Hvala gospodine predsedniče. (Isključen mikrofon.)

Drago mi je, gospodine predsedniče, što ste vi potpisani kao Marina Raguš i upravo ste govorili četrdesetak sekundi.

Mogli ste slobodno i dobar deo mog vremena da date kolegi Đorđu. Moje obraćanje će biti vrlo kratko.

Do podneva prema obraćanju predsednika Republike ovo je najteži dan za državu Srbiju. Imamo oko 1.200 zaraženih i dok govorimo danas o svim ovim temama koje su neophodne, preko potrebne za razumevanje situacije u kojoj se nalazimo za svakog građanina i građanku ove države, nama se razboljevaju ljudi i u ovom času vrlo verovatno neki i umiru. Ovo je teško vreme za državu Srbiju. Volela bih da građani Srbije razumeju da se Srbija nalazi u ratu. Nama je rat objavio mikroorganizam i pokazao je gde se nalazimo i koliko smo mi kao ljudi jaki, snažni i koliko možemo da mu se suprotstavimo. Jedan mikroorganizam po prvi put u savremenoj civilizaciji zaustavio je planetu na tri meseca. Sve je stalo. To zaustavljanje značilo je, dame i gospodo, ukoliko to izguglate – Koronu i privredu, Koronu i finansije, videćete najjače zemlje sveta kako govore o tome da smo mi u ratnoj privredi, da je ceo svet zapravo prešao na ratnu privredu. To mora da bude jasno.

Nesagledive su posledice ove pandemije i po finansijske sisteme i po privredne sisteme i po krizu identiteta, po društvenu krizu, po užasne političke krize.

Gospođo Brnabić, to je sasvim razumljivo. Sa ovog mesta kažem sa mojom skromnom procenom biće vam teže. Biće vam značajno teže nego što je to bilo u prethodnom periodu i na početku ove užasne krize.

Moram da vam kažem, nisam imala priliku do sada, mislim da se naša država i vi, kao premijer i predsednik Republike Srbije i najjača partija u ovoj državi, da ste se izvanredno snašli. Da li ste grešili? Jeste. Da li ćete grešiti? Hoćete. Da li ćemo svi grešiti? Budite uvereni da hoćemo, ali to je normalno, mi smo samo ljudi, nismo bogovi.

S toga, u ovom trenutku, molim sve građane Srbije, pripadnike raznih elita, da daju šansu i ovom parlamentarnom sazivu i budućoj Vladi Republike Srbije, da daju šansu u izvanredno teškom vremenu kada se borimo sa svaki pojedinačni život, kada se borimo da nam plate i penzije budu isplaćene na vreme i kada ne možemo ni da pretpostavimo šta će nam od privrede ostati.

Treba da se govori gospođo Brnabić, svakoga dana, transparentno, bez uvijanja, kakva je realna kriza i kakva je situacija. Treba da se podseća da su zemlje u regionu izgubili industrijske grane. Treba, takođe da se kaže i da se definiše da su sistemi pukli, da zdravstveni sistemi ne mogu da izdrže ovaj pritisak.

Priznajem, laik sam i verovatno bi, gospođa Kisić Tepavčević, da ima priliku, a tek je kandidat, ovde uskočila, naravno kao profesionalac iz svoje perspektive. Ispravićete me u nekoj prilici, ako grešim, jedini način da sačuvamo zdravstveni sistem, dame i gospodo, jesu mere iz srednjeg veka i to je tako svugde.

Svako ko govori drugačije, ko kaže da je karantin prevaziđena mera, ko kaže da je ograničenje kretanja prevaziđena mera i da utiče na naša ljudska prava, sa vrlo lošom namerom manipuliše i direktno utiče na zdravstvenu bezbednost svakoga od nas.

U jednoj zemlji regiona, žena koja je bila odgovorna za krizni štab kada je rekla da svako ko ne nosi masku i ko se ne pridržava mera kriznog štaba, ravan je teroristi, naišla je na užasne reakcije. Da li je bila upravu? Ispraviće me, gospođa Kisić Tepavčević, u nekom momentu, ali svako od nas je potencijalni rezervoar virusa, koji ugroženoj kategoriji građana može da izazove smrtni ishod. Zato svako od nas, mora da razmišlja na način da budemo maksimalno odgovorni, kako prema sebi, tako i prema drugima.

Ovo su, mislim najteži momenti za Srbiju i na Vladi Srbije je zaista izvanredna odgovornost, ali ono što SPAS želi da vam kaže, u tome nećete biti sami. Vi znate da je gospodin Aleksandar Šapić, lider SPAS-a, tokom konsultacija izrazio svoj stav i da nije tražio, nijedan resor, i da nismo participirali u Vladi, mi bi smo svakako dali podršku, jer ovo je momenat kada samoljublje, lični, partijski interesi moraju da ostanu po strani i kada moramo da zahtevamo nacionalno jedinstvo.

Pretpostavka toga, dame i gospodo, jeste otvaranje dijaloga i najširi mogući konsenzus. Za to će vam, gospođo Brnabić, biti potrebno puno strpljenja, puno mudrosti, izvanrednog razumevanja, ali to je jedni put. Ne zbog samog perioda borbe protiv Korone, već i zbog perioda koji dolazi posle.

Srpski patriotski savez je kandidovao najboljeg među nama za resor na kojem je insistirao predsednik Republike, to je gospodin Ratko Dmitrović. Verujem da će Ratko, koji je godinama radio na temama, koje su mu sada i predate u mandat, dati svoj maksimum i vrlo verovatno, iznenaditi mnoge svojim doprinosima.

Konačno, da završim svoje izlaganje, želim vam puno sreće u daljem radu. Biće ovo vrlo izazovno vreme. Ovo je vaša kuća i na podršku SPASA-a u ovim teškim trenucima za državu Srbiju, možete računati.

Ono što je sporno jeste klima koju pravi ovaj predlog zakona. Ukoliko zaista mislite da mi nismo za jake institucije ovog sistema, varate se, naravno da jesmo, na kraju, redovno i pričamo o tome. Ukoliko mislite da ova država ne treba da ima svoj suverenitet i da ga sprovodi na celokupnoj teritoriji, tako bismo možda mogli i da počnemo ovu priču sa sledećim pitanjem – hoće li se ovaj predlog zakona, pošto bude usvojen, primenjivati na teritoriji KiM? Neće. Dakle, toliko o tome, za početak.
Druga stvar, dozvolite, možda grešim, ali mi nekako u kontinuitetu već izvesno vreme vidimo izuzetno jak upliv izvršne vlasti u ono što su osnovna ljudska prava i nameru da se mnoge stvari kontrolišu. Da li je možda izjava predsednika vaše stranke i predsednika države izazvala ovakvu našu dilemu, u smislu da neki od njega traže uvođenje prosvećenog apsolutizma? Ne znam, ali situacija u državi je sasvim drugačija.
Šta je dokaz za ovo? Beogradski centar za ljudska prava je 2008. godine reagovao na nešto što je sad ozakonjeno ovim predlogom zakona. Iskreno se nadam da se to nikada neće sprovesti. Već 2008. godine Beogradski centar za ljudska prava osudio je donošenje akta Republičke agencije za telekomunikacije, poznatije kao RATEL, od 11. jula 2008. godine, kojim je ovo regulatorno telo propisalo obavezujuće tehničke uslove za pružaoce internet usluga, radi ostvarivanja elektronskog nadzora nad komunikacijama stanovnika Srbije, preko globalne informatičke mreže.
Između ostalog, RATEL je tada obavezao internet provajdere da državnim organima nadležnim za elektronski nadzor, pre svega BIA, pazite, omoguće pristup i periodično dostavljaju baze podataka o svojim korisnicima, koje, pored svih njihovih ličnih podataka, treba da sadrže i njihove identifikacione internet adrese. Drugo, da omoguće pristup bazama podataka o korisnicima elektronske pošte. Treće, da omoguće potpuno autonomni pasivni monitoring internet aktivnosti svakog pretplatnika, kao i preusmeravanje njegovih ili njenih komunikacija. Četvrto, da omoguće presretanje elektronske pošte: audio, video, instant mesidži i pir tu pir komunikacija.
RATEL je tada, takođe, 2008. godine, obavezao internet provajdere da sve navedene tehničke usluge, uključujući i link prema BIA i, posebno, potrebnu opremu, obezbede o sopstvenom trošku.
Nekoliko godina kasnije mi imamo Predlog zakona o elektronskim komunikacijama. Preciznosti i javnosti radi, u jednom od članova (član 130) govori o zaštiti zadržanih podataka, a o terminu ''zadržan podatak'' možemo da diskutujemo – šta znači zadržan podatak? Da li je to ono što šef direktora BIA kaže, da je to samo informacija o tome da vi i ja ostvarujemo neku komunikaciju ili je to i sadržina te komunikacije?
Ono što je bila moja nedoumica, pa sam pozvala gospodina Šabića, jeste šta Evropa kaže na to? Gospodin Šabić ovako kaže – to jeste veliki i širok spektar tumačenja, može da se dešava i Evropa ima delimično takvu praksu, ali Evropa kaže da to i jeste sadržina informacija.
Međutim, da se osvrnem na ovaj član koji potvrđuje ono protiv čega, ne samo da je bila SRS, nego je bio i Beogradski centar za ljudska prava. Složićete se svi da on baš nema nikakve veze sa SRS. Oni ipak pripadaju drugoj Srbiji, a ne ovoj koju obeležavamo mi. U tom članu – o zaštiti zadržanih podataka, između ostalog: ''Operater je dužan da, u pogledu zaštite zadržanih podataka, naročito, obezbedi: 1) da su zadržani podaci istog kvaliteta i podvrgnuti istim merama bezbednosti i zaštite kao i podaci u elektronskoj komunikacionoj mreži operatora; 2) da su zadržani podaci zaštićeni na podesan način od slučajnog ili nedopuštenog uništenja, slučajnog gubitka ili izmene, neovlašćenog ili nezakonitog čuvanja, obrade, pristupa ili otkrivanja…; 3) da se pristup zadržanim podacima na podesan način ograniči samo na ovlašćena lica organa koji ostvaruju pristup zadržanim podacima…; 4) da se zadržani podaci unište po isteku roka iz člana...'' dobro. I, kaže: ''Operator je dužan da, radi ostvarivanja obaveza iz stava 1. ovog člana, o svom trošku obezbedi neophodne tehničke i organizacione uslove, kao i da dokaze o tome dostavi Agenciji, u skladu sa odredbama ovog zakona.''
Ono što još izaziva sumnju, možda mi grešimo, ali, evo, demantovaćete nas, jeste da nadzor nad izvršenjem obaveza operatora iz stava 1. ovog člana vrši organ nadležan za zaštitu podataka ličnosti, odnosno organ nadležan za zaštitu tajnih podataka kada se radi o podacima koji su sačuvani i dostavljeni u skladu sa članom 128. stav 5. ovog zakona. Voleli bismo da čujemo od predlagača koji je to organ koji je zakon predvideo prvi ili ovaj odnosni organ.
Dakle, podsetila sam vas na uputstva RATEL, to je naše iskustvo, ono kaže da je nekom čudovišnom umu u današnjoj demokratskoj Srbiji palo na pamet da uspostavi direktan link sa Bezbednosnom agencijom, tako što će pre nego što vama dođe mejl doći BIA. Ako izvedete do kraja da to jeste zaštita prava na privatnost, svaka čast, javno ću reći – ja grešim!
Zbog takve klime, za nas ovaj predlog zakona zaista odslikava pretenziju izvršne vlasti, ne sasvim sigurno opozicije, da izvede i uvede direktnu kontrolu nad svim komunikacijama. To je osnovana sumnja. To je prepoznao Beogradski centar za ljudska prava i verujte da su neki od nas tada bili u dobrim razgovorima sa ljudima koji se razumeju u ono što bi trebalo da bude dalja namera i dalji sled događaja. Da nam je neko tada pričao da će nastati ovakav predlog zakona, verujte, ne bismo poverovali.
Na kraju ili na početku, mi imamo haško iskustvo. Najčešće se ljutite kada pominjemo haško iskustvo, ali ono nas uči, s obzirom na to da smo mi tada imali posla, i sticajem okolnosti smo upoznali ženu koja odgovara za IT bezbednost celog Haškog tribunala, zato što je neko zloupotrebio službeni kompjuter u ovoj skupštini – poslao mejl Haškom tribunalu, postoji taj trag, i doveo u pitanje odbranu, ajde, to je sad na drugu stranu, ali mi znamo šta znači presretanje komunikacije. To znači da je neko uhvatio vašu komunikaciju i ima direktan uvod i uvid u ono što ste vi pričali, ali isto tako znamo da ako to ne sprovedete zakonski vi to ne možete da koristite kao dokaz, i ako je privilegovana komunikacija u pitanju, dakle, da, slušaju, jer je to u interesu svih obaveštajnih službi, ali ne mogu da iskoriste protiv vas na sudu
Ono što je naša dilema je osnovana sumnja ovim zakonom, koji možda nudi tehničke pretpostavke za uvod u kontrolisano društvo, jeste da se danas, sutra presretnute komunikacije i te kako koriste kao dokazi na sudu. A, onda dolazimo do sledećeg osnovnog pitanja, možda ću sad da krenem u najširi mogući zaključak, ali, gospođo Kolundžija, vi ste toliko daleko od EU, da se kod nas stvara utisak da vi nemate ni nameru da uvedete Srbiju u EU.
Dokaz toga, Izmene i dopune Zakona o javnom informisanju. Skandalozno, sada bih prozvala kolegu Ostojića, ali znam da zbog partijske discipline neće stati na moju stranu, jer ruši slobode izražavanje i daje ogroman prostor izvršnoj vlasti, tajkunima. Drugo, opšti izbor sudija, treće, ovaj zakon.
O ovome će se Evropa izjašnjavati, budite sigurni. I nemojte da vas iznenadi ukoliko SRS bude zatražila da se oni koji su nadležni u međunarodnoj zajednici izjasne i daju pravovremeno tumačenje da li ovo zadire u osnovna prava građana Srbije.
Kada imate te tri tačke oslonca, koje su vrlo značajne za slobode i nezavisnosti institucija, ne da smo daleko od Evropa, nego to što jeste vaša koalicija, zaista, nema ni želju, ni volju, očigledno, da Srbiju zaista uvede u EU. (Aplauz)

Hvala, gospođo Čomić. Toliko o elektronskim sistemima, uvek daju pogrešnu informaciju.
Gospođo Kolundžija, navela sam vrlo precizan naziv ovog zakona, Predlog zakona o elektronskim komunikacijama. Kada je reč o činjenicama, citirala sam vam uputstvo RATEL-a i reakciju Beogradskog centra za ljudska prava, i, naravno, ozakonjenje nečega protiv čega je bio Beogradski centar 2008. godine i svi oni koji su bili za zaštitu prava na privatnost, u članu ovog zakona, dakle, citirala sam vam. Nisam koristila pogrešne činjenice da bih govorila o prisluškivanju. Nijednog momenta nisam pomenula reč "prisluškivanje", nego "presretanje komunikacija". Izrazila sam dilemu o tome šta znači "zadržana komunikacija". Da li je to statistički podatak ili se to odnosi i na sadržinu komunikacije?
Naravno, tu svoju dilemu i bojazan, a, pri tom, raspitala sam se pre ovog izlaganja kod onih koji su vlasni da mi daju pojašnjenje na ovu temu, obojila sam iskustvima koja smo imali do sada. Jedno od tih iskustava je upravo to ostvarivanje direktnog linka sa BIA. Drugo od tih iskustava, jeste, takođe, a država nije reagovala na to, pa nam nije dala garanciju da su bezbedne naše komunikacije koje svakodnevno ostvarujemo elektronskim putevima, tako što su se u dnevnim novinama i nedeljnim novinama, jednostavno, objavljivali transkripti koji su ostvareni na osnovu presretnutih komunikacija.
To je, naprosto, bila moja legitimna bojazan, da ovaj zakon, koji daje široke nadležnosti da se uđe u komunikacije, koje se ostvaruju elektronskim putem, ne bude predmet zloupotreba onih koji su na vlasti. Na kraju, budite uvereni da je vlast kratkotrajna i svi zakoni, vi ćete to usvojiti, vi imate matematičku većinu, ali će ovo danas-sutra važiti i za vas i, možda, neke druge koji će doći u priliku da vrše nadzor nad elektronskim komunikacijama.

Upravo tako, gospođo ministar. Vi ste samo uradili ono što je naša bojazan tokom celodnevnog zasedanja. Opravdali ste težnju izvršne vlasti da vrši potpunu kontrolu nad ovim. Ne postoji nijedan argument da to ne radi nadležni odbor Skupštine Srbije, koji jeste sastavljen od svih političkih stranaka koje su parlamentarne. Dakle, ni jedan jedini argument.
Argument da će propustiti rokove i da ima neka preča posla, to je tako tanak argument koji ide upravo u korist ovome o čemu mi pričamo, a da vi imate nameru da to bude transparentno, da to bude nezavisno, vi biste predložili, dakle, predlagač bi se postarao da ovaj izbor vrši nadležni organ, odnosno nadležni odbor Skupštine Republike Srbije. Onda biste vi nas ubedili da ovde postoji, zaista, prava namera o kojoj slušamo od strane šefa Poslaničke grupe ZES.

Gospođo Čomić, gospodine Šutanovac, dame i gospodo, čini mi se da smo danas imali prilike da čujemo, zaista nervozno izlaganje ministra vojnog i mislim da za to očigledno postoje opravdani razlozi, za koje, najverovatnije, samo on zna.
Ukoliko govorimo o parlamentarnoj kulturi, gospodine Šutanovac, od skore prošlosti, znate, možda bismo mi, tu ste u pravu, tu se slažem sa vama, trebalo da raspustimo ovaj parlament i da pustimo vama da nesmetano vladate. Dakle, meni, iskreno da vam kažem, uopšte nije jasno odakle vama takva vrsta smelosti da na taj način, koristeći stilske figure prepoznatljive za određene beogradske krugove, omalovažavate nekoga ko trenutno, prema majskim izborima, predstavlja određenu grupu naroda.

Meni je u potpunosti jasno, gospođo Čomić, zašto ovakav stil danas. Meni je, zaista jasno. Samo hoću da ostane zabeleženo za neke druge parlamentarne sastave kakvo je vreme u kojem mi svi radimo.
Ukoliko vi komentarišete moj politički stav i moj stil koji vama ne može da …

Mogu i kući da idem.

Hvala najlepše. Recite mi kada je SNS učestvovala na izborima? Tu možemo da završimo svaku parlamentarnu debatu. Kada? U maju 2008. godine?
Gospođo Čomić …

Ne znate šta hoću da kažem.

Ukoliko mi dopustite, to i hoću. Upravo sada komentarišete nešto što je moj osećaj i nešto što je moj stil. Na to imam pravo, a verujte, biću u temi, ukoliko mi dozvolite.
Dakle, ono što bi možda trebalo da bude vrlo velika zamerka mom ličnom stilu je, i sledeća činjenica, da ovaj parlament prikazuje stanje koje se nije desilo u maju 2008. godine i to može da bude razlog za isključenje iz dalje rasprave. Dopustite, to je moj stil. Sada ću da uvežem to i sa temom.
Kada govorimo o vojnim misijama u ovom parlamentu, koji reflektuje potpuno pravno političko nasilje, jer odslikava situaciju koja se nije desila na parlamentarnim izborima maja 2008. godine, svaka diskusija i tu se sa gospodinom Šutanovcem potpuno slažem, biva besmislena. Sada zamislite situaciju kada poslanik sebi daje pravo da vrši ono što po Ustavu ima pravo, a to je nadzor rada izvršne vlasti. Za uzvrat dobije određene kvalifikacije koje, čini mi se, ne postoje. Možemo određene stavove da branimo sa manje ili više uspeha, ali vi, kao ministar, nemate pravo da na takav način bez ličnih uvreda, ličnih omalovažavanja komentarišete nečije političke stavove. Nemam nameru da vama delim lekcije iz političke kulture.
Ali, ukoliko se mi svi ovde, ili makar većina, trudimo da se argumentovano pripremimo za svaku raspravu, pri tom, odbijajući sebi mogućnost, a kamere beleže sve, pa će biti prilike da to pogledamo, čak i gestikulacije, podsmehe, namigivanja, jer pokušavamo da budemo ravnopravni sagovornici na ovu temu i dozvolite, ministre, ovo je jedino mesto gde se vlast i opozicija sastaju, jedino mesto gde, zapravo, možemo da učinimo bolji život i svakodnevno bitisanje ljudima na ovim prostorima.
Verujem da imate animozitet prema pripadnicima SRS. Možda imate i lični animozitet prema nekima od ovde prisutnih ljudi. Lično vas ne znam. Poštujem poziciju izvršne vlasti sve dok ona radi u korist i interes građana Srbije. To nije razlog da mi tokom ove rasprave ne iznesemo svoje političke stavove i ne pokrenemo određene teme.
Znate, možda su neki od nas bili u prilici da prave određene marketinške poteze, skoro, u nekim emisijama, pa su to sebi oduzeli za pravo zato što svi ovde koji su u ovom parlamentu jednog momenta, svidelo se to vama ili ne, pretenduju da budu vlast. Vi niste vidoviti. Ne možete da znate šta će se desiti za pet ili deset godina, ili godinu dana. Možda će konačno Amerikanci da pronađu to oružje za masovno uništenje, koje je bilo povod one strašne akcije u Iraku. Koliko se sećam, gospodine ministre, a opet je u temi misija koje se nalaze u svetu, do dana današnjeg oružje za masovno uništenje nije pronađeno. Do dana današnjeg, mnogi koji su pričali da oružje za masovno uništenje nije bilo izgubili su svoje glave, na volšeban način.
Kada govorimo o mirovnim misijama, ono što je najčešća zamka za poslanike SRS jeste pozivanje na prošlost, kvalifikacija da bismo mi samo da ratujemo, da smo mi pesimisti, da smo za agresivne kampanje. Dajte jedan argument. Da li smo imali ministra odbrane u bilo kojoj vlasti? A, verujte da mi je drago kada vidim vas i gospodina Dačića da sarađujete na ovakvim projektima. Ili, recite mi, kada je Savet bezbednosti odobrio NATO agresiju, kada govorimo o poštovanju međunarodnog pravnog kišobrana, međunarodnih institucija, kada govorimo o kredibilitetu misije? Navedite mi jednu situaciju kada je NATO uspostavio mir, a ne permanentno prisutne krize.
Ako mislite da smo van ovoga duha vremena, varate se, takođe. Ako mislite da SAD nisu vojna sila broj jedan u svetu, mi to znamo, to je činjenica i to nije sporno. Ako mislite da nismo za sporazume i tu se varate. Jesmo! Ali, na koji način? Na način da se pre toga razreše sva sporna pitanja. Na isti taj način smo i za mirovne misije.
Imamo samo loše iskustvo. U Iraku se desilo da je "Blek Voter" napravio masakr nad nedužnim civilima i to ne zato što je to rekao poslanik SRS, Marina Raguš, nego zato što je, čak i sada, jedna žena koja je bila u okviru te misije govorila vrlo javno o tome i sada joj je opet glava u torbi, a jeste bila pripadnica "Blek Votera". To su naša iskustva koja mi gledamo.
Vi ćete sada nas da ubedite da naš kredibilitet, kredibilitet naše vojske, koji je izgubljen ovde, ne kažem da je bilo dobro nasleđe, ali nemojte ga vaditi iz istorijskog konteksta, nemoguće je da narodi na ovoj teritoriji, teritoriji bivše Jugoslavije 50 godina žive u miru i odjednom, jednoga momenta, odluče da ratuju. Ovde su ratovi uvezeni. To je naš politički stav sa kojim vi ne morate da se složite.
Ono što mi pokušavamo ovde da uradimo jeste da prvo raščistimo situaciju u zemlji. Zaista je vredno pažnje dobiti konačno odgovor na pitanje – zašto, svako malo, vojni avioni padaju? Ono što imamo prilike da slušamo kao Poslanička grupa SRS, a verujte da imamo insajdere iz vašeg ministarstva, jesu najrazličitije informacije. Do sada sa tim još nismo izašli u javnost, ali, recimo, najskorija informacija je bila da su nabavljena creva za vojne sisteme koja su potpuno neispravna i van upotrebe.
Javno vas pitam, to nisam htela da iznesem u javnost bez vašeg prisustva, gospodine ministre, da li je to tačno? Ko uvozi rezerve delove i na koji način se vrše inspekcije rada aviona? Objasnite mi. Žensko sam, nisam vojni stručnjak, ali mogu da imam određeni politički stav tako što pričam sa ljudima koji su stručni ili rade na sistemima. Kažu ovako – remont se uradi pre svakoga naleta. Zaista se napravi inspekcija. Postoji karton i sve se pribeleži, vojni avion, potpisao je neko, ispravan je i kreće u nalet, i on pada. Da li ćemo konačno, a imamo pravo na to zbog javnosti u Srbiji, zbog onoga što je naša ustavna nadležnost, da dobijemo pravi izveštaj komisije koja će utvrditi kakvo je stanje našeg naoružanja? Mislimo da je na prvom mestu to jako važno, pre nego što ćemo otići u mirovne misije, radeći na svom kredibilitetu. Šta je sa kredibilitetom ovde? Ili, možda, odgovor na pitanje – zašto je "Lazar" procenjen na 650.000 dolara, ako ne grešim, a uglavnom se procenjuju na 1,2 miliona dolara?
I, šta, zapravo, znači ''Lazar''? Ili, postoji još jedna informacija, koju mi, takođe, imamo, a imamo i mi, takođe, svoje kanale, i znam da ste to očekivali, a to, recimo, na koji način određene firme dobijaju posao u Ministarstvu odbrane. Ukoliko budete želeli, ja ću ovo pismo da vam dostavim. Jer, ovo pismo, koje je SRS dobila, govori o tome da Ministarstvo odbrane treba pre nego što pošalje bilo kojeg pripadnika u međunarodnu misiju da se pozabavi načinom na koji se radi ovde u zemlji.
Ono što je nama privuklo pažnju, a ja ću zbog vremena pokušati da navedem samo neke firme koje su ovde pomenute, recimo, američka kompanija "Senčuri", koja je formirala of šor kompaniju na Kipru "Kep lok", koji je osnivač kompanije "Bulit", a ona je, opet, predstavnik američke kompanije "Senčeriz" za ove prostore, njen direktor je izvesni gospodin Vujaničić, "Bulit" i njen direktor su određeni i angažovani na nadgledanju i rukovođenju pripreme municije u vojnim skladištima: Zabela, Bogovađa i Bubanj Potok, Toplički ustanak, Ralja i Kremna. Da vas podsetim, a pretpostavljam da to već znate, reč je o komisionom ugovoru broj 173095-8. Dostaviću vam ovu informaciju pa ćete imati prilike detaljno da pročitate. Jer, ovo je nama dostavio neko ko je očigledno jako dobro upućen u poslove vašeg ministarstva.
Zbog javnosti, a očekujem vaš dobar odgovor na ovo pitanje, nećete, naravno, zameriti zato što nas, zaista, interesuje kakav je kredibilitet Ministarstva odbrane, možda je ova informacija potpuno pogrešna, ali, eto, prilike da to demantujete. Možda smo mi u potpunoj zabludi sa ovim, ali, eto prilike da demantujete i valjda je to način da, recimo, vi i ja razmenimo političke stavove.
Dana 20. juna 2007. godine po konkursnoj dokumentaciji broj 1853-114 od 8. juna 2007. godine u Upravi za snabdevanje održano je pismeno nadmetanje za prodaju ubojnih sredstava suvišnih u Vojsci Srbije, a dana 5. jula 2007. godine održana je neposredna pogodba.
U ovom slučaju posao je već bio dogovoren i namenjen kompaniji "Evako", koja uopšte nije učestvovala na napred pomenutom pismenom nadmetanju i neposrednoj pogodbi, niti je otkupila konkursnu dokumentaciju.
Dana 19. februara 2008. godine, na volšeban način, po komisionom ugovoru broj 1730958 kompaniji "Evako" se dodeljuje prodaja municije izvoza. Kompanija "Evako" je inače društvo sa ograničenom odgovornošću. Vlasnik kompanije je strani državljanin, gospodin Konrad Čenčić, koji je svojevremeno radio sa gospodinom Ilijom Filipović i gospođom Mirom Milojković. Pretpostavljam da znate ove osobe.
Treće, kompanija "Evako" nije imala kupca, poznatog kupca. Robu je nudila mnogobrojnim kompanijama, kako stranim, tako i domaćim. Iako nije imala kupca, kompanija "Evako" sa dozvolom Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj Republike Srbije broj 408, od 08. oktobra 2008. godine, daje saglasnost za izvoz municije kupcu "Master Kanada" i navedena dozvola usledila je po formalnoj porudžbini imenovanog kupca broj "Evako" 001/08, od 28. jula 2008. godine.
Kako je "Evako" dobio izvoznu dozvolu bez sklopljenog ugovora sa "Masterom", verovatno ćete vi sada da objasnite.
Ono što je, takođe, hronologija koja je vrlo važna, jeste da 12. marta 2009. godine "Evako" i "Master" iz Kanade potpisuju ugovor broj 01/2009 o kupovini municije u iznosu od skoro sedam miliona američkih dolara i rade na otvaranju akreditiva usaglašavajući uslove.
Idemo dalje. Dana 25. marta 2007. godine, dva dana pred sastanak, koji je održan 27. marta 2003. godine, u prostorijama Ministarstva odbrane, sektora za materijalne resurse, prisustvovali su predstavnici Ministarstva odbrane, na čelu sa gospodinom Filipovićem, predstavnici komisionara, kompanija "Evako" i predstavnici američke kompanije "Senčeri Arms Internešenal Inkorporejtid".
Na pomenutom sastanku, koji se odigrao u petak popodne, napred navedeni predstavnici dogovaraju produženje komisionog ugovora sa kompanijom "Evako" pod sledećim uslovima: da "Evako" proda municiju pomenutoj američkoj kompaniji po nižim cenama nego što je prodao "Masteru" iz Kanade, da se za nadgledanje i pripremu municije angažuje kompanija "Bulit" i gospodin Nebojša Lojančić, da se uplate vrše prema dogovorenoj dinamici odmah po dobijanju srpske izvozne dozvole do 15. maja, a ostatak do kraja oktobra 2009. godine. Za uzvrat, Ministarstvo odbrane kompaniji "Evako" neće naplaćivati kaznu u iznosu od 5% na ugovoreni posao zbog neizvršenja ugovora.
Mi koristimo ovu priliku da razjasnimo ove sporne poslove zato što skoro imamo i aferu "Satelit". Pretpostavljam da će i ovako nešto biti jedna od tema…

Upravo to i radim. Ako me pažljivo slušate…

Upravo hoću, ako mi dozvolite.

Dakle, kompanija "Evako" neće naplaćivati skladištenje i čuvanje municije zbog neizvršenja ugovora. Pomoćnik ministra odbrane, gospodin…

Upravo to radim. Ovo je petnaesti minut. Mene ne možete da dekoncentrišete, s obzirom na to da ja važim kao osoba koja ima, upravo, taj hladan i racionalan stav.