Poštovani predsedniče Republike, poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, trudiću se da sažmem ono što sam planirao da kažem, mnogo toga je već rečeno i mnogo toga je sam predsednik rekao i nema potrebe da se ponavlja i da se iznosi već ono što je izneseno, a sa druge strane postoje neke stvari koje mislim da u ime poslaničke grupe i SNS moram da kažem. Pre svega, predsedniče, da ćete u poslaničkoj grupi Aleksandar Vučić – Zajedno možemo sve, u SNS uvek imati podršku za politiku koju vodite i da ćemo pokušati koliko je u našoj moći da se svuda i na svakom mestu borimo za tu politiku.
Kada pogledam našu braću i sestre sa Kosova i Metohije koji sede na balkonu strpljivo i slušaju ceo dan današnju raspravu i svi su tu, koliko vidim, kako je bilo i na početku rasprave i kada vidim prazne klupe ispred sebe, zaista ne mogu da kažem nego da mi je pomalo i neprijatno kako zbog nekih stvari koje su imali prilike da čuju, tako i zbog toga što su imali prilike i svojim očima da vide velike reči, zaklinjanje u ljubav prema Kosovu i Metohiji, a dela kažu da izgleda ima i druga i pametnija posla negde van ove sale.
Citiram: „Nisam izabran da budem ratni poglavica Srba. Mnogi lupaju u ratne bubnjeve pod uslovom da ne pada kiša i da taj bubanj bude na Terazijama, nikako u Drenici i samo ako neka tuđa deca idu da prolivaju krv“.
Ovo je vaša izjava, gospodine predsedniče, kraj citata. Biće sad već 10 godina da ste tu izjavu dali, ali mislim da je danas čak i više aktuelna nego u onom vremenu kada ste je izrekli.
Danas je prošla vest, sinoć se pojavila vest da je na Kavkazu krenuo nekakav ponovo sukob, da imamo ponovo neke tenzije na Bliskom istoku sa idejom da se na neki način Iran uključi u nekakav sukob. Imamo sukob u Ukrajini. Dešavaju se tenzije oko Tajvana i u takvim okolnostima voditi politiku jedne zemlje koja suštinski na svojoj teritoriji ima jedan konflikt koji ne može sama da kontroliše, nego vrlo često biva u situaciji da taj konflikt po zamisli i po želji spolja hlade i greju po njihovim potrebama je zaista teško i gotovo neverovatno.
Na izborima ste pobedili ubedljivom podrškom od preko dva miliona i dve stotine hiljada glasova građana Srbije, sa politikom koja je imala slogan „Mir i stabilnost“ i danas se izboriti za mir i stabilnost je veoma teško.
Ono što bih želeo da naglasim, iako ste vi često imali i drugačije diskusije i zato mislim da je taj rezultat veliki koji ste postigli, jer prvo niste vodili neodgovornu politiku u kampanji, niste pričali o cveću i proleću i onome što ljudi žele da čuju, nego o teškoj situaciji u kojoj se nalazimo nakon rata koji je počeo u toku te kampanje, vi ste ipak dobili podršku. Mislim da je to prvi put u istoriji, možda grešim, ali svi smo danas kao poslanici bili pomalo kvazi-istoričari, pa ću se eto i ja time poslužiti, da je to prvi put da su Srbi glasali za mir i stabilnost u osvitaj jedne krize, jednog rata. Mi smo u situaciji kada je počinjao da se kotrlja rat Evropom izašli na ulice i vikali „bolje grob nego rob, bolje rat nego pakt“ i dobili smo i rat i grob. Ponosan sam na činjenicu da je mali srpski narod hrabro stao pred nacističko ludilo i suprotstavio se nacizmu i fašizmu, ali je cena onoga što smo platili i borbe koju smo platili bila izuzetno visoka i zato se danas može razgovarati o tome kako je i na koji način ta odluka doneta i kakve posledice proizvela.
Time dolazim do stvari za koju mislim da je vrlo važna. Nama je u narednom periodu potrebna, vole da kažu zapadni poslanici koji dolaze ovde u Srbiju često, da je Srbiji važno da prihvati realnost, to je eufemizam, kad kažu da treba da prihvatimo realnost, da faktički treba da priznamo Kosovo kao nezavisnu državu, nama je potrebno suočavanje sa realnošću, jer kad čovek sazna da je bolestan, da ima neku bolest koja je teška ili njegov neki bližnji, on ne prihvata realnost, nego trči da nađe lek. Ali je problem u tome što mi često tu realnost ne želimo da vidimo. Živimo u nekom prošlom vremenu, živimo u epovima, živimo u pesmama, a ne živimo u onome da sagledamo ono što nas okružuje.
Zašto je važno da uvidimo realnost? Zato da bismo mogli da nađemo način da tu realnost promenimo u svoju korist. Zato moramo da imamo pravu dijagnozu, a mi u ovom trenutku, i to se i danas moglo čuti, nemamo odgovornost na političkoj sceni, ni kada je u pitanju odgovornost u postupanju, ni kada je u pitanju ono što je mnogo važnije, odgovornost prema posledicama koje naše postupanje proizvodi.
Rekao bih da suštinski ljudi sa Kosova i Metohije nisu mogli da čuju alternativu državnoj politici danas. Ali, ako se malo potrudimo, ako skinemo sve one celofane, oblande, mašnice itd. videćemo dve alternative koje su danas ponuđene. Jedna je da priznamo Kosovo kao nezavisno, a druga je da idemo u rat. To je suština. Ni jedni ni drugi to neće da kažu otvoreno, nego koriste razne priče, koriste razne floskule. Nije prijatno reći - priznajte nezavisno Kosovo, ali još je manje prijatno reći - hajde da idemo u rat. Ali, to je suština. I to ljudi na Kosovu i Metohiji danas imaju prilike da vide i da čuju.
Oba ova rešenja su laka rešenja, jer je u principu najlakše uraditi jedno i drugo. To je trenutak jedan. Ono što je teško, to je ono što ste vi izabrali i to je ono što je politika koju mi podržavamo, a to je da se svaki dan, na svakom mestu, svuda i uvek borite za Srbiju na Kosovu i Metohiji. E, to je ono što je teško. A nemate rat.
Imamo dva paralelna procesa koja su vrlo važna. Jedan je borba za Kosovo i Metohiju, jedna je borba za srpski interes u Kosovu i Metohiji i druga da se razvija preostali deo Srbije. Dva paralelna procesa koji jedan drugi ne smeju da isključe. Pa, to je kao da pravite peć od drveta. I vi uspevate u tome. I onda imamo 10 dana u pripremi ove sednice priču o tome kako nam je potrebno jedinstvo, kako bi bilo dobro da postignemo konsenzus, kako bi bilo dobro da pošaljemo poruku. I šta smo poslali?
Danas je na dnevnom redu Izveštaj, nadam se da se Petar neće uvrediti, ali ovo je faktografski izveštaj, ovo je nešto što se desilo, ovo nije neka politika oko koje mi treba da se raspravljamo za ubuduće, pa da li ćemo levo ili desno, napred ili nazad. Imali smo priliku da svi danas ovo podržimo, jer se desilo onako kako piše. Ako piše u nekoj oblasti da se radilo to i to, to se radilo i to je to. Ali ne, sujeta i želja da se postigne neki politički poen doveli su dotle da nemamo, kao što ste rekli, ništa da kažemo o samom dokumentu o kome danas raspravljamo, ali ćemo zato glasati protiv njega, jer ko glasa za dokument, taj je zapravo za vlast.
Videli ste reakciju na jedan govor koji je bio sadržajno možda i najbolji govor danas od opozicionih stranaka. Završio se tako što je rečeno - a, vi ćete u Vladu. To prosto tako ne ide. I toliko o toj želji da se postigne konsenzus.
Nemamo prostora za bilo kakav avanturizam, nemamo prostora za bilo kakvu situaciju da ponovo damo nekakav auto-gol, jer, kao što vidite i danas, mi nemamo kritičko osvrtanje unazad da se kaže - da, razumemo da je teška situacija, da, bili smo u takvoj situaciji, da, mi smo isto pregovarali, znamo da imate tegove na nogama. Ne, nego smo nabili Vučiću tegove na noge, a onda ga pitam - a što ne trčiš brže? I to je suština.
Tu dolazimo do nečega što je vrlo česta pojava, takođe, kada je u pitanju Kosovo i Metohija, a to je licemerje, gde se pozivamo na to da ćemo dogodine u Prizren, a posle nas pitaju - a što dogodine, što ne odmah? Šta je problem? Dođete kući, kažete porodici - selimo se u Prizren. Pozivamo se na iskustva drugih zemalja, kopiramo Izrael, ali niko neće da kaže kako u Izraelu nacionalisti odlaze na teritorije za koje smatraju da pripadaju Izraelu, imaju porodice od osmoro i više dece i na taj način se bore za svoju zemlju, a mi ćemo za to vreme preko kapućina da branimo Kosovo, uz plastičnu kašičicu itd.
U nekom prethodnom periodu Ministarstvo spoljnih poslova se bavilo Kosovom i Metohijom i vidite to i po onome što je govorio i gospodin Stefanović itd. To je otprilike neka poruka koju ja razumem da je bila poslata čak i tako simbolički. Neću se baviti, neću prosto da otvaram temu za replike ovaj put. Dosta toga je već i rečeno, ali činjenica jeste da smo vrlo često donosili odluke koje nas danas koštaju, da niko nema hrabrosti da prizna ljudski okolnosti u kojima ste danas vi i da pokaže razumevanje za to koliko je teško u takvim okolnostima voditi državu politiku.
Vi to uspevate. Mi tu politiku podržavamo i ono što je još važnije - tu politiku podržava narod Srbije. Posebno tu politiku, a posebno sam uveren posle današnjeg dana će još u većoj meri podržavati Srbi na Kosovu i Metohiji jer će videti da je sve što nudi kao alternativa ili prazna priča ili parole ili rat ili odricanje od njih i da zapravo državnoj politici alternative nema.
Na samom kraju…
(Narodna poslanica: Već?)
Da, već. Znam da volite da me slušate i da uživate u tome, ali ću vas ovaj put uskratiti tog zadovoljstva, ali biće prilike pa ćete me slušati više.
Onaj ko misli da Srbija danas sme sebi da dopusti da napravi pogrešan korak i postane deo nekakvog sukoba, taj mora da zna činjenicu da to ne bi bio regionalni sukob. U vreme kada se odvija sukob koji traje na prostoru Ukrajine mi bismo postali još jedno žarište tog sukoba.
Mnogo puta su se veliki tukli preko naših leđa. Naša je obaveza da ovo prekomponovanje svetskih sila, zovite to kako hoćete, koje nikada nije moglo da prođe bez rata, kroz istoriju, ovoga puta da prođe bez nas.
Pokazali smo da smo hrabri, pokazali smo da smo junaci, pokazali smo da nam nije problem da dajemo glave, hajde sada da sačuvamo glave, ali da sačuvamo i Kosovo i Metohiju i kao jedini garant do sada dokazano te politike jeste politika predsednika Vučića.
Hvala vam.