Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice Marina Raguš

Govori

Dakle, ono što je najčešće pitanje, a tiče se i najnovijih istraživanja – jeste da ne samo da su ljudi izgubili poverenje u političare, nego su, na prvom mestu, izgubili poverenje u institucije. To je ono što samo reflektuje nedostatak reformskog kursa i pogubno i pogrešno vođenje politike.

Nepoverenje u institucije bi trebalo da bude dovoljan signal za uzbunu za sve one koji sprovode vlast na bilo kom nivou organizovanja. Nažalost, to nije situacija i mi sada govorimo o zakonu koji bi trebalo da osobama s invaliditetom vrati poverenje u institucije koje se nisu u dovoljnoj meri potrudile da saznaju nešto više o njima.

Ako Nacionalna služba za zapošljavanje misli da će osoba s invaliditetom doći do nje i prijaviti problem koji ima, onda je to potpuno pogrešan pristup, iz više vrlo evidentnih i očiglednih razloga. Dakle, tu očigledno nešto ne štima.

Nadam se da će ovaj predlog zakona makar pokrenuti način razmišljanja da se ovaj težak i bolan problem približi i stavi pred nas; jedino kada se učini vidljivim, može da se razmišlja kako da se unapredi život ovih ljudi.

Međutim, zbog svih onih koji prate ovu raspravu, ili koji će je pratiti, pretpostavljam da ima dosta onih koji su zainteresovani za ovaj zakonski paket, ono do čega je došao SRS su konkretni podaci. Recimo, tiču se grada Niša i tu imamo podatak da oko 1000 invalida čeka posao. Informišemo se na osnovu pisanja sredstava informisanja, pa se, između ostalog, kaže da je za 1000 osoba s invaliditetom, evidentiranih u niškoj filijali Nacionalne službe za zapošljavanje, dobijanje posla pravi ''bingo'', budući da se, prema iskustvu iz invalidskih organizacija, poslodavci retko odlučuju na upošljavanje invalida, uprkos državnoj subvenciji od 120.000 dinara za obezbeđivanje radnog mesta za ove ljude. U gradskoj vlasti najavljuju da, uz organizovanje adekvatnih prekvalifikacija u narednom periodu, osobe s invaliditetom mogu da dobiju posao u gradskoj administraciji ili javnim preduzećima.

Bojimo se da ovo neće biti poštovano, ovo su podaci s kraja 2008. godine, zato što je, kao što čujete, nadovezujem se na ono što sam malopre rekla, u praksi takav tretman osoba s invaliditetom da se čak i uz državne subvencije poslodavci najređe odlučuju da uposle takva lica.

Između ostalog, kaže se, bar kada je reč o gradu Nišu, da u organizacijama osoba s invaliditetom broj njihovih zaposlenih članova procenjuju kao zanemarljiv, mada, nažalost, nema preciznih podataka o procentu ovih ljudi koji rade. Tu se postavlja pitanje da li su postojali projekti koji bi trebalo da, makar kroz start ap projekat, naprave bazu podataka u određenoj lokalnoj zajednici, koja bi skenirala situaciju, odnosno popisala lica s invaliditetom? Nemamo taj podatak. Nadamo se da ćemo ga dobiti.

Takođe, prema izjavama sekretara Udruženja obolelih od cerebralne i dečije paralize, gospodina Ivana Pekovića, zapošljavanje osoba s invaliditetom je izuzetak, postoji svega nekoliko pozitivnih primera zapošljavanja u poslednje vreme.

Uprkos uvreženom mišljenju koje sumnja u radne sposobnosti osoba s invaliditetom, ima toliko poslova koji oni mogu da obavljaju. Mi sve to znamo, ali problem će biti sve veći, s obzirom na to da je sve veći procenat ljudi koji ostaju bez posla, da finansijsku krizu mnogi poslodavci koriste kao izgovor da otpuštaju sve veći broj ljudi, koristeći to kao izgovor za nezapošljavanje osoba s invaliditetom. Voleli bismo da čujemo šta država u tom smislu može da preduzme, da li postoji konkretna strategija ili plan aktivnosti za 2009. godinu, koji, verujem, mora da bude izmenjen s obzirom na novonastale okolnosti, pad ekonomske aktivnosti u državi.

Imamo i situaciju s Kraljevom. Informisani smo iz sredstava informisanja, između ostalog, da Kraljevčani s posebnim potrebama teško dolaze do radnog mesta. Od 700 osoba s invaliditetom u kraljevačkoj opštini, samo je dvoje uspelo da se zaposli kod privatnika. Dakle, tu, takođe, ne pomažu preporuke, zakonske olakšice, a ni fakultetske diplome, i očigledno je da je svest ta koja je najveći problem za uključivanje osoba s invaliditetom u radnu kategoriju stanovništva.

Ono što, takođe, ovde možemo da vidimo, to su izjave magistra Živorada Veljovića. On je predsednik Društva invalida i rukovodilac kraljevačkog ''Hendikep centra''. On odslikava i te prilike u kojima se nalaze Kraljevčani s invaliditetom kada pokušaju da nekog poslodavca umole za radno mesto. Iskustva su vrlo teška, negde i bolna, međutim, ni oni sami sa sobom nisu potpuno načisto da li su u pitanju predrasude ili nešto drugo, ali činjenica je da se ova lica teško ili nikako zapošljavaju.

Prema njegovim izjavama, u Kraljevu živi 700 invalida. Na evidenciji kraljevačkog tržišta rada nalazi se 568 invalida, među kojima se nalaze i osobe sa visokom stručnom spremom. Ono što je neverovatno, to je da se, i pored subvencija i predviđenih kazni za poslodavce, oni redovno oglušuju o nešto što bi trebalo da bude i zakonska obaveza, odnosno odredba pri zapošljavanju osoba s invaliditetom.

Nismo sigurni na koji način će ovaj predlog zakona da natera poslodavce ili nadležne institucije da se više i češće bave potrebama lica s invaliditetom. Voleli bismo da čujemo na koji način mislite da se sprovede zakon, s obzirom na već postojeću praksu, koja nije nimalo sjajna.

Pretpostavljam da imam još vrlo malo vremena za Poslaničku grupu.
Ovom prilikom završavam samo ovim podacima, a tokom rasprave u pojedinostima ću i vama i javnosti izneti, vama verovatno poznate, ali javnosti malo poznate podatke dobijene na osnovu jednog istraživanja koje se bavilo osobama s invaliditetom. Hvala.
Namera SRS-a jeste da se zaista zaštite ranjive kategorije stanovništva. Bojim se samo da će izuzetan procenat radno sposobne populacije u Srbiji polako, ali sigurno, postati ranjiva kategorija, u smislu da država treba da se pozabavi ekonomskom i socijalnom sigurnosti svih onih koji će ostati bez posla.

Međutim, kada govorimo konkretno o ovom amandmanu, ono što nas je ražalostilo jeste da amandman nije prihvaćen. Mi smo tražili da se u članu 40. stav 1, iznos od 50% zameni sa 60%, s ovim obrazloženjem. U vreme globalne ekonomske krize, smatramo da je ova kategorija ljudi jedna od najugroženijih, tako da predloženim amandmanom pokušavamo da invalidi imaju veću socijalnu sigurnost i samostalnost.

Takođe, SRS se zalaže za što veću i širu profesionalnu rehabilitaciju osoba s invaliditetom i za što masovnije zapošljavanje na mestima za koja su profesionalno osposobljeni, kao i da se poštuju prava osoba s invaliditetom. Osuđuju se sve vrste diskriminacija osoba o kojima je reč. Zalažemo se za princip jednakosti.

SRS, takođe, smatra da prilikom procene radne sposobnosti i prilikom mogućnosti zaposlenja postoji mogućnost zloupotrebe, tako da se predloženim amandmanom bori protiv potencijalnih vrsta zloupotreba. Smatramo da je profesionalna rehabilitacija invalida neophodna, a protiv smo diskriminacije i zloupotreba koje mogu da vrše poslodavci, na osnovu iskustava koje imamo.

Ovde najavljujem da ću koristiti preostalo vreme za Poslaničku grupu SRS-a, pretpostavljam da je to koliko minuta.

(Predsedavajuća: Na raspolaganju vam je 11 minuta kao vreme.)

Sveukupno? Hvala puno.

Ostali smo dužni nekoliko informacija. Zaista smo se potrudili da na određeni način učestvujemo u ovoj raspravi, smatrajući da je ovo jedno od vrlo značajnih pitanja. Mislimo da baš ovakvim pristupom doprinesemo onome o čemu govorimo sve vreme, a to je da se podigne svest, da se problem učini vidljivim i da se urede konkretna rešenja, pa da makar govorimo o problemima s kojima se suočavamo, ne bismo li taj svet, paralelni svet ljudi s invaliditetom bilo koje vrste učinili bliskim svima nama i sa margina društva ga uključili u centar društvene akcije i razumevanja.

Ono do čega smo došli jesu podaci na osnovu istraživanja o zapošljavanju i samozapošljavanju osoba s invaliditetom u Srbiji, nama zanimljivi u onom kontekstu koliko se puno pažnje posvetilo te godine. Reč je o periodu od šest godina, između 2000. i 2006. godine. Iskreno, kao osobi koja posmatra određena društvena kretanja i određene društvene pojave, vrlo mi je zanimljivo kako se kreće i živi jedan problem i kako se društvo, država, institucije države odnose prema tom problemu. Na početku i na kraju, to je stepen organizovanosti države, stepen zrelosti i njene jačine.

Ono što je dobijeno kao podatak jeste da je u periodu između 2000. i 2006. godine povećano interesovanje za probleme s kojima se suočavaju svakodnevno osobe s invaliditetom u Srbiji, prevashodno zahvaljujući saradnji na svim poljima, na prvom mestu, s međunarodnom zajednicom. Ono što moram da naglasim, jeste da često posegnemo, kada je reč o ovakvim temama, za primerima koji dolaze iz razvijenog sveta. Onda smo u situaciji da poredimo neuporedive kategorije. Reč je o društvima koja iza sebe imaju dugogodišnju tradiciju, o društvima koja su socijalno stabilna, ekonomski oporavljena, koja nemaju probleme koje ima država Srbija.

Imamo utisak da se u Srbiji samo pokreću određeni problemi sa dna ove reke koja teče već godinama i onda se voda, uglavnom, zamuti, ali rešenja vrlo malo ima. Najčešće pokušavamo da uporednom praksom shvatimo na koji način može da se reši određena situacija, ali do tog rešenja ne dolazi i pokušavamo da shvatimo zašto ne dolazi do rešenja, jer svi mi, bez ovih uporednih primera, znamo kako se pristupa određenim problemima. Nadamo se da ćemo čuti zašto je to tako i kakva su predviđanja posle stupanja na snagu ovog zakona.

Međutim, zbog javnosti, a u kontekstu podizanja svesti, ne bi bilo loše napomenuti da postoje društva koja su se u nekom periodu, gde se sada mi nalazimo, suočila s ovim problemom na sledeći način. Belgija, Holandija i Švedska, recimo, predvidele su mogućnost zamrzavanja prava na period do četiri godine, što znači da ukoliko osoba s invaliditetom ostane bez posla, nastavlja da prima beneficije. Pomenute zemlje to sebi mogu da priušte, zato što su u potpuno drugačijem socijalnom i ekonomskom okruženju.

Situacija sa državom Srbijom nije takva i ne znam da li bi period zamrzavanja prava u slučaju gubitka posla, makar i na godinu, eventualno dve, mogao da znači nešto ovim ljudima i da li bi država Srbija mogla to da isprati.

Takođe, zemlje EU su se od 2003. godine angažovale, ovo je zanimljiv deo i to bi trebalo da imaju na svom dnevnom redu sve organizacije koje se bave ovim problemom, na integraciji ugroženih grupa kroz treninge i obuke. Takođe, daju finansijske stimulacije poslodavcima, kao i start ap kredite za otpočinjanje sopstvenog biznisa. Na ovu populaciju usmeren je najveći deo ukupnih troškova za aktivne mere zapošljavanja, recimo, u Norveškoj – čak 80,3%, Švedskoj – 44, Danskoj – 34%. U Nemačkoj su uspeli da poželjnu kvotu zapošljavanja ispune kroz fleksibilne oblike angažovanja i četvoročasovno radno vreme. U Poljskoj se poslodavac oslobađa jednog dela davanja ukoliko traži usluge, primera radi, računovodstva ili nabavljanja poslova iz tzv. zaštitnih radionica, a u Velikoj Britaniji njihovi proizvodi imaju sopstvenu prepoznatljivu robnu marku.

To su iskustva zemalja, kao što sam rekla malopre, koje su, ipak, mnogo decenija otišle unapred u odnosu na Srbiju, iz prostog razloga što su to ekonomski stabilne zemlje koje sebi mogu da dozvole takav pristup rešavanju problema.

S druge strane, postoje pristupi kroz nevladin sektor, kroz malo pojačaniju ulogu države u smislu približavanja onog što bi trebalo sve nas da zanima. Na početku rasprave na ovu temu jeste kako izgleda jedan dan osobe s invaliditetom, kakva su njena razmišljanja i koji su problemi koji muče te ljude. Ukoliko se to učini vidljivim, čini mi se da će sve institucije odreagovati na pravi način.

Ono što se između redova vidi, kroz uporednu praksu, jeste i sledeći primer, a to je da država probleme, kada ih rešava, ne rešava linearno, nego odredi određene prioritete. Čuli smo tokom diskusije prethodnih kolega i da je vrlo bitno, kada se problem učini vidljivim, da se odrede prioriteti u siromašnoj državi kakva je Srbija i da se, makar u određenim prioritetima, postignu maksimalni efekti. To je primer dobre prakse, koja može da se primeni onda i u drugim situacijama i u drugim primerima. To bi bio dobar znak, dobar signal za sve ostale ranjive i ugrožene kategorije stanovništva da država vodi brigu o njima na određen konkretan i sprovodiv način. Čini mi se da bi to povratilo poverenje u institucije sistema.

S obzirom na to da mi je ostalo malo vremena, a ovo je moje poslednje javljanje u ovom posebnom režimu kada su moje kolege isključene iz ovog redovnog zasedanja, neću imati puno vremena da pročitam sve, nadam se da sam kolege iz SRS-a na dostojan način predstavila tokom ovog zasedanja. Nadam se da će celokupna situacija poslužiti kao dobar podsticaj za razmišljanje da se napravi konstruktivna politička klima, u okviru koje ćemo svi zajedno da radimo na unapređenju života i stvaranju atmosfere u kojoj će svi živeti životom dostojnim čoveka, bez obzira iz koje političke opcije dolazili. Na prvom mestu, nadam se da će, konačno, u Srbiji parlamentarizam da bude na mestu koje mu pripada i da će se poštovati ono što su osnove demokratije, a to su demokratska načela i procedure, i, na prvom mestu, stvaranje dobre političke volje.

Zahvaljujem građanima Srbije što su imali dovoljno strpljenja da, umesto svih mojih kolega, gledaju sve vreme samo mene. Uskoro se i oni vraćaju, nadam se da će konačno Parlament da poprimi onu pravu, i opozicionu i pozicionu, atmosferu, kakvu Srbija zaslužuje. Hvala svima vama.
Gospođo Čomić, gospođo Kalanović, dame i gospodo, čini mi se da pomalo svima nama nije baš najjasnije zašto se menja tradicionalni sistem komorskog uređenja, zašto je neophodno da se reorganizuje na način na koji je predlagač zakona to predvideo. Možda je meni u nekom momentu koncentracija popustila, vi ćete me ispraviti ukoliko grešim, ali čini mi se da nismo čuli nijedan jak argument zašto se napušta tradicija stara 150 godina i ulazi u potpuno novo sistemsko rešenje.
Ono što je, takođe, nejasno, ukoliko bi ovo trebalo da stupi na snagu 2013. godine, zašto se sada donosi, s obzirom na to da se, očigledno, celokupna opozicija, kao i dobar deo i vladajuće koalicije, slaže da bi trebalo pokrenuti novu javnu raspravu i dobro razmisliti da li je predloženi koncept taj koji bi trebalo da zameni nešto što traje 150 godina? Da se ne bismo pogrešno razumeli, naravno da SRS nije zadovoljna funkcionisanjem privrednih komora, ali da li je to dovoljan razlog da se naruši tradicija toliko duga i toliko stara? Možda je trebalo prići iz jedne sasvim drugačije perspektive, napraviti određena druga rešenja, a ostaviti postojeći sistem komorskog udruživanja.
Sa druge strane, da li mislite, gospođo Kalanović, da će novi sistem komorskog uređenja napraviti boljitak u odnosu na predstavljanje privrede i rešavanje određenih problema vezanih za privredu a kojima se bavi Komora? To je nešto što bismo eventualno mogli da čujemo tokom današnje rasprave u pojedinostima. SRS izuzetno zanima koje su bile konkretne polazne osnove kada se razmišljalo o ovakvom sistemskom rešenju, šta je to predlagača zakona motivisalo da totalno sistemski reorganizuje komorski sistem?
U javnosti se pojavilo nekoliko spekulacija, možemo da variramo razloge i na temu da tu, pošto imamo najrazličitije primere, može da dođe do zloupotrebe određenih funkcija, do zloupotrebe određenih imovinskih prava zato što komorski sistem u Srbiji raspolaže ogromnom imovinom.
Mislim da je problem na prvom mestu zato što nismo imali dovoljan proces javnih rasprava, ni u javnosti, a na adresu poslaničkih klubova su pristigli materijali koji su čak i ispred vlasti, odnosno vladajuće većine potpuno suprotni. Imamo mišljenje Ministarstva trgovine koje je suprotno, koje nalaže da se dovoljno razmisli i da se povede još jedan krug javne rasprave na temu predloženih izmena i dopuna Zakona.
Ono što nam je nejasno, zašto se žuri sa tim kada je toliko društvenih kritika i određenih relevantnih činilaca koji utiču i participiraju u privrednom životu Srbije, pogotovo u okviru organizacije privrednih komora na današnji dan i u ovoj godini kada privreda ima užasno velike probleme.
Možda bi bilo dobro razmisliti, pretpostavljam da predlagač neće da se rukovodi razmišljanjem da povuče ovaj predlog zakona iz procedure, ali možda bi to bio pozitivan pomak u smislu da vlast razmišlja šta je u najboljem interesu komora, pa da se prolongira usvajanje ovakvog ili da se dopuni ovaj predlog zakona, uzimajući u obzir sve ovo o čemu se vodi rasprava, nažalost, najčešće van Parlamenta i najčešće van institucija koje bi trebalo da budu potpisnici dobrog dijaloga.
Verovatno da ćete se složiti, gospođo Kalanović, ali stiče se utisak da o najvažnijim pitanjima, kao što je komorsko uređenje privrede Srbije, nedostaje dijalog. Onda mi na marginama društva imamo otvaranje polemike koja može da bude jako destruktivna, makar i za one pozitivne pomake koji mogu da se prepoznaju negde kada je reč o predlagaču zakona. Ali, opet ne vidim žurbu, da se taj dijalog preskače, jer 2013. godina je ta kada bi trebalo da ovaj zakon stupi na snagu, a možda bi dijalogom došli do najprihvatljivijeg ili najšireg mogućeg konsenzusa kako bi trebalo komorski sistem u državi Srbiji da funkcioniše, na korist privrede i svih onih koji se naslanjaju na privredu, a to smo svi mi. Hvala unapred.
Samo da eventualno zaokružimo logičnu celinu, a tiče se svih onih koji su se nama obratili i uputili određena mišljenja na adresu poslaničkih klubova, dok je, pretpostavljam, ovaj predlog zakona nastajao, pa tako mi imamo jednu informaciju, koju je potpisao dr Slobodan Milosavljević, upućenu gospodinu Dinkiću, povodom Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama i bukvalno ću čitati tu informaciju, a koristiću vreme ovlašćenog predstavnika, i ako mi bude trebalo malo, molim vas, samo da koristim i vreme predviđeno za …
Dobro. Hvala.
Između ostalog, pokušaću da budem brza zbog vremenskog ograničenja, gospodin Milosavljević kaže:
– Prema odredbama čl. 2, 5. i 7, kao i u smislu čl. 8, 10. i 11. Nacrta (tada) provodi se u suštini jedinstvena zakonodavna intervencija, i to promena postojećeg pravnog režima organizacije jedinstvenog komorskog sistema, koji je na snazi u skladu sa važećim propisima.
– Dakle, reč je o predlogu zakonskog rešenja kojim se potpuno menja postojeći model komorskog sistema, s obzirom na to da se predviđa pluralitet komora, odnosno komorskih organizacija putem ukidanja obaveznog članstva privrednih subjekata u Privrednoj komori Srbije, odnosno drugim komorama, prema sedištu ili delatnosti subjekta.
– Koncept jedinstvenog komorskog sistema je definisan već u članu 1. važećeg zakona o privrednim komorama, kojim se uređuje pojam privrednih komora, kao interesnih, samostalnih, poslovno-stručnih organizacija koje čine deo jedinstvenog povezivanja privrednih subjekata (iako Nacrt ne sadrži izmene citirane odredbe) i predviđa značajne izmene u pogledu mogućnosti osnivanja paralelnih i nepovezanih komorskih sistema.
Gospodin Milosavljević upućuje na tradiciju dugu 150 godina, na paralelne sisteme, kao što komorski sistem imaju Nemačka, Francuska i Italija. Smatra da je osnovni cilj odredbi Nacrta zakona – promena modela organizacije, necelishodan i da nije u skladu sa interesima privrednih subjekata.
Takođe, bavi se svim ovim argumentima koje smo i gospodin Čolaković, i prethodne kolege, i ja ovde istakli i, između ostalog, pored svih tih primedbi koje je ovo ministarstvo i gospodin Milosavljević dalo, oni predlažu da se povuče ovaj nacrt zakona iz procedure i da se dobro razmisli o svemu što, dakle, tada Nacrt a sada Predlog, zapravo, predviđa, a tiče se sistemskih promena komorskog sistema.
To je, gospođo Kalanović, još jedan od argumenata koje smo mi pokušali da iznesemo pred vas kao činjenicu da možda ne bi bilo loše da se još jednom razmisli, a da je u interesu svih, dakle, kao što smo čuli na osnovu ovog dopisa koji je gospodin Dinkić dobio, ovde vidimo da, ovaj predloženi sistem i reforma komorskog sistema nije u interesu privrednih subjekata.
Mi bismo voleli da znamo koji privredni subjekti žele promenu komorskog sistema, a uputićemo vam informaciju koji su protiv toga, i onda bi, možda, situacija bila jasnija, a opet, još jedan argument više da se eventualno o ovom predlogu zakona još jednom razmisli, napravi još jedna javna rasprava, jer ipak imamo dovoljno vremena, 2013. godina je ta kada bi trebalo sve ovo da stupi na snagu, i da vidimo, da napravimo jedan možda jači konsenzus na temu sistemskih promena. Hvala.
S obzirom na to da ne mogu da pričam o konkretnim amandmanima, ali mislim da je zbog javnosti vrlo značajno, jer pokušavamo da odgonetnemo zašto oni koji su vlasni da daju pravovremeno informacije o stanju naše privrede, a posebno o spoljnotrgovinskom deficitu,  najčešće nisu prisutni kada je to tema dnevnog reda.
Ono što SRS planira da uradi u nekom nastupajućem periodu pokazali smo i predstavili određene naznake tokom rasprave u načelu i pojedinostima. Zaista ćemo isterati na čistac one koji su potpisnici loše ekonomske politike, lošeg predviđanja, loše projekcije, i samim tim, koji su potpisnici sadašnjeg stanja u privredi, u smislu da je neko radio kontra interesima srpske privrede, dokazaćemo to konkretnim podacima koje iznosimo već skoro mesec dana.
Ono što jeste fakat, a to je svetska ekonomska kriza koju zapravo niko nije mogao da predvidi, ali se ovakvo stanje u ovakvoj situaciji u kojoj smo se zatekli i srpska privreda i društvo, pa tako svi mi, uglavnom se predviđa kao "vis major", situacija koju bi trebalo da ublažimo, recimo, sa što boljom privrednom pozicijom, odnosno sa što boljom ekonomijom.
Svetska ekonomska kriza koja se prenela na Srbiju pokazala je da od 2000. godine naovamo zaista nije pokrenut nijedan reformski kurs koji bi mogao na pravilan način da izdrži efekte ovakve krize koja se desila prvi put posle 1929. godine, a za koju sada niko ne može da projekciju da kakva će situacija biti do kraja godine.
Zašto ovoliki uvod? Zato što često dobijamo na adresu poslaničkog kluba zahteve svih radnik koje očigledno ne može niko da zaštiti ili ne zna pravu formulu zaštite njihovih interesa, a koji su žrtve loših privatizacija, onako kako oni to svojim jezikom nazivaju, pljačkanjem nekadašnjih društvenih preduzeća. Tražićemo zvaničan izveštaj države, pretpostavljamo da ga ima, šta je sa privatizovanim firmama, odnosno sa radnicima u njima i na koji način misle da se pozabave užasnim socijalnim problemom koji će se pojaviti krajem ove godine, pretpostavljam možda čak i ranije, gde su sredstva od privatizacije usmerena i na koji način su privatizacioni fondovi korišćeni?! To je obaveza prema našim građanima, a posebno prema našem biračkom telu koje broji taj najsiromašniji deo populacije, koji će, čini mi se, imati problem da preživi jedan mesec.
Ono što javnosti treba reći jesu neki pokazatelji kretanja bar kada je u pitanju taj spoljnotrgovinski bilans, ono što su mediji objavili, a opet je saopštio Republički zavod za statistiku, poređenja radi, u prošloj godini je spoljnotrgovinski deficit Srbije bio 8,2 milijarde evra, što je za 15,2% više nego u 2007. godini. Izvoz u 2008. godini bio je 7,4 milijarde evra, što je za 15,5% više nego u prethodnoj, a uvoz je bio 15,6 milijardi evra, a što je opet za 15,3% više nego u 2007. godini. Ono što je bila nepovoljna karakteristika spoljnotrgovinske razmene u protekloj godini, a iskreno, sada nemamo zvaničan podatak koji bi trebalo da bude naznaka projekcije za ovu godinu, jeste činjenica visokog deficita, a povoljna je činjenica što je izvoz neznatno brže rastao od uvoza, kako je saopštio Republički zavod za statistiku.
Treba posebno istaći da se problemi vezani za svetsku finansijsku krizu reflektuju na prvom mestu na spoljnotrgovinsku razmenu Srbije. Voleli bismo da čujemo kakvo nas vreme i dani očekuju. Da li može da se napravi projekcija u ovom smislu. Smanjenje svetskih porudžbina neminovno je uticalo na naš izvoz, koji je od avgusta prošle godine beležio pad iz meseca u mesec, izuzev decembra kada su uvoz i izvoz uobičajeno veći nego prethodnih meseci. Ovo je zvanično saopštenje Republičkog zavoda za statistiku.
Takođe, treba reći da je uvoz u četvrtom kvartalu, u odnosu na prethodni kvartal 2008. godine, imao pad od 20%. Poređenjem prvih šest meseci ove godine sa drugih šest meseci može se videti da je izvoz porastao za 4%, a uvoz za 2,2%.
Pri tom, kod mnogih odseka je došlo do pada izvoza, pad je najvidljiviji kod odseka gvožđe i čelik 18,5%, obojeni metali 11,3%, koji su činili pretežni deo našeg izvoza u prvoj polovini godine. U drugoj polovini godine uvoza imamo najveći pad kod drumskih vozila od 19,3%. S druge strane, povrće, voće, žitarice i proizvodi od njih imaju povećanje izvoza u drugom delu godine, beleže povećanje od 51,8%, odnosno 59,8%, što kompenzuje pad u izvozu proizvoda crne i obojene metalurgije i što je na kraju uslovilo da je ukupan izvoz u drugoj polovini godine veći od onog u prvoj polovini.
Što se uvoza tiče, i razlog njegovog rasta, u drugoj polovini godine je povećana kupovina energenata, naročito nafte i to za 13,9% više nego u prvoj polovini 2008. godine. Zavod u zvaničnom saopštenju navodi da to koliko će finansijska kriza pogoditi Srbiju zavisi i od toga koliko će potrajati i kakve će se mere ekonomske politike preduzimati u cilju minimiziranja njenih efekata.
Mi smo bili u prilici da tokom rasprave o rebalansu budžeta raspravljamo i o merama ekonomske politike. Imamo budžet kakav je zahtevao MMF, mere ekonomske politike koje je, takođe, zahtevao MMF, na prvom mestu. Nismo sigurni da će te mere ekonomske politike uticati na povećanje ekonomskih aktivnosti. Takođe, nismo sigurni da će mere ekonomske politike zadržati ovaj nivo zaposlenosti građana Srbije, a nismo sigurni da će moći da kompenzuju probleme koji će nastati tokom ove godine, a za koje vidimo da niko ne može sa sigurnošću da prognozira šta će se desiti sa nama pogotovo u periodu od maja do oktobra meseca.
A sa druge strane, vidimo vapaj predstavnika vlasti, gospodin Ljajića izjavljuje, koji očigledno jeste upućen u to kakva je situacija sa radnicima, pogotovo iz privatizovanih preduzeća i onih koji svakodnevno ostaju bez posla, da se osnuje krizni štab koji bi trebalo da otpočne socijalni dijalog, koji mi pokušavamo da iniciramo već mesec dana, ako ne i više, u smislu pronalaženja što boljeg rešenja za ljude koji će ostati bez svojih prihoda.
Ono što nas zatiče svakog dana, a jeste, takođe jedna od vrlo značajnih tema kojom će se antikorupcijski tim SRS baviti, jeste i kompanija „Delta“, monopolizacija od strane ove kompanije, uslovi koji su napravljeni da ova kompanija, recimo, čini oko 15% bruto domaćeg proizvoda. Vidimo da je gospodin Mišković, odnosno „Delta holding“ u velikim problemima i da očekuje pomoć od Vlade Srbije.
Voleli bismo da znamo, pretpostavljam da će gospođa Kalanović eventualno i dati određene odgovore, šta će se desiti ukoliko gospodin Mišković, odnosno „Delta holding“ ne nađe rešenje, s obzirom na to da zapošljava ogroman broj ljudi, a i vrši monopol na određenom delu tržišta, što dalje znači problem i za dobavljače, i za sve one kojima gospodin Mišković duguje zbog krize u koju je zapao.
Naravno, interesuje nas i širi kontekst ove priče.
Činjenica je da država duguje oko 68 milijardi dinara, a to je 719 miliona evra privredi. To je razlog zbog čega mnoga preduzeća u Srbiji imaju problem sa likvidnošću. Mi smo imali prilike da čujemo neke nagoveštaje kako da se ti dugovi, popularno rečeno, prebiju. Nije nam jasno kako će to da profunkcioniše, ali od cifre od 43 milijarde dinara država duguje preko javnih preduzeća više od 10 milijardi preduzećima koja su obavljala poslove iz Nacionalnog investicionog plana, ostatak onim firmama koje su poslovale, recimo, sa policijom, vojskom, prosvetom, zdravstvom i državnom upravom.
Mi imamo ovde takođe izjavu portparola Unije poslodavaca Srbije, gospodina Rajića, koji je rekao da država najviše duguje građevinskim kompanijama, preko javnih preduzeća, a taj dug iznosi, kao što sam rekla, 43 milijarde dinara, posebno su oštećene kompanije od kojih se najviše očekuje u periodu krize, kao što su putari. Samo Javno preduzeće „Putevi Srbije“ im duguje 35 milijardi dinara. Preostalih osam milijardi su dugovanja EPS-a, rudnika uglja „Resavica“, „Kolubara“, kao i „Srbijagasa“ i „Telekoma“.
A ono što je bilo upozorenje, ali očigledno nešto na šta se vlast opet oglušila, jeste da je za produženje rokova naplate u velikoj meri krivac država koja preduzećima preko devet meseci duguje više od 10 milijardi dinara za obavljanje poslova iz Nacionalnog investicionog plana. Da je stvar ozbiljna svedoči podatak da više od 58 hiljada preduzeća u Srbiji ima blokirane račune i to je cifra koja varira, u nedostatku zvaničnog podatka, od 58 hiljada do preko 60 hiljada blokiranih preduzeća. Dakle, najveći dužnici su „Putevi Srbije“, EPS, „Srbijagas“, „Telekom“, a firme kojima država najviše duguje su: „Planum“, „Intermost“, „Energoprojekt“, „Minel hidrogradnja“, „FAP kamioni“, „Interstil“, ''Nitral'', „Energooil“.
Ono što je nečuveno i čini mi se da će se gospođa Kalanović složiti sa tim, jeste opet ta poslovna logika i privredni ambijent. Kako je moguće da država duguje ili kasni sa naplatom? To je nešto što vi ne možete nikome da objasnite, da vi ne uspete da naplatite obavljane poslove po realizaciji projekta, to je nečuveno. Kako mi sada da očekujemo, koje su projekcije, recimo, za privrednike u nekom nastupajućem periodu, koji na vrlo taktičan način pokušavaju da izvuku ono što su zaradili, a ne uspevaju, a i plaše se da neće dobiti poslove, jer zna se na koji način se dobijaju poslovi? Kakve su projekcije za ovu godinu kada očekujemo još veće efekte krize? Šta će biti sa dugovima prema privredi?
To je širi kontekst onoga što jeste današnja tema, ali naravno da koristimo i vaše prisustvo, nadam se da nećete zameriti, kako bismo dobili konkretne odgovore, na sve ovo što mi dobijamo, što kroz poslanički klub, što kroz medije, a eto i prilike da konačno dobijemo zvanični odgovor od predstavnika vlasti.
Dakle, u spoljnotrgovinskom poslovanju šta nas očekuje, u smislu ovog pada koji je konstatovan u odnosu na prethodne godine, šta će država da uradi u tom kontekstu? Na prvom mestu, kako će država da reguliše užasno velika dugovanja? Čujemo da je Nacionalni investicioni plan na vrhu te liste, da zapravo duguje našim domaćim firmama koje su sada u velikom problemu. Pretpostavimo koliko jedna firma ima zaposlenih, pa da pomnožimo to puta tri, puta četiri. Država je sama napravila užasno veliki socijalni i ekonomski problem.
Nadam se, gospođo Kalanović, s obzirom na to da imate manir da odgovarate u realnom vremenu, da ćemo dobiti ove podatke koji interesuju sve one koji prate sa vrlo velikom pažnjom ovu raspravu, jer se tiču svakodnevne egzistencije. Hvala vam.
S obzirom na to da ne mogu da govorim konkretno o amandmanu gospođice Nataše Jovanović, koristim priliku, a upravo zbog toga što je izuzetno visok stepen zainteresovanosti za raspravu po ovom dnevnom redu, jer se tiče onoga što jeste svakodnevno preživljavanje i da li će naša privreda uspeti da izdrži ono što jeste teret svetske finansijske krize.
Pre izvesnog vremena, mislim da je to bilo pre dve nedelje, sada tačno ne mogu da se setim, gospodin Mlađan Dinkić je bio prisutan tokom objedinjene rasprave, čuli nešto što je, s jedne strane, obradovalo SRS, jer o tome govorimo već godinama, ali, moram priznati, mi smo očekivali da ćemo tada čuti od gospodina Dinkića da nam kaže nešto u vezi okretanja ka određenim tržištima i saradnji sa određenim tržištima.
Međutim, moram priznati, zato sve češće imamo izjave srpskih zvaničnika da je zaista pitanje kada će Srbija postati članica EU! A, kakvu će sudbinu EU da doživi u periodu do kraja ove godine i narednih pet godina, s obzirom na to da vidimo da je jedan sistem, jedna ekonomska logika potpuno urušena, da institucije koje su nastale 1944. godine u Breton Vudsu de fakto ne funkcionišu? Skoro da je sistem neoliberalizma pao i, zapravo, svi smo svedoci nastajanja nečega što bi trebalo da svet postavi na sasvim drukčije ekonomske postulate.
Sada imamo prilike da vidimo da je svet uleteo u talas povećanog stepena etatizacije, što je skoro i bila neminovnost logike u situaciji urušavanja jedinstvenog tržišta i ta intervencija država je više nego dobra naznaka kako će izgledati privreda, recimo, visokorazvijenih evropskih zemalja, poput, na primer, Nemačke, Francuske, Velike Britanije itd. Ne možemo mi kao mala zemlja da očekujemo veću pomoć kada i oni međusobno imaju velike probleme.
Ono što je gospodin Dinkić tada rekao – eto, i vreme je da se okrenemo tržištu Ruske Federacije, Belorusije itd, nama je drago što je gospodin Dinkić došao na pozicije SRS. To je ono o čemu pričamo sve vreme, ide u kontekstu kompatibilnosti tržišta, razvijene spoljnotrgovinske saradnje između Srbije i Ruske Federacije.
Takođe, ono što će zanimati građane Srbije, jeste i tema, pretpostavljam da ćete biti prisutni i prilikom sledeće tačke dnevnog reda tu sa nama – ko će imati koristi od jednostrane primene Trgovinskog sporazuma sa Unijom, ko će zaista imati koristi od Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju?!
Gospodin Đelić je prošle nedelje izneo određene podatke koji govore o gubicima do sada. Ne bih sada da parafraziram, jer je reč o konkretnim podacima, nažalost, trenutno nemam stenograme tog zasedanja.
Ali, ministar finansija gospođa Dragutinović je 6. decembra prošle godine, takođe, rekla da bi trebalo sačekati sa jednostranom primenom Trgovinskog sporazuma, zato što je, prema njenim rečima, Srbija gubila oko 23 milijarde dinara, po kursu Narodne banke Srbije iz tog perioda to je oko 267 miliona evra. Imamo izjave guvernera Narodne banke Srbije, koji govori o tome da bi trebalo dobro da se razmisli, vezano za jednostranu primenu Trgovinskog sporazuma i SSP, s obzirom na trenutnu situaciju srpske privrede.
Ono što između redova možemo da pročitamo, mislimo da vlast puno greši što ne izađe pred građane sa konkretnom informacijom, umesto da širi državni optimizam, koji može da bude daleko od realne situacije, pa da budemo svi u problemu, jeste da se realno saopšti da postoji velika bojazan da će ovaj rebalans budžeta da izdrži narednih nekoliko meseci i da se približavamo novom rebalansu budžeta.
Takođe, imamo izjave članova Ekonomskog saveta premijera Srbije, konkretno, gospodina Stojana Stamenkovića, koji kaže da je kalkulacija MMF zaista prenerazila sve, da je taj budžetski deficit koji se stvorio bio iznenađenje i zato smo ušli u skoro paničnu situaciju kako da uskratimo određenim pozicijama budžeta određene korisnike, kao što su lokalne samouprave, zamrzavanje i smanjenje plata itd.
Šta je konkretno ovde veliki problem? Imamo problem da razumemo kako ćemo da izađemo na spoljnotrgovinsko tržište, na koji način vi očekujete da mi ostvarujemo spoljnotrgovinsku saradnju i na koji način će se naša preduzeća okretati određenim tržištima?! Na koji način država misli da ih zaštiti u tom kontekstu i šta je projekcija države, gde će čak i država da motiviše?!
Imate li viziju – na koji način ući u spoljnotrgovinsko poslovanje ove i narednih nekoliko godina? To je vrlo značajno, s obzirom da na osnovu toga ovde možemo da projektujemo kakva nas situacija čeka u okviru naše lične privrede, a to nam daje određene odgovore kako će naši privredni, a samim tim i ekonomski i politički odnosi na bilateralnom ili multilateralnom planu biti. Hvala.
Izvinjavam se, nisam baš najbrža bila kada je reč o ovoj tehnici, ali svejedno, ne mogu o amandmanu konkretno da pričam. Nažalost, koleginica Jovanović nije u mogućnosti da ga predstavi, međutim, SRS je dosta razmišljala na temu predloženog zakona. Konsultovali smo, naravno, sve one koji su u turizmu toliko dugo, turističku ponudu i turistička kretanja dobro prepoznaju i zaključak je jedinstven i jednostavan – da je zapravo predloženi zakon ipak gore rešenje u odnosu na postojeće.
Ono što SRS smatra jeste da je u ovom predlogu zakona očigledna namera Ministarstva, pod koji je potpao turizam, da se kroz kategorizaciju turističkih područja i davanje na upravljanje kategorisanih celina, a kasnije kroz takozvano pravo preče kupovine, izvrši monopolizacija turističkih područja od strane tajkuna bliskih vlasti. Ovo možemo da tvrdimo sa potpunom odgovornošću, zapravo, na osnovu same prakse koja je na snazi već nekoliko godina, a jeste monopolizacija od strane svih onih koji su se u pravo vreme, vrlo verovatno, u nekim prethodnim režimima vrlo dobro snašli, profitirali na račun sveukupne nesreće, a sada pokušavaju da ogromna finansijska sredstva, uz podršku vlasti, pretvore, u legitiman biznis. Naprosto, to je postalo javna tajna.
Međutim, sa druge strane, imamo nešto što se zove turistički razvoj Srbije. Činjenica je da bi od tog turizma trebalo da žive mnogi krajevi u lepe nam Srbije, od tog turizma je trebalo već nekoliko domaćinstava i desetina hiljada porodica da živi na način dostojan čoveka, ali nažalost, nije tako.
Nije nam jasno zašto je do sada ova oblast zapostavljena, tako značajna za Srbiju, kada je, recimo, reč o banjskom, planinskom ili seoskom turizmu, kulturnom ili verskom, ali pretpostavljam da ćemo da čujemo od nekoga ko je ovlašćen na ovu temu da govori.
SRS smatra da je neophodno da se donese, recimo, zakon o banjama i o rehabilitacionim centrima, a ne da sa novom formom regulišu već regulisane oblasti, predstavi nekakva aktivnost, ipak, videli smo da vlast nekako najčešće kasni u odgovoru na određena kretanja.
Isto je vrlo značajno, kada je reč o kapacitetima i onome što je potpuno zapostavljeno, primera radi, Beograd kao naša prestonica ima manjak od najmanje 5.000 ležajeva. Koliko je vlast nesposobna da odgovori na ovakav problem, kako vlast o kojoj je trenutno reč, tako i u prethodnom sazivu, kada je resor turizma pripao G17, govori činjenica da je država, recimo, prezentaciju na CNN platila budžetskim sredstvima. U spotu je predstavljen manastir sa druge strane Dunava, odnosno u susednoj Rumuniji.
Ovo je jedan od podataka koji govori, o zaista, nepromišljanju tako važne oblasti, vrlo čestim autogolovima, kada je reč o marketinškim kampanjama i o strateškom planiranju. Stiče se utisak, govorimo jednostavnim jezikom naših građana države Srbije, da je sve ono što se provodilo u okviru države, a ticalo se osmišljavanja, uređenja određenih oblasti, ipak služilo na korist samo određenim pojedincima, koji su dolazili do užasne količine finansijskih sredstava, tako se bogatili, stvarali monopol, a od pravog razvoja određenih oblasti, zapravo, nije ostalo ništa.
Da je ovo činjenica, dovoljno nam pokazuje podatak da svako ko želi da se uveri u ovo, može da sedne u automobil i prođe širom Srbije i da vidi na kojem je nivou razvoja seoski, banjski, planinski, verski ili kulturni turizam. Imate savršene srednjevekovne građevine koje su devastirane, koje su prepuštene snalažljivosti monaških zajednica da ih postave u ono stanje koje bi trebalo da predstavlja izrazito jaku, snažnu i prepoznatljivu srednjovekovnu umetnost i kulturu. Što se tiče države Srbije, retki su primeri gde je država pokazala interesovanje za investiranje u ovakva rešenja, koja bi se višestruko vratila.
Dakle, niti ima planskog, niti strateškog planiranja, niti ima dovoljnog interesovanja u investiranje, a sumnjamo da će to biti provođeno ovim predloženim zakonom o turizmu, iz jednog prostog razloga, okruženje i finansijsko i ekonomsko, i spoljno i unutrašnje, dakle, momenat u kome mi donosimo i govorimo o ovom zakonu, apsolutno ne odgovara nameri predlagača da se ulaže u razvoj turizma koji bi trebalo državi Srbiji višestruko da vrati.
Srpska radikalna stranka ima problem da prihvati činjenicu koja je ovde izneta pre nekoliko nedelja, kada se govorilo u objedinjenoj raspravi o ovom predloženom zakonu, da predlagač ima nameru da uredi ovu oblasti i da nivo turizma stavi na izuzetno visok nivo. Prvo pitanje je, zašto to nije urađeno do sada, kada je bilo toliko prilike, kada su bile mnogo bolje i ekonomske i sve druge okolnosti? A, drugo, kako namerava da uradi sada, kada znamo da podizanje bilo koje oblasti na određen zavidan nivo to znači direktna ulaganja, direktne investicije, odnosno direktna finansijska sredstva?
Mi imamo problem sa održavanjem onoga što jesu budžetski korisnici socijalnog mira i ekonomske stabilnosti građana Srbije. Nije jasno, na osnovu koje će finansijske konstrukcije predlagač provesti ovaj predlog zakona? Takođe, svedoče i ostale činjenice.
Govorimo o turizmu u momentu kada razmišljamo o onome što jesu smernice MMF-a, a tiče se makroekonomske stabilnosti države Srbije, smanjenje javne potrošnje i naravno, garantovana stabilnost ekonomskog sektora unutar same države Srbije. Mi nemamo nijedno pojašnjenje, imamo samo maglinu, kako bi to trebalo da izgleda do kraja godine, a samim tim, to nam je i tako dovoljan i jak argument, da će biti problema da se provedu svi oni projekti koji su planirani za razvoj turizma u državi Srbiji. Ali, pre svega toga, vrlo nam je značajno da čujemo na koji način su projekti koji su do sada bili provođeni dali rezultate i imali efekta na razvoj turizma, kada je reč o turističkoj ponudi države Srbije.
Nažalost, bojim se da to tokom današnje rasprave nećemo moći da čujemo. Ovlašćeni predstavnik, koji je trebalo da nam odgovori na sva ova pitanja, a naravno, i na druga pitanja koja se dodiruju sa razvojem turizma, jeste gospodin Mlađan Dinkić, koji, nažalost, nije tu.
Kada je reč o razvoju turizma, i te kako da je reč o ekonomskom i regionalnom razvoju, i tu bismo imali mali milion pitanja u ime svih onih koji su nas postavili ovde da pitamo ovlašćenog predstavnika, ali samim tim, što ovlašćeni predstavnik nije tu nama je to dovoljan odgovor i potvrda onoga u šta sumnja Srpska radikalna stranka, da će predviđena zakonska rešenja moći da se provedu, iz nekoliko razloga, prvo, nema para za to. Pitanje je kakve su materijalno-tehničke pretpostavke, a da ne govorimo o ljudskim resursima. Još kada bismo znali šta je strategijsko planiranje i kako ćete podržati jedan plan aktivnosti na godišnjem nivou, u 2009. godini, onda bismo vrlo verovatno dobili odgovor da je to tek još jedno samo mrtvo slovo na papiru, ovaj predlog zakona o turizmu.
Upravo to i jeste problem. Mi smo kao ovlašćeni predstavnici građana, koji su nas glasali na majskim izborima, zaista slepi na način da ne znamo na koje načine se troše budžetska sredstva, ko učestvuje u trošenju para svih poreskih obveznika, iz prostog razloga, jer nemamo završni račun, nemamo reviziju završnog računa, nemamo uspešno ostvaren dijalog u smislu da na određena pitanja dobijemo kvalifikovane odgovore. Najčešće se izveštavamo na osnovu pisanja sredstava javnog informisanja.
Znamo da određeni timovi koji se bave istraživanjima na koji način se troše budžetska sredstva imaju probleme zato što najčešće vlast ne nalazi za shodno da daje pravovremene informacije koje smatra informacijama od sopstvenog poverenja.
Kao što je prethodno koleginica rekla, to je vrlo značajan problem. Ne znamo koliko donacija, na ime kojih institucija i na koje načine su se trošile, recimo, u oblasti turizma, koji projekti, ko su nosioci tih projekata, koji su efekti tih projekata. Ali, znamo da se ogromna sredstva troše na tzv. specijalizovane usluge i na određene projekte.
Turizam nikada gori! Razvoj turizma ne postoji! Kapaciteti su katastrofalni! To je generalni zaključak. Čast izuzecima, ali ti izuzeci ne potvrđuju da imamo uspešnu turističku ponudu, već, naprotiv.
Takođe, značajno je da se pomene i trebalo bi da bude predmet vrlo ozbiljne rasprave jeste tema kulturnog turizma, koji je u Srbiji, nažalost, na najnižim mogućim granama.
Da vas podsetim, u Srbiji postoji veći broj objekata koji su pod zaštitom UNESKO-a, među njima su i spomenici na Kosovu i Metohiji. Ne smatramo da je to najbolje moguće rešenje, ali situacija je nalagala tako. Možda je to jedini mogući put da se srednjevekovne zadužbine zaštite od divljanja šiptarskih terorista: manastir Visoki Dečani, Pećka patrijaršija, manastir Gračanica u Prizrenu, crkva Bogorodice Ljeviške u Prištini, manastir Studenica, Stari Ras i Sopoćani.
Podsećanja radi, na Kosovu i Metohiji ima više od 1.500 manastira i crkava isposnica. Informativna služba Eparhije raško-prizrenske objavila je 27. marta 2004. godine dopunjenu, ispravljenu, ali ne i konačnu listu srpskih pravoslavnih crkava i manastira koji su potpuno uništene ili teško oštećene tokom martovskog progona od 17. do 20. marta.
Među njima su, a moramo da ih navedemo, u obavezi smo i prema sopstvenoj istoriji, a i prema našim građanima koji to očekuju od nas, spaljeni su ili minirani hram: Bogorodice Ljeviške iz 14. veka, hram Hrista Spasa iz 14. veka, Saborni hram Svetog velikomučenika Georgija iz 1856. godine, crkva Svetog Nikolaja iz 14. veka, crkva Svetog Nikolaja-Runovićeva iz 16. veka, crkva Svete nedelje, naselje Potkaljaja, iz 14. veka, crkva Svetog Pantelejmona iz 14. veka, crkva Svetog Kozma i Damjana iz 14. veka, crkva Svete nedelje u selu Živinjane kod Prizrena i manastir Svetih Arhangela iz 14. veka.
Direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture je najavila da će Zavod vrlo brzo da dostavi detaljan izveštaj o obnovi crkava na Kosovu i Metohiji i ona je rekla, a tiče se kulturnog nasleđa Srbije, da država Srbija i Republički zavod imaju obavezu da iznesu potpunu istinu o obnovi koja je prema načinu na koji se obavlja, i to je vrlo važna činjenica koja je u kontekstu ovog što je prethodno rečeno i razvoja kulturnog i duhovnog turizma, pri čemu sve ozbiljne zemlje zaista inkasiraju ozbiljna sredstva osim Srbije, dakle, ta obnova se odvija u potpunoj suprotnosti sa stručnim principima koji se primenjuju u državi Srbiji.
Direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture i član Komisije za obnovu je konstatovala da je memorandum o obnovi već prekršen, jer se u izveštaju Komisije već nalazi niz nepravilnosti. Služba za zaštitu spomenika smatra da je važna održivost obnove, dok, sa druge strane, Savet Evrope smatra da je samo važno obnavljati, pa makar i više puta. Prema podacima SPC na Kosovu i Metohiji od juna 1999. godine sve do 17. marta 2004. je porušeno i oštećeno 115 manastira i crkava, dok je tokom martovskog progona 34 oskrnavljeno.
Ono što je vezano za kulturni turizam u Srbiji, postoje i druge lokacije od značaja. Što se tiče duhovnog turizma osim Raško-prizrenske eparhije, imate primere iz Žičke eparhije ili Ovčarsko-Kablarske klisure u kojoj su manastiri u većoj meri obnovljeni, ali ne vidimo šta se dalje radi na određenoj turističkoj ponudi kada su u pitanju ovako značajna mesta. Pretpostavljam da ćemo čuti kakav je plan za ubuduće, ali vezano za kulturni turizam u Srbiji postoje druge lokacije od značaja, ovo na prvom mestu zbog javnosti u Srbiji, kao što je Gamzigrad ili Romulijana. To je arheološko nalazište blizu Zaječara, u istočnoj Srbiji, antičke rimske carske palate Feliks Romulijana, koje se od 29. juna 2007. godine nalaze na UNESKO-voj listi svetske baštine.
Gamzigrad, takođe, predstavlja rezidenciju rimskog cara Gaja Valerija Maksimilijana Galarija, Dioklecijanovog zeta. Onda, Viminacijum, lokalitet Pirivoj, deo je velikog arheološkog nalazišta antičkog logora Viminacijum, sa otkopanim grobovima različitih tipova gradnje i mauzolejem u centralnom delu. Takođe, Fruška Gora ili Mala Sveta Gora jedan je od posebno zapostavljenih vrlo značajnih segmenata ne samo turističke ponude, već istorijskog, kulturnog i duhovnog nasleđa.
Ono što bi trebalo da bude od izuzetnog značaja za sve nas jeste da čujemo šta država Srbija ima u planu kada je reč o Fruškoj Gori i kolika su finansijska sredstva potrebna da se Fruška Gora dovede u red onih sadržaja koji bi trebalo da na dostojan način, kako to i zaslužuju, predstavljaju državu Srbiju.
Ono što moramo da kažemo jeste da se na Fruškoj Gori nalazi 16 pravoslavnih manastira i zato postoji još jedan od naziva Mala Sveta Gora, poznatih po specifičnoj arhitekturi, bogatim riznicama, bibliotekama i freskama.
Fruška Gora krije i brojne arheološke lokalitete iz praistorijskog i kasnijeg perioda, ali bi, recimo, za građane Srbije bilo vrlo značajno da čujemo koliko se do sad ulagalo u Frušku Goru, a koliko će od sada. Da li je neki od značajnijih projekata bio provođen na ovom delu koji je skoro u najvećoj meri i potpuno devastiran?
Takođe, jedno od najvećih i najznačajnijih arheoloških nalazišta je nalazište Lepenski vir, smešteno je na desnoj obali Dunava u Đerdapskoj klisuri u Srbiji, u centralnom delu Balkanskog poluostrva. Ovaj lokalitet je ime dobio po dunavskom viru bio je sedište jedne od najvažnijih i najsloženijih kultura praistorije. Dakle, između 1965. i 1970. godine otkriveno je ribarsko-lovačko naselje sa začecima kultivacije, tokom iskopavanja otkriveno je sedam sukcesivnih naselja i 136 objekata.
Trebalo bi da znamo da li će se Lepenski vir naći u turističkoj ponudi i da li će država Srbija da radi na ovakvim lokacijama, za koje mislimo da bi državi Srbiji doneli značajne prihode. Ono što je i te kako značajno, a tiče se kulturnog turizma je još jedna stavka, a to je vinčanska kultura ili Vinča, koja predstavlja rano neolitsku kulturu Evrope između prvih vekova petog milenijuma pre nove ere i prvih vekova četvrtog milenijuma pre nove ere. Prostirala se od srednjeg Potisja na severu do Skopske kotline na jugu, i od reka Usore i Bosne na zapadu do Sofijskog basena na jugu, odnosno obuhvatala je teritorije današnje Srbije, Rumunije, Makedonije, Bosne i Hercegovine.
Vinčanska kultura je bila tehnološki najnaprednija praistorijska kultura u svetu, najranija metalurgija bakra u Evropi potiče sa vinčanskog lokaliteta Belovode u istočnoj Srbiji.
Na osnovu svega ovoga, a konsultovali smo tu i ljude koji su radili na ovome, to su gospođa Nataša Prćić i Dino Rac, opšti zaključak je da Srbija ima značajne resurse, ali da u Srbiji ne postoji kulturni turizam. Postoje pojedinačni pokušaji, vrlo verovatno mnogi projekti, ali o kulturnom turizmu Srbije mi više možemo da ne govorimo nego da govorimo. Voleli bismo da čujemo razloge zašto je to tako.
Pored ove identifikacije, sa namerom, samo određenih lokaliteta koje je svetska zajednica prepoznala kao lokacije od izuzetnog značaja pa ih stavila pod svoju zaštitu, trebalo bi, da ne bude samo kritike radi, da bolje funkcionišu te međuresorne relacije. Zato je bilo važno da po ovako objedinjenim tačkama, koje zahvataju više oblasti, mi ovde imamo makar ministra ekonomije i regionalnog razvoja, koji u okviru svog resornog ministarstva ima toliko vrlo značajnih oblasti za Srbiju.
Bojimo se da tako značajne oblasti za Srbiju, pod rukovođenjem jednog čoveka i njegovog tima, ipak ne dođu u ruke monopola određenih grupacija, a onda ćete imati problem sa dobrim delom opozicije, a onda – problem sa preko milion ljudi u Srbiji. Iz jednog prostog razloga, svi koji žele ravnomerni regionalni razvoj, poboljšanje razvoja i kvalitetnu ponudu kada je reč o turizmu, direktno su protiv monopola.
Ali, da se vratimo na konkretne predloge, SRS smatra da bi, kada je reč o kulturnom turizmu, trebalo da se, a to je ono na čemu posebno mora da se radi i pokušavali smo i sami da istražujemo, napravi vrlo značajna i baza i berza kulturno-turističke ponude Srbije. Lokalne zajednice treba da donesu svoje razvojne strategije kulturnog turizma. To ne treba uzimati iz nadležnosti lokalnih zajednica, što će definitivno doprineti boljem definisanju državne strategije u ovoj oblasti.
Mi ne mislimo da je obrnut red bolji, od centrale, od globalnog ka lokalnom, nego obrnuto, od lokalnog ka globalnom. Lokalnim zajednicama ne sme da se uzima iz nadležnosti da određuju koji su to turistički sadržaji, kakva turistička ponuda mora da bude. To se direktno tiče razvoja lokalne zajednice, na prvom mestu unapređenje života svih onih koji su stanovnici gradova i opština. Ukoliko je bilo zloupotrebe u nekom ranijem periodu, a ticalo se lokalnog nivoa, ti koji su zloupotrebljavali finansijske ili bilo koje druge resurse moraju da odgovaraju za to, ali centralizam u ovom smislu je poguban za razvoj lokalnih sredina.
Takođe, ono što SRS smatra da bi trebalo preispitati i preciznije definisati, a to je upravo uloga lokalnih turističkih organizacija u oblikovanju kulturno-turističke ponude Srbije. Naš je utisak da su se lokalne organizacije, kao i svaki put, nažalost, preskočile i da se pravi okvir, kišobran i strategija sa centralnog nivoa, koji treba da se prihvati bez pogovora na lokalnom nivou. Mislimo da je to nedopustivo.
Vrlo je značajno multidisciplinarno obrazovanje kadrova i stanovništva u skladu sa potrebama održivog razvoja kulturnog turizma. Obrazovanje treba provoditi kroz školske i vanškolske forme. Ne vidimo da je to urađeno do sada.
Kao primer uspešne prakse trebalo bi da bude makar izdvajanje nekoliko projekata koji bi trebalo da nam posluže kao projekti uspešne prakse i projekti održivog razvoja, makar u nekim oblastima razvoja turizma. Voleli bismo, bar kada je reč o kulturnom ili verskom turizmu u Srbiji, da znamo koji su to projekti, ko su bili nosioci tih projekata.
I, iznad svega značajno je, nažalost, na to pitanje neće imati ko da odgovori, ostaće samo strankama da pretpostave kako će da izgleda turizam u Srbiji i, na kraju ili na početku, vreme koje dolazi vrlo brzo će da potvrdi ili demantuje sve nas koji učestvujemo u ovoj raspravi, mislimo da je način na koji je predlagač mislio da uredi oblast turizma pogrešan. Mislimo da će u konačnom zbiru da bude vrlo poguban za turističku ponudu i razvoj turizma uopšte. Kada je reč o ovakvim zakonskim predlozima, ono što je bilo neminovno da se dostavi svim poslaničkim grupama jeste informacija koju tražimo kroz određena poslanička pitanja, a to je, na koji način mislite da sprovedete održiv razvoj turizma u Srbiji, sa kojim finansijskim sredstvima i sa kojim projektima?
SRS smatra da je ovo vrlo značajna tema koja je zahtevala možda duži period javne rasprave i uključivanje svih onih koji su godinama na određene načine davali doprinose boljem sagledavanju razvoja turizma u Srbiji. Uopšte nije jasno kako to da država Srbija toliko malo prihoduje od turizma i na koji način su fantastične lokacije potpuno devastirane ili zapostavljene. Jedna od tih, govorili su malopre, jeste Fruška Gora, za koju, pretpostavljam da ćete se složiti svi, da je bolna tačka svih nas. To je ipak mala Sveta Gora, koja je mogla da doprinese i duhovnoj, i istorijskoj, i kulturnoj i turističkoj slici Srbije, ali, nažalost, država nije smatrala za shodno da uloži značajna sredstva kada je reč o Fruškoj Gori.
Nije jasno, šta je onda strategija razvoja turizma u Srbiji. Međutim, ono što smo se potrudili da uradimo za ovu raspravu, očekujući ovlašćenog predstavnike da učestvuje sa nama u ovom dijalogu, jeste da prikupimo i određene naučne radove koji su nam pomogli, prvo, da razumemo na koji način su sve te međusobno discipline povezane, pa samim tim i resori. Zato je ovde trebalo, ukoliko je već prioritet ekonomski oporavak zemlje i ukoliko je prioritet ublažavanje efekata svetske finansijske krize, da sedi nekoliko resornih ministara, ali ovo je odgovor na koji način država Srbija vidi turizam kao vrlo profitabilnu oblast za jednu državu kakva je Srbija.
Mi smo tako konsultovali rad Branislava Gulana, zahvaljujući opet Privrednoj komori Srbije, za koju vidimo da se 2013. ruši tradicija duga 150 godina, i ovaj naučni rad je bio predstavljen na međunarodnom kongresu u hotelu ''Planum'', i u hotelu ''Hajat'', vrlo značajan za nas, zato što govori o nečemu što mi smatramo celishodnim i vrlo važnim, a tiče se i privrede, ekonomije i turističke ponude, a to je upravo veza agrobiznisa ruralnog turizma u Srbiji, za koji smatramo da je nepravedno zapostavljen.
Ono što možemo da detektujemo, to je samo nekoliko manifestacija, ali strategijskog promišljanja u ovoj oblasti, čini se, da nema. Da je ovlašćeni predstavnik tu verovatno da bi nam dao još poneku informaciju.
Zato mi mislimo da je konkretno i ovaj predlog zakona poguban, pogotovo kada je reč o agrarnom razvoju određenih lokalnih zajednica.
Međutim, da se vratimo na sam naučni rad. Mislim da javnost u Srbiji treba da ima ovakve informacije, makar od poslanika i predstavnika opozicije, ako ne od predstavnika vlasti. Počeću od kraja koji je, čini mi se, vrlo značajan, da bi prethodna slika bila potpuno jasna.
Dakle, na osnovu određenog istraživanja, zaključak je bio da je Svetska turistička organizacija preporučila Srbiji da razvija ruralni, odnosno seoski turizam. Evropska agencija za rekonstrukciju je finansirala dva projekta sa ciljem da stanovnike, recimo, istočne i južne Srbije informiše o velikim mogućnostima za bolji život kroz razvoj seoskog turizma, ali ne znamo kako je država Srbija podržala efekte ovih projekata, jer da bi određena oblast bila razvijena u smislu turističke ponude država mora da investira ili makar da podrži određeni razvoj.
U ovom naučnom radu izneta je činjenica da od svih zemalja u Evropi koje se bave seoskim, odnosno ruralnim turizmom, Srbija definitivno ima najbolje uslove. Hajde da vidimo da li Srbija ima i najbolje efekte, kada je reč o razvoju seoskog turizma.
Činjenica je da je ponuda ekobiznis turizma u Srbiji ipak iz godine u godinu sve prisutnija, da je ipak procenjeno da ova grana turizma, odnosno ruralno seoski turizam može da bude izvanredan potencijal, ali nije najjasnije šta je strategija razvoja ove grane turizma, koje bi trebalo da budu i materijalno tehničke pretpostavke i finansijski okvir za razvoj seoskog turizma, jer se to direktno dovodi u vezu sa razvojem, recimo, poljoprivrede i svega onoga što sama grana poljoprivrede sa sobom vuče.
Ispravite me, u stvari, ne znam ko bi mogao da me ispravi, možda gospodin Novaković, ali nije vlasan u ovom kontekstu, nažalost, ovlašćenog predstavnika nema, ali čini nam se da je poljoprivreda, bar na osnovu rezultata ostvarivanja i rada u okviru ove grane u državi Srbiji potpuno marginalizovana.
Ono što bi, ali samo kroz naučan rad i naučni rad o kom mi ovde govorimo, trebalo da bude korist od ruralnog turizma i da vidimo šta je sve država Srbija izgubila nemarnim i neodgovornim odnosom prema ovoj oblasti privrede, dakle, ako bi jedno ruralno domaćinstvo imalo dve sobe sa po dva kreveta, izdavalo ih strancima 200 dana godišnje, po ceni od samo 20 evra za jedan pun pansion i ukoliko to sve pomnožite, a matematika je vrlo tačna i precizna, dobijate cifru od 16 hiljada evra prihoda.
Isto, treba imati u vidu da najveći deo troškova predstavlja hrana i piće koje naš seljak uglavnom sam proizvodi, što će reći da nema više odlazaka na pijacu, troškova za benzin, zakupljivanja tezgi i gubljenja vremena, sve ide na sto ispred njegovog klijenta, odnosno turiste, a kada bi se to preračunalo na Srbiju u kojoj polovina stanovništva živi u selima, pa se može reći da u njoj ima i do milion seoskih domaćinstava, zvanična cifra je 778 hiljada, kada bi se samo 10% tih domaćinstava bavilo turizmom, to bi za Srbiju značilo dodatni prihod od 1,6 milijardi evra. Međutim, odmah se postavlja pitanje zašto bi jedno domaćinstvo imalo samo dve sobe i četiri ležaja za izdavanje? Pošlo se od te pretpostavke u ovom naučnom radu. Već danas ima domaćinstava koja imaju po desetak i više ležajeva. U srpskim selima odmor bi bio odličan i zimi, tamo gde ima snega, pa bi boravak bio moguć tokom čitave godine. Dakle, turistički kapaciteti bi mogli da budu u potpunoj funkciji tokom svih godišnjih doba. Dalje se navodi da stranci potroše mnogo više od 20 evra dnevno, ako su zadovoljni uslugom i ako im se ponudi kvalitetna roba. Na kraju, zašto bi se samo 10% stanovnika ruralnih područja bavilo turizmom? Zašto to ne bi bilo 30% ili više? Ovo je upravo pitanje za državu.
Dakle, ovakva korist, ne samo za ljude koji su stanovnici tih određenih područja, a ukoliko bi se ulagalo u ta područja, samim tim bi se digao nivo razvoja tog područja i onda ne bismo imali migracije stanovnika iz tih sela u gradove, kao što je slučaj sada da imamo potpuno mrtve sredine, zato što mlađa generacija u potrazi za dobrim poslom napušta sela i dolazi u gradove. To bi, takođe zaustavilo i belu kugu u Srbiji, jer u njoj svake godine nestane po jedan grad. Naime, 40 hiljada stanovnika više umre nego što se rodi.
Razvijeni ruralni turizam, što je vrlo značajno, i zato je bilo vrlo bitno da gospodin Mlađan Dinkić, ministar ekonomije i regionalnog razvoja, bude prisutan, pokrenuo bi čitavu privredu, od poljoprivrede prerađivačke, građevinske industrije, industrije građevinskog materijala, opreme za domaćinstva, saobraćaja, trgovine, kao i veliki deo neprivrednih delatnosti.
Kao što vidite, rasprava o ovakvom predlogu zakona ne može da dotakne samo jednu oblast, a ukoliko vlast ima nameru da ekonomski oporavi državu Srbiju, jer je to obećala još 2000. godine, onda bi tu trebalo da sedi nekoliko predstavnika vlasti i mi bismo imali kompletnu priču. Ovako, ova rasprava se svodi na besmislenu raspravu u smislu provođenja zakonskih načela, tako što će neki poslanici učestvovati, najčešće neće biti prisutni, drugi će čitati novine, a građani će se pitati čemu rasprava kada dve trećine poslaničkih potencijala nije u skupštinskoj sali kada govorimo o ovako važnim temama kao što je Predlog zakona o turizmu.
A, šta je sve to što država Srbija gubi potpuno neodgovornom politikom planiranja? Ono što bi trebalo da bude isto jedan od značaja, a tiče se, naravno, razvoja turizma u Srbiji, najbolji dokaz iskorišćenosti potencijala je predviđanje generalnog sekretara Svetske turističke organizacije da će u svetu 2020. godine biti oko 1,6 milijardi stranih turista godišnje, što znači povećanje za više od 100% u odnosu na 2003. godinu. Inače, treba ukazati na to da u svetu već nekoliko poslednjih godina postoji trend širenja turizma ka unutrašnjosti kontinenta, a to su na prvom mestu sela.
Zbog svega toga danas u svetu postoji turizam koji se naziva seoski. U Evropi prednjače Francuska, Italija, Španija, Švajcarska, Austrija. Hajde samo odokativnom metodom da uporedimo sela, recimo, Francuske i Španije sa ruralnim turizmom u Srbiji. Kategorije potpuno neuporedive, u smislu održavanja infrastrukturne, opremljenosti, proizvodnje hrane, ponude, organizovanog dolaska, organizovanog odlaska, jednostavno, ovde nema strateškog planiranja.
Treba podsetiti da je nekadašnji ministar turizma najavio na otvaranju Međunarodnog sajma turizma u Beogradu, recimo, 2003. godine, to nažalost nikada nije zaživelo, već je bilo jedno puko obećanje, da će Srbija turiste brojati milionima, prihod od turizma milijardama evra, jer je trend u svetu putovanje ka manjim grupama ka selima i banjama. Ukupan budžet za turizam, recimo, u Srbiji za 2007. godinu bio je 4,08 milijardi dinara, što je bilo 3,5 puta više nego prethodne godine, tj. 2006. godine, ali nismo sigurni da su efekti ulaganja i ovog, sa sigurnošću možemo da tvrdimo, nenamenskog trošenja, išli u skladu sa porastom turističke ponude.
Ali, mi smo slepi za to, nemamo povratnu informaciju na koji način se ulaže u određene regije, koji su to projekti, ko su nosioci projekata. Planiralo se da se uloži u planinski rečni turizam, jezera i banje, oko tri milijarde dinara, da se podjednako vodi računa o nacionalnim i lokalnim projektima. Plan je bio da država ulaže u Srbiju i infrastrukturu, privatni sektor, ugostiteljske objekte. U 2007. godini u Srbiji su se očekivali prihodi od turizma od 500 miliona dolara, što je za 100 miliona dolara više nego, recimo, 2006, a bio je cilj da se do 2010. godine od turizma ostvari prihod od milijardu dolara.
Ono što bi ovde bio vrlo značajan podatak da čujemo – koliko se ulagalo i koliko prihodovalo od turizma od 2000. godine, pa naovamo i koje su to turističke lokacije koje su doživele svoj preporod i samim tim turističke grane.
Kada već govorimo o vrlo značajnoj oblasti seoskog turizma, za koji SRS smatra da je jedna od vrlo značajnih turističkih grana, upravo zbog toga što je poljoprivreda jedna od najznačajnijih oblasti koja je, očigledno, nečijim interesom, ne srpskim, marginalizovana.
Vrlo je značajno da pomenemo neke ruralne manifestacije, koje su, nažalost, tek samo manifestacije. Ne vidimo da će tu postojati neko plansko planiranje, u smislu bolje i efektivnije ponude. Ono što je Svetska turistička organizacija preporučila Srbiji, u smislu ruralnog razvoja, tiče se naše istorije, srpske, autentične, tradicionalne, koja je izuzetna i koloritna, bogata. Nemamo čega da se stidimo, a očigledno da je neko procenio da o tome ne treba da se priča.
Ono što je vrlo značajno i što treba negovati, potrudićemo se kao stranka da se u tom smeru samo ide, i zaista ćemo želeti da što mlađe generacije učestvuju u ovome, jer mislimo da na najbolji mogući način država može da se predstavi tako što će očuvati tradicionalne i istorijske vrednosti, a prikazati ih na prihvatljiv marketinški način. Dakle, to bi trebalo da bude naše lice i naličje. Ne vidimo trend ili ideju da država Srbija zaista želi da predstavi ono što mi jesmo, a što se nekako kontinuirano izvrgava i podvrgava ruglu u određenom delu zajednice, a da mi pri tom vrlo pomažemo u tome.
Danas kada se govori o ruralnom turizmu najčešće se stvara film ili slika, a to su priroda, šatori, muzika i naravno, ''bermudski trougao'' u okviru kojeg se ljudi izgube posle vrlo naporne poslovne nedelje ili poslovnog perioda. Najbolji primer toga je, recimo, Sabor trubača u Guči, koji se održava svake godine početkom avgusta. Onda, krajem avgusta, svake godine, u Vlasotincu se održavaju tradicionalni dani ''Vinskog bala'' u čast boga Bahusa, odnosno Dionisija. U Aleksandrovcu se održava ''Župska berba'', a posećuju je gosti sa Krfa, sa kojim je ovo mesto u bratstvu. Tu treba dodati Sabor frulaša koji se svake godine održava krajem jula i početkom avgusta u selu Grljan kod Zaječara.
Dalje, postoji jedna šetajuća manifestacija ove vrste, zove se ''prela i posela'' i mislim da smo potpuno uvereni da dobar deo građana koji prati u direktnom prenosu ovu raspravu za ove mnoge manifestacije možda čak i ne zna, a želeli bi da znaju. Tu je i ''Kobasicijada'' u Turiji, koja se održava početkom godine, gde se gostima prikazuje sve ono što meštani znaju. Na Zlatiboru se početkom godine održava manifestacija pršuta. Neke od ovih manifestacija su u lokalne varošice prizvale i svet, pa je Zlatibor domaćin manifestacije ''Svetski dani hrane''.
Onda, letnje manifestacije u ruralnim sredinama su, recimo, ''Dani šljive'' u Osečini. I za ljubitelje životinja organizuju se neke manifestacije.
Možemo da zaključimo da su te manifestacije uglavnom, i svi mi koji imamo tog lokalnog iskustva, odnosno iskustva u upravljanju lokalnom zajednicom, zahvaljujući dugoj tradiciji, zahvaljujući žiteljima tih lokalnih sredina i njihovoj umešnosti da to provode i ne prekidaju dugu i respektabilnu tradiciju.
Pitanje u smislu ovog zakona, koji lokalnim zajednicama zaista izbija određene nadležnosti, jeste – kako će sve te manifestacije da se održe, pogotovo što je podrška od strane opština ili grada prekopotrebna da bi se ovakve manifestacije održavale, koje zaista znače za život naših građana u tim lokalnim sredinama. Isto tako, trebalo bi da znače i za sve nas.
Ono što je izuzetno značajno, a, takođe je, tema ovog naučnog rada, zahvaljujući nekim našim naučnim radnicima možemo da sagledamo nešto što nemamo prilike tako često da vidimo, osim u "Žikinoj šarenici" i ponekom sadržaju u toku nedelje, recimo, na nacionalnom servisu, a jeste veza poljoprivrede i ruralnog turizma. Oko 90% teritorije Srbije, zamislite, čine ruralna područja, u kojima polovina stanovnika živi. Ta područja su bila dosta zanemarena kako u razvoju, tako i u korišćenju ruralnog turizma, tako da predstavljaju potpuno neiskorišćenu šansu. Nije jasno zašto je ovo ovako.
Neophodan zaokret u korist politike ubrzanog ruralnog razvoja trebalo bi da stvori uslove boljeg života na selu, odnosno u ruralnim područjima. Sa proizvodnjom i hranom, što je realno za Srbiju, može da se uravnoteži regionalni rast. Samim tim, stvaraju se uslovi za razvoj ruralnog turizma, koji je u neposrednoj vezi sa proizvodnjom hrane, od kojih bismo mi i izvozno, u smislu spoljnotrgovinskog poslovanja, mogli i te kako da prihodujemo. Od ruralnog razvoja u celini zavisi i razvoj ruralnog turizma u Srbiji.
Da je gospodin Dinkić tu, mogli bismo eventualno da čujemo kakav se to seoski razvoj očekuje, da li možemo da govorimo o projektu održivog seoskog razvoja, a onda bismo vrlo verovatno dobili odgovor na pitanje da li možemo da imamo dobar seoski turizam, koji bi, ne sumnjamo, posećivali svi stanovnici velikih gradova, a i svi mi bismo se potrudili da turistička ponuda lepe nam Srbije bude ponuda svih značajnijih svetskih manifestacija. Nažalost, nećemo dobiti odgovor na to i građani Srbije neće čuti šta to država Srbija priprema u ovom delu. Činjenica je da se privrednim rastom, sada govorim o privrednom padu, zato što nije bilo odgovornog planiranja ranijih godina, i razvojem povećava obim i kvalitet turističkih usluga u ruralnim sredinama. Ove usluge su u sprezi sa razvojem poljoprivrede, koje se međusobno prožimaju, jedna drugoj uslovljavaju razvoj.
Primera radi, sa povećanom posetom stranih turista ruralnim regijama odvija se tzv. nevidljivi izvoz hrane. Time se poboljšava ionako nepovoljan spoljnotrgovinski bilans zemlje. Pored toga, razvoj turističke privrede u ruralnim sredinama podstiče zaposlenost koja je isto jedna od tačaka ovog plenarnog zasedanja, pa ćemo o tom delu govoriti tada. Neophodno je da se kontinuirano usklađuje razvoj turizma u ruralnim sredinama, poljoprivrede i prehrambene industrije.
Kao što vidite, sve je ovo usko povezano i vrlo je značajno bilo da imamo tri ili četiri odgovorna ministra koji će odgovarati na ove teme, a ne, nažalost, zahvaljujem se gospođama ispred, pretpostavljam, resornog Ministarstva, što prisustvuju ovoj raspravi, ali, nažalost, ne možete da učestvujete u njoj, tako da smo svi hendikepirani, i vi, pretpostavljam da biste i te kako učestvovali u ovoj raspravi, a i mi, jer ćemo biti uskraćeni za mnoge odgovore na ove teme za koje smatramo da su vrlo značajne. Šta je tu je, vaša krivica nije, ali ćemo mi i dalje nastojati da dozivamo, a ne da prozivamo gospodina Dinkića, ne bili smo ga videli ovde, gde mu je mesto, tokom ove rasprave.
Treba pomenuti, recimo, da je u 2006. godini Srbija od turističke privrede prihodovala 400 miliona dolara. Za godinu dana kasnije u deviznu kasu trebalo je da stigne oko 500 miliona dolara, to je bio cilj, a kao što smo videli do 2020. godine, ono što je cilj države Srbije tada bio, milijardu dolara. Mi ne vidimo na koji način država misli da ostvari ovaj prihod, s obzirom na nivo ruralnog razvoja. Uz posete turista većim gradovima, najveći deo novca će, prema očekivanjima koja su tada bila izneta, ostaviti u ruralnim turističkim sredinama koja privlači sve više turista, što je primećeno u okviru Svetske turističke organizacije. U Srbiji je vrlo karakteristično i Srbija to može da pruži, s obzirom na to da je vrlo privlačna zemlja, bar kada su u pitanju predeli odslikani neverovatnom lepotom, ali, nažalost, sve ono što prati svu tu ponudu je na tako niskom nivou razvoja. Svi oni koji su iz sveta navikli na određeni stepen usluge žele da probaju nacionalnu kuhinju, pretpostavljam da ste svedoci da Srbija ima da se podiči svojom nacionalnom kuhinjom i da svuda u svetu, gde god da predstavi, na bilo kom sajmu, svoje proizvode, samo uveća interesovanje. Kada svi ti ljudi dođu u Srbiju bivaju razočarani onim što prati razvoj turizma, a to je infrastruktura i sve ostalo.
Dakle, ono zbog čega smo mi vrlo zahvalni ipak i Privrednoj komori Srbije, gospodinu Gulanu, a tiče se naučnog rada koji je odslikao vrlo značajnu oblast turizma, nadam se da smo na dostojan način predstavili građanima Srbije i predstavili da vlast zapravo i nema pravu sliku razvoja, kada je u pitanju kulturni turizam, seoski turizam, verski turizam. O tome svedoče primeri.
Jedan od primera koji je vrlo interesantan, ali suviše bolan da bi se o njemu detaljno govorilo, jeste i privatizacija jednog malog hotela u okviru manastira Studenica koji ima nekoliko desetina zaposlenih koji već godinama ne primaju svoje plate, izražavaju se tako što onima koji slučajno zalutaju tražeći Studenicu i smeštaj, da bi bili bliži manastirskom konaku, nude proizvode koje uglavnom sami prave, dakle, na crno, ispod tezge. I tako, zahvaljujući kajmaku, siru koji sami naprave, mogu sebe i svoje porodice mesečno da izdržavaju.
Turistički kapaciteti i resursi tog područja su neverovatni. Najžalosnija je činjenica što se država potpuno oglušila o razvoj ove vrste turizma, a to bi za žitelje svih okolnih sela bila fantastična šansa da žive životom dostojnim čoveka. A za monašku zajednicu, koja isto pravi izuzetne proizvode, jedan od primera zainteresovanosti države da investira u život, rad, duhovni razvoj svih tih ljudi koji gravitiraju u manastiru Studenica, a na prvom mestu, čini se da bi slika Srbije, kada svaka kamera nekog stranog turiste zahvati predeo oslikan neverovatnim bojama, bila mnogo lepša.
Pitanje je šta će Srbija, odnosno država da učini po tom pitanju, da se islikamo bojama kakve zaslužujemo, a jesu najlepše boje na ovom svetu. Hvala.
Gospođo Čomić, dame i gospodo, bez obzira što je sala ovog parlamenta poluprazna, zaista je veliko interesovanje ljudi koji smatraju da lokalnim zajednicama i upravama treba ostaviti ono što je u njihovoj nadležnosti, a tiče se održivog razvoja turizma, jer nekako na taj način oni vide i rešenje svojih užasnih ekonomskih i socijalnih problema, a samim tim, tako misle, s obzirom na to, da nedostaje i konkretna strategija sa centralnog nivoa, da utiču na konkretan regionalan razvoj u okviru države Srbije.
Tako smo mi dobili nekoliko primera, jedan je iz Aranđelovca a drugi se odnosi na Ovčarsko-Kablarsku klisuru. Radi se o ljudima koji su članovi i aktivisti SRS-a, a i svima onima koji su zainteresovani, naravno, za očuvanje kulturne baštine i na pravi način korišćenje spomenika kulture koji su devastirani.
Ovde se konkretno radi o propadanju zadužbine Miloša Obrenovića, a u susret proslavi 150 godina aranđelovačke opštine, koja se bori svim sredstvima da se do tog vrlo bitnog datuma reši problem propadanja ove dragocene zadužbine. Reč je o Starom zdanju koji je jedan od najčuvenijih primera srpske arhitekture romantizma, dakle, građevina kneza Mihaila Obrenovića i poslednje neimarsko delo Koste Šreplovića, tragičnog graditelja, saradnika i prijatelja znamenitog češkog arhitekte Jana Nevole. Nalik je na Kapetan Mišinu građevinu u Beogradu, Staro zdanje, u čarobnom parku Bukovičke banje, kroz svoje trajanje, menjalo je izgled, odolevajući zubu vremena, sve do prekretnice vekova našeg doba, kada njegova sudbina postaje jedan od najtragičnijih znamenja materijalne kulture srpskog naroda. Ovo zdanje je bez krova, oronulo, napušteno i poharano.
– Staro zdanje postalo je simbol naše duhovne osiromašenosti, nebrige i moralnog uniženja.
Ono što je zahtev, ne samo ljudi koji učestvuju u radu SRS-a, već i svih žitelja Aranđelovca i svih onih koji su dovoljno odgovorni prema srpskoj kulturnoj i duhovnoj baštini, jeste da se uradi sve ono što je prekopotrebno i što je moguće da se vrati stari sjaj ovom zdanju, za koje verujem da će se svi složiti da je od izuzetnog značaja za Aranđelovac, od izuzetnog značaja za Šumadiju i od vrlo velike važnosti za celu državu Srbiju.
Zašto? Zato što bi se tim konkretnim primerom i konkretnim ulaganjem, koje za državu Srbiju i ne bi trebalo da znači puno, pokazao odnos prema onome što je naše istorijsko nasleđe, prema zadužbinarstvu. Danas, sutra, neki od nas će, takođe, pomisliti da ostave onima koji dolaze iza nas neku građevinu kao simbol jednog postojanja i eventualno mesto okupljanja generacije, koje će opet sebe utkati u temelje i istorije i duhovnosti i kulture, u najširem smislu te reči, a najgore što svima nama može da se desi da država ignoriše svaki sličan pokušaj.
Inače, mislimo da je nedopustiv odnos prema spomenicima kulture, koji bi trebalo da budu na ponos jednoj naciji. Nadamo se da će oni ući u prioritete, ako ne ove vlasti, a onda sasvim sigurno neke odgovorne vlasti, koja će se na poseban način sa ogromnom istorijskom odgovornošću odnositi prema srpskom intelektualnom, kulturnom, duhovnom i verskom kapacitetu i potencijalu. Šta to znači? Možda ne znači puno za generacije koje sada stasavaju i koje se sukobljavaju sa svakodnevnim egzistencijalnim problemima, pokušavajući da obezbede sebi mentalno zdravlje, i da prežive jedan jedini dan u državi Srbiji i u ovom besmislu, ali sasvim sigurno će značiti za one generaciji boljih građana Srbije, koji će evidentno moći na pravi, objektivan, ne ostrašćen način da cene sve ono što su neke umne glave i značajni ljudi ostavili iza sebe.
Ono što je potpuno neprihvatljivo jeste da se mi prema svemu onome što nosi srpske atribute ili atribute bilo kog naroda ili narodnosti ili nacionalne manjine koje je državu Srbiju ipak označilo kao svoju majčicu odnosima sa nipodaštavanjem. Dakle, pre ćemo prigrliti ono što nam dolazi iz nekih drugih kultura, dići to na pijedestal, nego što ćemo negovati ono što su generacije pre nas dovele do savršenstva.
Kada je reč o tome, tokom ove rasprave u pojedinostima i u načelu, ljudi koji gravitiraju Ovčarsko-Kablarskoj klisuri, da li sa namerom ili bez namere, nekada kada žele da pobegnu od civilizacijskog dodira, priredili su nam informaciju, koja je od izuzetnog značaja, samo podsećanja radi – da u toj klisuri zaista postoji jedan izuzetan duhovni potencijal, koji bi trebalo da posluži državi Srbiji kao turistički resor ukoliko ikada pomisli da treba da razvija i ovu granu izuzetno značajnog turizma, koju je ceo civilizovan svet prepoznao, ali Srbija sa srednjovekovnom i tako dugom tradicijom, nažalost, nije.
Ona je prepoznatljivija između ostalog i po manastirima, koji su, Bogu hvala, u većem broju obnovljeni, za razliku od Fruške Gore, ali mislimo da je to potpuno nedopustivo i da i u Frušku Goru mora da se ulaže. Tih manastira ima oko desetak, skoncentrisani su na malom prostoru.
Neko je to davno pre nas osmislio da postoje vrlo značajne duhovne, kulturne, istorijske tačke oko kojih srpski narod okrenut sabornosti treba da se okuplja, odatle kreće i tu se diže.
Međutim, bez obzira na to što postoje izvanredni uslovi za razvoj turizma, ono što su osnovni nedostaci u koje treba ulagati, to su smeštajni kapaciteti, svega je 70 ležajeva u tri objekta, tako da u slučaju većih grupa nema uslova za zajednički smeštaj. To je posebno pitanje. Dakle, postoje interesovanja, postoji mogućnost organizovanja, ali nema kapaciteta da podrži nešto što bi trebalo da bude za određeni region, za određenu oblast, a tiče se desetina hiljada žitelja te oblasti i na kraju, države Srbije. Dakle, organ upravljanja ili država na centrali nema sluha.
Danas govorimo o Predlogu zakona o turizma, koji bi jednom čoveku trebalo da da tolike nadležnosti da unapredi turizam. Nama apsolutno nije jasno na koji će način, sa kojim finansijskim sredstvima, resorno ministarstvo uspeti, prvo, da obnovi ono što je devastirano, a posebno, kako će sve nas da ubedi da sve ono što nije radilo godinama misli da uradi u narednih nekoliko godina.
Zaista bih bila volela da vidim sve Vojvođane koji će biti presrećni činjenicom da je Fruška Gora obnovljena i da je Fruška Gora ono što bi trebalo da bude svetionik jednog prelepog dela Srbije. Nažalost, u Frušku Goru se godinama nije ulagalo, bez ijednog razloga, bez ijednog opravdanja. Znamo da su postojala interesovanja, znamo da su postojali određeni projekti, ali znamo kada uđete u bilo koji fruškogorski manastir noga vam propadne kroz pod koji je potpuno devastiran.
To je tek jedan od primera. Šta je sa saobraćajem, šta je sa infrastrukturom i šta je to u suštini sa svima nama? To je ono što nama svedoči o sledećem – nema strategije razvoja u državi Srbiji, i ako je ima, onda je negde problem u planu aktivnosti sprovođenja tih strategija. Ono što jeste prava slika i prilika, jeste da država Srbija propada u nečijim lažnim obećanjima. Hvala.
Gospođo Čomić, preciznosti radi, Predlog zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, o kome sada govorimo? Hvala.

Zaprepašćuje činjenica da nije prisutan resorni ministar, koji je ubedio celokupnu srpsku javnost da će tolike oblasti koje je stavio pod svoj resor da uredi i provede ceo sistem reformskih promena u svim tim oblastima, pogotovo kada pričamo o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti.

Neprisustvo ovlašćenog predstavnika predlagača trebalo bi da bude jasna poruka srpskoj javnosti da čak i ovlašćenog predlagača apsolutno nije briga na koji način će moći eventualno da prevaziđe prepreke koje će se postaviti pred njega, a na koje mogu da ukažu ipak predstavnici naroda koji su dobili mandat, na majskim izborima, da ih predstavljaju.

Ili, gospodin Dinkić apsolutno ne shvata važnost funkcije najviše zakonodavne vlasti u jednoj državi, nije ga briga, s obzirom na to da se verovatno i sam uverio da može vrlo vlasno da vlada svim tim što je stavio pod svoju nadležnost.

Međutim, ono što bi trebalo da bude, nadamo se, jasno jeste činjenica – valjda je gospodin Dinkić svestan i toga da će na kraju ceh efekata svetske finansijske krize na državu Srbiju u dobrom delu da plati i on sam, sa jedne strane, a sa druge strane, i gospodin Boris Tadić koji nas je više puta uverio da je on taj koji odmotava Gordijev čvor kada to resorni ministri ne mogu, nabavlja gas kada ne može da se nabavi, utiče na funkcionisanje Parlamenta tako što govori da je 250 poslanika mnogo i nas zaista sve ovo što se dešava u Parlamentu, odnos izvršne vlasti prema Parlamentu, uverava u to da mi polako, ali sigurno, klizimo u jednopartijski sistem, u sistem u kojem će odluke da se donose samo u jednom centru moći, u sistem koga nije briga šta to narod misli i u sistem kome je opozicija potpuno suvišna i sve institucije sistema potpuno nepotrebne.

Da vas podsetim, Broz je imao Goli otok, a čini se da Srbija postaje Gulag jednoga čoveka, polako ali sigurno. Kada za to dođe vreme ova dva pomenuta gospodina će vrlo verovatno, svesno, da plate račun celokupne krize, ne reformskog kursa, potpuno pogrešne ekonomske politike i neodgovorne Vlade.

Međutim, da nastavimo tamo gde sam stala, SRS je pre izvesnog broja meseci ukazivala, zapravo, pozvonila na uzbunu, kada je reč o finansijskoj krizi koja je već tada pretila da se prelije na državu Srbiju i krajem prošle godine, tokom oktobra, novembra i decembra, postavili smo određena, konkretna pitanja pred resorno Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, pred gospodina Rasima Ljajića, Ministarstva rada i socijalne politike, ali i pred Ministarstvo trgovine.

Kao što vidite, pokušavali smo da kroz jedno poslaničko pitanje, koristeći institut tadašnjeg Poslovnika koji je omogućavao da se vrlo značajne i važne životne teme, kao što je zadržavanje radnog mesta, upošljavanje sve većeg broja ljudi koji su ostajali bez posla, dovedu na dnevni red Parlamenta koji je to očigledno stavljao na margine najznačajnijih društvenih događanja.

Upravo zato što smo svakodnevno u kontaktu sa svojim glasačima i aktivistima na terenu, to su ljudi koji spadaju u onu polako nestajuću radničku klasu, došli do određenih podataka da će solidan broj firmi, nažalost, da otpusti veliki broj radnika. Mediji su krajem prošle godine pisali o tome. Nismo hteli da zvučimo panično, jer su mediji potpuno pod režimskom kontrolom, odnosno kontrolom jednog centra moći, pravog premijera u senci, gospodina Tadića, pokrenuli medijsku kampanju protiv SRS, i hteli smo odgovorno da pristupimo vrlo značajnom problemu, kao što je politika zapošljavanja u svetlu finansijske krize, odnosno krize koja je dobrano zakoračilo u državu Srbiju i hteli da dobijemo konačno zvaničan državni podatak.

Dakle, koliko ljudi, po kom osnovu, u kojim preduzećima ostaju bez posla, na koji način država misli da uposli te ljude i reši njihove egzistencijalne probleme i, sa druge strane, s obzirom na to da se već primetio nominalni pad mesečnih zarada, na koji način država garantuje da će taj nivo odnosa porasta cena na malo pratiti nominalni iznos zarada?

Dobili smo određene konkretne odgovore koji se sada opet radikalno menjaju zato što je situacija potpuno promenjena. Da vas podsetim, ovo je zbog javnosti u Srbiji, resorni ministar nije prisutan, gospođica Matić sasvim sigurno ne može da odgovori na ova pitanja, ali će javnost jednog dana gospodinu Dinkiću postaviti ova, slična i desetostruko više pitanja, recimo, šta bi za privatizacijom, gde su otišla sredstva iz privatizacionih fondova i šta bi sa ekonomskom i socijalnom sigurnošću svih građana države Srbije, sa ekonomskim oporavkom države Srbije, sa reformskim kursom?! Prema tome, to će sve biti pitanja na koja će gospodin Dinkić kad-tad morati da odgovori.

Tada smo dobili kao obaveštenje, dakle, zvanični državni odgovor, da su na osnovu analize raspoloživih podataka u novembru 2008. godine, evidentirani ili najavljeni otkazi ugovora o radu, u većoj meri, posledica ili utvrđivanja viškova zaposlenih u društvenim preduzećima koja su u procesu restruktuiranja i pripreme za privatizaciju, a ta privatizacija, moram da vas podsetim, ojadila je mnoge gradove države Srbije tako što je ugasila mnoga preduzeća koja su izdržavala te gradove, radnici su ostali na milost i nemilost ljudi koji su privatizovali preduzeća, jureći najčešće imovinu i ostali su prepušteni samo jednoj jedinoj mogućnosti – da skrenu pažnju na nemogućnost preživljavanja, a to je ulica. Kao što vidite, radikalizovali su svoje zahteve, nažalost. Zahtevi su vrlo brutalno predstavljeni pred nosioce izvršne vlasti.

Imamo gospodina Ljajića koji shvata sve veći problem i shvata situaciju da vlast neće moći da izađe na kraj sa socijalnim buntom bez odgovarajućeg socijalnog dijaloga, što znači da vlast nema rešenja za ono za šta zna da dolazi, a to je talas protesta do socijalnih nemira.

Mi smo tada dobili informaciju da će po ovom prvom osnovu bez posla ostati radnici "Viskoze", "Zlatare Majdanpek", "Prahovo proizvodnja đubriva'', "Iris" Prijepolje, "Zastava automobili", "Goša", "Šamot" Aranđelovac, JAT, pa onda, opet, po drugom osnovu utvrđivanje viška zaposlenih u privatizacionim preduzećima, u cilju oslobađanja novih viškova zaposlenih. To je kontinuitet otpuštanja radnika.

Prema tome, kako su velike društvene firme bile privatizovane, radnici su ostajali bez posla i bez mogućnosti da se uposle, zato što su, prvo, imali godine starosti koje više niko nije hteo, sistem obrazovanja je bio odgovarajući za nekadašnja društvena preduzeća, a sada su bili prepušteni projektima dokvalifikacije, a suštinski su svi radili sezonske poslove ili većina njih, na crno, što će reći da je država ostala bez obaveznih poreza, doprinosa, jer svi ti ljudi nisu bili prijavljeni.

Takođe, dobili smo podatak da su ljudi dobili otkaze ili je najava otkaza i po osnovu upućivanja zaposlenih na prinudni odmor, uglavnom opet u privatnim preduzećima i onim preduzećima gde nema mogućnosti da se radnici proglase viškom. Isto tako, prestanak rada po osnovu otkaza ugovora o radu na određeno vreme i rada preko omladinske zadruge, pa, onda, utvrđivanje viška zaposlenih u namenskoj industriji, prestanak rada dohodovnih institucija u okviru vojske, tako da smo mi sveukupno došli do cifre od 64.033 ljudi. Dakle, to je bio frapantan podatak samo za kraj 2008. godine.

Zakonom o budžetu za 2009. godinu predviđena su sredstva u iznosu od tri milijarde dinara, a mi smo budžet već rebalansirali zato što se u međuvremenu desio MMF sa svojom računicom, koja je očigledno zatekla sve u vlasti koji su očekivali da kriza jednostavno preleti Srbiju i da nećemo doći u situaciju da rešavamo efekte svetske finansijske krize, tako da sve ono što se Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu opredelilo za mere aktivne politike zapošljavanja, to sada već možemo da stavimo na stranu.

Takođe, ono što je isto bilo značajno jeste postojanje tog tranzicionog fonda. Isto je podatak zastareo vezan za Zakon o budžetu za 2009. godinu, sve je to sada promenjeno. Tada smo postavili pitanje – šta će sa onima koji ostanu, a nisu prijavljeni, i kako će oni koji budu primali neke prihode moći da prežive jedan mesec, s obzirom na porast cena na malo, ono što bi trebalo da interesuje javnost u Srbiji, a do sada nismo predstavili, jeste i odgovor koji je nama dalo Ministarstvo rada i socijalne politike (koje ovde treba da bude prisutno kada mi pričamo o zapošljavanju, jer su ovo usko povezane teme, teme koje bi trebalo da znače bezbednost i sigurnost svake porodice u Srbiji) dakle, nama je inspektorat za rad rekao, da će u 2009. godini primeniti i pripremiti akcioni plan za borbu protiv rada na crno.

Mi još nemamo taj akcioni plan. Cilj je bio da se zaposleni koji rade na crno uvedu u sistem legalnog rada, čime će se ne samo povećavati broj zaposlenih, već će ovim licima da se obezbedi ostvarivanje prava iz rada i po osnovu rada. Mi odmah shvatamo da to neće moći da se desi, da mere ekonomske politike koje je Vlada donela u susret rebalansu budžeta MMF, naprosto, stimulišu sve poslodavce da isplaćuju samo osnovne zarade radnicima, a da ih ne prijavljuju.

Imamo tu drugi problem koji proističe iz ovog i zato je bilo vrlo važno da tu sedi ministar nadležan za sam rad, kao i predstavnici inspektorata za rad, zato što vi imate sada već situaciju mobinga na radnim mestima, situaciju neljudskog ponašanja od strane poslodavaca, ne bi li se radnici sami pokupili i otišli.

Imate situaciju kašnjenja u isplatama zarada, imate situaciju da ljudi rade više od osam sati dnevno, što je potpuno nehumano i neljudski. Ukoliko odbiju ili se požale bilo kome, samo ne znam kome bi mogli da se žale s obzirom na to da mi nemamo nijednu zdravu sindikalnu organizaciju, jer se država nije potrudila da napravi takvu klimu, nema socijalnog dijaloga, ono bez čega mogu da ostanu jeste bez posla.

Nije jasno u ovom celokupnom miljeu i celokupnoj društvenoj klimi i onome što sam gospodin Ljajić najavljuje kao vrlo veliki problem za državu Srbiju – kako će se ovaj predlog zakona sprovesti?

Zapravo, vi imate predlog zakona koji vrlo verovatno odgovara standardima EU, ali ne odgovara situaciji u državi Srbiji.

Mi svakodnevno ovde saopštavamo podatke do kojih dolazimo, a tiče se, recimo, stanja zaposlenosti u državi Srbiji. Najčešće je to alarmantna situacija, pa imamo utisak da se problemi gomilaju, da mi ovde sami sa sobom retorički raspravljamo. Neko ima utisak da pokušavamo da stičemo jeftine političke poene, a samo iz razloga što nema predstavnika vlasti, nema povratne informacije, nema povratne akcije, tako da smo svi mi zaglavljeni u jednom manevarskom prostoru koji je potpuno minsko polje i preti da odnese sve nas koji učestvujemo u nečemu što se zove politički život, zato što niko neće moći da izađe u susret onome što se Srbiji sprema na jesen.

Dakle, mi ćemo imati armiju ljudi koji neće više imati šta da izgube. Gubitkom posla izgubiće sve. To je problem koji je očigledno prepoznao samo gospodin Ljajić. Ministar ekonomije i regionalnog razvoja se oglušava na taj problem, nema odgovor i na kraju, nije ga briga, jer da ga je briga, on bi već bio tu sa kriznim štabom Vlade, izašao pred celokupnu javnost, pred poslanike i rekao – evo, naš plan aktivnosti izgleda tako. Prema tome, Vlada nema rešenje za nastupajuću krizu u Srbiji, kada je reč o zadržavanju nivoa zaposlenosti.

Evo još jedan podatak, a naprosto, samo linijom manjeg otpora, gospođice Matić, gledam u vašem pravcu i ne očekujem nijedan odgovor na sve ovo, niste vlasni da govorite na ovu temu, ali javnost treba da vidi do kraja vrlo transparentno o čemu je ovde reč. Srpska javnost treba da zna da mi nikada nećemo saznati gde su otišle pare od privatizacionih fondova. Možemo samo da zaključimo da su otišle na kupovinu političkog i socijalnog mira, dakle, u javnu potrošnju. Nikada nećemo dobiti odgovor na određena pitanja koja ovde postavljamo, zato što ti odgovori povlače za sobom nečiju odgovornost.

Budite sigurni, neko će sasvim sigurno morati da odgovara zato što je opljačkao narod, zato što je vodio pogrešnu, ekonomsku, socijalnu i bilo koju drugu politiku! Zato što im nikada nije palo na pamet da tom istom narodu izađe i da kaže, izvinite, nismo uspeli, bilo nam je važnije da akumuliramo bogatstvo u rukama samo određene nekolicine ljudi, koji sada jesu problem države, kao što je ''Delta holding'' kompanije i ništa više! Jer, to je jedini zaključak koji se stavlja pred svakog ko pokušava da racionalno presuđuje situacijom. To će biti varijanta, da kada se ''narod desi'' na ulicama, jer nema drugog načina i institucije se oglušavaju o njegove zahteve, da gospodin Dinkić izađe i kaže, izvinite, ali, jednostavno, prešao sam vas.

Jedan od primera jeste užasna činjenica vezana za Valjevo. U Valjevu je za četvrtinu manje nezaposlenih u odnosu na isti period lane, praksa je pokazala da posla nema za starije od 40 godina koji su postali višak u nekadašnjim društvenim preduzećima, jer ih poslodavci ne primaju u radni odnos. Hajde da vidimo koji je to deo populacije i o kojem broju ljudi je reč. Pokušavali smo da saznamo procenat nezaposlenih po gradovima u Srbiji, a to su Niš, Kragujevac, Čačak, Valjevo i ono što nas je interesovalo u odnosu na postojeće analize, koje su to ranjive kategorije stanovništva kojima treba frontna pomoć u smislu starosne granice ili lica sa invaliditetom ili bilo kakvom posebnom potrebom, polna struktura, šta je sa mladima, Romima, samohranim roditeljima. Nažalost, taj podatak nismo dobili.

Ne želim da predstavljam osobu koja će redovno zvoniti na uzbunu, čini mi se da Nacionalna služba za zapošljavanje nema preciznu strukturu nezaposlenih ljudi.

Kada je reč o Valjevu, do smanjenja nezaposlenosti je došlo zahvaljujući grinfild investicijama, političke korektnosti radi pominjem ovo sa namerom, privatizovanim društvenim firmama, ali je u Valjevu trenutno oko 7.000 nezaposlenih, dok je u istom periodu skoro četvrtina osoba na evidenciji lokalne filijale za ''nezapošljavanje'' koje su starije od 50 godina.

Interesuje me, predlagač nije tu, ne znam ko bi mogao da mi odgovori na ovo pitanje, svakako ću ga postaviti jer to je obaveza prema ljudima koji se nama javljaju – na koji način ćete izaći u susret ljudima koji imaju više od 50 godina života, a po strukturi obrazovanja apsolutno ne mogu da odgovore na zahteve tržišta, recimo, u Valjevu? Da li možete da zamislite kakvo je njihovo mentalno stanje i kakvo je stanje inače njihove porodice, jer nisu u mogućnosti da obezbede jednomesečno preživljavanje.

Dakle, polovina od ukupnog broja nezaposlenih u Valjevu, kojih je oko 7.000, stariji su od 40 godina, poslodavci zapošljavaju samo mlade do 30 godina. Stariji od 40 godina mogu posao da dobiju samo ako su stručnjaci u svojoj oblasti, a o zapošljavanju starijih od 50 godina nema ni govora. Poseban je problem kada je reč o zapošljavanju invalidnih lica i lica sa posebnim potrebama, kao i ostalih ranjivih kategorija stanovništva. O tome ćemo malo kasnije, ali je sve veći problem upravo taj što su poslodavci krenuli logikom i najčešće pod izgovorom svetske finansijske krize i dovode u vrlo nedostojanstven položaj sve one koji pokušavaju da zarade mesečne prihode kod njih, uslovljavajući ih na najgore moguće načine.

Da li možete da zamislite zemlju u kojoj čovek radi duže od osam sati, u kojoj se ne plaćaju porezi i doprinosi, ne može čak da računa na penzijsko i ostalo osiguranje. Da li možete da zamislite zemlju u kojoj se majci traži da ne rađa decu, a da, pri tom, niko ne odgovara za to?! Ili, što je najgore, zemlju u kojoj nema bolovanja ili godišnjeg odmora – to su, dakle, potpuno izmišljene kategorije.

O ostalim uslovljavanjima i užasnoj diskriminaciji, koja je protivustavna kategorija, pričaćemo verovatno kada tu bude sedeo gospodin Ljajić, vrlo brzo, i kada bude izašao pred Parlament sa sledećom konstatacijom – ne znam kako da izađem iz ove krize. Opet će biti vrlo verovatno kasno i vrlo verovatno će se i tada opoziciji spočitavati da smo pozvonili za uzbunu, rasuli paniku po državi Srbiji i počeli da pričamo o onome što verovatno prosečan građanin ne zna, a to je, da ne može da preživi, da ne vidi rešenje iz situacije u koju ga je država Srbija smestila. A ono što se očekuje u ovakvim predlozima zakonima jeste da radnik i svi koji zarađuju ne misle, naprosto, žele da zarade svoj hleb, a država je tu kao garant da to mogu da učine u kategorijama koje su dostojne ljudskog bića a ne roba.

Polako ali sigurno i ono malo što će ostati da radi u Srbiji radiće pognute glave i vrlo verovatno 12 sati dnevno, sa vrlo neizvesnom zaradom. Imate primere gde su poslodavci kasnili u isplatama nekoliko desetina godina. A, izgovori u smislu nasleđene situacije apsolutno ne prolaze. Ili ste u situaciji da, kada već želite vlast, volite vlast i u nju uđete, potpisujete svoju odgovornost. Ne možete prebacivati to na neke prethodne periode koji su neuporedivi. Ako ne možemo da poredimo budžete iz ranijih perioda, onda, takođe, istorijski kontekst nije uporediv.

Gospodo i dame, za sve ovo što otprilike jeste kontekst u koji mi polako ali sigurno ulazimo, jeste direktna odgovornost vaša i ceh, za potpuno nesposobnu i neodgovornu vlast koja je provodila očigledno tuđe a ne srpske interese, platićete samo vi!

Politički ovo ne bi trebalo nas da zabrinjava, s obzirom na to da kriza neće ostaviti jednu porodicu na miru, ne možemo da budemo srećni zbog činjenice da smo sve vreme bili u pravu. Ne možemo da se radujemo ni sledećoj činjenici, da se ova vlast, po ko zna koji put, pokazala otuđenom od onoga što je prosečan ljudski život u Srbiji. Ovih dana Srbija beleži najtužnije moguće slike. Svi ovde ličimo kao osobe koje su potpuno otuđene od realnosti i ne želimo da konstatujemo samo jedno, da vlast radi samo u vlastitom interesu, a ne u interesu onoga što bi trebalo da budu osnovni demokratski principi i osnovna demokratska načela. Pogledajte parlament i sve je jasno. Hvala.
Dame i gospodo, za SRS je polazna osnova i mesto gde se najčešće vraćamo to je najviši zakonodavni akt države Srbije, ili što bi neki koji su profesionalci u ovoj oblasti rekli – leks superior, u ovoj oblasti ono što je bila namera SRS-a i za nas sasvim dovoljno, ali nažalost, nešto što se najčešće ne poštuje, a opet je nama značajno zato što, između ostalog, na listi prioriteta dnevnog reda naše političke akcije jeste zajemčenost ljudskih prava, a tiče se člana 60. Ustava Republike Srbije. Ono što smo amandmanom hteli, jeste da se član 9. tačka 2) u reči „postupku“ zamenjuje rečju „proceduri“.

Ova izmena je predložena kako bi se osnažio član 60. Ustava Republike Srbije, koji glasi, za javnost je vrlo značajno da se samo podsetimo šta je Ustav predvideo, ali šta se najčešće ne poštuje (vrlo verovatno ću da koristim vreme predviđeno za Poslaničku grupu) kaže:

„Jemči se pravo na rad u skladu sa zakonom.

Svako ima pravo na slobodan izbor rada.

Svima su, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta.

Svako ima pravo na poštovanje svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Niko se tih prava ne može odreći.

Ženama, omladini i invalidima omogućuju se posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom“.

Dakle, eksperimenta radi, SRS poziva ovog momenta sve one koji prate ovaj direktan prenos da se jave na adresu Poslaničkog kluba SRS i da kažu samo na osnovu ovog člana 60. Ustava Republike Srbije u kojoj meri se poštuju njihova prava.

S tim u vezi, bilo bi značajno da tokom ove rasprave ovde sedi gospodin Rasim Ljajić. Imalo bi tu štošta da se čuje, ali politika zapošljavanja, mere aktivne politike zapošljavanja i obezbeđivanje svega onoga što propisuje član 60. Ustava Republike Srbije je u direktnoj vezi sa svim onim što će SRS da pokrene za koji mesec, a jeste neka vrsta popisa svega onoga što se krši, a jemči se Ustavom.

Značajno je da ćemo tada da predstavimo kako pojedinačne primere, tako i presek stanja kako izgleda jedan radni dan u Srbiji, na koji način ljudi apliciraju za posao i na koji način pokušavaju da zadrže svoje radno mesto.

Zašto o tome govorim? Zato što najnovija istraživanja pokazuju da, između ostalog, oko 46% ljudi u Srbiji strahuje za svoj posao. Po istraživanju studija agencija za istraživanje javnog mnjenja, medija i tržišta ''Medium Galup'', Srbija je peta na listi po broju ispitanika koji misle da mogu da izgube posao u 2009. godini. Ispred nje se nalazi Češka sa 58%, Peru sa 55%, Kamerun sa 49%. Vrlo zanimljiva kategorija zemalja.

Prema anketi koju je uradio Republički zavod za statistiku stopa nezaposlenosti u Srbiji u oktobru prošle godine iznosila je 14%. Manja je nego u istom mesecu 2007. godine, kada je iznosila 18,1%, a stopa zaposlenosti iznosila je 44,2% i veća je nego pre godinu dana, kada je bila 41,8%. Među nezaposlenima više je bilo žena nego muškaraca, 12,1% nezaposlenih muškaraca i 16,5% žena. Ovo je podatak koji bi trebalo sam po sebi da govori. Muškaraca je bilo zaposleno 53,2%, a žena samo 35,9%.

Međutim, vest koja nas je početkom maja zatekla jesu činjenice koje bitno utiču na nivo zaposlenosti, odnosno nezaposlenosti, a tiču se opet određenih gradova, opet regionalnog razvoja, da je u Pančevu otpušteno više od tri i po hiljade radnika. Od početka godine je zbog privatizacije, stečaja i likvidacije firmi otpušteno, precizno, 3.546 ljudi. U Pančevu je trenutno na tržištu rada prijavljeno 12.329 osoba.

A iz izveštaja Veća saveza samostalnih sindikata u Pančevu, jeste da je u poslednjih nekoliko dana otkaze dobilo više od 200 radnika. Pomnožite to sa tri ili četiri, toliko iznosi broj članova domaćinstva u proseku. Poljoprivredni gigant u Vojvodini "Stari Tamiš" otpustio je 70 ljudi, "Vojvodina put" 87, poljoprivredno preduzeće u Kačarevu 42.

Jedna od bitnih činjenica koja će definitivno da odluči koliko će ljudi nadalje da ostane bez posla u periodu maj - septembar ove godine, jeste ono što smo imali prilike da čujemo od predsednika Saveta stranih investitora, gospodina Aleksandra Radosavljevića, da se vrednost odloženih stranih investicija, planiranih za 2009. godinu kreće od 700 - 800 miliona dolara i da je tih 800 miliona dolara stranih investicija odloženo na neodređeno.

Videćemo kako će proteći sve ono što jesu obećanja, u smislu investicija od strane svih onih koji misle da će Srbiju da podrže na svom proevropskom putu. Ovo su podaci koji za sada govore da je taj put vrlo klimav i da se na tom putu očigledno nalazi samo vlast u Srbiji, a da je narod već polako ali sigurno, vrlo je evidentno, krenuo sasvim drugim putem.

Sada, videćemo na to toj raskrsnici, kada se bude susreo narod sa vlašću, kakve ćemo odgovore dobiti. Za sada imamo samo poražavajuće rezultate raznih privatizacija, Čačak, Valjevo, Niš, Kragujevac, Beograd, a da nikome nije falila dlaka sa glave zbog toga, da niko nije odgovara zato što je tolike ljude ostavio bez posla, zato što je tolikim ljudima rad jednostavno ostavio potpuno po strani, ne isplaćujući ono što su krvavo zaradili, zato što su fondovi prazni i zato što mi apsolutno ne znamo na koji način se budžetska sredstva troše i zato što nam je potpuno neprihvatljivo da se, recimo, PIO fond izdržava od budžeta i da su gubici PIO fonda toliko veliki i zaprepašćujući! Takođe nam je potpuno neprihvatljivo da su se sve ovo vreme finansirale ogromne javne potrošnje i da, zapravo, reformskog kursa nije bilo jednog momenta.

Dame i gospodo, vrlo ste svesni, naravno, da će jednog momenta neko morati da snosi ogromnu odgovornost za potpunu promašenu ekonomsku i socijalnu politiku. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, svedoci smo da svakodnevno predstavnici izvršne vlasti polako ali sigurno dolaze na pozicije SRS, evo u kom delu. Dakle, od početka kritikujemo, s obzirom na preobilnu javnu potrošnju, činjenicu da svi predloženi zakonski paketi predviđaju formiranje mnogobrojnih agencija. Ono što smatramo potpuno nesrazmernim u sadašnjem trenutku u kojem se država nalazi, država koja je u zatečenom stanju da može samo sigurno da se radi u okviru državnog i paradržavnog sistema, kad kažemo paradržavnog sistema tu na prvom mestu mislimo na 102 agencije.

S jedne strane, prema preporukama i zahtevima MMF da se budžetski deficit smanji na 3% bruto domaćeg proizvoda, za Srbiju poseban uslov u odnosu, recimo, na druge zemlje kod kojih je deficit mnogo viši i dobili su veći vremenski interval za privođenje meri od samo 3% bruto domaćeg proizvoda, mi ovde usvajamo i radimo u kontrainteresu srpskog naroda. Usvajamo pakete zakona koji predviđaju, umesto da smanjuju javnu potrošnju, formiranje agencija.

Mi smo pre neki dan čuli zvaničnu izjavu gospodina Markovića koji je na pitanje novinara rekao – mnogo su mi veći problem agencije, postojanje agencija koje su se pokazale vrlo neefikasnim, od broja ministarstava i zaposlenih u okviru državne strukture. Šta je to ako nije dolazak na pozicije SRS? Šta je to ako nije pridruživanje kritici SRS od samog početka predviđanja uvođenja toliko agencija?

Vi imate paralelne procese. S jedne strane, vlast smanjuje javnu potrošnju tako što će na osnovu sebi poznatih kriterijuma, a znamo kako se prave vrlo pogodni kriterijumi, otpuštati ogroman broj zaposlenih u okviru državne administracije, a sa druge strane, opet zapošljavati, na sebi sopstvenim kriterijumima, određeni broj ljudi i tako polako ali sigurno praviti ovo društvo društvom gde će verovatno postojati oni koji su podobni i oni koji nisu podobni. Mi ćemo pratiti te procese sasvim sigurno i sasvim je potpuno jasno da će SRS da javno iznosi primere diskriminacije pri zapošljavanju po bilo kom osnovu, kao i to da će vrlo jasno i transparentno iznositi primere trošenja budžetskih sredstava, pogotovo u svetlu finansijske krize koja je zadesila državu Srbiju.

Ono što javnost u Srbiji ne zna, a nama je ona najdragocenija, nadam se da nam nećete zameriti, jeste da su razlozi za donošenje ovog zakona, i to bi valjalo znati, problem značajne nezaposlenosti i nedovoljne zaposlenosti građana, ovo je predlagač napisao, nije izmislila SRS, jeste jedan od najvažnijih problema sa kojima se Republika Srbija danas suočava.

Stopa nezaposlenosti u 2007. godini bila je 18,8%, stopa zaposlenosti 51,5%. Oba ova ključna pokazatelja stanja na tržištu rada značajno su nepovoljnija nego u bilo kojoj od 27 članica EU. Tu se ovom procentu pridodaje procenat onih koji su zbog readmisije vraćeni u državu Srbiju, onih za koje vlast neće da prizna da nema sredstava da reši njihov problem. To su uglavnom Romi i ljudi koji imaju problem sa obrazovanjem, koji ne mogu da odgovore tržištu rada. To je desetina hiljada ljudi koji će biti problem za izvršnu vlast u Srbiji.

Kako kaže predlagač, premda je nepovoljno stanje na tržištu rada posledica nasleđenih problema i tranzicije ka tržišnoj privredi, neophodno je kroz adekvatan zakonski okvir u domenu politike zapošljavanja i tržišta rada uticati na unapređenje stanja na tržištu rada. Mi pitamo kako? Ovako kako se uticalo do sada je samo refleksija potpuno neodgovorno vođene politike. Dakle, ono što je u Srbiji bilo jedino prosperitetno jeste javna potrošnja. Jedini sigurni izvor prihoda je rad u državnim i paradržavnim organima, a iz tog razloga, kada već govorimo o dostojanstvu ljudi koji treba da se zaposle a jesu mladi stručnjaci, uslovljeni su da budu članovi stranaka vladajuće koalicije, kao nekada davno, da bi stali u red za one koji su podobni da makar uđu u vizir onih koji odlučuju da li će neko da radi ili ne.

Predlagač kaže – problem nezaposlenosti zapošljavanja se mora sagledavati u znatno širem kontekstu od ovde predloženog zakona, kao što je već istaknuto u Nacionalnoj strategiji zapošljavanja Srbije za period 2005/2010 godina.

Imajući u vidu da je Republika Srbija u procesu evropskih integracija potrebno je naglasiti da su u izradi predloženog zakona korišćena osnovna rešenja iz Direktiva, rezolucija i preporuka EU i Saveta Evrope.

Mi podsećamo da svi ovi predlozi zakona o kojima smo mi raspravljali i koji su stavljeni kao prioritetna zakonska rešenja i koji bi trebalo da znače, mi iz SRS razumemo, da će se Srbija ozbiljno približiti, ako se usvoje svi ovi standardi visokorazvijenim zemljama Evrope. Mi kažemo – neće, zato što će ovi standardi biti samo normativni standardi, koje će retko ko moći da isprati. I, zato što ispunjenje ovih standarda košta. Mi nemamo novca za to.

Pitanje je kako će Evropa da odvoji značajna finansijska sredstva da mi ispoštujemo pre statusa ove standarde. Ali, još nešto što je predlagač predvideo ovim zakonom, pa ćete dragi građani Srbije moći da videti da je ovo samo mrtvo slovo na papiru, jesu načela na kojima se predloženi zakon zasniva, to su: zabrana diskriminacije, nepristrasnosti pri obavljanju poslova zapošljavanja, rodne ravnopravnosti, afirmativne akcije usmerene prema teže zapošljivim nezaposlenim licima, slobode u izboru zanimanja i radnog mesta, besplatnosti obavljanja poslova zapošljavanja prema nezaposlenim licima. Navedite mi jednu oblast, jednu instituciju, gde je bilo koji od ovih standarda ispunjen. Lično, ne znam nijednu.

Srpske institucije su prepune, zapravo, potpunih suprotnosti svega ovoga čemu se i čime se rukovodio predlagač zakona. A onda se postavlja pitanje, zašto se troše tolika sredstva i zašto uopšte mi raspravljamo na temu u kontekstu kada ovlašćeni predlagač nije u stanju, ne želi, nije zainteresovan da razgovara sa opozicijom, da izađe pred građane i kaže zaista surovu realnost, da li ćemo uspeti da ugasimo požar koji će se desiti u državi Srbiji, a jeste socijalni i ekonomski, mi kažemo – neće, i da je to jedan od glavnih razloga zašto gospodin Dinkić nije tu.

Drugi glavni razlog jeste to, da bi to bilo i priznanje, jer bi morao da odgovori na neka pitanja, da je potpisnik potpuno pogrešne ekonomske i monetarne politike od 2000. naovamo. Takođe, nešto što bi trebalo da bude značajno za sve nas, jeste odgovor koji je trebalo da ovlašćeni predlagač da, da li provođenje ovog zakona znači da će se samo u jednoj meri zadržati nivo zaposlenosti, recimo, u 2008. godini? Naravno da neće. Da li provođenje ovog zakona, takođe, znači da će se poštovati na prvom mestu član 60. Ustava države Srbije, koji smo citirali tokom današnjeg dana i ne pada nam na pamet da opet citiramo, ali zaista pravi društvo koje je utopija za srpsko društvo, tek ideja, kojoj mi nećemo moći da priđemo, naravno da neće!

Kakva je naša realnost? Imate ljude koji štrajkuju glađu, imate ljude koji svesno utiču na svoj život, imate ljude za koje, sve je veći broj tih ljudi, država Srbija nema jedan jedini odgovor. Ono što bi vas, verovatno, pitali svi oni koji sada prate ovo redovno zasedanje, da li vi uopšte razumete kako izgleda živeti sa 12.000 mesečno? Da li bilo ko može da razume da neko može da živi sa 7.000 mesečno? I da li bilo ko može da razume bezizlaznu situaciju, kad neko ostane bez posla, a nije ni u delokrugu viđenje novog rešenja?!

To su sve pitanja na koje odgovore treba da ovlašćeni predlagač da. On to naravno neće dati, jer ih nema. Bojim se da će izlaz iz onoga što će se desiti krajem godine, biti kao što su to neki prethodni uradili – ovo sve do sada ništa, puj pike ne važi, idemo na nove izbore! A građani treba da prežive ceo ovaj period.

Ono što je potpuno čudovišno u državi Srbiji, za nas potpuno neprihvatljivo, jeste da ste došli na talasu reformi i obećanja koje predviđaju odgovornost, jer je neko nekome uzeo život dostojan čoveka. U Srbiji se devet godina preživljava, vegetira i da za to niko ne snosi odgovornost! U Srbiji se kaže, nema revizije, nema završnog računa, zato što neko krije lopovluk i da za to niko ne odgovara!

U državi Srbiji, devet godina posle demokratskih promena imate izjavu da je Parlament skup, da nam treba manje poslanika i imate savršenu zamenu nivoa vlasti. Sudska utiče na izvršnu, izvršna diktira sudskoj i sve je potpuno poremećeno. Imate konačnu situaciju da dobar deo zakona, zbog kojeg se opozicija redovno kažnjava, jer se kasni, ne može da se sprovede na 15% teritorije, a obećali ste da hoće. U to su svi poverovali, s pravom.

U državi Srbiji devet godina neko se školuje, rastu i sazrevaju nove generacije, koje devet godina posle demokratskih promena odlaze u potpunu neizvesnost u zemlje EU, koje su sada, dame i gospodo, stavile rampe na svoje tržište rada.

Da li želite plastično da vam opisujemo kako izgleda proterivanje radnika iz visokorazvijenih zemalja? Kako izgleda diskriminacija na terenu, recimo, u Velikoj Britaniji ili Francuskoj? Ko tamo ima pravo i mogućnost da zadrži radno mesto? Srbi – ne!

Visokoškolski kadar iz Srbije, on je tamo jeftina radna snaga, jer sve zemlje napolju znaju da zaštite svoje visokoškolske kadrove, a mi ih teramo, devet godina posle demokratskih promena. To su ona deca, znate, koja su lupala u bubnjeve, tražeći samo normalan život posle decenija ratova, s pravom, tražeći samo normalnu mogućnost da normalno žive i rade u Srbiji. To su ona deca koju ste lošom i neodgovornom politikom slagali i proterali iz države Srbije. To su ona deca od kojih vi zahtevate da budu članovi stranaka vladajuće koalicije, ne bi li došli samo u red da pokažu da nešto znaju.

Šta se onda promenilo?! Ostala je ista partijska podobnost, ostala je elita manje-više slična ili ista. Dakle, od promena nema ništa! Nažalost, i od ovog zakona, i nismo srećni zbog toga, nema ništa, jer država Srbija nema kapacitete, nema privrednu aktivnost koju može da izdrži nivo nezaposlenosti koji se očekuje.

Kakve aktivne mere zapošljavanja?! Mi nećemo moći da servisiramo sve one ljude koji će ostati bez posla, koji će biti neraspoređeni šest meseci. Približavamo se ozbiljnoj krizi. Da je to tačno, da ne zvonimo samo na paničnu uzbunu, govori izjava gospodina Ljajića, koji kaže da je minut do 12 da se napravi krizni štab, da se otvori socijalni dijalog, gde je on? Sa kim to vlast razgovara?

Ovlašćeni predlagači ovde nisu prisutni. Mi najčešće ulazimo jedni sa drugima u sukobe, kako, želeći da skandalizujemo javnost i da skrenemo pažnju na glavne probleme. Sa kime se mi to svađamo? Jedni sa drugima, članovi Parlamenta, umesto da tu budu prisutni ovlašćeni predlagači, pa da nam daju konačne odgovore, na koji način će oni misliti da servisiraju ono što će nas zadesiti. E, to je lice i naličje države Srbije i tu je vlast pala! Ovo je samo vegetacija, ovo je održavanje vlasti od strane onih koji su nam napravili ovakvu političku scenu – na mrtvom telu Srbije!

Jer, vrlo brzo će se pokazati da će sve ono što je sposobno pobeći iz ove države glavom bez obzira, zato što u Srbiji neće moći da zaradi svoj hleb. To je najtužnija činjenica. I pred tom činjenicom, svi mi treba da pognemo glave. Hvala.
Dakle, mogu samo da nastavim tamo gde je prethodni govornik stao, a to je upravo kontekst koji mi iznosimo već mesec dana u raspravi o 49 tačaka ovog dnevnog reda plenarnog zasedanja, a to je, zapravo, meta i odstojanje svih naših kritika, ali je neverovatno da to dolazi iz redova pripadnika vladajuće koalicije, ali bogu hvala, ono što je dobra i radosna vest, da zaista ima odgovornih ljudi koji ne mogu da oćute ili otrpe takvu očiglednu nepravdu.

Ono što mislim da će biti problem za vlast, na prvom mestu, ali i za sve nas u perspektivi, jeste da li ćemo biti spremni da ovaj ispit položimo ili ćemo pasti na tom ispitu.

Ono što opozicija jedino može da uradi jeste da kaže, ukaže, predloži, eventualno samo u periodima ovakve krize, ali ono što mi konstantno radimo, trudimo se da ova kritika, zaista, negde neodgovornog potpisa ispod ekonomske politike Vlade Srbije bude argumentovana. Ovo jeste, priznajemo, sukob dva potpuno različita koncepta.

Naš koncept je davno predstavljen srpskoj javnosti i nije naišao na većinu. Možemo samo da poštujemo izbornu volju 11. maja 2008. godine. Kažemo, Srbija je na pogrešnom putu! Taj pogrešan put doveo je u istu onu istorijsku stranputicu u koju je doveo mnoge generacije pre nas kada su Srbijom upravljali mnogoumni ljudi, kakvi mi teško da ćemo biti za ova života. Međutim, ono što SRS s namerom i sa potpuno očiglednim umišljajem radi – ostavlja upravo istorijsku građu za mnogo bolje generacije političara koji će umeti potpuno objektivno da analiziraju i da shvate na koji način država Srbija može da bude ekonomski oporavljena, nacionalno jaka i dostojanstvena, a pri tom da bude otvorena za celokupan svet.

Ono što imamo prilike da gledamo do sada, to je, potpuno pogrešan pristup nečemu što je bila početna ideja ili tek jedno lažno obećanje za promenu sistema. Ako je promena sistema značila samo preuzimanje poluga moći prethodnog sistema, onda je to trebalo reći, pa da vidimo koliki biste konsenzus dobili samo za presvlačenje tih odela. Međutim, ovde je neminovno da se pomene, a meni zaista omiljena i stilska figura, to je povlačenje tih istorijskih paralela. Nije ovo prvi put da je Srbija u ovakvoj situaciji. Nije prvi put da je Srbija pod okupacijom, da je Srbija morala da ispuni ultimatume moćnijih carstava ili imperija. Dešavalo se ranije, dešavaće se opet. Srbija je mala, često ume da izabere pogrešne saveznike i da veruje onima koji ne bi trebalo, a kada dođe pred potpuni ambis onda se hvata za glavu i kaže gde je rešenje.

Zbog javnosti u Srbiji ne mogu da se ne prisetim primera koji je tako dobro odslikao naš akademik Čedomir Popov i koji skoro do pojedinosti podseća na ovaj istorijski momenat. Zašto je to važno? Važno je da znamo da je iz takvog momenta i takve bezizlaznosti Srbija ipak izašla i da je postojao neko ko je bio mnogo odgovorniji i shvatio da Srbija znači mnogo više. Nije to bilo toliko dugo unazad, recimo, za istorijsku nauku koja se bavi i ovim momentom stradanja srpskog naroda i pogrešno vođenje politike.

U svojoj knjizi "Istočno pitanje i srpska revolucija 1804. i 1918. godine", neću vas zamarati detaljima, vrlo je značajno, jer javnost u Srbiji je opterećena najrazličitijim problemima i ume da zaboravi neke istorijske i tako slične epizode, samo da vas podsetim, radi se o Srbiji pod knezom Milanom u periodu suprematije i dominacije Austrougarske, negde, posle 1878. godine.

Taj period može da se smatra najsterilnijim periodom sa tačke nacionalne osvešćenosti Srba, ali jedna paralela je toliko slična, da ne kažemo da prolazimo istu epizodu – ovih dana kritikujemo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i jednostranu primenu Trgovinskog sporazuma, jer je sračunato i zvanični izvori kažu da Srbija time gubi 267 miliona evra.

Evo šta se tada dešavalo i koliko je sve slično. Tada je moglo da se naslućuje, da bi se, recimo, stotinu godina kasnije otvoreno pričalo o ultimatumu koje je jedna monarhija stavila pred Srbiju. Srbija se tada pod knezom Milanom, koji se često i ovde pominje u poslednje vreme, oslanjala u potpunosti na Austrougarsku. Austrougarska je nakon 1878. godine ultimativno zahtevala od Srbije da zaključi potpuno diskriminatorski trgovinski ugovor, pazite sličnosti, prema kojem bi monarhija dobila najpovlašćeniji status u Srbiji. Kako navodi akademik Čedomir Popov: "Time se Srbija koja se i do tada nalazila u privrednoj zavisnosti od Habzburške monarhije do kraja potčinjavala njenoj kontroli i ostala je na milost i nemilost, a što je značilo padanje pod političku dominaciju. Kako bi sprečila potčinjavanje Srbija moćnoj i zapadnoj državi, Vlada Jovana Ristića odbila je da potpiše takav trgovinski ugovor".

Kako ističe akademik Popov u knjizi "Istočno pitanje i srpska revolucija", knez Milan koji se već bez rezerve prepustio volji Beča, oborio je u oktobru 1880. ovu vladu i na njeno mesto oformio kabinet ''naprednjaka''. Doveo je na vlast stranku koja je imala malu podršku naroda ali veliku naklonost vladara koji će je održati na vlasti sedam godina i od koga je u potpunosti zavisila. Vrlo brzo knez Milan je prihvatio habzburški protektorat. On je juna 1881. sa svojim ''naprednjacima'' potpisao, kako navodi akademik Popov, najfamozniji ugovor u srpskoj istoriji 19. veka poznat kao ''tajna konvencija'' sa Austrougarskom. Sporazum je potpisan tajno sa ministrom inostranih dela i njime se Srbija obavezala – da neće zaključiti nijedan međunarodni ugovor bez saglasnosti Beča, niti će na svojoj teritoriji dozvoliti bilo kakvu antiaustrougarsku propagandu.

– Istorijski kontekst toliko sličan, da se samo imena neke nove monarhije mogu zameniti.

Ali, šta je suština ove istorijske paralele? Ovo je upravo primer koji beleži kako treba izaći iz ove situacije, ukoliko želite da se suočite i da pogledate u oči svom narodu koji svakodnevno trpi zbog pogrešno vođene politike. Zato, što se standardi, direktive, bez razmišljanja, promišljanja ispunjavaju, a dolaze iz Brisela.

Pitanje koje se postavlja i vezano je za ovaj predlog zakona, kao i sve ove zakone koje smo donosili do sada, da li će i jedan predlog zakona, značiti jedan bolji dan života za građane Srbije? Ako neće, vreme je da smognete snage i da se obračunate sa protektoratom u koji ste upali.

Ti centri moći koji se nalaze u Briselu i Vašingtonu, koji su skrojili ovu političku scenu, doveli nas do ruba propasti, na kraju će biti centri moći koji će gledati svoje probleme, a vas, dame i gospodo, ostaviti pred sud naroda. Tada nećete imati jedan jedini argument ukoliko narod krene da preživljava ili da seče svoje delove tela ne bi li skrenuo pažnju na to da nema šta da jede. Hvala.