Dame i gospodo narodni poslanici, hteo sam malo više. Potpisao sam ovaj predlog, ali sam tražio da se zakon na određeni način oplemeni po nekim drugim sadržajima. Međutim, s obzirom da smatram da je mala ušteda uvek dobra i velika
zarada, podržavam svako smanjenje javnih rashoda, pa i ovog. Podržavam i jedinstvo opozicije vezano za uštede, s obzirom da je ovaj zakon donet, osnovni Zakon o finansiranju političkih partija ili političkih aktivnosti, 2003. godine i on je osnovan za sve dalje zakone. On je donet u vreme kada sam bio poslanik, a stupio je na snagu tek 1. januara 2014. godine. Moja partija, koja je izlazila sama na izbore, iako je mala je dobijala do 76.000 glasova, nije bila korisnik javnih sredstava za redovno finansiranje političkih partija. Tako i ovom prilikom, čisto radi gledaoca, treba da znaju da za razliku od nekih drugih malih partija, mi smo se odrekli finansiranja u korist većinskog člana koalicije, s obzirom da smatramo da jedna mala partija, sa malim troškovima može da se izdržava bez javnih izvora, a da je naš većinski koalicioni partner imao značajne troškove u izbornoj kampanji i na određeni način smo, s obzirom da ih mi nismo imali, želeli da vratimo.
Ne smatram to prednošću, ali radi građana, koji nas često pitaju za sredstva koja služe za redovno finansiranje. Moja politička organizacija Narodna seljačka stranka taj novac ne dobija. Koalicioni većinski partner dobija 360.000 dinara mesečno po mandatu, dok ove manje stranke imaju prednost, ne ljutim se, jer su one opozicione, i one dobijaju 502.000 dinara po mandatu. Ona koja dobija najviše dobija 502.000 dinara. Takođe, nemam ništa protiv toga, jer sam i sam mala politička organizacija. Ukoliko neko želi da ta sredstva koristi, a neko ne želi, to su njihove interne stvari.
Ono zbog čega sam ja bio i za i ne je moj zahtev da se zakon oplemeni po nekim drugim stvarima. Meni je poznato da je predsednik jedne političke partije bivšeg režima rekao sledeće svojim članovima da pred izbore osnuju što više nevladinih organizacija. Nadam se da se vi sećate toga. Ovde kolege poslanici znaju o kome je reč. Dakle, predsednik partije i tadašnji predsednik države je tražio od svojih članova da osnuju što više nevladinih organizacija i da na takav način prikupe sredstva za izbornu kampanju i sredstva za finansiranje političkih stranaka. To paralelno finansiranje političkih stranaka preko nevladinih organizacija koje ove izmene i dopune zakona oko kojih postoji širok konsenzus, pa ću i ja da glasam za to, dakle ovaj zakon to nije obuhvatio. Ne znam da li bi mogao da obradi to, da izvrši zabranu finansiranja političkih stranaka iz paralelnih izvora, odnosno preko nevladinih organizacija.
Takođe, ovim zakonom, osnovnim zakonom, koji ovaj zakon dopunjuje, imamo i zabranu finansiranja političkih stranaka iz stranih izvora, odnosno iz inostranstva. To je zabranjeno, ali se u praksi ne sprovodi. Moram da vas podsetim da je jedna partija, koja odnedavno nije tu, bila korisnik sredstava iz Fondacije Fridrih Nojman, dakle da im je finansirala izbornu kampanju, konferencije, tribine, gostovanja, obuku kadrova. Dakle, finansiranje političkih stranaka iz inostranstva, iz stranih izvora je zabranjeno zakonom. To ovaj zakon izmenama i dopunama u to nije zadirao, ali sam imao primedbu na ne sprovođenje odredbi zakona za finansiranje političkih stranaka iz inostranstva, tim pre što je osnivač ove fondacije Fridrih Nojman imao veoma negativan stav o Srbima, tako da i Fondacija, čije on ime nosi, verujem da nije baš prijateljski raspoložena, a naš zakon brani finansiranje političkih stranaka iz inostranstva, ali se to na razne načine izbegava i kontrola je gotovo nikakva.
Takođe gde sam imao primedbu, a ja sam ne mogu sve da promenim, je finansiranje iz privatnih izvora i potpuno podržavam intenciju da se i to ograniči. Verujem da je naša privreda siromašna. Verujem da se iz javnih izvora sredstva štede za 35%. Indikativno je da je zakon koji je važio do sada favorizovao zaduženje države.
Dakle, stranke koje su zaduživale državu, što su više zaduživale državu, to su imale veće rashode, odnosno pomoću većih rashoda države su dolazili do većih primanja političkih stranaka zato što se procenat računao prema rashodima, a ne prema prihodima, a rashodi su često i za nekoliko stotina milijardi bili veći od prihoda. Tako da je osnovica ovim zakonom izmenjena i to u potpunosti podržavam.
Što se tiče privatnih izvora, voleo bih da se to ograniči, ne nas radi, već zato što određeni tajkuni, koji su finansirali neke stranke bivšeg režima, mogu ponovo da dođu na ideju da ulože ogromne svote novca i da pokušaju na takav način, nepravilan način da utiču na volju građana.
Imam zamerku na to što dosadašnji zakoni tretiraju izborne liste, ali grupe građana su favorizovane u odnosu na političke stranke, posebno po pitanju izveštaja. Koleginica Dušica to zna. Oni izađu na izbore, uzmu novac, grupa građana više nikom ne odgovara, nije registrovano pravno lice, ne mora da podnosi izveštaje, dok mi koji imamo političke stranke i te kako podležemo rigoroznoj kontroli koju je kod grupe građana gotovo nemoguće utvrditi.
Dakle podržavam što se menja ovaj zakon, osnovni zakon koji je donet nešto malo posle toga kada je bivši premijer đuskao ispred sedišta JSO u Kuli. Moram na kraju da kažem da sam nezadovoljan što se ovde stalno spominje Donjeck. Priznaću, hteo sam da idem u Donjeck ali me je uhvatila jesenja sezona. Dakle hteo sam da idem sa kolegom Đukanovićem i Blažićem, ali s obzirom da su bili jesenji radovi nisam stigao.
U Donjeck sam hteo da idem ne da vidim moderne zasade vinograda, ni da vidim kozake koji piju rujno vino. Hteo sam da vidim ruševine, hteo sam da vidim posledice rata. Hteo sam da vidim šta sve vojska jedne države može da uradi svojim građanima. Zato sam hteo da idem u Donjeck. Ne zameram mojim kolegama, ali zameram onima koji u tome vide nešto loše, tim pre što smo i sami bili žrtve surovog bombardovanja i vrlo dobro znamo kako se osećamo u trenutku kada nas bombarduje neka velika sila. Dakle, bez obzira na nacionalnu pripadnost, ko je stradao u takvoj vrsti bombardovanja uvek sam na strani onog ko je bombardovan i ko je žrtva.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, duboko sam nezadovoljan time što već nekoliko puta, a u poslednje vreme danima, raspravljamo o zahtevima nekoliko hiljada advokata. Pitanje je da li i tih nekoliko hiljada advokata ili nekoliko stotina advokata vode Advokatsku komoru. Kao poljoprivrednik, ja sam duboko nezadovoljan. Ovo je drugi put da Narodna skupština sa posebnom pažnjom, sa daleko većom pažnjom, sa super većom pažnjom razmatra zahteve advokata, a svi se sećate onih oporezivanja kada je bilo predviđeno da advokati vode knjige, što sam i ja zastupao, jer moj ostareli otac, sa 80 godina, mora da vodi knjige za poljoprivredno gazdinstvo, ali gospoda i drugovi advokati to ne moraju.
Bojim se da, i pored činjenice da u ovoj Skupštini ima najmanje desetak advokata na 0,1% biračkog tela, recimo, u vrh glave, da ih ima 8.000, a u Skupštini učestvuju sa 4% i mi danima raspravljamo o Zakonu o javnom beležništvu, o izmenama da se dodvorimo advokatima, jer ova Skupština sa dužnom pažnjom, sa povećanom pažnjom mora da se stara o njima. Kao poljoprivrednik i kao bivši radnik IMT, duboko sam nezadovoljan što se njima toliko u ovom društvu popušta.
Dakle, Zakon o javnom beležništvu koji je donet 2011. godine, nekoliko puta se popravlja na zahtev pravnika i advokata. Nemam ništa protiv da ovde sedi 250 advokata. Neka gospoda iz Komore osnuju političku stranku, neka izađu na izbore, neka pobede, neka ih nema deset, neka ih ima 250, nas poljoprivrednika ima 25% u biračkom telu, a ovde nas ima 0,4%. Njih ima 0,1% u biračkom telu, a ovde ih ima 4%, četrdeset puta više nego što je učešće u biračkom telu i opet su nezadovoljni. Lako bi mi poljoprivrednici nahranili gladne i siromašne, ali teško nam je nahraniti pojedine advokate, jer njima nikada nije dosta. Bilo koji zakon ovde da donesemo, njima neće biti dosta. Sutra će opet tražiti nešto. Zato, gospodine ministre, što ste se dogovorili sa njima, dogovorili ste se. Drugo, prenesite im, neka formiraju političku stranku, neka izađu na izbore, neka pobede, pa da vidim kakve će oni zakone donositi za nas poljoprivrednike, a mi stalno popuštamo njima advokatima. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, evo, da se složim sa mojim prethodnim kolegom poljoprivrednikom, posle njegove diskusije, da upotrebim njegovu rečenicu – ovde pomoći nema. Ukoliko bi neko želeo da mu pomogne, možda bi mogao da mu pomogne, ali mora sarađivati.
Mislim da smo ovde čuli sve i o Donjecku, da smo čuli posebno oko visoko korumpiranog vrha vlasti. Ponovo pozivam, s obzirom da isti poslanik u jednom od prošlih izlaganja, pre neki dan, je upotrebio izraz da se 80% sredstava od javnog beležništva, od javnobeležničkih nagrada ubira onaj ko je postavi javne beležnike. Dakle, bila je jasna i nedvosmislena optužba na korupciju.
Mislim da neku vlast ne treba ceniti po onome šta si ti bio dok si bio na vlasti, pa s tim u vezi, kao neko ko živi u poslednjoj ulici i poslednjoj naseljenoj kući, mogao bih da pitam – kako je neki bivši premijer stekao stan od 165 kvadrata na Vračaru, kako mu garaže samo imaju preko 40 i nešto kvadrata, što je otprilike prosečna kvadratura neka dva stana nekog radnika, da ne kažem zemljoradnika, oni nemaju stanove u gradu, kako to neko bude seljak na tri godine i to debelo novčano nadoknadi?
Kada je već u pitanju zakup zemljišta, nije tajna da se ja tužim sa prethodnim režimom oko toga da su mi izdali u zakup zemljište koje je bilo privatno, kao državno, to nije nikakva tajna. Išao sam tri puta sada u vezi tih tužbi, sam, bez advokata, zato što advokati štrajkuju. S tim u vezi, hoću ministra da pitam šta je vladavina prava? Da li je to vladavina po pravilima? Da li je vladavina po pravilima vladavina po zakonu?
Da li mi imamo pravo da budemo zastupljeni prilikom tih tužbi ili neko može da nam kaže – od danas neću više da vas zastupam, od sada sam u štrajku, morate da idete na sud sami, morate sami da se snalazite, to što smo mi imali neki ugovor o zastupanju, to što ste vi meni dali ovlašćenje, to više ne važi.
U vezi sa tim ja očekujem da mi ministar odgovori, kao i da mi odgovori da li su one slike bile potpuno autentične, ono đuskanje u Kuli, i da li je to bilo uz pesmu „Moji su drugovi žestoki momci“? Meni izvođač Bajaga tvrdi da je upravo ta pesma bila uz koju se đuskalo 2002. godine u Kuli, nepunih godinu dana pre ubistva premijera.
Dakle, mnogo toga treba ovde odgovoriti, ali da ne širimo temu. Ja nisam advokat. Nisam advokat ni advokatima. Nisam advokat ni javnim beležnicima, niti sam advokat koji je savetnik predsedniku političke stranke, niti sam advokat koji je politički savetnik predsedniku jedne Vlade. Mislim da među advokatima, o čijim zahtevima u vezi ovih izmena i dopuna zakona raspravljamo, mislim da u vezi toga ima i onog političkog dela advokata i to je moje pravo na moj stav.
Opozicija ima pravo da predlaže zakone. Opozicija ima pravo i da predloži amandmane suprotne zakonu iz 2011. godine, kada su doneli. To je potpuno njihovo legitimo pravo, da kažu - sada nećemo ni kako hoćemo, sad nećemo ni kako smo hteli. Oni imaju potpuno pravo da predlažu zakone kojima oponiraju vlašću, pa čak i ako je to suprotno onome za čega su se zalagali 2011. godine. To pravo niko ne spori, ali ovde u govorima nekih poslanika, za čije govore mi je trebao prevodilac i to veoma vešt, da mi to prevede na narodni jezik, ja sam otprilike doživeo neku kritiku zbog mog stava prema delu advokata i veliki deo onih drugih advokata, za koje tvrdim da su zloupotrebili Zakon o javnom beležništvu, da neki od njih nastupaju politički, da su neki od njih čak i politički savetnici i da sam preporučio da u tu svrhu osnuju političku stranku i da tako nastupaju.
Ako opozicija ima pravo da brani, a ja im to ne sporim, predloge advokata, predloge koji su suprotni javnim beležnicima, a uzgred budi rečeno ja sam javno u raspravi u načelu stavio primedbu na tarifu, na cenu javnobeležničkih nagrada i pri tome nemam nikakav problem ni sa ministrom pravde da mu to kažem, ali ovde se uporno zastupa jedan stav koji je blizak pobunjenim advokatima, da tako nazovem, koji otprilike predvodi javnobeležničke komore, da ja cenim da je to par stotina ljudi koji su poveli druge ljude u štrajk. Ovde vidim kolege advokate koje su protiv štrajka, ali zbog naredbi i presinga Komore oni moraju da štrajkuju. Oni su dovedeni u poziciju da ne mogu da zastupaju svoje klijente, niti mogu mene da zastupaju.
Dakle, prava građana su narušena i pravo pritvorenika na slobodu, osnovno ljudsko pravo - pravo na slobodu je narušeno. Stoga mi danas raspravljamo da izađemo u susret onima koji su se pobunili, da promenimo ovaj zakon, ali neko želi u potpunosti da ga derogira.
Moj savet ministru je da, ukoliko se dogovorio sa advokatima, ovo izglasamo. Nema nikakvih problema. Ako treba da se menja zakon još neki put, ja nisam protiv. Ja tvrdim da su i advokati deo ovih građana, ali tvrdim da su oni daleko zastupljeniji od nas poljoprivrednika. Mi smo trebali da imamo dva poslanika, a imamo samo jednog, zato što je jedan sa mesta poljoprivrednika abdicirao, pa sam ja ostao sam da zastupam struku. Prema tome, moram da se pobuni zato što nas ima 0,4% u parlamentu, a advokata ipak ima 4%. Nas u društvu ima 25 do 30%, a njih ima ispod jednog procenta 0,1%. Smatram da smo mi u ovom parlamentu godinama kao radnici zapostavljeni, da se o našim problemima ne raspravlja sa onolikom pažnjom koliko se raspravlja o problemima koje imaju advokati.
Stoga želim ovde da se stavi tačka, podržavajući napore opozicije da oni imaju legitimno pravo da oponiraju i o onim stvarima za koje su bili 2011. godine imaju pravo da se predomisle, imaju pravo na neki drugi stav, ali oni uporno nama drugima koji imamo drugačiji stav osporavaju naše pravo da mi iz svog ugla to procenimo. Valjda i mi poljoprivrednici imamo neko pravo. Moj kolega koji je bio to tri godine, koji je to debelo naplatio i izašao.
Prema tome, na kraju da zaključim, tri puta idem u poslednjih pet dana, jer sam tužio jedne švapske novine zbog jedne neistine, i ne mogu nikako da ostvarim svoje pravo jer advokat mora da štrajkuje. On jadnik ne želi, ali mora da štrajkuje i ne može da me zastupa. Ja napuštam sednicu, juče nisam bio ovde pre podne, kao što ste videli. Gde je moje pravo da budem pravno zastupljen? Zato pitam ministra – šta je sa onim fotografijama? Drugo, šta je sa mojim pravom da budem zastupljen? Treće, šta je sa pravima pritvorenika da im se ukine pritvor? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 107. i član 109.
Član 107. stav 1. kaže dostojanstvo Skupštine, koje je povređeno posle dobacivanja sa mesta gospodina Živkovića.
Član 109. kaže – opomena se izriče narodnom poslaniku ako prekida govornika u izlaganju ili dobacuje, odnosno ometa govornika, to je bio gospodin Petrović, ili na drugi način ugrožava slobodu govora. Takođe, stoji - ako upotrebljava psovke i uvredljive izraze. S obzirom da je on sve to učinio, očekujem da posle provere u stenogramu, kada se uverite da je do te povrede došlo, posegnete za članom 109. i izreknete opomenu. Nisam za to da se opomene izriču poslaniku opozicije, s obzirom na to da smo svi nekada bili opozicija, ali pošto se radi o teškoj povredi, obzirom da se radi o uvredi, obzirom da je uvreda izrečena osobi koja je starija nekoliko decenija od njega, obzirom da je uvreda upućena narodnom poslaniku, koji je narodni poslanik od 1998. godine, ipak vam preporučujem da to vaše pravo iskoristite, ali se neću ljutiti, nemam ništa protiv da ga ne iskoristite i da još jednom pokažete visoku toleranciju prema opoziciji koja želi sebe da prikaže u ovoj Skupštini kao tešku političku žrtvu.
Dakle, mislim da je to sve za opomenu, kad se uverite u ovo što mi govorimo, ali se neću ljutiti ako preskočite to vaše pravo, s obzirom da neko želi da isprovocira i da sebe prikaže kao tešku političku žrtvu, mada se ne radi o političkoj žrtvi. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, nadam se da ste i vi svi čuli da je moj kolega poljoprivrednik, u vinogradarsko-kalemarskom maniru, optužio nosioce vlasti da sa javnim beležnicima dele novac od javno-beležničke nagrade u iznosu od 80% onima koji su ih postavili, a 20% notarima.
Dakle, ukoliko ne govorim istinu, svakako treba proveriti stenogram i mislim da je moj kolega prethodni upravo upotrebio taj izraz i te rečenice da notari prihod dele sa onima koji su ih postavili, odnosno 80 prema 20%, a 80% za one koji su ih postavili. Dakle, to je krivično delo korupcije.
U saznanju da je izvršeno krivično delo, moj kolega je trebao da podnese krivične prijave protiv svih onih koji su učestvovali u toj koruptivnoj radnji. Ukoliko to krivično delo ne postoji, onda postoji krivično delo koje se zove krivično delo lažnog prijavljivanja krivičnog dela. Molim gospodina Martinovića da ovo uzme k znanju i da kao pravnik sastavi krivičnu prijavu u vezi krivičnog dela lažnog prijavljivanja krivičnog dela, ukoliko moj kolega prethodnik nije prijavio krivično delo za koje je optužio noseće vlasti da dele sa javnim beležnicima prihode od javno-beležničke nagrade.
Što se tiče Predloga zakona, to ću svakako podržati, mada sam najčešće diskutovao o ovim izmenama i dopunama zakona, koji je donet još 2011. godine, čak je usvojen jedan moj amandman koji je prolongirao primenu zakona za šest meseci u odnosu na ono što je Vlada predložila, jer sam onda znao i pretpostavljao da će sprovođenje nečeg novog u Srbiji, kao što se pokazalo, ići veoma teško, da će to naići na mnoge otpore, ali nisam verovao da će toliki otpori biti, posebno ne kod advokata koji su imali određene primedbe.
Pozdravljam to što je u dobroj meri ministar pravde našao zajednički jezik sa advokatima. Podržavam čak i neke zahteve advokata, koji su umereni, a u korist građana. Podržavam mišljenje Zaštitnika građana, nadam se da ste svi dobili i pročitali, koji je o Zakonu o javnim beležnicima i u situaciji koja je nastala dao svoje mišljenje 31. oktobra, ali me čudi da su te primedbe, koje se odnose na zakon i na javne beležnike uopšte, usledile sa predlozima koje je Vlada usvojila dan ranije. Znači, 30-og je Vlada ispravila to na šta je Zaštitnik građana na Zakon o javnom beležništvu skrenuo pažnju 31. oktobra svojim mišljenjem.
Imam primedbe i voleo bih da ministar pravde ispita visinu tarife, posebno za poljoprivrednike. Pravo je čudo da moj prethodni kolega o tome nije diskutovao, posebno o davanju hipoteke zato što to poljoprivrednici rade svake godine, kako bi zanovili poljoprivrednu proizvodnju, nabavili repromaterijal, obnovili mehanizaciju. Oni svake godine zalažu svoju imovinu, kako bi mogli da obnove setvenu godinu. S tim u vezi, to nije klasična hipoteka koju daš jednom u 10 godina. Oni je daju svake godine. Imao sam amandmane te vrste i u takvim slučajevima treba razmisliti i da se u tim situacijama, koje nastaju zbog obnove poljoprivredne proizvodnje, gde se često daju hipoteke, a nekada i više puta u toku godine, izađe u susret poljoprivrednim proizvođačima, da te izjave koje overavaju, da tarifa bude niže nego za građane koji to rade za kredite, rade jednom u pet godina zato što je poljoprivredna profesija posebna, zato što se teško dolazi do novca, zato što se novac obrne jednom u toku godine, a nekad u toku više godina, zato što svake godine morate da sejete i sadite, dok za tu svrhu nemate dovoljno novca, vi za taj repromaterijal morate da založite deo imovine svake godine. Dakle, za njih je na određen način to preskupo i treba razmisliti da se u takvim situacijama ta javno-beležnička tarifa, u svim drugim opravdanim situacijama, smanji.
Što se tiče mišljenja Zaštitnika građana, delimično ga uvažavam. Drago mi je što ga je uvažilo i Ministarstvo, s tim što je Ministarstvo to uradilo dan ranije, pre nego što je Zaštitnik građana skupio hrabrost da to objavi. Pozdravljam to što su se na određenim pozicijama našli Zaštitnik građana i Ministarstvo pravde.
Od onih sam koji za razliku od vas, dame i gospodo narodni poslanici, nije imao samo reči pohvale za Zaštitnika građana, jer je on u svom mišljenju zaboravio građane. Dakle, on je stao na stranu advokata, i to pozdravljam. Advokati su deo građanskog društva. Sa punim pravom on ima pravo da zaštiti određene građane, ali je pri tome u svom mišljenju zaboravio da je vrlo selektivno ocenio prava građana. Šta je sa pravima građana, sa žrtvama, sa pravima građana koji su oštećeni prilikom vršenja krivičnih dela od određenih lica, koji su zbog štrajka advokata pušteni na slobodu? Dakle, takvo delo prema istim ili drugim građanima mogu da ponove. Voleo bih da je Zaštitnik građana, pored ovog mišljenja, koje se uglavnom odnosilo na Ministarstvo pravde, našao za shodno da u svom mišljenju pribeleži i to da je ugroženo pravo građana da se određeno delo kazni pritvorom, jer počinilac može da počini novo krivično delo nad njim ili nad nekim drugim. Dakle, pravo žrtve i pravo oštećenih je ovim ugroženo i Zaštitnik građana se morao njima baviti.
Pitam – šta je sa teškom povredom ljudskih prava, pravo na život, pravo na slobodu, pravo na sigurnost? Pravo na slobodu, gospodine ministre, je jedno od osnovnih prava i najveće pravo jednog čoveka, jedne individue. Dakle, nijednog trenutka, Zaštitnik građana se nije pitao šta je sa pravima pritvorenika, kojima pritvor traje i 50 dana duže od predviđenog zato što nemaju advokata koji treba da bude prisutan, kako bi se ukinula mera pritvora. Pravo na slobodu je jedno od osnovnih prava i Zaštitnik građana, koji se trebao dići da je taj pritvor potrajao pet minuta duže od predviđenog, je trebao da digne i sebe i svoje pomoćnike, tim pre, što i on i pomoćnici imaju platu od 310 do preko 350 hiljada dinara mesečno. Sloboda bilo kog građanina i pritvorenika, koji još uvek nije kriv, to je faza istrage, trebala je da bude svetinja za Zaštitnika građana i za onoga čija je sloboda ugrožena, odnosno ukinuta.
Očigledno da je Zaštitnik građana, čije je mišljenje ovde pred nama, selektivan. On je ovde u sred Skupštine izjavio da ga moja prava ne interesuju, da bi ja bio poslednji čija bi on prava štitio. Zahvalio sam mu se tom prilikom i rekao – kada me on bude štitio, onda sam sigurno gotovo. Sem svoje neke visoke plate i političkih izjava koje daje, ne verujem i ne vidim da Zaštitnik građana na isti način tretira sve građane i advokate, a među advokatima, moram da kažem, ima preko 50% onih koji bi radili i njihovo pravo na rad je takođe ugroženo. Dakle, kao građani, kao advokati, kao neko ko ima pravo na rad, njegova prava su takođe ugrožena, a time se vrli Zaštitnik građana nije bavio i bojim se da se on bavi zaštitom svojih ne malih prava i svoje velike plate, na koju su, gospodine ministre, Zaštitnik građana i još neki predstavnici regulatornih tela, uzeli 600 funti mesečno da bi napisali, od međunarodne donacije, Nacrt zakona o uzbunjivačima. Osamnaest meseci su uzimali novac da bi napisali jedan veoma loš nacrt i to je dodatak na platu od 310 do 350 hiljada dinara.
Takav Zaštitnik građana treba da se za toliku platu dobro oznoji i da se stara o pravima građana. Što se tiče ovih zakona, ja ću svakako podržati, bez obzira što se zakon po ne znam koji put menja. Dakle, Vlada naroda iz naroda za narod, treba da vlada u ime naroda a ne samo da vlada nad narodom. Ja ću da podržim ovo.
Što se tiče mog kolege prethodnika, molim ministra pravde, s obzirom da je ovde govoreno mnogo o određenom ubistvu, molim da proveri ove fotografije. Radi se o priredbi koju je moj prethodnik zajedno sa republičkim ministrom unutrašnjih poslova, priredio u korist Jedinice za specijalne operacije krajem 2002. godine, a kao što znate, u toku je istraga i Zaštitnik građana treba o tome da se pozabavi i vi gospodine ministre, s obzirom da je u toku istraga o političkoj pozadini ubistva.
Dakle, ja vas molim kad se već o tome razgovaralo, predaću vam ove fotografije…

Vraćam se na temu, dakle samo podržavam ovaj zakon, a fotografije ću predati ministru pravde pa neka on pogleda da li su autentične. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ništa nisam tvrdio.
S obzirom da su mi dostavljene određene fotografije, moja je obaveza bila da to proverim tako što sam ministru pravde predao te fotografije i nisam tvrdio da su one autentične.
Moj prethodnik je najverovatnije svojim govorom potvrdio autentičnost fotografija koje su nastale, po onome što sam ja dobio krajem 2002. godine, nekoliko meseci pre ubistva premijera u Kuli, gde je…

Izvinite, ja samo kažem…

Gospođo predsedavajuća, vi imate te fotografije, ja sam ih dobio.
Moja je obaveza bila da ih predam ministru pravde, jer se krajem 2002. godine navodno održala, uz organizaciju vlasti, republički savez, uz prisustvo saveznog i republičkog ministra unutrašnjih poslova i budućih potpredsednika Vlade, se održala zabava u korist Jedinice za specijalne operacije, koja je kasnije osumnjičena i određeni pripadnici osuđeni za ubistvo premijera za koga sam ja glasao.
S tim u vezi, ja nikakve insinuacije nisam imao, samo sam fotografije prosledio ministru pravde na dalje postupanje, da on oceni da li se radi o originalnim fotografijama ili se radi o foto montaži.
Moj prethodnik je izgleda potvrdio sve navode koje sam dobio uz te fotografije i još nešto na kraju da kažem, on mene može da pokuša da vređa koliko god hoće. Mene da uvredi može samo bolji od mene, gori nikad. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja mogu delimično da razumem zabrinutost opozicionih poslanika za njihov amandman, odnosno za rešenje koje smo predložili u zakonu.
Odmah na početku moram da kažem da nema ništa lepše od toga za tužilačke pomoćnike da se prime osobe koje na pravosudnom ispitu taj ispit polože sa najvišim ocenama. Dakle, ne da imaju prednost, nego da se moraju zaposliti. Ništa lepše nema od toga da se nečiji trud, znanje nagradi time da neko bude primljen na posao, a ne samo da mu se to shvata kao neka određena vrsta prednosti koja može da se iskoristi a ne mora.
Mi smo kao predlagači zakona to stečeno znanje najvišom ocenom ocenili kao uslov da se neko mora posle prijema sa najvišim ocenama na pravosudnom ispitu, da se taj prijem u tužilačke pomoćnike mora izvršiti, da se takav kandidat mora primiti na neodređeno radno vreme, što do sada nije bio slučaj. Mislim da treba da nagradimo, posebno mlade ljude.
Razumem zabrinutost zbog političkih mogućnosti, zabrinutost zbog funkcionisanja Ministarstva pravde, zbog ministra pravde od onih koji su u svoje vreme to debelo zloupotrebljavali.
Navešću primere. Bivši ministar pravde, gospođa Snežana Malović, je polagala pravosudni ispit pred svojim kumom. Iz toga cenim da se oni boje da ono što su oni radili da se ne ponovi i na ovoj drugoj strani, pa smo stoga i predložili da se tužilački pomoćnici primaju zbog najviših ocena, a ne zbog poznanstava,pa ću reći da je kum bivše ministarke pravde kod koga je po hitnom postupku organizovano to polaganje pravosudnog ispita, bio gospodin koji je uhapšen u aferi „Indeks“, profesor sa Pravnog fakulteta u Kragujevcu.
S toga, ja cenim zabrinutost opozicije koja zna šta je radila, šta se dešavalo ranije, pa se oni iz tog razloga pribojavaju da se to ne bi ponovilo, ali ne može da se ponovi s obzirom da smo mi kao poslanici predložili da se prijem vrši zbog najboljeg znanja a ne zbog zvanja.
Takođe ću navesti zašto su oni zabrinuti. Recimo, zbog poznanstva eventualnih ministara pravde sa određenim ljudima koji mogu da izvrše prijem, pa, recimo, tužilac za ratne zločine. On primi bivšu ministarku pravde, ali ne sa mesta ministra pravde, već sa mesta iz stranke. Dakle, bila je zaposlena u DS. Posle toga je direktno iz stranke otišla na rad u Tužilaštvo za ratne zločin. S toga su oni zabrinuti da bi i ova vlast mogla da uradi nešto slično, da po političkoj liniji nekog direktno iz stranke premesti u tužilaštvo, što je bio slučaj.
Međutim, ovim zakon se garantije da to nije moguće i ovim članom se upravo govori da se u tužilačke pomoćnike moraju primiti osobe sa najvećim ocenama prilikom polaganja pravosudnog ispita.
Cenim njihovu zabrinutost i zbog nekih drugih stvari, pa ću navesti i primer tužioca koji nikad nije izabran u Skupštini, a radi u Tužilaštvu za ratne zločine. On se zove Bruno Vekarić. Zakon kaže da za tužioce ne može biti izabrano ili imenovano lice koje nije prošlo makar jedan izbor u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Neka mi neko dokaže da je gospodin Bruno Vekarić bilo kada prošao prvi izbor u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Tog izbora jednostavno nije bilo, ali se on zahvaljujući političkim vezama, zahvaljujući vezama upravo onih koje predlažu onim amandmanom da se izbriše da neko po znanju bude primljen obavezno na neodređeno vreme. Upravo zbog svojih ranijih brljotina, zbog onog što su radili, oni predlažu da mi ovo rešenje, koje pravedno, ukinemo i da ostavimo staro rešenje, da eventualno još uvek preko tužioca i sudija, koje imaju u pravosudnom sistemu, pokušavaju da zapošljavaju svoje ljude iz stranke, da oni zapošljavaju po političkoj liniji, da oni zapošljavaju po zvanju, a ne po znanju, zato što smo mi predložili daleko pravednije rešenje i mislim da ovaj amandman treba odbiti. Hvala.

Po amandmanu ću.
Dame i gospodo narodni poslanici, razumem zabrinutost opozicionih poslanika koji su predložili da se ovaj član briše. Čisto radi naših gledalaca, da bude jasno i njima, predlagači amandmana su predložili da se izbriše član zakona koji smo mi kao grupa narodnih poslanika predložili u Zakonu o tužiocima.
Dakle, mi smo predložili da se u stalni radni odnos prime tužilački pomoćnici koji su pravosudni ispit položili sa najvećim ocenama. Ponovo podvlačim, nema ništa lepše već nagraditi nečiji trud i znanje time što takve osobe ne samo da će imati prednost, nego će biti primljene na rad u tužilaštvu. Mislim da je to najpravednije prema svima koji se trude u svojoj karijeri, u svom školovanju da svojim znanjem, svojim trudom, svojim znojem, svojom upornošću zauzmu određeni položaj, shodno svom znanju da steknu i zvanje.
Mislim da smo predložili jedno pravedno rešenje i čisto radi gledalaca da znaju, koji prate ovaj prenos, da su predlagači amandmana predložili da se takav naš predlog, odnosno takav član izbriše i da ti kandidati imaju prednost, ali ne moraju biti primljeni. Ja već govorim šta smo u ranijoj praksi imali, da bivša ministarka pravde polaže pravosudni ispit pred svojim kumom, koji je uhapšen u aferi „indeks“, da određeni tužilac u Tužilaštvu za ratne zločine bude izabran, imenovan, a da nikada nije prošao prvi izbor u Skupštini, što je zakonska obaveza, da se ne dešava više da u Tužilaštvu za ratne zločine bude primljen bivši ministar pravde, ali ne čak sa mesta ministra pravde, nego iz reda zaposlenih, jer je tada bila u redu zaposlenih osoba u DS, da radi tamo više meseci i da se na poslu pojavi maksimalno tri puta, ali da za tih nekoliko meseci prima platu od 120.000 dinara mesečno.
Da nam se ne bi dešavali takvi propusti, mi smo predložili jedno pravično rešenje da u tužilaštvu budu primljeni tužilački pomoćnici koji polože ispit sa najvišim ocenama i da u takvim situacijama te osobe ne samo da imaju prednost, već da se te osobe primaju na rad na neodređeno vreme. Time smo izbegli svaki mogući politički uticaj, svaki mogući nepotizam.
Evo, ja mogu da se kladim da ja nikog od rodbine u tužilaštvu nemam, ali smem da se kladim da predlagač amandmana ima nekog od rodbine u tužilaštvu. Ako to nije tako, ja ću dati ostavku, ali ako predlagač amandmana ima nekog ko je zaposlen u tužilaštvu, neka onda predlagač amandmana, jedan od njih, podnese ostavku. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću da podržim ova dva zakona - Zakon o razmeni tajnih podataka i informacija sa Španijom…

Ne, nema potrebe, ne mogu oni mene omesti, koliko se ja mogu skoncentrisati i govoriti.
Dakle, podržaću razmenu podataka i informacija za Španiju, s obzirom da već u praksi imamo slučajeve da naše organizovane kriminalne grupe veoma rado borave na teritoriji Španije, takođe i neki naši poznati privrednici, pod znacima navoda, vrlo rado novac koji su na razne načine stekli od sirotinje, pljačkajući siromašne, vrlo rado iznose u Španiju i tamo se uspešno kriju i po nekoliko godina. Dakle, to već imamo u praksi. Da se to ubuduće ne bi dešavalo, razmena informacija i podataka je veoma bitna.
Što se tiče ugovora o naoružanju, ne mogu da podržim diskusiju prethodnog kolege govornika, mog staleškog kolege iz poslaničkih klupa, ne mogu da podržim ono što je on govorio, s obzirom da ne verujem da je njegovo izlaganje proizvod njegovog voljnog iskustva koje je trajalo nula dana, a koje je trebalo da se desi tamo negde 1979-1980. godine. S obzirom da se to nije desilo, ja takvu diskusiju uzimam sa rezervom. Ali, ipak ću reći, da bi građani znali, da u Nišu nije eksplodirala naša municija. Eksplodirala je municija NATO pakta, tako da treba ugovor o zabrani kasetne municije potpisati, ali usloviti da ga potpišu i oni koji su tako rado bacili tu kasetnu municiju na teritoriju naše države, na naše građane, pa i grad Niš.
Još jednom podvlačim, da se zna, nije eksplodirala kasetna municija Vojske Jugoslavije, Vojske Srbije. Na toj teritoriji je eksplodirala municija NATO pakta, ali ja bih svakako pozdravio da je neko to osudio, ali iz prethodnog govora kolege nisam čuo da je on to osudio, već je osudio to što mi nismo potpisali zabranu upotrebe kasetne municije, mada je mi nigde, ni na kome, nismo upotrebili, a na nama su je upotrebili više puta za onih nesretnih 78 dana samo u toku poslednjih ratova.
Podržavam to što naša zemlja potpisuje takav ugovor, s obzirom da oružje vrlo lako može doći u posed međunarodnih terorističkih grupa, kriminalnih grupa itd. Ovaj ugovor je veoma značajan da se izvrši dodatna kontrola oružja.
Što se tiče diskusije nekih bivših ministara odbrane, ja bih voleo da se ispitaju neke druge afere, a ne one koje je on navodio i koje ne postoje, dakle, da se ispita uvoz telekomunikacione opreme i sredstava veze iz Francuske, bez odgovarajućih zakonskih propisa, da se ispita nabavka skupocene medicinske opreme – skeneri, ultrazvučni aparati, magnetne rezonance, za povlašćene firme, bez odgovarajuće zakonske procedure.
Apelujem na ministra odbrane da se pozabavi i nabavkom lekova za zdravstvene vojne ustanove, koja se desila između 2008. i 2012. godine, s obzirom da je firma u vlasništvu fizičkog lica koje zida zgradu zajedno sa bivšim ministrom odbrane na pašnjaku pored Hrama Svetog Save. Postoji mogućnost korupcije. Postoji velika verovatnoća da je neko do skupocenih satova došao na poprilično sumnjiv način, da ne upotrebim neku grublju reč.
Na kraju, da kažem da se radi o čoveku za čijeg mandata smo od hiljadu tenkova došli do 272. Mi seljaci veoma cenimo vojsku, vojska voli seljake, seljaci vole vojsku. Podržavam našu vojsku.
Voleo bih da se ispita i ona afera „pancir“, afera „šlem“ ili kako se to već zvalo, afera „satelit“, kad je prijatelj bivšeg ministra odbrane, zajedno sa druga dva Crnogorca, kupio satelit, odnosno zakupio deo satelita koji će mu dostavljati snimke za 60 i nešto miliona evra, tako da te snimke dobijemo sa 24 sata zakašnjenja. U odluci su učestvovala dva Crnogorca, a nas je zastupao isto čovek koji je rođen u Crnoj Gori, da se ispita i taj slučaj gde smo zakupili satelit, to platili ogromnim parama.
Voleo bih da se ispita, takođe, i nabavka 69.000 šlemova, 69.000 pancira, 69.000 uniformi, s obzirom da smo mi u tom trenutku jedva imali dvadesetak hiljada ljudi koji su mogli biti bojno, ili vojno upotrebljivi, dakle oni koji su morali da nose šlem ili uniformu.
Za svakog vojnika kupljeno je po tri šlema. Tu, druge činjenice, sem propasti, nema. Šta će jednom vojniku tri šlema, tri pancira? Na to bi trebale da odgovore stranke bivšeg režima, ali ja podržavam da se svi mačevi ne pretope u plugove, da imamo i plugove i mačeve, da ono što plug zaradi, da mač sačuva. Mi, seljaci, smo uvek podržavali vojsku. Ne treba se obazirati na to da je o vojnim projektima „vrabac“ i „pegaz“ govorila vinsko-vinogradarska mušica, dakle, to uzmite sa rezervom.
Želim da kažem da će seljaci uvek podržavati vojsku, bez obzira što se u nevolji u gradovima obično od stanovništva koje ne razume vojsku, govorim o tom delu, Bog i vojnik pozivaju samo u nevolji. Kad nevolja prođe, Bog se zaboravlja, vojnik ne poštuje. Mi sa tom praksom moramo prekinuti. Mi moramo podići proizvodnju i svoju ekonomsku moć, podići vojnu moć, da budemo nesumnjiva regionalna sila na Balkanu, koja će biti sposobna za odvraćanje bilo koje sile, pa i one koja je do sada bacala kasetne bombe na nas. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, po pitanju ovih zakona odmah ću reći da ću glasati za ove zakone, jer su pravedni, daju šansu mladima da zamene stare, da sudije i tužioci koji su navršili 65 godina života, bez obzira na godine radnog staža, odu u penziju i da na njihovo mesto dođu mlađi, novi, politički neopterećeni, imajući u vidu da su sudije i tužioci, koji su stari po 65 godina, promenili nekoliko političkih poredaka, da su prošli kroz veoma turbulentna vremena, da su prošli kroz razne političke pritiske kojima i dalje mogu biti podložni, da su prošli kroz sankcije, da su prošli kroz bombardovanje, da su prošli kroz razne nevolje i da je u tom periodu određeni deo bio i podložan korupciji.
Dakle, nema ništa bolje, nego neke ljude, u čiju stručnost zbog okolnosti koju sam naveo možemo navesti blagu sumnju, zameniti neopterećenim ljudima, tim pre što Narodna skupština samo potvrđuje prvi izbor prilikom izbora tužioca i sudija, više nije u nadležnosti pravosuđa na ovaj način na koji bi ova nadležnost bila do dve hiljade i neke godine. Dakle, sudstvo, pravosuđe, tužilaštvo je nezavisno od ove vlasti. Dakle, u svakom smislu, od bivše, zbog one reforme i deforme pravosuđa, baš nisam siguran.
Mislim da je vreme da se mlađima da šansa i sa tim u vezi ja pozdravljam posebno odredbu koja govori da se oni ljudi, koji su položili pravosudni ispit, mladi ljudi sa najboljim ocenama da obaveznost zasnivanja radnog odnosa u tužilaštvu za njih bude obavezna. Dakle, da neko ko je bio najbolji, ko je imao najbolje ocene, ko radi kao pripravnik u tužilaštvu, da njegov prijem na rad na neodređeno vreme bude obavezan.
Dakle, ne treba više raditi ono što je radila stranka bivšeg režima. Samo da podsetim da su nama zaposleni iz političkih stranaka direktno išli u tužilaštvo na platu 120.000. Dakle, neko ko je bio zaposlen u političkoj stranci, zahvaljujući time što tvrdim da su tužilaštvo i pravosuđe nezavisni od sadašnje vlasti, ali nije od bivše, u izbornoj kampanji 2014. godine direktno je osoba iz radnog odnosa iz jedne stranke bivšeg režima prešla u tužilaštvo, što je očigledan dokaz politizacije tog tužilaštva i celog pravosudnog sistema. Mislim da je na takav način vraćena neka politička usluga koja je učinjena od te osobe koja je imala izuzetno velikog uticaja na tzv. reformu i deformu pravosuđa. Dakle, ta ista osoba, koja je imala izuzetan uticaj, je iz političke stranke u kojoj je bila zaposlena prešla na rad u tužilaštvu na platu od 120.000 dinara i za tih četiri-pet meseci se nijednom nije pojavila na poslu.
Tužilaštvo i pravosudni organi ne mogu biti korpa za političke otpatke, već moraju da uistinu budu jednaki prema svima. Oni ne smeju da budu podložni pritisku vlasti političkih stranaka, oni moraju biti otporni na to, ali očigledno je da naše pravosuđe i naše tužilaštvo još uvek podleže pritiscima onih za koje misle da su njihovom zaslugom obezbedili te stalne sudijske i tužilačke funkcije.
Nama to ne sme da se dešava. Pravosuđe ne sme da bude partijsko i naši građani danas treba da znaju da Skupština Republike Srbije i Vlada Republike Srbije ni na koji način ne mogu da utiču više na nezavisnost pravosuđa i s tim u vezi treba da znaju da se uglavnom o tome pita Veće tužilaca i Visoki savet sudstva. Dakle, mi nemamo direktne ingerencije, kao što je to nekad Skupština imala, na pravosuđe, tako da znaju da kad se neko ogreši o njih, kad neko nesavesno obavlja svoju tužilačku i sudijsku funkciju, da to nema veze sa novom vlašću, da to uglavnom ima veze sa reformom pravosuđa koja je izvršene pre dolaska nove vlasti, dakle, pre 2012. godine.
Znači, u potpunosti podržavam ove zakone o tužiocima i sudijama. Mislim da je realno da neko ko ima 65 godina nekom mlađem prepusti svoje radno mesto, odnosno da pravosuđe, tužilaštvo i sudije podmladimo na način da će doći neki novi ljudi koji će biti potpuno politički neopterećeni, otporni na političke i druge pritiske, a već sam naveo primere šta nam se sve dešavalo u praksi, pa čak i u izbornoj kampanji 2014. godine, gde je jedan tužilac primio direktno iz stranke na rad u tužilaštvo osobu koja je sa radnog mesta iz stranke otišla u tužilaštvo. To je direktan dokaz da su nam tužilaštvo, još uvek na određeni način, i pravosuđe politički instruisani.
Što se tiče legalizacije, takođe, podržavam taj zakon i apelujem na građane da legalizuju svoje objekte, da na takav način ispune neku svoju obavezu, a i da mogu da se tim objektima koriste u razne svrhe, komercijalne, dizanje kredita, itd.
Na kraju, želim svim građanima koji slave danas slavu, da čestitam slavu, da im poželim puno zdravlja, sreće, njima i njihovim gostima sve najbolje, da naredne godine budu berićetnije nego prethodne. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao i kod svih predloga, uvek postoji dilema da li ćete da glasate za ponuđeni predlog ili nećete. Nisu u pitanju samo predlozi zakona, nego i predlozi amandmana.
Dakle, opredeljivanje oko toga da li ćete glasati ili ne ne zavisi samo u ubedljivosti onog ko govori. Čak nekada ne treba da znači da li je onaj koji je pre vas govorio govorio tačno ili je iznosio netačne podatke. To zavisi i od toga da li predlagač glasa za svoje amandmane.
Dakle, više puta, a vi ste mi svedoci, dame i gospodo narodni poslanici, ja sam glasao za predloge opozicije, pa i za predloge amandmana ovih predlagača, ali se desilo gotovo neverovatno nešto, da na dan glasanja i u vreme glasanja sam predlagač nije glasao za svoje amandmane i ne samo da ne glasa, već ne bude ni prisutan, izađe iz sale, što samim tim govori o sumnji samog predlagača o kvalitetu amandmana koji je sam podneo.
Ako neko podnese amandman za koji ne želi da glasa i ne želi da prisustvuje u vreme glasanja kada se glasa za njegov amandman, takav predlog, ma kakav da je, više za mene nije ubedljiv. Dakle, nekoliko puta sam pokušao da argumentovano, a od strane opozicije, za neke amandmane da glasam, ali sam ustanovio da ovi predlagači ne glasaju sami za sebe.
Ovde se kao jedan od razloga spominju 90-te. Devedesete godine su za mene 1981, 1982, 1983, 1984, 1985, 1986, 1987, 1988. i 1989. To je za mene deveta decenija i to su za mene 90-te godine i bojim se da je predlagač amandmana malo pogrešio zato što obično kod naših ekonomista, a obično i kod političara, 90-te godine, odnosno 1989. godina je merilo za neku bolju budućnost. Obično ljudi kao da govore o nekim boljim godinama i šta bi želeli, želeli bi da imaju ekonomski razvoj i ekonomsku snagu kakva je bila do 1989. godine. Za mene su to 90-te godine i znam šta se proizvodilo, šta se izvozilo, ali posle 90-tih godina došle su 2000. Posle 2000. godine došle su neke desete godine.
Četrnaest godina je neko vladao i imao je priliku da popravi sve ekonomske parametre. On to nije učinio, samo je emitovao socijalna prava koja nije imao ko da plati. Pošto to nije imao ko da plati, taj izdatak se nadoknađivao prodajom kompletnog društvenog kapitala, a kada ni to nije bilo dosta, onda su, a među njima je i predlagač koji je ovaj amandman predložio, za ta emitovana prava, koja nije imao ko da plati, kada nije bilo dovoljno društvenog kapitala, kada se nije rasprodalo sve bud zašta, kada nije bilo dovoljno novca zbog toga onda se pribeglo zaduživanju, odnosno podizanju kredita i time su se samo problemi odlagali za budućnost i danas oni koji su gotovo usmrtili srpsku privredu, oni koji su je potpuno devastirali uz pomoć svojih stranačkih prijatelja, danas oni nariču i govore kako je to nekada bilo, kako su za sve krive 90-te, a uglavnom, kao što sam i naveo, 90-tih godina smo imali neki ekonomski razvoj i neku ekonomsku snagu koju smo izgubili, a više smo izgubili ne zbog sankcija. Dakle, u odnosu na sankcije i na bombardovanje, više smo izgubili od 2000. godine nego što smo izgubili 1991, 1992, 1993, 1994, 1995. godine, pa sve do 1999. godine. Mislim da smo 2000. godine doživeli pravi cunami, da smo doživeli ekonomsku katastrofu koja je praćena velikim izdacima koje nije imao ko da plati i stoga ne mogu da podržim ovaj amandman.
Ubuduće ću dobro razmisliti da li ću bilo koji amandman, bez obzira na ubeđivanja i na ubedljivost govornika, podržati od ovih predlagača, s obzirom da je Srbija i previše ozbiljna stvar da bi ponovo bila prepuštena njima. Hvala.