Ta razlika između onih koji imaju pravo po Zakonu o socijalnoj zaštiti i onih po osnovu isplata iz fonda je takva kakva je. Treća kategorija neće postojati, jer ulazak u pravo ovim zakonom do donošenja odgovarajućih propisa se ne sprečava. Znači, ulazak u pravo će postojati i kada je reč o penzionom fondu.
"Pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica ima osiguranik i korisnik penzije do donošenja odgovarajućih propisa." Znači, prelaznim odredbama je potpuno regulisano, ne samo kada je reč o zatečenim, a to je član 245, nego i ulazak novih korisnika u to pravo, sve dok se ne donesu odgovarajući propisi. Hvala.

Htela bih samo da preciziram da je ranije ovo pravo na naknadu bilo regulisano zapravo statutom Fonda, znači opštim aktom a ne zakonom. Mi smo smatrali i to je bila ideja da je to pravo koje treba da stoji u zakonu, da se ne može menjati na osnovu odluke Fonda, već da ono eksplicitno mora stajati kao zakonsko pravo, zbog toga što se onda mora obrazlagati kada se menja taj iznos i da je ovo neka viša garancija u odnosu na ono što je bilo ranije kao rešenje.
Takođe, znači, kada se statutom Fonda uređivalo, onda se uređivalo jednom godišnje, pa kada se ta suma odredi, onda se ona tokom čitave godine nije menjala.
U tom smislu je određeno da ta suma bude onolika koliko se na početku godine odredi statutom fonda i da se ima godišnje usklađivati, znači da ne gubi na realnoj vrendosti. Mi smo predvideli da to bude jedna i po penzija, onako kako je to bilo uobičajeno i kako su, uostalom, troškovi sračunati u fondu. Naravno da je bolje više nego manje, ali je to pitanje toga kolike su i mogućnosti.
Htela bih samo da prokomentarišem još nešto. Govorilo se ovde više puta o tome kakav je odnos između penzija i neto zarade, odnosno zarade umanjene za poreze i doprinose. Pred sobom imam tabelu koja upoređuje ta dva iznosa u toku 2002. godine. Činjenica je da se taj odnos menja i da on jeste jednog momenta iznosio 62%. Konkretno, za januar mesec iznosi 85%, jer je prosečna penzija 8.058 dinara, a zarada za januar umanjena za poreze i doprinose 9.468 dinara. To nije palo na 60% u smislu da je to nešto što je apsolutni trend smanjenja, već je, između ostalog, rezultat usklađivanja penzija.

Uvek postoje dve opcije. Ako postoje elementi solidarnosti, onda to mora odnekle da se finansira. Znači, postoji element minimalne penzije, postoji invalidska penzija koja pretpostavlja značajno dodavanje staža za one koji su otišli pre ispunjenja starosne penzije. Zbog toga postoji ovakvo limitiranje. Ono u ovakvim sistemima uvek postoji. Bez obzira što bi, kada bismo hteli do kraja da izvedemo konsekventno sistem, onda on ne bi mogao da omogući elemente solidarnosti, pa onda ne bismo imali ovakva ograničenja.

Kao što ste videli, imali smo priliku da čujemo dva različita mišljenja o tome kako penzije treba da se usklađuju i to se vidi i u amandmanima. Jedna grupa smatra da penzije treba da se usklađuju sa troškovima života, da se one drže u realnom iznosu. Druga da treba da se usklađuju sa prosečnim zaradama, a što znači da se kreću na isti način kao i zarada.
Vlada se odlučila za ova dva pristupa, da se uzimaju u obzir i zarade i troškovi života, kada se procenjuje kako treba da se kreću penzije. Moram da kažem, inače, da je to rešenje vezano i predviđeno i u budžetu. Ako bi se nešto drugo izglasalo, moraćete da izgladate i drugačiji budžet.
Takođe je ovde važno da se razume da ispod troškova života penzije ne treba da padaju i zato je važno da troškovi života budu element koji će onemogućiti da se desi ono što se dogodilo u januaru. Plate su se smanjile, kao što se smanje u svakom januaru, i onda su troškovi života ti koji kažu, ali se penzije neće smanjiti u toliko iznosu u kolikom su se smanjile plate. Želim da vas podsetim da se na sistem zarade, kao parametra, prešlo onda kada su zarade počele da se smanjuju i zbog toga se moralo reći, ne mogu penzije da budu veće nego zarade.
Želim da vas podsetim, penzije ne mogu biti jednake zaradama. Prosečna zarada i prosečna penzija ne mogu biti iste. U penziju se odlazi sa 15 i sa 20 godina staža. Ne može neko da ima istu penziju kao neko ko radi. Ne može pogotovo neko ko je radio samo 15 godina. Te i minimalne penzije, kao i razna prava koja postoje, vuku penziju naniže. Računica je pokazala da kada ljudi odu sa punim stažom prosečna penzija je veća od prosečne plate.
Želim na kraju da vas podsetim, penzija je u januaru 2001. godine iznosila 3.000 dinara, a sada iznosi 8.000 dinara.

Pošto je vrlo konkretan primer, kada postoje takva radna mesta gde se zna da ljudi gube radnu sposobnost, postavlja se prvo pitanje, da li treba naterati poslodavca da zaposlenog posle zadrži, da mu daje manju platu; da li neko treba da isplaćuje tu razliku naknade i da li to treba da radi penzioni fond? Znači, to je pitanje ovde, da li to treba da radi penzioni fond?
Zamislite tržišnu privredu u kojoj sada više nemate državnu i društvenu svojinu, gde imate veliki broj firmi, imate firme koje imaju izuzetno velike plate, gde ta razlika može da bude 10 i 20 hiljada.
Ponovo pitam, da li to treba da se plaća iz penzionog fonda, to je pitanje?

Obrazloženje je sledeće: u tekućem mesecu za prethodni mesec je stajalo u prethodnom zakonu i nažalost taj zakon se nije poštovao. Kao što znate, u toku ove dve godine penzije su isplaćivane redovno na svakih 15 dana, ali pomak koji je postojao u isplati penzija od mesec i po dana, nažalost, za sada nema mogućnosti da se isplati, tako da ako bismo sada to stavili u zakon bili bismo u prilici da taj zakon kršimo.
To je sada više od 20 milijardi, taj dug koji je nasleđen. U međuvremenu se počelo sa isplatom jednog drugog duga koji je nastao 1994. i 1995. godine. To je tzv. stari dug i taj dug je počeo da se isplaćuje, a kada se budu stekli uslovi počeće i ovaj pomak da se pravi.

Kada je reč o predstavnicima poslodavaca koje imenuje Vlada, ideja je naravno, ako vi znate koliki je broj ljudi koji su zaposleni u obrazovanju, zdravstvu, u policiji, u socijalnoj zaštiti, to je sve skupa jedan jako veliki broj ljudi, po tom osnovu ima smisla da Vlada imenuje poslodavce u ovaj fond.

Samo bih htela da kažem da, kao što znamo, 20 godina praktično sredstva Fonda nisu dovoljna za isplatu osnovnih prava, a takođe znamo da je prethodni zakon podrazumevao da se ovakva prava, kao što je društveni standard penzionera, mogu koristiti samo nakon izmirenja obaveza iz člana 113, a to su isplata penzija i troškovi za rad organa Fonda.
Prema tome, to što su se isplaćivala sredstva za društveni standard penzionera u nekim prethodnim godinama, a nisu se isplaćivale penzije, to je bilo u stvari kršenje zakona.

Ima još amandmana koji se tiču visine kazni; mi smo proveravali, a to je u skladu sa propisima o prekršajima. Naravno, to su sada stvari gde vi imate mogućnost da stavite veću ili manju sumu, ali je činjenica da se za kazne ne može predvideti da se one na bilo koji način revalorizuju; znači, kako se stave u zakon, tako je od sada dokle zakon bude trajao, što naravno, onda vodi i na to da kazne budu visoke. Sa druge strane, mislim da je stvarno važno da za ovakve prekršaje koji onemogućavaju da praktično na dobar način funkcioniše Fond te kazne budu visoke, ali to je sve pitanje.

Dame i gospodo, pred vama se nalazi Predlog zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, koji, kao što i piše u obrazloženju zakona, predstavlja zapravo početak reforme u ovoj oblasti.
Ako bismo hteli na početku da kažemo zašto su reforme neophodne, tu svakako u ovom trenutku, ali i u poslednje dve decenije, dominiraju s jedne strane demografski razlozi - zapravo se zbog njih stalno radi na promenama sistema penzijsko-invalidskog osiguranja i u zemljama mnogo bogatijim i razvijenijim od naše.
Ekonomski razlozi varirali su u proteklim decenijama zavisno od toga da li su vezani za različite domene i kretanja, ne samo u bruto društvenom proizvodu, već i za različita prava koja je, zapravo, ovaj zakon do sada pokrivao.
Najpre, vrlo kratko o demografskim razlozima. Mislim da je to svima poznato da mi, zapravo, od sredine 60-tih godina imamo stopu ukupnog fertiliteta koja je nedovoljna za prosto obnavljanje stanovništva. Usled demografske inercije posledice toga nisu se mogle odmah odraziti, ali na dugi rok dolazimo u situaciju da naša starosna piramida nema više oblik piramide. Odnos između potencijalno izdržavanog stanovništva, za koga treba izdvajati sredstva, u ovom slučaju penzije, i radno sposobnog stanovništva postaje sve nepovoljniji, a u takvim uslovima moraju da se prave izmene i u penzionom sistemu.
Htela bih ovom prilikom da vas podsetim, što je izuzetno važno da se razume, da mi imamo tekući način finansiranja, što nije specifičnost naše zemlje, on postoji u gotovo svim zemljama, ali u drugim zemljama predstavlja samo jedan deo penzionog sistema. Tekući način finansiranja podrazumeva da mi sada zaposleni izdvajamo za penzije sadašnjih penzionera i zato se on zove tekući.
Ovde faktički postoji efekat protočnog bojlera. Na taj način mi danas zaposleni i obavezno osigurani jednog dana, kada dođemo u odgovarajuće godine ili ukoliko dođe do invaliditeta, stičemo pravo da budemo izdržavani od budućih obveznika. Izdržavanje penzionera, koje naravno ne znači socijalnu zaštitu, podrazumeva osiguranje, ali na tekućem principu.
Moje duboko uverenje je da takav način finansiranja mora ostati i to kao jedan od stubova u sistemu penzionog osiguranja, a mislim da ću vam najbolje ilustrovati razloge da takav način finansiranja ostane kao jedan od elemenata u sistemu ako kažem šta je alternativa. Alternativa je da postoje fondovi, ono što bi neki profesionalci nazvali pravim fondovima, znači da mi izdvajamo sredstva na svoje individualne štedne račune, da se zatim, kada dođemo u odgovarajuće godine, ako je reč o riziku starosti, iz tih sredstava isplaćuju penzije.
U međuvremenu naravno ta sredstva se ulažu, investiraju, ona se uvećavaju i kada steknete pravo na penziju vi sa tog svog individualnog štednog računa povlačite novac. Elementi solidarnosti u tom sistemu suštinski ne postoje zbog toga što povlačite onoliko koliko ste ulagali.
Drugo, mnogo važnije, to je što takav sistem ne omogućava apsolutnu sigurnost u starosti. Zašto? U međuvremenu ti fondovi mogu propasti. Mislim da je najbolji primer, kakvih ima mnogo i u drugim zemljama a ne samo kod nas, ono što se nama dešavalo tokom 90-tih godina.
Da su ta sredstva postojala na nekim posebnim računima, mogla su biti upropašćena tokom hiperinflatornih godina ili usled nekih pogrešnih investicija. Zato je tekući način finansiranja, kao jedan od stubova sistema, neophodan da bismo imali tu apsolutnu sigurnost u starosti. Postojaće zaposleni, od njihovih ukupnih zarada izdvajaće se sredstva za penzije i finansirati sadašnji penzioneri.
Taj sistem, ako se upoređujemo sa drugim zemljama, obezbeđuje relativno minimalni ali sigurni dohodak u starosti, a pored toga postoje drugi stubovi u tom penzionom sistemu. To su dobrovoljno osiguranje, koje podrazumeva da vi sada zaista na te individualne štedne račune stavljate novac i posle sa njih povlačite, ali to je vaša slobodna odluka da li ćete se dobrovoljno osigurati ili ne; postoji tzv. dopunsko obavezno osiguranje koje u pojedinim zemljama postoji u manjoj ili većoj meri, na šta ćemo se kasnije vratiti.
Da se vratimo na razloge zašto su reforme neophodne, ostajući na stanovištu da nam je tekući sistem finansiranja jako važan kao jedan od stubova sistema. Mi imamo jako visok udeo za penzije u bruto društvenom proizvodu. Jedino Slovenija ima tako visoka izdvajanja u bruto društvenom proizvodu, kod većine drugih zemalja u tranziciji taj udeo kreće se između 6% i 10% - mislim da poređenje sa razvijenim zemljama nije adekvatno prosto zbog toga što je tamo mali udeo u bruto društvenom proizvodu jer imaju i druge stubove u sistemu, kao što dobrovoljno osiguranje, gde se mi ne možemo porediti.
Drugi razlog je dugoročni deficit u Fondu. Deficit u Fondu za penziono osiguranje postojao je i u 80-tim i u 90-tim godinama. Znači, mogli bismo da kažemo da ono što je zakonski trebalo da bude pokriveno iz Fonda praktično nije moglo da se pokriva, pa je onda bilo predmet doplate iz budžeta ili tzv. divljih usklađivanja, gde se nalaze različita rešenja ili se ne isplaćuju sve penzije u toku godine.
Smatram da je to izuzetno loše, pre svega za penzionere, zbog toga što penzioneri sa niskim penzijama ne mogu da prežive sa 11 umesto sa 12 penzija i oni su onda najveći gubitnici takvog divljeg usklađivanja. Mislim da je zbog toga strašno važno da se ova oblast uredi tako da postoji ta sigurnost.
Činjenica je da smo imali jako brz porast broja penzionera. Kada gledamo odnos između broja penzionera i zaposlenih, on je jako nepovoljan iz demografskih, ali mnogo više iz ekonomskih razloga. Ne samo zbog toga što imamo mali broj zaposlenih, iako je to danas činjenica. Postoji relativno mali broj ljudi koji izdvajaju doprinose u odnosu na onaj broji koji se od tih doprinosa izdržava.
Takođe, činjenica je da su u sistemu postojali brojni instituti koji su omogućavali prevremeno penzionisanje, odlazak u penziju sa tzv. velikim učešćem tih mladih penzionera i postojale su brojne povoljnosti u sistemu, ne ulazeći u to da li su one zloupotrebljavane ili ne. Ali, postavlja se pitanje, šta obavezno osiguranje mora da obezbedi, kada nekog primoravate da se obavezno osigura kao država, šta on posle treba iz tog fonda da povlači?
Činjenica je da smo gotovo jedina zemlja u svetu, prema podacima kojima raposlažem, koja ima jednu trećinu invalidskih penzionera. Znači, postojala je korupcija u sistemu i sa time ste naravno svi upoznati, ali naročito tokom 80-tih, pa i 70-tih; vrlo se lako odlučivalo o tome da neko može da ode u invalidsku penziju.
Ti liberalni uslovi penzionisanja su se protezali kroz čitave decenije i važan su uzrok zbog čega imamo tako visok procenat penzionera.
Takođe, jako je nepovoljno što postoji visoka opterećenost plata. Zbog svih ovih obaveza vezanih ne samo za penziono, već i za zdravstveno osiguranje, za poreske obaveze, opterećenost plata je velika i samim tim radno mesto je skupo. Kao što smo videli kod tekućeg načina finansiranja, ako je radno mesto skupo vi dolazite u situaciju da zaposlenost ne može brzo da raste i samim tim se zatvara izvor za obezbeđenje penzija.
U našim uslovima izuzetno je visoka stopa zamene. Mi smo radili analizu na 100.000 ljudi koji su otišli u penziju od 1999. godine. U proseku, njihova poslednja plata je jedva bila veća od prve penzije. To je neodrživ sistem koji nijedna zemlja ne može da izdrži.
Mi prelazimo na tržišnu ekonomiju. To podrazumeva, pre svega, važnu razliku samog sistema: više nemate državna i društvena preduzeća kao dominantna i nisu relativno male razlike u platama između ljudi na različitim mestima, bez obzira što su one i postojale, ali danas se suočavamo i tek ćemo se suočavati sa dramatičnim razlikama u platama između pojedinih mesta. Videćemo posle zbog čega je to jako važan razlog za promenu sistema.
Postoji potreba da se utvrdi šta je predmet penzionog osiguranja, socijalnih prava i zapošljavanja, posebno invalida; da se razgraniče različiti korpusi prava, imajući u vidu da gradimo tržišnu ekonomiju, gde postoji veliki broj subjekata, malih preduzeća i sl.
Jedan od važnih razloga za promenu je i postojanje sive ekonomije. Sada dovodite u neravnopravnu situaciju različite "igrače" na tržištu time što se za neke vrste angažmana plaćaju obavezni doprinosi, a za neke ne.
S druge strane, samim tim što se u prethodnom sistemu uzimalo samo 10 najboljih godina, vi ste praktično podsticali ljude da im samo bude važno koliki su im doprinosi za tih 10 godina. To je ono što je loše. Ovo je pokušaj da se ugrade motivi da se tokom čitavog radnog veka uplaćuju doprinosi.
Najzad, razlog svima ovde važan, to je održiv način finansiranja penzija, što znači: kada imamo niske penzije, kao danas, jako je važno da te penzije budu finansirane, da stižu na vreme i da se mogu isplatiti.
Zakon pred vama je prvi korak ili jedan od novih sledećih koraka u sistemu promene ili reforme penzijskog sistema. Na početku bih rekla šta ostaje nepromenjeno u ovom zakonu.
Penzije postojećih penzionera i način njihovog usklađivanja se ne menjaju ovim zakonom. Takođe, ne menja se starosna granica za odlazak u penziju; ona je 58 godina za žene i 63 godine za muškarce; ostaje mogućnost odlaska i pre dostizanja starosne granice, s tim što je onda puni radni staž za žene 35, a za muškarce 40 godina.
Ono što ostaje nepromenjeno to su elementi solidarnosti u sistemu, počevši od minimalne penzije i nekih elemenata kao što je naknada za telesno oštećenje.
Prema prethodnom zakonu prilikom obračuna visine penzije žene su imale privilegije u odnosu na muškarce. Žene sa punih 35 godina staža, pod uslovom da su ostale radne karakteristike bile iste, imale su istu penziju kao i muškarci koji su radili 40 godina. Ako su i žena i muškarac radili 35 godina, žena je sa istim karakteristikama u pogledu plate i doprinosa imala 15% višu penziju. Ta privilegija je zadržana i u ovom predlogu zakona. Moram da kažem dve stvari:
Prvo, ovaj zakon je bio predmet velikog broja sastanaka i usaglašavanja sa socijalnim partnerima. Socijalni partneri, a pre svega muškarci solidarno sa ženama, insistirali su da ova privilegija ostane.
Prihvatili smo da ta privilegija ostane, iako smo svesni da penziono osiguranje ne treba da rešava problem neravnopravnosti žena time što će joj dati na kraju privilegiju kada ode u penziju, zato što danas, sa svom tom privilegijom kada pri penzionisanju dobiju 15% veću penziju nego muškarci, žene imaju u proseku 20% niže penzije nego muškarci. To je stoga što su one radile na slabije plaćenim radnim mestima, što su imale kraći radni staž u proseku ili niže kvalifikacije.
Ukoliko bi dosledno u ovom trenutku prešli na izjednačavanje muškaraca i žena u pogledu visine penzije, penzije žena zbog svih ovih razloga znatno bi se smanjile po novom sistemu u odnosu na prethodni.
I to ne bi bio problem, ako je to koncept i ako je to pravilno. Problem je u tome što su penzije sada relativno niske. Zbog toga tih 15% ili 20% danas mogu nekome značiti pitanje preživljavanja. U skladu sa strategijom smanjenja siromaštva smatrali smo da treba prihvatiti ovaj zahtev ekonomsko-socijalnih partnera i da ovo nije momenat za ukidanje te privilegije žena, ali je važno da se to razume.
Važna promena u ovom sistemu je uvođenje nove formule za obračun penzija, a podrazumeva uvođenje sistema bodova. Sada se utvrđuje lični koeficijent za svakog pojedinca, za svaku godinu u kojoj je radio, što predstavlja odnos između njegove plate i prosečne plate svih zaposlenih u toj godini, i to se množi sa brojem godina staža.
Ovako dobijen proizvod se množi sa vrednošću opšteg boda. Vrednost opšteg boda praktično omogućava da u proseku novi i stari penzioneri ostanu isti, što i jeste jedan od ustavnih zahteva i predstavlja korektivni faktor za činjenicu što je uvedeno da se umesto 10 najboljih godina posmatra čitav radni vek.
Koji su razlozi za produženje obračunskog perioda?
Prvi i važan razlog je element pravednosti. U postojećem sistemu tih 10 najboljih godina praktično i suštinski znači prelivanje ka onima koji su samo u toku 10 godina radili u nekoj jako dobroj formi ili su imali neki izrazit uspon u karijeri i to je nepravedno. Kao što vidite, udeo za penziju u bruto društvenom proizvodu je uvek negde na istom nivou oko tih 15%, pa vam je jasno da to mora značiti prelivanje.
Drugi je usklađivanje sa drugim zemljama i Evropskom unijom, a nadam se da nije sporno za većinu ovde da tamo treba da uđemo.
Treći važan razlog je borba protiv sive ekonomije, u smislu podsticaja za uplatu doprinosa tokom čitavog radnog veka. Znači, ne razmišljamo samo tih 10 godina pred penziju da nam je važno da doprinosi budu uplaćeni.
Četvrti, u našim uslovima vrlo specifičan, ali je toliko važan da je maltene i sam po sebi dovoljan, to su neregularnosti koje su se dešavale tokom devedesetih. Ukoliko biste pitali sada ljude koji odlaze u penziju, pošto Fond ima obavezu da im izračuna deset najpovoljnijih godina, videli biste da kod 90% njih ispada da su najpovoljnije devedesete godine. To je suštinski zbog toga što su ti koeficijenti revalorizacije na neki način sadržali taj element odnosa sopstvene plate prema prosečnoj plati.
Zbog inflacije devedesetih godina, zbog promena metodologije u obračunu prosečnih zarada, ono što stoji u čuvenim obrascima M4 u stvari pokazuju kolika je bila vaša plata i šta je beležila statistika kao prosečnu zaradu. Ispada da su svi koji su radili imali u tom periodu mnogo veće zarade od proseka. Naravno da mora biti tako, ako je prosečna zarada jednog momenta se izračunavala kao odnos između ukupne mase zarada prema broju zaposlenih koji primaju plate.
Onda smo jednog momenta rekli ne, prosečna zarada je sada masa plata prema svima, i koji primaju i koji ne primaju plate. Naravno da su oni koji su primali plate onda u odnosu na prosečnu zaradu, koju je tako beležila statistika, morali imati tri i četiri puta veće te koeficijente u svojim obrascima.
Ako posmatramo ova dva elementa zajedno, možemo da kažemo da je ovaj metod na kratak rok finansijski neutralan. Na srednji rok donosi povećanje razlike između poslednje plate i prve penzije. Takođe, u mnogo većoj meri povezuje staž sa kasnijom visinom penzije, čak se i ovim stažom preko 40 godina povećava iznos penzije. Zatim, mnogo preciznije utvrđuje razliku u visini penzije u zavisnosti od radne istorije svakog pojedinca. Smatramo da je i podsticajan u smislu sive ekonomije.
Šta pokazuje obračun? Simulacija je praktično izvršena na negde 100.000 penzionera koji su otišli u penzije po starom zakonu i poredile su se njihove penzije kako bi one izgledale po novom zakonu. Obračun je praktično pokazao - a nemojte da zaboravite da postoji taj korektivni faktor koji praktično pegla tu prevodnicu da se ne bi penzije u proseku smanjile, jer ako neko gubi, neko mora i da dobija, to je jako važno da se zapamti - penzije su niže za one koji su imali izrazite uspone u karijeri i visoke zarade, ali samo u jednom delu te karijere.
U proseku, one su niže za one koji bi po obračunu imali penziju negde gotovo za 50% veću od prosečne. Postoje individualne situacije gde čovek i po starom i po novom ima isto, čak po starom ima 20.000, a po novom 22.000, zato što je u toku čitave svoje radne istorije ili njenim najvećim delom bio na radnim mestima gde mu je plata bila mnogo veća od prosečne i to se onda na isti način odražava i na njegovu penziju.
Druga promena, takođe značajna, a to je da se obavezno osiguranje od sada ima plaćati na sve što je prihod od rada. Znači, uključivanja obaveze plaćanja kada je reč o omladinskim zadrugama; zaista mogu biti oslobođeni samo oni na redovnom školovanju i do navršenih 26 godina života. Plaća se kada je reč o ugovorima o delu, autorskim honorarima, s tim što naravno postoji plafon preko koga se to obavezno osiguranje ne mora plaćati.
Ovo je suštinski važno zbog toga što takođe smanjuje podsticaje za sivu ekonomiju. Dok god postoji neka grupacija za poslodavce jeftinija, on će naravno pokušati da izbegne plaćanje takvih doprinosa. To suštinski dovodi do diskriminacije pojedinih oblika rada, sa aspekta socijalnog osiguranja.
Vi znate mnogo ljudi nije socijalno osigurano i angažovano je u sivoj ekonomiji. To izjednačava sve troškove za sve oblike rada, a što je takođe izuzetno važno sada sa aspekta stvaranja jednakih uslova za poslodavce na tržištu. Smanjuje sivu ekonomiju i ravnomernije raspoređuje teret finansiranja na sve osiguranike.
Kada je reč o invalidskim penzijama, tu je takođe najkrupnija promena kriterijuma za sticanje invalidskih penzija, koja je u ovom zakonu postavila koncept opšte invalidnosti, s jedne strane. S druge strane, ona prava koja se tiču naknada zarada za smanjenje radne sposobnosti, praktično kao prava više nisu prisutna u zakonu, s tim što su zatečeni korisnici zaštićeni i uvedena je redovna revizija prava na invalidsku penziju zbog velikih potencijalnih i suštinskih zloupotreba.
Mislim da je to jedno od pitanja o kome ćemo najviše razgovarati u toku ove načelne rasprave, imajući u vidu amandmane. Biće sigurno prilike da se o tome više kaže.
Kada je reč o poljoprivrednicima, takođe to je jedna od tema oko koje se mnogo razgovaralo i u javnosti i sa poslanicima. Ono što je na kraju Vlada prihvatila i amandmanski, to je da u poljoprivredi bude obavezno osiguran samo jedan član domaćinstva. Postoje, naravno, mišljenja mnogih poslanika da bi ovo osiguranje trebalo da bude dobrovoljno.
Kada smo analizirali, i ranije i sada, najveće siromaštvo u Srbiji danas, i ne samo danas, jeste kada je neko stariji od 65 godina i ukoliko nema prihode. To je činjenica. Mi smo smatrali da je ovo obezbeđenje, da makar jedan član domaćinstva sutra ima penziju. Nakon njegove smrti da postoje prava na porodičnu penziju, što je važno sa dugoročnog i sa aspekta siromaštva.
Naravno, veliki problem su bili nagomilani dugovi u ovom sistemu zbog čega mnogi poljoprivrednici praktično nisu plaćali svoje doprinose, jer kada jednom uletite u zamku dugova, onda je teško iz toga se izvući.
Predložili smo ovim zakonom da ti dugovi budu praktično otpisani, odnosno da se poljoprivrednici odjave iz osiguranja unazad od 1996. godine kada su ti dugovi nastali. Naravno, za uzvrat se njima ne računa ni taj period u staž. Prosto nešto za šta nije plaćeno ne može se računati u staž. S tim što svi ostali, pa i oni koji žele da pokriju neki period svog staža, mogu to da učine dobrovoljno po aktuelnim stopama i osnovicama.
Ustupak za poljoprivrednike je da se stope i osnovice određuju jednom godišnje, kako bi oni u toku jedne godine znali tačno kolike su, pa mogu prostije da planiraju svoje obaveze.
Visina penzija se u ovom osiguranju određuje na isti način kao i u drugim osiguranjima. Ono što je takođe novina, to je da postoji mogućnost takozvanog dobrovoljnog ulaska u osiguranje. Čitav kompleks dobrovoljnog osiguranja se mora urediti posebnim zakonom, jer on podrazumeva ulazak novih privatnih fondova, kapitaliziovanih štednih računa, finansijskih tržišta i slično, ali ovim zakonom se daje mogućnost da onaj ko želi da se dobrovoljno osigura, može po izbornim osnovicama to i da čini tako što može uplatiti doprinose unazad od 1999. godine, kada postoje te minimalne osnovice koje onda mogu da aproksimiraju doprinose, odnosno plate.
Osnovni cilj i očekivani efekat je čvršća povezanost između uplaćivanih doprinosa i visine penzije, kao i izjednačavanje položaja svih onih koji su u sistemu, razdvajanje korpusa socijalne zaštite od korpusa prava u oblasti zapošljavanja.
Takođe se očekuje svima važan efekat - stabilizacija sistema na dugi rok i omogućavanje da se penzije zaista i isplaćuju.

Htela bih da podsetim na nekoliko činjenice. Prva - penzija je u januaru 2001. godine iznosila 3.000 dinara. Govorim o prosečnim penzijama, danas je toliko najniža, a prosečna je 8.000 dinara. Znači, ako gledamo prosečnu penziju 2001. godine, ona je iznosila 4.350 dinara. Imam tabelu sa datumima isplata penzija i svako može da je dobije. U 2002. godini je iznosila 6.500 dinara, što je povećanje od 50%. Ne može se reći da je standard penzionera ugrožen.
Što se tiče usklađivanja i kretanja penzija, naše duboko uverenje, kao odgovorne Vlade, jeste da se ti parametri moraju uskladiti sa našim mogućnostima. Kao što sam uvodno rekla, najgore je, jer najsiromašniji najviše plaćaju, ako imamo tzv. divlje usklađivanje, time ćemo imati neregularnosti, neisplaćivanja ili isplaćivanja manje od 12 penzija godišnje.
Što se tiče MMF i dotacija iz budžeta, razgovarali smo juče o tome. Nije reč o tome koliko se izdvaja iz budžeta, koliko iz doprinosa. Reč je o tome koliki su ukupni javni rashodi za penzije. Oni su preveliki. Svaki treći dinar koji se po bilo kom osnovu skupi u ovoj zemlji, da li su to ukupni porezi, porezi na plate ili su doprinosi za zdravstvo, odlazi za penzije. O tome je reč.
Najzad, da li je 10 najboljih godina najbolje za sve? Ako je vrednost opšteg boda utvrđena tako da masa penzija ostane ista, onda ako neko gubi, neko mora i da dobija. Po novom obračunu dobijaju oni kojima su u proseku penzije bile niske.

Nastojaću da odgovarim na ona pitanja na koja nisam prethodno.
Kada posmatramo odnos prosečne penzije i prosečne zarade, pošto ste komentarisali kako se taj odnos pogoršava, samo ću da vas pitam kada gledate prosečnu penziju - to su ljudi koji su radili pun staž, svega 15 godina, 20 godina i kratko vreme uplaćivali u Fond - da li je normalno da prosečna penzija bude kao prosečna plata.
Kada je reč o usklađivanju, moram da vas podsetim da se na usklađivanje sa zaradama prešlo onda kada su zarade počele da padaju, kada više te zarade nisu mogle da izdrže teret penzija, pa se moralo reći da kada se smanjuju zarade moraju se smanjivati i penzije.
Najzad, stvar na koju hoću takođe da obratimo pažnju. Član 40. Ustava kaže - obaveznim osiguranjem (ne penzionim, nego obaveznim), zaposleni, u skladu sa zakonom, obezbeđuje sebi pravo na zdravstvenu zaštitu i druga prava za slučaj bolesti, trudnoće, porođaja, smanjenja ili gubitka radne sposobnosti, nezaposlenosti, starosti i prava na druge oblike socijalnog osiguranja, a za članove svoje porodice - pravo na zdravstvenu zaštitu, na porodičnu penziju, kao i druga prava po osnovu socijalnog osiguranja. Znači, reč je o celokupnom korpusu obaveznog osiguranja, ono o čemu govori Ustav.
Kada je reč o smanjenju radne sposobnosti, ti ljudi imaju smanjenu radnu sposobnost, ali mogu i dalje da rade. Postavlja se pitanje koji zakon treba da reguliše njihova prava, kako god da ih formulišemo? Da li to treba da se plaća iz Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje ili ta prava treba da se regulišu zakonima o zapošljavanju, zapošljavanju invalida i drugim? Hvala.

Vrlo kratko, u pitanju je socijalna penzija koja se isplaćuje iz budžeta za sve, nevezano da li su plaćali osiguranje ili nisu plaćali osiguranje, jer to jeste ozbiljna tema i ona podrazumeva da se zapravo iz budžeta plaćaju svi stariji od 65 godina. Znači, onog momenta kada napunite odgovarajuću starost, a ukoliko nemate nikakve prihode, onda imate pravo na socijalnu penziju. To bi bilo jako dobro, jer postoji u nekim razvijenim zemljama, ali to prosto u ovoj zemlji nije nikada postojalo i za šta u ovom momentu nema ni mogućnosti da se uvede.
To je nešto drugo u odnosu na osiguranje. Pravo u ovom zakonu, kao i u čitavom sistemu zakona koji su regulisali ovu oblast ranije, stiče se u zavisnosti od toga da li uplaćujete ili ne uplaćujete doprinose.
Što se tiče Fonda, on naravno nikada nije bio investicioni fond, on se uvek punio tako što su se prikupljali doprinosi od postojećih zaposlenih i isplaćivale postojeće penzije. On nikada nije bio investicioni fond, a nije ni predlogom ovog zakona investicioni fond.
Vi ste potpuno u pravu da se oblast dobrovoljnog osiguranja u smislu posebnih privatnih fondova, koji bi sada radili po principu računa, mora regulisati. Ali, sadašnje firme rade na osnovu saveznog zakona o osiguranju i na saveznom nivou su se registrovale.
Nama predstoji kao regulativa, donosi je Ministarstvo finansija i mi ćemo učestvovati u onom delu uslova za povlačenje takve penzije. To je pitanje regulisanja finansijskih tržišta, pravila pod kojim neko investira, koliko se može investirati od tih sredstava u inostranstvu, a koliko se mora investirati ovde, to je čitava regulativa za koju smo mi preuzeli obavezu da je uradimo kao Vlada u narednih šest meseci kada je reč o tom dobrovoljnom osiguranju.
Što se tiče drugog stuba, odnosno ovog mešovitog sistema, mnoge zemlje u tranziciji za njega se odlučuju, ali je važno šta on to podrazumeva? Znači, kada uvodite drugi stub, onda kažete sledeće - svi oni mlađi, recimo, od 40 godina, oni sada samo deo svojih doprinosa uplaćuju u ovaj naš postojeći fond iz koga se isplaćuju penzije, a drugi deo ne uplaćuju u taj, već u poseban fond, na svoje posebne individualne štedne račune. Oni stariji od 40 godina i dalje celokupne svoje doprinose uplaćuju u ovaj prvi stub, a to je tekući način finansiranja.
Naravno, bilo je moguće da se mi opredelimo za takvu varijantu, a moje je najdublje uverenje da takva mogućnost u našim uslovima danas ne postoji, čak imam rezervi i za srednji rok, ali o tome možemo razgovarati. A zašto? Zato što to automatski znači da ni ovi doprinosi koji se danas prikupljaju ne bi išli svi u ovdašnji penzioni fond da se iz njega finansiraju tekuće penzije.
Pa šta to ima za posledicu? To za posledicu ima da morate smanjiti penzije, još više usporiti njihov rast, odnosno uvesti negativno indeksiranje, jer prosto se sadašnji penzioneri moraju iz nečega finansirati; ako imati manji priliv u sadašnji fond, to znači da je to jedina mogućnost; a druga je mogućnost da se iz budžeta još više dopunjava ovaj fond iz koga se finansiraju ove penzije, što takođe u ovim uslovima nije moguće, kada se već ima u vidu kolika su izdvajanja iz budžeta za penzije. Hvala vam.

Ako neko celog veka na principu tog tekućeg finansiranja doprinosi, kada ima manju platu manje, kada ima veću platu više, za izdržavanje penzionera u tom trenutku, onda prosto nema osnova da mu se samo deset godina, kada je u najboljoj situaciji, uzimaju kao osnov za izračunavanje penzije.
Drugo, sedamdesete i osamdesete nisu najpovoljnije. Najpovoljnije su devedesete za 90% ljudi koji odlaze u penziju, a razlog je upravo to što se mora koristiti taj parametar prosečne zarade, koji je tokom devedesetih zbog inflacije i zbog promena metodologije bio nerealan parametar, tako da ispada da su svi značajno iznad te prosečne zarade.
Zbog toga, za najveći deo ljudi koji je radio devedesetih, kad god odu u penziju, ispale bi baš te devedesete najpovoljnije i oni bi došli u mnogo bolji položaj nego oni koji nisu radili tokom devedesetih, kao recimo oni mlađi koji su počeli da rade kasnije.
Kad je reč o dugovima vezanim za zemljoradničke penzije, podsetila bih vas da je na početku taj dug iznosio 24 meseca, da je u međuvremenu smanjen na 14 meseci i da je jedan od problema činjenica da zemljoradnici zbog nagomilanih dugova nisu plaćali ovo osiguranje. Znači, taj zemljoradnički fond se nije punio, a istovrmeno doprinosi nisu vezani za katastarski prihod, nego su uvek u tom osiguranju bili vezani za prosečnu zaradu, a prema prethodnom zakonu su bili vezani za 50% prosečne zarade iz prethodne godine.
Prema ovom predlogu, ujednačavali bi se sa najnižom stopom i osnovicom koja postoji u Fondu zaposlenih, a nikako sa revalorizacijom katastarskog prihoda. To neće imati uticaja na to kolike će biti njihove obaveze za penzijsko osiguranje, jer nisu bile ni po prethodnom, niti su po ovom zakonu njihove obaveze za penzijsko osiguranje vezane za katastarski prihod.

Znači, da ne bude dileme. Član 220. upravo nudi rešenja za problem nagomilanih dugova. Za taj period, pošto je osiguranje individualna stvar, moraće da se popuni zahtev kroz koji će se onda videti ko su osiguranici, prema novim predloženim rešenjima. Može im se utvrditi mirovanje radnog staža, odnosno za taj period ne moraju da plate osiguranje. Onda im se neće ni računati kao period staža. Mogu, ali ne po kamatama, revalorizacijama i slično, nego po sadašnjem iznosu, kolika je njihova najniža osnovica i stopa, a to ispada 1.000 dinara, da plate ukoliko žele da pokriju neki staž dobrovoljno. Član 220. omogućava da se reši to pitanje, da se taj period ne mora sa tim nagomilanim dugovima pokrivati.