Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice Marina Raguš

Govori

Da bi građanima Srbije bilo jasnije o čemu se radi, ako samo kažemo da u članu 3. amandmanom predviđamo određene izmene, čini mi se da neće biti stvorena potpuna slika o čemu je reč.
Član 3. predloženog zakona o političkim strankama kaže da je politička stranka nacionalne manjine, u smislu ovog zakona, politička stranka čije je osnovno delovanje usmereno na predstavljanje i zastupanje interesa jedne nacionalne manjine i zaštitu i unapređenje prava pripadnika te nacionalne manjine, u skladu sa međunarodnim standardima, uređeno osnivačkim aktom, programom i statutom političke stranke.
Srpska radikalna stranka je mislila da bi ovaj član bio mnogo precizniji i jasniji ukoliko bi se dodao novi stav 2. Dakle, u članu 3. reči "u smislu ovog zakona" i reči "i zastupanje" brišu se i dodaje se novi stav 2. koji glasi: "Politička stranka nacionalne manjine i svojim nazivom mora da bude prepoznatljiva, da jasno određuje svoju političku delatnost prema nazivu nacionalne manjine u Republici Srbiji".
Mislili smo da bi, opet u duhu zakona, ovo bilo ipak potpunije zakonsko rešenje. Amandman, nažalost, nije prihvaćen, a za cilj je zaista imao pronalaženje upravo tog okvira u kojem bi se poštovao celokupni zakonski okvir u smislu jačanja ne samo tih članova 5, 55. i 102. Ustava države Srbije, već i ostalih članova koji govore o tome da ono što bi trebalo da bude kategorički imperativ za sve nas jeste da se svaki umišljaj ili, ne daj bože, pokušaj nasrtaja na demokratske principe i političko delovanje i ustavni poredak predupredi i, naravno, ukoliko se to desi, spreči na vreme. Hvala.
Dakle, član 4. Predloga zakona o političkim strankama, u delu o načinu organizovanja i delovanja političke stranke, glasi: "Politička stranka se organizuje i deluje isključivo na teritorijalnom principu. Delovanje političke stranke ne može biti usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka i narušavanje teritorijalne celokupnosti Republike Srbije, kršenje zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava ili izazivanje i podsticanje rasne,  nacionalne ili verske mržnje. Politička stranka ne može neposredno rušiti vlast, niti je potčiniti sebi".
Ono što je SRS, rukovođena primerima koji su se dešavali u poslednje vreme, ali skoro i tradicionalno, vezano za stranku koju ja ovde trenutno predstavljam, imala za cilj, jeste da se u članu 4. posle stava 3. dodaje novi član 4. koji glasi: "Političkim strankama je zabranjeno da kupuju glasove na izborima, da otimaju mandate drugih političkih stranaka, neposredno ili posredno".
Dakle, ono što je u skladu sa očuvanjem demokratski izražene volje na izborima, pa samim tim i sa onim što jeste srž demokratije, ako ne i samo srce, jesu procedura i načela, i mislimo da je ovaj dodati stav člana 4. bio neophodan da apsolutno precizira volju predlagača, ako je cilj uvođenje normalnog političkog života i rezona u politički život Srbije, samostalno i potpuno nezavisno od bilo kakvih spoljnih ili unutrašnjih uticaja sumnjivog kapitala.
Zaista želimo da zakon o finansiranju stranaka što pre dođe na dnevni red, ali imamo svakodnevne primere da se na određene načine finansijskim sredstvima utiče na donošenje političkih odluka, a to jeste vezano za legitimitet i funkcionisanje političkih stranaka, da se konkretno vratim na temu dnevnog reda.
Mislimo da je tako nešto nedopustivo, da u tom kontekstu i nema svrhe da političke stranke postoje na način na koji postoje, ukoliko će oni koji grupišu kapital u svoje ruke uticati na određenu strukturu i političku akciju, a danas-sutra i na način donošenja političkih odluka koje će ići u korist onoga ko daje i finansira.
Takođe, nešto što je potpuno i politički neprihvatljivo, ne zato što se to nama desilo, već zato što to ne sme da bude praksa, jer direktno znači prekrajanje izborne volje a onda se postavlja pitanje čemu izbori, to je upravo vrlo jasna zakonska definicija tretmana političkih mandata.
Možda to nije tema usko vezana za ovaj Predlog zakona o političkim strankama, ali se i te kako odnosi (nadalje koristim vreme predviđeno za Poslaničku grupu SRS) na strukturu političke stranke, način delovanja, a na prvom mestu na njen legitimitet.
Mislimo da je potpuno urušavanje političke kulture i parlamentarne demokratije ako politička stranka sebi dozvoli da na takav način odstupi od programa, dakle, slaže svoje birače ne bi li ostvarila što veći broj glasova. U poziciji kada ostvari vlast tako što će ući u koaliciju ona apsolutno zaboravi na sve ono što jesu bila izborna ili predizborna obećanja.
Dakle, ovo je vrlo važna tema, o kojoj treba javno govoriti ne bi li došlo do konsenzusa među političkim strankama o tome koji je najbolji način da se uredi politički život u Srbiji. Mi smo pokušali da tokom prepodnevnog zasedanja... u direktnoj je vezi, ispostavilo se tako, premda nam nije bilo najjasnije čemu ta tema sada kada sam ispred Poslaničke grupe SRS prisutna, ali nekako se uklopilo da su teme kompatibilne.
Međutim, nismo imali prilike da diskutujemo na tu temu, a tiče se SRS, zašto je podnela ovaj amandman, šta je bio cilj, zašto je podnela još neke amandmane, koje moje kolege neće moći da predstave. Upravo ono što se desilo kao pozadina uvođenja privremenih mera u opštinu Zemun jeste primer koji ne bi trebao da bude praksa. Trudim se da govorim koristeći racionalne argumente i da bilo kakvu emotivnu reakciju izostavim, jer mislim da je vrlo važno da se izborimo za princip.
Ono što je bila pozadina, a tiče se odborničkih mandata koje su osvojili pripadnici SRS na lokalnim izborima, jeste prekrajanje izborne volje u okviru opštine Zemun. Tu bi mi zaista bio preko potreban ministar Marković, jer jeste vlastan da ovo prokomentariše i odgovori.
Dakle, samo da vas podsetim, ovo se tiče legitimiteta svih nas, na bilo kom nivou političkog organizovanja i na bilo kom nivou politički izražavane volje građana koji nas biraju i stavljaju na određene pozicije da odlučujemo o njihovim životima, da li je reč o lokalnim parlamentima, o republičkom parlamentu ili o nekom drugom mestu, sasvim sigurno, ovo je princip koji treba da se poštuje, a ova praksa ne sme da bude nadalje primer.
Pri tom moram da kažem da će SRS poštovati odluku većine, da jedini način suprotstavljanja toj odluci jesu legitimna sredstva, tako što ćemo se obratiti Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu i gospodinu Markoviću, tako što ćemo praviti amandmane koji bi trebalo da poboljšaju zakon o političkim strankama ne bi li se ovakvi primeri što ređe dešavali ili, daće bog, da se više ne ponove.
Mi smo ih osetili na svojoj koži. To bi trebalo nas najviše da boli. Pokušavamo da izađemo iz lične frustracije i da govorimo jezikom argumenata.
Ono što je zapanjilo čak i građane Zemuna koji su dali svoje poverenje i glasali za stranku koja je trebalo da obezbedi ispunjenje svih predizbornih obećanja, a bila je sprečena u tome, jeste čemu privremene mere u opštini Zemun. Na prvom mestu, tako je medijski bilo predstavljeno da više niko nije znao o čemu se tu radi, a to jeste slika političkog života u Srbiji.
Ono što jeste bio pravni osnov, i ovo moram da kažem da bih apostrofirala legitimitet odluka u kakvom mi to kontekstu pokušavamo da delujemo ravnopravno kao političke stranke i zašto ovaj amandman ima svoju izuzetnu težinu, mi cenimo, predlagač nije smatrao da to treba da bude sastavni deo zakona i mi to poštujemo, to će biti odluka većine, moći ćemo samo da poštujemo ovaj predlog zakona kao doneto zakonsko rešenje.
Ali, nadam se da shvatate da danas-sutra ovo svakom može da se desi i da danas-sutra svako može činiti vlast. Verujem da bi ovaj primer trebalo da bude primer svima, da pravila koja donosi vladajuća većina (pozdravljam gospodina ministra koji sada ulazi u salu, drago mi je što ću moći da vam postavim par pitanja, jer mislim da ste ovaj put vlasni da odgovorite na to) važe za tu vladajuću većinu i onog momenta kada vladajuća većina postane opozicija. Zato je važno da se izborimo za princip, bez obzira na to što trenutno SRS najteže prolazi, sticajem određenih okolnosti.
Gospodine ministre, ono što je bio pravni osnov za uvođenje i uspostavljanje privremenih mera u opštini Zemun, a danas sam na početku ovog dela rekla da se slažem sa konstatacijom u podnesku gospodina Nemanje Šarovića, to mogu da podržim kao jedino istinito... Vi ste rekli da po donošenju odluke Ustavnog suda Srbije vaše ministarstvo može da preduzme konkretne mere. Dok se ta odluka Ustavnog suda ne donese, naravno, bez namere da se utiče na bilo koji način na rad sudskih organa ili na kvalifikaciju sudskih organa, mogli bismo štošta da kažemo, vezano za donošenje odluka u ovom konkretnom slučaju.
Šta je suština problema koji se vezuje za opštinu Zemun? Biće izbori i mi ćemo poštovati izborno izraženu volju, saopštiti rezultate i svima čestitati na ostvarenim rezultatima. Nadam se da to nije sporno i to radimo svaki put, bez obzira na to da li prolazimo jako dobro ili lošije nego što smo očekivali. Naprosto, to je politički život. Izbori su uvek odličan mehanizam da svaka stranka proveri svoju jačinu ili slabost, šta treba da popravi, šta treba da izmeni. To nije sporno.
Morala sam da napravim ovu ogradu zbog toga da se ono što pokušavam da predstavim kao argumentaciju ne doživi na bilo koji drugi način, osim kao borba za princip.
Odluke i odredbe statuta... A čemu određeni pravni akti ako se oni tumače na način koji je potpuno suprotan onome što jeste namera predlagača? Tako možemo da smatramo da će i ovaj predlog zakona biti teško sprovodljiv u ovoj političkoj klimi. Voleli bismo da vrati normalnu atmosferu u politički život u Srbiji, isključivo i jedino zbog građana Srbije.
Kada već pominjemo akte koji bi trebalo da prate i štite sve institucije, Statutom grada Beograda u članu 94. predviđeno je da Skupština grada može uvesti prinudnu upravu u gradske opštine samo ako opština ne zaseda duže od tri meseca, ne izabere predsednika gradske opštine u roku od mesec dana od dana konstituisanja, ne donese statut u utvrđenom roku (u ovom slučaju je rok bio 17. novembar 2008. godine), ne donese budžet u roku utvrđenom zakonom.
Skupština gradske opštine Zemun je 17. novembra 2008. godine usvojila statut i poslovnik. Ovaj statut i poslovnik, koji je mogao da predstavlja i pravni osnov za uvođenje privremenih mera... Upravo pokušavam da oponašam vas u sličnoj situaciji, konkretno DS, kada je prekrajana izborna volja i kada su, uslovno rečeno, vrlo široko ili vrlo pogrešno tumačene odredbe određenih pravnih akata.
Pošto su statut i poslovnik doneti pravovremeno, a jedino je to trebalo da bude osnov za uvođenje i uspostavljanje privremenih mera u opštini Zemun, statut i poslovnik, gospodine ministre, do dana današnjeg nisu osporeni. Nisu bili predmet spora i nije postojao pravni osnov za uvođenje privremenih mera.
Šta je bilo sporno? Sporni su bili mandati. Tu dolazimo do potpuno pogrešne medijske slike koja je stvorena u vezi sa celokupnom pričom, sa namerom da građane Srbije, građane Zemuna odvede u potpuno pogrešnom pravcu.
Ono što je vrlo značajno da se zna, držaću se samo argumenata, činjenica koje su proverljive i gospodin ministar to ima u podnesku koji mu je uputio gospodin Nemanja Šarović, SO Zemun je jednim rešenjem sa dva stava donela odluku. Reč je o jednom rešenju. Mi smo ostali bez šest odbornika, oni su jednostavno prešli u neki drugi tabor. Mislimo da je sve to bilo sinhronizovano i dobro osmišljeno, a argumenti će to potvrditi.
Dakle, tim jednim rešenjem se konstatuje da se oduzimaju mandati odbornicima koji su prešli u drugu stranku i tim istim rešenjem se konstatovalo davanje mandata drugim odbornicima koji njih menjaju. Za to rešenje je glasalo 33 odbornika. Ovo je fantastičan primer u duhu ovog zakona, da vidimo na koji način mi govorimo o političkom legitimitetu i poštovanju slova zakona. Dakle, uključujući novih šest odbornika...
Zašto je važno da se ovo pomene? Zakon o lokalnim izborima, član 56. stav 4, izričito daje pravo odbornicima kojima se dodeljuju mandati da glasaju o toj odluci. Pošto je bio sporan kvorum za donošenje pravnih akata, kao što vidimo iz ovoga, kvorum je postojao i opština Zemun je jedinim rešenjem oduzela i potvrdila mandate. Tu zapravo dolazi do potpunog obesmišljavanja celokupne procedure poštovanja Zakona o lokalnim izborima i prekrajanja izborne volje izražene na poslednjim lokalnim izborima.
Šta je suština? Dakle, upućuju se dve žalbe na rešenja, kao da postoje dva rešenja, jedno je za oduzimanje mandata, drugo je za dodeljivanje mandata. Naravno, sud se bavi upravo predmetom žalbe i time se potpuno izobličuje ono što jeste bila istina – da je sve vreme reč samo o jednom rešenju koje daje i oduzima mandate, da bi ostvarilo kvorum, da bi donelo statut i pravilnik i time ostvarilo normalno funkcionisanje jedne opštine na teritoriji grada, a sve u okviru i pod okriljem Zakona o lokalnim izborima. To je prekrojeno.
Dakle, sud je doneo odluku na osnovu predmetne žalbe, nastale zapravo dan za danom, fantastično sinhronizovano. Toliko o uticajima na političku scenu Srbije, u ovom slučaju na lokalnom nivou. Sud je doneo odluku koja faktički ne odgovara pravom stanju stvari, ali on nije mogao da raspravlja drukčije, u skladu je sa zakonom, nego po predmetnoj žalbi. To je sva istina.
Dakle, Ustavni sud će doneti odluku onakvu kakvu donese, mi ćemo to poštovati, ali ovo je istina. Jednostavno, uvođenje privremenih mera u opštinu Zemun je nezakonit čin. Nije bilo pravnog osnova da se tako nešto uradi. Vrhunac bestijalnosti je bio kada je ocenu zakonitosti procedure donošenja akata opštine Zemun sebi u nadležnost stavila gradska vlast, umesto Ustavnog suda Srbije. Mi smo očekivali da će tu nadležno ministarstvo da reaguje, jer je bilo nedopustivo da prema postojećem zakonu, prema postojećem Statutu grada Beograda gradska vlast stavlja sebe u ulogu Ustavnog suda Srbije i daje ocenu zakonitosti donošenja određenih akata.
Ako je to sporno, a svako ima pravo da smatra da je to sporno, očekivali smo da gradska vlast kaže – stanite, to je sporno, mi moramo ovo da razrešimo i da ti akti na ocenu zakonitosti idu na Ustavni sud Srbije. Tada mi ne bismo imali argument da govorimo ovo na način na koji govorimo. Tada bismo vrlo verovatno čekali odluku Ustavnog suda Srbije i bila bi ispoštovana procedura. Možda bi odluka bila vrlo nepovoljna, ali mi ne bismo imali argumenata da sumnjamo da neko prekraja političku scenu Srbije. Ovde je lokalna, gradska vlast preuzela sudsku i uradila nešto što je potpuno nedopustivo.
Svakako, ovo će biti primer, kao što mi sada čitamo primere ljudi koji su bili mnogo mudriji, mnogo upućeniji, ljudi od autoriteta, kakvi mi možda nikada nećemo biti za života, tako će i ovaj primer da uđe u anale za neka pokolenja koja će možda na smisleniji način da osmisle politički život u Srbiji. Zato se mi i trudimo da amandmanima popravimo određena zakonska rešenja, ne zbog nas samih, jer smo zaista pioniri u demokratiji, učimo se demokratskoj proceduri i demokratskom načinu rešavanja problema. Onoga momenta kada vlast ne posegne za represijom, tog momenta ona polaže ispit i može sebe da nazove demokratskom.
Ova vlast to nije i evo primera. Mi smo očekivali reakciju koja bi trebalo da nas ubedi da će i ovaj Predlog zakona o političkim strankama da ojača ulogu stranke, da ona zna da će ravnopravno moći da ostvaruje svoja prava, ali i da svakako ima određene obaveze i ogromnu odgovornost, jer svaka stranka u nekom momentu može da čini vlast.
S tim u vezi, mi se nadamo da će ovaj primer vrlo loše prakse... Čekamo odluku Ustavnog suda Srbije, mislim da će ona razrešiti mnoge dileme. Znamo za većinu sudija da su časni profesionalci, ne dao Bog da bude političkog uticaja u pogrešnom smeru, ali zaista samo očekujemo da se prati slovo zakona i ništa više.
Možda zakoni nisu najbolji, možda su oni loši, ali zakoni su zakoni, pravila su pravila i važe za sve. Tako mislimo da će ono što će posle toga da usledi od strane resornog ministarstva i gospodina Markovića biti u duhu ovog zakona, koji bi trebalo da uredi politički život u Srbiji.
Kada već govorimo o članu 4, posebno o stavu 2. člana 4, koji je takođe za nas vrlo značajan jer mislimo da je jedan od najtežih delikata napad na ustavni poredak jedne zemlje, ono što nam je vrlo značajno jeste da nam gospodin Marković odgovori – upravo se nadovezuje na stav 2. člana 4. koji kaže da delovanje političke stranke ne može biti usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka i narušavanje terotirijalne celokupnosti Republike Srbije – kako će stav 2. člana 4, gospodine Markoviću, da se sprovede na suverenom delu srpske teritorije Kosovu i Metohiji kada su sve stranke tamo, pogotovo vladajuća stranka, direktno urušile ustavni poredak države Srbije na teritoriji Kosova i Metohije? Volela bih da znam na koji način ćete sankcionisati delovanje tih partija. Hoćete li zabraniti njihov rad? Ovo je, faktički, prepisano ustavno načelo.
U odnosu na vaš odgovor mi ćemo zaista razumeti da smo, ukoliko to znači sankcionisanje partija koje deluju protiv ustavnog poretka države Srbije, na dobrom putu da napravimo demokratsku državu.
Ukoliko ne, onda sve ovo što smo čuli danas, kako od mene, tako i od ostalih predstavnika opozicije, ipak jeste okupacija na delu i prekrajanje sistema, očigledno po nacrtima onih koji dobro plivaju u anglosaksonskim političkim sistemima. Hvala.
Dakle, član 5, pod naslovom Pravni status i početak rada političke stranke, kaže: "Politička stranka stiče status pravnog lica danom upisa u Registar političkih stranaka (u daljem tekstu: Registar).
Politička stranka počinje sa radom danom upisa u Registar."
Ono što je bila želja SRS jeste da se amandmanom u članu 5. dodaje novi stav 1. koji glasi: "Politička stranka je pravno lice". U stavu 1. koji postaje stav 2. posle reči "političkih stranaka" dodaju se reči "Republike Srbije". Posle stava 2. koji postaje novi stav 3. dodaje se novi stav 4. koji glasi: "Politička stranka ima status pravnog lica samo u okviru delatnosti političke stranke kao neprofitnog udruženja građana, kome je zabranjeno da plasira sredstva ili ulaže u poslove radi sticanja dobiti".
Predloženi amandman ima za cilj da očuva slobodu i pravo građana na političko udruživanje i stvori uslove da političke stranke mogu da ispune obavezu demokratskog oblikovanja, ali političke volje građana, a u kontekstu još veće podrške članovima 5, 55. i 102. Ustava Republike Srbije. Od izuzetnog je značaja da se politička stranka koja ima status pravnog lica bavi samo delatnošću u okviru delatnosti političke stranke kao neprofitnog udruženja, pa joj je samim tim zabranjeno da ulazi u poslove radi sticanja dobiti.
Mislim da je svako dalje obrazloženje ovog amandmana suvišno, s obzirom na sve ovo ranije rečeno, a ono što bi trebalo da bude imperativ svih nas koji pokušavamo da se bavimo političkim aktivnostima i političkim radom jeste da zadržimo isključivo i samo politički nivo delovanja. Hvala.
Gospodine Novakoviću, govorila bih po ovom članu, moje kolege nisu tu, pa ću koristiti vreme koje je predviđeno za poslaničku grupu, ali bih vas zamolila da mi kažete koliko je vremena preostalo.
Dok to ne saznamo, ono na šta bismo zaista želeli da skrenemo pažnju javnosti u Srbiji, jer nekako je javnost jedina poluga moći srpskim radikalima i redovno se trudimo da određeni argumenti i određena istina dopru do javnosti a ona će to znati da proceni na ovaj ili onaj način...
(Predsedavajući: Vreme za Poslaničku grupu je osam minuta i deset sekundi i vaše vreme kao ovlašćenog predstavnika u punom trajanju od 15 minuta.)
Ono što bi trebalo da saopštimo građanima, da bi im bilo potpuno jasno o čemu se radi, član 7. se tiče zakonitosti rada političke stranke.
Zakonitost rada i ocena zakonitosti je nama jedna od najznačajnijih tema u poslednje vreme, s pravom. Ono što ovaj član 7. predviđa jeste da politička stranka deluje u skladu sa Ustavom, zakonom programom, statutom i drugim opštim aktima i to je nešto na čemu će SRS redovno i jedino da insistira.
S obzirom na to da svaka stranka koja ulazi u politički život u nekom momentu može da postane stranka na vlasti ili deo koalicije na vlasti, potrebno je vrlo ozbiljno prići ovoj materiji. Samim tim je i odgovornost svake političke stranke užasno velika, a posebno odgovornost stranaka koje čine vlast.
Zašto ovo govorim? Kada je reč o zakonitosti rada, trebalo bi imati u vidu širi kontekst ovog člana 7. koji se tiče političkih stranaka i njihovog delovanja u okviru institucija koje bi trebalo da deluju na osnovu nekakvih pravila koja se nalaze u opštim pravnim aktima.
Međutim, šta se dešava onog momenta kada se stornira taj pravni akt? Ono što je bio primer – time ću završiti o privremenim merama kao primeru prekrajanja izborne volje i, što je sada svima očigledno, potpuno neravnopravnog tretmana SRS – jeste da je od strane gradske vlasti nije poštovan akt koji je vladajuća većina donela.
Ono što SRS može da uradi jeste da se poziva na postojeće akte i da traži i zahteva poštovanje slova zakona. Ono što je bilo do nas... Sa moje leve strane se nalazi samo deo predmeta, koji već sada ima jedan kilogram; bilo mi je teško da sve to donosim, ali sam donela samo najznačajnije akte, naprosto da svakome ko poželi da izvrši uvid omogućim da vidi na koji način se mi borimo za ono što nalaže ovaj zakon i, između ostalog, ovaj član 7. Predloga zakona o političkim strankama. U tome baš nemamo svesrdnu saradnju.
Ocena zakonitosti rada – zna se u čijoj je to nadležnosti. U ovom slučaju, u širem kontekstu stava 7. ovog zakona, ocena zakonitosti rada nije bila u rukama gradske vlasti, kada je reč o donošenju akata u opštini Zemun.
Da je to tako ne svedoči samo SRS, nego je to član 92. Statuta grada, koji kaže – kada gradska uprava smatra da opšti akt organa gradske opštine nije u skladu sa Ustavom i zakonom, dužna je da inicira pokretanje postupka za ocenu saglasnosti tog akta sa zakonom pred Ustavnim sudom i zatraži obustavu izvršenja pojedinačnog akta ili radnje koja je preduzeta na osnovu opšteg akta čija se zakonitost ocenjuje, ako bi njihovim izvršavanjem mogle nastupiti neotklonjive štetne posledice. Iza ovoga stoji svaka politička stranka i ovo je upravo ono što bi trebalo da bude okvir delovanja svake političke stranke. Ali, ovo nije urađeno u slučaju Zemuna. Gradska vlast je procenila, sama je sebi dala funkciju Ustavnog suda i ocenila zakonitost donešenih akata.
Ono što je pozitivan primer, to smo danas čuli od gospodina Markovića, jeste da će nadležno ministarstvo ipak sačekati odluku Ustavnog suda Srbije, što je jedino pravilno po slovu zakona, i na osnovu toga će da reaguje u kontekstu privremenih mera u opštini Zemun.
Zašto je ovo značajan primer? Zato što taj primer govori o političkoj klimi i političkom delovanju političkih stranaka. Šta bilo koja stranka danas-sutra može da očekuje kada se na ovakav način derogiraju akti koji određuju delovanje jedne državne institucije?
Trudili smo se da nadalje amandmanima, koje moje kolege neće moći da predstave, još više preciziramo svaku odredbu, svaku reč ovog zakona. Sada bi trebalo da bude jasno zašto to radimo. Zato što se i one odredbe koje su vrlo jasne tumače na potpuno neprihvatljiv način i imaju dalekosežne posledice. Te posledice se neće osetiti samo ove godine i narednih godina, te posledice su slika i rezultat nekog političkog delovanja u okviru parlamentarne demokratije u Srbiji 2008. i 2009. godine. To će biti istorijski primer loše parlamentarne prakse.
Ukoliko kao političke stranke, akteri na političkoj sceni, nismo svesni ovolike odgovornosti, trebalo bi da preispitamo postojanje svih institucija u državi Srbiji. Hvala vam.
Da bi bilo jasno građanima Srbije, član 8, u delu Osnivanje političke stranke, znači da političke stranke može osnovati najmanje pet hiljada punoletnih i poslovno sposobnih državljana Republike Srbije.
O članu 8. je zaista bilo dosta polemike u javnosti. Polazeći od principa da je svaka stranka koja učestvuje u izborima potencijalna stranka vlasti, samim tim sa sobom snosi užasno breme odgovornosti i podleže određenim obavezama, ali tako ima i određena prava, SRS misli da je smisleno da se broj od pet hiljada potpisa koji su potrebni zameni brojem 17.000, upravo zbog stepena odgovornosti i potencijalne mogućnosti da svaka stranka može u nekom momentu da vrši vlast. Hvala.
Kada je reč o Predlogu zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije, vrlo je značajno, pored obrazloženja koje smo dali i pokušaja da učinimo ovaj predlog zakona što preciznijim (a obrazloženje i amandman imate i zaista su u pitanju pravno-tehničke intervencije), da se osvrnemo na situaciju u kojoj donosimo ovako važan predlog zakona, pokušavajući da razumemo da li će Fond za razvoj Srbije uspeti da sprovede sve ono što je ovim zakonom propisano.
Na prvom mestu, ono što nas zatiče svaki dan, a tiče se punjenja Fonda za razvoj, finansijskih sredstava, jesu sve veći efekti finansijske krize koja je zadesila Srbiju. Nije nam jasno, posle ovog poslednjeg aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom, na koji će način Fond za razvoj Srbije uspeti da ispuni sve ono što je plan aktivnosti, recimo, za ovu godinu. Nije nam jasno na koji način Vlada Srbije, a opet u kontekstu razvoja Srbije, misli da zadrži nivo zaposlenosti za 2009. godinu, a to je jedan od prioriteta. Voleli bismo da od ovlašćenog predstavnika Vlade čujemo to, kako bi ova rasprava ipak unela i ono što jesu najveća interesovanja građana Srbije, koji se ovakvim temama, moram priznati, raduju, ne bi li saznali kakva ih to budućnost čeka.
Ono što treba da pomenemo jeste da efekti krize na dramatičan način utiču na najugroženije delove stanovništva. Treba imati u vidu da pola miliona ljudi živi ispod donje linije siromaštva, da, ukoliko sam dobro razumela gospodina Dinkića, na mesečnom nivou oko dve i po hiljade ljudi ostane bez posla, da se planira upošljavanje određenog broja pripravnika, s tim da poslodavac nema obavezu da te ljude posle određenog roka ipak zadrži u nekakvom radnom odnosu. Sve su to vrlo važni segmenti, koji bi trebalo da odslikaju sprovodljivost ovog predloga zakona.
Očigledno je da se o zakonu promišljalo onog momenta kada se nije očekivala takva presija, u odnosu na svetsku finansijsku krizu, na samu privredu Srbije, pa je Fond za razvoj izgledao sasvim drugačije, kao ideja, ali za sada, u odnosu na projekcije za 2009. godinu pada proizvodnje, osetnog pada BDP, zaista ozbiljne zaduženosti kod svetskih finansijskih institucija, nije jasno na koji će način Fond za razvoj uspeti da sprovede ono što se ovim zakonom nalaže i što jeste projekcija, kada je reč o objedinjenoj raspravi o ovom zakonu.
Mi smo tada izrazili slične sumnje. Podaci su tada bili malo drugačiji, sada su gori, što će reći da se naša situacija iz dana u dan menja. Jedino što interesuje građane Srbije jeste da li je ova vlada spremna i ima li kapaciteta da obezbedi finansijsku, ekonomsku, socijalnu sigurnost, a to se tiče, u najširoj mogućoj reči, i Fonda za razvoj.
Naravno, koristim priliku da dotaknem i ostale amandmane, s obzirom na to da, sticajem okolnosti, predstavljam celu poslaničku grupu, pa koristim vreme koje je predviđeno za poslaničku grupu.
Ono što mora da se napomene jesu rezultati skorašnjih istraživanja javnog mnjenja. Između ostalog, zabrinjavajuća je činjenica da je u današnjoj situaciji strah od nezaposlenosti postao jači od straha od smrti, ili strah od gubitka posla. Mislim da je ta činjenica dovoljna da svi stanemo i razmislimo kako će to život da izgleda u narednih nekoliko meseci, ne u toku ove godine, za građane Srbije.
Posle rebalansa budžeta, koji je na dnevnom redu sutra, očekujemo još jedan rebalans budžeta za ovu godinu. Naše je uverenje da će budžetski deficit da bude još veći, u situaciji kada su transferi za lokalne samouprave manji, kada se pozicije budžeta za određena ministarstva smanjuju za 20%, a već sada imamo spoljni dug koji iznosi oko trideset milijardi dolara i pre izvesnog vremena smo, u toku ovog redovnog zasedanja, govorili o zajmu banke SE, to je oko dvadeset miliona evra. To su za početak ozbiljne cifre o kojima treba da razmišljamo, da li ćemo biti u mogućnosti da vratimo sve te dugove i kako će izgledati monetarna i finansijska stabilnost države Srbije.
To je pretpostavka bilo kakve priče na temu Fonda za razvoj države Srbije i nadamo se da ćemo tokom rasprave u pojedinostima po ovim objedinjenim tačkama... Pri tom moram da izrazim protest zbog objedinjavanja ovako važnih tema, mislim da se ipak gubi na kvalitetu diskusije i težište se marginalizuje, samim tim što ste u prilici da pričate o različitim temama u okviru jedne tačke dnevnog reda. Nadam se da će biti sluha u nekim redovnim zasedanjima, jer mislim da u ovim trenucima imamo, na prvom mestu, odgovornost prema onim ljudima koji su nas ovde poslali da ovde predstavimo ono što je u njihovom najboljem interesu. Hvala.
Da bi građanima Srbije bilo jasnije, član 2. Predloga zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije kaže sledeće: "Delatnost Fonda zasniva na sledećim načelima: 1) podsticanja ravnomernog regionalnog razvoja, uključujući i razvoj nedovoljno razvijenih područja; 2) podsticanja poslovanja pravnih lica i preduzetnika u Republici Srbiji; 3) podsticanja konkurentnosti i likvidnosti privrede Republike Srbije i 4) podsticanja zapošljavanja."
Naravno, život jednog člana izgleda ovako fazno: prolazi amandmane kroz raspravu u pojedinostima i svako se od poslaničkih grupa trudi da svaki član bude što precizniji i jasniji, kako bi slobodna sudijska uverenja i tumačenja bila u korist onih kojima bi ovakvi predlozi zakona trebalo da unaprede svakodnevni život. Tako smo i mi, u smislu preciziranja i pravno-tehničke korekcije, tražili da se u članu 2. stav 1. tačka 2) posle reči "podsticanja" dodaju reči "uspešnog privredno-finansijskog i ekonomskog".
Zašto je to tako? U najširem mogućem smislu, analizirajući Predlog zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije (tu najavljujem korišćenje vremena predviđenog za Poslaničku grupu SRS) kolega Milorad Buha je napravio paralelu, upoređujući dosadašnji saldo Fonda za razvoj i ono što bi trebalo da bude projekcija aktivnosti Fonda za razvoj, baš u vezi sa članom koji sam sad citirala.
Između ostalog, Fond za razvoj Republike Srbije je, na osnovu dosadašnjeg zakona, trebalo da predstavlja finansijsku kreditnu instituciju za podsticanje privrednog razvoja i obezbeđenje likvidnih sredstava, strukturiranje velikih privrednih sistema i njihovu pripremu za privatizaciju, obezbeđenje sredstava za mala i srednja privredna društva, podsticanje zapošljavanja, razvoj tržišta kapitala, podsticanje ravnomernog privrednog razvoja nedovoljno razvijenih područja i sl.
Nažalost, ovako široka lepeza nadležnosti Fonda u uslovima naglašenih društveno-ekonomskih i privredno-strukturnih promena kroz koje je prolazio naš privredni sistem nije pratila adekvatna finansijska kreditna i ostala ulaganja, te se zapravo sve ove odredbe koje sam pomenula nisu suštinske promenile. Zakon o fondu za razvoj ipak je ostao samo ideja, samo slovo na papiru, bez praktičnog oživljavanja privrede, podsticaja razvoja malih i srednjih preduzeća, održivog razvoja nivoa zaposlenosti.
U objedinjenoj raspravi u načelu, u prisustvu gospođe Kalanović, mi smo dali konkretne i precizne statističke podatke praćenja stope siromaštva u najvećim gradskim centrima, koje je radila jedna grupa eksperata (neki od njih su čak bili u sistemu vlasti svojevremeno), konsultujući Nacionalnu službu za zapošljavanje.
Verujte da su ti podaci bili vrlo frapantni, u smislu da se u određene regione i delove ulagalo, ali je stopa razvoja faktički ostala skoro nepromenjena, pogotovo održivog razvoja.
Mislimo da su očigledno odabrani pogrešni putevi projekcije privrednog razvoja, saradnje sa finansijskim institucijama, potpisivanja ugovora za koje cenimo da su na štetu države Srbije i građana Srbije, to je naše političko uverenje.
Da smo mi u pravu i da smo sve vreme govorili jedinu pravu opciju čak je potvrdio gospodin Dinkić, za koga smo očekivali da bude tu sada, pa da nastavimo tamo gde smo stali pre izvesnog vremena. To nas je sve frapiralo zato što je počeo da zvuči onako kako mi zvučimo godinama.
Ono što smo tada imali prilike da čujemo jeste da ko zna kada ćemo ući u zajednicu najrazvijenijih evropskih zemalja, poznatiju kao EU, s obzirom na to da smo toliko decenija iza razvoja i standarda pre statusa članice EU, a dok se to ne desi treba se okretati istočnim tržištima.
Tako je gospodin Dinkić pomenuo i određene aranžmane sa Ruskom Federacijom, Belorusijom, Kinom.
To apsolutno ne bi bilo sporno da nismo bili ljuti protivnici koncepta koji je predstavljao gospodin Dinkić do sada, a to je koncept približavanja EU na ovakav način.
Da opet pojasnim, zbog lošeg interpretiranja, Srpska radikalna stranka je bila za sve one integracije koje državu Srbiju doživljavaju kao ravnopravnog partnera, a ne kao šalter na koji će se podnositi zahtevi, a mi treba to samo da ispunjavamo, odričući se suvereniteta i integriteta i svog identiteta.
Tako smo izgubili i poslednju šansu za nešto što je polazna osnova za dobru privredu.
Da ovo ne bi bila samo prosta i prazna politička priča, navešću samo nekoliko primera, što se tiče razvoja Srbije.
Ono što je evidentno je primer "Fijata". Znamo da u svetlu svetske finansijske krize, koja je najdublja kriza posle 1929. godine, koja je pokazala da je neoliberalni sistem nemoguć i neodrživ, da je pao u jednom danu, da su finansijske institucije, formirane u Breton Vudsu 1944. godine, doživele sistemsku promenu, zapravo urušene, da svet zapravo pokušava da kroji novu finansijsku kapu... Dakle, niko nije mogao da pretpostavi da će se to desiti na takav način, niti da će se odraziti na ekonomije svih zemalja sveta. Skretali smo pažnju, kada je to već postalo evidentno kao vrlo opasan proces, da tako nešto može da se desi nama, ali nas niko nije slušao.
Ovo u kontekstu "Fijata" znači da ono što je bilo projektovano kao posao decenije nije moglo da se ostvari, da je "Fijat" došao sa mnogo manjim kapacitetima, da "Fijat" trenutno pokušava da sprovede potpuno novu strategiju poslovanja u automobilskoj industriji, ali takođe znamo da "Fijat" nema sa kim da sarađuje na teritoriji Srbije i to je ono što treba da bude značajan primer u kontekstu ispunjavanja standarda EU. Znamo da su pokušali da kontaktiraju preduzeća koja se bave proizvodnjom rezervnih delova i da nisu uspeli do sada da ostvare nijedan uspešan kontakt, jer je tehnologija zastarela, jer se radi po tehnologiji koja je 20 godina iza tehnologije "Fijata".
Ovo je primer nečega o čemu SRS već neprestano godinama ukazuje, da je Evropska unija toliko daleko otišla i da će nas prilagođavanje naše privrede privredi EU izuzetno puno koštati, opet uz kredite međunarodnih finansijskih institucija.
Na drugoj strani smo upućivali da su naši interesi, zapravo, vezani za istočna tržišta, na prvom mestu Ruske Federacije. Zašto? Zato što mi njima imamo šta da ponudimo, zato što smo najkompatibilniji sa privredama sa kojima smo toliko sarađivali. Navodili smo i konkretne primere, kojima ćemo se kasnije pozabaviti, sklapanja ugovora, recimo, za izgradnju infrastrukture, pa smo videli da su međunarodne finansijske institucije koje kreditiraju i finansiraju određeni projekat za izvođače uglavnom ovde koristile usluge stranih firmi, jer naše firme nisu odgovarale tim standardima.
Da sve to jeste tačno, opet se vraćam na sam početak priče, nama je potvrdio ministar za ekonomiju i regionalni razvoj kada je rekao – ko zna kada će Srbija postati članica EU, to je jedan proces, najrealnije je da se u ovom trenutku okrećemo istočnim tržištima. To je proverljivo, nalazi se zapisano u okviru stenograma redovnog zasedanja. To je nama dovoljna potvrda da smo sve vreme bili u pravu.
Sada pokušavamo da saznamo, posebno tokom sutrašnjeg dana, samo da napravim malu digresiju, na koji način ćemo mi puniti budžet Republike Srbije.
Šta konkretno aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom znači za Republiku Srbiju kada znamo da je, recimo, zahtevano da nivo BDP za državu Srbiju bude drastično niži u odnosu na ostale zemlje, što će reći da se zahtevalo od države Srbije u ovom momentu finansijske krize da drastično smanji javnu potrošnju?
To znači da su ministarstva počela da otpuštaju ljude, sa kojima, vrlo verovatno, posle šest meseci raspoređivanja neće znati šta će. Ti ljudi će biti bez posla. To nadalje znači da će svi oni koji rade u okviru paradržavnih sistema, a to je jedina isplativa privredna delatnost u Srbiji, dakle, da se ostvaruje dohodak u okviru države i paradržavnih institucija, takođe biti u perspektivi smanjenja državne administracije, pogotovo u svetlu činjenice da ste državnu administraciju nasledili sa 8.000 uposlenika, a sada broji 28.000, takođe prema rečima gospodina Dinkića.
Dakle, to su sve teme za koje ćemo mi nadalje u ovoj raspravi u pojedinostima, o konkretnim amandmanima, u korist interesa građana koji sve ovo prate, pokušati da damo konkretne odgovore, da li je ovaj predlog zakona sprovodljiv, da li ovaj predlog zakona ovako smišljen, na ovaj način, može da se sprovede u petogodišnjem periodu i na koji način će Fond za razvoj da obezbedi sredstva koja su preko potrebna za ovako široku lepezu delovanja. Hvala.
S obzirom na to da ja ne mogu konkretno da predstavim amandmane koje su moje kolege podnele, koristiću vreme koje je predviđeno za Poslaničku grupu SRS, vezano za Predlog zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije. Vrlo je značajno da javnosti u Srbiji bude potpuno jasno šta zapravo predviđa poslednji aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom. On je sklopljen 26. marta 2009. godine, posle deset dana tajnih pregovora. Mi smo, kao i šira javnost, bili upućeni samo na osnovu, ipak kontrolisanog, pisanja medija u Srbiji.
Ono što je zapravo važno jeste da je tada zaključen sporazum o uzimanju kredita od oko tri milijarde evra. Prema izjavi guvernera NBS, sporazum traje do aprila 2011. godine. U prve dve godine Srbija će dobiti oko 2,2 milijarde evra. Prvi deo ove sume će biti odobren oko 15. maja 2009. godine, pod uslovom da bord direktora odobri mere koje će Vlada Srbije sprovesti na osnovu zahteva MMF-a. Drugi deo će biti odobren u 2010. godini. Ono što je guverner Jelašić izjavio jeste da će kamate na ovaj kredit biti u rasponu od 1,47 do 3, 47%.
Dakle, pre zaključivanja ovog sporazuma sa Međunarodnim monetarnim fondom, koji je Srbiji, a opet u kontekstu priče Fonda za razvoj Srbije, predstavljen kao jedini spas za Srbiju, u januaru 2009. godine Vlada je zaključila još jedan sporazum. Tada se Srbija preventivno zadužila za oko 400.000.000 evra. Naravno, nije nam namera da u detaljima obrazlažemo sporazum, kojim ćemo se baviti tokom sutrašnje rasprave o rebalansu budžeta, ali je ovo vrlo značajno u kontekstu Predloga zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije, da vidimo kakva je zaista trenutna situacija. Preventivno zaduživanje od 400.000.000 evra značilo je da ta suma nije bila iskorišćena do marta 2009. godine i završetka novih pregovora sa MMF-om, iako smo mi redovno plaćali kamatu i na ovaj kredit.
Dakle, kada uzmemo u obzir ove činjenice, dolazimo do zaključka da se Republika Srbija u martu 2009. godine zadužila za dodatnih 3.000.000.000 evra, iako nije iskoristila ni evro od prethodnog kredita od 400.000.000 evra. Ono što je takođe posebno neshvatljivo jeste da je Vlada Srbije ovako besmislenu ekonomsku politiku sprovela u trenutku kada se država Srbija nalazi na ivici ekonomske održivosti, o tome svedoči sutrašnji rebalans budžeta i još jedan koji očekujemo, s obzirom na budžetski deficit koji će vrlo verovatno da se pojavi do kraja godine.
Pokušavamo da shvatimo na koji način vi mislite da sprovedete odredbe zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije, u kontekstu lepeze oblasti delovanja.
Takođe, ono što je vrlo značajno, prema zvaničnim podacima NBS koji su dostavljeni Narodnoj skupštini, ukupan broj privrednih subjekata čiji su računi u blokadi na dan 24. februara 2009. godine iznosio je oko 57.000, broj evidentiranih zaposlenih kod njih iznosi oko 152.000, a ukupan iznos blokade – 214,6 milijardi dinara. To je oko 2,3 milijarde evra, prema zvaničnom kursu NBS od 7. aprila 2009. godine, kada smo mi, u stvari, na prvom mestu mr Dejan Mirović, pravili ove analize pripremajući se za ovo redovno zasedanje, između ostalog i za raspravu o Predlogu zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije.
U raspravi povodom amandmana na prethodni član rekla sam da je vrlo značajno da se objasni građanima Srbije, pa neka odluče koji put ekonomskog oporavka bi trebalo da bude najisplativiji za državu Srbiju i na koji način će Fond za razvoj moći da puni svoj budžet, šta je to što MMF traži od Srbije u ovako teškoj ekonomskoj situaciji. Verujem da ćete makar uzeti učešća, u smislu da li je logično da takva međunarodna finansijska institucija pravi diskriminaciju u odnosu na privredu kakva je u Srbiji u poređenju sa ostalim zemljama.
Dakle, ono što zvanično jeste zahtev od strane MMF-a jeste da budžetski deficit bude manji od dve milijarde evra, odnosno da bude oko 967.000.000 evra, ali svakako ispod 3% BDP-a. Takođe, oko 967.000.000 evra dozvoljenog godišnjeg srpskog deficita će se očigledno nadoknaditi opet iz sredstava dobijenih, verujemo, prodajom velikih srpskih preduzeća, iz kredita MMF-a ili ostalih zapadnih kreditora koji su povezani sa Međunarodnim monetarnim fondom. To je značajan deo ovog kreditnog aranžmana.
U tom kontekstu, predstavnik Međunarodnog monetarnog fonda Albert Jeger je izjavio za "Glas Amerike" da će kredit MMF biti iskorišćen za otplatu stranog duga sa kojim će se Srbija suočiti u 2009. i 2010. godini. Srpski ministar finansija je izjavila da će deficit od 3% finansirati od nepotrošenih prihoda od privatizacije od oko 550.000.000 evra, od očekivanog kredita Svetske banke od 300.000.000 dolara, IPA fondova sa oko sto miliona evra, a ostalo će se obezbediti komercijalnim zaduživanjem u zemlji i inostranstvu. Svejedno, ostatak od preko milijardu evra, koliko nedostaje srpskom budžetu za 2009. godinu, prema zvaničnim zahtevima MMF-a mora da se pokupi od građana Srbije.
U tom kontekstu se postavlja pitanje: zašto MMF na prvom mestu nije odobrio Srbiji kredit koji pokriva deficit ili zašto uporno traži od Srbije da deficit bude ispod 3% bruto domaćeg proizvoda? Tu dolazimo do vrlo značajne činjenice, koja slika odnos međunarodnih finansijskih institucija prema Srbiji.
Samim tim mislimo da je svako predstavljanje aranžmana sa finansijskom institucijom kao što je MMF kao spasonosnog pogrešno.
Naprosto, kada se uzme u obzir da se za Srbiju od strane MMF-a primenjuju drugačiji uslovi nego oni koji se, recimo, primenjuju u SAD... Jer, prema najavama iz Amerike, koja je najveći akcionar u Međunarodnom monetarnom fondu, budžetski deficit za 2010. godinu biće najveći u istoriji i iznosiće 13% bruto domaćeg proizvoda. Slično tome, dvostruki standardi ove finansijske institucije su očigledni kada se uporedi Srbija, recimo, sa bogatim zemljama iz Evropske unije: budžetski deficit od preko 3% bruto domaćeg proizvoda imaju Francuska, Španija, Irska i Velika Britanija, ali je njima ostavljen rok da dođu na onaj nivo koji je MMF zahtevao od Srbije (ispod 3% deficita u odnosu na bruto domaći proizvod) tek 2012. i 2013. godine.
Za nas to znači upravo ono što sam na početku rekla – otpuštanje velikog broja ljudi koji rade u državnoj administraciji. Mi smo gospođi Kalanović uputili pitanje – šta će biti sa tim ljudima i na koji način mislite da obezbedite finansijsku i socijalnu sigurnost ogromnog broja ljudi? Nismo do sada dobili zvaničan odgovor, ali bismo voleli da čujemo, u kontekstu i svetlu Predloga zakona o Fondu za razvoj, na koji način u ovakvoj situaciji Fond za razvoj misli da, recimo, doprinese nivou zaposlenosti koji se predviđa u planu aktivnosti za 2009. godinu?
Nisam bila dovoljno brza da me uočite, ali nema veze, koristim vreme koje je na raspolaganju Poslaničkoj grupi SRS. S tim u vezi, jako je važno da kažem o čemu je reč u članu 5. Predloga zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije. To je baš pod naslovom Poslovi Fonda, sredstva i namena sredstava Fonda.
Moje izlaganje je najviše pažnje skrenulo upravo na ovaj deo, za koji smatramo da je od izuzetnog značaja, jer na kraju govori o tome na koji način će biti sprovodljivo sve ono što jeste nadležnost Fonda za razvoj.
Između ostalog, kaže se: "Fond obavlja poslove koji se odnose na: 1) odobravanje kredita; 2) izdavanje garancija; 3) kupovinu hartija od vrednosti; 4) druge poslove u ime i za račun Republike Srbije, u skladu sa zakonom. Stručne i finansijsko-tehničke poslove u Fondu obavljaju zaposleni u Fondu, u skladu sa statutom Fonda. Zaposleni u Fondu imaju prava i obaveze u skladu sa Zakonom o radu i kolektivnim ugovorom."
Amandmanom na član 5. stav 1. tačka 4) predvideli smo, u smislu pravno-tehničke korekcije, da se posle reči "drugi" dodaju reči "organizacione, pravne, privredne i finansijske".
Eto prilike da zapravo nastavimo obrazlaganje povodom amandmana koje moje kolege ne mogu da prestave, a tiče se Predloga zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije. Zahvaljujući materijalu koji je za ovo zasedanje pripremio gospodin Milorad Buha, čini mi se da će građanima Srbije ipak biti jasnija slika koliko je zapravo Fond za razvoj u prethodnom zakonskom predlogu uspeo da ispuni sve ono što je bila nadležnost Fonda za razvoj, da li je put koji je odabran kao put razvoja Republike Srbije ispravan put.
Može se reći da je ova kriza na površinu iznela sve one oblasti koje nisu bile dodirnute reformama. Mi smo izneli podatke da to što se nije krenulo reformskim putem zaista jeste odstupanje od izbornih obećanja septembra 1999. godine, da se zapravo kupovao socijalni i politički mir, odnosno politički stabilna vlast, da se najčešće finansirala državna i paradržavna struktura u kontekstu agencija, da se nije radilo na oživljavanju privrede, koja je trebalo da nosi period kakav je ovaj.
Odgovorna vlast i oni koji potpisuju monetarno-kreditnu politiku i finansijsku stabilnost jedne zemlje trebalo bi da imaju odgovorne projekcije, pa da rade na razvoju privrede u kontekstu perioda kakav je sada, jer efekte finansijske krize osećamo svakodnevno. Skoro da nema porodice u Srbiji koja neće biti dotaknuta efektima finansijske krize.
Ono što gospodin Buha smatra, a trudim se da to prestavim na najbolji mogući način, doktrinom koja je bila primenjena u slučaju prethodnih zakonskih rešenja kada je Fond za razvoj u pitanju, a posebno kada je reč o sprovođenju ekonomske politike u najširem smislu te reči... Naše političko uverenje je da smo mi do sada, odnosno oni koji su potpisali sprovođenje ekonomsko-finansijske doktrine EU, samo ispunjavali određene zahteve i naloge od strane briselske administracije.
Ona se sastojala u sledećem: gašenje i likvidacija domaćih banaka, ubrzano dovođenje velikih banaka iz EU, ubrzana privatizacija privrednih društava, liberalizacija uvoza uz smanjenje carinskih stopa, restriktivna monetarna politika sa kursom domaće valute koji destimuliše izvoznike, čime se stvaraju preduslovi za ogroman deficit u spoljnotrgovinskom poslovanju (a to je jedna od tačaka ovog dnevnog reda), gašenje domaćih trgovinskih lanaca i otvaranje tržišta za ulazak velikih trgovinskih lanaca iz EU sa stranom robom, bez ugovorenih odredaba koje bi vezale trgovce za adekvatno učešće domaćih proizvoda u prometu robe.
Takođe, monopolizacija tržišta i onemogućavanje tržišne utakmice od strane drugih tržišnih aktera, recimo, duvanska industrija, proizvodnja, prodaja cementa i slično. Pre nekoliko dana smo govorili i o ukrupnjavanju kapitala u određenim rukama, kroz primere koji možda nisu bliski ovoj temi, ali u širem kontekstu mogu značiti Fond za razvoj, ne bih da ponavljam.
Recimo, jednostrana primena Trgovinskog sporazuma sa EU de fakto znači gubitak za srpsku privredu od 267.000.000 evra, i to ne prema računici SRS, nego prema izjavi ministra finansija od 6. decembra prošle godine da srpska privreda može da gubi upravo tu cifru jednostranom primenom Trgovinskog sporazuma i da je preporuka još tada bila da se pričeka sa primenom tog sporazuma.
Kome on najviše koristi? Mi mislimo - monopolistima. Sam uvid na sajt Miškovićeve "Delte", u to čime se bavi preduzeće "Delta", može da posvedoči o tome da ova jednostrana primena Trgovinskog sporazuma odgovara monopolistima kakav je gospodin Mišković. Uostalom, i on je pre izvesnog vremena potvrdio da je to tačno.
Takođe, smanjenje državne pomoći, subvencija za važne privredne grane (metalski kompleks, hemijska industrija, drvno-prerađivački kompleks i drugi); marginalizacija svih domaćih investicionih fondova, pa time i Fonda za razvoj. Objasniću to kasnije kroz konkretne finansijske pokazatelje. Takođe, usmeravanje privrednih subjekata na bankarski sistem i skupe bankarske kredite, uz kamatne stope od preko 20%, umesto da se privredi putem Fonda za razvoj obezbede beneficirani kreditni aranžmani sa kamatnim stopama koje su ispod nivoa inflacije. Zatim, partizacija državne uprave i birokratizacija državnog aparata. Da ponovim, prema rečima gospodina Dinkića, 2000. godine je administracija brojala 8.000 zaposlenih, a sada 28.000. O tome govore finansijski i ekonomski eksperti koji bi trebalo da budu nezavisni. Nekoliko imena smo navodili svih ovih dana dok smo se bavili ekonomskom politikom, Fondom za razvoj, privrednim komorama, spoljnotrgovinskim poslovanjem.
Ono što bi takođe trebalo da bude značajno, a jeste ispunjenje standarda koji su naloženi od strane EU, jeste visoka referentna kamatna stopa, kao i bazna stopa kamatne i kreditne politike, kupovina i monopolizacija javnih preduzeća i državnih institucija, deficitarno finansiranje budžeta Fonda za PIO, zdravstvenog osiguranja.
Tu su i ostali oblici potpuno neprihvatljivih monetarnih i finansijskih, privrednih i kreditnih mera, a mi smo dotakli samo neke ekonomske pokazatelje koji svedoče o tome da je Fond za razvoj do sada ipak bio marginalizovan. Mislimo da je time naneta ogromna šteta privrednim subjektima, koji su izgubili sigurnog i jeftinog finansijera.
Skoro potpuno neprihvatljivo, da nije tužno bilo bi smešno, izgledaju odredbe zakona koje govore o Fondu kao nosiocu privrednog razvoja, u ovim okolnostima i sa prethodnim iskustvom; o finansijskoj instituciji koja podstiče razvoj malih i srednjih preduzeća (o njima smo malopre govorili); podstiče zapošljavanje i slično. Stvarni život, zapravo, demantuje ovo o čemu je reč.
Dakle, akteri finansijske vlasti (naše uverenje je takvo, da nije tako verovatno bi sasvim drugačije izgledala ta slika) vrlo su svesno kršili odredbe sledećih zakona i drugih podzakonskih akata, te dolazimo na teren vrlo konkretnih i neumitnih brojki.
Članom 4. Zakona o Fondu za razvoj, dakle, pričamo o prethodnom zakonskom rešenju, koje se suštinski nije puno promenilo, predviđeno je da će ukupna sredstva koja će se podeliti biti u nivou 1,5% domaćeg proizvoda ostvarenog u prethodnoj godini. Naprosto, samo da vidimo kako je to prethodno zakonsko rešenje istog fonda izgledalo kroz određene finansijske pokazatelje. Dakle, samo da podsetimo, sredstva Fonda su se, prema tadašnjem zakonskom rešenju, obezbeđivala iz vlastitih sredstava, budžetskih sredstava, donacija i slično. Koliko je stvarno obezbeđeno? Podaci za period od 2007. do 2009. godine govore o tome da je ovaj fond bio svesno zapostavljen i marginalizovan.
Dakle, u 2007. godini sopstvena sredstva Fonda su iznosila četrnaest milijardi dinara, budžetska dve milijarde, ukupno je realizovano šesnaest milijardi dinara. Ukupna sredstva predviđena zakonom, dakle to je bilo zakonski propisana norma, 1,5% bruto domaćeg proizvoda - oko 36.000.000.000 dinara. Dakle, ovaj raspon između 36.000.000.000 dinara i 16.000.000.000 ukupno realizovanih sredstava dovoljno govori. Godine 2008. sedam milijardi su bila sopstvena sredstva Fonda, budžetska sredstva 2.780.000.000, ukupno realizovana sredstva su bila 9.780.000.000 dinara. Sredstva predviđena zakonom, dakle, to je bila obaveza, ne mogućnost biranja, 1,5% bruto domaćeg proizvoda, bila su precizno 41.100.000.000 dinara. Za 2009. godinu, prema tom zakonskom rešenju, koje važi dok se ne usvoji ovaj predlog zakona, predviđena su takođe sopstvena sredstva – jedanaest milijardi, budžetska sredstva – 3.100.000.000, a ukupno sredstva predviđena zakonom, premda 2009. godina teče – 144,5 milijardi dinara. Dakle, samo podaci, da ne uzimamo 2009. godinu jer je očigledno da dolazi do značajnih pomeranja, iz 2007. i 2008. godine jesu slika odnosa Vlade prema Fondu za razvoj, a samim tim prema razvoju države Srbije.
Ovi podaci nedvosmisleno pokazuju da je u Fond za razvoj ulagano nekoliko puta manje nego što je bilo precizno određeno odredbama prethodnog zakona.
Takođe, članom 61. Zakona o privatizaciji predviđeno je da se oko 50% sredstava od prodaje kapitala preduzeća izdvoji za finansiranje, restrukturiranje i podsticanje privrednog razvoja. Nacionalnom strategijom privrednog razvoja za period od 2006. do 2012. godine planirana su ogromna sredstva za ubrzani privredni razvoj, povećanje bruto domaćeg proizvoda sa velikim učešćem realne privrede. Sredstva za ubrzani privredni razvoj biće obezbeđena iz sledećih izvora: opet budžeta, sredstava Fonda za razvoj, privatizacionih prihoda, bankarskih sredstava, ino-kredita, kreditnih sredstava međunarodnih finansijskih ustanova, donacija i drugih izvora.
Rast privrede u periodu od 2006. do 2012. godine (reč je, dakle, o strategiji privrednog razvoja) planiran je u rasponu od 6,5 do 12%. To bi otprilike, poređenja radi, predstavljalo sam vrh svetske privrede i svetske ekonomije.
Dakle, iz ovih navedenih podataka vrlo jasno se vide, na prvom mestu, odstupanja od zakonskih odredaba. Možda je najblaže rečeno da je ovo u potpunosti neprihvatljivo, kada je reč o Fondu za razvoj, ali politički je potpuno neshvatljivo da neko ko garantuje razvoj privrede države Srbije, pogotovo u smislu ublažavanja efekata finansijske krize, potpisuje odstupanje od zakonom predviđenih normi. S tim u vezi, kada vidimo kakva je bila sudbina Fonda za razvoj, po starom zakonu koji je još uvek na snazi, zaista nam nije jasno kakva će biti dalja sudbina Fonda za razvoj. Dakle, postupajući po instrukcijama, očigledno, finansijskih institucija, arhitekte monetarno-kreditne i finansijske politike u Srbiji su vrlo svesno kršile zakonske odredbe. Sredstva koja su morali da plasiraju u Fond za razvoj usmeravali su u budžet i fondove koji su značili socijalni, pa samim tim i politički mir, dakle, na prvom mestu javnu potrošnju.
Najavljivane strukturne reforme u privredi su izostale. Privreda je uglavnom privatizovana. Sredstva koja su naplaćena u postupku privatizacije morala su da budu usmerena u otvaranje novih malih i srednjih privrednih društava. To je delokrug oblasti Fonda za razvoj. Finansiranje, zapošljavanje i samozapošljavanje je takođe jedna od oblasti Fonda za razvoj, kao i razvoj preduzetništva malih kućnih kooperativa i sličnih organizacionih oblika koji daju najbolje rezultate u ovakvoj privredi, u ovakvom ekonomskom momentu.
Ono što možemo da konstatujemo (pretpostavljam, nažalost, da se sa tom tužnom i za građane Srbije brutalnom činjenicom svi slažemo) jeste da je privatizacijom prodat kapital preduzeća koji su stvarale generacije, da privatizacioni fondovi... Mi smo tražili nekoliko puta, kao Poslanički klub SRS, da nam se da precizan podatak gde su usmerena sredstva iz privatizacionih fondova, naravno poštujući zakonsku obavezu da Fond za razvoj koristi upravo ove fondove, ali ono što jesu podaci o privatizacionim prihodima takođe najbolje govori o razmeri propale privatizacije.
U postupku privatizacije (ovo su podaci do kojih je došao kolega Milorad Buha) putem Agencije za privatizaciju prodato je oko 1.900 preduzeća, a ostvarena su sledeća privatizaciona sredstva: 2.400.000.000 evra vrednost kapitala, 1.450.000.000 evra kroz investicioni program i 320.000.000 evra za socijalni program. Fond za razvoj je u celom periodu privatizacije bio samo sporedni akter privrednog razvoja, sa malim i vrlo oskudnim sredstvima s obzirom na oblast delovanja.
Takođe, ono što se neminovno i logično nameće kao pitanje jeste koja je svrha donošenja ovog zakona kada ni ovaj prethodni, koji po samoj konstrukciji nije bio loš, nije sprovođen u praksi. Odnosno, kao što smo videli na osnovu konkretnih ekonomskih podataka, čak je dolazilo do odstupanja onoga što je zakonska obaveza, a to je ulivanje sredstava u iznosu od 1,5% bruto domaćeg proizvoda.
Nažalost, vi niste osoba koja je vlasna da odgovori na sva ova pitanja koja mi ovom prilikom postavljamo i zaista je nečuveno što ministar ekonomije i regionalnog razvoja ovom prilikom nije tu. Ovo je vrlo značajna rasprava u pojedinostima. Neki ljudi su se ipak potrudili da daju sve od sebe i da učine ovu raspravu što kvalitetnijom, ali smo uskratili građanima Srbije, narodu Srbije, koji je vrlo uplašen za svoju ekonomsku i finansijsku budućnost, makar poruke, makar raspravu koja bi trebalo da stvori jasnu sliku Srbije u drugoj polovini 2009. godine, kada se inače i očekuje najjači udar svetske finansijske krize. Hvala.
Opet nisam bila dovoljno brza, ali pošto govorim o amandmanima na ovaj predlog zakona koje su moje kolege napravile, osvrnuću se na član 8. i član 9. Zbog javnosti u Srbiji vrlo je važno da kažemo na šta se odnose ovi članovi.
Član 8: "Fond je dužan da održava osnovni kapital u iznosu od najmanje pet miliona evra radi stabilnog i sigurnog poslovanja."
Član 9: "Fondu se mogu odobriti sredstva za dokapitalizaciju i rad u skladu sa zakonom kojim se uređuje budžet Republike Srbije. Dinamiku dokapitalizacije Fonda određuje Vlada na predlog ministarstva nadležnog za poslove ekonomije i regionalnog razvoja."
Član 10: "Sredstva Fonda koriste se u skladu sa zakonom, statutom i godišnjim programom rada Fonda."
Bilo je neophodno da saznamo koji je to godišnji program rada Fonda, koja je finansijska konstrukcija i koje institucije se imaju u vidu kada je reč o punjenju budžeta. Zašto? Zato što mislimo da će u svetu zbog finansijske krize zaista postojati ogromni problemi.
Ovo mogu zaista da pričam zbog građana Srbije, shvatajući da niste nadležni da odgovorite na veliki broj pitanja koja se na osnovu ovog zakona pojavljuju. Nažalost, gospodin Dinkić nije prisutan. Skoro da mu je to postao manir. Ne mogu da utvrdim ko je odgovoran za takvu situaciju. Ne želim da pretpostavljam, želim samo da baratam konkretnim činjenicama. Nadam se da će u nekom narednom periodu biti ipak više smisla za organizaciju ovakvih rasprava i da će nadležni ministri biti u situaciji da odgovore na ovako važnu raspravu kao što je ova rasprava u pojedinostima.
Ono što bi takođe trebalo da se kaže, a na osnovu mnogih analiza i anketa, jeste šta je ono što građani misle u odnosu na sam rad Vlade, pa tako i u odnosu na Fond za razvoj, odnosno ekonomsku stabilnost. Vrlo je značajno da se zna, na osnovu istraživanja Međunarodnog republikanskog instituta, da 56% građana misli da Srbija ide u pogrešnom pravcu. To je zaista vrlo značajan procenat. Ovo je istraživanje koje je radio Međunarodni republikanski institut, ne SRS.
Takođe, ono što je vrlo značajno da se ovde pomene jeste ono što je građane Srbije najviše interesovalo, a nisu imali prilike da čuju (ovo je takođe jedan od primera da kada govorimo o ovako važnim zakonskim predlozima nadležnih ministara nema), jer građani Srbije očekuju da Vlada najviše mora da se bavi nezaposlenošću, ekonomijom, životnim standardom i korupcijom.
Možda bi svaka rasprava o ovakvim ili sličnim temama trebalo da počne samo sa jednim pitanjem – kada će građani Srbije imati uvid na koji način i na šta se troše njihove pare, kada će Srbija, kada će parlament države Srbije da dobije završni račun? To bi možda trebalo da bude jedino pitanje, koje svih 250 poslanika treba da postave prvo sami sebi, a onda svi mi pred građane Srbije.
Nedopustivo je, i priznaćete da je potpuno u disbalansu sa praksom ozbiljnih država, da poreski obveznici, koji na osnovu odluka državnog aparata plaćaju ogromna sredstva i pune budžet Srbije, ne znaju gde se ta sredstva troše zato što neko direktno krši ono što je zakonska obaveza, a to je transparentnost u poslovanju i transparentnost završnih računa i revizije završnih računa. Mi ih nemamo.
Najčešće imamo utisak da delujemo na sledeći način – pričamo kao navijeni, ponavljamo jedno isto, govorimo o istim problemima, jer se situacija ne menja kada je reč o krupnim problemima, a na to se reaguje tako što se prelazi na sledeću tačku dnevnog reda. To je ono za šta mislimo da je dovoljna slika odnosa vlasti prema građanima. To će svakako, potpuno smo uvereni u to, da vas košta skupo, u smislu izborne volje građana, jer ste propustili da uradite ono što je trebalo.
Naravno, ne obraćam se ni vama lično, niti vašem ministarstvu, ali jedini ste predstavnik Vlade.
Da ste na mom mestu, vrlo verovatno bih i ja čula možda i oštriju kritiku. Ali, jedino što pokušavamo da razumemo sve ovo vreme, u smislu iscrpljujućeg rada parlamenta, zato što je neophodno da usvojimo toliki broj zakonskih predloga, u kontekstu približavanja EU, a te iste predloge zakona ignorišu predstavnici predlagača, a da pri tom na agendi plenarnog zasedanja imamo sve one teme koje manje-više interesuju građane koji će vrlo brzo da se suoče sa svojom egzistencijalnom krizom...
Umesto da gledamo kako da državu Srbiju učinimo ekonomski prihvatljivijom zemljom, koja će na adekvatan način da se bori sa krizom koja ju je zahvatila, a ne da ulazi u situaciju bankrota zato što se prezadužila i neće moći to da plati, a ne da ulazi u situaciju u kojoj može da joj se desi argentinski scenario, mi ovde zapravo pričamo sami sa sobom. To je ono što je potpuno neprihvatljivo. Zaista sam očekivala da će gospodin Dinkić biti tu, da ćemo ući u interaktivnu komunikaciju i da ćemo moći da razmenimo ove argumente koje mi predstavljamo, a 56% građana Srbije kaže da Vlada ide u pogrešnom smeru. iz prostog razloga.
Oni ne moraju da znaju nijedan ovaj predlog zakona, njih apsolutno ne treba da interesuje na koji način će Fond da puni svoj budžet, na koji način će da se održi budžet države Srbije, njih interesuje kako će preživeti jedan jedini dan, kako će reagovati u situaciji kada izgube posao (a u Srbiji se živi od više mesečnih prihoda i jedino tako može da se preživi), na koji način će moći da plate kredite jer nemaju više redovne prihode, a zadužili su se za kola, stan, rastu potrošački krediti, kartice su hronično svima u nedozvoljenom minusu, i to je činjenično stanje. U toj situaciji vidimo da će tih 56% ljudi, što je ogroman broj, ostati bez adekvatnog odgovora. To je najtragičnija moguća činjenica.
U kontekstu sredstava Fonda za razvoj, nije jasno na koji način se misli da se ona popune na zakonom predviđeni način kada znamo da je ukupan budžet, u kontekstu ravnomernog regionalnog razvoja gradova i opština u 2009, pre ovog rebalansa koji je sutra na dnevnom redu, 40.000.000.000 dinara; nakon smanjenja troškova lokalnim samoupravama to je oko 25.000.000.000. To znači da je Vlada Srbije u jednom momentu zbog nedostatka para donela odluku da smanji transfer lokalnim samoupravama za petnaest milijardi.
To je u kontekstu celokupne situacije izazvalo veliki bunt svih onih koji vrše vlast, najčešće to nisu srpski radikali, ali govorim o ljudima koji žive u tim gradovima i opštinama Srbije i koji bi trebalo da prežive, zato što su se predstavnici lokalnih vlasti suočili sa nerešivim problemom – kako održati nivo života, ne razvoja, nego postojeći nivo života stanovnika tih gradova i opština.
Primera radi, u opštini Koceljeva budžet iznosi 178.000.000 dinara, polovina od toga je 83.000.000 i dolazi iz republičkog budžeta. Slična situacija je i sa opštinom Majdanpek, čiji je budžet 330.000.000 dinara, a i iz budžeta Republike dolazi 160.000.000. Znatno manje iz republičkog budžeta dobija grad Leskovac, 56.000.000 dinara.
Ono što je skoro neshvatljivo jeste na koji način se misli da sa ovim smanjenjem transfera bilo koja od lokalnih samouprava sprovede ono za šta je vlasna, a nije jasno na koji način Fond za razvoj misli da u ovom kontekstu doprinese ravnomernijem razvoju, odnosno smanjenju stope siromaštva i porasta nezaposlenih.
Ono što je vrlo dramatičan podatak, a zvaničan je podatak, i vrlo svež, dolazi od guvernera NBS gospodina Jelašića. On je 15. aprila ove godine upozorio da se iz dana u dan povećava broj preduzeća sa blokiranim računima. Naveo je da će srpske finansije i privreda morati da sačekaju maj kako bi dobile očekivanu podršku Međunarodnog monetarnog fonda. Videli smo da je zahtev da budžetski deficit bude ispod 3% BDP, što za Srbiju znači radikalan rez koji će pogoditi najveći broj ljudi koji su zaposleni u državnom aparatu, a da za to nisu odgovorni, nego je država njima napravila takvu atmosferu i takvu klimu.
Guverner je tada rekao da svakim danom broj preduzeća čiji se računi zbog nelikvidnosti blokiraju premašuje 57.000 i iznosi oko 60.000. Iznos koji srpska preduzeća duguju dostigao je 234.000.000.000 dinara, zbog čega su im računi blokirani, što je u odnosu na kraj 2008. godine povećanje za 13,6%. Guverner kaže da je polovina od oko 60.000 preduzeća u blokadi više od dve godine.
Citiram: "Da budem otvoren, nema dana da se broj blokiranih preduzeća i broj iznosa nije povećavao, od 1. januara do danas." Bolja likvidnost u Srbiji se očekuje posle 11. maja, prema rečima prvog čoveka NBS, kada se odlučuje o odobravanju kredita Srbiji u iznosu od tri milijarde evra. Prema njegovim očekivanjima, taj aranžman bi trebalo da ostvari određeni efekat kroz umanjenje pritisaka na kurs i inflaciju, a inače nam se monetarna stabilnost očigledno ogleda, na prvom mestu, kroz targitiranje kursa evra u odnosu na dinar, jer to znači izuzetne poremećaje i monetarnu nestabilnost.
Ukoliko 11. maja, kako kaže guverner Jelašić, Odbor odobri aranžman sa Srbijom, to će značiti pristup (i ovo je značajno da se čuje šta dalje) neophodnim finansijskim sredstvima kako samog MMF-a, tako i drugih međunarodnih finansijskih institucija.
To su zvanični podaci države Srbije, koji nisu nimalo optimistični za ovu 2009. godinu, da mnogi projekti i preduzeća očekuju kredit od tri milijarde dinara ne bi li se odblokirali računi, ne bi li neki ljudi konačno počeli da primaju svoje redovne mesečne prihode.
U kontekstu ravnomernog regionalnog razvoja, a opet i budžeta Fonda za razvoj, i ostvarivanja aktivnosti koje su predviđene ovim zakonom jeste i zvanična izjava predstavnika Vlade. Reč je o gospodinu Mrkonjiću, ministru za infrastrukturu, koji je reagovao na smanjenje pozicije, a tiče se posla oko izgradnje Koridora 10, koji takođe stoji. Krediti su uzeti pre izvesnog broja godina, kamate na te kredite se plaćaju redovno. Stav je SRS da javni radovi na prvom mestu mogu da znače otvaranje radnih mesta, upošljavanje velikog broja ljudi i, na neki način, ipak prevazilaženje finansijske krize.
Takođe je vrlo značajno da je Nacionalnom savetu za infrastrukturu prosleđena informacija iz koje se vidi da je za projektovanje prioritetnih deonica na autoputu potrebno 10,1 milion evra i 85.000.000 evra za eksproprijaciju zemljišta za prioritetne deonice. Tih 85.000.000 evra za eksproprijaciju su zapravo najveći problem. Zemlja koja se nalazi oko Koridora 10 na tom putu uglavnom je, kako to inače biva, u rukama ljudi koji su na vreme saznali da će tu biti izgrađena značajna saobraćajnica i da će to podići cenu zemljišta, pa tako Vlada sada ima problem što se tiče eksproprijacije.
Recimo, gospodin Mrkonjić kaže da je eksproprijacija od Horgoša do Novog Sada završena, ali za obilaznicu oko Beograda je potrebno oko 40.000.000 evra i ona nije završena. Dobijen je kredit za izgradnju od 115.000.000 evra, 50.000.000 za trasu i 65.000.000 za petlju. Za celu eksproprijaciju na 250 kilometara duž autoputa na Koridoru 10 treba 130.000.000 evra. Dakle, kada je pravljen budžet, kako kaže gospodin Mrkonjić, greškom je u rashode države ova suma upisana u dinarima i odatle deo problema.
Ovo su sve konkretni primeri predstavnika vlasti, koji nam govore o potpuno bahatom i neodgovornom ponašanju ljudi koji su se susreli sa finansijskom krizom. Takođe, ova slika ovde, gde je trebalo da sedi nadležni ministar, dovoljno govori tome u prilog. Najžalosnije je što jedan opozicioni poslanik govori o ovome već danima, a da za uzvrat nije dobio nijednu konkretniju zvaničnu informaciju koja bi ili osporila i demantovala, ili potvrdila da se Srbija našla na potpuno pogrešnom putu, sa pogrešnim ljudima.
Kao što smo čuli danas, ja to mogu samo da ponovim, zaista se nameće logično pitanje čije interese sprovodi vlast, jer na osnovu svega ovoga (kasnije ćemo se pozabaviti nekim drugim primerima vezanim za neka druga zakonska rešenja) čini se da vlast u Srbiji ne sprovodi interese srpskog naroda, već interese jakih finansijskih institucija.
Takođe, jedna od značajnih oblasti koja je potpuno zapostavljena, a takođe ulazi u oblast delovanja Fonda za razvoj, a opet na osnovu zvaničnih podataka, jeste poljoprivreda.
Ministar Saša Dragin je rekao da će zbog planiranog smanjenja budžeta za 26% Ministarstvu nedostajati polovina sredstava za ispunjenje svih obaveza, a zbog otpuštanja ljudi koje mora da napravi trpeće značajni projekti.
Takođe je vrlo značajno da Ministarstvo poljoprivrede, koje je nasledilo vrlo tešku situaciju, neće moći da sprovede plan aktivnosti koji su zacrtali za ovu godinu, a o strategijskom ulaganju u poljoprivredu skoro da ne možemo ni da govorimo sa svim ovim ekonomskim pokazateljima.
Gospodin Dragin kaže – dobio sam nalog od Vlade, tako da sam pre nekoliko dana morao da ostavim 25 ljudi bez posla i egzistencije. Bilo mi je teško da to uradim, a u narednom periodu još ljudi će ostati bez posla, više od 90 zaposlenih više neće radi u Ministarstvu.
Broj ljudi koji moraju da se otpuste je oko 8.000 do kraja godine, a 1.000 otpada, ukoliko sam dobro razumela podatak, na lokalne samouprave. To je dodatna presija na zaista lošu situaciju kada je reč o Fondu za razvoj, na prvom mestu, kada je reč o ekonomskoj i finansijskoj stabilnosti i, konačno, egzistenciji građana Republike Srbije. Mogu samo da konstatujem da su ljudi koji su potpisali kreditno-monetarnu i ekonomsku politiku države Srbije ispunili zahteve EU, ali nisu ispunili nade i očekivanja građana Srbije.
Volela bih da je na vašem mestu gospodin Dinkić, pa bi ova atmosfera vrlo verovatno vama bila prijatnija. Niste nadležni čak ni da razmišljate na ovu temu, u stručnom smislu, ali verujemo da ćemo tokom rasprave o rebalansu budžeta moći da čujemo od onih koji su vlasni da li je opozicija i SRS bila u pravu kada je alarmirala srpsku javnost da se zakasnilo sa konkretnim merama, a tiče se finansijske krize. Hvala.
Gospođo Đukić-Dejanović, kao i uobičajeno, kada je reč o amandmanima na ovaj predlog zakona, SRS stoji na poziciji jačanja člana 97. Ustava Republike Srbije, koji u tački 9. govori o održivom razvoju, odnosno da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, između ostalog, sistem zaštite i unapređenja životne sredine.
Preda mnom je izveštaj koji je načinilo resorno ministarstvo. S obzirom na to da je vaše odeljenje, zapravo, za nadzor zaštite od nejonizujućeg zračenja, dalo, meni bar, nedovoljno detaljan izveštaj, želela bih da pitam nešto. U ovom delu se kaže da je u oblasti zaštite od nejonizujućeg zračenja izvršeno 18 inspekcijskih nadzora i kontrola merenja nivoa nejonizujućih zračenja. Mi ne znamo na kojim lokacijama, niti šta je nadzor utvrdio. Pripremljeno je 92 dopisa i stručnih mišljenja.
Ono što smatramo da bi bilo potrebno, a u kontekstu teme dnevnog reda, Predloga zakona o nejonizujućem zračenju, jeste da nam dostavite informaciju, koja nam je preko potrebna za budući rad, ne samo za 2008. godinu, nego i u perspektivi, o tome šta su prioriteti Odseka za kontrolu nejonizujućeg zračenja, koje su prioritetne lokacije i koje mere mislite da preduzmete povodom ovog pitanja? Hvala.
Gospođo Đukić-Dejanović, dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici Ministarstva, nadam se da ćemo tokom ovih rasprava u pojedinostima o konkretnim predloženim zakonskim rešenjima dobiti i konkretne odgovore na naša pitanja.
Pre toga, moram da se vratim na amandman, na ono što smo predvideli u članu 63, da se u stavu 3. reč "Agencija" zamenjuje rečju "Ministarstvo", iz krajnje poznatih razloga. Ne vidimo svrhu za postojanje Agencije, u svetlu finansijske krize. Pri tom nam nije jasno kako će se državna administracija smanjivati u korist agencija. To potpada pod našu tezu da raste broj zaposlenih u državnim i paradržavnim organima, ukoliko se podsetimo predstavljanja forme i suštine postojanja Agencije.
O tome ćemo tokom rebalansa budžeta naširoko i nadugačko. Ono na šta bi trebalo da se skrene pažnja javnosti, najavljujem da ću koristiti vreme koje je preostalo Poslaničkoj grupi, jeste da kroz najrazličitije vaše izjave, analize i izveštaje, koji su detaljni na godišnjem nivou, nijednog momenta nismo našli izveštaj o zagađenju u smislu fondova zagađenja, onoga što se taložilo godinama u vodi, vazduhu ili zemljištu, kao i o ekonomskim efektima tih zagađenja.
Imamo samo analize, ispravićete me ako grešim, tokova zagađenja, dakle, ono što nastane u predmetnom periodu kada se radi izveštaj.
Pokušavala sam da konsultujem određene inspekcijske nalaze, koji, uglavnom, tretiraju tokove zagađenja. Mi nemamo finansijsku konstrukciju vezanu za taloženje zagađenja u ovim jako bitnim elementima životne sredine, a mislim da bi to bilo neophodno, pogotovo u periodu posle NATO agresije na teritoriju Jugoslavije, koja je uticala na derogaciju životne sredine, da čujemo konačno kakva je situacija i kakvi su ekonomski efekti fondova zagađenja. Hvala vam unapred.
Nadam se da ćete uračunati vreme, a interesuje me koliko mi je ostalo vremena kao ovlašćenom predstavniku, kao i Poslaničkoj grupi, da li uopšte imamo vremena?
(Predsednik: Još tri minuta i 13 minuta kao ovlašćeni predstavnik, znači, ukupno 16 minuta.)
Hvala. U amandmanu na član 66. stav 1. reč je o dozvolama, odnosno roku trajanja dozvole. SRS smatra da je neophodno, s obzirom na to da se radi o skladištenju, tretmanu i odlaganju otpada koji može da ima štetne posledice po bezbednost i zdravlje stanovništva, skratiti period važenja dozvole sa 10 na pet godina.
Ovim najavljujem da ću koristiti vreme koje je predviđeno za Poslaničku grupu i, vrlo verovatno, vreme ovlašćenog predstavnika. Eto prilike da, kada je reč o upravljanju otpadom, predstavnike Ministarstva i gospodina ministra, koji je prisutan, podsetimo na jedan značajan primer iz prakse, za koji mislimo da je nekorektan i vrlo opasan.
Radi se o projektu sanacije, rekultivacije i korišćenja, do konačnog zatvaranja, divlje deponije. Mislim da sam u raspravi u načelu govorila o tom projektu. Reč je o Surdulici i Vladičinom Hanu. Projekat bi trebalo da se odnosi na 50.000 žitelja ovih opština.
U periodu kada je SRS provodio vlast u tom delu opštine, zaista nije postojao nijedan problem u saradnji s Ministarstvom. Obezbeđene su sve potrebne dozvole i sredstva. Međutim, treba napomenuti da je, o svom trošku, lokalna samouprava napravila potprojekat organizovanog prikupljanja, izvođenja i deponovanja komunalnog otpada sa teritorije cele opštine. Ono što je ostalo da se uradi, jeste projekat transfer-stanice, i to za opštine Surdulica i Vladičin Han, za 50.000 stanovnika. Tu je sve stalo.
Promena vlasti je uticala da se obustavi projekat za koji smatramo da bi bio značajan za unapređenje zdravlja i životne sredine za 50.000 stanovnika Surdulice i Vladičinog Hana. Pretpostavljajući da oko ovoga postoji konsenzus, očekujemo i konkretnu akciju od strane resornog ministarstva, jer, dozvolićete, ono što imamo da uradimo za sve ovo vreme rasprave o setu ekoloških zakona, jeste da saznamo kakvo je zaista stanje životne sredine, a onda i stanje zdravlja stanovnika na teritoriji Srbije.
Ono što, takođe, treba reći, jeste da nismo naišli ni na jedan podatak koji bi se ticao fondova zagađenja, svega onoga što je opasno po zdravlje, život i bezbednost svih stanovnika države Srbije. Sve vreme i svih ovih godina govorimo o tokovima zagađenja. Ovo s namerom ponavljam, ne bih li uspela da konačno izmolim zvaničan podatak o tome kakva je situacija s fondovima zagađenja, koliko finansijskih sredstava treba da bi se sanirala životna sredina, voda, vazduh i zemljište, kako je moguće da nemamo analizu efekata korišćenja nedozvoljenog oružja u periodu agresije. S tim u vezi, uverena sam da će gospodin ministar konačno da odgovori na to pitanje, volela bih da mi kažete kakva je uporedna praksa zemalja zapadnoevropske demokratije kada je reč o direktnom ugrožavanju života ljudi, pa samim tim i derogacije životne sredine u procesu upotrebe, recimo biološkog, hemijskog i radioaktivnog oružja? Da vas podsetim, jedna i po tona je u periodu agresije bačena na teritoriju SRJ, uglavnom, na teritoriju Srbije. Šta u tim slučajevima preduzimaju zemlje koje imaju visok stepen ekološke svesti, visoke standarde iz oblasti ekologije? Šta bi u tom slučaju preporučila Svetska banka, koja je vrlo osetljiva na ekološke standarde, i šta je država Srbija uradila po tom pitanju?
Ono što svi očekujemo, jeste da se na to, uglavnom, reaguje konkretnom krivičnom tužbom protiv onih koji su učinili takvo zlodelo. Priznaćete, 89 dece je stradalo u periodu agresije, veliki je broj porasta osoba s kancerogenim oboljenjima, da ne govorimo o porastu kancerogenih oboljenja kod mladih ljudi i dece.
Verujem da ste nekada posetili Onkološki institut, da vidite kako izgleda na delu ono što su nama radili 78 dana.
Ono što bi trebalo da bude logično pitanje iz svega ovoga jeste – zašto država Srbija nije tužila one koji su napravili humanitarnu katastrofu na teritoriji celokupne Srbije?
Pretpostavljam da ste svi videli članak koji je izašao u jednom dnevnom listu, reč je o fabrikama koje ne rade, a tema je upravljanje otpadom, u kojima se nalaze hiljade tona opasnog otpada. Koliko vidim, ovde su uzete izjave od predstavnika resornog ministarstva.
Samo zbog javnosti, koja, verovatno, nema ovu informaciju, reč je o sumpornoj kiselini, natrijum-hidroksidu, cijanidnim solima, amonijaku, azotnoj kiselini, kao i mnogim drugim štetnim materijama koje su u fabrikama širom Srbije.
O kojim fabrikama je reč? O ''Viskozi'' Loznica, FAK a.d. Loznica, HIP ''Azotari'' Pančevo, ''Zorki - obojena metalurgija'' Šabac, ''Župi'' Kruševac, ''Prvoj petoletki'' Trstenik, ''14. oktobru'' Kruševac, PKS ''Lateks'' iz Čačka, ''Magnohromu'' Kraljevo i ''Vitojevcu'' Vrnjačka Banja.
Konkretno, kada je reč o fabrici ''Zorka - obojena metalurgiji'' iz Šapca, koja je u procesu restrukturiranja, tu su direktno skladištene opasne materije i reč je o 5.000 kubika cink sulfata u rezervoarima i 350.000 tona jaros taloga. Osnovni sastav ovog taloga su teški metali i njihova jedinjenja.
Sve se to nalazi u skladištu, a ono što su predstavnici resornog ministarstva odgovorili, jeste da nema finansijskih sredstava za odlaganje i uništavanje ovog otpada, a nema ni potrebnih kadrova koji bi se bavili ovim, s obzirom na to da je na teritoriji Srbije, promakla mi je činjenica, izgrađeno postrojenje za uništavanje ovakve vrste otpada, znam da nije.
Ovo je pokušaj da skrenemo pažnju na ozbiljan problem. Jedan takav se očekuje 2011. godine. Projekat iznosi 14 miliona evra, to je neka pretpostavka, ali s obzirom na to da nemate postrojenje na svojoj teritoriji koje je preko potrebno za saniranje užasno velikog problema, uobičajena je praksa da se takav otpad izvozi i uništava u fabrikama koje su ovlašćene da to urade. To ne može da se uradi u ovom slučaju, zato što većina fabrika nema finansijskih sredstava, jer, naprosto, ne rade.
Dolazimo na ono što je najčešće pitanje i, zaista, izaziva uobičajenu reakciju, zato što ne možete braniti neodbranjivo. Nema konkretnog odgovora na to pitanje, znajući kakva je situacija kada je reč o fondovima zagađenja i tokovima zagađenja, jer mi nemamo finansijsku konstrukciju da taj problem saniramo.
Da su i kadrovi problem, videla sam po finansijskom izveštaju koji ste priredili za 2008. godinu i intervenciji inspekcijskih službi.
To je solidan broj intervencija i pokušaja da se dovede u red stanje, kada je reč o zagađivačima, ali, u kontekstu seta ekoloških zakona i kišobrana koji bi trebalo da unese standarde u ovu najznačajniju oblast za život i normalno funkcionisanje svih ljudi, zaista je nemoguće da razmišljamo na koji način treba da se sprovede taj proces ukoliko nemamo konkretnu sliku gde ćemo nabaviti sredstva koja su neophodna.
Mi smo verovatno u perspektivi da rešavamo ovaj problem u smislu fondova zagađenja. Otpad stoji i izaziva određena zagađenja i time direktno utiče na zdravlje ljudi. Onda imate začarane olimpijske krugove, nemogućnost adekvatnog medicinskog tretmana itd.
Ono što bismo mi voleli da čujemo, jesu finansijski efekti saniranja životne sredine. Kada je reč o fondovima zagađenja, da li imate preciznu sliku? Mi imamo određene parametre, koje ćemo predstaviti tokom rasprave u pojedinostima o sledećem setu predloženih zakona, ali bilo bi mnogo lakše da razumemo celu priču ako bismo imali finansijski okvir, pa bismo onda znali koji je vremenski period potreban da narod u Srbiji shvati da će živeti u boljoj sredini i da će uspeti da sanira opasno narušeno zdravlje. Jer, svakodnevno se udiše taj vazduh koji je zagađen, kontaminiran, svakodnevno se koriste vode koje su, takođe, kontaminirane, i svakodnevno se koriste proizvodi koji dolaze iz kontaminiranog zemljišta, što će reći da je zaista vrlo značajan problem.
Jedan od značajnijih problema jeste i izgradnja fabrika koje predviđaju celokupnu tehnologiju kako ne bi došlo do ovako nečega. To je, takođe, jedna od tema o kojoj ćemo pričati tokom sledećih tačaka dnevnog reda, ali ovde bi bio neophodan odgovor, da možemo da nastavimo raspravu dalje.
Nažalost, konsultujući vaš sajt, nisam pronašla finansijski efekat derogacije životne sredine, kada je reč o fondovima zagađenja. Vezano za uklanjanje otpada, videla sam da je ovo vrlo značajna činjenica, pa bismo voleli da znamo – da li imate plan aktivnosti kada je reč o ovoj situaciji? Koliko nam je poznato, radile, ne radile, fabrike imaju obavezu da se pozabave svojim otpadom, ali otpad stoji i direktno urušava zdravlje državljana Srbije.
Ono što je u vašoj nadležnosti, to je uređenje ove oblasti. Dakle, opet potpada pod Ministarstvo za zaštitu životne sredine, pa nas interesuje na koji način Ministarstvo misli da reši problem koji košta? Voleli bismo da znamo cifru za sve ove fabrike koje su pomenute, koliko to, prevedeno, znači finansijskih sredstava. Hvala.
Reklamiram povredu Poslovnika, član 100. Da citiram samo, nadam se da ćete uračunati ovo vreme.
''Narodni poslanik ima pravo da usmeno ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine, odnosno predsedavajućeg, ukoliko smatra da ono nije u skladu sa odredbama ovog poslovnika, a učinjena je na sednici Narodne skupštine koja je u toku, i to neposredno po učinjenoj povredi.''
Dakle, član 144. je vrlo jasan i kaže – kada se završi pretres Predloga zakona u pojedinostima, pravo na završnu reč ima predlagač.
Vi ste pitali, razočarana sam, gospodin ministar nije imao šta da kaže na sve ono što smo izneli kao pitanje, ali, dobro, to je moj subjektivni osećaj. Pretpostavljam, na kraju ćete uzeti učešće, odnosno ovlašćeni predstavnik predlagača.
Gospođo Đukić-Dejanović, vi čak niste ni pogledali u mom pravcu.
Meni je ostalo nekoliko vrlo značajnih minuta da iskoristim za tu tačku dnevnog reda.
Bila sam prijavljena, čak sam pritisla ovaj taster, tako da smatram da je učinjena povreda.
Ono što je vrlo značajno, a tiče se i prethodne tačke, za koju sam mislila da ću se odmah po završetku rasprave u pojedinostima javiti, jeste da upotpunimo informaciju, pa očekujemo od gospodina ministra da na kraju rasprave u pojedinostima o ovom setu zakona da preciznu informaciju.
Dakle, ono što je nas zateklo danas, jeste informacija da se 1.000 tona opasnog otpada nalazi u fabrikama koje ne rade, da ne postoje finansijska sredstva za odlaganje ili uništavanje ovog otpada. Takođe, od oko 500 srpskih preduzeća koja koriste opasne materije, 150 se nalazi u Beogradu, a mnoga se nalaze u naseljenim delovima prestonice. Priznaćete da ovo, u perspektivi, može da bude ozbiljan ekološki problem. Oko 25 postrojenja operiše u opasnim materijama, dakle, u velikim količinama, koje zahtevaju poseban elaborat procene rizika i plan delovanja u slučaju hemijskog udesa. Mislimo da tako nešto nije urađeno, ali ministar će da nas ispravi, pretpostavljam, na kraju rasprave.
Takođe, nijedno postojeće postrojenje u kojem se upotrebljavaju opasne materije još nije ispunilo uslove za integrisanu dozvolu za rad koja potvrđuje da su ekološki potpuno bezbedna. Rok da pribave dozvolu je 2015. godina. Šta do tada? Fabrike koje se tek grade neće, bojimo se, imati prepreke da se smeste u naseljenim sredinama i ovo je zaista problem koji se, možda, na prvom mestu tiče lokalnih sredina.
Uglavnom, urbanistički planovi predviđaju gde fabrike mogu da se grade, delom, ovo nema veze s vašim resorom, ali u perspektivi može da ima. Međutim, znamo kakva je situacija na terenu i da se, uglavnom, urbanistički propisi ne poštuju, da se grade porodična domaćinstva tamo gde to nije predviđeno, pa možete da imate ekološki problem, zato što, u perspektivi, to može da bude fabrika koja će, recimo, prestati da radi, a ima otpad s kojim ne zna šta će. Dakle, nemaju ni ljude, niti sredstva da to reše.
Mislim da je to ozbiljan problem kojim bi resorno ministarstvo trebalo da se pozabavi, pa da, eventualno, s Ministarstvom za lokalnu samoupravu ili nekim drugim resornim ministarstvom, predupredi ovako nešto.
Ono što je prepoznatljivo za grad Šabac, a tiče se Fabrike "Zorka", jeste da, faktički, godinama ne radi, ali potencijalnu opasnost predstavljaju hemikalije koje su skladištene u potpuno ruiniranim pogonima, cisternama i cevovodima. Pojedini objekti se nalaze uz samu obalu reke Save. Ono o čemu nismo pričali, a mislim da je, takođe, značajan problem, jeste da su ovi kapaciteti često na meti lopova i ono što te ljude u Šapcu brine jeste da mogu da budu žrtve akcidenata, recimo, poput lozničkog akcidenta, ili onog iz 1986. godine kada je u gradu bilo proglašeno vanredno stanje zbog nekontrolisanog izlivanja amonijaka. Desilo se jednom, može da se desi opet.
U šabačkoj "Zorki", u ovom trenutku se nalazi negde oko pet i po hiljada tona koncentrovane sumporne kiseline, koja je uskladištena u nadzemnim rezervoarima. Ona se koristi za proizvodnju mineralnih đubriva. Pošto je jedan broj zaposlenih angažovan u Fabrici, situacija je koliko-toliko pod kontrolom. Međutim, latentna opasnost ipak postoji.
Fabrike koje su privatizovane, kao što su "Zorka kolor", "Zorka keramika", "Zorka farma", imaju urađene elaborate o proceni uticaja na životnu sredinu i rizika od hemijskih udesa i, političke korektnosti radi, valja napomenuti da je upravo ovaj deo nalaza radio republički ekološki inspektor. Međutim, ono što jesu iskustva, tiču se deponije livničkog otpada koji se nalazi usred Beograda. Saznanje o kojem bi trebalo da se vodi računa, jeste da su toksikološke ekipe intervenisale do 100 puta godišnje, da se svakog dana zatvaraju preduzeća opasna po okolinu.
Da podsetim još jednom da se više od 100 industrijskih postrojenja nalazi u Beogradu koji je višemilionski grad. Ta industrijska postrojenja koriste, ili skladište opasne materije. Na celoj teritoriji Srbije, da opet ponovim, ima ih oko 440.
Šta je problem nepropisnog skladištenja u srpskim pogonima? Neadekvatan transport, nestručno rukovanje zapaljivim i toksičnim supstancama, koje su prethodnih nekoliko godina dovele do niza akcidenata. Rezultat toga, a skrećem pažnju baš ovim primerima, jer je ovo vrlo ozbiljan problem, jeste da su neki ljudi zbog toga izgubili živote. Voleli bismo da čujemo šta se ima kao ideja za sprečavanje ovakvih situacija.
U fabričkim halama se skladište, na primer, ugljen-disulfid, piralen, vinil-hlorid, koji se čuvaju u neadekvatnim uslovima, gde najmanja greška može da izazove katastrofu. Samo da vas podsetim, u eksploziji u Fabrici "Prva iskra" u Bariču, 2006. godine, troje ljudi je poginulo zato što je bilo neadekvatnog rukovanja. U požaru koji je izbio u lozničkoj fabrici "Viskoza", poginuo je jedan radnik.
Eksplozija u ''Fitofarmaciji'' u Zemunu i prevrtanje vagona sa 45 tona propan-butana u beogradskom naselju Padinska skela u februaru 2008. godine su najzapaženiji ekološki akcidenti, nažalost, sa tragičnim posledicama.
Ono što ne znamo, o čemu nemamo povratnu informaciju, jeste ko je snosio odgovornost za ovo i kako se reagovalo na ove akcidente. Ono što je gospodin Milan Milutinović, načelnik Ekotoksikološke službe Beograda tvrdio, ovo je zanimljivo da čujete kao predstavnici Ministarstva, kao i gospodin ministar, jeste da svaki izveštaj sa terena stručnjaci Zavoda šalju MUP-u, Ministarstvu životne sredine i Ministarstvu zdravlja, ali nikada nisu dobili povratnu informaciju o rezultatima istrage, osim poziva suda da svedoče u nekim slučajevima.
(Predsednik: Prošlo je sedam minuta.)
Hvala. Vidim. Samo da završim rečenicu. To je sve ono što smo želeli da čujemo i da dobijemo kvalifikovanu informaciju, odnosno povratnu informaciju od gospodina ministra tokom današnjeg dana. Hvala.