Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, ministarko, poštovani gosti, poštovani građani Srbije, teško je meni nastupiti posle prethodnog govornika koji je veliki ekspert za poljoprivredu, a kada je video poljoprivredne kulture, o tome možemo da raspravljamo.
Veoma je teško govoriti, jer ima poslovica u našem narodu „sad neću ni kako ja hoću“. Sa nekim primedbama i pitanjima prethodnog govornika, mogu da se složim, ali sva ta pitanja je trebao da uputi sam sebi. Trebao je ta pitanja da uputi gospodinu Petroviću. Trebao je ta pitanja da uputi gospodinu Tadiću. Trebao ta pitanja da uputi gospodinu Mirku Cvetkoviću. Sva pitanja koja je on postavio, ja postavljam njemu zato što je Zakon o finansiranju poljoprivredne proizvodnje tzv. Zakon o prežetvenom finansiranju napisan krajem 2011. i početkom 2012. godine.
Pitam ministarku poljoprivrede da li je tačno ovo što ja tvrdim. Da li je javna rasprava obavljena u februaru 2012. godine, a bivši predsednik Odbora za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu koji je govorio pre mene, je očigledno toliko kvalifikovan da nije znao da je njegova partija napisala taj zakon. Doduše, on je promenio tri partije za dve godine pa se ne seća u kojoj partiji je bio 2012. godine.
Dakle, dame i gospodo narodni poslanici sada znate šta je hipokrizija. Dragi moji poljoprivrednici, sva pitanja koja su postavljena u vezi ovog zakona treba postaviti prethodnom režimu. Možda odgovornost sadašnje vlasti što je prihvatila da ne menja zakon koji je predložio bivši režim. Za taj zakon su korišćeni izrazi: zakon o zelenašenju, zakon o tajkunima, zakon o najvećem skandalu.
Dragi moji poljoprivrednici ja vas savetujem da dobro pazite šta ubuduće potpisujete s obzirom da ovaj predlog zakona je pisao bivši režim. Molim sve kolege da mi kažu koji tajkun je nastao od 2012. godine, do danas. Imamo samo one zatečene. Da li u bilo kojoj stranci je finansijski direktor tajkun koji je kupio tri šećerane za tri evra. Ovaj predlog zakona je stvarno napisao bivši režim gde je dominantna stranka bila ona u kojoj je tajkun koji se bavi sada proizvodnjom šećera kupio šećerane za tri evra u vreme dok je bio finansijski direktor te stranke.
Znam da je moj prethodni govornik ekspert za građevinarstvo, pa neka mi kaže ko iz sadašnje vlasti, ko od kolega poslanika napravio pen haus, ko je od kolega ministara i poslanika napravio na pašnjaku zgradu? Znamo da među pripadnicima režima ima onih dobrih poznavalaca poljoprivredne politike koji imaju iskustva sa pašnjacima. Videli su da se to ne isplati pa umesto da tamo bude neki stočni fond, oni su rešili da naprave zgradu, a u toj zgradi imaju ceo sprat. Ne vidim da među nama ovde u današnjoj vlasti i u partijama koje podržavaju današnju Vladu ima takvih tajkuna.
Dakle, sve što je rečeno o ovom zakonu je možda istina, ali to govori o prethodnom režimu. Ukoliko postoji savet poljoprivrednicima u vezi ovog zakona, verujem da oni koji su napisali ovaj zakon najbolje poznaju način na koji su ga napisali i možda postoji velika verovatnoća da više naginje tajkunima, da je više u korist tajkuna nego u korist poljoprivrednih proizvođača.
Poznavajući njih treba biti izuzetno oprezan u vezi sa ovom materijom s obzirom da oni najbolje poznaju šta su napisali u tom zakonu. Gotovo je neverovatno da napišete jedan zakon 2011. godine, da obavite raspravu u februaru 2012. godine, a onda sve manjkavosti tog zakona pripišete nekome ko je njihov zakon pustio u proceduru verujući da su bili dovoljno odgovorni.
Drage koleginice i kolege danas sam ulazeći ponovo u zgradu se setio da su seljaci i selo izvor državnosti ove države. Prošao sam pored Karađorđa i 2012. godine kada sam prošao prvo što sam ugledao ugledao sam seljačkog vođu, simbola seljačke zemlje na Balkanu Karađorđa Petrovića. On me pita – koje kude vam je selo, koje kude su vam seljaci, koje kude vam je stočni fond nestao do 2012. godine, koje kude poslanici uvozite 188.000 grla živih svinja, uglavnom iz Hrvatske? Mene je bilo sramota. To je zatečeno stanje. Ove druge koji su nas doveli do ovde očigledno da za njih važi ona Dučićeva poslovica – najhrabriji ljudi na svetu ne zato što se ničega ne boje već zato što se ničega ne stide. Mene je bilo sramota, a njih očigledno nije.
Idemo redom, govorile su kolege iz opozicije sa kojima sam ja nekada zajedno, seljaci i radnici 90-tih godina sanjali san o tržišnoj ekonomiji i demokratiji. Devedesetih godina smo pocepali petoro ili šestoro patika i opanaka šetajući ulicama da naše velike političke vođe uđe u dvorce, a radnici i seljaci ostanu na ulici. Sebi su smestili u dvorce, radnike i seljake na ulice. Oni su živeli kao u bajci, a narod živi kao u basni. Danas slušamo njihove tirade i njihove primedbe na njih same.
Mislili smo 2000. godine, kad dočekamo promene, da sve ono što smo izgubili finansirajući socijalni mir, podnoseći teret ekonomskih i vojnih pritisaka kojima je zemlja bila izložena, što je bilo nečuveno do tada u svetu, mislili smo da će nam nova vlast 2000. godine to vratiti. Mislili smo da će nam vratiti zemlju koju su oduzeli čupanjem brkova od 1945. do 1953. godine. Zajedno smo se nekad sa njima borili da ta prava, da ta oteta imovina bude vraćena. Umesto toga, premijeri su u te otete parcele ulazili da prave dugogodišnje zasade.
I danas neko priča o tajkunima. Da, mi nismo verovali da će ljudi koji su opljačkali novac 90-ih godina, za vreme sankcija, koji su iskoristili „šverc komerc“ da bi se domogli ogromnog novca, to pretvoriti u ogroman kapital posle 2000. godine, daleko veći nego što su imali 90-ih. Mi smo se nadali da će selu nešto biti vraćeno. Umesto toga, nastavljeno je sa oduzimanjem i otimanjem.
Ja nisam bio komunista. Komunizam nije bio moj poredak. Bili smo lojalni državi. Ne zameram onima koji su bili, ali ja moram da priznam da smo imali jedan zaokružen model poljoprivrede, sistem koji je funkcionisao. Imali smo nauku. Evo, gospodine Rajiću, imali smo institute, ratarstvo, stočarstvo, povrtarstvo. Imali smo proizvodnju semena sadnog materijala, rasada, svog sopstvenog. Imali smo nezavistan sistem poljoprivrede, ali nam je trebalo samo malo nafte. Da smo pravili biodizel, ni to nam ne bi trebalo. Imali smo đubriva, herbicide, pesticide. Imali smo fabrike za proizvodnju mehanizacije. Imali smo skladištni kapacitet. Imali smo zadruge. Imali smo prerađivačke kapacitete koji rade sad sa 30-40% kapaciteta. Sve smo to imali.
A onda su došle promene za koje smo se svi mi zalagali. I taj sistem koji je bio funkcionalan je divljom predatorskom privatizacijom razbijen. Divlji, predatorski kapitalizam koji je gutao žive ljude, seljake, radnike, dohotke, plate. Sve je to razbijeno da bi neki kupili određene kapacitete za tri puta tri evra, da bi oni mogli da skidaju kožu ljudima sa leđa.
Jeste naš poljoprivredni sistem bio naklonjen tajkunima, više njima nego proizvođačima. Ja se sa tim slažem, ali, to je proizvod prethodne poljoprivredne politike, koja je vođena u korist nakupaca, prekupaca, prerađivača, u korist potrošača, u korist uvozno-izvoznog lobija koji je u potpunosti uništio stočni fond.
Mi danas imamo tri i po miliona tona kukuruza viška, više nego što naša stoka pojede. Mi imamo nekoliko stotina hiljada tona proizvoda od sačma, od soje. Imamo nekoliko stotina hiljada stočnog brašna. Imamo preko četiri miliona tona stočne hrane koji nam može iznedriti i prehraniti dodatnih milion tona stoke žive vage. To je vrednost dve milijarde. Onih tri i po miliona tona kukuruza, četiri miliona ukupno stočne hrane ne vredi više od 500, 600 miliona evra. Da je to naša stoka pojela, da imamo stočni fond koji nemamo, koji je uništen u korist uvoznog lobija, mi bi danas mogli da proizvedemo milion tona, milijardu kilograma mesa, koje bi bilo vredno dve milijarde. Prerađeno, to bi vredelo tri i po, četiri milijarde. Tako bi našli posao i za seljake i za radnike.
Mi imamo i prerađivačke kapacitete koji rade sa 30-40% u klaničnoj industriji. Mi imamo višak stočne hrane. Mi imamo višak tovnih mesta, farmi. Imamo 40 hiljada praznih tovilišta više koje možemo da upotrebimo, ali nam nedostaje stočni fond koji je obogaljen zbog uvoznog lobija, da bi uvoznici, tajkuni, mogli debelo da zarade, oni na uvozu svega i svačega i umesto da punimo farme, punili smo onkologiju uvozeći meso sumnjivog kvaliteta, pri tome smo suzbili stočni fond, a onda su mogli da zarade drugi tajkuni koji su se bavili izvozom kukuruza i stočne hrane, pa zbog njihove zarade od 50 miliona evra mi godišnje gubimo dve milijarde evra. Takva poljoprivredna politika je vođena i zbog toga smo ovde gde jesmo.
Dučić je rekao: „Najgore je biti star, bolestan i siromašan“. Upravo je to snašlo naše selo i naše seljake. Dakle, oni su stari, bolesni i siromašni. Prosečna starost je 59 godina na selu i mehanizacija gotovo da je stara toliko, sve uništeno.
Mi smo sanjali san da ćemo 2000. godine obnoviti poljoprivredu. Umesto toga, još više je zavaljena i još više upropašćena i oni koji su u tome učestvovali, danas oni drže pridike onima koji pod daleko težim okolnostima, bez prodatog društvenog kapitala, donatorske podrške itd, moraju da obnavljaju sve što je upropašćeno.
Možda naš narod kratko pamti. Ja sam zato tu da ih podsetim da je poljoprivreda temeljno uništena, da su hteli da namerno ovoliko unište, mislim da ne bi uspeli. Puneći džepove tajkuna, ispraznili su džepove seljaka i mi smo sada u veoma teškom položaju. Ovo nije pitanje samo poljoprivrede i ruralnog razvoja, ovo je danas pitanje opstanka Srbije.
Dakle, 59 godina starost, prazne nam se teritorije, a barem mi kao narod, kao država imamo iskustvo da kada se neke teritorije isprazne, da mogu agresijom, kolevkama da pripadnu nekom drugom. Neki drugi narodi će naseliti. Ovo nije pitanje poljoprivrede. Ovo je demografsko pitanje opstanka države Srbije. Seljaci su napravili ovu državu, kako kaže i Karađorđe i Miloš Obrenović.
Nezadovoljni, mi danas uvozimo pored ribe, mi uvozimo ribe za 100 miliona evra. Sve je upropašćeno, ribnjaci, farme. Imamo Zakon o ribljem fondu. Evropljani jedu 26 kg ribe po glavi stanovnika, a mi sedam kilograma i od tih sedam kilograma, dve trećine uvezemo. Mi 100 miliona evra potrošimo za uvoz ribe.
Potrošili smo ove godine za prvih osam meseci 35 miliona evra više za uvoz svinjskog mesa, nego što smo izvezli, što znači da nemamo dovoljno svinjskog mesa ni za sopstvene potrebe.
Poljoprivredna politika prethodnog režima mi je ličila na ono – posadiš čvarak i čekaš da nikne prase. To se nije desilo i mi smo danas u problemu.
Mi ćemo podržati kao poslanička grupa sve ove zakone.
Gospodine Rajiću, gospođo ministre, gospodo iz ministarstva, mi tražimo i kao Odbor za poljoprivredu da se subvencije ne smanjuju, mogu da se preraspodele u korist stočarstva, povrtarstva, voćarstva, da napravimo blagi zaokret prema malom i srednjem poljoprivrednom gazdinstvu koje je i po evropskom standardu od 2013. do 2020. godine predviđen kao nosilac razvoja koji treba podržati. S obzirom da imamo 650 hiljada gazdinstava, ja od vas očekujem da se svi zajedno borimo u ovim teškim okolnostima i pod pretnjom ograničenja MMF izborimo da Zakonom o podsticajima u poljoprivredi, ostane budžet u vrednosti 5%. Mi to možemo i treba da preraspodelimo u korist voćarstva, povrtarstva i stočarstva.
Mi takođe zahtevamo promene u Zakonu o poljoprivrednom zemljištu. Mi očekujemo da država, odnosno ministarstvo, radi podsticaja i podržavanja stočarstva, razvoja stočarstva, povrtarstva i voćarstva ima pravo direktno da izda od 100 do 140 hiljada hektara državnog poljoprivrednog zemljišta, da bi povećali stočni fond, jer je dosadašnjim pravom prečeg zakupa uglavnom izvršena preraspodela stočnog fonda sa jednih parcela na druge.
Kada dođe neki stočar, mi očekujemo da Ministarstvo napravi dve vrste tipskih farmi, koje lokalne samouprave moraju da prihvate da se to gradi van sela i da na takav način Ministarstvo pomogne da direktno onaj ko želi da se bavi stočarstvom, povrtarstvom i voćarstvom, stekne površine, modele i da na takav način, od 100 hiljada hektara u stočarstvu, od 30 hiljada hektara modernih voćnjaka, što mora da bude uslov za davanje, da na 10 hiljada hektara u povrtarstvu, u povrtarstvu u plastenicima koji se iole malo dogrevaju, svaki hektar može u bruto da donese 100 hiljada evra. Svaki hektar može da zaposli 10 radnika.
Mi na takav način u povrtarstvu možemo da napravimo preko 800 miliona evra. U voćarstvu, takođe preko 800 miliona evra. U stočarstvu i proizvodnji mesa i mleka možemo da napravimo još nekoliko stotina miliona evra.
Fizički možemo bez prerade u narednih pet godina na takav način od tih 100 i nešto hiljada hektara zemlje da napravimo bruto domaći proizvod iz poljoprivrede koji će biti vredan preko dve milijarde. To od vas očekujemo i mi kao poljoprivrednici i mi kao poslanici i mi kao članovi Odbora koji predstavljamo Narodnu skupštinu u oblasti poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.
Mi ćemo podržati sve ove zakone. Zato vam kažem, Srbija koju mi sanjamo je Srbija njiva, Srbija šljiva, Srbija momaka, devojaka, Srbija radnika i seljaka. To je Srbija koju mi vidimo. Ona prethodna nas ne interesuje. Hvala.