Gospođo Čomić, nemam dilemu da se vi trudite da precizno provodite odredbe Poslovnika i verujem da ćete i mene ispraviti ukoliko sada pogrešim, ali naprosto tako doživljavam povredu dostojanstva i ovog doma i svakog poslanika pojedinačno ukoliko ovde nije predstavnik, ovlašćeni predstavnik predlagača sa kojim ćemo mi ući u interakciju, za svaku postavljenu dilemu da dobijemo u realnom vremenu odgovor. To je, dakle, jedini način i jedino mesto gde se opozicija i vladajuća...
(Isključen mikrofon.)

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, ali iznad svega građani Srbije, s obzirom da ste mi malopre pomogli u tumačenju odredbi ovog poslovnika, na osnovu kog mi ovde radimo, a nadam se, s obzirom da je i vaša deviza da je stil čovek, nećete zameriti ukoliko se osvrnem na ovo malopređašnje iz prostog razloga što mi je nepodnošljivo da rigidno sledimo proceduru na uštrb demokratskog dijaloga i potpuno sam uverena da vi takođe to mislite.
Ako rigidna primena Poslovnika znači disciplinu u radu u parlamentu, gubite nešto što je mnogo značajnije za demokratiju, a jeste dijalog opozicije i vlasti.
Sasvim sam sigurna sto posto da i vi intimno mislite. Više sam uverena da svi građani Srbije takođe podržavaju ovo.
Dakle, imamo izbor – ili ćemo rigidno da poštujemo pravila koja će imati očajne rezultate ili ćemo zaista slušati sve ono što je za nas značajnije, a jeste „voks populi“ ili glas naroda. Zbog tog glasa naroda koji vrlo često zloupotrebljavamo smo mi ovde zato što osećamo njihov puls i ono što život znači i pokušavamo da određene probleme rešimo u najvišoj instituciji jednog političkog sistema.
Dozvolićete, ovo je jedino mesto, tu ste me prošli put prekinuli, gde opozicija i vlast imaju priliku da razmenjuju argumente. Što argumentovaniji stavovi opozicije, to bolje provođenje zakona, a sve u korist građana. Dakle, nadam se da će u narednom periodu gospođa Dragutinović ući u ovu sali i pomoći nama da razrešimo mnoge dileme.
Ono što je takođe nečuveno i što takođe građani očekuju od nas i što su očekivali od nas jeste i rasprava o izveštaju revizora. Zašto moj uvod izgleda malo atipično, a uostalom to je i moj stil, naviknuti ste na to? Zato što mislimo da je bespredmetno da pričamo o određenim sredstvima koja će se opredeliti iz budžeta, koja će se pri tom uštedeti, a tiču se, recimo, dečijih dodataka, ako imamo svest o tome da su sredstva iz budžeta, sredstva svih naših građana nenamenski trošena, a to je nedvosmisleno utvrdio revizor.
Zašto ne raspravljamo o izveštaju revizora koji je trebalo da bude pravi uvod u ovu raspravu? Ne raspravljamo zbog toga što su to vrlo nelagodne teme i povlače konkretnu odgovornost određenih ministara. Zašto ovde ne sledimo rigidne procedure pod interpretacijom da nismo naveli da je to predmet hitnog postupka? Zato što se o takvim stvarima ili ne raspravlja ili se rasprava prelama na ovaj način tako što će se rigidno primenjivati Poslovnik i poslanicima oduzeti mogućnost da na pravi način govore o pravim temama.
Da je gospođa Dragutinović tu, sasvim bismo joj samouvereno rekli, s obzirom da gospođa Dragutinović ima vrlo značajnu naučnu reputaciju, da bi ona nama određenom argumentacijom, možda iz potpuno različitog ugla i potpuno različitog spiska prioriteta za ovu političku elitu, ali bi bar pokušala da odgonetne određene dileme, a tiču se finansijske podrške porodicama sa decom. Tiče se zapravo onog broja ljudi koji su definitivno najugroženiji u državi Srbiji. Kada bismo pitali nauku, nažalost retko je pitamo, činjenica je da na osnovu određenih istraživanja sve je veći populacioni broj ljudi koji spadaju u ranjivu kategoriju društva i živi životom koji nije dostojan čoveka.
Ono što je nauka utvrdila kao pravo na život dostojan čoveka i koji tretiraju sve povelje koje se odnose na ljudska prava i zaista se trude sve međunarodne i lokalne institucije da unaprede standard čoveka, valjda nam je čovek kategorički imperativ i njegov standard života, mi smo ovde stavili u neki drugi, treći ili četvrti plan.
Zašto? Zato što u stvari skrećemo pogled od vrlo značajnih tema o kretanjima određene odgovornosti i utvrđivanja zbog čega smo zapravo došli kao država u ovu poziciju.
Da sve pozicije budžeta, a posebno one koje se odnose na siromašne, na decu ometenu u razvoju, na porodice sa decom, na samohrane roditelje, da mi tu štedimo, zato što je neko prethodnih godina rasipao.
Mi smo kroz samo jedan izveštaj revizora imali priliku da uočimo do kakvog je nenamenskog trošenja sredstava i na koji način dolazilo, a to je opet, da vas podsetim, u periodu posle petooktobarske revolucije, kada je građanima referendumski bilo obećano da sada dolazi demokratija, procedura, transparentnost, odgovornost, a zapravo je došlo samo do smena elita. Zapravo, samo su se preuzele Miloševićeve poluge moći i mi smo sada svedoci nečega što se zove - opljačkana Srbija.
Ovo je, naravno, najširi mogući kontekst priče u okviru kog mi govorimo o pratećim budžetskim zakonima, na način koji je potpuna povreda demokratske procedure, ako nam je stalo da rešavamo probleme u demokratskoj Srbiji, jer je trebalo prvo da govorimo o izveštaju revizora, da utvrdimo na koji način se novci svih nas troše, da recimo vidimo i transparentno prikažemo građanima gde su nestala sredstva iz privatizacije, da su privatizacioni fondovi prazni, zato što su se novci pozajmljivali javnim preduzećima da reše svoje probleme, koja su, takođe, poslovala na taj način da su direktori imali tri, četiri i deset puta veće plate nego recimo predsednik države. Takođe, saznali bismo da zapravo nikada nećemo saznati gde su određena sredstva koja su bila namenjena, posebno ranjivim kategorijama društva.
Kada se govori o smanjenju penzija, dečijih dodataka, prvo treba da govorimo ko je opljačkao budžet Srbije, kako se to nabavljaju, recimo, lekovi 2006 godine, čuveni "tamiflu", pa se prave nabavke tako što se neko ugradio i iz budžeta uzela zaista značajna svota novca.
Dakle, to su teme koje mi nećemo čuti očigledno u parlamentu Srbije, jer te teme govore o tome da u Srbiji na prom mestu vlada organizovani kriminal i da i nećete pokrenuti pitanje odgovornosti nijednog ministra zato što onda pada vlada, jer niko u toj vladni nije mogao da radi na način, a da nije imao podršku celokupne vlasti.
Mi govorimo o pratećim budžetskim zakonima u kontekstu države koja nema snage da se obračuna sa organizovanim kriminalom, sa onim što se zove zloupotreba položaja, nepoštovanja prava i procedure, a onda će premijer za to da izađe i da kaže, krive su knjigovođe.
Dakle, ova rasprava je, kao i mnogi nažalost, do sada, potpuno obrnula ono što se zove demokratska procedura. Ovo bi, takođe, trebalo da bude jedan od argumenata i vas koji sedite za tim predsedavajućim stolom, da zaista dobro razmislite na koji način bi trebalo da se sprovode prave argumentovane rasprave u parlamentu, koje će značiti ne samo puko usvajanje zakona zato što EU nema alternativu.
S ove strane ćete redovno slušati da Srbija i građani Srbije nemaju alternativu, onog dana kada nas budete ubedili da ti zakoni, makar jedan zakon u celini sprovođen znači bolji život građana Srbije, tog dana ćemo vam se svi mi odavde izviniti i reći, mi nismo u pravu.
Do tada vi nas nijednim argumentom niste ubedili na koji način će 700 hiljada siromašnih u Srbiji da prehranjuje svoju decu.
Na koji način će 300.000 siromašne dece normalno da žive u Srbiji i da sazrevaju, da postanu normalni ljudi. Ako pođemo od postulata psihologije da je dete otac čoveka, mi imamo zaista ogroman problem. Pogotovo imamo probleme zato što mi raspravljamo o pratećem budžetskom zakonu koji bi trebalo da skrati dečiji dodatak mnogim porodicama na način da nemamo sliku koliko i kako porodice u Srbiji žive sa dečijim dodatkom, da li taj dečiji dodatak tim siromašnim porodicama, kojih je sve veći broj znači nešto. Na koji način ta deca mogu da imaju život dostojan detetu.
Ako mislite da je ovo naprosto ubiranje političkih poena, odmah ću vas demantovati na način što ću koristiti izvore koji nisu bliski SRS, uostalom, to je nešto što je opet prepoznatljiv naš stil. Imaćemo prilike da čujemo, recimo, istraživanje koje je skoro napravljeno, dakle, 17. novembra 2009. godine. nadam se da će sve kolege to da zaista i zainteresuje, jer su nalazi ovog istraživanja katastrofalni za sve nas.
Dakle, nemaju bicikle, kompjutere, nose polovnu odeću i obuću, grožđe jedu samo kada im neko donese, voće se ne kupuje, ni čokolada ni meso, kupaju se sapunom za veš. Ovo su samo neka od zapažanja zabeležena po poslednjim istraživanjima Ministarstva rada i socijalne politike o siromašnim porodicama širom Srbije, u kojima odrasta skoro 300.000 dece, to nije samo broj, ta deca imaju svoje ime, prezime i ta deca jednog dana treba da postanu ljudi. Ovom činjenicom oni su već na marginama društva, ovom činjenicom 300.000 dece je već diskriminisano u Srbiji.
Idemo dalje. U ovim se domaćinstvima, prema ocenama samih ispitanika, štedi čak i na vazduhu, pa su tako i prohtevi najmlađih svedeni na minimum. Na pitanje, šta uskraćujete svojoj deci usled nedostatka novca, u Aleksincu, Apatinu, Batočini, Dimitrovgradu, Malom Zvorniku, Sjenici čuli su se isti odgovori, roditelji su ponekad kratko izgovarali sve, od ishrane do garderobe. Ponekad su bolno nabrajali. Uvek su to činili uz snažne emocije, a kako drugačije.
Dakle, ishrana deca u najsiromašnijim domaćinstvima je nekvalitetna, bez dovoljno mleka, mesa, voća, povrća, bez slatkiša, sokova, sladoleda, ponešto se kupuje jednom mesečno, na primer kada dobiju materijalno obezbeđenje i pomoć, tada se počaste ćevapima i sokom.
Među ispitanicima je bilo onih koji su priznavali da često nemaju ni za hranu. Njihova deca tada jedu hleb i čaj. Da vas podsetim, to je bio deo istraživanja koji je predstavljen baš u ovom Domu, na Međunarodnoj konferenciji "Deca i siromaštvo".
Dalje, stručnjaci koji su na terenu su zabeležili poražavajuće činjenice o životnom standardu najmlađeg stanovništva, sakupili su odgovore od severa do juga Srbije i dobili zaista mračnu sliku o navikama i odrastanju najmlađih.
To je ono što je trebalo da čujemo kao izveštaj i slika u kontekstu rasprave na temu ovog zakona.
Dečija odeća i obuća se nasleđuju, dobijaju na poklon ili se nosi staro i iznošeno, školska deca kupuju polovne knjige i školski pribor, često nemaju za užinu, po pravilu nemaju ni za džeparac. Mlađa deca najčešće ostaju uskraćena za igračke i slikovnice, kupuju se najjeftinije i neodgovarajuće, dobijaju oštećene i nekompletne.
Među stvarima i aktivnostima koje se deci uskraćuju pominju se kompjuter, Internet, škola računara, plesa, treninzi, sport, letovanja, zimovanja. O ovim se životnim stilovima gotovo ni ne razmišlja.
Prema podacima za 2009. godinu među korisnicima materijalnog obezbeđenja je nešto više od 29.000 porodica sa decom, a ukupan broj dece u ovim domaćinstvima je oko 58.000. Ova vrsta socijalne pomoći je samo jedna u nizu državnih intervencija, a na nju prema svemu sudeći računaju najviše roditelji.
Ovde je trebalo da čujemo do gospođe Dragutinović na koji način ona misli da ova deca normalno žive jedan dan u Srbiji. To, nažalost, nećemo čuti. Možda ovo nije zanimljiva tema ili je možda ovo tema koja se po pravilu preskače. Maksimalni iznosi, da nastavim dalje, pomoći iznose između 5360 dinara za jednočlanu i 10734 dinara za petočlano domaćinstvo.
Ukoliko deca redovno pohađaju školu, porodice su i primaoci dečijeg dodatka, što uvećava ukupne naknade koje primaju od države u proseku za 1.800 dinara po detetu. Deca samohranih roditelja, da vas podsetim, procenat samohranih roditelja je iz godine u godinu sve viši, i deca sa invaliditetom primaju uvećani dečiji dodatak u iznosu od 2.500 dinara po detetu.
Dakle, u Srbiji je nešto manje od 4% dece uključeno u program pomoći, dok je prema procenama na osnovu ankete o životnom standardu, udeo siromašne dece u Srbiji na žalost dvostruko veći.
Domaćinstva sa decom su naravno siromašnija domaćinstva od domaćinstava bez dece i njihovo siromaštvo se u 2009. godini dodatno uvećalo, pa je tako njihov broj sa 5,6% u trećem kvartalu 2008. godine porastao na 8,8% u prva dva kvartala 2009. godine.
Nizak životni standard se ogleda i u stambenim uslovima u ovim domaćinstvima. Siromašne porodice sa decom obuhvaćene intervjuom mahom žive u malim kućama čiji su vlasnici ili u kojima besplatno borave. Najčešće imaju jednu ili dve sobe.
Gotovo sva domaćinstva poseduju električnu energiju i tekuću vodu, dok po proceni svako treće domaćinstvo nema kanalizaciju, koristi spoljno kupatilo ili poljski nužnik. Za brojne porodice sa više dece problemi su naravno mali prostor, često zajednički život u jednoj sobi, bez mogućnosti da se odvoje muška i ženska deca.
U 2009. godini više od 5.000 domaćinstava se pojavljuje kao novi korisnik pomoći, od tog broja blizu polovine, dakle, približno 2.500 jesu porodice sa decom. Među novim korisnicima porodicama sa decom najzastupljenije su tročlane porodice, blizu 34%, zatim četvoročlane i domaćinstva sa više od pet članova, dok među novoprijavljenim porodicama bez dece preovlađuju jednočlana domaćinstva, oko 69%.
Naravno, ono što je svakako vrlo značajan podatak, prema merilima za 2009. godinu, pojedinci koji mesečno troše 7.963 dinara, odnosno 382.000 dece, svako četvrto dete u Srbiji prima dečiji dodatak, za šta se izdvaja 744 miliona dinara mesečno.
U Srbiji je takođe oko 700.000 ljudi, tj. nešto iznad 9% ukupne populacije u kategoriji siromašnih osoba. Granica siromaštva u Srbiji, ovo je zaista najtužniji deo, ali je činjenica za Srbiju, jeste 8.360 dinara. Prema rečima ministra rada, gospodina Ljajića, dakle, ova donja granica će se sasvim sigurno pomerati zbog sve većeg broja ljudi koji jedva spajaju kraj s krajem.
Ono što je takođe vrlo značajno i tu nam je zaista trebala gospođa Dragutinović, jeste ono što je SRS uočila ovim predlogom zakona, političke korektnosti radi, mislimo da je zaista dobro rešenje da se utvrdi kome odlazi zaista pomoć, ali s obzirom da nećemo imati sada puno vremena, ono što je jako pogrešno, jeste da se pomoć zaista ne distribuira onima kojima je najpotrebnija, u iznosu koji bi značio da mogu da prežive jedan mesec u Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije koji u ovom momentu pratite redovnu sednicu zasedanja ovog parlamenta Srbije, gospođo Čomić, čini mi se da je rasprava na temu stečaja dobar motiv da se popriča i da se pokrene tema o onome što se najčešće izbegava i da se krene putem kojim se najređe ide, a tiče se dostojanstva zaposlenih građana, onih koji zapravo nikada nisu imali priliku da ostvare ono što Ustav nalaže i po samom statusu spadaju u građane drugog ili trećeg reda.
Prosto je neverovatno da vlast u Srbiji već 10 godina ne pokreće pitanje koje je zapravo najinteresantnije, a odnosi se na stečajnu mafiju. Vrlo je interesantno takođe, da zbog zloupotrebe određenih prava pred očima javnosti, a imali smo prilike i od prethodnog kolege gospodina Jeremića da čujemo pomenute primere, kao što su recimo velika srpska preduzeća.
Niko suštinski nije odgovarao za konkretno otimanje prava na rad, za konkretne povrede, dakle radno pravnog statusa ljudi, koji očigledno nemaju kome da se obrate, jer institucije u ovoj državi de fakto ne funkcionišu, nego jedino svoju socijalnu pravdu traže na ulicama glavnoga grada i to na način da štrajkuju, da gladuju, a da svi okreću, oni koji su makar vlasni da im reše problem, glavu na drugu stranu.
Priča o stečaju, takođe, pored užasne stope kriminala, pokreće još jedno vrlo veliko pitanje. Gde je odgovor elite, vlasne da da pravi odgovor na pitanje svih tih ljudi koji su ostali bez posla a nemaju načina da zarade za svoju egzistenciju? Imamo jednu situaciju u kojoj će SRS takođe da priča, a recimo da je u indirektnoj vezi sa stečajem, a jeste zapravo kriminalna privatizacija.
Mi smo, nekim našim internim analizama, jer nažalost država pravi razlike u određenim metodologijama, došli do te piramidalne strukture, koja definitivno upućuje na organizovani kriminal u državi Srbiji, gde je očigledno neko sebi uzeo za pravo, jer je imao podršku vlasti ili nekih iz vlasti, ne kažem da su svi, ima tu časnih ljudi, ali treba to istražiti, treba reći ovom narodu - ko je odgovoran za uzimanje prava na život dostojan čoveka?
Ko je odgovoran za to što ti ljudi, koji su radili i ugradili svoj rad u ta društvena preduzeća, a izgubili su pravo da se leče, da prehranjuju svoje porodice i pravo da žive životom dostojnim čoveka? To su žrtve tranzicije i žrtve organizovanog kriminala u državi Srbiji.
Mi smo preduzeli određene mere i pokušali da dođemo do određenih konkretnih podataka na osnovu sekundarnih izvora, koji su nama bili dostupni.
Objavljena je jedna knjiga, za koju ćete imati prilike, recimo da je bela knjiga kriminala koji se tiče i stečaja i privatizacije. Uskoro će kolege poslanici moći da dođu u posed te knjige i da uoče kako se sistematski uništavala privreda i život građana Srbije? Naravno, mi nećemo dati samo postavku - šta je ova elita vlasti dopustila? Mi ćemo ići do konkretnih imena i prezimena. Zašto?
Zato što građani Srbije zaslužuju takav pristup. Ja se nadam da će biti dopušteno da mi do kraja govorimo, nadam se opet argumentovano, o svima onima koji su opljačkali Srbiju u nečije ime. Hajde da vidimo ko je to?
Ko je pravi gazda Srbije? Ko je dozvolio da takve firme odu u stečaj? Ko vlada zapravo Srbijom i samim tim političkom scenom Srbije? Je li to Mišković?
Kako je moglo da se desi da Mišković naraste toliko i kako je moglo da se desi da se ostvari monopol jednom čoveku? Je li to Beko, je li to Đunić?
Dakle, za ovo što se trenutno dešava u Srbiji, za atmosferu straha i atmosferu - da samo oni koji su po volji vlasti mogu da zarade. Samo oni koji su u direktno sprezi sa vlasti mogu da naplate svoja potraživanja.
Hajde da govorimo o nečemu što je javna tajna. Hajde da govorimo o svim studentima koji štrajkuju, jer nemaju odakle da plate svoje školarine, koje su izuzetno visoke, a zauzvrat ne dobijaju ništa. Hajde da govorimo o svima onima koji su sada u epidemiji ovog gripa bili u situaciji da ne mogu da se leče, jer nemaju zdravstveno osiguranje. Hajde da govorimo o zdravstvenim radnicima koji su glineni golubovi, jer rade u nečovečnim uslovima. Hajde konačno da otvorimo pitanje - ko, vrlo smišljeno, sistematski, uništava ovu Srbiju?
Hajte da krenemo od nečega, da uspostavimo konsenzus, bez obzira na političku boju, da smognemo snage i da kažemo ljudima da postoji nada - da ovde postoje ljudi koji mogu da se izbore za život dostojan čoveka u Srbiji, da ubedimo te mlade ljude da posle završetka fakulteta treba da ostanu u Srbiji. Ovom narodu trebaju pravi, a ti pravi, nažalost, izlaze van granica ove Srbije. Zašto? Zato što ni jedna afera, ni jedna korupcija nije dovedena do kraja.
Ako se desi brutalno hapšenje pred kamerama, to je zato što neki od monopolista stoji iza preuzimanja nekog sportskog kluba ili nekog preduzeća - to je Srbija u kojoj svi mi živimo, Srbija u kojoj mi svi prinudno radimo. Ako samo pođemo od definicije "prinudnog rada", zaposleni u Srbiji, dakle, nemaju pravo, nemaju jednaku šansu, mogućnost da ostvare svoja radna prava.
U Srbiji se dakle odigrava, pred očima celokupne elite vlasti - prinudni rad. U Srbiji zaposlenog čoveka, radnu populaciju, nema ko da zaštiti. U Srbiji ljudi nemaju pravo da se leče. U Srbiji je veći strah od smrti - strah od nezaposlenosti.
Pitanje je zaista za sve nas, a možda ću ličiti na kolege sa leve pozicije političkog centra, što o ovome govorim, ali zaista je pitanje za sve nas - gde je donja granica? Da li ćemo mi zaista i do kraja trpeti sve ovo što se dešava u Srbiji? Ili ćete praviti kompromis sa svojim konformizmom, skretati glavu na drugu stranu, finansirati svoje porodice, vi dobro živeti, a ovamo - građani teći ulicama ovog grada.
Kako to da u Srbiji ne postoji konsenzus, kada se radikalizuje sindikalni protest, kada neko počne da seče delove svoga tela? Ne desi se konsenzus u smislu - dajte da porazmislimo, ko je direktno odgovoran za sve ovo što traje dugi niz godina u Srbiji?
Koju poruku elita šalje - što gore to bolje? Ko je odgovarao za stepen kriminala koji se dešava u Srbiji? Ko je odgovarao za stečaj koji se sproveo samo da bi neko došao do zgrada, a sa ljudima se ponašaju kao da su naprosto životinje? Čak i životinje imaju bolji status u Srbiji. Šta je sa ovom decom? Šta je sa starima? Mi danas u Srbiji imamo situaciju da zbog žrtava tranzicije - da penzioneri izdržavaju svoju decu, umesto da bude obrnuto.
Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, zaista je krajnje vreme da u Srbiji počne da se razmišlja bez obzira na političku boju, da moramo da dođemo do konsenzusa - šta su vrednosti u Srbiji i na koji način ćemo svi mi da zaštitimo ono što se zove - interes običnog čoveka.
Da je ovo tako, a da nije prazna politička priča, svedoči svaki put na izborima procenat izlaznosti. Nama oni više, koji bi trebali da glasaju za bolji život, ne veruju. Zato što svaki put, kada im u predizbornim kampanjama, obećamo i ponizimo ih tako što ćemo im kupiti frižidere i telefone, mi to na dovedemo do kraja.
Mi zapravo samo nastavljamo agoniju, koju, iz izborne kampanje u izbornu kampanju je sve veća i veća, a procenat izlaznosti je sve manji i manji.
Možda mi nismo u pravu, možda mi i suviše radikalno posmatramo tu situaciju, ali verujem da ćete se složiti da je ovo činjenica pred kojom svi treba da se zamislimo, kao i činjenica - da je milion ljudi ispratilo čoveka, da ih niko nije pozvao i organizovao, najboljeg među nama, samo zato što je taj čovek živeo u skladu sa onim što je propovedao. To je trebalo da bude lekcija svima nama.
Dakle, dame i gospodo, prema najnovijim podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, 728 hiljada ljudi u Srbiji je nezaposleno. Vrlo je veliko pitanje kakav je onaj ostatak populacije, radno sposobne i zaposlene, u kom statusu radi.
Ja vam garantujem, a tokom svih ovih rasprava ćemo dokazati da je radna populacija u Srbiji u ropskom položaju, da stepen zaposlenosti zaista zavisi od blizine vlasti na bilo kom nivou, da zaista ne postoji ono što Ustav nalaže kao obavezu, a jeste ravnopravno učešće u radu, jednake mogućnosti, ne, naravno jer je ovo društvo duboko politizovano. Zaista, na svakom mestu možete da uočite izvanredne ali čudovišne diskriminacije.
Takođe, moram da vas podsetim da od tog broja nezaposlenih zaista prednjače, nažalost, žene. Imali smo prilike da slušamo raspravu na temu rodne ravnopravnosti. Imali smo priliku da slušamo raspravu na mnoge teme i da čujemo izvanredne političke govore, ali takođe smo imali priliku da čujemo, odnosno da ne čujemo nijedan pokušaj da se taj problem reši.
Zato nama građani ne veruju. Zato nas gledaju samo kao bića koja će dobro rešiti svoju egzistenciju svaki put na izborima. Zato su građani pokazali i poslali poruku da u ovom društvu samo veruju jednom čoveku, onome koji je živeo u skladu sa onim što je pričao.
Ako mislite da se ne zna kako se rade poslovi u ovoj državi, zna se. Ako mislite da se ne zna ko drži monopole, zna se. Vrlo se ljutite kada mi pričamo o tome. Ne kažem da je ranije bilo bolje, da su neke druge elite radile mnogo bolje stvari, ali su platile to na izborima.
Mi polako ali sigurno dolazimo do one granice kada više nema razmišljanja, kada svi moramo da se složimo šta je nacionalni a šta je državni interes, šta je konsenzus, koje su vrednosti koje ovo društvo treba da usvoji, da konačno počnemo da šaljemo i sa ovog mesta poruku građanima da najbolji zaista treba da zauzme pravo mesto i da niko ne sme da ih uslovljava političkom pripadnošću. Na primer, da samo oni pravi moraju da pokažu na koji način treba da se napreduje u društvu, a ne oni loši i oni nepravi.
Dakle, džabe nama svaka rasprava u ovom zakonodavnom telu i zaista je potpuno izlišno da govorimo o brzini pridruživanja EU, potpuno je besmisleno da govorimo koliko je ovaj parlament zakona usvojio, ukoliko mi nemamo rezultat toga, ukoliko nemamo institucije koje funkcionišu, ukoliko imamo građane koji sve teže žive i u dužničkom smo ropstvu i ukoliko je procenat izlaznosti na izbore politički osmišljenih akcija sve manji.
Šta smo napravili od ovog parlamenta? Napravili smo zapravo instituciju koja će ispunjavati uslove određene finansijske organizacije bez toga da razmišljamo na koji način ćemo sprovesti te zakone.
Da li su ti zakoni zaista mogući i sprovodivi u društvu koje je istrulilo iznutra, u društvu u kome nijedna institucija koja bi trebalo da bude kohezioni, onaj lepljivi faktor društva, zaista ne postoji? U društvu gde kada anketari na ulici pitaju čoveka da li će izaći na izbore, on okrene glavu na drugu stranu sa polutužnim osmehom.
Dakle, nadam se da nećete zameriti što je ova diskusija pomalo izašla iz konteksta stečaja, ali pravo na život dostojan čoveka je imperativ SRS. Konačno, rasvetljavanje svih onih koji su uništili ovako lepu zemlju i zaista ubili dostojanstvo ovako lepog naroda, takođe jeste imperativ SRS-a.
Verujem ne samo naš, zaista znam da među svima vama postoje časni ljudi koji će, nadam se, smoći snage, bez obzira kojoj opciji pripadali, da se izbore i da napravimo konsenzus za opstanak Srbije i srpskog naroda.
Takođe se izvinjavam građanima Srbije što nemamo dovoljno moći kao srpski radikali da beskompromisno konačno uđemo u obračun sa organizovanim kriminalom, sa gazdama Srbije koji su definitivno uništili pravo na život dostojan čoveka i to tako javno i tako transparentno da se to više nikada ne ponovi.
Takođe se izvinjavam i svim onim budućim generacijama koje će vrlo verovatno imati potrebu da učestvuju u nečemu što se zove politički život, što vam baš nismo ostavili najbolji trag, što nismo imali dovoljno moći da se u jednom određenom momentu izborima za nešto što se zove konsenzus, za nešto što se zove pravi politički život. Zaista mi je žao što do kraja nismo uspeli da demaskiramo ko zapravo ovde sprovodi čije interese?
Nadam se da prisutne kolege koje čine koaliciju na vlasti neće zameriti, ali na osnovu svega ovoga, neće zameriti zato što znam da među vama zaista postoje ljudi koji najbolje žele ovom narodu, ali takođe među vama, drage kolege, postoje i oni koji su lobisti nekih drugih organizacija, nekih drugih interesa.
S pravom mislim, to je na kraju moje političko mišljenje, da ova vlada koja vlada Srbijom, ne radi u korist srpskog naroda i nadam se, zaista, odgovornost je, makar i hrišćanska i politička, na svima vama da ćete smoći snage i da među vašim redovima prepoznate mangupe i dobro ih pokažete ovom narodu. Ovaj narod to zaslužuje. Hvala vam.

Zaista mi je neprihvatljivo da od onih koji nas devet godina uče bontonu i parlamentarnom ponašanju slušam ovakav način diskusije.
Dakle, moj osnov za javljanje je član 104, koji upućuje na to da narodni poslanici jesu dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine.
Gospođo Đukić-Dejanović, vama je vrlo verovatno promaklo da je gospodin Milivojević na dobacivanje, za koje ne tvrdim da je po Poslovniku, već tvrdim da je kršenje Poslovnika, ali to sasvim sigurno nije razlog da se neko vređa kvalifikovanjem da je u apstinencijalnoj krizi... Najmanje što sam očekivala od vas, kao osobe koja je kvalifikovana da tako nešto osudi, jeste da opomenete gospodina Milivojevića na dobro ponašanje i ophođenje prema svojim kolegama. Dakle, on može da iznese svoje političke stavove. Može da kaže da smo mi najgori predstavnici, najgora politička partija i da pokuša to da argumentuje. Teško će mu poći za rukom, slušamo ga godinama, ali možda se i to desi. To su njegovi politički stavovi.
Molila bih vas, kao predsednika Skupštine, da zaštitite integritet svih poslanika ovde. Apstinencijalna kriza, moje laičko poimanje toga, upućuje na bolest zavisnosti i to je uvreda za mog kolegu. Dakle, ono što očekujem jeste izricanje mere gospodinu Milivojeviću.

Dame i gospodo, čini mi se da je ovo tema koja zavređuje pažnju svih relevantnih institucija, naravno, i svih građana države Srbije i celokupne međunarodne zajednice, a posebno svih poslanika ovog parlamenta, pod jednim uslovom, da institucije ove države funkcionišu i da građani države Srbije ne gledaju. Da u ovoj državi zaista postoji nešto što je sled demokratske tradicije i demokratske tekovine da se poštuju pravila, da se poštuju procedure, onda bismo imali jednu kvalitetnu, kvalifikovanu raspravu, kako u Parlamentu, ali, na prvom mestu, u kvalifikovanom delu javnosti.
Ono što zaprepašćuje je manir izvršne vlasti da amandira svoje predloge zakona, tako što ne smatra za shodno da predstavnike naroda unapred obavesti o određenim izmenama i dopunama predloga zakona. Dakle, retoričko je pitanje – kako očekujete da poslanici u ime građana ovde postave važna i relevantna pitanja, na koja bi trebalo da dobiju odgovarajuće odgovore, sve u cilju unapređenja života građana Srbije?
Ako nam je svima maksima da Srbija ne bi trebalo da ima alternativu i ono što se nameće kao užasan pritisak od strane EU u smislu ispunjenja određenih standarda, onda moram, dame i gospodo predstavnici izvršne vlasti, da vam kažem da ste vi obmanuli one ljude koji su glasali za vas i koji su glasali za strategiju da EU nema alternativu. Vi ne samo da nemate snage da ispratite standarde koji se postavljaju pred vas, vi nemate institucije koje to mogu da sprovedu na način da svi ovi predlozi zakona budu smisleni i da ovaj parlament dobije na svojoj jačini, snazi i na svom smislu.
Zaista bih volela da čujem i gospođu Malović, i gospodina Bradića, vrlo verovatno, i gospođu Čomić, baš kada je reč o proceduri – šta biste rekli, kako biste opisali stanje, koja bi bila diferencijalna dijagnoza demokratskog društva u Srbiji?
Mi nemamo javnu raspravu, nemamo glas srpske nauke, jer srpsku nauku, očigledno, zatvarate, nemamo, dakle, pitanje struke u konkretnim slučajevima; imate samo poslanike koji, otvarajući neke koverte, čuju šta ste vi pripremili nekoliko sati uoči zasedanja.
Stoga, da ovo pitanje ne bi bilo samo retoričko, pitam vas – kakav je smisao Parlamenta i šta je smisao našeg celokupnog rada, ako javnom raspravom ne možemo da uđemo u predvorje ozbiljne društvene kritike, pod pretpostavkom da svi imamo isti cilj, da unapredimo život građana Srbije? On je derogiran, derogiran je svakim našim pokušajem, prvo, da pokrenemo određena pitanja, onda da pratimo slovo Ustava. Dozvolićete, gospođo Malović, predstavnik ste Ministarstva pravde, cenim ono što ćete, vrlo verovatno, reći, za mene je Ustav jedini okvir koji bi trebalo da bude najšire polje u okviru kojeg treba svi da se krećemo. Je l tako?
Moram da vam kažem da ste taj ustav svi stavili na stranu, a u kontekstu predloženog dnevnog reda, kao parlament nemamo mogućnost da saznamo ono što bi trebalo da znamo i što bi uticalo na našu raspravu. Između ostalog, prođe nekoliko meseci od postavljanja jednog pitanja predstavniku izvršne vlasti, pod pretpostavkom da dobijemo odgovor, a najčešće ga ne dobijamo. Ista je priča sa samim rađanjem predloga zakona. Mi smo potpuno skrenuti u stranu. Mi nemamo uticaj, nemamo moć, nemamo informaciju, nemamo mogućnost da na pravi način unapredimo život građana.
Da ovo sada variram na drugi način. Šta je cilj Vlade Srbije – da Evropa nema alternativu i ispunjavanje standarda EU, a nije vas briga za građane Srbije?!
Od predstavnika demokratske vlasti i onih koji se vrlo često uključuju u javne rasprave na temu demokratije i stepena razvoja demokratskog društva u Srbiji očekujem odgovor na ovo šta sam iznela do sada, jer se zaista, i u razgovoru s drugim kolegama, često osećam potpuno besmisleno.
Prema nekim mojim dosadašnjim iskustvima i znanjima koje sam sticala, institucije služe, ceo sistem služi da jedan jedini čovek u toj državi živi životom dostojnim čoveka. Navedite mi primer tog jednog čoveka danas u Srbiji koji ima potpuni uvid u ono što vlast radi, koji može da utiče na svoju svakodnevicu, koji ima zaštitu institucija i koji je bar na minimumu zadovoljan, ili može da zadovolji svoje egzistencijalne potrebe. Molim vas, navedite mi samo jedno ime i prezime.
Da se vratim na početak. Izvinjavam se ukoliko je ovaj uvod bio malo opširniji, ali, dozvolićete, ovo je postao manir i znam da ljudi koji se nalaze za tim stolom pokušavaju, kao i svi mi, da nateraju izvršnu vlast, pazite sada još većeg besmisla, da rade svoj posao onako kako bi trebalo, da svaki zakonski predlog ima svoj normalan život.
Da li je previše što tražimo da dobijemo te izveštaje Saveta Evrope, da dobijemo određene podatke na osnovu kojih možemo da raspravljamo u Parlamentu, jer je ovo jedino mesto gde se svi mi susrećemo, i opozicija i vlast, jedino mesto gde bi trebalo dobrom, kvalitetnom raspravom da ponudimo rešenja onima koji nas i sada prate preko TV ekrana i pokušavaju da prehrane svoju porodicu, pokušavaju da razmišljaju o tome da li postoji budućnost.
Da li mi možemo da ponudimo budućnost građanima Srbije? To je užasan stepen odgovornosti. Ako niste spremni da odgovorite tome, onda to glasno kažite. Ovo više nema smisla.
Samo da vas podsetim, imali smo, takođe, potpuno besmislenu situaciju s Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju. To je bila situacija kakvu, pretpostavljam, demokratski svet ne poznaje, način kako se odvijala, da bi na kraju amandman SRS-a spasao vlast od sramote, koja je zaista nečuvena za jedno demokratsko društvo, za snage koje su potpisnice strategije da Evropa nema alternativu, što bi dalje trebalo da znači – standardi i kriterijumi EU, od svih onih koji promovišu demokratske vrednosti, tako što ih flagrantno i svakodnevno gaze.
Zaista je ovo vreme da postavimo pitanje – do kada? Recite samo do kog vremenskog intervala mislite da na taj način derogirate najviše telo u jednom političkom sistemu, kao što je Parlament? Šta smo mi vama? Očigledno, neko potkusurivanje, neko minsko polje gde ćete trgovati da li će neki zakon ili neko kadrovsko rešenje da prođe. Čemu sve ovo? Dajte, lepo, da zatvorimo sve ovo što je u ostatku institucije i da kažemo – ovo je autokratija nekolicine ljudi koji imaju dovoljno para da kreiraju život u Srbiji.
To jeste suština. Neko se očigledno vrlo dobro poigrava svima nama, tako što sprovodi užasne kampanje protiv Parlamenta i tako što mi ne možemo da radimo ono što narod, koji nas je izglasao, očekuje od nas, pogotovo što ne možemo da otvorimo određene rasprave koje su vrlo značajne.
Sada sam u nedoumici da li uopšte da variram o temi koju sam postavila na početku, ili da građanima Srbije kažem – nemojte više da izlazite na izbore, ovo je jedna farsa.
Vi gledate Parlament koji je legalizovao najtežu izbornu krađu u novijoj političkoj istoriji Srbije, koji predstavlja izbornu volju nekih tajkuna sa strane, a ne izbornu volju majskih izbora.
I, nikom ništa. U Srbiji je sve izgubilo smisao. U Srbiji, kada građanin hoće, kada narod u Srbiji hoće neko pravo sebi da zaštiti, mora to da plati, ili mora da poznaje nekog kuma, prijatelja, ili da ima brata. Kako se u Srbiji štite interesi građana, u Srbiji, gde Ustav ne može da se sprovede na 15% teritorije, koju nam je izuzela sila, da bi napravila svoju prvu državu, Bondstil, u Srbiji, gde se ministru pravde preti iz zatvora? To je strašno. Ako su zaista tačni navodi u medijima da vam je Sreten Jocić uputio takve pretnje, onda svi treba dobro da porazmislimo u kakvom društvu i državi živimo. Ako nije tačno, jer nismo čuli koji su to izvori koji su rekli da je Joca Amsterdam pretio srpskom ministru pravde, onda je neko stornirao Zakon o informisanju.
Ovo su tek neke slike koje bi trebalo da odslikaju potpuni besmisao u državi Srbiji.
Znate li gde smo svi pali? Pali smo na onom ispitu na kojem niko od nas ne može da da odgovor čoveku koji je izgubio posao – od čega će da živi? Jer, u državi Srbiji ništa ne funkcioniše. Zato sve ovo izgleda ovako kako izgleda, jer smo mi kolonija. Zato što smo mi tu temu pokušali da pokrenemo kada je gospodin Bradić pokušao da odsluša, ne da odgovori, jer odgovor dobro zna, a ne sme da ga kaže – ko upravlja zaista državom Srbijom, ko donosi političke odluke u državi Srbiji?
Citirali smo tada jedno svedočenje Bebe Popovića, da određeni Peconi, kontroverzni biznismen, na svom platnom spisku ima veliki broj poslanika. To bi trebalo za svaku ozbiljnu državu da bude toliko značajno da istog momenta pokrene istragu.
Kada je Ratko Knežević pomenuo sastanak u „Ricu“, u cilju preuzimanja medijskog prostora, tada je država Srbija vrlo ozbiljno trebalo da se pozabavi time, zato što je gospodin Knežević to doveo direktno u vezi s ubistvom Pukanića, a time nam rekao ko zapravo vlada državom Srbijom, ko su oni koji finansiraju da se donose ovakvi zakoni, da se donose određene političke odluke, da se prekrajaju izborne volje, da nastaju ili se gase određene političke stranke.
Ukoliko pratite štampu i pisanje štampe u Hrvatskoj, situacija oko ''duvanske mafije'' se komplikuje. Čini nam se da će vrlo brzo mnoga značajna imena i ovde, u državi Srbiji, dobiti potpuno novo svetlo na političke, policijske ili sudijske karijere.
Mi smo ovde, kao Poslanički klub SRS-a, u ime vas rekli da ćemo učiniti dostupnim informacije od javnog značaja građanima Srbije. Kako? Kroz ovu instituciju. Tako što ćemo kroz ovu instituciju početi da radimo ono što je trebalo vi da uradite, da otvorimo ozbiljnu javnu raspravu. Onda će građani Srbije, pogotovo akademska populacija, konačno dobiti odgovor na pitanje – zašto nacionalna biblioteka ne radi tri godine i ko je odgovoran za to, jer gospodin Bradić neće dati odgovor na to pitanje.
Nemojte da se iznenadite kada dođu desetine hiljada potpisa da određeni ljudi, jer vi nemate snage za to, napuste svoje pozicije, pri tom, i da odgovaraju za ono što nisu učinili, ili su sasvim smišljeno pogrešno navodili. Tada će građani Srbije moći da čuju i ko ima umišljaj da uništi, recimo, Vinču. Danas je u ekskluzivnom intervjuu u nedeljniku „Svedok“, profesor sa Berklija dala vrlo zanimljiv intervju. SRS će, tragom ovog intervjua, jer izvršnu vlast to očigledno ne interesuje, osim kao potencijalna pretnja onima koji su potpisnici ovog intervjua, da razotkrije pozadinu „posla veka“ i kako je moguće da je Ministarstvo za nauku i tehnologiju napravilo takav previd, ili je neko s namerom odlučio da, u interesu velikih multinacionalnih kompanija, prvo, ugrozi život i bezbednost građana Srbije, drugo, ošteti Srbiju za veoma dobar posao.
Dakle, kada o tome govori žena koja je predsednik Udruženja dekana nuklearnih fakulteta Amerike, profesor Univerziteta u Berkliju, o sistematskom uništavanju „Vinče“, da li mislite da postoji prostor da institucije u Srbiji ćute? To je tek jedan primer.
Drugi primer, za koji pretpostavljam da će i vas interesovati, a ovo je uvod u ono čime ćemo se mi pozabaviti tokom vremena predviđenog za Poslaničku grupu SRS-a, jeste i vest koja nas nije šokirala, ali takođe detaljno i temeljno boji sliku srpskog društva. To je istraživanje UN-a o putevima droge iz Avganistana, koje je pokazalo da je Balkan jedan od glavnih tranzitnih pravaca, ali da je zabeležen i veći broj korisnika ilegalnih droga u tom regionu.
U izveštaju o porastu broja zavisnika, jačanju kriminalnih organizacija, finansiranju pobunjeničkih naoružanih grupa na Balkanu, navodi se da u putevima krijumčarenja heroina značajno mesto zauzimaju balkanske zemlje, a UN procenjuje da ogromna količina heroina koji stiže u Evropu dolazi baš preko Balkana. Jedan od autora izveštaja je rekao da policije balkanskih zemalja treba da ojačaju svoje pozicije kako bi bile u stanju da zaplene veće količine krijumčarenog heroina. Govori se o 90 tona heroina koji preko Balkana stiže do Zapadne Evrope.
Organizovane kriminalne grupe ne bi mogle da krijumčare toliku količinu droge, ovo je najznačajniji deo ovog izveštaja UN-a, da nemaju pomoć iz policije ili iz drugih državnih službi. Na Balkanu, kao i u drugim regionima, postoji problem korupcije. Najveći deo heroina iz Turske se u EU i dalje krijumčari drumskim saobraćajem, što znači da prelazi preko svih granica, navodi se u izveštaju UN-a. Od Bugarske i Grčke vode dva velika kanala šverca, jedan deo ide preko Albanije, do Italije i Švajcarske, drugi ide preko Srbije i Rumunije, prema Austriji i dalje do Holandije i Velike Britanije. On je, takođe, dodao da policije balkanskih zemalja zaplene vrlo mali deo heroina koji prelazi preko njihovih granica i zatim dalje nastavlja put ka drugim svetskim državama.
Ovo je vrlo značajan deo zvaničnog izveštaja, odnosno istraživanja UN-a o putevima droge, na današnji dan. Mi ćemo u raspravi na ovu temu dodati i neka naša saznanja, recimo, o kanalima za ilegalni šverc oružja preko Balkana, a onda ćemo možda i postaviti pitanje – zašto tokom posete Medvedeva nije došla vojna delegacija Ruske Federacije? Možda dođemo do odgovora šta je, zapravo, konačni problem koji može da bude bomba za ovaj deo regiona.
Zašto to SRS radi? Zato što to jeste naš modus operandi i zato što u državi Srbiji nema ko to da radi, nažalost. Mi smo tokom svih ovih meseci i godina bili svedoci specijalnog rata između Poverenika, gospodina Šabića, i određenih institucija, da dođe konačno do odgovora na pitanja koja su bila vrlo značajna za svakodnevni život građana Srbije.
S obzirom na to da mi vreme ističe kao ovlašćenom predstavniku, da kažem da ćemo u narednim danima pokrenuti vrlo ozbiljne teme, da bismo došli do konkretnih odgovora, a sve u cilju unapređenja života građana Srbije. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Bradiću, drago mi što se i danas vidimo na ovom mestu, s obzirom da SRS nastavlja tamo gde smo stali u objedinjenoj raspravi, tako da će ova rasprava u pojedinostima naravno biti samo nastavak one priče koju smo započeli pre izvesnog vremena, pokušavajući konačno da dođemo do određenih odgovora koji su jako bini za celokupni medijski prostor. Ukoliko istekne onih dva minuta za amandman, obaveštavam da ću koristiti vreme za poslaničku grupu. Hvala.
Mi smo uložili devet amandmana na ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju zato što smo smatrali neophodnim da kroz amandmane pokažemo naš stav koji je nedvosmisleno na strani slobode izražavanja.
Sada će vrlo verovatno mnogi koji pokušavaju da prave paralele sa Zakonom o javnom informisanju iz 99. godine da se osmehnu zašto SRS to na ovaj način brani. Moram sve prisutne kolege i celokupnu srpsku javnost, preciznosti radi, da podsetim: Zakon o javnom informisanju je predložio tadašnji ministar informisanja Aleksandar Vučić.
Taj zakon nije Šešeljev zakon, nego Vučićev. Vojislav Šešelj, predsednik SRS u tadašnjoj vladi, bio je zadužen za privredu, a ne za društvene delatnosti, a posebno ne za informisanje. Ta oblast pripadala je Jugoslovenskoj udruženoj levici, odnosno gospodinu Bojiću. Molila bih vas, kao i sve one koji prate ova redovna zasedanja, a u okvirima smo preciznosti izražavanja, da ubuduće ne pravite tako flagrantne greške.
Gospodine ministre, mi smo u startu rekli da mislimo da je i ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, mi to smatramo, vrlo loš i da bi trebalo da se povuče iz procedure, jer sve ono što je predvidela SRS kroz amandmane obesmišljava ovaj predlog, kako ste vi nama ovde dostavili.
Ali nekako s obzirom da redovno kada poslanici SRS pričaju na ovako osetljive tme koje se bave slobodama generalno i zaštiti slobode izražavanja, najčešće se pozivam na izvore koji su vama bliski i na izvore na koje se vi oslanjate.
Dakle, s obzirom da smo svi svedoci vrlo značajne javne rasprave u medijima i na određenim tribinama, među ljudima od struke, onima koji su kvalifikovani da govore o ovom zakonu na poseban način, gospodine Bradiću, čini mi se da bi bilo najbolje da se sačuva vaša reputacija, vašeg ministarstva i zaštiti sloboda izražavanja, da se ovaj predlog zakona povuče. Mi ćemo se potruditi da kroz ovih tek samo devet, ali smatramo suštinskih amandmana, pokušamo da ispravimo nešto za šta cenimo da može da bude pogubno za srpski medijski prostor ili makar ono što bi tar prostor trebalo da bude.
Obrazloženje ovog amandmana, mi smo predvideli da se celokupan član 1. briše zato što prvo nije jasan. Član 1, zbog javnosti, predviđa visinu osnovnog kapitala. Mi smo se nešto bavili i matematikom, pa smo proračunali da u Srbiji izlazi negde oko 20 dnevnih i preko hiljadu drugih periodičnih publikacija.
Nama je bilo očigledno, a vi ćete, gospodine Bradiću, vrlo verovatno da me ili potvrdite ili demantujete tokom rasprave, da predlagač želi da napuni budžet sa dodatnih najmanje 20 miliona evra u dinarskoj protivvrednosti. Mi znamo da delegacija MMF dolazi u avgustu, znamo kakvo je stanje kada je reč o našem BDP i znamo da nas vrlo nevesela jesen čeka.
Dakle SRS, to je naš politički stav, smatram da ovim članom ste hteli dodatno da napunite budžet, ali ne samo to. Mi u razmišljanju o ovom predloženom zakonu idemo i dalje. Naravno, ono što ste predvideli novčanim iznosom osnovnog kapitala sasvim sigurno neće moći da isprate svi mediji i to će nadalje značiti da mnogi mediji neće moći da uđu u tu trku. Pitanje je - koji mediji i koji vlasnici će moći da isprate ovu priču.
Mi ćemo tokom rasprave pokazati ko su pravi vlasnici u srpskom medijskom prostoru i da umesto zaista praznih priča, recimo da govorimo o onome što je započeo gospodin Knežević, a mi ćemo nastaviti obrazlaganjem teme jedne večere u pariskom hotelu "Ric" i ovladavanju medijskog prostora u Srbiji. To je tema koja treba da bude na ovom dnevnom redu, ako ste imali nameru da uvodite red u srpski medijski prostor.
Moram da vam kažem, gospodine Bradiću, da je ovo sve manje srpski medijski prostor, a tokom rasprave mi ćemo sasvim sigurno to da vam i dokažemo. Dajem sebi slobodu da razmišljam i na sledeći način, da vi možda ne znate sve, ali kada ste pokrenuli ovu temu, onda vam se zahvaljujem makar na pažnji i mogućnosti da o ovome na otvoren, bez rukavica i do kraja jasan stav iznesemo, a tiče se svega onoga što jeste potpuna okupacija od strane ljudi koji su, najblaže rečeno, vlasnici vrlo sumnjivog kapitala. Tokom rasprave ćemo se vrlo detaljnije baviti time i zahtevaćemo istragu povodom toga.
Dakle, ono što smo takođe predvideli, to se vidi u obrazloženju ovog amandman, a tiče se naravno okolnosti u okviru kojih se donosi i predlaže ovakav Predlog zakona o javnom informisanju. Mi mislimo da će ovaj član 1. definitivno mnoge medije da dovede do zatvaranja, onda bih volela da čujem od vas kako mislite da zaštite pravo na rad svih ovih koji žive u okviru tih medija i od medija, zaista je solidan broj ljudi, mislim da sebi niko ne može, pogotovo socijalno odgovorna Vlada ili ona koja pretendujte to da bude da dozvoli da ima još jedan takav problem.
Nije jasno, recimo, jedna od tema koja se pojavila u medijima i u određenim novinarskim krugovima, mi smo glasno razmišljali sve ovo vreme pokušavajući da dođemo do preciznijih odgovora, recimo i ko su predstavnici medija s kojima ste vi razgovarali kada ste pravili ovaj predlog zakona, odgovor na to pitanje nismo uspeli da dobijemo. Izvinjavam se ako ste rekli a ja propustila, dakle nisam čula, postavila sam vam konkretno pitanje, mislim u raspravi, jedinstvenoj raspravi.
Dakle šta se dešava recimo, ukoliko vlasnik glasila u jednom momentu odluči da obustavi distribuciju svog glasila u nekoliko opština? Da li će to uticati na novčani iznos osnovnog kapitala?
Takođe, nije jasno ko će čuvati te novce? Gde se deponuje taj osnovni kapital? Ova predložena zakonska rešenja su tu vrlo neprecizna, a kada se već radi o zakonskim rešenjima, čini se i kada su ovakve stvari u pitanju, da bi trebalo da ostavljaju sve manje i manje prostora za slobodno sudijsko tumačenje.
U ovom obrazloženju, javnosti radi, potpuno je nejasno kako će sud za samo 12 sati, koliko je predviđeno, da izrekne osnivaču meru privremene obustave delatnosti izdavanja javnog glasila? I ono što nama nikako nije bilo jasno, kao i svima onima koji su u medijskom prostoru u Srbiji, na koji način to tužilac nalaže sudu da izrekne meru za 12 sati? Onda nama sud ne treba ili bi to, gospodine Bradiću, trebalo da bude samo vaša nadležnost ili se sva koncentracija moći koje će glasilo moći da preživi ili ne stavlja zapravo samo jednom čoveka? Šta sud može da uradi za 12 sati?
To su pitanja na koja, nadamo se, da ćemo dobiti odgovore, a mi ćemo i te kako pomoći da ova rasprava bude, neću reći transparentna, ali prozračna za sve one koji prate ovo redovno zasedanje. Čini mi se da ćemo uspeti da dođemo do odgovora na pitanje ko su pravi vlasnici medija u Srbiji, koji je vlasnik, recimo, „Ekonomist grupe“, ko je kupio „Nedeljni telegraf“ i na koji način je Cane Subotić pokušao da zagospodari medijskim prostorom u Srbiji, a država mu to omogućila.
Pri tom, vrlo ćemo da podsetimo na radne biografije svih onih tajkuna koji polako, ali sigurno od države Srbije prave privatno vlasništvo.

Nekako mi je sasvim logično da se posle kolege Aleksića uključim u ovu raspravu, s obzirom da kao što smo obećali na početku, nažalost, gospodine Bradiću vi niste učinili da se pravi vlasnici medija učine vidljivim za naše društvo i za našu javnost.
Naravno, mi se slažemo sa onim delom ovog predloga zakona kada je reč o upisu u registar, ali svakako i nismo amandirali taj član zakona. Naprotiv, vrlo ćemo pomoći da se zaista izgovori svako ime i prezime koje se krije iza of šor kompanija koje su vlasnici medija.
Smatram da možda nije loša tema za razmišljanje i zaista bi trebalo javno slušanje na temu vlasništvo u medijima, da se odigra ovde pred očima srpske javnosti i da svi poslanici, oni koji su zainteresovani za celu tu priču, imaju priliku i mogućnost da postave prava pitanja i da dobiju prave odgovore i da to bude zaista dostupno javnosti u realnom vremenu.
Kao što ste imali priliku da vidite, nema slučajnosti na ovom balkanskom prostoru. Gospodin Knežević se takođe na određeni način uključio u ovu raspravu. Naravno, ova rasprava nije zaobišla ni crnogorski parlament. Ova rasprava sasvim sigurno neće zaobići ni Hrvatski Sabor, zato što celokupan ovaj prostor preti da postane privatno vlasništvo ljudi, koji su na vrlo sumnjive načine došli u situaciju monopola nad medijima.
Bilo je vrlo interesantno, a jeste i neka vrsta eksperimenta, kada smo mi krenuli da pričamo na ovu temu, vrlo otvoreno, sa skinutim rukavicama - samo je jedan nedeljnik objavio imena svih tajkuna koje smo mi pomenuli, dok svi ostali, naravno, objavili su tek poneki, i to je dovoljan odgovor - ko zapravo upravlja medijima u Srbiji.
Sa druge strane, vrlo je značajno i kako se učestvuje u ovoj raspravi, ko i na koji način. Ono što je najznačajnije je da ono što je SRS mesecima najavljivala, a desilo se u pariskom hotelu „Ric“, rekao je gospodin Knežević, čini mi se da će tu biti vrlo zanimljivih nastavaka.
Ali, ako se naša država i vaše resorno ministarstvo, kao i MUP ogluši o navode koji su izneti, a da vas podsetim, gospodin Knežević je o ovome svedočio u Bariju, svi oni koji su bili predviđeni da svedoče o Canetu Subotiću i njegovim namerama, od Darka Belog Raspopovića, Žugića, gospodina Jovanovića, Ive Pukanića, ubijeni su.
Dakle, mi pred sobom imamo osobu koja raspolaže zaista svim sredstvima, ne preza ni od čega, kupuje političare, kupuje medije i utiče na donošenje odluka, a ova država, sasvim sigurno, daje mu apsolutno podršku za to.
Mi govorimo o čoveku koji je vlasnik „Future plus“, koji je između ostalog lice sa poternice, koji takođe distributivnu mrežu pokušava da napravi u Crnoj Gori preko svog zaista velikog prijatelja, gospodina Mila Đukanovića. Taj čovek svojim ogromnim dugovanjima drži u svojoj vlasti veliki broj štampanih medija. Vi ništa niste uradili po tom pitanju da kaznite tog čoveka i da stanete na stranu medija koji samo potražuju svoje novce.
Što je najgore, vi ništa, najverovatnije, nećete uraditi, zaista bih volela da me demantujete, da se pokrene istraga posle intervjua gospodina Kneževića. Vi ne morate da verujete SRS, mi ćemo se, kao što sam rekla, pozivati na mnogobrojne izvore koje imamo i nije tajna da postoje i neki latinski izvori koje koristimo. Recimo, vrlo je zanimljiva priča i francuska veza Caneta Subotića, i kako je kupio određene hrvatske medije, zašto i na koji način je ubijen Ivo Pukanić. O tome ćemo danas da pričamo.
Ono što je takođe vrlo značajno, a čini mi se da nije bilo najjasnije predstavljeno srpskoj javnosti, sada smo u direktnom prenosu, javnost pita i mora da zna, jeste da je gospodin Knežević rekao sledeće: u hotelu „Ric“, kada su se u Parizu susreli Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić, gospodin Đukanović i gospodin Subotić, za jednim stolom, razlog je bio jer su Subotić i Đukanović odavno imali plan da zavladaju medijskim i političkim prostorom bivše Jugoslavije, zarad svojih poslovnih interesa i ilegalnih aktivnosti.
Eto, to je bio taj pakleni plan, ovo je najznačajniji deo, koji su Pukanić i njegov „Nacional“ razotkrili i zbog kojeg su Pukanić i Franić poginuli. Nije moje da se bavim tom istragom. Na svu sreću, policija i tužilaštvo Hrvatske i Srbije uglavnom su taj slučaj rešili. Pitam vas da li su?
Posle ovakvih navoda, da mi imamo ozbiljnu i pravnu državu i resor koji kaže da hoće da uvede red u medijski prostor, ovi navodi bi bili sasvim dovoljna količina materijalnih dokaza da se pokrenu istrage koje bi, naravno, obuhvatile i pomenuta imena političara.
Ono što je takođe vrlo značajno jeste francuska veza Caneta Subotića, naravno, naš latinski izvor. Pominje se gospodin Arnon Danjan ili Danžan, ako dobro izgovaram njegovo prezime, koji je sa Subotićem kontaktirao iz Hrvatske u periodu kada je Cane Subotić pokušavao da izbegne Interpolovu poternicu.
Ono što je vrlo značajno jeste da taj čovek jeste visoki funkcioner Francuske obaveštajne službe, član stranke gospodina Sarkozija. Nažalost, u svom okrugu nije pobedio, ali je gospodin koji uvezuje vrlo značajna imena, koja se čak pojavljuju i u ovom parlamentu.
Gospodin koji je zakrilio Caneta Subotića svaki put kada je za to bilo potrebe. Gospodin koji takođe ima veze sa gospođom Mirjanom Hrgom. Ona je inače novinarka i urednica Nove televizije. Takođe, na svojoj vezi ima značajna novinarska i urednička imena sa prostora srpskog medijskog prostora.
Ono što je takođe bilo značajno, a tiče se gospodina Subotića i njegove francuske veze, koja direktno ima upliva i u srpski medijski prostor i sve ovo što se dešava u poslednje vreme, a treba da podsetimo da je nakon 2000. pomenuti francuski gospodin za svoje špijunske zasluge, sa svega 29 godina, dobio francusko nacionalno odlikovanje za zasluge, postao je poseban savetnik za istočnu i jugoistočnu Evropu francuskog špijunskog stožera, kako navodi izvor, da je bio posebno zadužen za saradnju sa balkanskim državama, da se na toj funkciji zadržao do 2002. godine.
Potom se pridružio francuskom ministarstvu inostranih poslova i naredne dve godine je služio u stalnoj francuskoj misiji pri UN u Ženevi. Nakon toga godinu dana je proveo na Kosovu kao stariji savetnik Havijera Solane, bivšeg čelnika NATO i visokog poverenika EU za spoljnu politiku. Takođe, početkom 2005. godine ovaj se gospodin pridružio kabinetu francuskog ministra spoljnih poslova, kao njegov savetnik za jugoistočnu Evropu.
Dakle, ono što je takođe izuzetno značajno, a tiče se ovog gospodina, a tu opet dolazimo do veze sa direktno medijskim prostorom u Srbiji, hrvatski „Nacional“ je 2001. godine, samo da vas podsetim, gospodine Bradiću, pisao o tome da se Subotićevi poslovni kanali protežu celim Balkanom, zahvaljujući tajnoj podršci ili zaštiti najviših političkih i policijskih autoriteta u gotovo svim državama bivše Jugoslavije.
Neki od tih autoriteta, poput pokojnog gospodina Raspopovića, brutalno su ubijeni da se pošalje poruka svakome ko će se drznuti da o ovim stvarima o kojima mi govorimo priča javno.
Dakle, ono što je takođe vrlo značajno, a konačno dolazimo do nečega što ćemo mi, naravno, gledam da maksimalno racionalizujem vreme, da tek dotaknemo, jeste i nemački kapital, jer ako mislite da će se ova rasprava pretvoriti u raspravu o Canetu Subotiću, varate se.
Naravno da ćemo govoriti i o gospodinu Đuniću, o „Diloit i Tušu“, o gospodinu Vlahoviću i gospodinu Đeliću, o pravim vlasnicima „Ekonomis grupe“, „Nedeljnog telegrafa“ i o njihovim uplivima, recimo, u mnoge televizijske kuće ovde, ali nećemo izostaviti ni gospodina Beka, ni gospodina Miškovića, a onda se na kraju nadam da ćemo dobiti pravi odgovor od vas na koji način mislite da uredite medijski prostor u državi Srbiji.
Konačno, da završim ovaj deo izlaganja, samo sa još jednom informacijom. Na osnovu našeg opet latinskog izvora, Subotić je u saradnji sa nemačkom izdavačkom kućom „Vac“, pretpostavljam da je vrlo poznata svima vama prisutnima, ali retko ko će da govori o tome – jer, kako kažem, to je put kojim se ređe ide i sve ovo može da zvuči kao hronika najavljenih smrti, jer određeni ljudi zaista na svojoj listi za odstrel imaju solidan broj ljudi, a da nikome dlaka sa glave nije falila zbog toga – dakle, u saradnji sa nemačkom izdavačkom kućom „Vac“ Cane Subotić, kroz svoju firmu „Futura plus“ definitivno kontroliše distribuciju i maloprodaju cigareta u Srbiji.
Vlasnik je kompanije „Famis“ za proizvodnju suhomesnatih proizvoda, nedavno je kupio i još neke firme, o kojima ćemo malo kasnije. U Francuskoj je suvlasnik dveju vinarija, u Rusiji i Grčkoj ima firme koje se bave distribucijom bezalkoholnih pića, u Danskoj je registrovao „Emi grupu“. Poseduje kompanije na Kipru.
Najveći je uvoznik alkoholnih pića za Crnu Goru, gde je takođe kupio hotel „Admiral“ i deo ostrva Sv. Nikola, za koje čujemo, opet iz naših crnogorskih izvora, da će vrlo verovatno da proda. Takođe je planirao da njegova kompanija „Futura montenegro“ kupi jedan deo crnogorske distributivne kuće itd. Dakle, reč je o gospodinu koji očigledno planira da bude vlasnik dobrog dela balkanskog područja.
Ukoliko vaša istraga, nadam se, posle našeg insistiranja, mi ćemo se potruditi da držimo ovu tenziju svakodnevno, pokaže pravi monopol, recimo, u distribuciji štampanih medija, recimo, od Caneta Subotića i nemačke izdavačke kuće „Vac“, onda bismo voleli da čujemo na koji način vi mislite da, u okviru predloženih izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju u onom delu kojim se odnosi na vlasnika javnog glasila ukoliko postane nelikvidan, rešite ovaj začarani krug? Vlasnici štampanih medija su uglavnom nelikvidni zbog toga što Cane Subotić i veliki distributivni lanci njima duguju pare koje su oni zaradili.
Mi ćemo stati ovde, a u nastavku pokušaćemo da prozovemo i Biju, kada je reč o udelu vlasništva gospodina Beka i ove grupe oko Deloitte&touche, s obzirom da smo radili neko malo istraživanje i došli do značajnih podataka. Da vidimo na koji način država zaista planira da se obračuna sa nečim što je toliko dugo zapravo podržavala.
Svi ovi ljudi i sve ovo o čemu smo mi govorili ne bi uspeli ovo da naprave da nisu imali zaštitu, nažalost, i države Srbije, odnosno vlasti kojoj vi pripadate.

Gospodine Novakoviću, znate da ne mogu da pričam o tuđem, već samo o svom amandmanu, ali koristim vreme koje imam kao ovlašćeni predstavnik SRS.
Zaista, pozabavićemo se sakralnom umetnošću u Srbiji malo više, pokušavajući da izvršimo pritisak upravo na vas, gospodine Bradiću, da odgovorite upravo na ovo pitanje koje vam je malopre postavljeno kroz nešto što nije dilema, već naprosto jedno tužno, glasno izgovaranje užasne istine.
Na KiM postoji konkretan materijalni dokaz koliko je ova država stara, kako izgleda kičma ove nacije, odakle se dižemo i gde se vraćamo. Možda će svi koji, uslovno rečeno, žele da se oslanjaju samo na svoj racio, sada da kažu da polako, ali sigurno klizim u ep, ali mislim da posebno vi, gospodine Bradiću, znate šta znači psihološko nasleđe za opstanaka jedne nacije.
Mi i te kako pokušavamo da razgolitimo nameru određenog dela međunarodne zajednice, koja na svom dnevnom redu konačno ima i duhovnu okupaciju srpskog naroda, a čini mi se i kroz presude Haškog tribunala i određene ekspertske analize da izvrši i određenu vrstu, uslovno rečeno da kažem, genocida nad razumom.
Ono što je takođe vrlo neverovatno jeste pozicija naše države u odnosu na sve to. Recite mi, gospodine ministre, šta je naše kulturno i duhovno nasleđe? Gde se ono i na koji način promoviše? Šta je sa našom srednjevekovnom kulturom i našom srednjevekovnom umetnošću? Gde i na koji način se ona promoviše?
Ukoliko gledamo presude Haškog tribunala i određena ročišta, pa čak i čudovišnu presudu, odnosno samo ročište kada je reč o čuvenoj tužbi za genocid, znate šta je najtužnija činjenica, gospodine Bradiću? Naravno, to niste vi potpisali kao svoju grešku, ili svoju krivicu, to je nešto što je nasleđeno, ali ovo što sada radite definitivno ima vaš potpis.
Naš stručni, dakle državni tim, a ne bilo koji pravni tim ili tim koji pomaže odbranu nekog ko je osumnjičen za ratne zločine, spremao se da odgovori stručnjaku kojeg dobar deo međunarodne zajednice naziva angažovanim, ali i vrlo moćnim, zato što ima veoma jake veze sa određenim američkim obaveštajnim strukturama. Gospodin se zove Andraš Ridlmajer. Naš državni tim se za uništavanje kulturne baštine spremao samo jednu noć. Znate li, gospodine Bradiću, kako se spremao? Tako što su po Internetu tražili određene podatke s kojima bi mogli da izađu pred gospodina Ridlmajera.
Sada bi vrlo verovatno srpska javnost trebalo da zna kuda to ova država ide i čije interese provodi, ali bi na prvom mestu poslanička grupa SRS, a onda na zadnjem mestu ja, želela da znam kako je moguće da se ovakve stvari dešavaju?
Kao članovi tima koji pomažu odbranu jednog od osumnjičenih pred tom političkom institucijom kakva je Haški tribunal, takođe imamo iskustva sa gospodinom Andrašom Ridlamejrom. Nijednog momenta nismo imali podršku države, koja bi trebalo da vodi računa o tome da pravo nasleđe, pravu istoriju, onu najgoru moguću, falsifikovanu, jer su je pisali moćni i vlasni, da stave dovoljnu količinu olova na naša krila, da ne uzletimo više sa ovog podneblja, mi nismo niti videli, niti imali.
Država je jednostavno u ovom smislu bila potpuno nema, potpuno gluva i potpuno slepa. Za razliku od nas, druge države, ne bih sada da ih pominjem, bile su i te kako prisutne. Timovi najeminentnijih stručnjaka vodili su kampanje pred svim svetskim međunarodnim institucijama.
Odgovor sa naše strane je bio identičan odgovoru koji se desio posle 2000. godine, a tiče se agresije 99. godine, takođe se tiče pogroma 2004. godine i nažalost, ticaće se nekih drugih pogroma. Jer kao što imamo prilike da čujemo i da vidimo na osnovu ovih zakonskih predloga, jedini zaključak, gospodine Bradiću, koji može da se izvuče na osnovu svega ovoga jeste da za vas očigledno ne postoji taj deo srpske najponosnije istorije, gde su određene svetorodne dinastije ostavljale zaostavštinu za generacije posle, za one generacije koje će se u ovakvim turobnim vremenima dizati baš na takvom nasleđu.
Istorija je prepuna takvih primera, za koje bi verovatno oni koji su se odlučili za zemaljsku, racionalnu Srbiju, rekli da su smešni, ali na osnovu tog nasleđa dobijane su mnoge bitke koje su preokretale istorijski tok.
Voleli bismo da znamo, a ne pretendujemo da ulazimo u bilo kakvu krajnost, da odredite šta je to srpska nacionalna i duhovna kultura i na koji način, gospodine Bradiću, vi mislite i vaš resor da je prvo zaštitite, a onda i predstavite svetu.

Nisam bila dovoljno brza malopre, premda imam malo više sreće nego brzine, htela bih da se samo nadovežem na izlaganje kolega Nenada Prokića i Aleksandre Janković.
Više nego preka potreba je, jer mislim da se radi o egzistenciji nečega oko čega bi trebalo da postoji konsenzus, da se konačno izvrši nešto što se zove depolitizacijom u oblasti kakva je kultura, da se na pijadestal kulturnog proživljavanje ili proživljavanja unutar ovako osetljive oblasti stave ljudi koji svojim delom to zaslužuju, a da se stranke negde maknu na margine u smislu ovakvog divergiranja u odnosu na zacrtanu kulturnu politiku ili kulturni razvoj.
Zato sam pre izvesnog vremena postavila možda više retoričko pitanje, premda mi je odgovor potpuno jasan. Želela bih da gospodin Bradić sa nama podeli svoje mišljenje - šta je nacionalna kultura i kuda ide srpska kultura, s obzirom na predložena rešenja, a možda još konkretnije, s obzirom da činjenično stanje u kulturnim institucijama u srpskom društvu?
Pre izvesnog vremena smo govorili o tome da u nekom momentu su lica i ljudi koji su se svojim delom potvrdili i podneli ostavke na određene pozicije. Konkretno sam pričala o primeru gospodina Tasovca, koji je bio na poziciji šefa Beogradske filharmonije, i iskreno da vam kažem zaista mi je bila nepodnošljiva činjenica da taj čovek nije mogao da se izbori za egzistenciju članova Beogradske filharmonije, i da su ti ljudi zarađivali za svoju egzistenciju tako što su svirali na splavovima i na određenim manifestacijama koje, priznaćete, nisu delovi njihove prve i osnovne oblasti.
Takva situacija je i u ostalim institucijama nacionalne kulture koje su , čak i najblaže rečeno, skoro do potpunosti uništene, a da se u nekom daljem periodu čak ne pokazuje ni naznaka nečega što bi trebalo da bude makar dizanje iz tog pepela. Naprotiv, imala sam dovoljno slobode da kažem i izrazim bojazan zbog načina delovanja i vašeg i vašeg resora u ovoj oblasti. Niste nam ulili nadu da će srpska kultura zaista da zauzme onu poziciju i mesto koje joj pripada.
Možda nismo najbolji na ovom svetu, ali sasvim sigurno nismo najgori. Možda nemamo puno primera o kojima bi trebalo toliko, samo i jedino pričati, ali imamo zaista solidan broj svetlih primera koji se iz nepoznatih razloga stavljaju na marginu istorijskog, svetskog i srpskog pamćenja.
Nije nam jasno zašto i možda nam je jasno, ali želimo konačno da izvučemo taj odgovor od vas. Ono što je potpuno neprimereno, jeste da mi nijednog momenta nismo dobili konkretan odgovor od vas.
Mi već nekoliko dana vodimo javnu raspravu i u sredstvima javnog informisanja, gde god stignemo i gde god da je pružena ta mogućnost, pokušavajući da pokrenemo određena razmišljanja i da zaista učinimo one najkonkretnije probleme. Zaista smo bez rukavica govorili o monopolima recimo u medijskom prostoru u Srbiji, o direktnom uplitanju stranih država preko svojih nazovidiplomatskih misija.
Ne želim da vređam, ali nazovi kažem zato što se bave svim, samo ne diplomatijom, makar u tom klasičnom smislu te reči. Pa smo navodili najrazličitije primere, recimo primere uplitanja svojevremeno ambasadora SAD Vilijama Montgomerija u kreiranju medijskog prostora. Imamo utisak da sa time nije ni završeno.
Takođe imamo utisak da se određene, nama već prepoznatljive sile sa te međunarodne scene, upliću i u našu kulturu. Želimo da čujemo konačno od vas, ali vi se niste ni pri samom kraju rasprave u pojedinostima o zakonu o javnom informisanju, čak ni u jednom segmentu, osvrnuli na sve ono o čemu smo pričali, a jesu uplivi vrlo čudnog kapitala, ne kontraverznih biznismena, ne tajkuna, nego kriminalaca i kriminalnih grupa.
Nažalost, tako nešto smo i očekivali od vas, kao što rekoh, jer to bi izgledalo kao hronika najavljene smrti, jer svako ko je javno govorio o tome nije dobro prošao. Postoje neki ljudi koji žele da ostave trag za neke generacije koje dolaze posle nas, jer ovo vreme koje nam je dato, ne bi trebalo da bude vreme koje ćemo monopolisati nego koje ćemo na najbolji mogući način da pripremimo za pokolenja koja će nas naslediti.
Recite, gospodine Bradiću, šta ste pripremili za generacije koje će doći u Srbiji kada je reč o kulturi. Volela bih da čujem i za samu oblast informisanja, jer ste mi ostali dužni tog odgovor, očekivala sam od vas da makar jednu rečenicu malo težu kažete.
Neću prestajati, to vam obećavam, sve dok ne dobijem konkretne odgovore na ova konkretna pitanja i na konkretne teme koje se očigledno sa namerom izbegavaju, zato što upravo ti centri moći upravljaju Srbijom i Srbija je njihovo privatno vlasništvo.
Hajde da idemo korak dalje. Pošto vredno pratim sve ono što radi izvršna vlast u Srbiji, to mi je između ostalog i funkcija narodnog poslanika, a jeste nadzor rada ministarstava. U jednom momentu sam vam postavila jedno konkretno pitanje i zaista bih želela javnost u Srbiji da upoznam sa tim. Radi se o centru za istraživanja ratnih zločina nad srpskim narodom.
To je vrlo verovatno centar o kome će se ređe pričati. Sama oblast je oblast o kojoj država verovatno ne želi čak ni da razmišlja, zato što se radi o zločinima nad Srbima. Vrlo verovatno, da bi javnost u Srbiji saznala još jednu činjenicu, a da vi, gospodine Bradiću, recimo, ne znato koliko je nevino postradalih Srba u Srebrenici u periodu 1992-1995. godina.
Volela bih da čujem taj podatak od vas. Nažalost, pretpostavljam da neće. Reći ću vam, 3.028. A da ne govorimo o svim onim postradalim Srbima o kojima se ne govori, da ne govorim o tome da u Srbiji, u metropoli, u Beogradu, ne postoji, gospodine Bradiću, nažalost spomen kuća svim nevino postradalim Srbima u periodu poslednjih ratova.
Dakle, ne postoji jedno mesto gde će bilo ko od nas ko je gubio, i bez obzira na političku ili drugu boju, da nešto napiše u neku knjigu sećanja, da negde spusti nekakav cvet i da Grcima, Jevrejima i bilo kom drugom narodu koji i te kako čuva svoju žrtvu kao opomenu za budućnost, sa ponosom i bolom kaže da u Beogradu postoji spomen kuća gde smo pobrojali sve nevino postradale.
Volela bih da mi sada kažete da će postojati projekat ili da će država da inicira tako nešto. Bojim se da takav odgovor mi od vas nećemo čuti.
Centar za istraživanja ratnih zločina nad Srbima je radio nesmetano nekoliko godina. Projekti su uglavnom nažalost bili uvek isti. Uvek se uvećavao taj broj koji se otkrivao, grobnice koje su se otkrivale...
(Predsednik: Gospođo Raguš, pošto vam je ovo vreme isteklo, da li možda želite nešto i od vremena poslaničke grupe?)
Ovo je moje vreme za ovlašćenog? Još malo vremena, završavam u par rečenica.
(Predsednik: Imali ste 8,5 minuta, tako da je taj deo završen, već je deveti minut.)
Onda vreme poslaničke grupe, samo da završim misao. Hvala.
Ono što smo imali prilike da čujemo, a pretpostavljam da neću imati puno vremena, a želim i kolegama da ostavim prostor da kažu po koju, jeste da je Komisija za arhivsku delatnost, koja je u julu-avgustu 2008. razmatrala projekte koji će biti realizovani u 2009. godini, da se ona nije pozitivno izjasnila o projektu Udruženje Srba iz Bosne i Hercegovine i Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom, i taj centar je ostao bez dovoljnih materijalnih sredstava da nastavi svoju delatnost.
Znate šta čudi? Što direktor tog centra, u stvari srpska javnost to treba da zna, gospodin Milivoje Ivanišević, koji je potpisnik najstručnijih publikacija i koga ceni onaj deo međunarodne javnosti koji se potpisuje kao gospodin Čomski i Edvard Herman, određena grupa čeških intelektualaca, nije naišao na dobru ocenu u našem resornom ministarstvu, odnosno u okviru procene rada te komisije. Na isti način, istom metodologijom godinama je radio.
Ono što je komisija odgovorila vrlo često je, gospodine Bradiću, to je ono što mene plaši, Haški tribunal umeo da odgovori istom tom gospodinu kada je bilo reči o žrtvama u Srebrenici i o istini u Srebrenici. Ili je možda razlog za odustajanje od projekta to što je gospodin Milivoje Ivanišević šef istražnog tima za odbranu dr Radovana Karadžića.
Dakle, javnost u Srbiji ovo mora da zna, da država pravi i te kako razliku, da nema smisla za ono što stoji u presudama. Gospodine Bradiću, to što piše u presudama biće naša istorija i već jeste, nažalost, falsifikovana nacionalna srpska istorija, kroz koju krvnici nas proglašavaju nacistima savremenog doba.
Ovo je odgovor države na svaki pokušaj da se stane na put nečemu što se zove prekrajanje srpske istorije i javnost u Srbiji mora da vidi ovo vaše lice.

Gospodine ministre, zaista mi je drago da o ovim temama možemo zajedno glasno da razmišljamo i da progovorimo, nadam se, na najkonstruktivniji mogući način, pa ćete nam, verujem, pomoći da dođemo do nekih odgovora koji se tiču prosvetne zajednice u celokupnoj, makar ono što bi trebalo da bude, državi Srbiji.
Danas sam pažljivo slušala u određenim intervalima kolege iz vladajuće većine i opozicionih partija, posebno gospođu predsedavajuću, i zaista se slažem da je prirodno stanje – da svako želi promene i da je ta vrsta dijalektike nešto što je upisano u najsavršenije biće u prirodi, kao što je čovek.
Poređenje sa EU i razvijenim zemljama te porodice je i te kako dobro, pogotovo ako imamo u vidu i sledeću stvar – da je sistem ili upravljačka elita postavila i učinila mogućom takvu vrstu promena. Onda se logički postavlja pitanje – zašto upravljačke elite devet godina nisu postavile takav sistem, pa bismo mi možda imali manje argumenata da na određene načine kritikujemo urušeno srpsko društvo?
Volela bih da mi navedete jednu instituciju koja funkcioniše na zadovoljavajući način. Čini mi se da država Srbija i svi građani države Srbije su nažalost oni eksperimentalni zečevi najgore vrste eksperimenta in vivo. Kako je koja elita dolazila, tako je menjala kurs. Kako je ko dolazio na čelo određenih institucija, sebi je dao za pravo da jednostavno upravlja sudbinama ovih ljudi i ove države na najgori mogući način. Reforme, koje bi se čak i pokušale da sprovedu, stajale bi u startu.
Mi sada, dame i gospodo, imamo obolelo društvo. Generacije koje bi trebalo da preuzmu odgovorne funkcije u ovoj državi i u ovom društvu, a koje ne mogu da se izleče od delikvencije, maloletničke prostitucije, porasta narkomanije i vrlo loših uzora. Mi imamo kriminalizovano društvo, društvo u kojem ne postoje pozitivni kriterijumi i to tako traje i suviše dugo. Bilo kakav drugi argument posle devet godina tzv. demokratskih promena ovde zaista nema utemeljenje.
Jedini zaključak koji može ovde da se izvede jeste da nije bilo volje, da se nije razmišljalo, da su prioriteti bili drukčiji, kao što je potpuno loša privatizacija svega onoga što je postojalo kao mogućnost da se nešto zaradi, užasno veliki pritisci na prosvetne, zdravstvene i sve druge radnike i ljude koji su u vrlo osetljivim oblastima, postavljanje medijski loših uzora, po sistemu – što gore, to bolje – iniciranje frustracija i nasilja na svakom koraku.
Mi sada, dakle, jesmo u problemu – kako izlečiti buduće srpsko društvo, jer ga sada nemamo. Mi imamo haos i anarhiju i toga smo svedoci svi. Mi se ovde ubismo govoreći o krovnim, temeljnim, bočnim, sporednim, važnim i nevažnim zakonima, a pogledajte kako izgleda jedan dan u Srbiji – vi morate da se zahvaljujete hiljadama evra za nešto što bi trebalo da bude obavljanje svakodnevne delatnosti; vi morate da tražite vezu kako biste dete upisali u neki vrtić.
Vi ne smete da govorite o nekim stvarima jer nikada neće moći da se zaposlite u državi Srbiji. Vi morate da bude član partije na vlasti da biste mogli da preživite u Srbiji. Dame i gospodo, predstavnici vrlo važnog Ministarstva, ovo je vrlo tužno vreme. Ne kažem da je po tome jedinstveno ili ne želim da govorim da nikada gore nije bilo, ali smo mi savremenici ovog vremena koje smo dobili na raspolaganju i nemamo čime da se ponosimo.
Ovaj pokušaj reforme može da znači dobar potez i može da znači uspeh sve dok jedno dete ima šansu, ravnopravnu šansu, da se školuje, ostvaruje rezultate i da roditelj zna da onoga momenta kada je to dete poslao u školu da je dete na sigurnom; da prosvetni radnik takođe zna da ima državu iza sebe koja će mu omogućiti sve moguće uslove da učestvuje u sazrevanju deteta.
Gospodine ministre, da li će to biti tako usvajanjem ovih zakona? Da li je to tako sada?
Mi smo imali prilike da čitamo najrazličitija moguća istraživanja, statistike koje nisu nimalo svetle, kako prolaze recimo maloletna deca u osnovnim školama, na koji način su profesori i učitelji, dakle na koji je način, na žalost, urušena institucija nečega što bi trebalo da bude neprikosnoveno, jer zamenjuje roditelja u tim institucijama, a urušili su ga svi oni koji su uzor u ovom društvu kriminalizovanom, oni koji misle da mogu svojim parama da kupe sve, i sve su za sobom uništili, ostavili su pustoš.
To su te promene koje su vrlo aktuelne, nažalost, od 2000. godine naovamo. Ne bih tu generalizovala, ima časnih ljudi i u vlasti i oko nje, ali su oni u nedovoljnom broju da provedu ono što jeste vaša namera.
Recite mi kako je moguće da učenik pokuša da otme dnevnik učiteljici i kako je moguće da nasrne na nju? Takođe mi recite, kako je moguće da ne uradite ništa, a da na ju tjubu imate slike nasilja među decom? Molim vas, recite mi koliko će pripadnika MUP biti potrebno da spreči narko-dilere da ulaze u školska dvorišta? Konačno, recite mi, gde će ta deca moći da rade posle završenog edukativnog procesa?
Govorim "edukativno" zato što je na žalost ona vrlo važna funkcija, koja je nekada od nas napravila ovo što mi sada jesmo – vaspitna je izostala. Vi imate učitelje, profesore, direktore škola, koji u najvećem broju i procentu jedva krpe kraj sa krajem i koji su vrlo često pod udarom određenih političkih odluka ili ukoliko ne ispoštuju ono što je pritisak uticajnih roditelja, čak žrtve progona. To takođe važi i za određenu decu i za određene roditelje. Dakle, što god da dotaknete, a tiče se prosvete, jeste veliki problem.
Verujte, mene je tokom jedne kampanje, o kojoj sada ne bih želela i volela puno da pričam, ali sam se zaista radovala našem susretu, i da vas upoznam i sa tom situacijom, jer bih volela da čujem šta vi mislite o tome, užasnuo i zaista do krajnjih granica potresao jedan primer izbegličke porodice, ali mi eto na delu imamo višestruko kršenje osnovnih ljudskih prava, što je najgore ljudskog dostojanstva.
Porodica se preziva Macura. Svojevremeno je zbog "Oluje" pobegla glavom bez obzira u Srbiju, smeštena u objekat Šuplja stena, muž, žena i troje izvanredne dece, dece za primer. Žena radi više poslova, pegla i čisti kuće, ne bi li ta porodica imala dodatne prihode. Njena deca su na budžetu. Svi su akademski građani.
Znate, gospodine ministre, sa suzama u očima je došla i pitala – kako ću sada moći da platim njima ispit, jer njima kasni uplata i oni su morali da se zadužuju? Dakle, to je tek jedan od primera.
Ne bih volela da čujem odgovor – neka se ne zadužuju, neka sačekaju novce, jer ta deca moraju da upišu sledeću godinu, moraju da polažu ispite. Da vam ne govorim šta je to prouzrokovalo u toj porodici, koja živi u 15 kvadrata, u objektu Šuplja stena, na marginama društva. Na tim marginama društva, dame i gospodo, sada je već milionska populacija.
Možda sam ovoj temi prišla na sasvim drugačiji način, ali dozvoliću sebi tu vrstu slobode, jer su moje kolege prethodno zaista vrlo utemeljeno pokušale argumentovano da misle o nečemu što bi trebalo da bude reforma ovog sistema. Mi pozdravljamo nameru, ali vas pitam i želim da čujem odgovor – šta je sa ovim trenutkom sada? Šta je ogromnim brojem ljudi sada? To su deca, to su učitelji, to su roditelji, to je celo društvo.
Ono što takođe nije jasno, a jeste vrlo značajan podatak, gospodine Obradoviću, zašto je cena školarine u Srbiji ovako visoka. Šta je to što se recimo akademskim građanima za tu enormnu cenu školarina zaista nudi? Bolji uslovi rada? Bolje sticanje znanja? Nisam sigurna.
Prema istraživanju Centra za obrazovne politike, školarine za studente državnih fakulteta u Srbiji i Hrvatskoj su među najskupljima u Evropi. Pretpostavljam da i vi imate ovaj podatak, ali pita Srbija i Srbija treba da zna.
Na univerzitetima u Velikoj Britaniji školarina je od 6.000 do 18.000 funti, dok u Austriji, Italiji, Španiji, Portugalu godina studija košta od 600 do 1.450 evra. U Francuskoj postoje državni fakulteti koji su besplatni i za strance. Studenti samo plaćaju takse od 130 do 800 evra.
Dakle, u ovoj istoj analizi se navodi da, prema rečima Vanje Ivoševića iz Centra za obrazovne politike, prosečna plata u Srbiji je 385 evra, školarina 750. Najskuplja školarina je na Arhitektonskom fakultetu 240.000 dinara, a to je negde oko 2.500 evra. Razlika je i u tome što u većini zapadnoevropskih zemalja školarina pokriva udžbenike i ostale cene studiranja. U Srbiji besplatnih udžbenika za brucoše nema. Plaćaju se prijave ispita i ostali administrativni troškovi.
S obzirom da bih gospođi Pop-Lazić želela da ostavim solidno vreme, jer znam da ima štošta da kaže, evo ovim ću završiti, a nadam se da ćemo dobiti odgovore: na koji način mislite da uredite ovako važnu oblast kao što je prosvetna u državi Srbiji i da se pozabavite nečim i sa onim ljudima koji bi danas-sutra trebalo da zamene vas i sve nas? Mislim da ovo što sam poslednje navela kao argument dodatno stvara užasne frustracije unutar svake porodice, ako ne svake treće u Srbiji, u kojoj svaka prosečna porodica zapravo preživljava. Hvala na pažnji.

Gospođo predsedavajuća, gospodine Bradiću, gospođo iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, a iznad svega i pre svih građani Srbije, drago mi je što su nam u poseti dame i gospoda koje ste nabrojali, s obzirom da mi je namera da pričam o uplivu nemačkog kapitala u srpski medijski prostor.
Kada govorimo o prozornosti medijske scene i o svemu onome što se u poslednje vreme pominje, a vezuje se za Vučićev zakon o informisanju iz 1998. godine, zaista bi trebalo otvoreno da pričamo o tome ko zaista kreira medijski prostor u državi Srbiji, čiji se interesi ovde provode i na koji način, gospodine Bradiću, mislite da zaštitite srpske interese kada je reč o medijskom prostoru.
Dakle, kada govorimo o svemu onome što bi trebalo da bude paralela sa današnjim vremenom, trebalo bi pomenuti čuveno slušanje koje se desilo 99. godine, takođe se tiče gospodina Bajdena koji nam je vrlo prepoznatljiv, istaknut po tome da se vrlo često borio direktno protiv interesa srpskog naroda.
Mislim da Srbija treba da zna kako je izgledalo to slušanje 29. jula 99. godine, kada je, između ostalog, rečeno da je 16,5 miliona dolara došlo u Srbiju u okviru programa podrške demokratizaciji Srbije.
Takođe, tada je govorio i gospodin Džejms Pardju i svedočio o tome na koji način američki nacionalni interesi se štite na teritoriji države Srbije i na koji način se rušio tzv. totalitarni sistem Slobodana Miloševića. S obzirom da drugi ne žele o tome da pričamo, SRS sasvim sigurno hoće kroz konkretne činjenice i konkretne podatke.
Dakle, između ostalog, citiram, gospodin Pardju je svedočio – mi radimo kroz nevladine organizacije, uspostavili smo obruč oko Srbije koji koristi međunarodne frekvencije, ali smo takođe ponudili te frekvencije nezavisnim glasilima u Srbiji. Tadašnjem senatoru Bajdenu to nije bilo dovoljno, pa je postavio sledeće pitanje – mi možemo da obezbedimo stanice, da li smo spremni da zatvorimo stanice koje šire propagandu?
Gelbard, koji je takođe bio prisutan na ovom slušanju, branio je politiku američke vlade, ističući da su tokom prošlogodišnjeg rata protiv Jugoslavije, SAD zatvorile RTS tako što su je bombardovale. Senator Bajden ga je tada prekinuo i rekao – ma ne, to već znam, hoću da znam šta nameravate da uradite ubuduće? Gelbard je na to odgovorio – koliko znam, RTS je još uvek isključena sa Eutelsata, a pobrinuli smo se da ih sprečimo svaki put kada su pokušali da se ponovo uključe.
Gelbard je takođe svedočio da su SAD raspodelile novac u Jugoslaviju kroz organizaciju po imenu "Nacionalna zadužbina za demokratiju". Ova organizacija je stvorena 83. godine da reši jedan veliki problem, a to je da zapravo zameni Centralnu obaveštajnu agenciju.
Dakle, svojom velikim sumama novca ova organizacija i njene satelitske organizacije su regrutovale demokratske mirovne aktiviste, nezavisne ekonomiste u zemljama žrtvama. Takođe, oni su regrutovali novinare u istim zemljama, koji su takođe uživali sve blagodeti međunarodnih donacija, koje ih misteriozno pretvaraju u nezavisne novinare.
Oni zatim preuzimaju postojeće novine, radio i televizijske stanice ili uspostavljaju nove. Kada demokratske aktiviste kritikuju kao strane plaćenike, što oni stvarno jesu, ti nezavisni novinari odmah napadaju ovaj atak na demokratiju od strane korumpiranih interesa koji se kriju iza nacionalizama.
Pokušaću samo kroz nekoliko slika da obojim zapravo šta je medijski prostor u Srbiji. Ono što takođe jeste činjenica i to se ne skriva, zato što ove organizacije bahate po svojoj poziciji moći o tome vrlo otvoreno pišu i pričaju, a o tome je zabranjeno govoriti u Srbiji.
Dakle, Nacionalna zadužbina za demokratiju pomaže i dalje programe za izgradnju tzv. demokratije u bivšoj Jugoslaviji od 1988. godine, zajedno sa Soroš fondacijom. Nacionalna zadužbina za demokratiju je omogućila novinama, radio i televizijskim stanicama da kupe opremu i potrepštine, uključujući štamparsku opremu i radio odašiljače.
Među dobitnicima tih sredstava su bile nekada novine "Naša borba", "Vreme", "Danas", Televizija Negotin, Novinska agencija BETA, Radio B 92, Asocijacija nezavisnih elektronskih medija, da vas podsetim, gospodine Bradiću, ANEM je pokrivao u Miloševićevom totalitarnom režimu 70% medijskog prostora.
Takođe, idemo dalje. Sredstva ove organizacije, dakle Nacionalne zadužbine za demokratiju, korišćena su kako bi se mladi, talentovani novinari iz SFRJ doveli u SAD na profesionalno usavršavanje. Ostale grupe koje su finansirane su Centar za humanitarno pravo, Fondacija centra za demokratiju, Beogradski centar za ljudska prava, Evropski pokret Srbije i G17.
Idemo dalje. Ono što je takođe vrlo značajno, juče smo pomenuli, ovo je samo paralela sa nekim vremenom, koje je očigledno vrlo totalitarno i autoritarno, dozvolilo da, recimo, preko Budimpešte uđe 19 miliona dolara od strane nemačkih centara moći koji su direktno oblikovali ono što se desilo 2000. godine pa naovamo.
Hajte da vidimo u kolikom procentu ovde u medijskom prostoru postoji američko-nemački kapital, a onda se dovodi u pitanje na koji način vi mislite da u državi Srbiji mediji štite srpske nacionalne interese ili da obrnem pitanje na sledeći način – čije interese štite mediji u državi Srbiji, onda da vam ponovim pitanje – sa kojim novinarima ste razgovarali kada ste pripremali Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o informisanju?
Kada budete pomenuli određena imena, vrlo verovatno ćemo pretpostaviti da se radi o medijima koji su uglavnom u većinskom prostoru strani mediji. Takođe, još jedno od pitanja, koje je vrlo aktuelno u medijskom prostoru domaćih medija, jeste i sledeće – kome ste bili namenili pomoć od 60 miliona, kojim medijima? Ne bismo voleli da čujemo da ste namenili od poreskih obveznika u državi Srbiji stranim medijima da prežive. Ovde bi trebalo da za ovu raspravu sedi direktor BIA, da njemu postavimo određena pitanja i onda ćemo znati ko je pravi vlasnik medija u Srbiji, na koji način su u sprezi sa onima koji sede u izvršnoj vlasti i na koji način se zapravo kreira javno mnjenje u Srbiji, šta je to što nam dolazi na jesen, a jeste medijski mrak.
Takođe bih vrlo rado volela da slušam gospodina Bebu Popovića, recimo, da priča o onome što je bilo vrlo aktuelno 2003. godine i kako ga je Vilijam Montgomeri izbacio iz Kancelarije za saradnju sa medijima, zato što je napadao gospodina Verana Matića.
Ili da ga pitamo kako je Mišković obustavio distribuciju lista broja "Status" samo zato što taj intervju nije bio po njegovoj volji. Takođe bismo voleli da čujemo gospodina Popovića kojih 100 poslanika se nalazi na platnom spisku gospodina Peconija? Sa druge strane, takođe bismo voleli da čujemo i gospodina Verana Matića, na koji način je uradio privatizaciju B 92 i ko je pravi vlasnik televizije B 92?
Gospodine Bradiću, sve su ovo aktuelna pitanja o kojima bi trebalo da se priča tokom javne rasprave koja je trebalo da bude pretpostavka ovakvog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, da se u Srbiji, ukoliko vam je cilj zaštita srpskih medijskih i nacionalnih interesa, jer je to u direktnoj vezi, otvori prava rasprava, pa da vidimo koliko Đilas i Šaper utiču na kreiranje javnog mnjenja u Srbiji, na koji način PR agencije prekrajaju sve bitne političke događaje i da li se zapravo izbori dešavaju u državi Srbiji ili živimo u potpuno paralelnoj realnosti?
To je prava medijska priča i to je ono što je trebalo da bude prioritet na vašoj agendi, gospodine Bradiću. Time biste zaslužili poštovanje svih nas i vrlo moguće da oštrica opozicije ne bi bila ovakva da ste pokrenuli makar jedno od tih pitanja.
Bojimo se da to nećete uraditi, zato što je to put kojim se ređe ide, zato što su ti pritisci izraženi u stotinama hiljada evra i u onim centrima moći koji su van granica ove zemlje, koji se često nalaze za nekim lepim stolovima, vinarijama u Francuskoj i u društvu Caneta Subotića, nekih drugih ljudi koji su direktno upleteni u sve ovo što se zove poremećaj na političkoj sceni Srbije. Verujem, s obzirom da moram da privedem kraju ovu moju diskusiju, da ćemo tokom rasprave u pojedinostima, u nastavku koji smo obećali još sinoć, postaviti sva bitna pitanja i nadam se čuti one najvažnije odgovore. Hvala na pažnji.

Dame i gospodo, gospodine ministre, predstavnici ministarstva, posebno kad je reč o vama, gospodine Bradiću, zaista mi je neizmerno drago što ste prisutni, i mislim da ćemo u narednom periodu, nadam se, čuti neke odgovore koji nas muče već izvesno vreme.
Pre nego što pređem na konkretizaciju zaista kritike ovog predloga zakona o izmenama Zakona o javnom informisanju, a o tome ću više pričati, pošto će moje kolege da govore o Predlogu zakona o kulturi, moram prvo da pitam naravno i kolegu koji je malopre izlagao, i da se osvrnem na sve ove njegove filozofske figure, a vas posebno da pitam, zar vam ne liči ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju na pravi reformski „udbaški“ zakon?
Kolegama iz DS, takođe, žao mi je što neki od vas koji sede su sad pogli glave i vrlo verovatno da vam je neko pričao pre nekoliko godina ne biste poverovali u situaciju da ćemo mi da raspravljamo o ovakvom predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, koji suštinski sankcionišu slobodu javnog izražavanja, i to je naš politički stav.
Pre svega, pre nego što uđemo u samu srž otvaranja polemike za koju moramo da vam obećamo, gospodine ministre, da će biti polemika vrlo jasna, vrlo otvorena, sa skinutim rukavicama, ali vrlo pristojna i nadam se vrlo argumentovana.
Nama će biti izuzetno drago da u toj interaktivnoj diskusiji sa svima nama vi nas ili demantujete ili tišinom, kako je inače to vaš običaj, potvrdite sve ovo o čemu će SRS da priča.
SRS ima nameru da iznese na samu površinu sve ono što postoji u medijima i što utiče na donošenje političkih odluka u Srbiji, koja jeste definitivno pod okupacijom, pa će tako SRS, za razliku od prethodnog kolege koji je govorio o centrima moći da, recimo, govori, gospodine ministre, o Canetu Subotiću i o onom što je nas zaprepastilo, da vi niste sankcionisali vlasnika najveće distributerske mreže za izuzetna dugovanja domaćim medijima. Da vi niste sankcionisali za njegov uticaj na domaće medije i na medijski prostor, a da vas podsetim, to je lice sa poternice.
Takođe, SRS će govoriti i o gospodi Miškoviću, gospodinu Beku, o prodoru nemačkog i američkog kapitala u medije, o novinama i novinarima koji su na platnom spisku i o pozadini onoga što se nalazi zapravo iza ovog, moram reći, najčudovišnijeg predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju.
Pokušaću da ovo što sam sada kvalifikovala argumentujem. Da napravim paralelu, pre izvesnog vremena smo slušali šefa Beogradske filharmonije g. Tasovca. Ne znam kojoj političkoj opciji inklinira taj čovek, apsolutno me ne interesuju njegova politička ubeđenja. Vrlo dobro znam da ga svi iz struke izuzetno cene.
Zbog nemogućnosti da podigne nivo Beogradske filharmonije na onaj zavidan nivo koji članovima Beogradske filharmonije odgovora, taj čovek je javno izašao i rekao, obznanio svoju sramotu i rekao da ne može da se nosi sa onim što je trebalo, gospodine ministre, vi da mu obezbedite. To je zaista bio jedino vaš posao.
Ono što je, takođe, nečuveno, a mi smo o tome pokušavali da pričamo u ovom prestižnom zdanju, makar bi po definiciji trebalo da bude, jeste zajedno s gospodinom Tasovcem i zaista teška umetnička imena su takođe podnela ostavke na svoje funkcije iz istog razloga, zato što nisu hteli dalje da saučestvuju u definitivnom ubijanju srpske kulture.
Gospodine ministre, poslanik sam koji je vama javno postavila pitanje, kako vas nije sramota da kao čovek iz te oblasti i dalje budete ministar na tom mestu. Odgovor koji sam dobila je odgovor koji je deo vašeg političkog stila. Mislila sam čak da sam vas naljutila i ako to jesam, izvinjavam se, nije mi bila namera.
Meni lično kao čoveku bi zaista bilo izuzetno teško da ljudi koji su svojim umećem potvrdili svoje karijere i šetaju iz kuće koju treba da predstavljam i da sa ponosom i dalje predstavljam kuću koja se urušila. Zaista bih se sramila. Osećaj srama jeste ličan čin, ali priznaćete nadam se, i deo profesionalnog morala. To je bio razlog zašto sam vam javno uputila to pitanje.
Mislila sam da se jednostavno desilo, da su problemi u kulturi takvi da ne možete da se nosite sa svim tim.
Očekivala jesam, zbog one nade koju treba svi da dodirnemo u Srbiji, koja je urušena, a sad se baca na kolena, da vi date neki nagoveštaj da će sa srpskom kulturom i da će u srpskoj kulturi i kulturnoj misli i delatnosti ipak da se uvedu određeni kriterijumi i da postoji bolje sutra za tako važnu i osetljivu oblast, a posebno za srpsku naciju.
Odgovor na to dali ste ovim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju. Sad moram da vam kažem, ja se vas bojim. Jer, ono što se predviđa za Srbiju ovakvim predlozima zakona ne da nema veze sa demokratijom, sa hrišćanskim normama, nego je totalni mrak.
Mi sad ovo možemo da variramo na više načina, možemo da pretpostavimo situaciju iz 2003. godine, da li se to Srbiji sprema neki značajan politički događaj. Hoće li to u Srbiji da se ispinuje događaj koji će biti uvertira za vanredno stanje? Dopustite, sve ono što se dešavalo SRS u poslednjih nekoliko godina daje nam potpuno pravo i argumente da razmišljamo i na ovaj način.
Ako ovako i ovim sredstvima, ovakvom kaznom politikom pokušavate da uvedete red u medije, odmah ću vas demantovati. Vi pokušavate da uvedete medijski mrak.
Tu će se izvući svi oni koji su zapravo sva ova lica sa poternica, koja su i te kako uvezana sa nekim bivšim i sadašnjim predsednicima susednih republika i u velike poslove koji su na ivici zakona, oni će dobro proći. Oni mediji koji daju prostora drukčijoj misli i drugim argumentima, mi zaista argumentovano verujemo i to ćemo dokazati tokom ove rasprave, ti mediji će najteže proći. Onda bih volela da vas vidim, kako ćete nekim generacijama koje dolaze posle svih nas vi izaći i govoriti o prekidu kontinuiteta sa totalitarnim sistemom i o demokratiji u kojoj ste vi bili jedan od nosilaca ovakvih zakonskih rešenja.
S obzirom da mi zaista mislimo da su ovi dani u Srbiji, u ovom vremenu koje nam je dato, dani koji se tiču direktno opstanka srpske nacije, gospodine Bradiću rasprava koju ćete imati prilike da čujete neće biti nimalo laka, biće vrlo teška za sve nas, ta rasprava će razgoliti ono što je SRS najavljivala, a ima nameru da prikaže srpskoj javnosti, bez obzira što ste obustavili direktan prenos, mi ćemo naći odgovor i za to bez ijednog ostatka.
Konačno, da potpuno demaskiramo šta je motivisalo hitan postupak ovakvih predloga zakonskih rešenja za ono što se zove slobodno novinarstvo ili bi makar to trebalo da bude.
Dokazaćemo tu vezu različitih krugova moći u vladajućoj koaliciji sa monopolistima, koji i te kako očigledno na platnom spisku imaju vas iz izvršne vlasti, a onda će narodu u Srbiji biti vrlo jasno šta se zapravo u Srbiji dešava, ko Srbijom direktno upravlja i kakva je to budućnost koja očekuje sve nas.
Pre svega toga, pošto vidim da pomno pratite i drago mi je zbog toga, želela bih da čujem od vas ko je od novinara i novinarskih udruženja učestvovao u izradi ovog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, jer onda bismo vrlo lako razumeli sve te napise u sredstvima javnih informisanja o kojima ste vi govorili.
Nije nam jasno, a želeli bismo da čujemo odgovore od vas – zašto je struka ovaj put mimoiđena, jer struka se očigledno pobunila? Zašto su strukovna udruženja mimoiđena, jer se oni takođe jesu pobunili? Zašto hitan postupak ovog predloga zakona?
S obzirom da već vidim negodovanja prisutnih predstavnika resora, ono što ću se drznuti da pročitam su upravo te reakcije o kojima govorim, a tiče se ovih predloga zakona. Čini mi se da ste vi pomenuli Asocijaciju nezavisnih elektronskih medija, pa između ostalog se u njihovom saopštenju kaže da vas je pozvala da još jednom razmotrite pojedina rešenja iz Predloga izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju i da se uvaže primedbe novinarskih medijskih udruženja.
U saopštenju je ANEM ocenio da neki predlozi koje Vlada nudi u izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju promašuju cilj i predstavljaju opasnost po slobodu izražavanja u Srbiji, kao i da je nova rešenja trebalo tražiti u poreskim i krivičnim propisima.
U Vladinom predlogu zakona ANEM smatra neprihvatljivim da se kazne za povredu pretpostavke nevinosti vezuju isključivo za vrednost prodatog oglasnog prostora, odnosno tiraža, bez uzimanja u obzir okolnosti svakog pojedinačnog slučaja. To je ANEM.
Između ostalog, Udruženje novinara Srbije takođe poziva Vladu da povuče iz skupštinske procedure predložene izmene Zakona o javnom informisanju. Ministarstvo kulture saopštava da će svi konstruktivni predlozi biti razmatrani, ali da se suština Predloga zakona neće menjati.
Ono što je takođe bio deo saopštenje Udruženja novinara Srbije jeste zato što nije bilo javne rasprave o tom aktu, a kako kažu malo je vremena da se tekst popravi amandmanima. "Zakoni o informisanju ne smeju se menjati ni hitno, ni u tajnosti, a stavljanje ovog zakona za 1. tačku dnevnog reda vanrednog zasedanja Skupštine Srbije upućuje na nameru predlagača da baš tako i postupi", naveli su iz Udruženja novinara Srbije.
U saopštenju, takođe i ovo je vrlo značajno, s obzirom da smo imali prilike da čujemo i potpredsednika Vlade Srbije u jednoj emisiji, gospodina Božidara Đelića, navodi se i osporava tvrdnja njegova da su esnafska udruženja konsultovana pre utvrđivanja izmene zakona, pa se kaže: "Prvu informaciju o tome da se propisuju drakonske kazne za medije dobili smo tek kada je Vlada utvrdila Predlog zakona i uputila ga Skupštini na usvajanje".
To takođe mogu lično da potvrdim, jer sam u stalnoj komunikaciji sa mnogim urednicima uglednih dnevnih i nedeljnih listova.
Idemo dalje. Nezavisno društvo novinara Vojvodine takođe je saopštilo da se protivi Predlogu izmena zakona o informisanju, jer u njihovom kreiranju nije konsultovana struka, jer će oštrica tih izmena biti uperena protiv ono malo preostalih čestitih medija u Srbiji, a ne protiv opskurnih tabloida.
Ovo su konkretne činjenice, gospodine Bradiću, i čini mi se da se razlikuju, ako sam vas dobro slušala u uvodnom izlaganju, od onoga što ste vi rekli. Biće prilike, pa ćete me demantovati. Reći ćete koji su to ljudi učestvovali u izradi ovakvog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju. Imali smo prilike da čujemo urednika B 92, takođe advokata te televizijske stanice. Takođe smo imali prilike da čujemo mnoge druge urednike javno.
Istini za volju, ono što me je takođe motivisalo da dobro porazmislim na koji način prići, a da ostanemo na nivou profesionalne i argumentovane kritike, jeste i otvoreno pismo koje ste vi dobili putem jednog medija od urednika lista "Svedok", koji je pokušao da skrene pažnju na aktuelnu situaciju u tom medijskom prostoru i na one probleme koje javna glasila svakodnevno imaju, a radi se o monopolistima koji im duguju novce za one prodate primerke koje su oni uspeli da prodaju. Direktno se radi o odnosu domaćih štampanih medija i Caneta Subotića, vlasnika "Future plus".
Između ostalog, gospodin Dinić, koji je urednik "Svedoka", u tom pismu kaže da, to je ono što imamo prilike da čujemo i od ostalih urednika i ostalih strukovnih udruženja, ono što se očekivalo od vas, a nekako i priča o izmenama Zakona o informisanju tako je i potekla, jeste na prvom mestu da stvorite uslove da medijske kuće od distributera i prodavaca na vreme i prema postojećim ugovorima naplaćuju svoju prodatu robu; onda da stvorite uslove da prodajni lanci koji ne plaćaju preuzetu prodatu robu na to budu primorani prisilnim putem, kao što se recimo naplaćuje porez na dodatu vrednost.
Od vas je takođe očekivano da ne delite medije na naše, tuđe, moje, njihove, podobne i nepodobne. Takođe se od vas očekivalo da ne dajte ishitrene izjave koje se tumače ovako i onako, jer to samo unosi zabunu i zlu krv na ionako prljavom tržištu štampe.
Od vas se takođe očekivalo da samo primenjujete zakon, a ne i da slobodno tumačite odredbe tog zakona. Od vas se takođe očekivalo da se državni oglasi daju na tender, da se sve redakcije ravnopravno uključuju u trku za oglasima, a ne da se oglasi dele kao do sada, po ćefu ili iz ličnog interesa. Da ste to uradili, mi bi svi bili uvereni da vi želite da uredite medijski prostor.
Zašto sam ovo pročitala? Zato što, između ostalog, članovi koje ste vi predvideli ovde, koji bi trebalo da sankcionišu vlasnike javnih glasova, govore o tome da osnovni kapital ne sme da se spusti ispod određenog nivoa, jer sledi obustava rada u suprotnom, kao što obustava rada sledi u svakom drugom slučaju u smislu nemogućnosti li nelikvidnosti medija.
Sada vas pitam – šta je sa "Futurom", koja desetine hiljada evra duguje štampanim medijima i koje štampani mediji ne mogu da naplate, a to je novac koji su oni zaradili? Šta je sa situacijom da Cane Subotić ili svojevremeno Mišković obustavi distribuciju glasila zato što je objavljen intervju koji nije po njihovoj volji?
Da ste to predvideli izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, mi bismo poverovali u vašu nameru da uredite medijski prostor.
Ovako vi ste nas demantovali. Vi zapravo ovim predlogom zakona definitivno dovodite u situaciju da će prvo retko koji medij moći da deponuju 50, 100 ili 150 hiljada evra osmog dana od stupanja na snagu ovih izmena i dopuna Zakona.
Takođe, ono što je i te kako značajno jeste da baš u ovom momentu finansijske krize, kada se mediji bore za likvidnost, kada novinari preživljavaju, vlasnici, urednici, vi pokušavate, a mi smo se bavili i tom računicom, da negde napunite budžet Republike Srbije sa oko 20 miliona evra.
A možda biste taj budžet mnogo bolje punili od tajkuna, da samo provodite slovo zakona i da ono što oni duguju naplatite prinudno. SRS je, pošto, naravno, neću koristiti, a već sam i premašila vreme, ali dobro, nema veze, nadam se da ću imati prilike i dalje da učestvujem u diskusiji s vama, i da čujem neke vrlo važne odgovore koji su nam preko potrebni za dalji rad po ovoj temi, neće glasati za ovaj predlog zakona, zato što ga smatra potpuno nedemokratskim, a uvek smo na strani slobode izražavanja, ali i odgovornosti.
SRS je podnela devet amandmana, za koje se nada da će predlagač imati sluha, makar da porazmisli šta je ovim predlogom zakona zaista hteo da napravi u medijskom prostoru Srbije.

Dame i gospodo, građani Srbije, čini mi se da moram, pre svega, da se zahvalim gospodinu Škundriću, jer ste vi, gospodine ministre, upravo rekli ono o čemu mi pričamo već izvestan broj meseci, ako ne i godinu dana, da se zaista radi o svim naporima SAD da ova vlada posredno prizna nezavisnost Kosova i Metohije.
Dakle, ne radujemo se zbog te činjenice. Mi shvatamo i razumemo da je Vlada u vrlo teškom položaju, ali isto tako najčešće nemamo informacije šta se to konkretno čini da se zaista odupru izuzetnom utisku zbog toga što se jedna sila, naravno, na međunarodnoj sceni, popela na noge i sa obe noge kročila na teritoriju Srbije, a to jeste Ruska Federacija, čini mi se da je bila i skorašnja poseta Džozefa Bajdena Srbiji i čini mi se da je SAD vrlo nervozan zbog toga šta se dešava na teritoriji države Srbije.
Ali, mi ćemo se i dalje truditi da pravovremeno obaveštavamo javnost države Srbije o svemu onome o čemu mi nismo zvanično obavešteni, ali saznamo u realnom vremenu na osnovu svojih insajderskih izvora.
Moram da izrazim vrlo veliko žaljenje što gospodin Jeremić najčešće kada treba nije tu, a učestvuje u lokalnim izborima, recimo, pojavljujući se na određenim tribinama kada je reč o opštini Zemun.
Recimo da je trebalo da bude tu i da daje određene odgovore kada je reč o žustroj diplomatskoj aktivnosti, pa bismo mi znali kakav je referentan okvir i kakav je zaista odnos ove vlade prema tako osetljivom pitanju.
Mi smo, naravno, frustrirani kratkoćom vremena i trajanja ovakve sednice koja se dešava svakog poslednjeg četvrtka u mesecu.
Ono što moramo da kažemo jeste da je SRS pre izvesnog vremena pokrenula dugoročnu kampanju "Stop diskriminaciji. I oni imaju pravo na život dostojan čoveka". Ovo je uvertira, gospodine Čipliću, za vas.
Mislim da ću vas ovaj put opteretiti ogromnim brojem pitanja. Jer, kada građani u državi Srbiji nemaju više poverenja u institucije koje bi trebalo da budu servisi njihovih osnovnih potreba, kome mogu da se obrate? Nažalost, samo ministarstvu za zaštitu i unapređenje ljudskih prava.
Ono odakle bi vrlo verovatno trebalo da počnem je da sam možda bila i uskraćena za mogućnost da, recimo, neki iz vašeg ministarstva budu sa mnom, makar posredno, da vide kako zaista žive ljudi i kako izgleda realnost u Srbiji. Počesto i pokatkad mi se čini da predstavnici vlasti žive u nekoj paralelnoj realnosti, govore o životu koji se dešava nekima drugima, ali ne većinskoj populaciji u državi Srbiji.
Mi ćemo biti sasvim slobodni da sve ono što smo detektovali kao flagrantno kršenje osnovnih ljudskih prava uputimo vašem resornom ministarstvu.
Ovaj put ću pokrenuti samo nekoliko primera sa konkretnim podacima, želeći samo da vidim na koji način vi mislite da popravite izveštaje kada je reč o zaštiti i unapređenju ljudskih prava na teritoriji Srbije, a tiče se… (Predsednik: Gospođo Raguš, tri minuta je prošlo.) …Vidite, to je ono o čemu govorim, zaista jeste frustracija ograničenja vremena.
Ne znam kako ćete mi odgovoriti sada na ovo.

Naravno, ovo je bila uvertira za onu malo širu vremensku dimenziju, od tih pet minuta.
Dakle, svakako ćete dobiti podnesak koji bi trebalo da se tiče negde oko 20.000 građana, ako ne i više. Sticajem okolnosti sam, tokom ove predizborne kampanje, imala prilike da se na terenu uverim kako žive ljudi u 2009. godini, da su njima direktno ugrožena osnovna ljudska prava, od prava na život dostojan čoveka, zato što žive kao u periodu neolita.
Da li je problem infrastrukture - sada sam u problemu i zato sam to uputila vama kao pitanje - da li je problem komunalnog opremanja, da li je problem pružanja zdravstvenih usluga, da li je problem telefonskog priključka ili legalizacije, ali svakako vidim, recimo, potrebu za međuresorskom saradnjom, da se u centralnoj beogradskoj opštini tim ljudima pruži život dostojan čoveka.
Istraživala sam, naravno, vaš sajt, pa sam, između ostalog, u Sektoru za unapređenje i zaštitu ljudskih prava upravo našla smernice koje se tiču svega ovoga, a tiče se građana Beograda i građana Srbije, jer oni više nemaju, gospodine Čipliću, kome da se obrate. Oni su se obraćali svima, i lokalnoj vlasti i centralnoj vlasti, i nikada nisu dobili odgovor na to. A da vam ne govorim da su svojevremeno, nemajući mogućnost da institucije rade za njih, jer to je trebalo da bude tako, jer ste svi vi samo servis interesa građana Srbije, ništa više i ništa manje...
Sada vam se u njihovo ime obraćam, a poslaćemo podnesak. Recimo, govorim o Dekadi Roma, čitala sam vaš akcioni plan za ovu godinu, reč je o romskom naselju Rakovica selo. Tu određeni niz godina, više od deceniju, živi preko 300 ljudi bez svega, bez struje, bez vode, bez mogućnosti da budu evidentirani i tako zarađuju za svoj hleb. Pitanje jeste šta sa tim ljudima.
A to je tek jedno od romskih naselja koje je tu, koje svako poseti, to smo čuli na terenu i snimili. Svako obeća život dostojan čoveka i ta obećanja su uglavnom u okviru predizbornih kampanja. Mi sada želimo i konkretan podatak koliko je sredstava došlo za unapređenje života, recimo, romske populacije.
A mi u Srbiji imamo sve više i više ugroženih grupa, da li je reč o samohranim majkama, o izbeglim i raseljenim licima... Većinski deo populacije postaje polako ali sigurno ogromna ugrožena grupa u državi Srbiji, grupa građana koji imaju svoje ime i prezime, koji nemaju kome da se obrate, jer su se nadležne institucije oglušile o njihove zahteve.
Ono što je vrlo frapantno i što se takođe uočilo u ovom periodu kampanje, dajem jedan primer, mi smo posetili vrtić kako bismo na licu mesta pokazali da vrtić nema kapacitete, da roditelji koji šalju svoju decu ne mogu da budu spokojni da su deca na bezbednom mestu, zato što ne postoji ograda. Tako smo snimali nekoliko vrtića čija, recimo, dvorišta preko večeri postaju stecišta skitnica, lutalica i narkomana. Novinarske ekipe sa nama su snimile špriceve, recimo.
Svi ti ljudi su svojevremeno, pošto je reč o podavalskom delu, svoja sredstva ulagali da njihova deca imaju život i odrastanje kakvo treba da imaju. Žalili su se svima mogućima i niko nije prstom mrdnuo.
Ali, pošto smo mi (upravo zato što najčešće od predstavnika vlasti dobijamo nepotpune odgovore, govorite u opštim kategorijama, niste konkretni) snimili na licu mesta kako to izgleda, da li znate šta se dešava sada, gospodine Čipliću? Direktori tih vrtića su u strahu od lokalne demokratske vlasti i nas mole da više ne dolazimo na te lokacije zato što se plaše za svoje radno mesto.
Recite mi šta je onda sa njihovim ljudskim pravima. To je država Srbija. Mi živimo u toj realnosti. U državi Srbiji ljudi se plaše da javno govore, još uvek, nego se nama obraćaju i pogledajte, ovo su sve uglavnom pisma građana, koje ću vam ja ovde samo delimično predstaviti. Plaše se zato što se plaše za svoju egzistenciju, jer znaju da su, ako izgube posao, a taj strah je jači od straha za sopstveni život, izgubili u državi Srbiji sve. Dakle, stanje ljudskih prava u državi Srbiji je onakvo kakvo bi trebalo da bude zaista poziv na uzbunu vašeg resora na prvom mestu.

Pretpostavljam da vi nikada niste bili u romskom naselju Rakovica selo. To romsko naselje postoji više od 20 godina. Grupa Roma je raseljena zbog izgradnje Medakovića i getoizirana u Rakovici selu. Okolni meštani ne dozvoljavaju da se ti ljudi kreću van naselja, a oni nemaju dovoljan broj kontejnera i žive, gospodine Čipliću, na jednoj ogromnoj deponiji. Priča se da će izgradnja obilaznice u tom delu da razruši to naselje i da će oni ostati bez krova nad glavom, a sada ih je već oko 300.
Pokušavali su (naravno, priznajem, obrazovanje jeste veliki problem u ovom slučaju kada je reč o inkluziji) onako kako su znali i umeli, preko svojih organizacija (koje su, očigledno, čast izuzecima, najčešće tu da pokupe određene poene) da dobiju odgovor makar na jedno svoje pitanje i nisu uspeli. Nadam se da ćete u periodu koji dolazi biti u prilici da, kada vidite specifikaciju svih problema tih ljudi, zaista i lično posetite to naselje.
Dakle, njima ne samo da su životi ugroženi zato što žive na ogromnoj deponiji i u taj geto se retko zalazi, već je ugroženo sve ono što dalje proističe odatle. Kako se problemi, gospodine Čipliću, rešavaju u državi Srbiji, pa imali ste skoro situaciju sa prvim čovekom grada Beograda. Bili smo prvi koji smo insistirali da se, bez obzira što je rađeno po zakonu, ti ljudi tretiraju ljudi, jer čovek mora da bude iznad svakog zakona, pa smo rekli - ne đonom, kako je gospodin Đilas hteo, da vrati sve one koji su došli u Beograd tamo odakle su došli, pa ste vi reagovali posle toga. E tako reaguju institucije u državi Srbiji.
Idemo dalje, pokušavam sada da predstavim sve primere, u ova naredna četiri minuta, koji na plastičan način odražavaju sliku nivoa ljudskih prava i kakav odnos institucije imaju prema građanima Srbije. Bili ste prisutni kada smo govorili o diskriminaciji naširoko i nadugačko. Dakle, pred očima celokupne javnosti se dešava užasna diskriminacija u odnosu na političke neistomišljenike i u odnosu na novinare koji pokrenu škakljiva pitanja. Ti ljudi su najčešće prepušteni pravom medijskom linču, a onda i uvredi ugleda i časti, i najčešće moraju da napuštaju gradove ili oblasti u kojima su.
Jedan od skorašnjih primera jeste jedna beogradska televizija, koja sasvim sigurno nije naklonjena SRS-u, koja je pokrenula u okviru jedne emisije vrlo značajna pitanja, a tiču se tajkunizacije Srbije, i konačno napravila link koji smo mi dugo čekali između zaista velikih para, medija i organizovanog kriminala, dakle povezanosti sa vrhom vlasti. Onda su dobili direktne pretnje od strane advokata Luke Beograd, koji su se setili da se posle tolikog perioda oglase, na način koji je potpuno neprihvatljiv. Advokati Luke Beograd su pismo upozorenja poslali čak i Savetu za borbu protiv korupcije. (Smeje se.) Smejem se, jer bih plakala inače, i ovo je dobar odbrambeni mehanizam. Znači, to se dešava u državi Srbiji.
Imamo i slučaj novinarke Milijane Baletić, koja je dovedena u situaciju javnog linča zato što je bila ratni reporter, i to je sva istina. Svojevremeno je jedan novosadski list pisao o njoj kako je dobila na poklon izvestan stan. Vrhovni sud Srbije je presudio da tu nije bilo nikakvog spora, ali je njoj bio potpuno derogiran ugled, povređena čast i bila je u situaciji linča usred Novog Sada zbog toga. Znači, cela ta medijska hajka je bila napravljena da bi se ta žena naterala da napusti Novi Sad, kako joj je i preporučeno.
A slušajte šta je u jednoj presudi rečeno, ovo je nečuveno. Dakle, između ostalog, ako je povređena čast, kaže, s obzirom da je nesporno da je tužilja otkupila stan po utvrđenoj kupoprodajnoj ceni, da je naslov koncipiran tako da izazove pažnju, vrednosni sud je obrazovan tako da pojača utisak koji treba da proizvede, čime je tužilji povređena čast.
Takođe, sud je stao na stanovište da tužilji navedenim tekstom nije povređen ugled, i sad slušajte ovo, jer i ako je eventualno imala neke neprijatnosti, one nisu proizvod objavljenog teksta, već nekog ranijeg perioda njenog delovanja.
Ovo je nečuveno, da sud kaže da osoba nema ugleda, drugim rečima. Zbog ovoga Milijani Baletić (Predsednik: Zahvaljujem, prošlo je pet minuta. Završite rečenicu, molim vas.) preti zaista progon kakav Srbija nije videla.