Dame i gospodo, građani Srbije, skoro da je nečuveno da mi na ovom mestu i na ovakav način govorimo o korupciji. Govorimo godinama o nečemu što je svakodnevnica, a za šta apsolutno vlast nema niti sluha, niti želje da se pozabavi time. Nekoliko dokaza postoji. Najčešće su mediji pokretali određene afere tako što su se očigledno u nekom momentu, pred izbore, sukobili titulari užasno velikog kapitala u državi Srbiji, upravo oni ljudi koji određuju politički život u Srbiji i utiču na donošenje političkih odluka.
Posle svih tih medijskih afera apsolutno nismo imali prilike da čujemo šta se posle toga dešava, ali su napravljene vrlo ozbiljne analize, koje svedoče o postojanju sistemske korupcije, o postojanju organizovanog kriminala.
Ono što Srbija danas može samo da detektuje jeste da nema mehanizme, niti postoji volja, niti će imati koju silu da pokrene da se uhvati u koštac sa protagonistima kriminalnih aktivnosti. Koji policajac će rizikovati svoj život i hapsiti toliko jako ime koje je definitivno u vezi sa najvišim krugovima vlasti u Srbiji? Zar nismo svakodnevno svedoci da, bez ikakvih problema, bez ikakvih sankcija, policajci bivaju pokošeni na ulicama grada Beograda ili bilo gde u Srbiji?
Zar nismo svi svakodnevno svedoci da se govori o najužasnijim mogućim poslovnim kombinacijama, uzurpacijama najbrutalnijeg mogućeg vida i da pri tome nikome dlaka sa glave ne fali?
Zar nismo ovde govorili više puta o zloupotrebi budžetskih sredstava, a sa druge strane imamo revizora koji svaki dan upućuje da u perspektivi neće moći da uradi dobro posao, jer nema sredstava, nema materijalno-tehničkih pretpostavki, nema resursa, što je najgore, nema ljudi koji su voljni da rizikuju svoju bezbednost u državi Srbiji tako što će utvrditi zloupotrebe budžetskih sredstava.
Na drugim nivoima vlasti više puta je Srpska radikalna stranka govorila vrlo jasno o nenamenskom trošenju sredstava budžeta. Šta smo dobili zauzvrat? Najprljaviju moguću medijsku kampanju i užasan stepen represije. U Srbiji više niko nije lud da poveruje u neku drugu priču, osim u jednu jedinu – da u Srbiji ne sme da se čuje istina. Šta rade institucije? Zar nismo doskora imali primere uticaja izvršne vlasti na sudstvo, zastrašivanja najgore moguće vrste? Zar nismo, takođe, imali primere da se u određenim medijskim emisijama čuju javne ispovesti državnih funkcionera na koje su vršeni pritisci i nikome dlaka sa glave nije falila?
Ono što je bila kritika Demokratske stranke, nekog totalitarnog režima, moram da vam kažem, dame i gospodo, da ste prevazišli definiciju totalitarnog režima, zato što jedan čovek može sve i jedna partija vlada Srbijom, zato što u Srbiji niko ko je nezavisan ne može da uđe u bilo kakvu poslovnu kombinaciju ako nije blizak tom čoveku i toj partiji. Da li je to onakva demokratija o kakvoj ste vi obmanuli građane 1999. godine kritikujući Miloševića, koji je za vas mala beba?
U državi Srbiji mi i dan-danas ne znamo koliko invalida ima, na primer. U državi Srbiji mi i dan-danas ne znamo koliko je samohranih majki i očeva, koliko je dece bez roditeljskog staranja, koji deo najstarije populacije neminovno treba pomoć, ali i te kako znamo koja su to jaka imena koja rade najjače poslove u Srbiji. Za ta imena država Srbija uvek ima sluha, pažnju i širom otvorena vrata.
Da li vi zaista mislite da u Srbiji postoji lud narod? Da li vi zaista verujete da će taj narod da otrpi više od ove godine kada se bude suočio sa tim da gubi posao, a samim tim gubi sve?
Ono što je neminovno, a jeste refleksija nervoze vladajuće, odnosno jedne, najznačajnije partije u vlasti, jeste da polako ali sigurno gubite tlo pod nogama, iz jednog prostog razloga. Ja ne govorim da je to generalna definicija svih vas u vlasti, ali oni koji su vas ocenili dobro znaju šta rade. Oteli su i najmanju, najčasniju mogućnost građanima Srbije da žive životom dostojnim čoveka. Uzurpirali su ono što su najosnovnije slobode i najosnovnija ljudska prava. Ne mogu da verujem da vi koji ste tu to ne znate i ne želim da verujem da vi koji ste takođe stanovnici Srbije ne želite da se uhvatite u koštac sa tim mangupima u vašim redovima.
Da li je moguće da SRS redovno mora da priča o tome kao opoziciona stranka, bez mogućnosti da nešto može da uradi? Konačno, da li zaista verujete da ćete moći dostojanstveno da pogledate narodu u Srbiji u oči onog momenta kada finansijska kriza bude, do oktobra meseca, uzela svoj danak, kada Srbija više neće imati šta da rasproda da bi popunjavala budžetske rupe? Da li ćete nam ikada odgovoriti na pitanje gde su nestala sredstva iz privatizacionih fondova? Da li ćete ikada moći da odgovorite na pitanje na koji način je Srbija pokradena, kako su radnici obmanuti?
Vi to sve znate, vi to svakodnevno gledate, a ti ljudi koji su žrtve užasne tranzicije, odnosno užasnog i bahatog ponašanja počeli su da jedu delove svog tela, i to je ono što je potpis Srbije, demokratske Srbije, kakvu ste očigledno hteli.
Deveta je godina vladavine stranaka koje su došle baš na krilima kritike totalitarnog sistema, kriminalnog sistema, Arkana i njemu sličnih. Pogledajte sad, to su cifre koje nisu postojale u Miloševićevo vreme, to su takve uzurpacije službenog položaja kakve nikada nisu bile ni na pameti u Miloševićevo vreme, u to totalitarno vreme.
Pogledajte, oni mediji koji su vama dali podršku da dođete na vlast, oni sada govore o korupciji u vašim redovima. To je, može se reći, cinizam svoje vrste. Možda bismo mi mogli o tom cinizmu da pričamo satima da nije jedne činjenice – da u Srbiji vlada glad. U Srbiji roditelji ne mogu da prehrane svoju decu. U Srbiji nam invalidi gladuju, jer nema nikog da ih poseti, jer niko i ne zna koliki je njihov broj. U Srbiji se odlučuje da se rađa posle trideset pete, brakovi se razvode zato što se nema posla, a do posla ne može da se dođe zato što samo nekolicina ima monopol. To je Srbija kakvu ste, nažalost, vi potpisali.
Zašto se, pored svih činjenica koje su skoro javna tajna, nijedna institucija nije dala zaista u onu pravu kampanju (kako obećavate svaki put pred izbore) obračuna sa korupcijom i organizovanim kriminalom? Samo je jedan odgovor – zato što biste morali da pohapsite najznačajnija imena koja čine vlast u Srbiji.
Kada smo govorili o onome što jeste sistemska i najopasnija korupcija, kriminal na kojem počiva vlast u lažnoj državi Kosovo i Metohija, apsolutno niko nije pokrenuo nikakvu inicijativu da se o tome govori i da se preduzmu konkretne akcije. Zašto je to tako?
Da li može da se razume, da li iko u Srbiji može da proguta tu priču, da popije tu priču da trgovina oružjem, trgovina narkoticima, trgovina organima može da prođe neviđeno od strane bilo koje institucije? Ja vam kažem da u Srbiji ne postoji niko ko može da poveruje u tu priču.
Ali, u Srbiji sada postoji jedna generisana snaga, koja do kraja godine neće imati šta da izgubi, jer je do sada sve oteto. Ta snaga, dame i gospodo, građani Srbije, jeste ona snaga koja je istorijski zabeležena kao buđenje Srbije. Tog momenta treba svi da se zapitate šta ste preskočili da uradite u ime tih ljudi koji su hodali ulicama Beograda, lupali o bubnjeve, dakle, na svojim leđima, na svojoj muci, tražeći bolji život i kraj svih ratova i sankcija, doveli vas na vlast da obezbedite život dostojan čoveka.
Deveta je godina, vladate koliko je Milošević vladao. Peti oktobar je pokazao da je revolucija moguća. Tu revoluciju tada su sproveli obespravljeni, gladni, bosi i goloruki, a sledeću revoluciju sprovešće obmanuti, oni koji više nemaju nadu i oni koji su izgubili sve. Tu više neće biti kompromisa. Ovo nije upozorenje, ovo je ono što obećava narod u Srbiji. Srbija je zaključana, zatvorena; rade kladionice, pumpe i banke. Jedino se još u Beogradu radi, a kad sirotinja dođe u Beograd, onda Đilas tera iz Beograda – vratite se tamo odakle ste došli. To je činjenica. Sećate se romskog naselja i sećate se Roma. Srbija je postala deponija praznih demokratskih obećanja, i to je činjenica.
Evo, konačno, i konkretnih podataka. Nadam se da će građani Srbije imati dovoljno strpljenja da odslušaju svako pojedinačno ime i svaku pojedinačnu aferu, zato što će izvor koji je potpisnik ovih podataka biti vrlo značajan, a sasvim sigurno nije izvor Srpske radikalne stranke.
Dakle, Milan Beko i Miroslav Mišković kupovinom preduzeća "Luka Beograd" preuzeli su obavezu da obavljaju lučku delatnost. Međutim, tamo će se na više desetina hektara, a prema izmenama Generalnog urbanističkog plana, graditi luksuzni stambeni kompleksi.
Petar Matić kupio je fabriku "Partizanka" da bi proizvodio čarape. Međutim, na tom mestu, prema izmenama Detaljnog urbanističkog plana, umesto fabrike nalazi se luksuzni stambeni kompleks "Oaza". Nekada najveću štampariju, BIGZ, kupio je da bi štampao knjige, ali, kako je najavljeno, tamo će se graditi stambeni kompleks.
Miroslav Mišković kupio je preduzeće "Autokomanda" da bi se bavio popravkom motornih vozila. Na tom mestu gradiće se, međutim, veliki šoping-mol.
Filip Cepter kupio je Brodogradilište da bi pravio brodove, ali izmenama Generalnog plana i to zemljište pretvara se iz industrijske u građevinsku zonu, tako da će tamo umesto brodova praviti, takođe, stanove.
Godine 2007. preduzeće "Vopeks trejd", koje je registrovano za obavljanje trgovine na malo voćem i povrćem, kupilo je Vunarski kombinat, koji se nalazi u centru Beograda. Osnivač "Vopeksa" je, u stvari, "Lumako" u vlasništvu Luke Beograd, koju su kupili Mišković i Beko.
Njih dvojica su tako, preko preduzeća koje se bavi trgovinom voćem i povrćem, a koje je osnovala Luka Beograd, kupili kombinat koji bi trebalo da proizvodi vunu!
Ovo su tek neka od preduzeća koja su putem privatizacije, preuzimanjem akcija ili kao preduzeće u stečaju prodata biznismenima. Međutim, uglavnom se niko od njih ne bavi onim što je bila osnovna delatnost fabrike. Princip je uglavnom isti – preduzeće ili fabrika se prezaduži, ponekad ode i u stečaj, pa zainteresovani kupac tako kupuje propalo preduzeće po malim cenama. Pošto ih kupoprodajni ugovor čak i u slučaju privatizacije obavezuje da delatnost kupljenog preduzeća ili fabrike zadrže samo tri ili maksimum pet godina, za to vreme pokreću postupak za izmenu plana detaljne regulacije. Skupština grada usvaja plan, pa se industrijska ili privredna zona pretvara u gradsko građevinsko zemljište. Tako su danas na mestima gde su bile fabrike izgrađeni ili se planira izgradnja luksuznih stanova.
Radnici su, dakle, ostali bez posla, jer su zakoni omogućili biznismenima da fabriku ne moraju da kupe da bi oporavili privredu i pokrenuli proizvodnju, već da bi promenom detaljnog ili Generalnog plana u stvari došli do ekskluzivne lokacije.
Takođe vrlo značajna jeste i izjava gospođe Ljiljane Čulić, predstavnice radnika bivše fabrike "Ineks - Partizanka", koja govori i svedoči o tome da je "Partizanka"osnovana 1912. godine (a ona je u njoj od 1966. godine) i zaista je nastajala radom radnika "Partizanke". Prodaja industrije čarapa i trikotaže "Ineks - Partizanka" na atraktivnoj beogradskoj lokaciji, u blizini Vukovog spomenika, jedan je od primera kako su radnici ostali bez posla, dok su pojedinci, uz pomoć državnih institucija, ostvarivali veliki profit – prvo je fabrika uvedena u stečaj, pa prodata kao propala fabrika i umesto oporavka i ulaganja u proizvodnju novi kupac je izgradio luksuzni stambeni objekat na mestu fabrike.
Stečaj je uveden 2001. godine. Stečaj u fabriku nije uveden zbog dugovanja preduzeća prema poveriocima, već zbog dugovanja prema radnicima, inače, vlasnicima 44% kapitala, kojima nisu bile isplaćene zarade. Dok su radnici pokušavali da pronađu investitore i kreditore kako bi se pokrenula proizvodnja, stečajni upravnik Milan Đurić apsolutno nije reagovao na ove inicijative i 2002. godine krenuo je u rasprodaju imovine fabrike, i to neposrednom pogodbom 9. maja 2002. godine.
Petar Matić preko svoje firme "City real estate" dostavlja ponudu, koja se ne odnosi na konsolidaciju proizvodnje, već samo na kupoprodaju poslovnog prostora. Ova ponuda je prihvaćena i posle samo 22 dana potpisan je ugovor. Kao prodavac navodi se stečajni upravnik Milan Đurić.
Ono što je takođe vrlo značajno, a zaista je primer još jedne od bahatih privatizacija i bahatog bogaćenja određenih porodica u Srbiji, jeste da je zgrada od osam hiljada kvadrata kod Vukovog spomenika prodata za svega 90.000.000, ali dinara!
Dakle, luksuznu zgradu, popularnu "Oazu", firma Petra Matića sagradila je 2005. godine u okviru zidova Fabrike za proizvodnju čarapa i trikotaže "Ineks - Partizanka". Dakle, čak nije ni srušena, pa ponovo pravljena, već su iskorišćeni postojeći kapaciteti stare fabrike! Kupoprodajni ugovor pokazuje da je 8073 kvadratnih metara plaćeno 90.000.000 dinara, i to u šest mesečnih rata. Na taj način je, u stvari, plaćen 161 evro po kvadratu. Kada su se stanovi prodavali kvadrat je bio 20 puta skuplji. Pored 6000 kvadrata stambenog prostora, tu je 1300 kvadrata poslovnog prostora, 2500 kvadrata podzemnih garaža, sa 87 parking mesta. Stanovi su veličine od 50 do 250 kvadrata.
Dozvolu za gradnju je potpisao tadašnji sekretar za urbanizam Vuk Đurović. Zanimljivo je da su projekat "Oaza" uradili njegov rođeni brat Ognjen Đurović i bivši gradski arhitekta, danas odbornik u Skupštini grada, Đorđe Bobić.
Takođe je vrlo značajno, a tiče se ove priče, kada su gospodinu Bobiću (odnosno, ovo su zapravo stenogrami određene emisije koju mi sada predstavljamo građanima Srbije, jer nemaju priliku da proprate ovo) postavljena pitanja – kako je moguće da vlasnik, odnosno država prodaje fabriku tek tako, da se na mestu fabrike gradi luksuzni poslovni prostor i da se zaista nema interesa da se fabrika izmesti, pokrene proizvodnja i time zaposle radnici, tada je Đorđe Bobić odgovorio – niko od predstavnika nadležnih institucija nema odgovor na pitanje zbog čega država, ukoliko već zna da na nekoj dobroj lokaciji neće ostati fabrika, prodaje propalu fabriku, umesto da fabriku izmesti negde na periferiju, odnosno proda nekom ko zaista želi da pokrene proizvodnju, čime radnici ne bi izgubili posao, pa potom zemljište na kome je bila fabrika da na licitaciju, time se dobija mnogo više novca za budžet.
Znači, ovo je skoro neverovatno! Neverovatno je, teško je poverovati da neko ko je bio funkcioner i ko je učestvovao u ovom poslu faktički potvrđuje sistemsku korupciju. Dakle, na najplastičniji mogući način potvrdio je da su svi učestvovali u potpuno kriminalnom poslu, u preimenovanju namene zemljišta i time uticali na lično bogaćenje pomenute osobe i siromašenje tolike grupe radnika.
Idemo dalje. Radnici, odnosno sindikat radnika bivše fabrike "Ineks - Partizanka" obraćao se kabinetu gradonačelnika gospodina Nenada Bogdanovića sa jednim pitanjem – da li je moguće da se privredno zemljište i fabrika preinači u stambeno? Nenad Bogdanović i njegova ekipa nisu imali vremena da se pozabave ovim problemom, ali je vrlo brzo gospodin Bobić napredovao u glavnog arhitektu grada Beograda.
Takođe je zanimljivo sledeće. Pre nego što je Matić zvanično kupio zgradu "Partizanke", u Urbanistički zavod 22. maja stiže dopis Sekretarijata za urbanizam gde se od Zavoda traži da se ispita mogućnost da se na mestu fabrike gradi zgrada. Dakle, u dopisu se kaže da je investitor "City real estate" zainteresovan i za izmenu Detaljnog urbanističkog plana i da je stav Sekretarijata da ovu ideju treba podržati ukoliko planska dokumenta to dozvoljavaju. Tada je važio Detaljni urbanistički plan iz 1977. godine, koji je definisao da se na tom prostoru nalazi proizvodna delatnost. Mesto gde je bila fabrika postaje prostor za stanove, kroz nekoliko gradskih odluka.
U Urbanističkom zavodu kažu da je Generalni urbanistički plan, koji je već bio u fazi izrade, predviđao je da se promeni namena zemljišta na ovoj lokaciji, a isto je predviđao i prethodni Generalni urbanistički plan, pa je bilo moguće izraditi ove uslove i izaći investitoru u susret.
Ovo je postao plan i program, odnosno šema kako su se fabrike na najgori mogući način gasile, kako se zapravo odigravao pravi rat za najekskluzivniji i najluksuzniji poslovni prostor u metropoli i kako su se bogatili, odnosno kako se ukrupnjavao kapital u rukama određenih pojedinaca bliskih vlasti.
Takođe bi bilo vrlo značajno da čujete i konstataciju od strane struke, gde se između ostalog kaže kako zapravo ceo mehanizam funkcioniše, a to je ono što radnici tih fabrika znaju i to je upravo konstrukcija sa kojom se oni najčešće obraćaju Poslaničkom klubu SRS. To su najčešća pitanja koja postavljaju kada god smo u prilici da gostujemo u određenim emisijama, pogotovo u većim gradovima u Srbiji.
Kao što sam rekla, formula je vrlo jednostavna, ali užasno bolna, zato što je radnike ostavila bez mesečnih prihoda i bez onoga što se zove socijalna i ekonomska sigurnost.
Dakle, prvo se kupi fabrika, onda se naravno plaćaju ljudi da se tu kreću neke dve-tri godine. Za to vreme oni, koji žele da izgrade vrlo skupe kvadrate ekskluzivnog stambenog i poslovnog prostora, naprave mogućnost, dakle, srede promenu urbanističkog plana, nabave projekte i sve ostalo. To je taman toliko vremena koliko treba da se pripremi određeni objekat koji najčešće, u krajnjem zbiru, bude komercijalni, stambeni ili poslovni objekat.
Takođe, ono što je izuzetno značajno, a tiče se privatizacije, nama je bila vrlo zanimljiva izjava gospodina Vlahovića, koji je na pitanje novinara koje se ticalo firme "Eki investment", koja je pobedila na tenderu za "Novi dom", rekao – da, mi smo kupili to preduzeće zato što smatramo, odnosno konzorcijum "Eki investment", odnosno "Nelt kompani", "Ataše" i "Eki investment", koje imaju trećinu akcija u "Novom domu"...
To preduzeće je kupljeno zbog svog potencijala, ne samo zbog osnovne poslovne delatnosti, jer je jasno da je broj kvadrata potpuno predimenzioniran u odnosu na kapacitete koje "Novi dom", ne samo "Novi dom", nego gotovo polovina proizvođača nameštaja u Srbiji, može da ponudi.
Po svemu sudeći, često se dešavalo da se stečaj neke firme namerno pokreće. To je jedna vrlo tužna činjenica, o kojoj se retko govori u vrlo uticajnim medijama i zbog koje se očigledno koče mnogi procesi koji bi trebalo da razreše sistemsku korupciju u državi Srbiji i da razreše mnoge ljude sa dužnosti koje obavljaju.
Dakle, pored toga što su stečajevi namerno pokretani kako bi firma gubila na vrednosti ili imala što manju cenu prilikom prodaje, ono što je takođe vrlo značajno, a tiče se državnog i javnog interesa, jeste da je tom prilikom prodat i veliki državni kapital. Država je, ne vodeći računa ili vodeći računa samo o određenim pojedinačnim ličnim interesima u stečajnim postupcima, sama davala svoju imovinu u bescenje.
Tek 2004. godine u Srbiji je donet Zakon o stečajnom postupku. Prema tom zakonu, stečajnog upravnika postavljalo je stečajno veće Trgovinskog suda. Poverioci, odnosno oni kojima treba da se vrati novac od firme koja je u stečaju, imaju značajnu ulogu u postupku stečaja. Novi zakon predvideo je reorganizaciju u slučajevima kada je oporavak stečajnog dužnika moguć, ali i prodaju imovine, ako je firma prezadužena. Tako je bilo moguće da se imena firmi koje su zvanično u stečaju često pojavljuju na tablama raznih gradilišta kao investitori ili suinvestitori.
Takav je primer jedne od nekad velikih građevinskih firmi koja je završila u stečaju, a to je "Hidrotehnika - Beogradgradnja". Ta firma se tokom devedesetih godina bavila izgradnjom stanova, a i dalje polaže pravo na izgradnju oko 20.000 kvadrata stambenog i poslovnog prostora na jednoj od najatraktivnijih lokacija u centru grada, na Slaviji. U vreme Miloševića, "Hidrotehnika" je dobila nekoliko atraktivnih lokacija: Ulica vojvode Stepe broj 127, Ustanička 244, Ulica Dimitrija Tucovića, blokovi 10 i 11, Slavija. "Hidrotehnika" je sa dugovima, ali i lokacijama na kojima može da se gradi više desetina hiljada kvadrata, prodata za oko milion evra na aukciji 2004. godine. Zvanično, kupac je bio Mirko Rašić, a kako tvrde oni koji su zaista upoznati, kupac je zapravo bio Filip Cepter. Međutim, samo 18 meseci posle kupovine preduzeće je bilo toliko zaduženo da je otišlo u stečaj.
Agencija za privatizaciju raskinula je ugovor sa kupcem, a kao najveći poverioci ostale su velike građevinske firme, banke, ali i lično Filip Cepter koji, prema dokumentima firme, potražuje oko 300.000 evra. Poverioci su za direktora imenovali Vasilija Markovića koji je nekada bio direktor u "Trudbeniku".
Međutim, vrlo brzo upravni odbor poverilaca je odlučio da ga smeni, jer, kako su tvrdili, nisu imali nikakvu kontrolu nad onim što je ovaj čovek radio.
Dakle, pretpostavljam da tek neki od vas prepoznaju navode ovoga što sam sada predstavila građanima Srbije. Potpisnik ovog stenograma je, naravno, emisija "Insajder" televizije B 92.
Ovo nema veze sa izvorima SRS, o ovome govori i televizija koja je dala zaista svesrdnu pomoć u rušenju režima, totalitarnog, ogrezlog u korupciji i kriminalu, Slobodana Miloševića. Devet godina nakon toga ova televizija govori o najbeskrupuloznijoj korupciji, sistemskoj korupciji i organizovanom kriminalu koji seže do vrhova demokratske vlasti. Ove stenograme, autentičnosti radi, možete pronaći na sajtu B 92.
S obzirom na to da smo obećali da ćemo govoriti o onome o čemu se ređe govori, jer smo krenuli putem kojim se ređe ide, zahvaljujući našem antikorupcijskom savetu mi smo došli takođe do značajnih podataka.
Moj manir je najčešće da se pozivam na autentične izvore i mi koristimo zaista zvanične državne izvore, te će tako i biti i ovog puta. Svi koji imaju dovoljno interesovanja i volje mogu da zatraže dokumentaciju od antikorupcijskog saveta SRS. Moram da najavim da će ubrzo nastati "bela knjiga" koja svedoči o (pokušaću da budem politički korektna i vrlo pristojna) osiromašenju Srbije, da ne kažem lopovluku, zloupotrebama službenih položaja i o najplastičnijem primeru sistemske korupcije.
Na kraju ovoga što smo započeli kao kampanju razotkrivanja načina na koji se narod potkrada svakodnevno i dovodi, faktički, do prosjačkog štapa iznećemo konkretna imena onih koji su potpisnici osiromašene i obogaljene Srbije, samo zato što je neko demokratskim promenama, u stvari, želeo promenu političkih elita, samo zato što je neko odlučio da preuzme poluge moći. To je odgovor zašto Srbija nema reforme, zašto se u Srbiji nenamenski troše budžetska sredstva, zašto u demokratskoj Srbiji ne postoji demokratska procedura svih poreskih obveznika da vide na koji način se troše njihova sredstava. Ono što je najgore, to je takođe i potpis da Srbija nema volje i ne želi da se bavi ranjivim kategorijama stanovništva, što će reći da je otpisala celokupan korpus zaštite ljudskih prava onih stanovnika koji nemaju načina da se izbore za ista.
Dakle, kada je reč o izveštaju antikorupcijskog saveta SRS, tiče se nalaza budžetske inspekcije, primera radi, tiče se zloupotreba, odnosno nenamenskog trošenja budžetskih sredstava koje su inspektori budžetske inspekcije pronašli.
Skoro da ne mogu da se opredelim koji ću izveštaj antikorupcijskog saveta prvo da saopštim građanima Beograda, a i celokupne Srbije, koji nas sada prate, ali bilo bi vrlo zanimljivo da vidimo kako izgleda korupcija u zdravstvu – priznaćete da je ovo vrlo osetljiva oblast jer se tiče zdravlja svih nas – zašto je stanje zdravstva takvo kakvo je i zašto ljudi imaju problem da na adekvatan način saniraju svoje zdravstvene probleme, koji su sve veći upravo zbog čoveka koji je danas bez sramote posetio onu zemlju nad kojom je potpisao zločinačku agresiju, a time i zahtevao da se produži bombardovanje osiromašenim uranijumom i potpuno devastira stanje građana Srbije.
Zahvaljujući predanom radu, na prvom mestu, mladog Ivana Ninića, koji se ovim poslom već godinama bavi, pripremajući vrlo ozbiljnu građu za "belu knjigu" SRS, mi smo došli do sledećih podataka. Daćemo vam samo nekoliko primera, i ovo je zaista vrlo važno, na prvom mestu zbog građana Srbije. Radi se, recimo, o beogradskom Domu zdravlja Vračar. Zašto je ovaj dom zdravlja bitan i zašto je ovaj primer korupcije u zdravstvu bitan? Zato što je budžetska inspekcija države pronašla ko je odgovoran za nenamensko trošenje sredstava i zloupotrebu položaja, a ti ljudi nisu odgovarali, već su avanzovali. To je nečuveni primer stimulisanja svega što je loše i primer nagrađivanja korupcije. To je, zapravo, odgovor na sve dileme – država Srbija, vlast je omogućila sistemsku korupciju.
Da se vratimo konkretnom primeru. Tada se na čelu Doma zdravlja Vračar nalazila dr Snežana Stevanović, član Demokratske stranke. Ona je 5. februara 2003. godine imenovana za direktora Doma zdravlja Vračar. Na toj funkciji se zadržala sve do 29. septembra 2006. godine, nakon čega je (dakle, oktobra 2006. godine) imenovana na funkciju gradskog sekretara u Sekretarijatu za zdravstvo grada Beograda.
Ono što je vrlo značajno nalazi se u izveštaju budžetske inspekcije Ministarstva finansija koja je posetila Dom zdravlja Vračar 25. septembra 2006. godine, pa je tako budžetska kontrola poslovanja ove zdravstvene ustanove trajala čak do 10. aprila 2007. godine, kada je sačinjen određeni zapisnik, odnosno nalaz. Broj ovog zapisnika je, ovo govorim s namerom da se vidi da je reč o autentičnom dokumentu, 401/2006-09. Budžetska kontrola je obuhvatala period rukovođenja dr Stevanović, kao i njene naslednice dr Vesne Tešić.
Ono što je vrlo značajno, prema navodima iz nalaza budžetske inspekcije, direktor Doma zdravlja Vračar pravila je astronomske račune za mobilne telefone na teret budžetskih sredstava, pa je tako, primera radi, u avgustu 2005. godine njen račun iznosio skoro 10.000 dinara, a u julu 2006. godine njen račun plaćen je u iznosu od 24.000 dinara. Treba pomenuti da joj ovo zapravo nije dopuštao nijedan unutrašnji akt Doma zdravlja, čime je prekršen Zakon o budžetskom sistemu.
Isto tako, nijednim aktom u Domu zdravlja Vračar nisu bili odobreni niti su pravdani pojedini troškovi seminara za zaposlene koji su 2005. godine koštali 831.000 dinara, u 2006. godini 425.000 dinara. Putovalo se na Zlatibor, u Vrnjačku Banju, u Čanj. Za većinu putovanje nisu izdavani putni nalozi, niti su troškovi pravdani na zakonit način, čime je takođe kršen Zakon o budžetskom sistemu Republike Srbije.
Dakle, pod ovim rukovodstvom... Ono što je inspekcija utvrdila jeste da je Dom zdravlja Vračar u 2005. godini imao troškove nabavke benzina u iznosu od 1,2 miliona dinara, i to bez sprovođenja postupka javne nabavke. Pri tom, bonovi za benzin su trošeni bez vođenja evidencije i to naravno nije pratio nikakav akt o korišćenju službeniih automobila.
Prema podacima budžetske inspekcije, Dom zdravlja Vračar je u martu 2005. godine dobio donacije od grada Beograda u visini od tri miliona dinara za nabavku medicinske opreme za laboratoriju. Druga donacija, u iznosu od 800.000 dinara, u ovu zdravstvenu ustanovu je tokom 2005. godine stigla od opštine Stari grad, u svrhu kupovine aparata za livenje kostomata.
Sve tri javne nabavke za koje su utrošena ova sredstva su, prema konstataciji budžetskog inspektora, realizovane u suprotnosti sa odredbama Zakona o javnim nabavkama. Takođe, budžetski inspektori su otkrili da je grad Beograd u martu mesecu 2006. godine izvršio prenos sredstava Domu zdravlja Vračar u iznosu od dva miliona dinara za potrebe remonta pumpe i ventila, međutim, tadašnje rukovodstvo je ovaj novac utrošilo nenamenski, i to na rekonstrukciju toaleta u holu Doma zdravljam, uz kršenje Zakona o javnim nabavkama. Radovi su ugovoreni na iznos od 1.373.500 dinara, plaćen je iznos od skoro 1.810.000 dinara, što je za 440.000 dinara više od cene ugovora, čime su prekršene odredbe Zakona o budžetskom sistemu.
S obzirom na to da neću imati dovoljno vremena da sve primere o kojima se nikada nije govorilo predstavim građanima Srbije, navešću primer korupcije u obrazovanju. Reč je o Pravno-birotehničkoj školi, odnosno Pravno-poslovnoj školi Beograd, sa sedištem u Svetogorskoj ulici broj 48. Radi se o nalazu budžetske inspekcije. Mi smo ovu analizu dobili zahvaljujući predanom radu našeg antikorupcijskog saveta i gospodina Ninića.
Prema ovom dokumentu, u Pravno-poslovnoj školi je za svega dve godine zakon prekršen čak 138 puta. Prvobitno je utvrđeno 7,5 miliona dinara nenamenski potrošenih sredstava, da bi kasnije, nakon žalbenog postupka, ministar Diana Dragutinović svojim rešenjem utvrdila nenamensko trošenje 2,9 miliona dinara i niko nije odgovarao za to.
U svom nalazu budžetski inspektor navodi da je direktor škole nezakonito raspolagao školskim prostorom, odnosno školskom imovinom, nezakonito uvećavao plate pojedinim zaposlenim radnicima, kupovao nameštaj mimo finansijskog plana škole, i to na teret sredstava koja su prikupljena od učenika, krečio školu, takođe mimo finansijskog plana, sebi i svojim pomoćnicima nezakonito uvećavao dnevnice za ekskurzije i to na teret učeničkog novca. Ni za ovo niko nije odgovarao.
Budžetska inspekcija je takođe utvrdila da je ovaj direktor škole trošio školski novac po kafanama i da mu je, sudeći po velikom broju faktura, omiljeni restoran bio "Madera", i da je "Madera" fakturisala školi čak i bakšiš koji je ovaj direktor svojim potpisom odobravao, a škola, odnosno učenici plaćali.
Što se tiče korupcije u javnim nabavkama, Pravno-poslovna škola je, prema inspekcijskim nalazima, kontinuirano kršila Zakon o javnim nabavkama (inače, to je jedan od najčešćih izvora korupcije), i to u slučajevima kada je raspisivan tender za učeničke ekskurzije, tender za profesorski izlet, tender za krečenje škole, tenderi za nabavku računara i računarske opreme itd.
Rešenjem sudije za prekršaje direktor škole je zbog pojedinih finansijskih prekršaja kažnjen sa 83.000 dinara, šef računovodstva sa 50.000 dinara, škola kao pravno lice sa 300.000 dinara, i to zbog nezakonitosti u radu direktora škole.
Povodom ovog slučaja, ministar finansija gospođa Dragutinović je donela rešenje kojim je školi naloženo da u budžet vrati 2,9 miliona dinara nenamenski potrošenih sredstava. Međutim, ono što je dobila kao odgovor na ovo jeste da direktor jednostavno nije želeo da izvrši ovaj nalog.
Istovremeno, školski odbor je, pored svih dokumenata i inspekcijskih nalaza, odbio da raspravlja o smeni direktora jer, prema mišljenju tog organa upravljanja, direktor u konkretnom slučaju nije bio odgovoran ni za šta.
Idemo dalje. Kada je reč o korupciji u lokalnoj samoupravi, SRS se trudi da iz dana u dan barata konkretnim podacima, konkretnim dokazima kao što je nalaz budžetske inspekcije, a da medijski ne "spinuje" i ne spekuliše događajima koji su daleko od istine.
U centralnoj beogradskoj opštini Stari grad budžetska inspekcija je 2004. godine utvrdila da je ova opština u budžetskoj 2003. godini nezakonito trošila novac iz budžeta. Tako su inspektori otkrili da je opštinsko rukovodstvo, umesto da primenjuje osnovicu za isplatu plata i zarada zaposlenih koju je svojom uredbom utvrdila Vlada Srbije, donelo sopstveni pravilnik o platama, dodacima, naknadama i ostalim primanjima službenika i funkcionera u opštinskoj upravi.
Ovakav podzakonski akt u režiji vladajuće stranke je samo poslužio kao paravan za nezakonito trošenje opštinskog novca i stranačko potkusurivanje. Da vidimo koliko je to direktno značilo manje siguran i manje dostojan način života žitelja Starog grada.
Budžet opštine Stari grad u 2003. godini oštećen je za 598.000 dinara jer je opštinska vlast nezakonito vršila isplate troškova mesečnog prevoza službenika u većim iznosima nego što su koštale mesečne pretplatne karte za gradski prevoz. Nalog da se i ova sredstva vrate u opštinsku kasu u roku od šest meseci dat je od strane budžetske inspekcije.
Kada je reč o opštini Novi Beograd, u kontroli trošenja novca u opštini Novi Beograd tokom 2005. i 2006. godine budžetska inspekcija je svoj nalog sastavila u januaru 2007. godine. Prema inspekcijskim nalazima, za svega dve godine budžet opštine Novi Beograd je oštećen za neverovatnih 63,3 miliona dinara i to, i u ovom slučaju, na osnovu nezakonskih obračuna isplata opštinskih plata, pa je opet inspekcija naložila da se ova sredstva u roku od tri meseca vrate u opštinski budžet.
Dakle, demokratsko rukovodstvo opštine Novi Beograd, na čelu sa tadašnjim predsednikom Željkom Ožegovićem (ovo takođe možete da nađete u nalazu budžetske inspekcije, jer se navodi svako ime i prezime) prilikom obračuna i isplata plata za opštinske službenike i funkcionere pravilno je primenilo osnovice za isplatu koje je svojom odredbom i uredbom utvrdila Vlada Srbije. Greška je bila u tome što je opštinsko rukovodstvo na postojeće koeficijente u rešenjima zaposlenih namerno i smišljeno dodalo stimulativne dodatke, koji nisu imali uporište u zakonu. Ovo je citat nalaza budžetske inspekcije.
Osim nezakonitosti u platama, opština Novi Beograd je u 2006. godini izvršila nekoliko nabavki računarske opreme vrednosti čak 3,3 miliona dinara i nameštaja u vrednosti od 3,3 miliona dinara na nezakonit način, po postupku javne nabavke male vrednosti sa tri ponude, iako je morao biti sproveden postupak nabavke velike vrednosti i to sa ponudama u zatvorenim kovertama, čime je grubo prekršen Zakon o javnim nabavkama.
Opština Vračar. Za centralnu beogradsku opštinu Vračar u javnosti se kaže da je to zaista uporište demokratske vlasti u Beogradu. Budžetska inspekcija je u maju 2005. godine sastavila svoj nalaz o finansijskoj kontroli za period 2004. godine.
U pogledu provere zakonitosti obračuna i isplate mesečnih zarada opštinskim službenicima i funkcionerima inspekcija je utvrdila da su kadrovi DS u ovoj opštini primenjivali drugačija pravila od pravila utvrđenih Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama.
Tako su koeficijenti za obračun zarada bili utvrđivani opštinskim Pravilnikom o zvanjima, zanimanjima i platama zaposlenih i postavljenih lica u upravi opštine Vračar, koji je bio u koliziji sa važećom Uredbom Vlade Srbije.
Pored toga, rukovodstvo opštine Vračar je, umesto primene stope od 0,4% za uvećanje zarade po osnovu minulog rada za svaku godinu staža, nezakonito primenilo veću stopu, tačnije stopu od 0,5%, čime je budžet opštine oštećen čak za 1,7 miliona dinara.
Na ova dva načina, uvećanjem koeficijenta minulog rada, opštinskim službenicima i funkcionerima nezakonito su uvećane zarade u različitim iznosima, čime je budžet opštine Vračar u 2004. godini oštećen za ukupno 17,4 miliona dinara. Rok da se ova sredstva vrate u kasu opštine iznosio je šest meseci, a propisan je od strane budžetske inspekcije.
Opština Savski venac. Inspektori su u avgustu 2006. godine izvršili kontrolu finansijskog poslovanja i rada opštinske vlasti, koju je predvodila Demokratska stranka, u 2005. godini. Kontrolom je utvrđeno da su kadrovi Demokratske stranke u ovoj opštini, suprotno važećoj Uredbi o koeficijentima i suprotno Zakonu o budžetskom sistemu i Zakonu o platama u državnim organima, vršili linearnu isplatu izmišljenih stimulativnih dodataka od 30% uz osnovnu zaradu zaposlenih u opštinskoj administraciji. Ovakvim radnjama budžet opštine Savski venac oštećen je za 8,4 miliona dinara, koliko je nezakonito isplaćeno, odnosno preplaćeno tokom 2005. godine, na teret građana ove beogradske opštine.
Pored nezakonitog uvećanja plata, inspekcija je utvrdila da je opštinska vlast nezakonito uvećavala zarade zaposlenima koji su imali visoku stručnu spremu, i to do 20% po osnovu kvaliteta rada ili rezultata rada. Ovakvim isplatama budžet opštine Savski venac je oštećen za dodatnih 1,8 miliona dinara.
Budžetska inspekcija je naložila meru vraćanja 10,2 miliona dinara u budžet opštine Savski venac i to u roku od tri meseca, s obzirom na to da sredstva nisu smela da izađu iz kase na ovakav način.
U pogledu javnih nabavki koje je sprovela opština Savski venac, budžetska inspekcija je otkrila da je opštinska vlast u 2005. godini sprovela tender za javnu nabavku usluga za potrebe, citiram, "rušenja bespravno podignutih objekata i izvedenih radova uklanjanja kioska i komunalnih objekata sa javnih površina". Posao vredan 5,7 miliona dinara je dodeljen preduzeću "Avangarda" iz Beograda. Prema navodima inspektora, utvrđeno je da su tender i sprovedeni ugovor, zaključen na nezakonit način, u suprotnosti sa odredbama Zakona o javnim nabavkama i odredbama Zakona o budžetskom sistemu.
Kontrolom je takođe utvrđeno da je opština Savski venac u 2005. godini koristila usluge fizičko-tehničkog obezbeđenja agencije "Krug" iz Beograda, za čije usluge je plaćeno 3.063.000 dinara. S obzirom na to da usluge fizičko-tehničkog obezbeđenja podležu javnim nabavkama, inspekcija je konstatovala da opština uopšte nije sprovela postupak javnih nabavki u kom bi izabrala najpovoljnijeg ponuđača za pružanje usluga obezbeđenja. Potpuno isti slučaj bio je sa nabavkom kancelarijskog materijala, ukupne vrednosti 2,4 miliona dinara.
Prema navodima iz inspekcijskog nalaza, budžetska inspekcija je utvrdila kršenje Zakona o javnim nabavkama prilikom realizacije tendera za isporuku i montažu privremenih objekata (popularno: kioska) vrednog skoro 40 milijardi dinara, koji je sproveo predsednik opštine Savski venac Tomislav Đorđević. Potpuno isti slučaj kršenja Zakona o javnim nabavkama zabeležen je prilikom izvođenja građevinskih radova u vrednosti od 10,9 miliona dinara.
Opština Zvezdara. Beogradska opština Zvezdara je takođe jedno od uporišta demokratske vlasti. Kako je utvrđeno da je opštinska vlast, na čelu sa predsednikom Milanom Popovićem, oštetila budžet Zvezdare za čak 16,7 miliona dinara, i to nezakonitim naduvavanjem opštinskih plata, inspekcija je naložila da se u roku od tri meseca ova suma vrati u opštinsku kasu. Metod pražnjenja opštinskog budžeta bio je identičan kao i u opštini Stari grad. Jednom oprobani mehanizam uvek je primenjivan.
Pravilnik o zvanjima, zanimanjima i platama zaposlenih i postavljenih lica u opštinskoj upravi – na osnovu ovog pamfleta, mimo zakona, koeficijent za obračun zarada u opštini Zvezdara dodatno je uvećan za 6, 10 ili 15%, pa je tako uvećan koeficijent još jedanput uvećan za 30%. Iste 2004. godine, budžet opštine Zvezdara je, prema inspekcijskom izveštaju, oštećen za dva miliona dinara, koliko je zaposlenima u opštini isplaćeno na ime nekakvog izmišljenog i nezakonitog ostvarivanja prava na zaštitu na radu, odnosno sprečavanja nastupanja štetnih posledica. Budžetska inspekcija je prilikom ovog otkrića kršenja zakona dala isti rok od tri meseca da se nezakonito isplaćena sredstva vrate u opštinski budžet.
Prema nalazu budžetske inspekcije, skoro sve nabavke robe i usluga koje je iz budžeta finansirala opština Zvezdara u 2004. godini izvršene su mimo sprovođenja tendera, bez obzira na to da li je bilo reči o nabavci male ili velike vrednosti. Tako su, primera radi, troškovi očuvanja životne sredine u 2004. godini iznosili 11,9 miliona dinara, pa je inspekcija metodom slučajnog uzorka izvršila uvid u pojedine troškove koje je tim povodom imao opštinski budžet i otkriveno je apsolutno bezakonje i korupcionaško delovanje opštinske vlasti, koja je svesno kršila Zakon o javnim nabavkama.
Budžetska inspekcija je utvrdila da za nabavku kancelarijskog materijala u opštini Zvezdara uopšte nije sproveden postupak javne nabavke velike vrednosti, iako ukupna vrednost godišnje nabavke premašuje milion dinara, koliko je tada Zakonom o budžetu određeno kao limit. Na ovaj način nezakonito je utrošeno 4,7 miliona dinara u 2004. godini.
Posebno zanimljiv slučaj bezakonja u javnim nabavkama koji je proizvela, opet demokratska, vlast na Zvezdari jeste rušenje bespravno podignutih objekata, što je opštinski budžet u 2004. godini koštalo 10,6 miliona dinara. Prema inspekcijskom nalazu, za ove radove opštinska vlast uopšte nije sprovela tender velike vrednosti, na osnovu koga bi izabrala najpovoljnijeg ponuđača u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama.
Dakle, kada bismo sabrali sve ove iznose, bilo bi potpuno jasno da Beograd ne bi imao problem sa vrtićima, kao što je to slučaj na opštini Voždovac, gde smo skoro utvrdili da tri prigradska naselja gravitiraju jednom vrtiću, reč je o 20.000 stanovnika, da je taj vrtić potpuno zapušten, da je u tom vrtiću 500 dece na čekanju, da se uzurpira javna zelena površina oko vrtića "Neven" tako što određeni ljudi izvode građevinske radove, da je srušena ograda i da se tu gde su deca u večernjim satima okupljaju narkomani, da je televizijska ekipa sa nama preskakala špriceve. Opštinska vlast je umesto brige o najmlađima, a to jesu bila predizborna obećanja, gledala da izgradi fontanu, a pri tom je i nenamenski trošila sredstva. Ovo je slika i prilika Beograda.
Hajde da saberemo sve ove iznose i da vidimo da li bi sve te ranjive kategorije stanovništva na teritorijama ovih opština imale problema sa svakodnevnim opstankom. Ja vam garantujem da ne bi. Očigledno je da je vlast prerasla u servis ličnih interesa, ne u servis interesa građana, i to je ono što građani Beograda i građani Srbije treba da imaju na pameti.
Umesto toga, najčešće imamo medijsku kampanju koja, bez ijednog konkretnog dokaza (da ne govorimo da su demokratskoj vlasti bile na raspolaganju sve poluge moći), bez ijednog konkretnog rešenja o krivičnom postupku, radikalsku vlast svrstava u korumpiranu radikalsku vlast. Hajde da vidimo da li postoji nalaz budžetske inspekcije koji govori da su se u opštini Zemun sredstva nenamenski trošila, da je opština Zemun morala da vrati sredstva u kasu i da je na bilo koji način bilo kada izrečena bilo kakva opomena.
Drago mi je što ovde u Poslaničkom klubu SRS sedi nekadašnji predsednik opštine Zemun, koji takođe ove navode može da potvrdi. Nalazi budžetske inspekcije su javno dostupni podaci. Hajde konačno da govorimo o realnim kategorijama. Hajde konačno da govorimo o realnim činjenicama.
Istina jeste, mi nismo rušili kioske, nismo rušili privremene objekte. Znate zašto? Zato što su ti objekti izdržavali nečije porodice, zato što su ti objekti, gospodine Milivojeviću, sa tim osmehom na licu, izdržavali ljude koji su imali problem da prežive jedan dan. Izvinite, nama je ljudski život iznad svega. To je jedino što vi nama spočitavate, da smo od Zemuna napravili kiosk-grad.
Kako je Beograd izgledao tih dana? Iz ratom zahvaćenih područja požurile su porodice bežeći glavom bez obzira. Istina je, mi smo ih primili, parcelisali zemljište, dali im život, vratili im život, dali mogućnost da žive dostojnim životom. Priznajemo, krivi smo zbog toga.
Šta vi radite? Imate situaciju kod Plavog mosta, opština Voždovac. Porušili ste egzistenciju, izvor prihoda određenim ljudima. Šeststo ili sedamsto porodica je živelo od toga. Šestoro je umrlo zbog posledica takve brutalne i bahate vlasti na teritoriji opštine Voždovac, šestoro ljudi je umrlo u Srbiji zato što je neko jednim dekretom rešio da im oduzme prihode.
Mi ovde, kolege, govorimo o nalazima budžetske inspekcije, jer ste vi u opštinama Beograda sebi uvećavali plate. Ta sredstva je trebalo da date invalidima i samohranim majkama, izbeglim i raseljenim licima koja ste strpali u barake određenih fabrika na teritoriji Beograda. Ko od vas je ikada otišao da vidi kako živi petoro ljudi u jednoj maloj prostoriji? Nemaju šanse da izađu iz tog začaranog kruga siromaštva.
Istine radi, neki od eksperata čuvene Grupe 484 su bili na tim lokacijama i nikada nisu mogli da nađu zajednički jezik sa lokalnom vlašću, jer su vas interesovali koeficijenti plata.
Voždovac je jedna ogromna deponija i naša kampanja se zasnivala na mapi puta koju je ostavila demokratska vlast koja 13 godina vlada na Voždovcu. Šta je bio rezultat toga? Gospodin Lukačević je krenuo našim putem i sada, posle 13 godina, čisti deponije, obećava građanima da će i vrtić imati svoju ogradu. Šta je bilo do sada? Jedna od najlepših, najvećih beogradskih opština potpuno je zapostavljena. To je ono što ljudi na Voždovcu znaju, to je njihov način života i nemaju kome da se obrate za to.
Ruše se objekti, a da se ljudi ne obaveštavaju o tome. Gradi u Beogradu ko kako hoće. Zloupotreba vlasti na svakom koraku. Niko nije odgovarao za tako nešto. O čemu onda mi pričamo? Dajte da raspišemo, da poništimo parlament, da poništimo lokalne vlasti i kažemo – Boris Tadić vlada Srbijom, Srbija je pod okupacijom i kraj priče. Jer, na kraju se sve svodi na to. Ako mi kao opozicija nemamo mogućnost da se izborimo, osim što ćemo ovako taksativno navesti svako ime i prezime, izneti problem, rizikujući da budemo pomenuti jer se borimo za svakog čoveka kome je oduzet dostojanstven život, šta je ostalo običnom građaninu?
Šta je ostalo običnom smrtniku koji mora u Srbiji da radi više poslova, krijući se od svojih komšija jer mu je ponos ugrožen, ne bi li svojoj deci obezbedio hleb? Da je to tačno govore takođe i nalazi onoga što smo primili kao pismo... Žao mi je što nisam bila prisutna kada je bilo reči o RRA, ali, između ostalog, svi oni koji su sitni redovno se obraćaju Srpskoj radikalnoj stranci, jer makar znaju da ćemo ih pomenuti i nadaju se da će nekome pasti na pamet, u nekom momentu, samo da radi svoj posao, da tužilac pokrene pravu aktivnost i da određeni ljudi odgovaraju za ovakvo ponašanje.
Između ostalog, dobili smo pismo u kojem su nam se obratili vlasnici i radnici radio i televizijskih stanica kojima uskoro preti zatvaranje zbog bahatosti predsednika i zamenika predsednika RRA. Deo pisma smo pročitali, nećemo ponavljati, ali jedan deo smo ostali dužni baš za ovu raspravu, a to takođe jeste dokaz nenamenskog trošenja sredstava i korupcije. Iskreno, ljudima iz Agencije za borbu protiv korupcije želim svako moguće dobro i sreću, jer će im trebati. Bojim se da neće uspeti glavu da sačuvaju ako se budu bavili ovim problemima.
Između ostalog, ono što su oni ovde postavili kao otvoreno pitanje... Samo da vam kažem, to isto pismo su dobili ministri u ministarstvima, sve poslaničke grupe, članovi Saveta RRA, mediji i sve relevantne strukture društva. Ko je pričao o tome? Oni su ovde postavili, čini mi se, retoričko pitanje, ali žele da skrenu pažnju javnosti na to kako se zapravo radi i živi u Srbiji, pa između ostalog pitaju – da li mi plaćamo da bi rukovodstvo Agencije, u jeku ekonomske krize, zakupilo čitav sprat u zgradi u Ulici Vase Čarapića broj 2, po ceni od 180.000 dinara za 2009. godinu; da li mi plaćamo da se taj sprat opremi skupocenim nameštajem i opremom po ceni od 50.000 evra? Ili možda plaćamo da bi se u Radiodifuznoj agenciji od početka 2008. godine zaposlilo više od 20 novih ljudi, među kojima je više osoba iz Novog Sada, što podrazumeva da se pored visokih plata dodatno isplaćuju dnevnice i putni troškovi?
Takođe su postavili javno pitanje – da li mi plaćamo da zamenik predsednika Saveta Radiodifuzne agencije u 2008. godini potroši preko 10.000 evra na račune u kafanama, na dnevnice i troškove za službena putovanja u zemlji, da bi koristio automobil Agencije kao privatni i da bi zasnovao radni odnos u Agenciji, iako Zakon o radiodifuznoj agenciji zabranjuje da član Saveta bude zaposlen?
Takođe su postavili pitanje, javno pitanje, na javnu sramotu nadležnih institucija – da li plaćamo da bi delegacija Radiodifuzne agencije potrošila blizu 25.000 evra na nepotreban put u Kinu i u Hongkong? Nejasno je kakva iskustva delegacija nezavisnog regulatornog tela Srbije treba da razmenjuje u Kini kada tamo nezavisno regulatorno telo ne postoji.
Jedan od zaključaka ovog pisma ticao se rebalansa budžeta. Vlasnici radio i televizijskih stanica kažu da je panika zahvatila one koji su nadležni u ovoj agenciji, zapravo, predsednika i njegovog zamenika, pa se trude da hitno naplate dugovanja od nas emitera koja dugujemo za poslednjih nekoliko meseci, prouzrokovana činjenicom da su pare koje su zakonski morali već da vrate u budžet uveliko potrošili i grubo prekršili zakon; ili im je samo dovoljna činjenica da uskoro moraju da objasne svojim zabrinutim radnicima da je Agencija bankrotirala. Ovo takođe nije izvor SRS, nego vlasnika radijskih i televizijskih stanica koje se nalaze pred zatvaranjem.
Još jedan izvor, adresa je, naravno, Savet za borbu protiv korupcije, a radi se o predmetu ocene ispravnosti postupaka za dodeljivanje sredstava Nacionalnog investicionog plana za opremanje fizičkih laboratorija. Dana 14. maja 2008. godine, doktor Ljubinko Ignjatović, naučni savetnik Instituta za fiziku, obratio se Republičkom odboru za rešavanje o sukobu interesa ukazujući na moguću zloupotrebu službenog položaja pri raspodeli sredstava Nacionalnog investicionog plana za opremanje fizičkih laboratorija u naučnim institucijama. Raspodelom je rukovodio doktor Zoran Popović, naučni savetnik Instituta za fiziku (a tu dužnost mu je poverila Vlada Republike Srbije), vodeći se isključivo partijskom pripadnošću. Dakle, dr Popović je član G 17 plus.
Isti dokument je poslat i Ministarstvu za nauku Republike Srbije. Savet se oglasio nenadležnim, jer se Zakon o sprečavanju sukoba interesa odnosi na javne funkcionere, a ne na organe u koje su javni funkcioneri izabrani.
U međuvremenu, iz Ministarstva nauke Republike Srbije dr Ljubinko Ignjatović dobio je tačne iznose nabavljene opreme. Upoređujući ih sa službenim spiskom opreme koji je objavljen na sajtu Ministarstva nauke, došao je do rezultata koji su dati u dokumentima koji se nalaze na sajtu Saveta za borbu protiv korupcije. Lako se vidi da je dr Zoran Popović, kao poverenik Vlade RS, raspolagao sredstvima Nacionalnog investicionog plana za 2007. godinu tako što je svom projektu dodelio 1.278.000 evra. Ta svota čini tačno trećinu sredstava za nabavku opreme u celoj Republici Srbiji. U zbiru je veća od sredstava koja su dodeljena celom Institutu Vinča, Fizičkom fakultetu u Beogradu i Astronomskoj opservatoriji u Beogradu. Javno proklamovani kriterijumi za raspodelu sredstava očigledno nisu poštovani. Raspodela je obavljena na krajnje netransparentan način, direktnom pogodbom sa dr Zoranom Popovićem.
Doktor Ljubinko Ignjatović kaže, citiram: "Smatram da je ovakvom raspodelom učinjen težak prekršaj, jer mnoge laboratorije nisu dobile ništa i ostavljene su sa opremom starom više od 50 godina.
Težina prekršaja naročito dolazi do izražaja ako se ima u vidu da ocena naučno-istraživačkog rada koju sprovodi Ministarstvo nauke u potpunosti zavisi od publikovanih radova, što je direktno povezano sa opremljenošću…"
(Predsednik: Gospođo Raguš, vreme. Imate još deset minuta ovlašćenog predstavnika, hoćete li to da spojite?)
Evo, završavam. Da, ako nije problem.
(Predsednik: Izvolite. Moramo ipak da se dogovorimo.)
"… što je direktno povezano sa opremljenošću naučne laboratorije. Pošto je dr Zoran Popović raspodelu sredstava Nacionalnog investicionog plana obavio kao eksponent Ministarstva nauke Republike Srbije, to i samo Ministarstvo treba smatrati odgovornim za svojevrsnu diskriminaciju koja je tom raspodelom sprovedena. Bilo kakvo vrednovanje naučnog rada u uslovima diskriminacije i favorizovanja partijskih, podobnih kadrova postaje potpuno besmisleno, a onda se postavlja pitanje kakva je perspektiva srpske naučne misije?"
Nama je draga ova činjenica da se konačno ljudi koji su prepoznatljivi po intelektualizmu (nisu baš prepoznatljivi po javnom istupanju na ovakav način) sve češće javno obraćaju zbog užasnih diskriminacija i užasnih zloupotreba, vodeći računa samo o tome kakve su perspektive za ono u šta ne treba dirati, kao što je srpska nauka.
Dame i gospodo, građani Srbije, imali ste prilike da čujete zaista nepobitne dokaze za nešto što se zove zloupotreba službenog položaja, zloupotreba i nezakonito trošenje budžetskih sredstava. Tu konačno leži odgovor zašto Srbija, zašto parlament nije dobio reviziju završnog računa budžeta Srbije i javnih preduzeća.
Ono što bi trebalo građani Srbije sada definitivno da znaju – nećemo odustati, ovo je samo početak kampanje koja će doći direktno i konkretno do svakog pojedinačnog imena. To će takođe biti, verujte, građa za nadležne institucije, kada ih bude bilo u Srbiji i kada budu napravljene, jer sada u Srbiji, nažalost, institucije postoje samo na papiru.
Vraćam se na početak, potpuno je besmislena priroda parlamenta i potpuno je besmislena naša funkcija. Mi usvajamo ogroman broj zakona, koji nemaju šansu da budu sprovedeni u praksi. Nemaju šansu, jer ne postoje institucije koje mogu da stoje svojom snagom, reputacijom i, iznad svega, poverenjem da sprovedu ono što bi trebalo Srbiju da stavi u red veličine zemalja kako joj po prirodi sleduje, ono što bi Srbiji trebalo da donese standarde pre statusa, ali ozbiljne, ekonomski jake, nacionalno snažne zemlje, a ne prioritetno članice EU.
Čini mi se da će građani, vrlo verovatno, sada shvatiti potpuni besmisao i videti, naravno, prirodu potpune okupacije.
S jedne strane, ratuju institucije unutar sistema koji se zove Srbija i niko za to ne odgovara. S druge strane, vidite tako očigledne veze između tajkuna i vlasti, i za to apsolutno niko ne odgovara. Iznad svega toga stoji građanin, koji svakim danom sve više gubi i nema nikog da ga zaštiti.
Verujem da je javnosti u Srbiji, bez obzira na to kako se odlučivalo na mnogim izborima koji dolaze, potpuno jasno samo jedno – da ono što je 5. oktobra poželela, devet godina posle toga nije dobila. Nije dobila, zato što su nastale nove ekonomske i političke elite i to je bila jedina suština revolucije koja je došla na talasu zapadnog projekta 1999. godine. Hvala vam.