Ja ću bukvalno izgovoriti samo jednu rečenicu.
Poštovani građani i građanke Republike Srbije, sada ste imali prilike da čujete i vidite koliko ozbiljno se bave ovom temom i koliko im je do ovih stvari zaista stalo. Hvala.

Hvala.
Samo ću jako kratko. Već sam jednom reagovala na to, valjda kritiku naše dece i omladine. Izgovorili ste jednu rečenicu koja mi je jako zanimljiva. Rekli ste - kakvo nam je društvo, takva su nam i deca.
Ne znam da li ste želeli da kažete da nam je društvo divno ili da kažete da su nam deca užasna? Pošto ja mislim i mislim da govorim ovde u ime svih nas svakako iz SNS, verujem i naših koalicionih partnera, mi mislimo da su naša deca divna. Samim tim, naše društvo je dosta lošije nego naša deca, ali deca su nam divna. Ali, ako vi kažete da nam je društvo užasno, a kažete istovremeno – kakvo nam je društvo, takva su i deca. Želela sam samo da vas zamolim da ne pričate to o deci i omladini u Srbiji, zato što jednostavno to nije istina. I svaki put ću da ustanem protiv toga. Hvala.

Hvala vam.
Osetila sam potrebu da reagujem ovde zato što mi se čini, poštovani narodni poslaniče, osim ako narodni poslanik Jovanov nije u pravu, pa vi zaista želite da razoružamo vojsku, a naoružamo građane, da vi uopšte niste razumeli poentu onoga što radimo, niti ste shvatili šta u stvari mi radimo.
Dakle, ne razoružavamo mi Srbiju na način da je slabimo, mi vojsku naoružavamo i mnogi nam spočitavaju i vaši neki sa kojim ste želeli da budete u koaliciji nakon prethodnih izbora, poslednjih izbora… Mislim na vašu političku stranku, pokret, poslaničku grupu i javno to govorili. Oni nam spočitavaju što previše ulažemo u vojsku, što previše ulažemo u bezbednosni sistem, što previše ulažemo u Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Dakle, Vosjka Republike Srbije nikada nije bila jača. Nije bila ni približno jaka kao što je danas.
Ministarstvo unutrašnjih poslova nikada nije bilo jače i nikada nije bilo bolje opremljeno nego što je danas i nije imao jasan plan kako to dalje da jačamo zato što smo duboko i iskreno posvećeni vojnoj neutralnosti i želimo sami, u skladu sa željama našeg naroda, da branimo našu zemlju, ali da to brane obučeni, opremljeni, stručni ljudi, profesionalci ili oni koji se obučavaju za to, pa u skladu sa tim ulažemo još više u obrazovni sistem bezbednosnih službi, ali građani da budu što više naoružani, to baš nikakvog smisla nema za jednu bezbednu i stabilnu državu. Zato ulažemo u vojsku i u policiju.
Ja sam ovde čula od nekih vaših preferiranih koalicionih partnera da, umesto što obučavamo dodatnih pet hiljada specijalnih jedinica, što je projekat koji je inicirao predsednik Aleksandar Vučić, izuzetno važan i nikada tako nešto nismo imali, mi to treba da usmerimo u neki drugi sektor u okviru javne uprave, da ne treba da zapošljavamo još 1.200 policajaca da dodatno budu školski policajci i da pomognu obezbeđivanju škola, da to znači da mi ojačavamo, kako su rekli i citiram, represivni aparat preko svake mere.
Dakle, ne može biti i jedno i drugo, a to su vaši preferirali koalicioni partneri, a ne naši.
(Strahinja Erac: Koji?)
Vaše političke opcije.
(Negodovanje više narodnih poslanika.)
Ti koji su to pričali, ali, dobro, nije ni važno.
Ono što želim da pokušam još jednom, zaista, sa najboljom namerom, da vam objasnim zato da ne bi obmanjivali ljude, ne razoružavamo mi Srbiju, mi naouražvamo našu vojsku, naše bezbednosne snage, MUP.
Bezbednosne snage, od Vojske do policije, nikada nisu bile jače i mi planiramo dodatno u njih da uložimo i time se ponosimo, ali vi kada kažete razoružali ste seljaka, učitelja, roditelja, ja vas pitam – zašto učitelj treba da bude naoružan, zašto roditelj treba da bude naoružan? Pa, direktno ugrožava svoje dete, svoju porodicu i namerno ili ne namerno ako se požar desi, kažem vam, biće veća šteta, tako da je to odgovorna politika, a ja vas molim na isti način kao moj zaista uvaženi kolega, dobar prijatelj Milenko Jovanov, da ne širite takve neistine. To je neodgovorna politika. Ajde, naoružajte svakog građanina do zuba, pa šta bude, biće.
Neodgovorno je to, nije u redu. Hajde da vodimo makar na ovoj sednici svi zajedno, evo još jednom apelujem, odgovornu politiku. A naša vojska, naša policija nikada nisu bile jače, nikada nisu bile spremnije i nikada nisu bile snažnije. Hvala.

Hvala vam.
I ja sam očekivala da ćemo današnju sednicu nakon svega što se desilo krenuti sa izvinjenjem, izvinjenjem od strane odgovornih ljudi, predstavnika naroda, predstavnika građana, jednoj od najvećih stručnjakinja za mentalno zdravlje dece, koja je u poslednjih nešto više od dve nedelje na prvim borbenim linijama, na prvoj liniji fronta za borbu za pomoć i podršku mentalnom zdravlju dece i roditelja, prvo u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ a onda i svima ostalima.
Nažalost, nismo čuli takvo izvinjenje. I to dovoljno govori o tome koliko je određenim političkim strukturama stalo do pomoći i podrške deci a koliko im je stalo, nažalost, da izvuku kakvu-takvu užasnu političku korist iz ove tragične situacije u kojoj se nalazimo svi mi, čitava naša zemlja, a pre svega deca i roditelji, posebno oni koji su stradali.
Ali, dobro, pred nama je još neko vreme ovde zajedno u Narodnoj skupštini, oči građana su uprte u nas, možda čuju to izvinjenje. Ja se duboko i iskreno nadam da će ga čuti, zato što mislim da je apsolutno, da ponovim još jednom, najporaznije što smo čuli do sada od te užasne tragedije, tog monstruoznog zločina, bilo to da određeni političari pokušaju da uruše integritet i kredibilitet najvećih stručnjaka, najpotrebnijih stručnjaka u ovom trenutku u ovoj zemlji.
Pričate o uređenom društvu, o uređenoj državi, vladavini prava, zarobljenom tužilaštvu, zarobljenom sudstvu, zarobljenim medijima, vi koji danas predvodite stranku koja je državu uništila i zgazila.
Opljačkano je bilo usput, kada su uništili sve institucije, kada su uništili sve strukture, kada su preko noći otpustili oko 900 sudija kojima je Ustav garantovao stalnost funkcije, kada je predsednik tadašnji te stranke, nekadašnji predsednik Republike Srbije priznao da su se spiskovi tužilaca i sudija pravili po opštinskim odborima te stranke i tako je izgledala ta država i tako je izgledala ta pravda i vladavina prava. To je onda valjda bila uređena država, ili ovo danas kada imamo promenjen Ustav na način da garantuje da ne postoji bilo kakav politički uticaj na sudstvo i samostalno tužilaštvo, a za koji oni nisu glasali i pozvali da se na referenduma protiv ovoga glasa, onda to valjda nije uređena država. Dobro.
Uređena država, dakle, gde je u 10 godina 450.000 ljudi ostalo bez posla. To je valjda bila pravna država, bezbedna država, država protiv nasilja, država u kojoj su porodice valjda mogle da očekuju neku pomoć i podršku, u kojoj nisu tačno znali ni kako da obezbede hleb za svoju decu, a ne nešto više.
Ne sećam se da je tada preterano ulagano u obrazovanje. Ne sećam se čak ni da su čučavci po školama rešavani.
Sećam se da ste ga, kada je Aleksandar Vučić postao predsednik Vlade 2014. godine, i tada posprdno zvali „premijer za čučavce“ zato što je rekao - do kraja mog mandata ne želim da u Republici Srbiji postoji škola koja ima čučavac. Da, bio je prilično konkretan zadatak. Da, vama je to bilo smešno. Meni nije, većini građana ove zemlje nije zato što je i to bio korak da napravimo neko društvo koje je dostojanstvenije za našu decu od onoga koje je bilo nekada. Bili smo u 21. veku, naše škole ne samo da nisu imale programiranje u školama, već nisu imale ni internet u školama. Vi bi danas da nas vratite na takvo društvo i takvo obrazovanje, takvu prosvetu. Ja ne bih i verujem da građani većinom ne bi.
Još jednom kažem - da li imamo mnogo problema? Da, imamo mnogo problema. Da li imamo još mnogo stvari koje treba da se urade? Da, imamo još mnogo stvari koje treba da se urade. Da li smo mnogo uradili? Jesmo, mnogo smo uradili i ja verujem da će…
Na kraju krajeva, kada pričamo o odgovornosti od koje mi ne bežimo, zato i kažemo – nikakav problem, evo, nemojte da kadrirate po Vladi, nemojte vi da odlučujte koji ministar je odgovoran ili koji ministar je dobro radio svoj posao, a koji nije, već hajmo na izbore. Ljudi su konačno i na ovoj sednici, tokom ove sednice videli i koliko ste zainteresovani za temu, i kako pričate o toj temi, i koliko provodite vremena u Skupštini, i koliko je neko, od onih koji su tražili ovu sednicu i ovaj Izveštaj, nakon samo dvadeset sati rasprave, pa čak i manje od toga, samo rekao mi napuštamo raspravu, ne želimo više u tome da učestvujemo.
U redu, hajmo na izbore. Hajde, evo, mi smo odgovorni. Vi ste ponudili građanima sve mnogo lepo, mnogo dobro, znate koja su rešenja, znate tačno kako da vodite državu, znate šta treba da se uradi. Hajmo na izbore, ne razumem zašto onda kažete – pa, Aleksandar Vučić pominjanjem izbora želi da razvodni situaciju, pa ne, pričate o odgovornosti. Hajmo. Mi smo ovde svaki dan, borimo se ovde, ne izlazim iz ove sale sa ministrima i svi resorni ministri su tu da odgovaraju na pitanja, nisam videla da ste vi tu. Ponudimo građanima pa, na kraju krajeva, uvek će biti kako narod kaže.
Kažete – predlagali ste mere. Verujte, ja nisam nijednu čula, osim onih koje su predložene na tim protestima. Vaše mere borbe protiv nasilja su smena Gašića, smena Vulina, gašenje medija koji vam se ne sviđaju i promena REM-a. Promena REM-a nema nikakve veze sa nama. Rekla sam ponovo i opet kažem – to je nešto što je na vama, izvolite, inicirajte, nikakav problem.
Da se ispune svi ti vaši zahtevi, evo, da pitam ja građane Srbije, a verujem da oni to jako dobro znaju, kako bi to sprečilo ovakvu neku tragediju u budućnosti i da li bi? Ne bi. Zato što ti zahtevi i te mere koje ste predložili ni nemaju nikakve veze sa tragedijom, zločinom, poginulom decom, imaju veze sa politikom i to su par ekselans politički zahtevi i, na kraju krajeva, bili ste dovoljno iskreni da verbalno kažete u stvari šta je jedini zahtev, ali nikad pisano, a to je da smenite Aleksandra Vučića, i to je u redu i on vam je čak rekao da ne beži od toga. Izvolite, sakupite 85 potpisa i idemo i na to. Narod želi, sve je u redu.
(Aleksandar Jovanović: To je tema?)
Tema je odgovornost, a tema je takođe i koje ste mere predložili. Ja pričam koje ste mere predložili, a pričam i da niko ne beži od odgovornosti.
Pored mera koje ste predložili u zahtevima vidim da je borba protiv nasilja, a pričate šta je sve nasilje i kažete – kontramiting je nasilje, iako ne postoji kontramiting. Postoji skup u petak 26. maja. Ne postoji ni jedan drugi skup taj dan, tako da ne znam kontra čega je taj skup. To je skup jedinstva. Skup koji će pokazati Srbiju nade, a ne beznađa. Nije kontramiting, ali vi kažete – to je nasilje. Dobro.
Recite mi onda kako to nije nasilje da blokirate Gazelu ili međunarodne putne pravce, da ljudi ne mogu da stignu svojim kućama, da ne mogu da stignu do svoje dece, da ne mogu da stignu kod lekara, da ne mogu da stignu u školu, da ne mogu da stignu na sport koji pohađaju njihova deca? Kako to nije nasilje?
Vama je kontramiting, koji ne postoji, već je samo skup, nasilje, ali blokiranje drugih građana da se slobodno kreću nije nasilje, i to dovoljno govori o tome koji su standardi vaši prema građanima. Mi ne delimo građane, ali za vas postoje građani koji smeju da vrše nasilje nad drugim građanima zato što su elita i u pravu su i šta god kažu to je u redu i oni građani koji u ovoj zemlji nemaju apsolutno nikakva prava. Nemaju pravo na slobodno kretanje. Nemaju pravo na slobodno mišljenje, još manje imaju pravo da to slobodno mišljenje iskažu i ono što je, takođe, zanimljivo u poslednje vreme – nemaju pravo ni na političko delovanje.
Imamo dvojicu vrsnih sportista - Janka Tipsarevića i Dejana Tomaševića koji su se učlanili u SNS. Obojicu ste vi, poštovani narodni poslaniče, uvredili, obojicu. Zbog čega? Zato što su rekli da žele da učestvuju na neki način u političkom životu Srbije. Gde je to manir demokratski, gde je to manir jedne uređene države ili uređene političke partije? U kojoj zemlji je to manir da vređate nekoga kada se učlani u neku političku opciju, i to ljude koji su vrsni u oblasti kojom se bave i to na svetskom nivou i ljude koji su u svakom smislu proslavili ovu zemlju, ali su zaslužili uvrede od vas, jel? Dobro, valjda je i to neko nasilje. Šteta što ga vi ne prepoznajete. Vi mislite da je sve vama dozvoljeno, a ovi ostali kakvi su, je li, građani drugog, trećeg reda, bezubi, krezubi, sendvičari, droce, kako ih nazivate, takođe, oni nemaju pravo. Nemaju pravo da se skupe, nemaju pravo da se kreću, nemaju pravo da odlučuju o svojim političkim preferencama, nemaju pravo na svoje mišljenje i svakako nemaju pravo to mišljenje da iskažu.
Ne mislim da je to borba protiv nasilja. Mislim da je to najgrublje deljenje Srbije i mislim da ćete na to deljenje Srbije i na to ponižavanje ljudi stalno i stalno dobiti jasan i glasan odgovor u petak 26. maja na skupu „Srbija nade“.
Da vam kažem, tim merama koje ste predlagali po televizijama ili pisanim medijima ili kako god, na društvenim mrežama gde ste posebno aktivni vi i vaše kolege, dobili smo već neki rezultat. Juče je, dok je sedeo u kafiću u centru grada, napadnut politički analitičar Dejan Vuk Stanković. Napadnut je od strane mladića koji su rekli – znate šta, evo, ohrabrili smo se, evo, više se ne plašimo, ohrabrili smo se i, evo, jurićemo vas po ulicama. Takva je vaša borba protiv nasilja. Sa svih medija, onih koje niste tražili gašenje, već ste tražili za njih nacionalnu frekvenciju, sa svih medija smo čuli, od uvaženih profesora, da ćemo se juriti po ulicama, od vas sa društvenih mreža.
Poslušali su vas ljudi. Krenuli su da nas jure po ulicama i to ne samo nas političare, pa ni po jada, već ljude koji, takođe, samo imaju svoje mišljenje koje, eto, desilo se nije isto kao vaše.
Nisu politički aktivni, nisu članovi političkih stranaka, nisu politički aktivisti, nisu ni simpatizeri. Ljudi koji imaju svoje mišljenje koje je različito od vas, krenuli ste da ih jurite po ulicama. Eto, eto vašeg rezultata borbe protiv nasilja. Nadam ste da ste ponosni. Verujem da je to Srbija kakvu želite da vidite.
Mi takvu Srbiju, dok se mi pitamo, nećemo dati, nećemo dopustiti. Ministarstva će raditi svoj posao i u ovoj zemlji će svi imati jednaka i ista prava.
Tako da, nikakav problem, verujem da ćete uskoro doći na vlast, pa ćete valjda nas, kao što ste već pozivali, neke od nas ćete u zatvor, neke od nas, evo uključujući i mene ćete na doživotnu robiju bez suđenja, pa kakvi veze ima i da imamo suđenje kad su vaše sudije, postavite ih preko noći, politički podobni i vi im kažete šta da radite. Taj film smo u Srbiji već gledali.
Dobro, evo ja ću na doživotnu robiju, a oni naši članovi, simpatizeri koji su vam građani drugog i trećeg reda, kao što je jedan vaš ugledni novinar, na jednoj od vaših uglednih televizija rekao: „A oni će u logor“.
Dobro. To je vaš izborni program i to je borba protiv nasilja.
(Aleksandar Jovanović: Tema.)

Što se tiče propagiranja mantre kako je uvaženi govornik rekao, znate, mi, da, imamo mantru - borba protiv nasilja, razoružavanje Srbije. To je jedna od naših mantri ovih dana. Da vam kažem zaključno sa jučerašnjim danom u 19.00 časova do sada je oduzeto 35.052 komada oružja, od čega 28.105 oružja i 6.947 minsko eksplozivnih sredstava i 1.456.223 komada municije. To je naša mantra. Nastavljamo sa tim, kao i sa svim ostalim merama.
Još jednom i od vas, vi niste bili tako eksplicitni u rušenju kredibiliteta Instituta za mentalno zdravlje koji je zaista naša trenutna okosnica podrške deci, omladini i njihovim roditeljima i porodicama, ali ću vas samo zamoliti da nemate više tako duhovite „tvitove“ kao što ste imali 14. maja kada ste rekli - Institut za mentalno zdravlje bi morao da se oglasi u vezi sa glavnim pacijentom.
Mislim, znate, da nije na mestu, nije ni korisno, nije baš ni smešno, a mislim da svi zajedno kao političari, bez podele, treba zaista iz ovih naših debata ili iz ovog našeg blata u koje nas valjate svaki dan i svakog sata, svakog dana, da pokušamo zajedno da izvučemo i ne diramo i ne uvaljamo u to blato i one stručne ljude na koje se danas oslanjamo te institucije, te institute i te profesionalce.
Evo, ja bih vas ljudski to zamolila. Hvala vam.

Hvala.
Kada već govorimo o borbi protiv nasilja, moram da primetim dve stvari. Jedno je da je jedan od političkih lidera koji je organizator i učesnik ovih tzv. protesta protiv nasilja, upravo u Narodnoj skupštini izgovorio da je šamar upozorenje bilo. Dakle, on je izgovorio da će nekog šamarati kao upozorenje. Toliko o iskrenoj veri u borbu protiv nasilja i nenasilnu komunikacije. To su te vrednosti borbe protiv nasilja.
Ono što mi je druga stvar zanimljiva i drago mi je da kažem, hvala vam što ste skrenuli pažnju na taj priručnik "Kompasito". Drago mi je da kažem građanima Srbije da sam odmah našla taj priručnik, i to, verovali ili ne, i to dovoljno govori o našoj ozbiljnosti i odgovornosti, na sajtu Ministarstva prosvete Republike Srbije. Okačen je kao PDF dokument, to je kao smernica za nastavnike. Tako da, nije baš istina da ne koristimo to u nastavi. Nije istina da takve stvari ne koristimo u našem obrazovnom programu.
Ali takođe bih volela da kažem da sam želela te stvari da čujem kao predlog vaš, političara, šta bi još dodatno mogli da uradimo. Nažalost, nismo ih čuli, opet kažem, nigde, nismo ih videli ni u zahtevima, nismo imali predloge, nismo ih čuli na emisijama, brojnim emisijama na kojima ste gostovali u ovoj zemlji, gde nema slobode medija, ni na "N1", ni na "Nova S", ni u intervjuima u pisanim medijima, u kojima ste stalno, tako da, ne, nigde, prvi put sam ovo danas čula, ali drago mi je da vam kažem, da vas izvestim i takođe verujem da je i vama drago da to čujete, da je to u okviru Ministarstva prosvete kao smernice za nastavnike.
To je neki priručnik od 53 strane. Evo, dok ste vi govorili, dok je govorio ministar Gašić, tražim, očajnički tražim, kroz te 53 strane "Kompasita" priručnika gde je, na kojoj strani "šamar upozorenja", jer verujem da ste to tamo videli, pošto ovde paradirate sa tim priručnikom, pa onda verujem da ste ga i vi čitali, kao jedan od vođa protesta protiv nasilja, da po tom priručniku i vi vodite svoju političku komunikaciju. Do sada nisam, ali prošla sam prve 33 strane i još uvek nisam našla "šamar kao upozorenje" u tom priručniku.
Što se tiče reketa, meni je to u redu. Moje kolege stranačke su izrazile negodovanje i nezadovoljstvo ponovo dok ste vređali i Dejana Tomaševića i Janka Tipsarevića, ja mislim da ne treba da izrazimo nezadovoljstvo i negodovanje. Mislim da treba svi građani Republike Srbije da čuju ponovo i ponovo da vi vređate naše vrsne sportiste, ljude koji su proslavili Srbiju, samo zato što su izrazili svoj politički stav, što im je takođe Ustavom garantovana sloboda i pravo. Vređajte ih, molim vas, nastavite, to dovoljno govori o vama i dovoljno govori o tome kakvi smo mi i kakvi su ti ljudi.
Na kraju, ovo za Andreja Vučića, zaista, gde se vama sve priviđa Andrej Vučić ja ne bih komentarisala, ali definitivno postoji izvesna, zabrinjavajuća doza opterećenosti, i to da vi sa njim pričate i polemišete mislim da je opet jedan znak upozorenja na koji bi vi morali da obratite pažnju, što se tiče, opet, mentalnog zdravlja nacije. Hvala vam.

Hvala vam.
I meni je, to moram reći, kao i poštovanom kolegi Jovanovu, upalo u oči, a to je, svi ostali mitinzi su smisleni, baš svi, čak i oni koji su se organizovali, odnosno poziv je upućen da bude u nedelju, ako se sećate, u nedelju, pa ih je neko podsetio da je nedelja ipak Dan žalosti, pa su onda pomerili na ponedeljak. Čak i takav miting je smislen, samo je ovaj skup na koji smo mi pozvali, ne kao politička stranka, već skup jedinstva, skup nade, samo je taj skup besmislen. Ja zaista ne razumem logiku, ali šta da radim.
Istine radi, narodni poslanik prethodni govornik me je, za one koji nisu čuli, me je ispravio da je ova knjiga „Kompasito“ na 307 strana. Sasvim je moguće da je ovaj priručnik koji je objavljen na sajtu Ministarstva prosvete Vlade Republike Srbije samo priručnik, pa je na 53 strane, ali verujem možda negde na tih 307 strana ima mehanizam šamara kao upozorenja, pošto se tako ponaša, a poziva se na tu knjigu, onda verujem da u toj knjizi valjda takve vrednosti postoje i tako valjda treba da vaspitavamo našu decu. I to je valjda uređena država i uređen prosvetni sistem. Strašno.
U petak, kažete, sam napravila veliki prekršaj i treba da snosim političku odgovornost. Ja ću vam još jednom reći i svaki put kada se javim, ja ću vam reći, nemam nikakav, milimetar problema da snosim bilo kakvu političku odgovornost, nikakav. Samo da vam kažem, u tom vašem obraćanju sa Olimpa, kao što je narodni poslanik Jovanov rekao, nekako mi je neverovatno da i vi takođe se niste osvrnuli na pokušaj da se uruši integritet i kredibilitet jedne od naših najvećih stručnjaka za mentalno zdravlje dece i omladine.
Moja reakcija je bila burna, zato što nisam mogla da poverujem da smo mi na ovom mestu, u narodnom parlamentu, političari, došli, spali na te grane da bilo koji političar bilo koje političke opcije može na stub srama da pokuša da stavi stručnjaka. To mi je zaista neverovatno. A u vašem govoru vi se na to niste ni osvrnuli, niste pokušali da je zaštitite, niste rekli – nemojte, kao političari, da u to blato u kome se mi svaki dan valjamo da ubacujemo i stručnjake, posebno ne u ovom trenutku, stručnjake koji su na prvoj liniji fronta.
Da li ste se na to osvrnuli? Bilo vam je preterano moja reakcija. Da, upotrebila sam jednu reč, sklonila sam mikrofon. Da, upotrebila sam je u afektu.
(Boško Obradović: Koju reč?)

Da, ljudski mislim to i ne prema svima, kao što su neki tajkunski mediji jedva sačekali da prenesu, nego prema tom čoveku i rekla sam da nikad neću više reći poštovani, jer nema od njega poštovanja nikakvog, nemam za njega poštovanja nikakvog, koji je pokušao da uruši kredibilitet i integritet takve žene u ovakvom trenutku.
(Boško Obradović: Možete li da ponovite koju reč ste upotrebili?)

Žao mi je što ste iskoristili 20 minuta da niste uzeli tu ženu u zaštitu od političara, ali to ponovo govori o tome da, u redu, evo, ja sam to rekla, super, ja ću da snosim političku odgovornost, nemam nikakav problem, ali je važno da vi niste stručnjaka uzeli u zaštitu, nego političara. Prelepo, zaista prelepo. Baš jedna vrednost koju svi mi odavde treba da pošaljemo u naš narod.
Ja ne razumem zašto cokćete?
(Narodni poslanik Stefan Jovanović dobacuje iz klupe.)

Cokću ljudi čiji je politički šef ovde u Skupštini pokušao da uruši integritet i kredibilitet jedne od najpoznatijih, najboljih stručnjaka za mentalno zdravlje dece i omladine, žene koja je na prvoj lijini fronta u ovom trenutku, i vi cokćete. Fenomenalno. U redu, neka građani čuju.
Dakle, odgovornost, svakako. Ne bežimo ni u jednom trenutku. Opet ne razumem zašto ne sakupite tih 85 potpisa da opozovete predsednika Republike?
(Aleksandar Jovanović: Dajte da se držimo teme.)
Zašto ne idemo na izbore? Zašto? Zašto želite da kadrirate po Vladi?
(Predsednik: I za drugog Jovanovića važi. I za Aleksandra Jovanovića važi da ne dobacuje iz klupe.)
Zašto je zahtev na protestima ostavka jednog ministra i direktora BIA-e? Zašto nije čitave Vlade, kada smo najgori, užasni, stvorili ovakav sistem vrednosti, ništa u Srbiji ne valja, urušili prosvetu, idoli su nam prostitutke i pevačice sumnjivog morala? Hajmo na izbore.
(Predrag Marsenić: Hajmo.)
Odlično, super. Evo, od vas samo 85 potpisa, nikakav problem. Vidim da ste svi kao zapete puške, samo da dođemo do tad.
Mi smo odgovorni za krizu vrednosti u našem društvu. Da se ne ponavljam, ali, opet, narodni poslanik Jovanov je potpuno u pravu. Sećam se da vi niste samo, vaš šef, vaše stranke, nije samo nasrnuo na predsednika Republike kada se govorilo o Kosovu i Metohiju i došao je ovde na poziv poslanika, pre svega opozicije, već je u tome i skinuo kravatu, da bi valjda i fizički pokazao da želi da se obračuna. I to je takođe nenasilna komunikacija, to je ta vrednost koju mi odavde i vi kao narodni poslanici, direktni predstavnici naroda i građana koji su vas svojim glasom izabrali da sedite tu, valjda su oni želeli to, fizički da se nasrne na predsednika Republike. Ali, verovatno smo i mi za to krivi, iznervirao vas je predsednik zato što je dao izveštaj, na poziv da dođe ovde i da izveštaj o Kosovu i Metohiji.
Vi i vaš predsednik, koji ste nas zvali izdajnici, vi mi govorite o vrednostima?! O tome kako mi treba da se ponašamo u društvu, kakve poruke treba da dajemo našim građanima. Sve je u redu. Hajde samo da uspostavimo neki minimum minimuma šta su crvene linije ispod kojih niko od nas ne sme da ide. Za mene je crvena linija da mi stručnjake koji nisu političari, nikad nisu bili političari, ne žele da se bave politikom, ne mešamo u politički obračun. Za mene je to apsolutna crvena linija. Posebno kada se radi o stručnjacima koji treba da imaju kredibilitet i integritet da rade sa decom u najosetljivijem trenutku. Vaše kolege su na to napale, a vi se niste oglasili.
I dobro, da izazovemo građanski rat, ja mislim da postoje ljudi koji pokušavaju da izazovu građanski rat i to su potpuno otvoreno oni ljudi koji zovu da se jure ljudi po ulicama. Mi nikada nismo i nikada nećemo zvati da bilo ko bilo koga u ovoj zemlji juri po ulicama. Mi mislimo da ljudi imaju pravo na različitu političku pripadnost, na različite vrednosti, na komunikaciju, na sopstveno mišljenje. Možemo da se ne slažemo sa tim, ali oni imaju pravo na to. Jedna demokratska država, institucija vladavine prava to mora da zaštiti. Vaše kolege pozivaju na to da se jurimo po ulicama.
Ponovo, molim vas, ispravite me ako grešim, ali samo mi recite kada ste vi to osudili, jer ja to nisam čula? Ja to nisam čula. A mi rezultate tih poziva da se jurimo po ulicama takve borbe protiv nasilja imamo. Juče smo videli, politički analitičar Dejan Vuk Stanković i to takođe ne postoji ni u jednoj drugoj zemlji, da čovek koji je politički analitičar bude napadnut u centru grada, dok sedi mirno u kafiću i čeka svoju suprugu da izađe sa posla da bi otišli kući, samo zato što se nekom ne sviđaju njegovi stavovi i mišljenje. I čuli smo gromoglasnu tišinu od svih boraca protiv nasilja. Nijedan od vas nije osudio. Nijedan nije rekao – molim vas, nemojte više da pozivamo da se jurimo po ulicama, nije u redu, biće strašno, nemojte da napadate ljude. Niko. To je takva borba protiv nasilja.
Još jednom, upotrebili ste jednu neistinu koju su i vaši drugi koalicioni partneri istomišljenici koristili ovih dana, pa i u svojim javnim nastupima na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, a to je da smo mi nekog nazvali rulja na tim protestima. Nikad niko od nas nikog od tih ljudi nije nazvao ruljom. Nađite gde sam ja rekla „rulja“ ili neko od nas, molim vas nađite. Dakle, niko, nikad. Da li smo rekli za određene ljude koji su na tim protestima da su lešinari i hijene, da, jesmo. Ja lično mislim da su lešinari oni koji su nakon protesta ili tokom tog protesta seli i uradili fotošop tako da se pokaže da ima više ljudi. I mislim da su lešinari ne samo prema svim građanima Srbije, već pre svega prema onim građanima koji su izašli da podrže taj protest, zato što su oni praktično njima rekli – znate kako, nama ovo nije dovoljno, mi se stidimo koliko je ljudi izašlo, pa ćemo sada da sednemo i na kompjuteru da obradimo sliku na način da će nas biti više. Za mene je taj čovek lešinar i hijena. I to radi na protestu protiv nasilja koji se desio posle onakvih tragedija.
Okej, ne mogu ni da kažem, pošto ste i sami rekli, to više nije bio komemorativni skup, ljudi su se smejali, zabavljali, pevali, pili, vikali svašta. U redu, nije bio komemorativni skup, samo ne razumem zašto je neki lešinar imao potrebu da fotošopira da postoji više ljudi. Takvi ljudi su mi lešinari.
Ima svakako ljudi koje takođe ne mogu da razumem niti šta će na skupu koji se makar deklarativno bori protiv nasilja ili poziva na nenasilje, niti razumem zašto organizatori nisu te ljude pozvali da ne budu na tom skupu, ljude kao što je Damjan Knežević iz Narodnih patrola, Mlađan Đorđević, raščinjeni monah Antonije, Mladen Obradović i Obraza, Dejan Petar Zlatanović koji poziva na ubistvo Srbije, Srđan Nogo, itd, itd. Ako se ti ljudi bore u Srbiji protiv nasilja, ako su to ljudi koji treba sutra našoj deci da nametnu vrednosti, ja mislim da je to onda sve osim borbe protiv nasilja. Ali ih niko nije zamolio da napuste skup, valjda zato što je taj broj ljudi toliko važan, e, biće nas 200 hiljada. U redu, to je u redu, sve je u redu. Biće i 300 i 500, sve je okej. Valjda su važne vrednosti, valjda je važno ko je tu, ko poziva, koje su poruke?
Dobro, toliko od mene. Mogla bih još mnogo, ali za kraj samo da kažem da zaista ne razumem da vi koristite neko pismo nekog čoveka iz 2018. godine, ni manje ni više, sada 2023. godine da pokažete da mi primoravamo ljude da idu na miting. Što ga niste iskoristili u 2018. godini? Što niste javili? Šta se desilo sa tim čovekom? Jel otpušten? Šta se desilo? Ne razumem.
Ja sam upravo suprotno na tajkunskim medijima videla jednu ženu koja je pričala – nemojte da idete na miting, ništa vam se neće desiti ako ne odete, ja nisam otišla na miting, ja i dalje radim u toj ustanovi. Sad ne razumem, ako imate tu ženu koja je javno na tajkunskim medijima izašla, pozvala da se ne ide i rekla – evo, ja nisam otišla, ništa mi se nije desilo, kako onda kažete da mi pretimo ljudima da idu na miting? Ja mogu da vam kažem ko je na tom mitingu svake nedelje, a za koga znam da radi u državnim institucijama ili u lokalnim samoupravama, zato što pregovaramo sa njima o nekim stvarima i dalje su na tom poslu. Ne da nisu otišli na naš miting, nego idu na taj miting gde se lepi na vrata Vlade doživotna robija i poziva se na ubistvo Aleksandra Vučića, pa su i dalje u javnoj upravu, imaju svoja mesta, svoje poslove. Nije im falila, hvala Bogu, dlaka sa glave. To je takav sistem, institucije. Mi jačamo naše institucije.
Nisam sigurna, zaista, 2018. godina, okej, mislim da nije u redu, ali vi ste izabrali tako da se borite i ta pisma da koristite. Na kraju krajeva, neka vam je na čast i to. Hvala.

Opet smo uspeli da probijemo još neko dno ovim obraćanjem poštovane narodne poslanice.
U vezi sada sa posetom predsednika Aleksandra Vučića Malom Orašju i Duboni i razgovoru sa porodicama koje su izgubile svoje bližnje, svoje najdraže, gde narodna poslanica kaže verovali ili, a opet ne mogu da zamislim zaista, koliko ne možemo da budemo ljudi u ovom teškom trenutku, kaže da je kasno otišao predsednik Aleksandar Vučić. Kasno je otišao i kaže – sada je za te njegove suze kasno.
A ko ste vi da određujete šta je rano i šta je kasno? Ko ste vi i kako se uopšte ljudski usudite da pričate u ime tih porodica? Te porodice su danas sedele i razgovarale sa predsednikom svoje zemlje, plakali su zajedno, ali je neka određena narodna poslanica u Narodnoj skupštine Republike Srbije valjda tim porodicama rekla da je za te suze kasno. Kakve to veze ima sa politikom? Kako neko može da bude toliki nečovek?
Evo razmišljam od kada sam čula to, kada bih se nalazila u opoziciji da li bih ikad tako nešto mogla da izgovorim. Kao da sam portparol tih porodica koje su izgubile svoje najbliže i najmilije. Što je išao? Kasno je došao. Otkud vi znate? Šta da je otišao nakon 48 sati, šta bi vi rekli, rano je došao?
Ko ste vi da određujete tajming? Ko ste vi uopšte da se bavite toliko duboko o osetljivim i emotivnim stvarima? Kako sebi dajete to za pravo? Zašto mislite da je to uopšte domen političke borbe? Zašto mislite da je to ljudski dozvoljeno? Zar smo izgubili baš sve skrupule? Baš sav moral u ovako teškom trenutku.
Da vas pitam, 2007. godine kada je pobijeno devetoro ljudi, jel tadašnji predsednik Republike Srbije Boris Tadić uopšte išao da poseti porodice koje su izgubile svoje najbliže, pošto se ja ne sećam, ali ispravite me ako grešim. Devetoro porodica je izgubilo svoje najvoljenije, najmilije. Jel tada predsednik išao? To je bio predsednik iz vaše političke opcije.
Predsednik Aleksandar Vučić se video sa porodicama i neko se usudio da kaže otišao je kasno. Nije mi jasno, ali opet da me pitate, ne sećam se da je te 2007. godine bilo iz opozicije bilo šta oko toga zamerio vlasti. Ne sećam se ni da je zamerio predsedniku što nije otišao da obiđe porodice zato što je valjda postajala ljudskost pre politike, ali dobro sada je valjda sve politika. Valjda da imate ideju kako politički da nas pobedite i šta zaista da nam zamerite, ne bi morali da koristite ovu najužasniju ljudsku tragediju za političku borbu, ali smo došli do toga da najužasniju političku tragediju koristimo samo i isključivo za političku borbu, da opozicija ili neko iz opozicije odredi tajming kada predsednik da obiđe porodice koje su izgubile u tragediji, u masakru svoje najbliže. Da li je rano ili kasno.
Sigurna sam da nemate nikakvu komunikaciju sa porodicama, tako da vi to ne znate i ne znate da li je to za njih kasno, ali eto, pričate, zato što je valjda dozvoljeno u politici sve reći i valjda da pokušate da iskoristite kao politički oportunista za ne zna šta. Čak nije politički poen. Ne verujem da ćete na ovome dobiti bilo kakav politički poen. Čak sam ubeđena da nećete, ali valjda da Aleksandru Vučiću nanesete neku štetu. Nisam razumela. Zaista duboko mislim da je neljudski, ako ništa drugo.
Kažete, vi znate valjda šta je borba protiv nasilja, a mi ne znamo šta je borba protiv nasilja. Dobro, možda ste u pravu, nego mi recite pošto znate šta je borba protiv nasilja, što niste osudili Jovu Bakića? Jel mislite da nije poziv na nasilje jurićemo ih po ulicama, bacaćemo ih u Savu i Dunav, ne možemo da ih pobedimo na izborima, moraćemo da ih pobedimo revolucijom na ulici? Jel mislite da je to borba protiv nasilja, pošto se niste oglasili, niste osudili.
Takođe, još uvek nisam čula da je neko osudio od vas napad na Dejana Vuka Stankovića. Jel to nije bilo nasilje? To je bilo nasilje kao direktna rezultat upravo ovog što sam malopre rekla, što nikada niste osudili, pozive Jove Bakića da se jurimo po ulicama, odnosno da nas jurite po ulicama. Vi znate šta je borba protiv nasilja, a mi ne znamo šta je borba protiv nasilja.
Taj politički oportunizam u stvari je za mene napravio to političko blato i kaljugu u kome se mi, hteli ne hteli sada svi valjamo. I dalje se valjamo uprkos ovako užasnoj tragediji u našoj zemlji.
Nismo uspeli, ni ta tragedija nije uspela nas da vrati na mod ljudskosti. Ne, probudila je valjda u nama sve najgore, kao političara. Svakako je probudilo u vama sve najgore kao političara. A onda, evo već danima sedimo u ovoj Skupštini, pa mi kad moramo na to da odgovaramo, pa onda i mi postanemo isti ko i vi. Valjamo se u tom blatu. I to je nešto što zameram nama, ali takva je politička borba, nismo mogli, čini mi se, drugačije, a to je da ste uspeli, u saradnji i uz ogromnu pomoć i podršku određenih medija, da uvučete i nas i čitavu zemlju u to vrzino kolo ludila, i bukvalno vrzino kolo ludila, u kome zaista nema ni kraja, nema principa, nema nikakvih skrupula, nema nikakvih vrednosti, nema ničega. Postoji samo i isključivo politički oportunizam.
Evo, daću vam dva primera, a mogla bih da vam dam 202. Vidite, recimo, kada pričamo o vrednostima i šta mi iz ovog doma šaljemo kao vrednosti i principe i principijelnost našoj deci i našim građanima. Vidite, vama kada odgovara da širite ksenofobiju, na primer, vi širite ksenofobiju. Evo, ovde ste nas tokom korone optuživali da naseljavamo migrante. Vi se sećate toga, ovo je vaš tvit: „Koliko po migrantu, Vučiću? Naseljavate migrante, koristite kovid krizu, dovozite ih autobusima, Poštanska štedionica je već pripremila platne kartice za migrante, koliko po migrantu, Vučiću?“ Čista ksenofobija. Mržnja i strah prema migrantima, zato što je u tom trenutku bilo politički oportuno da nemaju te građanske valjda vrednosti, nego da bude malo onako na desnoj strani, a onda…
(Aleksandar Jovanović: Šta nam pokazujete to?)

Pričam o tome šta smo svi mi uradili da dovedemo društvo u ovakvo stanje, ako niste ispratili. Ali mi ne smeta i da plastično objasnim.
Pričam o tome da iz ovog doma od strane uvažene narodne poslanice, da je slušaju deca, mladi, obični ljudi, ne bi znali uopšte koje su vrednosti. Ovde mrzite migrante, naseljavamo ih, uzimamo pare po migrantu, širenje ksenofobije, jedna od najstrašnijih pošasti u jednom normalnom, civilizovanom građanskom društvu.
A onda vidite ovde, kaže – biju migrante. Sramota. Obračunavaju se sa tim jadnim ljudima, bruka našu državu bezobzirnošću prama ljudima koji beže od strašne muke iz svojih zemalja. Isto, poštovana narodna poslanice Marinika Tepić, ksenofobija, kada odgovara i kada politički možete neki poen da dobijete i – građanske vrednosti. Sada mi bijemo ove migrante koje smo mi naseljavali i davali im platne kartice. Jel? Bez ikakvog izvinjenja. Nema veze. Vrzino kolo ludila. I tako iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godinu.
Iz ovog doma, ako ćete da krenemo od nas, čuju uvek potpuno različite poruke. Uvek. Potpuno različite vrednosti. Evo ovde, ako se sećate ovoga, to je kada sam postala prvi put predsednica Vlade, kada me je poštovana narodna poslanica nazvala homo-premijerkom. Dakle, vidite potpuno jednu homofobiju i širenje homofobije, mržnje, otvorene, prema ljudima drugačije seksualne orijentacije, jer kaže – kako će homo-premijerka državom upravljati bipolitički? Širenje homofobije.
Vidite onda nakon toga je li to bilo politički oportuno? To je tada bilo politički oportuno. Ali onda vidite ovde ista ta osoba ide da pruži podršku našim LGBT+ građanima i u subotu će šetati sa njima. Ovde je sada građanista. Ovde je homofob, ali ovde je građanista. I nema veze, sve može. I pričate o principima, o vrednostima, skrupulama, o tome šta mi odavde poručujemo našim građanima. Zanimljivo, zaista. Sve može i sve ide i sve je dozvoljeno.
Ali dobro, evo ja vam dajem još jednu šansu i, čujem, javili ste se za repliku pre pauze, evo izvolite, osudite pozive na nasilje od uvaženog profesora Beogradskog univerziteta Jove Bakića. Recite da je nasilje kada se zovu ljudi, da ljudi koji drugačije misle jure po ulicama. Pozovite, recite da je nasilje kada se pozivaju ljudi da kada nekog ne mogu da pobede na izborima, da ih jure po ulicama. Mislim da je to jedino primereno u ovom trenutku. Izvolite, osudite to što su neki mladići juče upravo to uradili i političkog analitičara Dejana Vuka Stankovića napali u centru Beograda. Osudite, molim vas, pošto vi znate šta je borba protiv nasilja, a mi ne znamo šta je borba protiv nasilja.
I vidite, poštovani građani, još jednu stvar, mada kredibilitet uvažene narodne poslanice, ja mislim, posle svega onoga i posle onog ranije što sam pričala o tome da je pozivala na to da treba da se odluči da li ćemo se vakcinisati na referendumu, da je korona virus koji je nastao u globalnim gibanjima itd, kokoške u Moroviću, gajenje marihuane na vojnom dobru itd, ne mislim da je zaista upitan njen kredibilitet. Mislim da je neupitan, njega nema. Ali dobro, i danas smo čuli to.
Vi ste na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, javnom TV servisu, RTS-u, nekoliko puta ponovili ovo što je i vaš kolega narodni poslanik ponovio, pa se izvinio, pa je rekao – nije istina da sam ja ove ljude koji su došli na skup, koji vi zovete „borba protiv nasilja“, da sam iz nazvala ruljom. Nikada nisam. Rekli ste neistinu. Nije vam prvi put, nije ni poslednji, ali je važno reći. Kao što ste rekli da sam ih nazvala, kako ste rekli, fekalijama. Nisam. I potpuno je bilo jasno da nisam. Ali kakve veze ima? Vama je i to primereno, i ako ljudi mogu sami da čuju, vi ćete čak i to da iskoristite, nemojte da verujete vašim ušima, nego verujte Mariniki Tepić. Pa dobro.
I da vam kažem, za ovog Predića, ja ne znam ko je to, koliko je odležao u zatvoru, šta se desilo, kada je izašao, šta radi, možete svakako da dobijete sve informacije, nije do mene, to je do sudske vlasti. Ali mi je neverovatno, evo, vi kažete – pročitali ste njegov tvit ili šta god, neku objavu na društvenim mrežama i pokazali kako je to užasno. Čovek je, opet, ne znam ko je, ali sam iz toga što ste pročitali zapamtila da je rekao da vlast može da se menja samo na izborima i da ne treba da se menja na ulici, on je užasan, nasilnik, siledžija, katastrofa. Ali Jovo Bakić koji je rekao da pošto ne mogu da pobede na izborima, oni će nas uliti po ulicama, on je uvaženi građanin, profesor beogradskog fakulteta i divan čovek, borac protiv nasilja, takođe učesnik u tim protestima za borbu protiv nasilja.
I tako je to vrzino kolo ludila. Oni koji pozivaju na nasilje, direktno i nesputano, oni su borci protiv nasilja. Ali mi, koji govorimo o tome da svako može da ima svoje mišljenje, da svako u zemlji mora da ima slobodu da iskaže svoje mišljenje i da niko ne sme zbog toga nikoga da dira i da će se vlast, naravno, menjati, ali voljom naroda i samo na izborima, mi smo nasilnici i ne znamo kako da se borimo protiv nasilja.
Zaista neverovatno, ali to je još jedno vrzino kolo ludila. Konačno, da zaključim. Iz svega onoga što smo čuli, a mogla bi da pričamo još dugo i o savetu roditelja. Kako se usudi uopšte da kaže da smo mi nekoga stavili u savet roditelja ili mi nekoga branimo u savetu roditelja. Kakve mi veze imamo sa savetom roditelja u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ ili bilo kojoj drugoj osnovnoj školi. Šta smo mi. Da li smo mi birali savet roditelja?
(Marinika Tepić: Da li si ti realna? O čemu pričaš?)

Samo da vam kažem poštovani građani, pošto niste čuli, da, kažu, mi smo birali i savet roditelja. Samo da čujete koliko je to smisleno i koliko i na kakvom nivou se u ovom domu uopšte vodi rasprava na ovako važne i osetljive teme.
Šta god da smo čuli, znate šta nismo čuli? To i je važno. Ni jedan jedini predlog, ni jednu jedinu meru, ni jedan jedini savet kako da deca budu bezbednija, šta nije uredu šta našim merama, šta nije tu nešto što je moguće raditi ili neće raditi, kako da ih korigujemo, od kojih možda da odustanemo i šta dodatno da radimo za bezbednost naše dece? O tome nismo čuli ni jednu jedinu reč. Hvala.

Hvala vam.
Neverovatno je opet da pominjemo taj slučaj, ni manje ni više pedofilije i za to optužujete ponovo vlast i SNS. Evo, ja pitam još jednog građane Republike Srbije, sve građane, bez obzira na to koga politički podržavaju, koga ne podržavaju, koga vole, koga ne vole, ljudi da li se ikada ovo dešavalo u Srbiji?
Da li je ikada iko politiku i političku borbu i debatu u Srbiji sveo na ovu razinu, na ovaj nivo, osim ovih ljudi? Čekajte, hoćete da mi kažete, a znam da je drugačije, da u strankama kojima pripadate ili kojima ste pripadali, nije bilo ljudi koji su napadali svoju porodicu, svoje žene, maltretirali, bili nasilnici porodični, najbrutalniji porodični nasilnici, da nije bilo ljudi koji su optuženi ili osuđeni za silovanje, silovatelja, da nije bilo narko-dilera? Pa, bilo je i ima ih. Ali SNS-u, ali i našim koalicionim partnerima, zaista da budem iskrena, nikada nije palo napamet da kaže - svi ste vi silovatelji, vi ste svi nasilnici, vi ste svi pedofili, vi ste svi narko-dileri. Nikada, to jednostavno nije ljudski.
Ja ću stoti put da kažem - ljudi, postoje neke stvari koje su ljudske i neke stvari koje nisu. Ja ne znam kakvo je to sredstvo političke borbe i političkog obračuna. Jel vi zaista ne znate ništa drugo da nam zamerite? Jel vi mislite da će tako neko da glasa za vas, tako što ćete nas da optužite za pedofiliju? Vi mislite da je to ozbiljno? Vi možete da padnete na takve grane i da odete kući kod vaših porodica i kod vaše dece i da kažete - nešto dobro sam danas uradila za Srbiju. Meni je to neshvatljivo. I na sve što sam ja vama rekla, pozvala, i na sve što sam vam rekla, što sam vas pozvala, molila, zamolila najljudskije. Molim vas, evo ja verujem da se vi borite protiv nasilja, kao što ja verujem da se mi svi ovde borimo protiv nasilja.
Evo, osudite pozive na linč od strane univerzitetskog profesora Jove Bakića koji je svaki dan sa mladim ljudima, sa studentima, osudite. Jeste li ih osudili? Niste. Osudite napadače na Dejana Vuka Stankovića, da ti ljudi znaju da bez obzira ko je politički vlast, opozicija, a ko šta misli i kako razmišlja, šta kažemo jedni drugima, da je nedopustivo da ljude napadate na ulicama. Jeste li osudili? Niste.
(Tatjana Manojlović: Napadate na radnim mestima.)

Osudite Milovana Brkića koji je na prvom protestu protiv, kako vi kažete, nasilja, koji je bio takođe i komemorativni skup, pozivao da se Aleksandru Vučiću otkine glava, odrubi glava ili šta god, koji je rekao da treba mladi klinci puškama da reše sudbinu Srbije.

Da vas podsetim, niste se još ogradili. I na sve što sam rekla, evo, vi ste rekli - u redu, predsednik Aleksandar Vučić, šta kažete, kasno je otišao. Njegove suze više nikome ne trebaju.

(Aleksandar Jovanović: To se već ponavlja. Dajte dalje.)