Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice Marina Raguš

Govori

Nažalost, hendikepirana sam, ne mogu da pričam o konkretnom amandmanu, ali mogu da iskoristim vreme, još samo dva minuta za poslaničku grupu.
Taman lepe sreće, gospođo Malović, da ste bili pre neki dan tu, pa bi mogli konačno da pokrenemo određene teme koje su vrlo osetljive, ali su zasluživale određenu raspravu i vašu kvalifikaciju kao resornog ministra. Tema je bila opština Zemun i zakonitost postupka uvođenja privremenih mera, ali nećemo o tome, nije to sada na dnevnom redu.
Ono što bih volela da čujem kao vaš zvanični odgovor na ovu situaciju o kojoj smo pričali danima, mi ćemo vam poslati ceo ovaj dosije nezakonitog i nenamenskog trošenja sredstva u okviru Ministarstva pravde i tražićemo od vas zvaničan odgovor zašto nikada nije pokrenut postupak u tom smislu.
Ili, šta bi Ministarstvo pravde trebalo da preduzme, u smislu kada se utvrdi, na osnovu zvaničnog izveštaja, nenamensko i nezakonito trošenje budžetskih sredstava od strane predsednika ili drugih lica u okviru sudova? Šta tada treba Ministarstvo pravde da uradi, a reč je o finansijskih sredstvima građana Srbije?
Tako da ćemo mi biti slobodni da vam ovih dana kompletirano, sa konkretnim zvaničnim izveštajima, ceo dosije nezakonitog i nenamenskog trošenja sredstava, pošaljemo na Ministarstvo, očekujući od vas i konkretnu reakciju, a sada bih volela da čujem odgovor šta u tom slučaju Ministarstvo pravde treba da uradi.
Samo mi molim vas recite koliko mi je vremena ostalo kao ovlašćenom predstavniku?
Sve? To je moje veliko razočarenje, ali šta da radim.
Potrudiću se da u ova dva minuta makar izgovorim obrazloženje ovog amandmana. Naš amandman je glasio da se član 1. briše. Ovim članom se uređuje privremeno smanjenje plata. Obrazloženje je bitno zbog građana Srbije. SRS smatra da Vlada Republike Srbije predloženim zakonskim rešenjem, po ko zna koji put do sada, na najgori mogući način obmanjuje građane i javnost Srbije. Ukoliko bi jedan ovakav zakon bio usvojen, mišljenja smo da to ni na koji način ne bi doprinelo budžetskim uštedama i pokriću budžetskog deficita, koji će do kraja godine verovatno premašiti 100 milijardi dinara.
Da je DS, kao najjača stranka u koaliciji, zaista vodila računa o racionalnom trošenju budžetskih sredstava, aparat državne uprave danas ne bi zapošljavao oko 28.000 umesto zatečenih 8.000 službenika u 2000. godini.
Zapošljavanje je vršeno po partijskom kriterijumu, bez javnog konkursa i procedure koja decidno propisuje zakon.
Ovom zapošljavanju je prethodilo osnivanje raznoraznih agencija, komisija, saveta i drugih regulatornih tela kojih danas u Srbiji ima oko 102 i koje kao takve predstavljaju paralelne i virtualne organe državne uprave. Pri tom, ovaj predlog zakona je još jedna farsa kada je reč o uštedama na platama zaposlenih radnika i platama, stimulacijama i bonusima menadžmenta javnih preduzeća, kao i velikih sistema.
Proteklih osam godina SRS u kontinuitetu ukazuje na činjenicu da su javna preduzeća stranački feudi i služe za finansiranje vladajućih političkih partija, a pre svega partija na vlasti.
Dakle, smatramo da se predloženim zakonom neće postići nikakav efekat jer stvaranje budžetskih ušteda nije samo pitanje smanjenja plata u državnoj administraciji, već je pitanje depolitizacije i racionalizacije državnog aparata, a pre svega to je pitanje obračuna sa korupcijom i kriminalom.
Na prvom mestu moram da izrazim zaprepašćenje od strane poslaničkog kluba SRS, jer u situaciji kada bi trebalo da govorimo o ovako važnom sporazumu nema predstavnika Vlade. Nisam se javljala da reklamiram povredu Poslovnika, zato što radikali tradicionalno plešu po vrlo tankoj žici i uvek rizikuju.
Gospođo Čomić, potpuno sam uverena da ovde nema nijednog prisutnog poslanika koji može da razume ovu raspravu na način na koji je mi danas počinjemo i iskreno, nijedno izvinjenje od strane predstavnika Vlade nećemo prihvatiti.
Potpuno naopako pokušavamo da otpočnemo raspravu koja bi nama trebalo da da određene odgovore na određene dileme, pogotovo kada je reč o Ruskoj federaciji u kontekstu – na prvom mestu zaštita srpskih nacionalnih interesa pred svim međunarodnim važećim institucijama.
Ono što je nečuveno, jeste da mi počinjemo ovu raspravu bez ijednog objašnjenja od strane predlagača vezano za ovako važan sporazum. To što će nam oni poslati u pisanoj formi obaveštenje, obrazloženje zašto su bili sprečeni da prisustvuju ovako važnoj temi, kažem ispred poslaničke grupe SRS, u startu nećemo prihvatiti.
Mislim da je ovo vrlo nekorektno i potpuno neprimereno ovakvoj političkoj i istorijskoj situaciji.
Prisutan je, pretpostavljam, gospodin koji čak i nema mogućnosti da nam se, kao poslanicima, obrati. Ovde imamo zaista veliki broj značajnih i važnih pitanja.
Ovde možemo da iznesemo podatke koji možda nisu zvanični, pa opet očekujemo da zvanični predstavnik reaguje. Mi to danas nećemo dobiti. Danas ćemo voditi raspravu, rasprave radi i to je ono što je nedopustivo za ovaj parlament.
I Vlada, po ko zna koji put, na isti način se odnosi prema ovakvoj instituciji, kao što je parlament Republike Srbije.
Da pređemo na tačku dnevnog reda, ne bih da rizikujem, da pričam van uokvirene tačke dnevnog reda, ono što je za SRS najznačajnije jeste da je ovo prilika da se govori, na prvom mestu, o odnosima prema Ruskoj federaciji, o tome u kakvoj klimi i u okviru kog konteksta pokušavamo da ostvarimo saradnju sa izuzetnim i značajnim partnerom, sa svetskom silom koja bi trebalo da pomogne Srbiji na prvom mestu da očuva svoj teritorijalni integritet i suverenitet.
SRS, naravno to nije tajna, to je ono što jeste naša tradicionalna politička akcija, politički program, vidi budućnost Srbije kroz saradnju na prvom mestu sa Ruskom federacijom. To što mi vidimo ekonomski oporavljenu Srbiju sa jedinom zemljom koja je do sada pokazala dobronameran stav u odnosu na srpski narod, čak i u onim periodima kada je na čelu Ruske federacije postojala potpuno neruska i antiruska vlast, makar nas nisu bombardovali.
Mi ćemo pokušati da kroz teme uokvirimo odnose Srbije sa Ruskom Federacije, ali i te kako mislimo da dotaknemo važne teme za koje mislimo da su, sasvim sigurno, u sukobu sa nacionalnim interesima srpskog naroda i sa onim što bi trebalo da bude i tendencija u bilateralnim odnosima sa Ruskom Federacijom, a jeste kampanja lobista EU na teritoriji Srbije, koja direktno ide čak i protiv dobrih odnosa sa Ruskom Federacijom.
Ali ćemo se truditi da pre toga, nažalost, očekivali da to predlagač uradi, damo određeni politički i istorijski kontekst u okviru kojeg bi mi trebalo da na jedan argumentovan način pričamo o vrlo važnom sporazum koji bi trebalo dva bratska naroda i dve prijateljske zemlje da poveže još više.
Nadamo se da će biti prostora da makar tokom ove rasprave neko iz nadležnog ministarstva nađe za shodno da odgovori na ovako značajnu temu i da se pojavi u zgradi ovog prestižnog doma, ne bi li smo zaokružili jednu od najznačajnijih tema sa početka 2009. godine, ne bi li smo postavili pitanja i dobili odgovore šta nas čeka kada govorimo o teritoriji Kosova i Metohije, kakve su zaista naše perspektive pred Međunarodnim sudom pravde.
U ovim trenucima, kada bi trebalo da govorimo o ovako važnom sporazumu, u Brđanima besni sukob između Srba i predstavnika Euleksa, u Brđanima, uz podršku Euleksa, obnavljaju se albanske kuće. Parlament ćuti, javnost ne reaguje. U Brđanima se upotrebljavaju gumeni meci i određena bojeva municija.
Mi smo, takođe, i o tome hteli da pričamo sa zvaničnim predstavnicima vlasti. Srpski narod je na milost i nemilost albanskog stanovništva i potpuno nelegalne i nelegitimne vlasti na teritoriji Kosova i Metohije.
Ali, nažalost, građani Srbije treba da vide ovu sliku i da shvate da Vlada nema interes za dobrosusedske i zaista izuzetno kvalitetne bilateralne odnose između Ruske Federacije i države Srbije.
Neko u ovoj državi i nekome u ovoj državi nije stalo, očigledno, da Srbija ojača odnose sa jedinom silom koja za Srbiju i dobrobit srpskog naroda može nešto i da uradi. Dakle, poslanički klub SRS danas će o tome samo i da priča. Hvala.
Gospođo Čomić, dame i gospodo, kada je reč o Predlogu zakona kakav je ovaj o potvrđivanju između dve Vlade, dve države, kakve su Vlada Republike Srbije i Ruske Federacije o uslovima uzajamnih putovanja državljana obe države, najčešće se govori da je reč o tehničkoj stvari.
Međutim, s obzirom da su inače naši bilateralni odnosi i ono što jeste političko opredeljenje vladajuće većine opterećeni mnogim političkim nesuglasicama, građanima Srbije nije najjasnije u kom pravcu se krećemo, kada 56% ljudi, prema istraživanjima „Irija“ smatra da je Vlada na pogrešnom putu.
Prvo, imamo prvo fazu vrlo hladnih odnosa sa Ruskom Federacijom, onda fazu otopljavanja odnosa sa Ruskom Federacijom. Zbunjujemo i građane, a i svi smo pomalo zbunjeni, tako da ovo svakako ne može da bude, bar za predstavnike SRS, tehnička stvar. Jedan ovakav sporazum nastaje kao rezultat bilateralnih odnosa. Ovakav sporazum nastaje kao rezultat odnosa između dve države.
Bilo bi sramotno da se o odnosima Ruske Federacije i države Srbije govori u kontekstu ovakvog sporazuma samo sa tehničkog aspekta. Ono na šta je opozicija danas pokušala da skrene pažnju jeste još jedan dodatni argument, a to je totalno ignorisanje od strane izvršne vlasti ovog parlamenta, tako da s stiče utisak, i to je naše političko uverenje, a i legitimno je da se polemiše sa političkim uverenjima, da jednostavno iza izvršne vlasti postoji prava vlast, ali u senci, i da umesto gospodina Cvetkovića, gospodin Boris Tadić je pravi i realni premijer srpske Vlade.
To je naše uverenje, a čini mi se da je sve jače uverenje i građana Srbije, a svakodnevno dobijamo potvrdu kroz odnos Vlade prema ovom parlamentu i ovako značajnim temama.
Tako da za SRS ova stvar ne može da bude tehničko pitanje. Ova stvar pokreće niz drugih pitanja na koja nismo dobili odgovor, premda smo koristili poslaničku mogućnost da zatražimo i dobijemo konkretne odgovore, pogotovo vezano za sramotnu činjenicu, a jeste učešće dvojice visokih oficira u komandnom centru NATO-a, pri manevrima na samoj granici sa Ruskom Federacijom.
Ono što smo imali prilike da čujemo, vrlo zvanično, jeste oštar protest od strane predsednika Ruske Federacije gospodina Medvedeva, takođe vrlo oštar protest od strane gospodina Rogozina, vrlo nemušte odgovore i to uglavnom kroz pisanje medija predstavnika resornih ministarstava.
Ali, postoji činjenica da je Vlada u nekom momentu donela zaključak da dvojica oficira Vojske Jugoslavije učestvuju u NATO manevrima na ruskoj granici.
To je najsramotnija činjenica i to je bilo pre šest meseci. Bez obzira kada je bilo, ukoliko računamo na podršku jedne sile, mi smo rusofili, to ne krijemo, mislimo da je to put našeg oporavka, ni to ne krijem i to je naš koncept. Ovde u ovom parlamentu redovno imamo sukob dve dogme i dva koncepta, jedan koji govori da je saradnja između istoka i zapada, što je nemoguće, jer je zapad porušio mostove sa istokom. Jedan od poslednjih dokaza su manevri na samoj granici sa Ruskom Federacijom od strane NATO alijanse, veći prst u oko nije mogao da se desi.
Voleli bismo da čujemo – na koji način izvršna vlast misli da na pravi nešto što je nespojivo. Uostalom, da zapad hoće zaista dobre odnose sa istokom, ne bi Srbiji bilo potrebno da bude most te saradnje. Očigledno da je nekima Srbija potrebna samo kao koridor odlaska na istočno tržište, recimo na teritoriju Ruske Federacije kada je reč o automobilskoj industriji, pa smo tu imali vrlo drastično reagovanje gospodina Sergeja Šojgua, koji je odbio prisustvo Fijatovih automobila na teritoriji Rusije, baš iz ovog razloga.
Naše je legitimno pravo da o ovakvom sporazumu ne možemo da govorimo samo kao o tehničkoj stvari, zato što je izuzetno značajno, tu delimično mogu da se složim sa već rečenim od strane prethodnih govornika, da je vrlo značajno da se iz ovog parlamenta kao zaključak podnese jednostrano glasanje za ovakvu vrstu sporazuma, baš kada je reč o konkretnom istorijskom i političkom momentu.
Ali, u vezi s tim, dozvolićete, neprimereno je da tu ne sede predstavnici predlagača koji je trebalo da iznesu bar početak priče o kojoj pokušavamo argumentovano da razgovaramo.
Zašto je takođe značajno da narod u Srbiji shvati da ova priča ne može da ima tehnički karakter, jeste i sledeća činjenica. Nažalost, gospodin Batić nije tu, ali bih se samo nadovezala na ono što je rekao – Ruska Federacija, to je zvanični stav Ruske Federacije, bar prema istupanjima gospodina Čurkina u SB jeste sledeći – Ruska Federacija se zalaže za reviziju i preispitivanje svih odluka Haškog tribunala.
Da je tu nadležni ministar prisutan, vrlo verovatno bi ovu činjenicu potvrdio. Postoje stenogrami sa sednica SB, to zaista može svako da vidi, da se uveri u to.
Ono što je bilo neizostavno jeste da mi čujemo, ono što smo očekivali jeste izvestan pregled odnosa između Ruske Federacije i Srbije, takođe da čujemo važnost dobre saradnje sa Ruskom Federacijom u kontekstu značajnih odluka pred međunarodnim institucijama, kao što je Međunarodni sud pravde.
Takođe smo očekivali da čujemo koji su najznačajniji i najskorašnjiji zaključci iz mnogih diplomatskih poseta i pregovora, ali nažalost, uskraćeni smo za takvu vrstu rasprave i zaista jedini logički zaključak koji se nameće ovom prilikom je taj da izvršna vlast nema interesa bar za ovakvu priču.
Imali smo određene teme ovih dana koje nisu bile tehničke prirode, pa određena resorna ministarstva, odnosno njihovi predstavnici nisu bili prisutni. Gospođo Čomić, zaista se nadam da će se ta praksa promeniti i da ćemo konačno imati zasedanja koja će zaista ličiti na ispunjenje prirode same funkcije parlamenta, makar na osnovu Ustava države Srbije.
Da se konačno vratim na temu, a sve ovo jeste širi kontekst ove teme, ono što je značajno za građane Srbije jeste da je u nalogu od 4. februara ove godine, objavljenom na sajtu Ruske Vlade, Ministarstvu inostranih poslova naloženo da se u ime Vlade potpiše sporazum između Vlade Ruske Federacije i Vlade Republike Srbije o uslovima uzajamnog putovanja državljana Ruske Federacije i Republike Srbije, nakon postizanja sporazuma sa srpskom stranom.
Uz nalog je takođe priloženi tekst sporazuma, u kome se ističe da strane potpisuju sporazum vođene željom da se razvijaju prijateljski odnosi između dve zemlje i težnjom da se uprosti način putovanja državljana Rusije i Srbije. Ukoliko govorimo o samom tekstu sporazuma, za koji građani Srbije moraju da znaju o čemu je reč, takođe vidimo da ovo ne može da bude samo tehničko pitanje, već vrlo značajna rasprava, pogotovo što očekujemo od Ruske Federacije zaista značajnu pomoć.
U članu 1. ovog sporazuma ističe se da državljani jedne strane ulaze, izlaze i nalaze se u tranzitu i borave na teritoriji druge strane na osnovu važećih dokumenata bez vize – složićete se da je ovo takođe vrlo značajno za građane Srbije, uz uslov da dužina njihovog neprekidnog boravka na teritoriji druge države ne prelazi 30 dana od dana ulaska.
Izuzetak predstavljaju državljani sa diplomatskim ili službenim pasošima, za koje bezvizni režim važi za neprekidni boravak do 90 dana.
Takođe, državljani upućeni na rad u diplomatska i konzularna predstavništva ili predstavništva pri međunarodnim organizacijama, kao i članovi njihovih porodica koji sa njima žive, sa diplomatskim ili službenim pasošima, mogu da ulaze, izlaze, budu u tranzitu i borave u drugoj zemlji bez viza tokom celog perioda važenja njihove akreditacije.
Vize neće biti potrebne, a verujem da je ovo zaista od izuzetnog značaja za sve državljane Republike Srbije koji se spremaju da putuju put ruske, bratske nam, federacije, a na osnovu diskusija koje smo imali prilike da čujemo ili samo tehničkog potvrđivanja sporazuma, oni to ne bi, sasvim sigurno, mogli da znaju, dakle, vize neće biti potrebne građanima nijedne strane potpisnice koje imaju dozvolu za privremeni boravak na teritoriji druge strane ili dokument kojim se potvrđuje pravo stranog građanina ili lica bez državljanstva na stalni boravak u Rusiji i pravo na bezvizni ulazak na rusku teritoriju.
Ulazak državljana koji na teritoriju druge zemlje dolaze zbog posla ili pohađanja nastave ostvaruje se po vizama koje se izdaju u skladu sa zakonodavstvom zemlje u koju se dolazi. Maloletnici putuju na osnovu važećih dokumenata ili važećih dokumenata njihovih roditelja sa kojima putuju. Sve ovo smo očekivali da čujemo od strane predstavnika predlagača, ali nažalost nismo.
Sporazum ne ograničava pravo nadležnih organa svake od strana da spreče ulazak ili boravak građana i građanima iz razloga državne bezbednosti, očuvanja javnog poretka ili zaštite zdravlja stanovništva u skladu sa zakonodavstvom svoje zemlje.
Svaka od strana može iz istih razloga i da suspenduje primenu sporazuma, u potpunosti ili delimično, o čemu se druga strana mora obavestiti pisanim putem, diplomatskim kanalima, najkasnije 48 sati do suspenzije.
U poslednjem članu navodi se da ovaj sporazum stupa na snagu 30 dana od dana uručivanja diplomatskim kanalima poslednjeg pisanog obaveštenja da su strane ispunile potrebne procedure neophodno za njegovo stupanje na snagu. Tog dana prestaće da važi aktuelni sporazum između vlada SSSR i SFRJ o uzajamnom putovanju građana, potpisan u Moskvi 31. oktobra 1989. godine.
S obzirom da smo pretpostavili da će rasprava teći u ovakvom toku, da nažalost nećemo sve ovo, što je bilo potrebno, da čujemo od strane predlagača, mi smo pripremili za građane Srbije koje ova tačka dnevnog reda interesuje, pogotovo za sve one građane koji ostvaruju svoj hleb radeći na teritoriji Ruske Federacije.
Ono što smo mogli da nađemo na sajtu Ambasade Ruske Federacije u Beogradu jeste saopštenje za štampu od 20. februara 2009. godine, da su u Moskvi ministri spoljnih poslova Ruske Federacije i Republike Srbije, gospodin Lavrov i gospodin Jeremić, potpisali novi sporazum.
Navedeni sporazum stupa na snagu 30 dana od datuma prijema poslednjeg pisanog obaveštenja. Od trenutka stupanja na snagu sporazuma, srpski državljani mogu da ulaze, izlaze, putuju u tranzitu i borave na teritoriji Rusije bez viza, pod uslovom da period njihovog neprekidnog boravka nije duži od 30 dana.
Uz to, što je vrlo značajno, treba imati u vidu da državljani Srbije mogu da putuju u Rusiju bez viza samo na osnovu novih, crvenih srpskih pasoša.
Za one koji poseduju stare pasoše SRJ, biće potrebne vize.
Za osobe, ruske i srpske državljane, koje putuju radi zapošljavanja ili školovanja, na snazi će ostati vizni režim, odnosno neophodnost dobijanja odgovarajućih viza u skladu sa zakonodavstvom države ulaska.
Ambasada Rusije u Beogradu izražava uverenje da će primena ovog sporazuma znatno olakšati kontakte između građana Ruske Federacije i Republike Srbije, takođe doprineti daljem unapređenju bilateralnih odnosa i razvoju uzajamno korisne saradnje u svim oblastima.
Upravo zbog ovog izraženog uverenja, mi ćemo se potruditi da u nastavku izlaganja i tokom ove rasprave koja se tiče vrlo značajnog sporazuma za ove dve države, dotaknemo oblasti saradnje za koje mislimo da je dragoceno da upoznamo građane države Srbije na kom nivou i na kom stepenu su odnosi između Ruske Federacije i države Srbije.
Na prvom mestu, ono što je značajno pomenuti, jeste da smo mi dobili, upravo za ovakav pristup ovakvim temama, a da ne sme da bude tehničkog karaktera, a jeste poboljšanje odnosa između Ruske Federacije i Srbije, mandat od preko milion glasova birača koji su izašli na majskim izborima 2008. godine, očekujući ekonomski opravljenu Srbiju, ali na prvom mestu uz pomoć Ruske Federacije.
Upravo s tim u vezi što se dešava na teritoriji Kosovske Mitrovice je vrlo značajno da o ovoj temi ne možemo da govorimo samo kao o tehničkoj stvari, već da o ovoj temi govorimo suštinski, jer mi kao država očekujemo, s obzirom na kampanju priznavanja nezavisnosti KiM, da Ruska Federacija upotrebi ono što jesu prerogativi jedne prave velike i uzdignute sile i pomogne Srbiji da sačuva teritorijalni integritet i suverenitet, odnosno pravo na život svih građana na srpskoj teritoriji Kosova i Metohije.
Dakle, ono što je takođe vrlo značajno znati, a čini se da je uticalo na sliku u srpskom mnjenju, jeste upravo nekoliko faza u razvoj odnosa između Ruske Federacije i države Srbije.
Ono na osnovu čega možemo da govorimo danas jeste upravo pisanje jednog od eksperata i počasnog člana SANU dr Jelene Guskove, koja je bila svedok i ekspert angažovana tokom internacionalizacije jugoslovenske krize. Iz prve ruke je svedočila o jednoj kampanji koja je za cilj imala rušenje nekadašnje Jugoslavije i konačno satiranje srpskog naroda na predkumanovske granice.
Prema onome što gospođa Guskova piše, a tiče se spoljne politike Rusije na Balkanu u savremenim uslovima, Rusija se suočila sa procesom globalizacije rasta aktivnosti njenih subjekata početkom 90-tih godina. Mislim da je ovo značajno za građane Srbije da u jednom kratkom pregledu oslikamo kontekst stvaranja i potpisivanja ovog sporazuma.
To je početak 90-tih godina, u odnosima dve zemlje je zapravo bilo najteže vreme istorije raspada Ruske Federacije. Nije bilo druge želje kod mlade ruske diplomatije u okviru nove ruske države, osim da izgradi sasvim novi oblik odnosa sa zemljama Zapada. Nije bilo druge strategije nego postati ravnopravni član međunarodne zajednice i kao velika zemlja uticati na tok odlučivanja u Evropi. Tada je to bio prioritet tadašnje diplomatije.
Spoljna politika Rusije od početka 90-tih godina prošla je složeni put od neaktivnosti, preko koncentrisanja na pokušaje označavanje nacionalnih interesa ka aktivnom učešću i događajima na Balkanu. Spoljna politika Rusije na balkanskom pravcu od početka zaoštravanja situacije u SFRJ zapravo odvijala se u nekoliko etapa. S obzirom na tadašnju vlast u Ruskoj Federaciji stvorila je određeno javno mnjenje na teritoriji Srbije.
Prvi period je bio od 1991. do početka 1992. godine, vezan je za SSSR, njegovu tradicionalnu spoljnopolitičku orijentaciju u poslednjih godina postojanja Sovjetskog Saveza i u prvih mesecima posle njegovog raspada. Drugi period povezan je sa 1992. godinom, vremenom nastajanja političkih struktura i određivanja orijentira spoljne politike nove države Ruske Federacije.
U ovo vreme nije ni postojala naučna zasnovanost i spoljnopolitička koncepcija ruske države. Zbog toga se politika na određenim pravcima izgrađivala dosta spontano. Upravo je to slučaj i sa balkanskom politikom Rusije. Balkanski problem je nastao tada kada je u zemlji dominirao antikomunistički patos, kada su se negirali svi elementi spoljne politike komunističke prošlosti, uključujući sfere uticaja kada su bili odbačeni svi saveznici bivšeg Sovjetskog Saveza, kao što je nestalo i njegovih protivnika.
Evropa i Amerika sablažnjavale su Rusiju idealima demokratije i ekonomskog blagostanja. Ministar spoljnih poslova je proglasio da Rusija mora da teži u svojstvu velike sile da uđe u porodicu najnaprednijih demokratskih država u tzv. zapadno društvo.
Treći period spoljne politike Rusije na balkanskom pravcu beleži period od 1993. do 1995. godine i povezan je sa pokušajem njenog uključivanja u proces regulisanja krize na teritoriji bivše Jugoslavije u svojstvu ravnopravnog partnera zapadnih država. Rusija se potpuno saglasila s njihovim izborom putem regulisanja.
Osnovna karakteristika tog perioda postala je potpuna nesamostalnost spoljne politike Rusije, diplomatija Rusije ostvarivala je političku aktivnost u granicama koje su joj bile dozvoljene.
Moskva je još pokušavala da iskoristi svoj istorijski uticaj na Balkanu, ali je sve više i više gubila lik pravedne i snažne države koja se stara o ravnoteži i odmerenosti u evropskim međunarodnim odnosima.
Četvrti period, period između 1996. i 1999. godine spoljne politike Rusije mogao bi se nazvati periodom razočarenja u brzu integraciju i zapadni sistem evropskih vrednosti. Rusija je prestala da bude faktor koji određuje tok događaja u balkanskom regionu. Svi smo, kako piše dr Guskova, s nadom očekivali nagli zaokret u spoljnoj politici, povezujući ga sa novim ministrom inostranih poslova gospodinom Primakovim.
Primakov je naznačio nove parametre spoljne politike Rusije, govoreći o njima nenametljivo. To je stvaralo utisak opreznosti. Već u martu 1996. godine on je rekao o aktivnoj politici po svim azimutima, čiji je cilj bio stvoriti najpovoljnije uslove za očuvanje celovitosti Rusije, igrati ulogu kontrabalansa onih negativnih tendencija koje se ispoljavaju u međunarodnim poslovima, pokušati uravnotežiti one nepovoljne momente koji proističu iz dominantne uloge samo jedne države u svetskom međunarodnom procesu pri prelazu od bipolarnog sveta ka unipolarnom. Gasiti one destabilizujuće faktore koji postoje u svetu i aktivno učestvovati u likvidaciji konfliktnih situacija.
Jačanjem pozicije gospodina Primakova i njegova spoljna politička koncepcija postaje preciznija. Diplomatija Rusije pokušavala je da iskaže primere samostalnosti, inicijativnosti i aktivnosti, a što se ispoljilo u iračkoj krizi, pri rešavanju problema Kosova, a isto tako i o osudi Avganistana i Sudana od strane Amerike 20. avgusta 1998. godine. Rusija je, takođe, kategorički odbacila primenu sile NATO pri rešavanju nacionalnih konflikata u julu 1998. godine za vreme zasedanja Kontakt grupe u Londonu, akcenat u ruskom stavu bio je usmeren na to da se ne dozvoli primena sile NATO protiv Jugoslavije.
U septembru 1998. godine gospodin Primakov bio je smenjen sa dužnosti ministra i imenovan za predsednika Vlade. Zaključni i najdramatičniji period razvitka događaja na Kosovu već je bio povezan sa imenom ministra inostranih poslova gospodina Igora Ivanova.
Kada je počelo bombardovanje teritorije Jugoslavije, činilo se da je Rusija zauzela aktivnu poziciju, ali ona nije mogla zadržati kasniji čvrsti kurs. Moramo obratiti pažnju da se tokom samo dva meseca najtežih za Balkan stav Rusije menjao nekoliko puta. Najviše rukovodstvo Ruske Federacije nije bilo sigurno u svoje poteze i kolebalo se.
Najpre je ispoljen, mada nedosledno, pokušaj samostalnosti u granicama poslušnosti, čak plašljiva pretnja silom. Sve se završilo time što je Rusija odigrala ulogu instrumenta za pritisak i zaplašivanje Jugoslavije, baš kao i NATO varijanta.
Postavljanje gospodina Černomirdina za predstavnika predsednika Rusije za regulisanje situacije oko SRJ pokazalo je Americi da se Rusija neće suprotstavljati planovima NATO-a.
Peti period, od 2000. godine naovamo, spoljne politike Rusije povezan je konačno sa imenom novog predsednika države Rusije, gospodina Putina. Suština tadašnjeg viđenja naše politike na Balkanu, kako piše dr Guskova, bi mogla da bude izražena rečima gospodina Putina u junu 2001. godine.
''Strateški značaj jugoistočne Evrope se za Rusiju definiše ne samo geopolitičkim faktorima, već i istorijskim tradicijama, kulturnom, religioznom bliskošću naših naroda, kao i geografskom blizinom ovog regiona i ruske granice. Svoju politiku za balkanski pravac Rusija uklapa u zajednički kontekst stvaranja stabilnog, demokratskog sistema zajedničke evropske bezbednosti.
Glavni zadatak je postizanje u regionu čvrstog, pravičnog mira, sigurne bezbednosti i stabilnosti na bazi fundamentalnih principa međunarodnog prava i, razume se, odluka međunarodne zajednice. Pre svega, imam u vidu Dejtonski sporazum, Rezoluciju Saveta Bezbednosti Organizacije UN 1244.''
Gospodin Putin je tada javno nastupio sa inicijativom da se sa zemljama u regionu, ali i među zemljama međusobno zaključe sporazumi o uzajamnom priznavanju suvereniteta i teritorijalnoj celovitosti. Tada je razmišljao o učvršćivanju ruskog ekonomskog prisustva u regionu. Međutim, u tom periodu Balkan nije bio glavni pravac spoljne politike Rusije. Sa novim predsednikom su počela da se projektuju, razvijaju, grade i ostvaruju opšti principi spoljne politike Rusije u 21. veku.
Sve je ovo ono što je trebalo da čujemo od predstavnika predlagača. Nažalost, to nismo u prilici, zato mi sada govorimo o tome. Dakle, počev od 2000. godine, glavni spoljnopolitički zadatak Rusije bilo je aktiviranje ruske diplomatije u svim osnovnim pravcima svetske politike, formiranje realnog spoljnopolitičkog kursa. Takav kurs je morao postati i još više inicijativan i još više dinamičan.
Ostvarenje realnog uticaja na tok događaja u svetu u skladu sa nacionalnim interesima Rusije, proširenje kruga naših partnera i istomišljenika u svetu, rukovodstvo Ruske Federacije je žarko želelo da glas Rusije u svetu ima svoju težinu i preciznost posle toliko godina raspada Sovjetskog Saveza, naročito po pitanju rešavanja kriznih situacija.
Ubrzo je bila sačinjena koncepcija spoljne politike Rusije u kojoj su se po prvi put isticali nacionalni interesi zemlje. Glavni među nacionalnim interesima postaju bezbednost, jačanje ruske državnosti, rast blagostanja naroda, razvoj demokratije i građanskog društva. Za Rusiju je veoma važno organizovanje sistemskog odupiranja međunarodnom terorizmu, organizovanom kriminalu, opasnosti od droge, trgovini ljudima, ilegalnoj i nezakonitoj trgovini oružjem.
Rusija takođe istupa protiv militarizacije kosmičkog prostora, širenja oružja za masovno uništenje i njegovog dospevanja u ruke terorista.
Kao pravnik, gospodin Putin se u svim međunarodnim organizacijama takođe zalaže za princip primata međunarodnog prava, sa oslanjanjem na statut organizacije UN, kao i za rešavanje ključnih svetskih problema na bazi multilateralne saradnje.
Sada nema nijednog krupnog međunarodnog problema, bilo da su to pitanja suprotstavljanja novim pretnjama, regulisanja sukoba i kriza, strateške stabilnosti, ažuriranja procesa globalizacije, u čije rešavanje na najdirektniji način nije bila i neće biti angažovana Ruska Federacija.
Uzimajući u obzir događaje na Balkanu, Rusija se dosledno zalaže za to da organizacija UN ostane centralni organ čitavog sistema međunarodnih odnosa. Pri tome se ne umanjuje značaj različitih međunarodnih institucija koje treba da sačinjavaju sistem međunarodnih odnosa u 21. veku.
Ovaj kratak pregled istorijata odnosa Ruske Federacija prema balkanskom pitanju, a samim tim i prema državi Srbiji, bio je preko potreban da se shvati da se jedna sila, koju su pokušali na silu da uspavaju, probudila, stala na obe noge i stala u zaštitu srpskih nacionalnih interesa.
Mi smo takođe svedoci da se na temelju jugoslovenske krize i kontinuiranog ubijanja srpskog nacionalnog pitanja menja cela arhitektura međunarodnih institucija i postavke sveta kakvu znamo. Ono što će se nadalje dešavati po pitanju kosovskog problema biće zapravo odupiranje neoliberalnoj okupaciji američke i briselske administracije.
Ono što jeste istina, na teritoriji Srbije i preko prostora Srbije sukobiće se konačno dva koncepta, a na nama je da se opredelimo koji će to Srbiji da donese na prvom mestu ekonomski oporavak.
Jedan briselski i vašingtonski, koji definitivno znači neoliberalnu okupaciju, gašenje suvereniteta i oduzimanje teritorijalnog integriteta, i drugi, istočni put Ruske Federacije, koji znači priznavanje teritorijalnog integriteta, suvereniteta, pravo na državnost i ekonomski oporavak države Srbije.
Dakle, ovaj sporazum za građane Srbije, kada je reč o bratskom rusko-slovenskom narodu, nikada nije, niti će biti samo tehničko, već, kao što vidite, suštinsko pitanje. Hvala.
Gospođo Čomić, dame i gospodo, građani Srbije, opet u vezi sa ovim malopre što je gospodin Popović spomenuo, ali eto da malo relaksiram ovu raspravu, samo još treba da utvrdimo čiji smo potomci, da li gospodina Vuka Brankovića ili Lazara Hrebeljanovića i onda Bog sve da nas veseli.
Zašto o ovome pričam na ovaj način? Kroz istoriju Srbije uvek su postojala dva koncepta. Jedan koji je Srbiju video kao jaku nacionalnu državu, ekonomski dovoljno stabilnu da se odupre pritiscima sa strane i drugi koji je ipak video Srbiju kao deo nečega što bi trebalo da bude europejski plan organizovanja političke vlasti.
Kroz istoriju srpske državnosti možemo, uz sve te najrazličitije boje, da prepoznamo upravo ova dva koncepta. Jedan istočni i jedan zapadni. Istorija ima, i ovde se na našem primeru potvrđuje vrlo često, nažalost najčešće bolno, jer ne izvlačimo lekcije, ovde se istorija na najdramatičniji način ponavlja.
Ono što je trebalo da čujemo od predstavnika predlagača, a opet na ovu važnu temu koja se pokazala ipak ne tehničkim nego suštinskim pitanjem kada je reč o položaju države Srbije i dobro je da se vodi ovakva rasprava, jer na kraju kontekstu sukoba dve dogme, dva mišljenja, dva koncepta i dva pristupa trebalo bi da nađemo najbolji mogući put za državu Srbiju i unapredimo živote svih nas.
Ono što je i te kako vrlo važno jeste praktično pitanje, konačno i ta spoljnotrgovinska saradnja države Srbije sa Ruskom Federacije. Mora da se kaže da je Rusija prvi spoljnopolitički, odnosno spoljnotrgovinski partner Srbije. Tokom 2008. godine vrednost robne razmene dostigao je četiri milijarde dolara, što je povećanje za 46% u odnosu na 2007. godinu.
Uprkos sve intenzivnijim bilateralnim odnosima dve zemlje i sve većoj liberalizaciji trgovine, srpski deficit prema Rusiji je još vrlo velik. Razlog je velika energetska zavisnost, jer više od 90% uvoza iz Rusije čine energenti, s toga je potpisivanje naftno-gasnog aranžmana sa Rusijom krajem prošle godine bio izuzetno važan korak u intenziviranju ekonomske saradnje dve zemlje.
Srpsko – rusku ekonomsku saradnju u prošloj godini je, kao što rekoh, obeležilo potpisivanje energetskog aranžmana. Ono što je vrlo značajno jeste, da na osnovu svega toga Srbija zaista može da postane lider u regionu kada je reč o naftnoj industriji. Takođe, ovaj projekat je sa stanovišta energetske sigurnosti i razvoja industrije, kao i strateške pozicije Srbije prema EU i Ruskoj Federaciji, od posebne važnosti za Srbiju u narednih 30, a možda i 50 godina.
Prolaskom međunarodnog dela gasovoda "Južni tok" preko srpske teritorije, kao i opremanjem skladišta gasa u Banatskom dvoru, Srbija će svakako i nedvosmisleno učvrstiti poziciju pridruživanja i intenzivirati ekonomsku saradnju sa onim što je vladajuća većina odredila kao kurs. Ovom raspravom želimo da istaknemo koliko je gasni sporazum značajan bio za državu Srbiju.
Takođe, u prošloj godini napravljeno je još nekoliko važnijih koraka u jačanju ekonomske saradnje Srbije i Rusije, formiran je srpsko-ruski poslovni savet, potpisan sporazum o biznis dijalogu, prema rečima šefa diplomatske misije Ruske Federacije gospodina Konuzina.
Takođe gospodin Konuzin smatra da svaka od ovih struktura treba da nađe svoje mesto u prevazilaženju teškoća pri plasmanu roba na oba tržišta. Rusija je ogromno tržište, te je stoga neophodno objedinjavanje malih preduzeća.
Kao SRS smatramo da tu leži zaista naša šansa za oporavak srpske privrede. Takođe, gospodin Konuzin se zalaže za različite oblike saradnje između regiona u Ruskoj Federaciji i Srbiji, kao i između preduzeća koja se bave srodnim delatnostima.
Poseban značaj u budućoj bilateralnoj saradnji dve zemlje imaće energetika, saobraćaj, poljoprivreda i bankarstvo. Rusija je takođe i dalje prvi srpski partner kada je reč o uvozu i u prošloj godini ta vrednost je dostigla oko tri milijarde dolara.
Među uvoznim proizvodima 90% čine nafta i gas, veliki udeo imaju aluminijum, bakarne žice, amonijum nitrat za eksplozive. Na zahtevno rusko tržište Srbija najviše izvozi podne obloge, lekove, prikolice, kartonske proizvode, laboratorijsku opremu, mašine, cevi od bakra, a od prehrambenih proizvoda jabuke, smrznuto voće i povrće.
Dugogodišnja primena sporazuma o slobodnoj trgovini roba između dve zemlje doprinosi liberalizacije ove oblasti.
Na poslednjem sastanku međudržavnog komiteta, održanog krajem godine u Moskvi, srpska strana je predložila da se na listi roba koje ne podležu carini nađu i automobili, nameštaj, kućni aparati i proizvodi od gume. U prvoj polovini 2009. godine očekuje se da dve zemlje potpišu novi protokol kojim će se proširiti lista bescarinske razmene.
Ono što je takođe vrlo značajno da se kaže u kontekstu trgovinske razmene dobara između Ruske Federacije i države Srbije, očekivali smo da to čujemo od predstavnika predlagača, ali nažalost ili na sreću mi govorimo o tome.
Šef trgovinskog predstavništva Ruske Federacije u Srbiji, gospodin Jevgenij Kudinov izjavio je pre izvesnog vremena da bi protokol o slobodnoj trgovini, koji će omogućiti oslobađanje carinskih dažbina robe iz Srbije, trebalo uskoro da bude potpisan i naveo je da je Rusija zainteresovana za ulaganje u prehrambenu industriju i poljoprivredu.
Vrlo značajan podatak, s obzirom na prelivanje svetske finansijske krize na državu Srbiju, a opet u kontekstu rasprave koju smo otpočeli po pitanju rebalansa budžeta.
Gospodin Kudinov je takođe rekao da očekuje da će uskoro doći do susreta predstavnika Vlade Srbije i ruskih zvaničnika i da bi tada trebalo da bude potpisan protokol o slobodnoj trgovini, posle čega će roba iz Srbije biti oslobođena plaćanja carinskih dažbina. Takođe je ovo vrlo značajna činjenica, vrlo važna činjenica za raspravu o rebalansu budžeta, ovo smo takođe očekivali da ćemo čuti od predstavnika predlagača.
Prema rečima šefa trgovinskog predstavništva Ruske federacije u Srbiji, takođe će se na tom sastanku govoriti o naftnoj industriji, ekonomskoj saradnji i drugim pitanjima. Navedeno je da će od carinskih dažbina protokolom takođe biti oslobođene mesne prerađevine, klanični proizvodi, kobasice, konditorski proizvodi, pivo, lekovi, zamrzivači, frižideri, drveni kancelarijski nameštaj.
Na tada postavljeno pitanje – da li postoji šansa da se ta lista proširi sa značajnim pitanjem za „Fijat“, sa automobilima, i vrlo značajnim za Srbiju, tekstilnim proizvodima, odgovoreno je da prvo treba potpisati protokol, uhodati posao, a ono što je takođe pomenuo jeste i izjava gospodina Šojgua da će, što se tiče automobila, Rusija obezbediti potrebne uslove za srpski brend, a ne za brend koji se samo u Srbiji sklapa, a jeste potpisan od strane stranog proizvođača.
Takođe je tada istaknuto da su ruske kompanije zainteresovane da ulažu u prehrambenu industriju, poljoprivredu, navodeći da je Srbija prošle godine ostvarila izvoz samo voća i povrća u vrednosti od više od 50 miliona dolara. Gospodin Kudinov je takođe rekao da bilo koji proizvod može da pronađe svog kupca u Rusiji. Ono što je preko potrebno jeste da taj proizvod ima kvalitet i odgovarajuću cenu.
Ocenjeno je da Srbija ima odličnu prehrambenu industriju kada je reč o potrebama Ruske Federacije, i poljoprivredu, ukazujući da su to jedine dve grane koje neće imati pad proizvodnje, bez obzira na rasplamsavanje globalne finansijske krize. Ovo je takođe vrlo značajan podatak za građane Srbije i za srpsku ekonomiju.
Ono što je gospodin Kudinov takođe rekao, da ove godine ruske kompanije čak unapred ulažu u poljoprivredu, voće i povrće, da bi imali siguran izvor ovih proizvoda za plasman na ruskom tržištu. Šef trgovinskog predstavništva Rusije je takođe podsetio da je pre izvesnih nedelja Gasprom ušao u NIS.
Takođe je govorio o tome, kada je reč o međusobnoj saradnji između države Srbije i Ruske Federacije, bar kada su u pitanju ove oblasti o kojima je reč, nema strahovanja da će se to obustaviti. To je takođe trebalo da čujemo od predstavnika predlagača, pa bi onda zaista slika o rusko-srpskim odnosima bila potpunija.
Ono što moramo da kažemo, a neizostavno je važno, takođe i za ovaj sporazum koji će omogućiti ljudima koji su povezani sa Rusijom na ovakav način, jeste da je ekonomija Rusije danas jedna od najperspektivnijih, sa ogromnim mogućnostima za ekspanziju u mnogim oblastima. To su takođe uočile mnoge evropske i svetske kompanije.
Mali je broj zemalja gde se mogu postići takve stope rasta prodaje, ostvariti rezultati kakvi se ostvaruju u Ruskoj Federaciji. Sve veći broj kompanija se premešta iz Moskve u ruske regione u kojima su znatno povoljniji uslovi za otpočinjanje poslova, počev od ekonomskih, do administrativnih.
Za građane Srbije, koji misle da prevaziđu na bilo koji način efekte finansijske krize i da obezbede sebi egzistenciju, unaprede privredu države Srbije, vrlo je značajno da se na osnovu svega može zaključiti da danas Rusija predstavlja veoma pogodno tlo za poslovanje, zemlju u kojoj vlada visoki stepen konkurencije, bespoštedna konkurentska borba.
Ruska Federacija je najveća zemlja po površini u svetu, sa populacijom od 145 miliona stanovnika, visoko obrazovanom radnom snagom, obilnim prirodnim bogatstvom, ima ogroman ekonomski potencija.
Po raspadu SSSR-a 1991. godine Rusija je pokrenula reforme koje su imale za cilj transformisanje centralizovane ekonomije u sistem slobodnog tržišta. Promene su podrazumevale i sveobuhvatan proces privatizacije, tako da je sada više od 75% ruske ekonomije u privatnom vlasništvu.
U poslednjih osam godina zabeležen je konstantan rast bruto domaćeg proizvoda, koji je u proseku iznosio 6,7% godišnje. Zarade zaposlenih su rasle bržim tempom od inflacije, tako da je bio kontinuirani rast.
Kada je reč o trgovinskoj razmeni Rusije i Srbije, tu svedoči odlična bilateralna saradnja, koja se povremeno naruši određenim političkim odlukama. Samo u prošloj godini trgovinska saradnja iznosila je više od 2,4 milijarde dolara, što je povećanje u odnosu na 300 miliona dolara, koliko je ta saradnja iznosila 2000. godine.
Deficit Srbije u 2006. godini bio je 1,8 milijardi dinara, kao što je rečeno, upravo zbog uvoza energenata iz Rusije. Ono što je takođe za građane Srbije značajno, koji razmišljaju da otpočnu poslove na teritoriji Ruske Federacije, koristeći pogodnosti ovog sporazuma, za izvoz robe na rusko tržište neophodno je posedovanje sertifikata. Sertifikat je forma o poreklu robe.
Sertifikat se izdaje od strane Privredne komore Srbije ili ovlašćenih carinskih ispostava.
Da bi se iskoristile povlastice režima slobodne trgovine, neophodno je imati sertifikat forma roze boje, dok je za režim preferencija potreban sertifikat forma žute boje. Neophodni su svi standardni dokumenti, tovarni list i dugi, kao i ruski sertifikat kvaliteta, bez obzira da li kompanije već ima neke od ISO ili drugih standarda. Bilo koja roba da se isporučuje u Rusiju mora biti sertifikovana ovim standardom. Kompanije može da sertifikuje sam proizvoda, ali i kompletnu proizvodnju. Sertifikati se dobijaju od ruskih kuća, a dodatne informacije se dobijaju od Agencije za standardizaciju ili trgovinskog predstavništva ruske ambasade.
Kada je reč, a vrlo je značajno, opet u kontekstu sporazuma o kojem danas govorimo, o poslovnim običajima, govoreći o aktuelnoj problematici poslovanja u Rusiji, treba istaći da danas strani preduzetnici moraju da ulože puno novca i truda u osvajanju tržišta na kojem su se pozicionirale sve svetske multinacionalne kompanije.
Kao primer, treba istaći da jedan minut oglašavanja na nekoj moskovskih televizija iznosi oko 25.000 dolara. Stoga se savetuje preduzetnicima da svoje proizvode plasiraju u nekim od manjih gradova u unutrašnjosti Rusije, što će im biti lakše i jeftinije.
Preduzeća, takođe, moraju da vode računa da svojom proizvodnjom mogu da zadovolje potrebe tog velikog tržišta, na kojem sigurno ima mesta za kvalitetne srpske proizvode, poput proizvoda prehrambene industrije i nameštaja.
Dakle, ono što je, takođe, vrlo značajno da se kaže, da je politika poslovanja dosta stroga, da je strani investitor, praktično, u istoj poziciji kao i ruski proizvođač ili investitor. Međutim, Rusi svakog investitora ohrabruju na investiranje na drukčiji način, a to je zaštita domaćih proizvođača. Da biste uspešno radilo i učestvovalo u velikim programima države i njenih fondova, snabdevali ruske građane svojim proizvodima, praktično, morate biti domaći proizvođač.
Značajne promene poslednjih godina u Rusiji dovele su, takođe, do promena u poslovanju. U poslovanju ruskih partnera veoma je zastupljena tehnologija, podjednako se koristi Internet. Ukoliko bi neko želeo da ostvari bilo kakav konkretniji odnos na polju spoljnotrgovinskog poslovanja sa Ruskom Federacijom, ono što treba sasvim sigurno da zna da, pored ambasade Ruske Federacije, najvažnije ruske institucije u Srbiji su: Trgovinsko predstavništvo Ruske ambasade, trgovinsko-industrijska komora Ruske Federacije i Ruski dom.
Mi smo tokom rasprava na vrlo značajne predloge zakona koji bi trebalo da omoguće bolji ekonomski razvoj države Srbije, govorili i poredili koncept, odnosno dva potpuno različita koncepta, u smislu koncepta koji plasira EU na srpskom tržištu i koncepta koji plasira Ruska Federacija.
U kontekstu toga mi smo, zahvaljujući pisanju mog kolege mr Dejana Mirovića, koji konstantno istražuje ovu temu, zapravo, napravili paralelu na koji način srpske firme mogu da posluju sa velikim firmama koje dolaze sa teritorije EU, a sa druge strane kako naše firme i naša preduzeća prolaze u Ruskoj Federaciji.
S tim u vezi, ono što treba pomenuti jeste da je preduzeće "Ivan Milutinović – PIM" samo u julu 2008. godini potpisalo ugovor o izgradnji luke u mestu Primorsk na Azovskom moru u Rusiji, u vrednosti od 360 miliona evra. Beogradski "Napred" je u avgustu 2008. godini potpisao ugovor o gradnji trgovačkog centra u glavnom gradu Republike Komi, u vrednosti od 45 miliona dolara. Istovremeno, takođe gradi hotel u vrednosti od 70 miliona dolara u Jaroslavskoj oblasti.
To su, zapravo, ekonomski pokazatelji i ekonomske činjenice sa kojima se nije baš tako lako igrati. To, takođe, govori da tema odnosa i bilo kojih sporazuma nije i ne sme da bude tehničko pitanje, da bilo kakvo remećenje ovih odnosa direktno znači ugrožavanje ekonomske i socijalne stabilnosti građana koji tradicionalno rade i sarađuju sa Ruskom Federacijom.
Nažalost, o svemu ovome što bi građane Srbije izuzetno zanimalo, mi smo očekivali da ćemo čuti od predstavnika predlagača, koji se, nažalost, evo i u 15.10 časova još uvek nije pojavio. Hvala.
Gospođo Čomić, dame i gospodo, građani Srbije, zaista mi je drago da se slažemo sa kolegama iz vladajuće koalicije da je ovo pitanje par ekselans i da nikako ne može da se svodi samo na tehničko pitanje. Važno je napomenuti da je onda i od izuzetnog značaja što je rasprava u ovom toku na ovu temu i dozvoljena upravo kao razmena argumenata i koncepata.
U ovom poslednjem delu preostalom u vremenu predviđenom za poslaničku grupu SRS, a na prvom mestu zahvaljujući iscrpnom, neprekidnom i predanom radu mog kolege mr Mirovića, u situaciji smo da možemo da koristimo i upoređujemo određene konkretne ekonomske pokazatelje koji zapravo sami za sebe govore sve.
Ono što je od izuzetnog značaja, a opet u kontekstu i ekonomije i ekonomske moći, crpe se sve ostale moći. Vrlo je značajno da imamo sliku sa kojim zemljama to još Ruska Federacija ostvaruje značajnu saradnju i na koje zemlje Srbija, kao država, sa ogromnim problemima političke i ekonomske prirode, može da računa.
U tom kontekstu treba reći da Rusija ima dobre odnose sa Iranom, čiji udeo u svetskim zalihama dostiže 26, 74% ili oko 15 kubika, sa Katarom, čiji udeo u svetskim zalihama dostiže oko 26%, sa Saudijskom Arabijom, čiji udeo dostiže oko 7%, sa Alžirom čiji udeo u svetskim zalihama iznosi oko 5%, sa Venecuelom čiji udeo dostiže 5%, sa Turkmenistanom čiji udeo u svetskim zalihama dostiže 3%.
Ne bi bilo iznenađenje ukoliko bi se u narednom periodu obistine najave o stvaranju globalnog gasnog kartela. Ekonomski podaci, takođe, pokazuju da je u 2006. godini gotovo cela EU zavisila od snabdevanja ruskim gasom. U Bugarskoj, Finskoj, Grčkoj, Letoniji, Litvaniji, Slovačkoj zavisnost je iznosila 100%, u Turskoj 78%, u Austriji u januaru 2008. potpisan je sporazum o preuzimanju 50% skladišta gasa u Austriji od strane Gasproma.
To skladište je treće po veličini u Evropi i bilo je predviđeno kao važna tačka za gasovod: 78% u Mađarskoj, 76% u Češkoj, 75% u Poljskoj, 66% u Hrvatskoj, 65% u Rumuniji, 63% u Sloveniji, 51% u Nemačkoj, 40% u Italiji, 31% u Francuskoj.
Dakle, 32 zemlje sveta uvoze gas od Gasproma. Ruska firma poseduje 156.000 km gasovodne mreže, a 514.000 km distributivne mreže snabdevaju Rusi.
Takođe, sve one koji su zaista na strani potpuno okrenuti konceptu pridruživanja i isključivo saradnje sa zemljama EU, ono što smo očekivali da malo pokoleba i eventualno da malo proširi vidike jeste mišljenje brojnih eksperata.
Dakle, prema rečima, primera radi samo, Vojina Vuletića, generalnog sekretara Udruženja za gas Srbije, Rusija ima izvanredno dobro izgrađenu infrastrukturu od severozapadnog Sibira ka unutrašnjosti, koju čine više od 20 magistralnih gasovoda dužine oko 5.000 km. Razgranata i grandiozna infrastruktura daje veliku moć.
Gospodin Dragan Nedeljković, urednik sajta Energo portal ističe da je Rusija energetska sila, odakle ta sila crpi svoju političku poziciju i svoju političku moć. Ne samo po tome što ima velike rezerve energenata, već je specifična po tome što sve što iskoristi vrlo brzo nadoknadi pronalaženjem novih nalazišta.
Ono što je moglo da se pronađe, ukoliko posmatramo nama susedne zemlje, a opet je u kontekstu svega ovoga što jeste jednosmerno gledanje ka EU, recimo, direktor londonske firme „Oil lend gas konsalting“ izjavio je za hrvatski časopis „Nacional“, Rusija je pre desetak godina bila pred bankrotom, a danas je treća u svetu po deviznim rezervama i to zahvaljujući energentima.
Rusija pod kontrolom ima ogromne količine nafte i gasa i čitavu Evropu drži u šaci. Tek se očekuje da kompanije pod kontrolom ruske Vlade ozbiljnije krenu prema Evropi. Iz nama susedne zemlje, da ne budu samo srpski ili ruski izvori, hrvatski novinar i eksperti naglašavaju, srpska naftna industrija biće nakon srpsko-ruskog sporazuma u puno boljem položaju od hrvatske INA, jer će dobiti strateškog partnera i, toliko koliko je značajan sporazum koji je ratifikovan ovde, jednog od najjačih partnera u naftnom i gasnom biznisu.
U tom smislu, ne treba sumnjati da će politički uticaj Srbije u budućnosti biti znatno veći nego danas. INA za strateškog partnera ima mađarski „Mol“, koji se ne može meriti sa ruskim divom, a i sam već godinama zavisi od Lukoila, druge ruske naftne kompanije. Takođe, tu se zaključuje da je Srbija dobila snažnog partnera, kako u energetskom, tako i u političkom smislu. Ovo smo očekivali da čujemo od predstavnika predlagača. Šta je, tu je.
U ovom kontekstu, gospodin Aleksej Miler, predsednik Upravnog odbora Gasproma je izjavio – ovaj posao će Srbiji omogućiti da u potpunosti razreši sva svoja energetska pitanja. Srbija postaje veliki evropski centar za tranzit i skladištenje gasa, u isto vreme za sebe obezbeđuje sigurno snabdevanje prirodnim gasom, naftom i naftnim prerađevinama.
Takođe, samo da pridodamo nalazima eksperata, gospodin Dragomir Janković iz Evropskog instituta za ekonomiju smatra da je sporazum sa Rusijom dobar i da nije u suprotnosti sa politikom i dogmom koju je izabrala vladajuća većina. Kaže se, sama EU pravi dogovore sa Rusijom oko gasa, nema prepreka da Srbija potpiše taj sporazum sa Rusijom, jer ni Bugarska, koja je članica Unije, nije konsultovala Uniju kada je potpisivala sa Rusijom sporazum o Južnom toku.
Srbija će samo od tranzitnih taksi, prema procenama nadležnih ministarstava, zarađivati godišnje oko 200.000.000 evra. Sada, za tranzitne takse Mađarskoj godišnje plaća 100.000.000 evra. Andrej Mernije, generalni sekretar Energetske povelje EU, takođe je otvoreno izjavio da je konkurentski prozapadni projekat gasovoda Nabuko, usled nedostatka gasa, ipak mrtvorođenče.
Branko Terzić, Amerikanac srpskog porekla i energetski ekspert, u zborniku eseja uglednih svetskih političara i eksperata pod nazivom „Svetska kriza i kako dalje posle Iraka“ napisao je deo koji se bavi energetskom budućnošću planete, smatra konkretno za Srbiju: to je dobar sporazum, jer prirodni gas u Srbiji je trenutno skuplji nego u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji.
Tema konkretno nije gas, ali sporazum koji smo mi potpisali nama je dao jačinu na celokupnoj političkoj sceni, a opet je u kontekstu viznih olakšica za sve one koji sarađuju sa Ruskom Federacijom.
Pored naplate i tranzitnih taksi, i beneficirane cene gasa, ne ulazeći u cenu celog paketa, ugovor je Srbiji doneo zaista mnogostruke koristi. Kao što vidimo, svi iz okruženja sada Srbiju ipak gledaju drugim očima. Srbija je konačno dobila vrlo značajnog i jakog strateškog partnera.
Ono što je radosna vest, čini se da ćemo i oko ovog sporazuma imati jedinstven pristup bilateralnim odnosima sa Ruskom Federacijom, a što je, čini se, najznačajnija poruka sa ovog dela teritorije.
Ono što smo imali prilike da osetimo tokom celokupne kampanje potpisivanja ovog sporazuma jeste kampanja koja se vodila protiv ruskog partnera, čak i određene nelogičnosti koje su se desile tokom prelaska na srpsko tržište i shvatanja da veliki problem koji se pojavio je imovina koja je negde nedefinisana, završni račun koji je vrlo čudan.
To su sve činjenice o kojima treba porazmisliti ukoliko želimo da računamo na jaku polugu moći, kao što je osovina Rusija i Kina, i konačno istočno tržište. To i jesu konkretne poruke na koji način se ostvaruje posao u državi Srbiji i sa čim se zapravo oni koji zaista vide Srbiju kao ekonomski oporavljenu zemlju na teritoriji Srbije i susreću.
To naravno nije nelegitimno. U svakoj državi postoje lobi centri koji su dobro plaćeni za propagiranje određenih interesa, ali su to činjenice o kojima vredi javno govoriti i ne bi li se sa tim konačno negde i stalo. Dakle, kada se odbace sve ove propagandne fraze, koje zapravo dolaze sa teritorije Unije, koja je zaista po standardima toliko godina i decenija ispred srpske privrede i srpskih proizvoda, i ako se analiziraju konkretni ekonomski podaci, dolazi se do zaključaka da zapravo postoji alternativa upravo u ovom zapadnom konceptu, odnosno briselskom konceptu privrede, odnosno za nas, za SRS konkretno dogmi zvanoj EU.
Ono što mi smatramo i to je naše političko uverenje, tradicionalno, priznajemo, mi jesmo rusofili, jeste da je Rusija, na osnovu svega ovog o čemu je bilo reči do sada i o čemu sam govorila, pravi ekonomski izbor za Srbiju. Srbija je jedina zemlja zapadno od Karpata koja sa Rusijom ima jedinstveni ugovor o slobodnoj trgovini. To je takođe činjenica. Takav poklon bi poželela svaka privreda u Evropi.
Dakle, ono što je nažalost u nekom političkom momentu u državi Srbiji bila uzaludna činjenica jeste izjava bivšeg ruskog ambasadora gospodina Aleksejeva u julu 2007. godine, koji je govorio da je povećanje izvoza Srbije u Rusiju aktuelno pitanje. Takođe je govorio da treba aktivnije da koristimo sporazum o slobodnoj trgovini, koji je unikatan, jer ne postoji između Rusije i zemalja van Zajednice nezavisnih država.
Takođe, nažalost, tada su u vetar otišle reči gospodina Andreja Hripunova, trgovinskog predstavnika ruske ambasade u Beogradu, koji je tvrdio da svi srpski proizvodi mogu biti prodati na ruskom tržištu. Bilo koju konkurentnu robu koju Srbija ima može da ponudi ruskom tržištu. Najbolji primer je "Metalac" u Gornjem Milanovcu, više od trećine proizvodnje ide u Rusiju. Roba je konkurentna i nema nikakvih problema da se dobro prodaje u Rusiji.
Ono što je takođe naše političko uverenje, zasnovano na ovim konkretnim podacima, da su svi ti potezi bili negde uzaludni zbog samoubilačke ekonomske politike, dogmatski okrenute samo i isključivo ka EU, došlo je do zaista tragične situacije, od ukupno 212 robnih grupa u izvozu sa Rusijom, u 72 nema nikakvih pokazatelja, samo oko 5% srpskog izvoza otpada na Rusiju.
Umesto da srpska preduzeća izvoze na rusko tržište, gde imaju povlašćeni tretman i tako smanjuju ogroman spoljnotrgovinski deficit, najveći u istoriji srpske privrede, koji je direktna posledica besmislene ideje da se srbijanska preduzeća mogu takmičiti, recimo, sa francuskim i nemačkim monopolistima na tržištu EU, došlo je do novog izrabljivanja srpske privrede od strane zapada, upravo preko korišćenja pogodnosti iz ugovora sa Ruskom Federacijom.
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, vreme na raspolaganju koje imate kao ovlašćena predstavnica je iskorišćeno. Molim vas da privedete kraju.)
Dakle, konačno, na osnovu ovih iznetih činjenica, a ima tog još dosta, nažalost ograničeni smo vremenom, SRS će glasati za ovaj sporazum.
Izvinjavam se, očigledno malopre nisam bila dovoljno brza da me spazite, ali svakako ne mogu da pričam o konkretnim amandmanima.
Želim dobrodošlicu dr Dragutinović. Nadam se da će ova rasprava biti plodonosna za građane Srbije, među kojima, sva su istraživanja na tu stranu, nažalost, sve više raste strah od gubitka posla i ekonomske i socijalne nesigurnosti, nego što je doskora bio strah od samog gubitka života. To je naprosto okruženje u okviru koga pričamo o rebalansu budžeta.
Opet smo se sreli posle tri meseca. Govorimo o svemu onome što je preko potrebno da svi shvatimo kako ćemo funkcionisati u svetu finansijske krize. Moram da izrazim radost što su amandmani nekih mojih kolega prihvaćeni.
To zaista govori o našoj dobroj nameri da učestvujemo u rebalansu budžeta i da ga učinimo boljim za građane države Srbije, a i takođe o nameri predlagača da u ovako teškoj i opterećenoj situaciji pokuša da nađe najbolji mogući izlaz.
Nadamo se da do novog rebalansa budžeta neće doći. Takođe se nadamo da će efekti finansijske krize biti prevaziđeni.
Dozvolićete mi, istupamo sa pozicije potpuno drukčijeg političkog i ekonomskog uverenja i s tim u vezi, ono što mislimo da je bilo nedopustivo, opet je nasleđeno stanje konkretno, a jeste upravo to lutanje u konceptima oporavka i osnaženja srpske privrede, pa samim tim, potpuno se slažem s vama, da sa pozicije profesionalca nova vlada-novi prioriteti, nema lošeg predloga zakona o budžetu i to je potpuno legitimno.
Međutim, nažalost, građanima Srbije to ne znači puno, ono što mogu da kažem, skoro da ne znači ništa, jer se suočavaju sa svakodnevnim problemima iz kojih ne mogu da izađu.
Nekoliko primera koji sami po sebi dovoljno govore i na kojima mi mislimo da je izvršna vlast u Srbiji pala, jeste nemogućnost da građani naplate dugovanja od strane poslodavaca. Videli smo brutalan primer u Novom Pazaru. Prošle nedelje negde oko 50 radnika jedne privatizovane firme u Kragujevcu popelo se na vrh zgrade i pokušalo da izvrši kolektivno samoubistvo.
Takođe, nekoliko nedelja pre toga isto jedan užasan primer, u potpunosti sam sigurana da ćete se vi, kao profesor fakulteta, složiti s tim. Imali smo prilike da gledamo svršenog studenta medicine, sa prosekom iznad devet, koji u državi Srbiji 2009. godine završava srednju medicinsko-tehničku školu, zato što ne može da nađe posao koji bi zadovoljio njegove potrebe, a jesu egzistencijalne u državi Srbiji, nego sa tom srednjom medicinsko-tehničkom školom odlazi, napušta Srbiju, u zemlje EU, gde se nada da će pronaći i zadovoljiti svoje potrebe.
To su konkretni pokazatelji onoga o čemu pričamo danas i ovde, i oči građana i pažnja građana su u potpunosti usmerene na ovu raspravu o rebalansu budžeta.
Ono što građane, van svih tih stručnih, ekonomskih, i matematičkih i logičkih termina, vezano za rebalans budžeta, interesuje, jeste - hoće li uspeti da prežive od prvog do prvog, i to je jedina činjenica na koju možemo da pružimo odgovor.
Mi iz SRS smatramo da je vlast odabrala pogrešan put, da je suviše lutala posle 2000. godine, da reformski kurs nije bio ni pokrenut, a ne završen, da upravo ta ogromna državna administracija, koja je narastala političkom voljom tokom svih ovih godina, sada jeste i politički, i ekonomski i socijalni problem, šta sada sa svim tim ljudima koji će morati da dobiju otkaze.
Ljudski mislim da vam nije bilo lako da uđete u ovaj rebalans budžeta, a opet politički mislim da niste vi osoba koja bi trebalo da odgovara na mnogobrojna pitanja koja ovde treba da se postave.
Na prvom mestu, naše je političko uverenje, tu bi trebalo da sedi premijer u senci gospodin Boris Tadić, koji bi trebalo da odgovori – šta je to što će čekati građane Srbije u periodu između maja i oktobra ove godine, a onda i svi ostali resorni ministri, koji bi trebalo da odgovore kako će da uspeju da obuzdaju cene koje rastu, na koji će način građani, kojima je i nominalna vrednost zarada pala pre zamrzavanja u odnosu na porast cena, moći da prežive jedan mesec. Na koji način će očuvati radna mesta u državi Srbiji, s obzirom na sve veći porast nelikvidnih preduzeća?
Tu bih na momenat samo stala i želela da podsetim na jednu činjenicu koja je vrlo značajna, a ono što bismo hteli da pokrenemo jeste – gde su otišla sredstva iz privatizacionih fondova i kako je moguće da se nije reagovalo pravovremeno, pretpostavljajući da ovakva situacija može da se desi.
S obzirom da najverovatnije, pošto mi nismo slepi, nemamo završni račun, nemamo revizije završnih računa, zašto su sredstva iz privatizacionih fondova otišla u potrošnju i kupovinu političkog i socijalnog mira.
Da vidimo šta je sa investicijama i u kakvoj atmosferi govorimo o svakodnevnom životu prosečnog građanina Srbije, koja organizacija je ta koja će stati u odbranu njegovih prava kao radnika. Ovde u državi Srbiji čak nemamo ni dovoljno jako sindikalnu organizaciju, koja će da se uspostavi kao jaka sila između države, poslodavaca i radnika. Mi smo na vrlo staklenim nogama i nejasno je, na stranu matematički i logički gledano rebalans budžeta – na koji način će, po pozicijama budžeta, građani moći da prežive jedan jedini mesec.
Samo da vas podsetim, znam da vi to jako dobro znate, ali znam i da ovo zasedanje prate svi oni koji su vlasni da odgovore na ovo pitanje, a ostavili su vas samu tu, a vi niste nadležni da s nama raspravljate baš na ovu temu, ali se nadamo da će tokom rasprave bar neko od njih da se pojavi, ono što jeste činjenica jeste da država duguje čak 68 milijardi dinara ili 719 miliona evra privredi, zbog čega mnoga preduzeća u Srbiji ne mogu da posluju.
Od te cifre, 43 milijarde dinara država duguje preko javnih preduzeća, više od 10 milijardi preduzećima koja su obavljala poslove iz NIP, a ostatak onim firmama koje su poslovale sa policijom, vojskom, prosvetom, zdravstvom i državnom upravom.
Ono što je gospodin Dragoljub Rajić, inače portparol Unije poslodavaca Srbije, svojevremeno govorio za medije, mi se, nažalost, uglavnom iz medija informišemo o ovakvoj situaciji, jeste da država najviše duguje građevinskim kompanijama.
Preko javnih preduzeća, kako gospodin Rajić ističe, država je ostala dužna privredi 43 milijardi dinara. Posebno su oštećene kompanije putne privrede, putari, kojima se najviše duguje.
Samo JP Putevi Srbije im duguje 35 milijardi dinara. Preostalih osam milijardi dinara su dugovanja EPS, Rudnika uglja "Resavica", "Kolubara", kao i "Srbijagasa" i "Telekoma".
Rokovi plaćanja u privredi su produženi na 150 dana, zbog čega je svako četvrto preduzeće u Srbiji nelikvidno. Takođe, ono što su bila upozoravanja, jeste da je ovo produženje rokova naplate u velikoj meri potpisala država kao odgovorni krivac, koja preduzimačima preko 9 meseci duguje više od 10 milijardi dinara za obavljanje poslova iz NIP.
Takođe, da je stvar vrlo ozbiljna svedoči podatak da više od 58.000 preduzeća u Srbiji ima blokirane račune i da te firme ne mogu u velikom broju da izmiruju svoje obaveze, jer im država preko javnih preduzeća i drugih ustanova takođe duguje novac, a sve su to činjenice uoči rasprave o rebalansu budžeta u pojedinostima.
S jedne strane, imate državu koja duguje firmama, ne izmiruje obaveze. S druge strane, imate firme koje tačno na vreme moraju da izmiruju svoje obaveze prema državi u vidu PDV, carina, poreza i doprinosa. Ko su najveći dužnici?
To su Putevi Srbije, EPS, rudnici uglja "Resavica", "Kolubara", "Srbijagas", "Telekom", a firme kojima država najviše duguje su "Planum", "Intermost", "Energoprojekt", "Minel hidrogradnja", "FAP Kamioni", "Interstil", "Energo oil".
Međutim, da to nije jednostavna situacija govori i sledeće. Ovo je situacija začaranih olimpijskih krugova. U ovom odnosu svako duguje svakom, a da niko ne plaća.
Ono što je takođe činjenica, jeste da postoji neefikasnost postojećih instrumenata naplate potraživanja, tj. takođe ne postoji nijedan instrument kojim se to reguliše.
Prema podacima Svetske banke, da bi se u Srbiji naplatila sporna potraživanja po osnovu komercijalnih ugovora, potrebno je 635 dana, da prođete 36 procedura, na koje se potroši 28,4% vrednosti duga.
S druge strane, klijenti postoje koje ne možete da tužite, a to ide po principu – od koga zavisite, ne možete mu se zameriti.
Čuli smo najave da postoje nekoliko scenarija za rešavanje ovih problema, ali priznaćete, kad imate činjenicu, da država duguje privredi 68 milijardi dinara i da je faktički svojom odlukom gurnula preduzeća koja prehranjuju toliki broj ljudi u nelikvidnost, onda je to i činjenica u okviru koje ovaj rebalans budžeta dobija novu težinu.
Ukoliko vi nas, tokom rasprave, ubedite, a opet niste vlasni da odgovorite na sva ta pitanja i zato je trebalo cela Vlada da bude tu prisutna, pa bi ova rasprava bila na korist građanima, ali da će ovaj rebalans budžeta za posledicu imati uklanjanje i prevazilaženje paralelno, kao paralelni proces, svih ovih problema koji jesu dramatični za srpsku privredu, tako i za sve nas, onda mi možda i poverujemo da će efekti finansijske krize ipak biti merama Vlade ublaženi u periodu kada se očekuje najjači udar. Hvala.
Gospodine Novakoviću, dame i gospodo, verovatno ćete se začuditi gospođo ministar, inače imam veliku kolekciju izjava predstavnika srpske vlasti i nekako pokušavam to da pratim kada su ovakvi predloži zakona na dnevnom redu.
Ono što mi je privuklo pažnju i nije me iznenadilo, jer nekako moj utisak kada je reč o vama je otprilike takav, ali ono što je ovde još važnije jeste da je dao odgovor da na neki način ili sam to tako razumela da ovaj rebalans budžeta ipak reflektuje političku volju, a ne reč struke ili reč ljudi od profesionalne reputacije, a i takođe je rezultat vrlo rigoroznih zahteva MMF.
Dakle, 12. aprila 2009. godine vi ste za list "Novac" izjavili: Da sam sama i nezavisna u vođenju fiskalne politike, nivo i struktura javnih rashoda bili bi drugačiji, mali broj prioriteta, npr. Koridor 10, (ovaj poseban deo je meni značajan), zaštita siromašnih, bez obzira da li su penzioneri, zaposleni, nezaposleni ili deca i racionalizacija države na svim nivoima.
To je upravo taj okvir koji ima i SRS. Iskreno, okvir koji na kraju i nas i mene interesuje, kako će proći građani Srbije s obzirom na mere koje Vlada preduzima u smislu zapravo poštovanja rigoroznih standarda MMF i prevazilaženju efekata svetske finansijske krize na tlu Srbije.
Ono što meni nije jasno, možda sam pogrešno razumela taj podatak, čini mi se da MMF od nas zahteva da naš budžetski deficit bude sveden ispod 3% bruto domaćeg proizvoda, ispravićete me ukoliko grešim, i to u nekom kratkom roku, za razliku od ostalih ekonomija u Evropi i svetu koje imaju daleko veći budžetski deficit u odnosu na bruto domaći proizvod, u procentima, a to ide do 16 – 17%.
Nije jasno zašto su od nas, tako ranjivih, tražili ispunjenje tako rigoroznih zahteva, što je značilo ove rezove u okviru pozicije budžeta opet tri meseca nakon usvajanja budžeta i što je definitivno značilo neophodnost smanjenja državne administracije, odnosno potrošnje.
To dalje znači da mi imamo užasno veliki problem sa svim tim ljudima koji će ostati bez posla, kako njima obezbediti, a nisu ni krivi ni dužni što su se zaposlili u državnim i paradržavnim organima, jer nažalost zbog pogrešno vođenja ekonomske politike, to je bio jedini unosan posao i redovan prihod u državi Srbiji posle 2000. godine.
Kada smo već u okviru člana 1. na strani 4. Predloga zakona o rebalansu budžeta, dobijamo informaciju koja stvara logičke nedoumice zašto se povećala stavka otplate glavnice duga za 105 milijardi dinara. Ako poredimo podatke iz ove tabele otplate duga i nabavka finansijske imovine Republike Srbije sa podacima Zakona o budžetu za 2009. godinu, konstatuje se da se otplata duga domaćim kreditorima povećala za 102,6 milijardi dinara, otplata duga stranim kreditorima za dve milijarde dinara, pretpostavljamo da je to zbog kursne razlike, i otplata duga po osnovu aktiviranih garancija za 0,5 milijardi dinara.
Ovde uočavamo da se otplata duga povećala za tri meseca za 105 milijardi i prvenstveno zbog povećanja otplate duga domaćim kreditorima za 102,6 milijardi dinara. To nije mali iznos. Skoro da je potpuno nejasno zašto taj iznos na otprilike samo tri meseca, i to je ono o čemu smo pričali u objedinjenoj raspravi, vi dali ste delimično odgovor u smislu kratkoročnog zaduživanja države za iznos preko jedne milijarde evra. Nije jasno zašto se to radi.
Ono što možemo da razumemo jeste da vi sami ne verujete u efekte predloženih ekonomskih mera na ekonomsku aktivnost privrede Srbije. Zato država projektuje da se zaduži zapravo u iznosu preko jedne milijarde evra. Ono što smatramo, a konsultovali smo određene nezavisne ekonomske stručnjake, mislim da bi logično bilo da se zaduži dodatnih 25 milijardi dinara shodno povećanju deficita budžeta od 20 milijardi dinara i otplate duga stranim kreditorima za oko dve milijarde dinara.
Nadamo se da ćemo čuti odgovor na našu dilemu, jer faktički odgovor će dati i odgovor na pitanje da li država zaista veruje da će ove predložene mere dati određene efekte na ekonomsku aktivnost privrede Srbije. Hvala.
S obzirom da sam malopre malo duže pričala, sada ću u vremenu predviđenom za obrazloženje ovog amandmana.
Raduje me činjenica što ste amandmane mojih kolega prihvatili, ali naravno nisam radosna što ovaj moj amandman niste prihvatili. Mislila sam da je bilo opravdano, a reći ću zbog građana Srbije da se ova cifra o predloženim transferima, zapravo iznos, da me profesor Šami ne ispravlja sada, predviđena transferima organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja, EK 464, ipak uveća, zato što je reč o konkretnoj vrlo teškoj ekonomskoj situaciji.
Pretpostavljam da ćete mi reći da imate druge prioritete. Smatramo da u uslovima krize o kojoj, ne bih da se ponavljam, pričamo već danima, otežanih uslova privređivanja, opšte nelikvidnosti i pada prometa i tražnje, smanjenja broja zaposlenih, da je neophodno povećati socijalna i druga davanja, upravo zbog toga što nas na prvom mestu, a vidim i vas, interesuje socijalna i ekonomska sigurnost građana Srbije.
Mislili smo da se iznos koji ste vi predložili uveća na iznos koji smo mi dali amandmanom. Nažalost, ovaj amandman nije prihvaćen, ali se ipak nadamo se da će biti obezbeđena ekonomska i socijalna sigurnost građana Srbije. Hvala.
Naravno, koristim vreme predviđeno za poslaničku grupu SRS.
Zaista o ovoj temi je bilo puno reči proteklih dana i bilo smo svedoci toga da su se predsednici opština i gradova zbog ove odluke pobunili, ne razumevajući na koji način će moći da predviđeno ostvare, a tiče se direktno stanovništva koji živi u gradovima i opštinama Srbije.
Međutim, ono što je nas takođe zateklo, premda nas opet nije iznenadilo, postalo je manir vlasti u Srbiji, jeste izjava gospodina Stojana Stamenkovića. On je član ekonomskog saveta premijera Srbije, gospodina Cvetkovića.
On između ostalog kaže da se savet sastao samo dva puta. Jedanput, i to poslednji put, kada je premijer gospodin Cvetković saopštio nove mere Vlade.
Takođe, gospodin Stamenković kaže da nisu imali zvaničnu sednicu gde bi, recimo, pre pregovora sa MMF Vlada pitala članove saveta šta misle o rešenjima.
Ono što takođe kaže gospodin Stamenković, a opet jeste atmosfera u okviru koje mi raspravljamo o rebalansu budžeta, jeste da je Vlada bila zatečena sa 100 milijardi dinara manjka, koje je sračunao MMF, pa su morali na brzinu da računaju, a kada se narod pobunio zbog poreza na plate morali su da uključe druge mere. Ova bruka mogla je da se izbegne da su bili spremni.
Takođe, pred dolazak Fonda pričalo se da ćemo tražiti dve milijarde dolara, a onda je MMF rekao da nam trebaju tri milijarde evra.
To je izjavio u svom intervjuu gospodin Stojan Stamenković, član ekonomskog saveta premijera Srbije, 18. aprila 2009. godine.
Kada je već reč o teškoj situaciji za lokalne samouprave, tiče se smanjenja transfera lokalnoj samoupravi, dr Dragutinović je takođe u jednoj izjavi 12. aprila za reviju "Novac" rekla da je u Republici planiran rast zarada od 8%, a u opštinama 20%.
Stoga, znači od 40 milijardi dinara usmerenih ka lokalnoj samoupravi, ovo nije deo citata, naravno, treba oduzeti 15 milijardi, a član 24, samo da vas podsetim, Zakona o budžetu, 1. stav konstatuje da jedinice lokalne samouprave masu sredstava za plate isplaćene u 2008. godini mogu da uvećaju najviše do 7,8%.
U istom članu konstatuje se da ukoliko se ne poštuje odluka iz stava 1. ovog člana, tada ministar može obustaviti prenos transfernih sredstava, dok se visina sredstava za plate ne uskladi sa obavezama iz stava 1.
Dakle, 40 milijardi dinara u budžetu za 2009. godinu projektovano je upravo u skladu sa ovim članom i sa članom 37. Zakona o finansiranju lokalne samouprave, odnosno u visini od 1,7% ostvarenog bruto domaćeg proizvoda za 2007. godinu, a ne sa projekcijama lokalne samouprave.
Šta je ovde značajno? Ova obrazloženja, koja daju za nas matematički pristup rešavanju problema u budžetu, znače da bi ovom merom morao da se promeni Zakon o finansiranju lokalne samouprave, ili mi grešimo. To je takođe još jedan podatak o kojem bi zaista trebalo da se razmišlja.
Znači, da li mi ovim rešenjima, a jesu zahtevi MMF, uskačemo u novi talas drugih problema koji su zakonske prirode pored, naravno, onih konkretnih, a jesu ekonomska i socijalna stabilnost građana koji žive u opštinama i gradovima države Srbije. Hvala.
Takođe samo kao podrška u pokušaju rešenja ogromnog problema koji se nalazi pred svima nama, a tiče se transfera lokalnim samoupravama. Bez obzira koliko mi bili kao stranka za smanjenje potrošnje, ne možemo da budemo za smanjenje transfera lokalnoj samoupravi, a takođe i zamrzavanje plata u kontekstu porasta cena i nekontrolisanog rasta cena ipak, pa se onda dovodi u pitanje ekonomska i socijalna sigurnost svih građana.
Dakle, ono što jeste situacija, ne bih da se ponavljam, kolege su to rekle već, da su mnogi projekti, vrlo značajni za lokalne samouprave, pokrenuti, dakle, na lokalnom nivou, gde se država neretko pojavljuje kao dužnik, iznela sam već neke podatke, a još češće kasni sa plaćanjem.
Smanjenje transfera može kreirati još veći problem sa nelikvidnošću realnog sektora, tj. preduzeća s jedne strane, a sa druge strane opet se postavlja pitanje ko će normalan od preduzetnika sutra ući u neki novi projekat sa državom, recimo infrastrukturni, ako mu država duguje već za prethodni.
Koji god problem da dotaknemo mi više problema moramo da obuhvatimo. To je jedna situacija koja rađa kišobran problema, koji opet zadiru u ekonomsku i socijalnu sigurnost građana i zato je bilo neophodno da tokom rasprave o ovako važnom Predlogu zakona za rebalans budžeta, od kojeg zavisi da li će dalje te mere Vlade uticati na ekonomsku aktivnost države Srbije, pa ćemo moći da prebrodimo krizu, zaista prisustvuje celokupna Vlada.
Vlada je dala svoj odgovor, samo je gospođa Dragutinović tu. Vrlo sam svesna da niste nadležni da dajete odgovor na sva pitanja koja mi postavljamo. Recimo, iskreno da vam kažem, meni nije jasno kako je za tri meseca napunjen budžet koji bi trebalo da obezbedi zdravstveno osiguranje onolikih osiguranika, a pričali smo o smanjenju te pozicije za lica koja ne mogu da ostvaruju sopstvene prihode. Gospodin ministar nije tu, pa ne mogu to da pitam vas, pa verovatno ću u nekoj narednoj prilici da pitam njega.
Dakle, to su sve uzročno-posledične veze koje bi trebalo da daju odgovore kako će svima nama da izgleda taj jednomesečni život u periodu prelivanja efekata finansijske krize na naše živote u državi Srbiji. Hvala.
Dame i gospodo, dakle, reč  je o tehničkoj ispravci teksta u članu 2. Predloga zakona. Predlagač je mislio da to, pretpostavljam, nije jasno, pa amandman nije usvojio. Nama je bilo sasvim dovoljno da posle određenog iznosa ostali stavovi, odnosno stav 1. Predloga zakona i ostali stavovi se brišu.
Međutim, s obzirom da je reč o samo tehničkoj izmeni, koristim ovu priliku, u produžetku ću verovatno koristiti i vreme predviđeno za poslaničku grupu. Ono što je značajno, a jeste kontekst svih ovih amandmana, rebalansa budžeta i uopšte rasprave na temu budžeta, za nas je potpuno neprihvatljivo da mi raspravljamo o rebalansu budžeta, a da nemamo završni račun prethodnog, da ne znamo po širini pozicije na koji način i gde sredstva odlaze, nemamo ni reviziju završnih računa. Mislim da sva priča počinje i završava se baš tu.
Mislim da je jedno od osnovnih prava svih onih koji izdvajaju po administrativnoj odluci države, sada već solidna sredstva u odnosu na primanja, da znaju gde idu njihovi novci.
Zašto stalno govorimo o tome predstavljajući različite primere? Zato što smo konačno i ovde tokom redovnog zasedanja, u pauzi zbog Predloga zakona o rebalansu budžeta, čuli gospodina Dulića da su određene lokalne samouprave nenamenski trošila sredstva predviđena za zaštitu životne sredine i da je to bio osnovni razlog centralizovanja svih sredstava koja bi trebalo da se koriste u ovoj oblasti.
Nedopustivo je da čujemo da je neko nenamenski, nezakonito trošio sredstva, a da za to nije odgovarao. To je situacija koja je vrlo specifična za ovu državu, koja je sistemski napravila takvu situaciju da direktori javnih preduzeća u periodu finansijske krize imaju plate koje iznose preko tri ili pet hiljada evra, a da ne govorimo o kršenju zakona, a da govorimo o sredstvima koja su neverovatna i pri tom izlaze iz budžeta.
Ono što želimo da kažemo jeste da smo svi zaglavljeni u situaciji užasnog požara zbog loše vođene ekonomske politike i sistemskih rešenja.
S druge strane, naš antikorupcijski savet, gospodin Ivan Ninić, napravio je zaista mnoge analize i mi ćemo primer po primer da iznosimo srpskoj javnosti, jer kad god gostujemo u raznim televizijskim i radijskim emisijama, najčešća pitanja su završni računi, kako se troše sredstva. Treba povlačiti ta pitanja i mi to radimo upravo sad.
S moje desne strane se nalaze nekih pola kilograma materijala, reč je o izveštaju i izvršenoj kontroli trošenja, interne grupe Ministarstva pravde, grupa za nadzor i internu kontrolu trošenja sredstava.
Svako ko želi da ima uvid može da kontaktira SRS i poslanički klub, daćemo ova dokumenta na uvid, a ono o čemu je tu zapravo reč i mislim da treba da se zna, a posebno da se o tome vodi računa, da bi li se našlo konkretno rešenje.
Dakle, tražimo završne račune i odgovornost za svako nenamensko i nezakonito raspolaganje budžetom.
Recimo, u pravosuđu u Srbiji se o ovome nikada nije pričalo javno, dale, funkcioniše grupa za nadzor i internu kontrolu, pa tako i opis poslova i zadataka ovog odeljenja jeste kontrola svih indirektnih korisnika budžetskih sredstava kojima Ministarstvo pravde dotira novac iz budžeta Republike.
Na taj način interni kontrolori Ministarstva pravde vrše dve vrste kontrole. Grupa za nadzor i internu kontrolu Ministarstva pravde tokom 2007. godine izvršila je 14 naknadnih kontrola pravosudnih organa širom Srbije i u svim kontrolama je utvrđeno mešetarenje, kršenje propisa i slobodno možemo da kažemo – pljačka budžeta Republike Srbije.
Pored zakonske obaveze, prijavljivanja odgovornih lica koja su mešetarila, Ministarstvo pravde sa tadašnjim ministrom, gospodinom Dušanom Petrovićem, ni jednu jedinu prijavu nije podnelo, niti je bilo ko snosio odgovornost, već su budžetske malverzacije ostale zataškane.
Evo o čemu se radi. Zakon je jasan. On nalaže internom kontroloru da prijavi odgovorno lice koje je nenamenski trošilo budžetska sredstva i kršilo propise tako što će protiv tog lica nadležnim organima biti podneta prekršajna ili krivična prijava.
Ova obaveza proizilazi iz člana 75. Zakona o budžetskom sistemu Republike Srbije, u kome se propisuje: "Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka iz člana 74. ovog zakona podnose interni kontrolori, budžetska inspekcija i revizija, lokalna služba za inspekciju i reviziju i druga lica ovlašćena za vršenje nadzora nad izvršenjem ovog zakona.'' Takođe, ova obaveza je precizirana članom 176. Zakona o prekršajima. Stoji da zahtev za pokretanje prekršajnog postupka podnosi ovlašćeni ili oštećeni.
Stavom 2. ovog člana je precizirano da ovlašćeni organi zapravo jesu organi uprave, inspektori, javni tužilac i drugi organi i organizacije koje vrše javna ovlašćenja, u čiju nadležnost spada neposredno izvršenje ili nadzor nad izvršenjem propisa u kojima su predviđeni prekršaji.
Antikorupcijski tim SRS je pitao – da li je grupa za nadzor i internu kontrolu Ministarstva pravde, nakon izvršenih kontrola u pravosudnim organima tokom 2007. godine, podnosila prekršajne ili krivične prijave protiv odgovornih lica u 14 kontrolisanih pravosudnih organa; ako jeste, koliko je prijava podneto; ako nije, zbog čega prijave nisu podnete.
Ono što smo tada dobili kao odgovor iz Ministarstva pravde, da prijave nisu podnošene i da se u toku provođenja kontrole nije moglo utvrditi povreda finansijske discipline, pa nije bilo mesta vođenju prekršajnih, a ni krivičnih postupaka. To je u potpunoj suprotnosti sa istinom.
Ono što jesu činjenice, a na osnovu ovih 14 izveštaja, malopre sam pokazala, to je zvanični državni, službeni dokument, izvršenim kontrolama pravosudnih organa u Srbiji precizno je utvrđeno kršenje zakona, nenamensko i nezakonito raspolaganje pravosudnim budžetom i to ću upravo sada na određenim primerima da pokažem.
Zato je neophodno da mi, pre svake rasprave o predlogu zakona o budžetu ili rebalansa budžeta imamo precizan završni račun i reviziju završnih računa. Zašto? Zato što smo govorili u petak o Ministarstvu ekonomije i šta smo tada našli. Sada govorimo o Ministarstvu pravde, a imamo još primera.
Na primer, u Trgovinskom sudu u Somboru, interna kontrola je otkrila da je budžet Republike u 2006. oštećen za 800.000 dinara, jer sud ova sredstva koja su ostvarena po osnovu naplate sudskih taksi nije uplatio u budžet Republike, shodno odredbama Zakona o uređenju sudova.
Takođe, kontrola je pokazala da je Trgovinski sud u Somboru na ime troškova registracije, odnosno oglašavanja u službenom listu, mimo stvarnih troškova, strankama naplaćivao paušal od 3.000 dinara bez zakonskog osnova, pa su tako građani dodatno opljačkani za 128.000 dinara.
Pored ovoga, sud je takođe naplaćivao paušal od tri do pet hiljada dinara na ime troškova izlaska sudskih izvršitelja na teren, što nije bilo u skladu sa važećim pravilnikom, pa su građani, po ovom osnovu, opljačkani za 242.000 dinara.
Kontrolom je ustanovljeno i to da sud određena budžetska sredstva, preneta od strane Ministarstva pravde, nije trošio namenski, čime je kršen Zakon o budžetskom sistemu Srbije, a plate sudskog osoblja su uvećavane tako što je uvećavan osnovni koeficijent za obračun zarada i do 20%, a da za to nije postojao zakonski osnov.
Sledeći primer, Trgovinski sud u Nišu; interni kontrolori su u martu 2007. godine izvršili kontrolu poslovanja za 2006. godinu i tom prilikom je utvrđeno da je vršen prenos sredstava u iznosu od 761.000 dinara sa sudskog računa depozita, na račun redovnog poslovanja, i da su zatim ova sredstva trošena nenamenski za sudske dnevnice, umesto da budu uplaćena u budžet Republike Srbije, u skladu sa odredbama Zakona o uređenju sudova.
Isto tako, kontrolori su otkrili da su budžetska sredstva koja su u 2006. godini za tačno određene namene preneta od strane Ministarstva pravde trošena nenamenski, odnosno nezakonito, uz najgrublje moguće kršenje Zakona o budžetskom sistemu.
Tako je, samo primera radi, za nabavku materijala na pozicije 426 bilo planirano 444.000 dinara iz budžeta Republike, dok je za tu namenu utrošeno skoro milion i po dinara. Usluge po ugovoru na poziciji 423 su bile planirane u visini 644.000 dinara, a utrošeno je 1.160.000 dinara.
U Okružnom sudu u Novom Sadu interni kontrolori Ministarstva pravde su u 2007. godini izvršili finansijsku kontrolu i tom prilikom je utvrđeno nenamensko trošenje budžetskih sredstava. Tako je, na primer, za rashode stalnih troškova na poziciji 421 planski bio predviđen rashod u visini 30,4 miliona dinara, dok se sud za ove namene preko zahteva za transfer od Ministarstva pravde tražio iznos od 60.000.000 iz budžeta Republike.
Ministarstvo pravde je za ovu poziciju transferisalo sredstva u visini od 36.000.000, dakle 5,3 miliona dinara više od finansijskog plana, a pri tom su stvarni rashodi u 2006. godini iznosili 25.000.000 dinara.
Drugi primer nenamenskog trošenja budžetskog sredstava u Okružnom sudu u Novom Sadu takođe su čuvene usluge po ugovoru na poziciji 423, za šta je planski bilo utvrđeno i odobreno 15,4 miliona dinara. Sud je od Ministarstva pravde zahtevao transfer od 213 miliona, nakon čega je dobio 65 miliona, a pri tom je stvarni rashod stvoren u visini od 73,1 milion dinara.
Pored ovih nezakonitih troškova, sud je nenamenski trošio sredstva i sa drugih pozicija, odnosno ekonomskih klasifikacija. Antikorupcijski tim SRS, takođe, sličnu situaciju je otkrio i u Opštinskom sudu u Vršcu. Od strane interne kontrole u decembru 2007. godine u smislu finansijskog poslovanja utvrđeno je da budžetska sredstva koja su transferisana od strane Ministarstva pravde nisu bila namenski trošena.
U tom pogledu otkriveno je da postoje znatne oscilacije između budžeta koji je planiran i odobren, kao i u prethodnim situacijama, sredstava koja su transferisana i sredstava koja su utrošena, što se tretira kao najgrublje moguće kršenje odredbi Zakona o budžetskom sistemu.
Primera radi, opet pozicija – usluge po ugovoru, planski su bila utvrđena sredstva u visini od dva miliona, iz budžeta je prenet iznos od tri i po miliona dinara, dok je od toga utrošeno 2,3 miliona dinara. Za stalne troškove rada suda sa pozicije 421 odobrena su sredstva od tri miliona, iz budžeta je preneto 3,2 miliona, dok je za istu namenu utrošeno 2,3 miliona dinara.
Dakle, ovo su samo neki od primera. Tu je pronađeno da su trošena sredstva na ime nabavki lekova iz apoteke po receptu lekara, pa sredstva koja su trošena a nije ni postojala pozicija, nije postojalo zakonsko utemeljenje. Recimo, kontrola je pokazala da je Opštinski sud u Vršcu na teret budžeta kupovao pivo, vino, viski, vermut, kikiriki, smoki, krekere sa sirom i slično, dok je samo po jednom kafanskom računu otišlo 23.205 dinara na teret budžeta, odnosno građana Srbije.
Ovu su bila samo četiri primera kako, recimo, sudovi u Srbiji raspolažu novcem iz budžeta. Ovakvih primera u 2007. godini je otkriveno ukupno 14. Ono što je ovde frapantno, Ministarstvo pravde nije podnelo prijave protiv odgovornih lica, na šta je imalo zakonsku obavezu, niti je inicirana njihova smena zbog nezakonitog materijalno-finansijskog poslovanja.
A pri tom, na godišnjem izveštaju, koji se takođe nalazi sa moje desne strane, u kome je sadržan rezime svih 14 kontrola, stoji: „Sa izveštajem je saglasan ministar Dušan Petrović i on je svojeručno parafirao izveštaj grupe za nadzor i internu kontrolu Ministarstva pravde“.
Dakle, to samo može da potvrdi da je gospodin Petrović tada znao da se nezakonito i nenamenski troše sredstva iz budžeta. Država Srbija po ovom primeru apsolutno ništa nije uradila. Mi na osnovu ovog i još nekih primera koje ćemo izneti tokom ove rasprave u pojedinostima, možemo samo da shvatimo da je, recimo, skraćivanje sredstava Državnoj revizorskoj instituciji, nepostojanje završnog računa, zapravo prikrivanje nezakonitog i nenamenskog trošenja sredstava građana Srbije.
Kolege mi ne bi oprostile, a trudim se da ih dostojno predstavim, kao što vidite, vrlo je teško snaći se u ovom ogromnom broju materijala, ali takođe jedna od frapantnih stvari, a tiče se još jednog primera, obzirom da ne mogu da govorim konkretno o amandmanu kolege Savića i, na moju veliku žalost, kolege Mirovića.
Takođe jedan od primera, koji nama stvara sumnju da se sredstva koja se slivaju u budžet Republike Srbije troše u skladu sa zakonskim normativima, to je opet državni zvanični podatak, reč je o analizi poljoprivrede Srbije za 2008. godinu. Moj kolega Milorad Krstin je nama svima u poslaničkom klubu izneo frapantne podatke, zbog vremena pokušaću da to bude u nekoliko rečenica.
Iz budžeta za 2008. godinu, a tu vam govorim o zvaničnom izveštaju koji je potpisao dr Saša Dragin, ono što se očekivalo jeste da će u direktne subvencije otići oko 18 milijardi dinara. Dr Dragin kaže ovako, od 334 gazdinstva koja su dobila bespovratna sredstva u 2006. godini, čak 182 je nenamenski potrošeno, deo sredstava će ići na direktna davanja poljoprivrednicima, tako se najavljuju davanja i daljih 100 evra po hektaru, 70 evra za umatičnu kravu, 90 evra za bika, 150 evra za kravu prvoteoku, i procenjuje se da je za jedan hektar setve u 2008. godini bilo potrebno oko 28.000 dinara.
Dalje frapira podatak da je od 334 gazdinstva koja su dobila bespovratna sredstva u 2006. godini, od tih 182 je nenamenski potrošeno, a da mi nismo dobili nijednu reakciju od strane nadležnih državnih institucija.
Ovo može da se razume na način da se nenamensko i nezakonito trošenje sredstava građana Srbije stimuliše i to je zaista ozbiljan problem.
Voleli bismo da znamo na koji način će ovo biti transparentno i da li to znači da ćemo mi dobiti sve prethodne završne račune ili bar u perspektivi za ovu godinu dobiti završni račun i reviziju završnog računa. Možda bismo počeli sasvim drugu raspravu. Vrlo verovatno, na čemu će SRS da istraje, da se pokrene odgovornost ljudi koji su direktno, i nije teška reč, pokrali pare poreskih obveznika države Srbije. Hvala.