nama govori šta je u našem interesu, bez obzira na to šta mi mislimo.

Na kraju krajeva, ako već toliko žele da njihovu politiku sledimo bespogovorno i bezuslovno, a to više ne rade ni sve članice EU, pa neka nas prime u EU. Eto jednostavnog rešenja. Tada smo obavezni na potpuno usklađivanje politike. Ali ne, oni neće to. Nego mi nećemo da vas primimo, a vi ćete da uskladite politiku. Čekajte.

Mislim da se nalazimo kao društvo i kao država stvarno u situaciji gde smo između čekića i nakovnja i da nam je najmanje potrebno da dodatni pritisak dolazi unutar same zemlje time što ćemo da se opredeljujemo kao u filmu „Tri karte za Holivud“ ko je za koju stranu, pa ćemo mi da rešavamo Treći svetski rat.

Naše mišljenje je da je u našem najvećem interesu da sve ovo prođe mimo nas i bez nas. Šta će naše učešće pomoći jednoj ili drugoj strani, koliko će to doprineti jednima ili drugima, to je zanemarljivo. Njima je bitno simbolički da pokažu kako su ovo ili ono, i jedni i drugi. A mi? Šta ćemo mi? Kako će se to po našim leđima oslikati?

E, o tome treba svi zajedno da gledamo. Ne sporim ja vaše pravo i neću da budem toliko nekorektan, dakle ne sporim ja vaše pravo da smatrate da to što ste rekli u najboljem interesu Srbije, ali vas samo molim da pogledate i drugu stranu. Posledice koje te odluke mogu da donesu, a da vidimo onda da li su te posledice u najboljem interesu Srbije. Bilo kakvo opredeljivanje dovodi do toga da ćemo neke posledice, ozbiljne posledice trpeti, ovakve ili onakve.

A i neopredeljivanje nosi svoju cenu, ali je bar naša odluka. Mi nismo i predsednik Vučić nije lagao građane u toku kampanje i govorio im radićemo jedno, a posle izbora onda radio nešto drugo. Lagali su neki drugi koji su najavljivali 4. aprila sankcije Rusiji, 5. aprila sankcije Rusiji, 6. aprila Rusiji i tih sankcija i danas nema. Jedina smo zemlja koja je uspela da istraje na tome. Sve druge su na neki način već u tom kolu. Ali, ako je ovo stvarno, svetski sukob i Treći svetski rat, da li posle dva rata i učešće u dva rata svetska nama treba učešće i u Trećem i koje će to posledice da nosi? To je pitanje.

Samo apelujem, dakle ništa drugo, apsolutno ne ulazim u suštinu niti na bilo koji način želim da osporavam sve to o čemu ste govorili, ali želim da kažem da apelujem, da zamolim, prosto da sagledamo sve, i jedno i drugo, i prednosti i nedostatke onoga o čemu govorim, jer tako ćemo naći ono što je najbolje za Srbiju.

A to da dođe Viole Fon Kramon i izdiktira šta je najbolje za Srbiju, pa njoj je baš mnogo stalo do Srbije.

Mada moram joj priznati i želim da joj odam priznanje i da joj se zahvalim, pošto se ona tamo opredelila da bude neki izvestilac za tzv. Kosovo, kako ga oni zovu, a non-stop se bavi Srbijom, očigledno je Viola fon Kramon dokaz da je Kosovo Srbija. Hvala vam.

(Nebojša Zelenović dobacuje.)

Vi ne govorite, pošto je to završetak vašeg – da govorite istinu, vi govorite ono što vi smatrate da je istina. Da li je to objektivno istina ili nije, to je sad filozofsko pitanje o kome možemo do ujutru. Ali, ono što jeste činjenica, to je da vi od nas tražite da kažete šta je rešenje. Rešenje je da vodimo svoju politiku, jer kada su nam god tu politiku diktirali spolja, mi smo nastradali.

Ili, hajde da se vratimo u prošlost, ako već o tome pričate. Hoćemo da pričamo o 27. martu? Tada su Dušan Simović i Bora Mirković izvršili puč, po mnogim informacijama pod uticajem britanske obaveštajne službe, mnogi kažu da to i nije tačno, šta je tačno ja ne znam. Činjenica je da je Bora Mirković sahranjen u britanskoj uniformi.

(Narodni poslanik dobacuje.)

Šta je problem?

Ne čujem.

(Narodni poslanik: Mi se ponosimo sa antifašističkim nasleđem.)

Naravno da se ponosimo antifašističkim nasleđem, kakve to veze ima jedno s drugim?

(Predsednik: Jel možete da ne dobacujete?)

Ovo o čemu vi pričate, 27. mart, a sad vidim kako lepo umete i da dobacujete i to me raduje pošto ste reagovali, mlatili Poslovnikom, vikali zašto se dobacuje u sali, ali, vama je opet i to dozvoljeno, nama nije i u redu je.

Dakle, 27. mart je bio narodni bunt, a to što su ga komunisti kasnije prisvojili kao što su prisvojili sve ostalo, to je drugi par rukava. A to što vi želite sada ceo srpski narod da proglasite komunistima, ja moram da vas razočaram, njih nije bilo više od hiljadu u to vreme u celoj tadašnjoj Kraljevini.

Šta je posledica 27. marta? Srbija ulazi u Drugi svetski rat potpuno nepripremljena, potpuno bez ikakve šanse da se odbrani, srpski narod strada i ja pitam da li su oni koji su doveli dotle razmišljali o tome da je moguće da se desi Jasenovac ili nisu? Da li su razmišljali o posledicama svojih poteza, ne o tome da je bilo časno biti na toj strani? Ali, mi smo tada iz interesa nekog drugo, jer mu je po svaku cenu trebao taj front, uradili ono što nije bilo na našu korist nego na našu štetu.

Naravno, kasnije smo u tom ratu imali dva antifašistička pokreta i naravno, kao i u svakom ratu, Srbija je pobedila. Ali je problem u tome što žrtve ne možemo ni danas da pobrojimo. E, to je pitanje o kome mi treba da razgovaramo, naravno, ne dovodeći u pitanje opredeljenje Srbije da bude protiv najodvratnijeg režima koji je postojao u istoriji civilizacije i srpskog naroda koji je osećao da mora da mu se suprotstavi.

Ja samo govorim o posledicama odluka i zato sam ovo veoma teško i veoma bolno pitanje uzeo kao primer. E, o takvim posledicama moramo i danas da mislimo. Nadam se, iskreno, da nećemo govoriti o tome da li smo mogli da predvidimo neko novo stradanje, ali u svakom slučaju, da li možemo da predvidimo svu štetu za našu privredu, za našu ekonomiju i za sve ostalo, to svakako možemo već sada da govorimo. E, to je ta politika o kojoj mi želimo da razgovaramo. A najlakše je upravo ovo što se radi danas u Srbiji, da vičemo – ura ovi, ili – ura oni. I na to se sve svodi.

Mi ostajemo pri tome da u ma kakvoj konstalaciji snaga navijamo isključivo za svoju zemlju, za Srbiju. Hvala.

Gospodin Jovanović nije imao razloga da traži po internetu Vlade i broj ministarstava koji imaju, iz prostog razloga što je bilo dovoljno da se sete druge Vlade Vojislava Koštunice. U toj drugoj Vladi Vojislava Koštunice bilo je 24 resora, što je drastično manje od 25 koje mi danas predlažemo. To je neuporediva razlika.

Saglasan sam, gospodin Jovanović smatra da je loše da nauka i prosveta budu razdvojeni. Međutim, opet druga Vlada Vojislava Koštunice - nauka i prosveta razdvojeni, tako da za to nije trebalo ni tražiti pomoć Gugla, ni praviti uporedne analize. Gospodin Jovanović je samo trebao da se seti kako je to izgledalo jer je on bio u toj Vladi koordinator pravnog tima, tako da nije bilo razloga da na bilo koji način traži bilo koju pomoć, samo je trebao malo da se podseti kako je ono što je izgledalo.

Rogobatno zvuči, ja sam sa tim saglasan kada kažete da je omladina pripojena, odnosno da je ministarstvo za omladinu zajedno sa sektorom turizma, ali ja sam uveren da rogobatno zvuči zbog nasleđa koje mi imamo 50 godina gde su omladina i sport bili uvek spajani. Bože, to je sada mnogo više od tih 50 godina, već 80 maltene.

Dakle, omladina i sport su bili spajani u duhu fizičke kulture, sletova i svega onoga što je bilo. E, tu ste mogli da tražite uporednu analizu i onda biste videli kako se to u različitim država rešava i da nije to redak slučaj da to bude razdvojeno. To je naše nešto bilo da su omladina i sport zajedno, a konkretno mislim da sport ima jednako veze sa omladinom koliko i turizam. U čemu je suštinska razlika, to još niko nije objasnio, osim što ovo rogobatno deluje, u redu.

Nije tačno da se mi ne bavimo mladima i nije tačno da time šaljemo ne znam ni ja kakvu poruku. Mi se mladima i te kako bavimo, bavimo se ozbiljno, bavimo se vrlo, vrlo sistematično, jer kada pogledate sredstva koja su ulagana u mlade, u omladinski sektor je preko 30% sredstava više u odnosu na period od 2012. godine, pre deset godina. Sada je to milijardu i 300 miliona dinara. Zatim, projekti u iznosu od 279 miliona samo u 2022. godine. Dakle, 108 projekata za mlade itd. Fond za mlade talente preko tri i po hiljade mladih ljudi stipendira, učenika, studenata itd.

Dakle, kada pogledate to pitanje kao takvo, pa mladim se bave različita ministarstva, svi se na neki način bave mladima. Nije to samo posao koji će raditi to jedno ministarstvo. Sa druge strane, evo vam jedan konkretan primer, ja sam rekao, ne znam da li ste bili tu, nešto ste kasnije ušli u salu, nije ni važno, da postoje razni fondovi na koje mi kao država možemo da konkurišemo, a da istovremeno se poklapaju ove dve oblasti. Recimo, kada je Novi Sad bio proglašen omladinskom prestonicom mladih, to vam je i turizam i omladina. To je to, a toga ima još.

Da mi donesemo odluku da mi nećemo i šta se desilo za tih deset godina koliko traje taj put za koji vi kažete da je pogrešan? Desilo se to da smo imali investicije, desilo se to da smo oporavili ekonomiju, desilo se to da smo zemlju koja je bila na pola koraka od bankrotstva uspeli da podignemo. Sve su to rezultati činjenice da su dolazili i investitori iz EU koji ne bi dolazili da smo ta vrata sami zatvorili. To je činjenica. To što mi mislimo da bi se to drugačije desilo i da bi oni drugačije razmišljali kada bi mi doneli drugačiju odluku, to prosto nije tačno. Ali, kao što vi niste mogli da upišete fakultet u Parizu na Sorboni tako što ćete da kažete – evo, ja ću da upišem fakultet, ali pod uslovom da polažem ispite na srpskom jeziku, nego prihvatite određena pravila, tako i mi ne možemo da diktiramo pravila klubu u koji želimo da se učlanimo.

Ali, postoje neke stvari koje mi kao država i društvo ne možemo da uradimo. Jedna od tih stvari i nekoliko puta smo to ponavljali, jeste priznanje secesije Kosovo i Metohija. To je činjenica. To se oročavalo kao i ovo sa sankcijama Rusiji, te sada će, te ove godine, te one godine, vidimo da od toga do danas nema ništa, a da je neko to stvarno hteo da uradi, mogao je da uradi 100 puta.

Tako da, kada se sve sabere i oduzme, mislim da upravo ovakav sastav Vlade i upravo ovakva struktura Vlade, predstavlja potrebu u ovakvim vremenima. Dakle, da nemamo koncentrisane resore, gde će ministri, verovatno da se opredele za nešto konkretno što će više da rade, a ostalo da zanemare, nego da se u određenoj meri u kojoj je to prihvatljivo, ti resori podele, da se reorganizuju i da svako ko preuzme odgovornost da bude na čelu organa, može da posveti dovoljno vremena izazovima pred kojima se nalazimo. O njima smo govorili, oni jesu veliki, jesu teški, ali sam uveren da će Srbija uspeti da očuva svoju samostalnost i svoju slobodu. Hvala vam.

Pitanje legitimiteta ove Skupštine, legitimiteta i legaliteta izbora bi zaista moglo da se postavi u kontekstu poslaničke grupe kojoj pripada prethodna govornica.

Oni su u kampanji lagali da su principijelno protiv sankcija Rusiji, a onda, 4. aprila okrenuli priču potpuno 180 stepeni u drugom pravcu.

Ako je neko lagao narod, ako je neko lagao građane, ako je neko nelegitiman ovde, onda su to ljudi koji upravo postavljaju pitanje legitimiteta. Ako su izbori bili neslobodni, ako izbori nisu bili legitimni zašto sedite ovde? Zašto dajete legitimitet nelegitimnom sastavu Narodne skupštine svojim učešćem, svojim divnim inicijativama i sličnim stvarima?

Kaže, neko je lažno predstavljao rotkvice u „Jovanjici“, i to priča osoba koja je istinito predstavlja kokoške u Moroviću, jer koke iz Morovića to je živa istina koja nikada niko niti je video, niti je čuo, vojna ustanova nema veze sa tim. Koke gaje drogu, koke gaje koku, ili gaje travu.

To nikom više nije bilo jasno, ali koke iz Morovića, to je realnost Srbije, baš kao i dete oslobodilac iz Kikinde, kada se gospođa slikala sa čovekom i predstavila ga kao čoveka koji je oslobađao Kikindu u Drugom svetskom ratu, a ispostavilo se da je napunilo godinu i po dana, otprilike, kada je Kikinda bila oslobođena, ali to je sve istina, jer sve što oni kažu to je istina i nema pravo niko da sumnja u to da je to istina.

Jedino što je u mraku u ovoj zemlji, to su Đilasovi milioni. Njih niko ne može da pronađe, osim onih koje pronađu na Mauricijusu, ali u Srbiji ih nema. U Srbiji ih nema. Malo ima u Sloveniji, malo tamo, malo amo, po celom svetu. Pa, ima malo čak i u BiH, ima u Bugarskoj, ima i u Rumuniji. U Srbiji nema ništa i to je jedino što je u mraku i to je jedino što je sporno.

Politička nekrofilija toliko izražena kod prethodne govornice koja po svaku cenu gleda svaku smrt da iskoristi i mislim da niko u Srbiji nije doživeo nekakvu nesreću, a da se ona kao neki crni gavran niotkuda nije pojavila sa željom da na tome osvoji nekakav politički poen.

Pa, dokle, bre, ljudi? Kako vam nije žao tih žrtava? Kako vam nije žao tih porodica? Jeste li ih pitali da se vi za njih zalažete? Niste? Pa, evo, vidim i ja da niste. Klimate glavom da niste. Vi bez pitanja, šta vas briga kako se oni osećaju, vi ćete da objasnite da je kriva Vlada, kriv je ovaj, svi su krivi.

(Marko Atlagić: Kriv je i Vučić.)

Vučić je kriv. Vučić je ubio ovog, ubio onog i sve se na to svodi.

Sad će patetičnim pričama – tigre, gde ti je ovo, tigre, šta ti je ono. Dobro je tigar, samo koka iz Morovića još nema, ali tigar je…

A kada nam te koke pokažete, onda ćemo moći sa vama da pričamo o bilo čemu drugom, jer toliko ste izmišljali i lagali da je jako teško bilo koji argument koji upotrebite uzeti za ozbiljan.

Pričate o sprezi sa kriminalcima, vi koji ste tražili iseljavanje novinara koji vam se nije sviđao kako piše? Iseljavanje novinara iz Pančeva, Miće Milakova. Vi? A ko je taj koji je trebao da ga iseli? Kako se zove taj koji je trebalo da ga iseli i čime se bavio? I nije vas sramota.

Organizovali ste performans prošle nedelje. Prvo konferencija za štampu u holu Narodne skupštine, a onda odlazak u Poštu da se tamo pravi cirkus i da se tamo pokaže kako ljudi, eto, protestvuju protiv ovoga i protiv onoga. Jedino što niste rekli jeste da nije u pitanju reprezentativan, nego politički sindikat koji od 15.000 zaposlenih u Pošti, ima 50 članova, a performans propao. Bili malo, malo se slikali, poruku poslali, pokupili se i otišli. Toliko je trajao protest da biste vi imali šlagvort da danas kažete – eto, i u Pošti.

A da li znate šta je sve dogovoreno sa reprezentativnim sindikatima? Nemate pojma, baš vas briga. I isplata zarada iz dobiti za 2021, 2022. godinu, ali šta vas to briga, što biste se vi zamarali time.

Tako je. Klimajte glavom, razumem ja to. To je vama previše. Vi vidite ono što niko ne vidi, a ono što svi vide, to vam nije bitno i to je super, jer koke iz Morovića vas u tome potpuno podržavaju.

Da li će Dragan Đilas biti ili neće biti na čelu Vlade Srbije, o tome će odlučiti građani.

(______________: Biće, jednog dana.)

Biće, biće. Jednog dana će biti. Jednog dana će sve da se desi.

Ono što sam ja siguran da bi se desilo, kad već dobacujete, to je da bi Dragan Đilas bez ikakvih problema bio izabran za premijera Mauricijusa na dva pucanja prstom. Toliko je učinio za njih. Toliko je novca uneo u njihovu zemlju da ja verujem da bi to građani Mauricijusa cenili i listom glasali za Dragana Đilasa. Jedini problem je što ga vi kandidujete u Srbiji, a u Srbiji ga neće.

(______________: Boli te Đilas.)

Boli me Đilas? Ne boli me. Nisam imao još uvek tu potrebu da me boli Đilas.

Ono što jeste poenta, to je da lažima, izmišljotinama, političkom nekrofilijom i nuđenjem strancima da uradite i oposlite ono što ova vlast neće, na vlast doći nećete.

To nije nešto što naš narod ceni i ne verujem da naš narod blagonaklono gleda na to kada neko ode u Vašington da se tamo slika i pravi selfije po principu – Pinki je video Tita, a SSP je video Eskobara.

Sve vreme kažete – evo, mi smo ti koji će uraditi sve ono što ovaj grozni Vučić i ova vlast neće, mi smo ti koji će uvesti sankcije, mi smo ti koji ćemo uraditi sve. Ako mislite da ćete time i biografijom časnog i poštenog čoveka Dragana Đilasa dobiti podršku za izbore, mislim da se grdno varate. Da li će to biti tako i da li ću ja biti u pravu ili ne, pokazaće neki izbori u narednom periodu kada će građani imati prilike da se izjasne i o nama i o vama. Ovoga puta su se izjašnjavali i o kokama iz Morovića i o Mauricijusu i o svemu ostalome.

Onda ste i te koji su vam poverovali slagali i političkim porukama koje ste slali i time što ste slagali da ste ujedinjeni, a sutradan ste se razjedinili, pa se svađali preko novina ko je koga psovao oko mesta za sedenje i sve ostalo.

Pa, vi oko mesta za sedenje ne možete da govorite i vi zemlju da vodite?

Petsto hiljada otkaza ste podelili običnim građanima za koje sada brinete. Petsto hiljada otkaza je bila vaša politika. Petsto hiljada otkaza porodica koje su ostale bez prihoda. To je ono što je vaš rezultat. To je ono što je vaš minuli rad i sada kažete – šta ste vi uradili za te obične ljude? Pa, zaposlili ih, dali im hleb koji ste im uzeli. Eto, to je ta mala razlika.

Već sam govorio, pošto u salu svratite ponekad, pa niste bili tu, odgovarao sam već što se tiče Pećinaca i još jednom kažem – osamdesetoro dece je ostalo bez vrtića. A kojoj stranci pripadaju njihovi roditelji, o tome smo mogli da pričamo, ali je to neukusno i ne pada mi na pamet da u tome učestvujem, a vi se dičite time što se bavite decom i što se bavite mrtvima ne bi li ste dobili neki politički poen.

Kada osoba koja je tvrdila da kokoške gaje marihuanu u Moroviću, odnosno da je tamo farma, ili kako se to već zove, plantaža marihuane, a tamo su kokoške, kaže za sebe da je sve što je rekla istina, ja tome stvarno nemam ništa da dodam, ni da oduzmem, i ako joj ljudi veruju da su stvarno kokoške gajile marihuanu, neka onda veruju i sve ostalo.

Poštovani predsedniče Republike, poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, trudiću se da sažmem ono što sam planirao da kažem, mnogo toga je već rečeno i mnogo toga je sam predsednik rekao i nema potrebe da se ponavlja i da se iznosi već ono što je izneseno, a sa druge strane postoje neke stvari koje mislim da u ime poslaničke grupe i SNS moram da kažem. Pre svega, predsedniče, da ćete u poslaničkoj grupi Aleksandar Vučić – Zajedno možemo sve, u SNS uvek imati podršku za politiku koju vodite i da ćemo pokušati koliko je u našoj moći da se svuda i na svakom mestu borimo za tu politiku.

Kada pogledam našu braću i sestre sa Kosova i Metohije koji sede na balkonu strpljivo i slušaju ceo dan današnju raspravu i svi su tu, koliko vidim, kako je bilo i na početku rasprave i kada vidim prazne klupe ispred sebe, zaista ne mogu da kažem nego da mi je pomalo i neprijatno kako zbog nekih stvari koje su imali prilike da čuju, tako i zbog toga što su imali prilike i svojim očima da vide velike reči, zaklinjanje u ljubav prema Kosovu i Metohiji, a dela kažu da izgleda ima i druga i pametnija posla negde van ove sale.

Citiram: „Nisam izabran da budem ratni poglavica Srba. Mnogi lupaju u ratne bubnjeve pod uslovom da ne pada kiša i da taj bubanj bude na Terazijama, nikako u Drenici i samo ako neka tuđa deca idu da prolivaju krv“.

Ovo je vaša izjava, gospodine predsedniče, kraj citata. Biće sad već 10 godina da ste tu izjavu dali, ali mislim da je danas čak i više aktuelna nego u onom vremenu kada ste je izrekli.

Danas je prošla vest, sinoć se pojavila vest da je na Kavkazu krenuo nekakav ponovo sukob, da imamo ponovo neke tenzije na Bliskom istoku sa idejom da se na neki način Iran uključi u nekakav sukob. Imamo sukob u Ukrajini. Dešavaju se tenzije oko Tajvana i u takvim okolnostima voditi politiku jedne zemlje koja suštinski na svojoj teritoriji ima jedan konflikt koji ne može sama da kontroliše, nego vrlo često biva u situaciji da taj konflikt po zamisli i po želji spolja hlade i greju po njihovim potrebama je zaista teško i gotovo neverovatno.

Na izborima ste pobedili ubedljivom podrškom od preko dva miliona i dve stotine hiljada glasova građana Srbije, sa politikom koja je imala slogan „Mir i stabilnost“ i danas se izboriti za mir i stabilnost je veoma teško.

Ono što bih želeo da naglasim, iako ste vi često imali i drugačije diskusije i zato mislim da je taj rezultat veliki koji ste postigli, jer prvo niste vodili neodgovornu politiku u kampanji, niste pričali o cveću i proleću i onome što ljudi žele da čuju, nego o teškoj situaciji u kojoj se nalazimo nakon rata koji je počeo u toku te kampanje, vi ste ipak dobili podršku. Mislim da je to prvi put u istoriji, možda grešim, ali svi smo danas kao poslanici bili pomalo kvazi-istoričari, pa ću se eto i ja time poslužiti, da je to prvi put da su Srbi glasali za mir i stabilnost u osvitaj jedne krize, jednog rata. Mi smo u situaciji kada je počinjao da se kotrlja rat Evropom izašli na ulice i vikali „bolje grob nego rob, bolje rat nego pakt“ i dobili smo i rat i grob. Ponosan sam na činjenicu da je mali srpski narod hrabro stao pred nacističko ludilo i suprotstavio se nacizmu i fašizmu, ali je cena onoga što smo platili i borbe koju smo platili bila izuzetno visoka i zato se danas može razgovarati o tome kako je i na koji način ta odluka doneta i kakve posledice proizvela.

Time dolazim do stvari za koju mislim da je vrlo važna. Nama je u narednom periodu potrebna, vole da kažu zapadni poslanici koji dolaze ovde u Srbiju često, da je Srbiji važno da prihvati realnost, to je eufemizam, kad kažu da treba da prihvatimo realnost, da faktički treba da priznamo Kosovo kao nezavisnu državu, nama je potrebno suočavanje sa realnošću, jer kad čovek sazna da je bolestan, da ima neku bolest koja je teška ili njegov neki bližnji, on ne prihvata realnost, nego trči da nađe lek. Ali je problem u tome što mi često tu realnost ne želimo da vidimo. Živimo u nekom prošlom vremenu, živimo u epovima, živimo u pesmama, a ne živimo u onome da sagledamo ono što nas okružuje.

Zašto je važno da uvidimo realnost? Zato da bismo mogli da nađemo način da tu realnost promenimo u svoju korist. Zato moramo da imamo pravu dijagnozu, a mi u ovom trenutku, i to se i danas moglo čuti, nemamo odgovornost na političkoj sceni, ni kada je u pitanju odgovornost u postupanju, ni kada je u pitanju ono što je mnogo važnije, odgovornost prema posledicama koje naše postupanje proizvodi.

Rekao bih da suštinski ljudi sa Kosova i Metohije nisu mogli da čuju alternativu državnoj politici danas. Ali, ako se malo potrudimo, ako skinemo sve one celofane, oblande, mašnice itd. videćemo dve alternative koje su danas ponuđene. Jedna je da priznamo Kosovo kao nezavisno, a druga je da idemo u rat. To je suština. Ni jedni ni drugi to neće da kažu otvoreno, nego koriste razne priče, koriste razne floskule. Nije prijatno reći - priznajte nezavisno Kosovo, ali još je manje prijatno reći - hajde da idemo u rat. Ali, to je suština. I to ljudi na Kosovu i Metohiji danas imaju prilike da vide i da čuju.

Oba ova rešenja su laka rešenja, jer je u principu najlakše uraditi jedno i drugo. To je trenutak jedan. Ono što je teško, to je ono što ste vi izabrali i to je ono što je politika koju mi podržavamo, a to je da se svaki dan, na svakom mestu, svuda i uvek borite za Srbiju na Kosovu i Metohiji. E, to je ono što je teško. A nemate rat.

Imamo dva paralelna procesa koja su vrlo važna. Jedan je borba za Kosovo i Metohiju, jedna je borba za srpski interes u Kosovu i Metohiji i druga da se razvija preostali deo Srbije. Dva paralelna procesa koji jedan drugi ne smeju da isključe. Pa, to je kao da pravite peć od drveta. I vi uspevate u tome. I onda imamo 10 dana u pripremi ove sednice priču o tome kako nam je potrebno jedinstvo, kako bi bilo dobro da postignemo konsenzus, kako bi bilo dobro da pošaljemo poruku. I šta smo poslali?

Danas je na dnevnom redu Izveštaj, nadam se da se Petar neće uvrediti, ali ovo je faktografski izveštaj, ovo je nešto što se desilo, ovo nije neka politika oko koje mi treba da se raspravljamo za ubuduće, pa da li ćemo levo ili desno, napred ili nazad. Imali smo priliku da svi danas ovo podržimo, jer se desilo onako kako piše. Ako piše u nekoj oblasti da se radilo to i to, to se radilo i to je to. Ali ne, sujeta i želja da se postigne neki politički poen doveli su dotle da nemamo, kao što ste rekli, ništa da kažemo o samom dokumentu o kome danas raspravljamo, ali ćemo zato glasati protiv njega, jer ko glasa za dokument, taj je zapravo za vlast.

Videli ste reakciju na jedan govor koji je bio sadržajno možda i najbolji govor danas od opozicionih stranaka. Završio se tako što je rečeno - a, vi ćete u Vladu. To prosto tako ne ide. I toliko o toj želji da se postigne konsenzus.

Nemamo prostora za bilo kakav avanturizam, nemamo prostora za bilo kakvu situaciju da ponovo damo nekakav auto-gol, jer, kao što vidite i danas, mi nemamo kritičko osvrtanje unazad da se kaže - da, razumemo da je teška situacija, da, bili smo u takvoj situaciji, da, mi smo isto pregovarali, znamo da imate tegove na nogama. Ne, nego smo nabili Vučiću tegove na noge, a onda ga pitam - a što ne trčiš brže? I to je suština.

Tu dolazimo do nečega što je vrlo česta pojava, takođe, kada je u pitanju Kosovo i Metohija, a to je licemerje, gde se pozivamo na to da ćemo dogodine u Prizren, a posle nas pitaju - a što dogodine, što ne odmah? Šta je problem? Dođete kući, kažete porodici - selimo se u Prizren. Pozivamo se na iskustva drugih zemalja, kopiramo Izrael, ali niko neće da kaže kako u Izraelu nacionalisti odlaze na teritorije za koje smatraju da pripadaju Izraelu, imaju porodice od osmoro i više dece i na taj način se bore za svoju zemlju, a mi ćemo za to vreme preko kapućina da branimo Kosovo, uz plastičnu kašičicu itd.

U nekom prethodnom periodu Ministarstvo spoljnih poslova se bavilo Kosovom i Metohijom i vidite to i po onome što je govorio i gospodin Stefanović itd. To je otprilike neka poruka koju ja razumem da je bila poslata čak i tako simbolički. Neću se baviti, neću prosto da otvaram temu za replike ovaj put. Dosta toga je već i rečeno, ali činjenica jeste da smo vrlo često donosili odluke koje nas danas koštaju, da niko nema hrabrosti da prizna ljudski okolnosti u kojima ste danas vi i da pokaže razumevanje za to koliko je teško u takvim okolnostima voditi državu politiku.

Vi to uspevate. Mi tu politiku podržavamo i ono što je još važnije - tu politiku podržava narod Srbije. Posebno tu politiku, a posebno sam uveren posle današnjeg dana će još u većoj meri podržavati Srbi na Kosovu i Metohiji jer će videti da je sve što nudi kao alternativa ili prazna priča ili parole ili rat ili odricanje od njih i da zapravo državnoj politici alternative nema.

Na samom kraju…

(Narodna poslanica: Već?)

Da, već. Znam da volite da me slušate i da uživate u tome, ali ću vas ovaj put uskratiti tog zadovoljstva, ali biće prilike pa ćete me slušati više.

Onaj ko misli da Srbija danas sme sebi da dopusti da napravi pogrešan korak i postane deo nekakvog sukoba, taj mora da zna činjenicu da to ne bi bio regionalni sukob. U vreme kada se odvija sukob koji traje na prostoru Ukrajine mi bismo postali još jedno žarište tog sukoba.

Mnogo puta su se veliki tukli preko naših leđa. Naša je obaveza da ovo prekomponovanje svetskih sila, zovite to kako hoćete, koje nikada nije moglo da prođe bez rata, kroz istoriju, ovoga puta da prođe bez nas.

Pokazali smo da smo hrabri, pokazali smo da smo junaci, pokazali smo da nam nije problem da dajemo glave, hajde sada da sačuvamo glave, ali da sačuvamo i Kosovo i Metohiju i kao jedini garant do sada dokazano te politike jeste politika predsednika Vučića.

Hvala vam.