Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, da naši gledaoci ne bi imali zabludu, ne radi se o ispravljenom tehničkom nedostatku amandmana, to niko nije ispravio. Dakle, koliko se ja razumem u Poslovnik i proceduru u Narodnoj skupštini, ispravku amandmana možete podneti do sednice Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo. Dakle, ukoliko to niste uradili pre sednice odbora, ne možete na samoj sednici podnositi ispravku svog amandmana.
Ako je neko želeo da predloži tehnički ispravan amandman, on je imao priliku sve do sednice odbora.
Ja jesam zemljoradnik po profesiji, nisam seljak iz grada, nisam seljak na privremenom redu, nisam vinogradar kalemar, nisam baš boravio na visinama Fruške gore, ja sam malo niže, ali sam uspeo da pročitam Poslovnik i da ispoštujem proceduru Narodne skupštine.
Ukoliko predložite amandman koji nije tehnički ispravan, on se odbija. Ukoliko želite da tehnički ispravite taj amandman to morate da uradite pre sednice Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo.
S obzirom da predlagač to nije učinio, ne može na samoj sednici da kaže – ja sam se malo prisetio, evo predlažem ispravku amandmana i sve je rešeno, samo je ostalo još vi da usvojite.
Naravno da ne verujem da baš oni nisu znali da se te ispravke moraju podneti na vreme, već je to otprilike poruka, pokušaj poruke biračima - evo mi hoćemo da to uradimo, a ovi neće da prihvate. Dakle, mislim da je predlagač namerno predložio tehnički neispravan amandman da bi samo verbalno zastupao određene staleže, a u praksi se umesto u penzije novac odlije u neke subvencije za nepostojeće sadnje, za imaginarne sadnje na parcelama koje se zakupljuju devet meseci kasnije.
Na takav način se od penzionera uzme recimo 6.000 seljačkih penzija, pa onda prodate sve to, pa se onda zbog zemljišta koje treba izvršiti restituciju ne možete to da uradite, onda još 6.000 penzija treba isplatiti pravnim sledbenicima, pa na takav način samo na jednom odlivu izgubite 12.000 najmanjih zemljoradničkih penzija i onda dođete u Skupštinu kad uzmete 12.000 zemljoradničkih penzija, stavite u džep i zastupate penzionere kojima ste uzeli samo jednim aktom za tri godine nepostojeće sadnje na nepostojećoj parceli, koju ste zakupili devet meseci kasnije, kroz kako oni to kažu kombinaciju, kada ste ih oštetili za 12.000 penzija u vrlo kratkom roku dođete i zastupate penzionere čiji ste novac na takav način potrošili, prelili u svoje džepove i džepove svojih prijatelja.
Onda takvu subvenciju podelite sa tajkunom na ravne časti, dva dela njemu, jedan deo vama. Ako treba ja sam voljan da pokažem i taj račun odnosno raspodelu plena posle deobe 12.000 seljačkih penzija 2007. godine za prolećnu sadnju, koja je izvršena u novembru 2007. godine. Radi se o prolećnoj sadnji vinove loze na parceli koja je zakupljena u novembru 2007. godine, a navodno je sadnja izvršena u martu 2007. godine.
Pitam se kako se to sadi u proleće u novembru vinova loza i to na posedu koji ste zakupili od države devet meseci kasnije koji nije bio uopšte predviđen, nije bilo saglasnosti za investiciona ulaganja, već je parcela bila predlagana samo za ratarenje na pet godina. Ko još sadi vinovu lozu na pet godina? Koja to država daje subvencije na vinovu lozu koja se sadi na pet godina, da bi se dozvola izdala tek 2012. godine za sadnju vinove loze, a premija povukla još 2007. godine?
Na takav način izgubimo 12.000 penzija samo kod jednog čoveka, dakle samo na jednoj kombinaciji, a takvih kombinacija je bilo na hiljade. Zato smo sada u prilici da usput dok se trošili te pare emitovali su razna prava koja nije imao ko da plati i zato smo sada u prilici da ne uzimamo od penzionera, već da ne možemo dovoljno da dotiramo iz državne kase da bi penzije bile pune, da bi ostale iste i veće, s obzirom da je potrošeno ono što nije zarađeno na razne načine.
Već sam prikazao koje kombinacije. Zbog toga smo u prilici da moramo da smanjimo dotacije privremeno za penzionere zato što je neko daleko pre nas potrošio silne pare na silne kombinacije i pri tome unapred oštetio penzionere. Ako bi se tako nastavilo za godinu dana uopšte penzija ne bi bilo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se po povredi Poslovnika, ali sam se složio da date opozicionom kolegi pravo prvenstva s obzirom da se uvek zalažem da opozicija ima malo veća prava. Ta prava, gospođo predsedavajuća, i o tim pravima moramo govoriti.
Reklamiram član 106. stav 3. – za vreme govora narodnih poslanika ili drugih učesnika u pretresu nije dozvoljeno dobacivanje, odnosno ometanje govornika na drugi način, podvlačim – ometanje govornika na drugi način, kao i svaki drugi postupak koji ugrožava slobodu govora.
Moram da skrenem pažnju na činjenicu da čim se javi neko iz vladajuće koalicije da govori po amandmanu prof. Pavićević ustane, maše Poslovnikom, usput maše i nekim papirima. Rizikujemo, maše permanentno, maše energično, maše ko Pera ventilator, što naš narod kaže. Rizikujemo da navučemo neku prehladu ovde. Na stranu prehlada, na takav način se ometaju govornici da smisleno govore, da iznose svoje misli jer nije lako govoriti ukoliko vam neko skoči odmah čim uzmete reč, skoči ispred vas, počne mahati papirima. U tom slučaju ste dekoncentrisani i ne možete jasno i smisleno da govorite, s obzirom da na takav način uspešno možete biti ometani.
Poštujem pravo opozicije čak da se izrugava Vladi, ali moramo voditi računa i o nekoj meri. Dakle, njihovo je pravo da vrše opstrukciju. Njihovo je pravo da vrše destrukciju. Njihovo je pravo da podnose amandmane, da li su smisleni ili besmisleni. Nema nikakvih razloga da to sada ocenjujemo, ali se mora poštovati dostojanstvo Narodne skupštine…

Rekao sam, član 106. stav 3.
Ne tražim da se o tome glasa. Samo da se vodi računa jer čovek stalno stoji ovako.
Zahvaljujem.

Ne.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodo ministri, poštovana predsedavajuća, cenim predlog koji su kolege poslanici podneli, ali ne mogu da glasam iz nekoliko razloga za ovaj amandman. Prvo, što mislim da Republika Srbija mora da ispunjava svoje međunarodne obaveze, a sredstva koja su amandmanom uskraćena, uskraćena su na poziciji - ispunjenje međunarodnih ugovora, čini mi se, što se tiče „Fijata“, „Er Srbije“ itd. Te ugovore su potpisale dve vlade. Što se tiče „Fijata“, potpisala je jedna Vlada, a što se tiče ugovora sa „Er Srbijom“, to je potpisala druga Vlada. To su međudržavne obaveze koje Vlada Republike Srbije mora da ispuni i ovaj iznos koji je naveden u rebalansu budžeta je iznos koji Vlada Republike Srbije po međunarodnim ugovorima koje su potpisale dve prethodne vlade mora da ispuni do kraja godine. To je jedan razlog.
Drugi razlog je što ta sredstva predlagač amandmana, 35 miliona, za koliko bi uskratila ugovorne obaveze po ovoj poziciji o kojoj sam pričao, je namenila na pozicijama – dotacije nevladinim organizacijama u Ministarstvu za zaštitu životne sredine. Dakle, izuzetno ceneći životnu sredinu, ceneći organizacije koje se bave životnom sredinom, za njihov rad je za celu godinu izdvojeno 26 miliona dinara, a predlagač amandmana traži da se izdvoji još 40%, još dodatnih 10 miliona dinara za nevladine tzv. NGO organizacije na poziciji zaštite životne sredine, što znači da ta sredstva ne idu direktno za zaštitu životne sredine, već indirektno preko nevladinih organizacija treba da budu iskorišćena u tu svrhu.
S tim u vezi, moram da kažem da ta povećanja na prvi pogled izgledaju da su 40%. Međutim, kad malo bolje razmislite, s obzirom da je do kraja kalendarske godine ostalo svega dva meseca, predlagač je predvideo da se sredstva u naredna dva meseca, da bi se, ukoliko bi se usvojio ovaj amandman, ispunio ovakav predlog, nevladine organizacije bi morale da troše 400% više sredstava mesečno nego što su do sada trošile, jer su imali negde dva zapeta nešto miliona dinara mesečno, a sada bi u naredna dva meseca dobili još dodatnih pet miliona, što je jako preveliko uvećanje, odnosno 10 miliona dinara bi trebalo da utroše samo u naredna dva meseca, s obzirom da se ne radi o budžetu, već o rebalansu budžeta. Što je puno - puno je. Između privrede i nevladinih organizacija u narednih dva meseca, ja biram ipak privredu, mada poštujem i nevladine organizacije, posebno zaštitu životne sredine.
Drugi deo predloga se odnosi na usluge arheološkog nasleđa. Predlagač amandmana je predvideo da se umesto 124 miliona dinara za arheološka nasleđa na poziciji Ministarstva kulture, na uštrb one stavke koja je predviđena za privredu i ispunjenje međunarodnih ugovora za „Fiat“ i „Er Srbiju“, da se na uštrb te pozicije dodeli novih 35 miliona i da se za arheološko nasleđe izdvoji 159 miliona 670 hiljada dinara. To je povećanje od nekih 30% i pitam se kako će ta ustanova kulture za arheološko nasleđe uspeti da potroši u naredna dva meseca 35 miliona više nego što je predviđeno, s obzirom da je svakog meseca za njih predviđeno 10 miliona dinara. To znači da bi u naredna dva meseca umesto 10 miliona trebalo da troše 27,5, što je preveliko povećanje, imajući u vidu ovaj predlog amandmana ukoliko bi ga usvojili.
Iz tih razloga ne mogu da podržim i da glasam za amandman kome se, sa jedne strane osporavaju ugovorne obaveze koje su potpisivanjem ugovora preuzele dve vlade i stavile na teret države da bi se za 300 do 400% u naredna dva meseca povećale dotacije nevladinim organizacijama i organizaciji koja se bavi arheološkim nasleđem.
Mislim da je to puno i da predlagač amandmana nije vodio računa da se ne radi o celoj godini, već da se radi samo o naredna dva meseca. Između privrede i ovog javnog sektora ja uvek biram privredu. Zato prednost dajem poziciji koju je Vlada predvidela, a to su ispunjenja međunarodnih obaveza za privredna preduzeća koja sam naveo.

Dame i gospodo, narodni poslanici, odmah da kažem da ne mogu da prihvatim ovaj amandman koji glasi – briše se. Briše se član 1. kojim se utvrđuje osnovica plata u javnom sektoru.
Da naši gledaoci ne bi bili u zabludi, ne smanjuju se najniža primanja, ne smanjuju se plate u realnom sektoru, smanjuju se plate u javnom sektoru. U javnom sektoru su plate veće 20% nego u realnom. To otprilike znači ovako. Oni koji zarađuju novac i prave robu imaju 20% manju platu od onih koji su proteklih godina uzimali koliko su mislili da mogu da potroše, a ne onoliko koliko su oni koji rade, proizvode robu i zarađuju, mogli da zarade. Dakle, država se nije prostrla spram gubera, nego je trošila daleko više od zarađenog.
Država Srbija je trošila šest milijardi više od onoga što je zarađivala. Mogla je komotno da troši četiri milijarde više, to su bili prihodi od dijaspore. To je ono što su nam slale tetke i strine iz inostranstva. Međutim, njima je i to bilo malo pa su trošili još dve, dve i po milijarde i zato je javni sektor trošio daleko više nego što su bili prihodi države.
Jednostavno rečeno, rashodi su bili veći od prihoda i to su nadoknađivali tako što su zemlju zaduživali, pri tome su uvećavali sektor koji nije bio realan. Javni sektor su uvećavali, dok su se na prihodovnoj strani realna radna mesta u privredi gubila.
Na uštrb privrede su zapošljavali ljude najverovatnije po partijskoj liniji, a to ćemo svakako uskoro videti kada sledeće godine budemo prinuđeni da iz javnog sektora otpustimo te viškove, tek ćemo tada videti da mi nismo imali višak radnika u administraciji, već smo imali višak neradnika. Dakle, oni su partijski klasirani u razne kancelarije.
Ovim članom da se utvrđivala osnovica, ne bih se bunio da je opozicija istakla da zaštiti selektivno neke ljude sa nekim nižim primanjima, a da pri tom u toj selektivnosti je želela da optereti one koji su imali najveća primanja.
Navešću neke primere užasno velikih plata koje nikako ne mogu sada da se smanje jer su utvrđene zakonom i čim pokušate to da dirnete odmah tvrde da diramo u nezavisna sveta regulatorna tela i organe. Navešću primer recimo Agencije za borbu protiv korupcije. Zamislite Agencija za borbu protiv korupcije gde imate osam ljudi koji imaju platu veću od 190.000 dinara. Upravo se ovim zakonom, o kome razgovaramo, smanjuju osnovice koliko se to može ovih velikih plata. U toj Agenciji za borbu protiv korupcije, gle čuda, za sedam dana napreduje se 15 platnih razreda. Znači, u roku od nedelju dana pripadnici Agencije za borbu protiv korupcije napreduju 15 platnih razreda. Za normalne činovnike u državnoj službi za to je potrebno provesti 12 godina. Gle čuda, tamo negde gde treba 12 godina da promenite 15 platnih razreda, u Agenciji za borbu protiv korupcije je moguće za sedam dana. Na to, još imaju zarade duple i troduple plate.
Navešću primer i Zaštitnika građana. Tamo šest, sedam ljudi imaju platu veću od 200.000 dinara, a sam Zaštitnik građana, koji prvo štiti svoju visoku zaradu, ima platu veću od 350.000 dinara. Ovim zakonom i njega konačno treba da dodirnemo. Gle čuda, treba da se donese zakon o zaštiti uzbunjivača. Malo je i 350.000 dinara. Malo je i 250.000 dinara u drugim tzv. nezavisnim regulatornim telima i organima. Gle čuda, pošto su stigla neka sredstva za izradu zakona o uzbunjivačima, u istoj toj agenciji je selo njih pet, šest zajedno sa drugim agencijama i dogovorili su se ovako – male su im zarade, to od 350.000 dinara, hajde da probaju to nekako da uvećaju, pa su novac koji je bio namenjen za izradu tog zakona rasporedili na njih pet tako što su za godinu i po na platu od 350.000 dinara i nešto malo nižu od 300, 250.000 dinara mesečno dobijali još po 600 funti. Prevedeno na evre, to je 800 evra. Prevedeno na dinare to je negde otprilike 96.000 dinara mesečno na platu koja je već bila 350.000 dinara. Dakle, naplatili su izradu zakona i nacrta zakona o uzbunjivačima svako od njih po 10.800 evra iako su imali enormna primanja od 200 pa do 350 hiljada dinara.
S toga je ovaj zakon trebao da najviše udari ove sa najvećim platama. Naravno da oni koji su instalirali sve ove ljude po agencijama ne žele da govore o tim velikim platama, u koje ćemo svakako udariti ovim predlogom zakona. Oni će navesti da smo udarili u plate jadnih napaćenih ljudi koji imaju minimalna primanja, a pri tom ćute o ovim svojim najverovatnije partijskim kolegama. Kada kažem partijskim kolegama, tu imamo i pravosuđe, pa vam je svakako, kolege, poznato da je gospodin Dragan Đilas povukao bivšu ministarku pravde iz Skupštine, koja je bila ovde poslanik, i zaposlio je u DS. Bila je profesionalni radnik DS za veliku platu, a onda gle čuda, direktno iz DS u izbornoj kampanji su je premestili u Tužilaštvo za ratne zločine.
Za mene je zločin kada nekoga iz političke stranke prebacite u tužilaštvo. Valjda bi to tužilaštvo, posebno za ratne zločine, trebalo da bude nezavisno i nezavisnije nego svi drugi pravosudni organi.
Ove visoke plate, kada smo već kod zločina, su bile pravi zločin protiv civilnog stanovništva u Srbiji. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja se javljam zbog povrede Poslovnika, čl. 106 i član 107.
Prethodna dva govornika su, po meni, grubo prekršila Poslovnik time što su prvo ugrozili dostojanstvo Narodne skupštine, drugo, po članu 107. zabranjena je ocena koja se odnosi na privatni život drugih lica. Da li je neko imao dugu ili kratku kosu pre 10, 15 godina...
Dame i gospodo, reklamirao čl. 107. i 106. zato što je s jedne strane narušeno dostojanstvo Narodne skupštine, a s druge strane, iznošene su činjenice iz privatnog života drugih lica. Da li neko nosi dugu ili kratku kosu, to je strogo privatna stvar iz privatnog života lica, da li su ministri, da li su narodni poslanici. Ja bih sada mogao da govorim o tome ko ima kraću i dužu kosu, ali bih mogao i da govorim ko ima kratku pamet. Dakle, i to bi bila činjenica iz privatnog života nekih lica.
Dakle, poslanici Narodne stranke svo vreme provociraju. Ja imam razumevanja što predsedavajući ima strpljenja za opozicione poslanike, posebno iz Nove stranke, mada mi nije jasno šta je tu novo.

Govorim da poslanici Nove stranke grubo krše Poslovnik.

Dobro. Na kraju, kada bi se govorilo o privatnom životu lica, ja bih mogao da pitam – ko ti dade vinograde, Živorade?

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, javio sam se po Poslovniku posle prve rečenice. Dakle, smatram da su povređeni čl. 106. i 107, da je kolega Živković grubo zloupotrebio pravo na reč tako što je govorio o nečemu što nije na dnevnom redu. Svakako, bajke nisu na dnevnom redu. Svo vreme je pokušavao da se uspešno udalji od teme i pri tom je pokušao da uvredi ministre i predsednika Vlade. U tome nije uspeo naravno jer nekoga da bi mogao da uvrediš, morao bi biti makar za nijansu bolji od njega ili malo lošiji od njega, a biti puno lošiji od njega nije dovoljna činjenica da nekoga možeš da uvrediš.
Razumem da opoziciji treba da dozvolimo određeni prostor, ali mislim da za jednog viteza od vina da smo previše dozvolili slobode, gospodinu Živkoviću. On je ovde govorio o bajkama. On je ovde govorio o tajkunima i ja ću kada dobijem priliku za reč dokazati da on i te kako ima veze sa tajkunima i to ću pokazati dokumentima. Dakle, ne treba nikome to da prigovara i time je uvredio dostojanstvo Narodne skupštine s obzirom da je on imao veze sa tajkunima, a to prebacuje drugima.
Na stranu bajke o kojima je pričao gospodin Živković, ja ću mu na to odgovoriti otprilike ovako – da dok je on vladao od njegove Vlade do sada je bila gora samo njegova Vlada. Zahvaljujući tome što je vladao nad drugima, sada mu je nesnosna vlast drugoga nad njim i mislim da je zahvaljujući tome što je određeno vreme bio savezni ministar, zahvaljujući tome što je bio premijer da on stvarno živi kao u bajci, ali zato narod živi kao u basni. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislio sam da će moj kolega poljoprivrednik nešto reći i o poljoprivrednom budžetu. Međutim, izgleda da je zaboravio svoju profesiju, s obzirom da se time bavio samo tri godine.
Moram u uvodu da kažem da ovaj rebalans budžeta radimo pod izuzetnim okolnostima. S obzirom na nasleđenu situaciju kakvu smo zatekli, pravo je čudo da ne radimo rebalans svakih mesec dana. Država koju smo zatekli je bila potpuno privredno nemoćna, socijalno neodrživa, sa emitovanim socijalnim pravima, bez ikakvih šansi da se izvuče iz krize. Država je bila kao stara šasija od kola, koja je imala volan i točkove, a nije imala motor i menjač, nije imala privredu koja će praviti novac. Takva kola su mogla da idu samo nizbrdo i prvo što se mora uraditi, treba napraviti neku uštedu da bi se napravio privredni sistem, da ta kola dobiju motor i menjač, da dobiju pogon i da ova država može da krene u nekom dobrom pravcu.
U ovoj državi u vreme leta 2012. godine gotovo da nije bilo države. Dakle, živelo se od zaduženog, a ne od zarađenog. Država je trošila 20% više nego što je zarađivala. Taj trošak se nadoknađivao time što je prodat kompletan društveni kapital, a ostatak je nadoknađen zaduživanjem, povlačenjem kredita. Time su samo problemi odloženi za budućnost, a nisu rešeni. Nerešavanjem tih problema situacija se iskomplikovala. Došlo je vreme da je Srbija dosta živela od zaduženog a ne od zarađenog. Došlo je vreme, što narod kaže – vrati koko što si pozobala. Dakle, došlo je vreme da živimo od zarađenog.
U vreme kad smo se zaduživali nismo napravili nikakav privredni sistem, nikakav izvor za vraćanje dugova koji su bili enormni. Socijalna prava koja su emitovana i uvećana nije imao ko da plati, krediti su dostigli svoje limite i zato smo tu gde jesmo. Moje je nezadovoljstvo u tome što su oko rebalansa budžeta najnezadovoljniji oni čije greške mi peglamo u poslednje dve godine i najverovatnije da će ta situacija potrajati ne samo naredne dve godine, već će posledice te neodgovorne Vlade trajati daleko duže nego što smo mi mislili.
Ono što je mene zaprepastilo je činjenica da uprkos tome što je država zadužena u tom periodu enormno, uprkos tome što je privreda zadužena enormno, da nije napravljen izvor za vraćanje duga, da je poljoprivreda u potpunosti devastirana.
Dakle, pratio sam vrlo pažljivo naše uvozne i izvozne bilanse i zaprepastilo me, a mislim da nam se Karađorđe i Miloš Obrenović okreću u grobu, zaprepastilo me je da od 2011. godine, mi svake godine uvozimo više svinjskog mesa nego što izvozimo, za 35 miliona dolara, pa u nekim godinama i više, što znači da mi ne možemo da proizvedemo ni dovoljno mesa za sopstvene potrebe, a kamoli da možemo nešto da izvezemo od domaće proizvodnje.
Ta situacija se nastavlja i na dalje, s obzirom da nije bilo novca da se odjednom preokrene situacija u korist poljoprivrede.
Ovde se veoma malo govorilo i ja ću reći da smo mi na Odboru za poljoprivredu insistirali da se subvencije seljacima ne diraju i one neće biti dirane.
Dozvolili smo mogućnost da se određene subvencije, podsticaji, preorijentišu, s obzirom na stanje u stočarstvu, s obzirom na istorijski minimum u stočnom fondu, s obzirom da imamo neverovatno mali broj goveda, neverovatno mali broj svinja.
Mi smo tražili da se izdvoje čak i dodatna sredstva za nabavku 100.000 priplodnih nazimica i priplodnog materijala, da možemo da godišnje proizvedemo oko dva miliona tovljenika više, i na takav način unapredimo naše stočarstvo, jer izvozom kukuruza, a imamo sve uslove da se bavimo stočarstvom, mi na svakih 100 miliona evra gubimo 250 do 300 miliona evra.
Naši klanični kapaciteti rade sa 30% do 40% kapaciteta. Mi imamo 40.000 tovnih jedinica praznih, što manjih, što većih, imamo potpune uslove da se bavimo stočarstvom.
Međutim, neodgovornom politikom u proteklom periodu mi nismo razvili pun potencijal u stočarstvu i tu cenu sada plaćamo.
Dovoljno je uložiti nešto malo novca. Ove premije i subvencije ne treba ukidati. One nisu u korist samo proizvođača, one su u korist potrošača, one su u korist prerađivača koji mogu prerađivačkoj industriji da budu konkurentni.
Treba nešto novca izdvojiti za subvencije, podstaći stočarstvo i na takav način uvećati naš društveni proizvod, a samo na dva miliona svinja možemo ga uvećati ukoliko ih preradimo, možemo ih uvećati za bruto društveni proizvod za više od 2%
Treba podizati stočarstvo, treba podržavati povrtarstvo s tim u vezi. Moram da kažem da imamo potencijal da podizanjem samo 10.000 hektara plastenika i ne slažem se sa bivšim režimom da mala gazdinstva nemaju perspektivu.
Čak i UN i EU i Evropska komisija i Zajednička evropska poljoprivredna tvrde da su mala gazdinstva perspektiva u budućem zapošljavanju, u proizvodnji organske hrane.
Da navedem primer, da sa jednog hektara u plasteničkoj proizvodnji, možete da napravite povrća u zaštićenom prostoru u vrednosti od 100.000 evra, a za takvu vrstu delatnosti nam je potrebno pet do 10 radnika, u zavisnosti od vrste povrća koja se u plasteniku uzgaja.
Na takav način na 10.000 hektara, ako u narednom periodu podignemo, možemo u povrtarstvu da dostignemo proizvodnju od jednu milijardu evra. U stočarstvu možemo to da povećamo na 1,5 milijardu i svakako treba u voćarstvu podizati moderne voćne zasade, jer svaki hektar modernog voćnog zasada može da da vrednost proizvodnje i do 30.000 evra.
Složićete se da jedno malo gazdinstvo sa jednim dobrim voćnjakom, sa jednim dobrim plastenikom, da srednje gazdinstvo sa 10 grla stoke i te kako može da napravi proizvodnju.
Ovde spominjan Fijat, ja nemam ništa protiv Fijata, ali mi od jednog Fijata, zahvaljujući pogodbama koje su napravljene i za vreme bivšeg režima, imamo otprilike 400 do 500 evra i to su one neto plate i nešto ako preostane po jednom komadu.
Ukoliko se sa istim sredstvima bacimo na proizvodnju u stočarstvu, u preradi mesa, mi od svake svinje možemo da imamo, prerađene svinje, koliko i od Fijata, od 400 do 500 evra, ukoliko se ona izveze, proda i mislim da imamo te potencijale na ruskom tržištu, s obzirom da smo te odnose sa Rusijom, čak i politički i ekonomski poboljšali.
Imamo potencijal, Rusija uvozi svinjetinu za dva miliona evra, govedine za dva miliona evra, povrća za dva miliona evra, voća za dva miliona evra, ukupno prehrambenih i poljoprivrednih proizvoda, Rusija uvozi godišnje za 40 milijardi evra, a ako sam rekao miliona, izvinjavam se.
Sa tim u vezi imamo Belorusiju i Kazahstan, imamo tržište celog carinskog saveza. Mislim da treba razmisliti da se podigne stočarstvo, da se podigne poljoprivredna proizvodnja, da se podigne prerađivačka industrija, da ono što seljaci proizvedu, da radnici prerade, što bliže mestu proizvodnje, jer danas pitanje poljoprivrede nije samo pitanje poljoprivrede.
Danas je to i pitanje prerade proizvodnje, energije iz poljoprivredne proizvodnje, kojom možemo delimično zasnivati poljoprivrednu proizvodnju, a sa druge strane, kroz stočarstvo, proizvoditi električnu energiju, sa kojom možemo te primarne proizvode preraditi u gotov proizvod, što bi dodatno davale prihode porodica koje žive u unutrašnjosti, ukoliko se ta prerada vrši što bližem mestu proizvodnje.
To je ono za čega se moja stranka koja je veoma mala, a koja je koalicioni partner SNS, Narodna seljačka stranka zalaže. Mislim da možemo da proizvedemo dovoljno energije u poljoprivredi, dovoljno proizvoda da to preradimo, na takav način radno angažujemo naše stanovništvo.
Sa tim u vezi, ne slažem se da se subvencije smanjuju, one se ne smanjuju. Slažem se da se preraspodeljuju u budućnosti i da budu u korist intenzivnije poljoprivredne proizvodnje.
Sada ono što moram da pokažem i premijeru i svim poslanicima, a tu ponudu ću da kovertujem i na isti način kako je to uradio premijer, ukoliko ovo što sada budem govorio, ne bude tačno, ja ću dati ostavku. Ukoliko je ovo tačno, onda neko drugi da da ostavku.
Dakle, ovde držim dokumentaciju po pitanju subvencija.
Dame i gospodo narodni poslanici, treba da znate zašto smo došli u priliku da često radimo rebalanse budžeta, zašto je ova zemlja u ekonomskim nevoljama, zašto poljoprivreda nije napredovala? Iz prostog razloga, ne samo zato što se malo izdvajalo, već zato što su subvencije išle u pogrešnom pravcu.
Sada ću vam pokazati dokumentaciju koju sam strpljivo skupio i koja do sada nigde nije bila osporena. Naravno da nema falsifikovane lične karte, ima fotokopija originalne lične karte koja je priložena u Inđiji, a radi se o jednoj vinariji. Vi svakako znate o čijoj se vinariji radi. Ovde imam zahtev koji je podnet Upravi za agrarna plaćanja 2007. godine, 15. avgusta, poslednjih dana.
Dakle, radi se o zahtevu za subvencionisanje vinovih zasada, 164.135 komada kalemova, na parceli koja je zauzimala prostor od 51 hektara i 7.760 metara. Radi se parcelama 2817, 2818, 2819, Krčedin. Dakle, zapamtite dobro, ovo je 15. avgust 2007. godine.
Sada ću pokazati drugi dokument, samo vas molim malo za strpljenje. Drugi dokument se zove Ugovor o zakupu. Taj ugovor o zakupu je potpisan 7. novembra 2007. godine.
Dokument je isto iz Ministarstva poljoprivrede, ovde ga imate, 7. novembar i dokument je potpisao Jaroslav Stupavski, u ime Vinarije, za koju znate o kojoj se radi. Inače, dotični gospodin koji je potpisao ovaj ugovor je jedan od direktora MK „Komerca“, čiji je vlasnik jedan poznati tajkun.
Dakle sam ugovor pokazuje da je bivši premijer, inače vlasnik ove Vinarije i te kako umešan u poslove sa tajkunima i iz ovog se vidi da 7. novembra zakupljuje te parcele 2817, 2818, 2819, Krčedin. Za to dobijate subvenciju od 525.000 evra za prolećnu sadnju, a ugovor vam je iz novembra, a zahtev ste podneli 15. avgusta za iste te parcele.
Kako ste znali da ćete 15. avgusta zakupiti parcele koje ste zakupili tek 7. novembra 2007. godine?
Dakle, ima još, dokumentacija koja govori da se radi o kriminalu, a zakup je izvršen na teritoriji opštine Inđija, a u javnom nadmetanju je učestvovala „Agrounija“ vlasništvo MK „Komerca“. Drugi konkurent je bila firma o kojoj sam govorio, čiji je vlasnik bio bivši premijer i savezni ministar unutrašnjih poslova, čovek koji je trebalo da otkriva kriminal.
Dakle, on je učestvovao na zakupu poljoprivrednog zemljišta na javnom nadmetanju sa „Agrounijom“ za iste parcele 2817, 2818, 2819, u Krčedinu, tako što je u Inđiji na licitaciji, za obe firme konkurisao isti čovek.
Branko Đurić, direktor „Agrounije“ čiji je vlasnik MK „Komerc“, odnosno Miodrag Kostić.
Sada se ja pitam, kako se jedan čovek nadmetao sam sa sobom i kako to nije kriminal pomoću koga je u današnjoj protivvrednosti uzeto oko 60 miliona dinara subvencija, da bi se neko bavio vinogradarstvom tri godine? Kasnije je vinograd prodat „Agrouniji“ kroz tri godine, čiji je vlasnik MK Komerc. S tim u vezi, prilažem ako treba i potvrdu da je pomenuti gospodin koji je bio premijer i koji je bio savezni ministar unutrašnjih poslova i te kako imao, čak i suvlasničke odnose sa tajkunima, jer u APR piše – da mu je suvlasnik vinarije bio izvesni Miloš Pudar, čovek koji je bio osumnjičen za šećernu aferu pre 2003. godine, u vreme kada je vlasnik vinarije bio premijer.
Onda idemo dalje. Rešenjem broj, taj i taj, od 24.11.2008. godine, ovo društvo je registrovalo promenu podataka i to promenom osnivača, tako što se briše Miloš Pudar, itd, a upisuje Vinemont, Ventures, Savikam, Tortola, Red Taun, Devičanska ostrva, Britanska, itd.
Ja hoću da pitam, dakle, voljan sam da učinim ono što je uradio premijer, ako ovo nije tačno što ja tvrdim, ako ovaj dokument nije tačan, da je naš bivši premijer imao suvlasnika sa Devičanskih ostrva, da je imao suvlasnika tajkuna, da bi kasnije taj deo i drugi deo bio prodat „Agrouniji“, čiji je vlasnik MK.
Dakle, to je osoba koja je malopre u svom obraćanju govorila o vezi između tajkuna i nove vlasti, a pri tome sam bio u suvlasničkim odnosima sa tajkunima, dogurao je do Devičanskih ostrva. Dokumentaciju koju imam sam inače priložio tužilaštvu još 2007. godine, ali s obzirom da su tužilaštvo na način koji svi znate instalirali bivši režim pa je to tužilaštvo nezavisno od nove vlasti, jer od stare nije, s obzirom da je taj tajkun imao učešća u imenovanju određenih policajaca, najverovatnije da do sada nije došlo do progona.
Dame i gospodo, na ovaj način je uzeto 60 miliona dinara subvencija, to je trebalo da pripadne seljacima. Dakle, to je negde otprilike oko šest hiljada seljačkih penzija, koji je 6.000 seljačkih penzija dobio subvencija na neopravdan kriminalan način. Dakle, to dokumentacija izuzetno pokazuje i dokazuje.
S obzirom da je parcela bila predmet restitucije i da smo je po ugovoru sa narodom, a ja sam bio deo toga, trebali 2000. i 2001. 2002. i 2003. godine da vratimo starim vlasnicima, a nismo, čak nam se desilo da nam bivši premijer iz tog perioda upadne u parcelu i navodno zasadi vinograd, koji je kasnije stvarno zasađen, ali s obzirom da je uredba važila samo za proleće 2007. godine, subvencija je bila neopravdana.
Dakle, ta parcela je sada izuzeta iz restitucije i država mora novčano da izdvoji još 60 miliona dinara da bi nadoknadili štetu porodici Jakšić, jer je ta parcela uzurpirana na način na koji sam opisao i s obzirom da ne može fizički da se vrati, država će morati da plati još 500.000 evra.
Tako nas je ta kombinacija, kako to oni imaju običaj da kažu, koštala milion i 25.000 evra, ili ako hoćete koštala nas je 12.000 zemljoradničkih penzija, za koje je bivši premijer, inače nekada savezni ministar unutrašnjih poslova, koji je trebao da suzbija kriminal, a očigledno da ga je podsticao trebao da brani, on je umesto da državi služi, a to sam već dokazao da je i to izbegao kad je jednom trebalo, umesto da služi državi, on se služio i državom i narodom.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodo tužioci, tamo vi negde koji ovo gledate, Hrvatska je ostvarila izvesni napredak, ali Hrvatska je imala snage da u sklopu borbe protiv korupcije uhapsi svog bivšeg premijera Ivu Sanadera, imala je hrabrosti da uhapsi bivšeg gradonačelnika ili sadašnjeg gradonačelnika, kome još uvek mandat teče u Zagrebu, Milana Bandića.
Ne znam gospodo tužioci šta čekate, ne sa Bandićima u Srbiji, sa velikim banditima, evo javno vas pozivam da proverite ovu dokumentaciju. Ukoliko ona nije tačna, ja podnosim ostavku, ukoliko je ona tačna ja ne mogu da očekujem od kolege prethodnog poljoprivrednika da dva puta podnese ostavku, s obzirom da će to morati da uradi zbog premijera. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, poštovani predsedavajući, pravo je svakog poslanika da predlaže zakon i amandmane. Mada se tvrdi da sam ja to nekada sporio, ja tvrdim da iz prepisa stenograma se jasno vidi da nikada nisam opoziciji osporio da predlaže amandmane. Čak, naprotiv, ja sam više puta glasao za predloge opozicije.
Akademski, poslanički je čestito predlagati amandmane, posebno je poslanički čestito predložiti takvu vrstu amandmana „briše se“. Tu je i akademska čestitost nesumnjiva, ali ja sam više puta retorikom, pre svega, bio ubeđen da treba da glasam za amandmane opoziciji i to sam uradio.
Možete statistički da proverite koliko puta sam glasao za amandmane prethodnih govornika, predlagača, ali tvrdim da se to desilo najmanje deset puta. Na moje iznenađenje, predlagači amandmana koji imaju puno pravo da predlože taj amandman sami nisu glasali za svoje amandmane.
Sada, možda bih glasao za ovaj amandman da su me predlagači na ranijim sednicama, na ranijim glasanjima svojim glasanjem za svoj amandman, pa makar svojim prisustvom ubedili da valja glasati za takve amandmane. Kvalitet jednog amandmana ja kao poslanik mogu da cenim prisustvom ili neprisustvom prilikom glasanja za taj isti amandman.
Kao svedok i gospoda narodni poslanici, mogu da potvrde da prilikom glasanja predlagači ovih amandmana obavezno neprisustvuju glasanju, pa samim tim ne glasaju za svoje amandmane, za koje nas u toku rasprave vatreno ubeđuju kako je akademski i poslanički čestito glasati baš za taj amandman. Kada me ubede i kada rešim da glasam za taj amandman i kada glasam za taj amandman, onda ustanovim da sam predlagač amandmana ne da nije glasao na toj sednici, već nije ni prisutan za vreme glasanja o njihovim amandmanima.
To nam govori o kvalitetu tih amandmana i govori nam o tome da i sam predlagač veoma sumnja u kvalitet svog amandmana, čim je izbegao da svojim neprisustvom ne glasa za amandman koji je predložio.
Iz tih razloga ne mogu da prihvatim da ubuduće glasam za amandmane opozicije, koja ima pravo da predlaže, iz prostog razloga što oni sami ne žele da podrže svoj amandman i time govore o kvalitetu predloga koji su podneli. Hvala.

Dame i gospodo, narodni poslanici, ne mogu da glasam za ovaj amandman iz prostog razloga što sam čuo obrazloženje zbog čega je u predlogu amandmana navedeno da se član 15. briše.
U prvom stavu stoji – za obavljanje poslova, davanje saglasnosti u skladu sa zakonom kojim se uređuje privatizacija, zakon koji uređuje pravni položaj privrednih društava, zakon koji uređuje stečaj i zadruge, direktor agencije obrazuje jednu ili više komisija.
Komisija iz stava 1. ovog člana ima pet članova od kojih je jedan predsednik Komisije, u skladu sa zakonom. Član 15. je vrlo jasan. Ukoliko ga izbrišemo ne znam šta ćemo onda dobiti. Mislim da su amandmani isprazni i otprilike neko ne želi da ima tu komisiju. Čak su govorili o članu 15b. kojim se obrazuje i komisija za kontrolu izvršenja obaveza kupca.
Izgleda da su stare navike čudo, neko drugi izgleda da treba da se brani, nećutanjem. Mi ćemo morati da se branimo vrlo argumentovano, s obzirom da u ranijim privatizacijama u kojima je učestvovao i predlagač amandmana je bilo vrlo čudnih privatizacija, gde obaveze kupca nisu ispunjene, gde su izvršene prave kriminalne grabizacije, na štetu zaposlenih, na štetu građana Srbije, gde je ogromni kapital prešao iz ruku radnika, iz ruku društva, iz ruku građana prešao u korist nekoliko tajkuna, nekoliko prijatelja, vladajućih partija od kojih su neki bili čak i direktori određenih stranaka, pa su kupovali za cela tri evra. Pri tome su imali obavezu da regulišu dugove, te dugove nisu regulisani, nego su im upravni odbori raznoraznih javnih preduzeća pod kontrolom partije, čiji je čovek bio direktor te stranke, opraštali više milionske, više desetina milionske u evrima dugove, kojima su preduzeća bila opterećena i koja su prodata za tri evra.
Dakle, navika predlagača amandmana od 2000. do 2003. godine, visokog funkcionera i premijera je bila da se bez ikakve komisije, bez ikakve kontrole vrši privatizacija preduzeća, gde se ogromni društveni kapital prelio iz više hiljada preduzeća za simboličnih reći ću, dva zapeta nešto milijardi evra. Pri tome je bilo neposrednih prodaja, prodaja mimo Zakona o privatizaciji za cele tri milijarde.
Dakle, predlagač koji je u to vreme vršio vlast, koji je na takav način privatizovao razne firme, već sam govorio o čudnoj privatizaciji zgrade Ušća na Novom Beogradu, koja je bila veoma kriminalna i koja je prodata firmi koja nije učestvovala na konkursu u prodaji pomenute zgrade, dakle, neko ko je dopustio i pored upozorenja Saveznog javnog pravobranilaštva da kao predstavnik i to za unutrašnje poslove Savezne vlade, dopusti takvu vrstu privatizacije, sada amandmanom sa rečima – briše se, želi da ospori pravo direktora Agencije da izabere komisiju koja će se starati o davanju saglasnosti, a kasnije čak predlaže da se član 15b. briše i da nema nikakve apsolutne kontrole po pitanju ispunjenja obaveza kupca određenog privrednog subjekta.
To je za mene neprihvatljivo, kao što je neprihvatljivo reći da ministar treba da se brani ćutanjem. Mislim da prvo mora da nastane krivično delo, a da je ono nastalo za vreme bivše vlasti, pa se onda ono goni, onda se neko brani ćutanjem, pa onda neko treba da dokazuje na kakav način je izvršena privatizacija „Sartida“, zgrade Ušća, „Beopetrola“ itd. Taj neko treba da se brani. Po meni neće moći da se odbrani ćutanjem. To što se nije desilo, nije naša krivica. To je pre svega krivica pravosuđa,tužilaštva koje nažalost nije nezavisno. Jeste nezavisno u sadašnjoj vlasti, ali jeste nezavisno u bivšoj. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja se bojim da nezavisni poslanici nisu do kraja pročitali član 17. Predloga zakona.
Dakle, ova odredba se briše zato što informacije o hartijama o vrednosti su se odnosile samo na hartije od vrednosti koje idu na tržište. S obzirom da je ta obaveza novim Predlogom zakona prestala da važi, iz tog razloga građani ne mogu da budu informisani o hartijama od vrednosti koje ne idu na tržište. Obaveza je bila samo da se informacije pružaju koliko sam ja razumeo, a ministar neka me ispravi ukoliko nisam u pravu, ta obaveza se odnosila samo na akcije koje idu na tržište, a novim Predlogom zakona te akcije ne idu na tržište i ne možemo obaveštavati građane o onome što se ne dešava. Možemo da ih obaveštavamo samo o onome što se dešava, što je bila zakonska obaveza pre usvajanja, odnosno pre ovog predlaganja zakona, pošto predlog definiše da te hartije ne idu više na tržište hartija od vrednosti, s time obaveza postaje bezpredmetna i stoga je i ministarstvo predložilo da se ta obaveza izbriše, jer bi bila rogobatna ukoliko bi bila ostala ugrađena u zakon.
Ono što mene čudi što o informisanju pričaju ljudi koji su za vreme kada su rasprodavali imovinu, recimo, „Sartida“, kad su započeli rasprodaju imovine i objavili tender za recimo, „DIN“ i „DIV“ koji su u vreme kada su to činili zabranili nekoliko novina. Zabranili su opozicionu štampu, da ne bi slučajno pisala o privatizaciji „Sartida“.
Dakle, sada neko traži da bude informisan o nečemu što se ne dešava novim Predlogom zakona, a u vreme dok je vladao nije mu bilo sporno da zabrani novine, da se građani ne bi slučajno informisali, opozicione novine, i to čim je došao na vlast, dakle, čim je preuzeo Vladu Republike Srbije, da se slučajno građani ne bi kroz opozicione novine informisali o privatizaciji „Sartida“ koje je izvršeno mimo svih zakonskih pravila u to vreme.
Započeta je privatizacija imovine „DIN“ fabrike duvana u Nišu, započeta je privatizacija fabrike „DIV“ industrije duvana u Vranju. Interesantno je da je sve urađeno posle posete tadašnjeg premijera Americi. Interesantno da su sva tri preduzeća, čija je privatizacija obavljena za vreme vanrednog stanja ili je započeta za vreme vanrednog stanja, da je ta privatizacija izvršena u korist američkih firmi.
U to vreme su zabranjene najmanje nekoliko novina, opozicionih novina, a čak koliko se sećam, zabranjeno je rasturanje Podgoričkog „Danas“, dakle jedne strane štampe, jednog stranog lista…

Po amandmanu govorim.
Amandman predviđa informisanje i čovek koji hoće da bude potpuno informisan u vreme svoje vladavine, u vreme privatizacije najvećih srpskih firmi je zabranio čak i opozicione novine. Hvala.