Pokušaću da odgovorim na više potanja koja su pokrenuta, od kojih su mnoga međusobno i povezana.
Tuđa nega i pomoć u prelaznim odredbama ostaju kao pravo, sve dok se ne donese zakon koji bi to pitanje mogao drugačije da reši. Zašto i otkuda ovo opredeljenje da se pravo na tuđu negu i pomoć izmešta iz sistema penzionog osiguranja? Tu se postavljaju dva pitanja.
Prvo, šta mi to pokrivamo obaveznim osiguranjem, odnosno šta je to na šta mi ljude kao na čest rizik treba da teramo da plaćaju kao obavezno osiguranje i koji su razlozi zbog koga je jedno ovakvo pravo stavljeno u penzioni fond i isplaćivano iz penzionog fonda?
Da li je to takva vrsta prava koja se javlja u jako malom broju slučajeva, relativno posmatrano, u odnosu na ono što je penzionerska populacija; imajući u vidu to koliko se izdvaja i koliko se izdvajalo istorijski posmatrano kroz doprinose u penzioni fond, da li treba da se ostvaruje jedno takvo pravo?
Da li treba na obavezno osiguranje ljude primoravati. Znači, obavezno mora biti ono što su osnovni rizici. Nema osnova da se pravi tako velika razlika koja danas postoji i koja je postojala u prethodnom sistemu između onih kojima je potrebna tuđa nega i pomoć, jer ne mogu sami da se brinu o sebi u socijalnoj zaštiti i penzionoj zaštiti.
Drugo, postoji čitav kontinuitet od 20 godina od kada se penzioni fond dopunjuje iz budžeta i suštinski sva ta prava se plaćaju iz budžeta; postavlja se pitanje da li je to socijalno pravo i da li treba da bude na isti način regulisano za sve one koji imaju potrebu za tuđom negom i pomoći. Naravno, koncept može biti različit, ali je naše uverenje da ovakvo pravo treba finansirati iz drugih izvora i ono nosi drugu vrstu zaštite.
Ono što se sada isplaćuje iz penzionog fonda isplaćivaće se i dalje i nalazi se u prelaznim odredbama. To se ne dovodi u tom smislu u pitanje. Znači, ne u prelaznim odredbama u smislu da će se ukinuti bez odgovarajućeg rešenja, nego u smislu da će se doneti odgovarajući zakon.
Moram da kažem da je u tom pogledu postignut konsenzus od strane invalidskih organizacija, čiji su članovi pre svega ti koji koriste to pravo na tuđu negu i pomoć.
Što se tiče smanjenja radne sposobnosti, tu se postavlja nekoliko pitanja. Moram da kažem da ste nabrojali sva ona prava koja su u poslednjih deset godina već ukinuta, počevši od druge grupe invalidnosti, rada sa skraćenim radnim vremenom. Svi ovde možemo da se pogledamo u oči i znamo ko, kako i zašto je koristio takvu vrstu prava, a da ne zaboravimo kada se plaća naknada za to, to svi mi plaćamo. To je sve prelivanje, uzimanje iz džepova jednih i davanje drugima.
Zbog toga se strašno mora voditi računa kada se daju neka prava koja podrazumevaju neka novčana primanja, da li je to način da se problemi rešavaju.
Što se tiče delimičnog gubitka radne sposobnosti, reč je o ljudima koji rade i koji mogu da rade, kojima treba pomoći u prekvalifikaciji, dokvalifikaciji, pronalaženju odgovarajućeg posla i slično, ali to pravo ne spada i ne treba da spada u domen penzionog i invalidskog osiguranja. To pravo mora da se rešava kroz pitanje zakona o zapošljavanju invalida, nezavisno od toga da li je neko postao invalid tako što je radio, što je vrlo teško i utvrditi da li je samo zbog toga postao invalid ili je invalid što nikada nije uspeo ni da se zaposli. Znači, nema razloga da se te kategorije razlikuju.
Nije rešenje da kažemo da je ovo upereno protiv ljudi koji su invalidi rada, jer se ne ukidaju zaštitne radionice, ni njihovo finansiranje ovim zakonom, niti se ukida dokvalifikacija i prekvalifikacija. Dobili smo prvu ili drugu verziju novog zakona o zapošljavanju invalida, gde postoje i definicije toga. To je pitanje koje se mora rešiti na odgovarajći način, ali to nije nešto što treba da pripada penzionom osiguranju.

To je definicija u smislu ovog zakona. Znači, zakon o zapošljavanju invalida je taj koji će morati da utvrdi sve moguće distinkcije u tom smislu.

Pokušaću opet da odgovorim na jedan broj pitanja koja su otvorena. Kašnjenje je bilo 24 meseca u oktobru 2000. godine, znači taj fond u tom smislu očigledno nije funkcionisao; sada je kašnjenje 14 meseci. Date penzije su male zbog kašnjenja, ali i zbog toga što je većina poljoprivrednika zapravo bila osigurana na tih minimalnih 15 godina i onda je odlazila u penziju.
Što se tiče smanjenja ukupnog društvenog proizvoda, dakle društveni proizvod nije smanjen, taj procenat izdvajanja za penzije i dalje je visok. Što se tiče toga kako će ko proći kad je reč o novom metodu obračuna penzija, u proseku gledano, minimalna penzija ostaje na onom nivou koji je uslovno reći zatečeni nivo, a to i piše u zakonu. Znači, minimalna penzija se neće menjati kao prag određen da niko ne bi bio ispod njega i postoji jedan sloj penzionera, uslovno govoreći, koji bi po starom imali između devet i 12 hiljada, koji će suštinski ostati negde u istom položaju.
Oni koji se nalaze između te dve kategorije, između minimalne penzije i ove penzije od negde 9 hiljada dinara po starom obračunu, imaće u proseku povećanje penzija između 4 i 5% po novom metodu obračuna, a oni iznad tih 12 hiljada, imaće smanjenje penzija u proseku opet negde između 5 i 10%.
Ali, individualne situacije će biti različite zbog toga što imate ljude koji su tokom čitavog svog radnog veka manje ili više doprinosili za penziono osiguranje nego drugi i imate one koji su imali samo jedan isečak u svojoj karijeri.
Neko je postavio pitanje - na koji način to utiče i na smanjenje sive ekonomije? Pa drugačije je kada vi kao osiguranik znate da će biti relevantne sve vaše uplate tokom čitavog radnog staža, a drugačije kada znate da će biti relevantan samo jedan isečak vašeg radnog staža za kasnije sticanje prava.
Nažalost, moram da se izvinim, pošto su nam zakazali hitnu sednicu Vlade u 17 časova, što neću prisustvovati poslednjem delu ove sednice. Inače to ne radim, ali ovo je izuzetna situacija, izvinjavam se.

Dame i gospodo, htela bih samo da obrazložim ono što se tiče Ministarstva za socijalna pitanja. Kada je reč o dotacijama nevladinim organizacijama, one postoje kao stavka na dva mesta u okviru budžeta. Ova prva se odnosi na sva finansiranja boračkih udruženja, bilo da je reč naravno o invalidsko-boračkim udruženjima i to je stavka koja je predviđena za narednu godinu u iznosu od 28 miliona. Na drugom mestu nalazi se dotacija nevladinim organizacijama koje se tiču udruženja slepih, paraplegičara, gluvih, a to su praktično zajedno sa sredstvima koja se prikupljaju kroz igre na sreću, nešto što je namenjeno ovim organizacijama po zakonu i postoje vrlo detaljni izveštaji za šta su ta sredstva i koliko i kome upućena. Verujte mi, to su valjda jedine organizacije u ovoj zemlji koje znaju da su to sredstva svih građana i da su to sredstva koja su namenjena njima i koja vrlo precizno kontrolišu kako su sredstva potrošena.
Kada je reč o uslugama po ugovoru, postoje dve grupe tih usluga u okviru Ministarstva za socijalna pitanja. Ova cifra od 39 miliona u okviru socijalne pomoći ugroženom stanovništvu, neklasifikovana je na drugom mestu. Videćete da je tu samo 11 miliona iz budžeta. To se odnosi na finansiranje tih usluga u domovima i centrima za socijalni rad, a u domovima korisnici delom i sami plaćaju svoj boravak. Tu je 27 miliona iz njihovih sopstvenih sredstava. To su vanbudžetska sredstva, nisu sredstva iz budžeta.
Naravno, videćete da pod tom stavkom, usluge po ugovoru, ulaze i štampani materijali i troškovi za ljude koji se usavršavaju, za seminare. Kada je reč konkretno o našem ministarstvu, najveći deo tih usluga se plaćaju ljudima u informacionom sistemu, koji kada se obnavlja neko pravo i kada imamo 400.000 novih ljudi koji treba da se unesu, onda naravno moraju dodatno da se angažuju operateri koji moraju da unose te podatke u informacioni sistem. Inače smo, naravno, detaljno spremni, kada je reč o prošloj godini, da obrazložimo te stavke. Hvala vam.

Samo bih vas molila da obratite pažnju, za razliku od prošle godine ove godine su u budžetu odvojeno prikazane dotacije za penzije, a postoji 5 milijardi koje se nalaze u budžetu Ministarstva za socijalna pitanja. To su ona sredstva koja idu po zakonu iz budžeta, znači prikazana su na dva mesta sredstva koja se daju za penzije iz budžeta Republike Srbije. To je prva stvar.
Druga stvar, penzije su porasle kada se posmatra prosečno ono što je isplaćeno prošle godine na godišnjem nivou u odnosu na ono što je isplaćeno ove godine za 50%. Znači, postoji rast troškova života, postoji naravno. Ne govorim o realnom porastu, nego o onome koliko su porasle penzije kada se posmatra ono što je isplaćeno prosečno prošle i ove godine.
Samo još jedna informacija - ne može se posmatrati prosečna penzija u odnosu na prosečnu platu i tako reći šta je stopa zamene. Oni koji odlaze sa punim stažom u penziju, a to vi svi znate, imaju gotovo veće penzije nego što su plate. Na nivou proseka je to tako. Postavlja se pitanje da li to treba da bude tako. Znači, to je zaista pitanje konsenzusa i odluke društva.

Kratko, pre nego što se pređe na glasanje, da još jednom istaknem osnovne elemente koji pokrivaju ovaj zakon. Dakle, pokrivaju u osnovi pre svega četiri prava: ono koje je vezano za naknadu zarade za vreme porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta; roditeljski dodatak kao jedno novo pravo, koje je sve one mere koje su bile populacione ili imale populacioni elemenat u Zakonu o društvenoj brizi o deci, koncentrisao u jedno pravo. Naravno, mi se moramo kretati u okviru Zakona o budžetu i naravno da ne postoje dodatna sredstva koja su potrebna za izvršenje ovog zakona, pošto ste vi kao Skupština izglasali taj Zakon  o budžetu i onda se njegovih okvira moramo držati.
Ono što bih htela posebno da naglasim u okviru roditeljskog dodatka, to je da na njega imaju pravo sve majke, znači bez obzira da li se one nalaze na selu ili u gradu. Pošto se više puta insistiralo na tom aspektu da majke koje ne rade nemaju naknadu zarade za porodiljsko, pošto i sam naziv naknada zarade za porodiljsko odsustvo podrazumeva da žena mora da radi, smatrali smo - imajući u vidu, kao što je gospodin iz poslaničke grupe SPS govorio, da ako imate pravo na materinski dodatak, što znači da ste nezaposlena majka, onda je to iznos od 1.100 dinara koji se dobija mesečno - da je mnogo značajnija ta jednokratna mera koja podrazumeva da, bez obzira da li ste na selu ili gradu, dobijate 50, odnosno 90, odnosno 120 hiljada dinara jednokratno.
Što se tiče toga za šta će porodice to potrošiti, da li je jednokratno ili se dobija u više tranši, naravno na njima mora biti ta odluka za šta i kako će da troše i da li će trošiti za dobrobit deteta ili ne.
Kada je reč o dečijem dodatku, onoga što on više nema, te elemente populacionog, dakle ne povećava se iznos dečijeg dodatka sa povećanjem reda rođenja deteta u porodici i to je znači sada pre svega mera socijalne politike. Ono što je posebno važno naglasiti, to je da se u svakom momentu, znači kada vam se smanje prihodi možete prijaviti za dečiji dodatak. Rešenje nije kao ranije, koje je postojalo u okviru Zakona o društvenoj brizi o deci, da se prijavljujete samo na osnovu prihoda koji su ostvareni u poslednjem kvartalu prethodne godine, jer za mnoge porodice predstavlja problem ako im se u toku godinu dana promeni materijalni status.
Takođe, ponovo pravo imaju i hraniteljske porodice i porodice koje su usvojile decu. Iznos za samohrane roditelje, decu bez roditeljskog staranja, decu ometenu u razvoju, ali za hraniteljske i starateljske porodice je 30% veći i, naravno, ovi iznosi se indeksiraju troškovima života.
Poslednja grupa mera odnosi se na naknadu boravka dece u predškolskim ustanovama. Znači, pošto su populacine mere, odnosno one koje treba da imaju demografski efekat, koncentrisane u jedno, u roditeljski dodatak, onda treće dete nema kao ranije pravo bez obzira na materijalno stanje porodice. Svi znate mnogo bolje od mene na lokalnom nivou, da se dešavalo da ljudi dolaze džipom i ostvaruju pravo na besplatan boravak u predškolskim ustanovama, da je to zaista u našim uslovima nedopustivo, mada ono što treba da nadoknadi država ne mora uvek da izaziva revolt, ali zbog toga je upravo važno da se razdvoje mere socijalne od mera populacione politike.
Na kraju, još jednom da kažem da se ne može očekivati da ovakva jedna mera koja treba da ima demografske efekte reši populacione probleme u Srbiji, ali je ona, duboko smo uvereni, efikasnija od onih mera koje su postojale u ranijem sistemu.

Ako pogledamo koji su prihodi na osnovu Zakona o društvenoj brizi o deci i koje su naknade do sada uzimane u obzir, videćemo da u ovom predlogu zakona u tom smislu nema ništa novo.
Naravno, naknade, sve one koje ste vi pominjali, kad je reč o onim prihodima koji su se cenili prilikom donošenja rešenja o dečijem dodatku, postojale su i u ranijem zakonu. Ono što je činjenica to je da ima smisla neke od ovih prihoda isključiti, ali naravno, ono što tu predstavlja problem je što su, nažalost, na različite načine ljudi dobijali prava na određene naknade, koje, kao što svi znamo, nisu uvek zaista značile naknadu za ono za šta to u naslovu naknade stoji.
Dakle, kada bi se u ovoj zemlji zaista tačno znalo da je nešto za telesno oštećenje i da je nešto neka invalidska naknada, kada bi svi ljudi koji zaista imaju pravo na to samo mogli to da ostvaruju, onda bismo mogli takve neke prihode i da isključimo. Međutim, kao što znate, rešenja su donošena na različite načine i u tome je, sigurno ćete se složiti, bilo mnogo propusta, i prosto bi se onda one porodice, u kojima takvi prihodi ne postoje, stavile u neravnopravni položaj.
Kad je reč o otpremnini i naknadi za socijalne programe, pored toga što su takođe postojale u prethodnim zakonima, porodice koje rade možda nekada za manju platu u odnosu na ono što su otpremnine doveli bismo u neravnopravni položaj. Prema tome, išli smo na to da se mora voditi računa o svim prihodima i rashodima.
Kao što znate, negde oko 600.000 dece u Srbiji prima dečiji dodatak. To je stanje koje je još od 2000. godine nasleđeno. To je jako veliki broj i činjenica je da mala pomeranja u sagledavanju šta su prihodi, šta su cenzusi, mogu dovesti do velikih promena u tom smislu da nekoga dovodite u manje ili više ravnopravni položaj. Hvala.

Pošto su ovo prava koja su ustanovljena materijalnim položajem porodice, ne može se uzimati samo ono što su tekući prihodi. Mora se uzeti u obzir i ono što je imovina. I, na određen način, ukoliko posedujete ta novčana sredstva, ukoliko posedujete akcije od vrednosti, svi mi znamo ka čemu se krećemo i znamo šta znači ako je neko radnik neke fabrike u kojoj poseduje akcije od vrednosti koje može prodati na tržištu, naravno da će se pravilnikom bliže određivati šta to zapravo znači, kao uputstvo onim službama koje prikupljaju ove dokaze, ali je sasvim sigurno da ne treba da se stavlja u isti položaj porodica koja nema ništa i ona porodica koja poseduje nešto što može da proda ili unovči. Hvala.

Kada smo formulisali ko bi trebalo da ima naknadu boravka, dakle besplatan boravak sa aspekta roditelja za decu u predškolskim ustanovama, pre svega se vodilo računa koja su to deca za koju je važno da idu u predškolsku ustanovu, a da inače ne bi išli ukoliko država ne bi nadoknađivala te troškove. To su: ili deca koja su u nezavidnom materijalnom položaju, pa roditelji za to ne bi mogli da izdvajaju; ili deca bez roditeljskog staranja, za koje je posebno važno da budu integrisana u vršnjačke grupe; ili deca teško ometena u razvoju, za koje je takođe posebno važno da budu uključena u sistem predškolskog obrazovanja.
Na taj način smo zapravo smatrali da je demokratski efekat ove mere, koja je nekada postojala, mali, pošto one porodice koje nisu siromašne nemaju taj problem, za njih to ne predstavlja problem da plate boravak deteta u predškolskoj ustanovi, a za samo dete, dakle ako ne potiče iz ovih porodica koje sam nabrojala, nije od posebnog značaja i nisu oni koje bi država trebalo da podstakne da budu uključeni u vršnjačke grupe.

Ovo nije naknada za porodiljsko odsustvo, ovo je naknada zarade za vreme porodiljskog odsustva. Znači, pošto nije reč o naknadi za porodiljsko odsustvo, nego o naknadi zarade, naknada se prema Zakonu o radu, član 69. određuje - naknadu zarade može da ostvari samo lice koje je zaposleno.
Dakle, ovi članovi zakona se odnose i pozivaju se na Zakon o radu, koji je formulisao kada se može dobiti odsustvo, a ovim zakonom se reguliše kolika je ta naknada za to odsustvo sa rada. Prema Zakonu o radu, to se može odnositi samo na zaposlena lica.
Ako je reč o demografskim aspektima, onda postoji roditeljski dodatak, koji nije vezan za radni odnos. Pošto je zarada vezana za radni odnos, onda se ta naknada zarade može obezbediti samo za zaposlenu majku. Hvala.

Znači, još jednom da se naglasi: roditeljski dodatak nema funkciju socijalne mere. Vi ste potpuno u pravu, prvo dete daleko najviše košta. Kao što smo ranije imali kod dečijeg dodatka, da se iznos dečijeg dodatka povećavao sa redom rođenja deteta, iako svi znamo da funkcioniše princip ekonomije obima, pa što imate više dece koje se kasnije rađaju, manje košta, jer se može koristiti kolevka, odeća od prethodne dece itd. Dečiji dodatak se povećavao iz tih razloga populacionog efekta koji je trebalo da postigne. Znači, sada je taj isti princip primenjen na roditeljski dodatak.
On nije socijalna mera i ne treba da nadoknadi roditeljima troškove, u tom slučaju bi morao da bude najveći za prvo dete. I ne samo da postoji za prvo dete, nego da bude najveći za prvo dete, jer naravno kasnije dete, koje se rađa kao drugo i treće dete u porodici, manje košta. Znači, nije to njegov cilj.
Njegov cilj nije da nadoknadi troškove, nego cilj je da podstakne rađanje drugog, trećeg i četvrtog deteta, jer to su ona deca koja u Srbiji nedostaju da bi se demografska slika poboljšala. Znači, kada gledamo broj dece koja se rađaju kao prvo dete u porodici, često nažalost i jedino, broj te dece je dovoljan u poređenju sa drugim zemljama i u poređenju sa onim šta predstavlja neki biološki potencijal ovog društva. Naravno, kada isključimo one koji se ne odlučuju uopšte na rađanje iz različitih razloga. Nedovoljno je upravo zbog ove dece, koja su drugog, trećeg i četvrtog reda rođenja.
Zbog toga je namera ove mere ne da nadoknadi troškove, nego da podstakne rađanje i da olakša materijalnu situaciju porodice kada se odluči na rađanje drugog, trećeg i četvrtog deteta. Zato ona nije uslovljena nikakvim, onim materijalnim, cenzusom koji postoji kod dečijeg dodatka.

Ne radi se o izbeglicama. One imaju pravo na zdravstvenu zaštitu.  Znači, brisanjem ovog dela - kako ste vi predložili amandmanom, da se isključi ovo što je predviđeno kao uslov vezano za zdravstvenu zaštitu - ne eliminišu se i ne uključuju izbeglice, zbog toga što one imaju pravo na zdravstvenu zaštitu;  oni zapravo po osnovu državljanstva, sada odgovaram na taj deo, ne mogu da ostvare ovo pravo.
Kada je reč o zemljoradnicima, ono što su zemljoradnici tražili, to je dobrovoljno penzijsko i invalidsko osiguranje; nikad nisam čula da su tražili dobrovoljno zdravstveno osiguranje. Ne bih sada ulazila u to, pošto nije nadležnost našeg ministarstva, ali je jako važno da postoji taj osnov po kome će se dete moći zdravstveno osigurati i koristiti sve ono što je važno da se u jednoj civilizovanoj zemlji kroz zdravstvenu zaštitu za dete obezbedi. Zemljoradnici su tražili dobrovoljno penzijsko osiguranje i sigurna sam da dobrovoljno zdravstveno osiguranje neće tražiti i nisu ni tražili.

Dakle, kao mera populacione politike roditeljski dodatak ne bi trebalo da ograničava nikog u smislu materijalnog položaja. Međutim, mi smo ipak smatrali da bi se, imajući u vidu to u kakvoj se situaciji zemlja nalazi i do koje mere smo ograničeni, ali i do koje mere postoji veliki broj ljudi koji teško živi, davanje sredstava za te svrhe ljudima koji imaju izuzetno visoku poresku osnovicu (a da podsetim da je reč o poreskoj osnovici koja je veća od 12 miliona dinara) smatralo na neki način neodgovarajućim trošenjem para poreskih obveznika, pošto se jedino na taj način pare mogu skupiti. Činjenica je da to na budžet ne bi imalo efekta, pošto je takvih ljudi u Srbiji veoma malo, ali mislim da je isto tako činjenica i da za te ljude to, sasvim sigurno, ne bi predstavljalo nikakav podsticaj za rađanje, što jeste osnovni ili najvažniji smisao i svrha ove mere.

Ovde se u obrazloženju jasno kaže - detetom se smatra neko ko je mlađi od 18 godina (znači, nema pozivanja na druge amandmane). Kao i da je činjenica da se to mora rešavati kroz stipendije, da dečiji dodatak prosto nije primeren način za rešavanje tog problema.
Kada je reč o međunarodnoj pomoći i donacijama, htela bih još jednom da naglasim - sve što je redovno isplaćivano, isplaćivano je iz budžeta. Sve ono što su bile obaveze koje su se nagomilale iz prethodnog perioda (kada je bilo reči o isplati obveznica za dečije dodatke, znači, prvi, drugi, treći, četvrti kupon koji su prevremeno isplaćeni) isplaćena je iz međunarodne pomoći. To je, znači, nešto što je preko onoga što je redovna obaveza budžeta. Takođe, iz međunarodne pomoći isplaćeno je ono što je bilo dodatno davanje.
Znači, vodili smo jako računa baš o tome, u našem ministarstvu, da ne tražimo međunarodnu pomoć za nešto što je redovno, jer mislimo da se onda zapada u zamku zavisnosti i da onda ne zauzimate mesto u budžetu koje je važno, a da bi se mogle redovno isplaćivati obaveze i onda kada međunarodne pomoći nestane. Znači, postojao je dodatni dečiji dodatak u septembru iz francuske pomoći, postojao je dodatni dečiji dodatak za decu bez roditeljskog staranja iz pomoći Vlade Austrije. Postojala su isplaćivanja dečijih obveznica iz međunarodne pomoći, onoga što se moralo isplatiti po osnovu prvog, drugog, trećeg i četvrtog kupona, koji je takođe išao iz međunarodne pomoći. Sve ono što je redovno davanje, to je bilo davanje iz budžeta Republike Srbije.
(Milorad Mirčić, sa mesta: Umanjeno je davanje iz budžetskih sredstava.)

Znači, samo jedna rečenica. Dosadašnji zakon kaže da dodatak na decu pripada deci najduže do 19 godina života, koja su na redovnom školovanju. Znači,  nije reč o tome da se umanjuju prava koja su postojala u prethodnom zakonu.