Hvala gospodine predsedniče, gospodine ministre, poslanička grupa Socijalističke partije Srbije podržava i pozdravlja napore koje ste uložili vi i vaši saradnici da se dođe do ovog zakona i u ovoj fazi kada računamo na osnovu rasprave koja je ovde bila danas, jasno da će biti usvojen.
Naravno, bilo bi dobro da je i pre dve godine ovaj zakon usvojen, kada je bio u proceduri, znamo zbog čega nije usvojen, ali mislim bilo bi dobro i da bi to ubrzalo sasvim sigurno i dalje reforme na železnicama.
Ali, što bi rekli, sada je izuzetno važno da se krene u primeni ovog zakona, a sam zakon u svakom slučaju stvara više mogućnosti koje su izuzetno važne i za državu Srbiju, a ne samo za "Železnicu Srbije" i za građane Srbije.
Jedno je od tih poboljšanja efikasnost "Železnica Srbije", a naravno kada je reč o javnim preduzećima i kada je reč o akcionarskim društvima koja su u vlasništvu države, tu se stalno vodi rasprava o tome, o efikasnosti, ali da bi mi uopšte raspravljali da li je jedno preduzeće efikasno, ili nije efikasno, moraju se stvoriti uslovi tržišta. Tačnije rečeno, moraju da se stvore uslovi konkurentnosti, da imamo u toj oblasti i druga preduzeća, kako bi moglo da se prave upoređenja u tome.
Ovaj zakon upravo to stvara. On stvara uslove za stvaranje i novih železničkih preduzeća, novih železničkih uprava koje će preuzeti robu, preuzeti putnike, a na taj način mi možemo odmah da raspravljamo da li je železnica efikasnija, kada kažem železnica, mislim na ovo akcionarsko društvo – državnu železnicu, da li je efikasna, nije efikasna, da li treba više sredstava ili ne, kako bi mogli da razvijamo na jedan bolji način železnicu u celini, kad kažem železnicu Srbije.
Naravno, zakon stvara i otvorio je, ili stvorio pretpostavke za usklađivanje sa svim evropskim direktivama, o kojima je i ministar Mrkonjić malopre govorio. Razne reforme u železnica Evrope traju 30 godina. Nigde nije sjajna situacija sa železnicom, samo je pitanje koliko je ekonomska snaga jedne zemlje i koliko se i na koji način je onda stanje u železnici.
U krajnjem slučaju, najčešće se može praviti paralela između ekonomske snage jedne zemlje i ekonomske snage železnice na toj teritoriji. Ovde sam čuo razne stavove o tome kako se mnogo ulaže u železnicu, a ništa se nije uradilo, itd. Mislim da je to više nepoznavanje podataka, kako je to negde drugde, uzmimo u susedstvu, poslednjih petnaestak godina u hrvatske železnice ulaže država 650 miliona evra, a imaju 1.000 kilometara manje pruge nego Srbija, austrijske železnice ulažu godišnje četiri milijarde. Milijardu, obavezan javni prevoz, što se sada uvodi ovim zakonom, preko dve milijarde i 400 u nove pruge, 600 miliona u rekonstrukciju postojećih pruga.
Baš zbog toga što ovaj zakon faktički stvara obavezu da se završi reforma na "Železnici Srbije" i da se infrastruktura "Železnice Srbije" odvoji, mislim da je to izuzetno važno kako za železnice, tako za građane i Vladu Srbije.
Kada je reč o građanima, o poreskim obveznicima, važno je da oni vide za šta se daju pare i gde se daju pare. Jer, kada mi kažemo dato je toliko za železnicu, niko ne zna koliko je dato u stvari za pruge, za rekonstrukciju pruga, a koliko je dato za obavezan javni prevoz i za održavanje javnog prevoza.
Kada kažemo 100 miliona, 100 miliona je velika para kada se donese ovde u budžet Republike Srbije da se da "Železnicama Srbije" za godinu dana. Ali, 100 miliona, 100 miliona je 30 kilometara, 20 i nešto kilometara pruge da se naprave.
Prema tome, kada bi se tih 100 miliona uložilo samo u infrastrukturu, onda ne bi ostalo ni da funkcioniše železnice. Znate, uvek je mnogo. Ovako će se jasno, kada se infrastruktura odvoji kao posebno preduzeće u okviru holdinga, jasno videti onoliko koliko država može da ulaže pare u razvoj infrastrukture na železnici, to će biti za infrastrukturu. Građani će videti da se tu popravljaju ili prave pruge i ubrzava saobraćaj, ali onoliko koliko može država da izdvoji za jedan obavezan javni prevoz, onda će kontrolisati da li mi imamo dobar prevoz ili ne.
Sada kada se kritikuje železnica da ide sporo, pa se kaže – vozovi nikakvi. Nije pitanje vozova. Ide sporo pruga, a ne voz. Voz i postojeći može da ide 120 kilometara na sat, nego je stvar pruge.
Čuo sam malopre gospodina koji je govorio o tome, to nije zakon, izvinjavam se gospodinu Mrkonjiću, pošto je on pomenuo Dinkića, Đinđića, pa nisam razumeo Duška zašto se bunio?
Ja sam gospodina Mrkonjića zatekao, kod gospodina Dinkića, Đinđića 27. decembra 2012. godine, ako se ne varam, bio je tu gospodin Lale Sekulić, bio je Todor, u stvari 2002. godine, pa jeste, tada smo pričali o formiranju zajedničke vlade, a vi ste pričali o prugama, pa da više ja posvedočim da je istina, da ne bude da nije, a on je mlad pa ne zna, on nije nikada razgovarao sa čovekom…

Hvala gospodine predsedniče, gospodine ministre, poslanička grupa Socijalističke partije Srbije podržava i pozdravlja napore koje ste uložili vi i vaši saradnici da se dođe do ovog zakona i u ovoj fazi kada računamo na osnovu rasprave koja je ovde bila danas, jasno da će biti usvojen.
Naravno, bilo bi dobro da je i pre dve godine ovaj zakon usvojen, kada je bio u proceduri, znamo zbog čega nije usvojen, ali mislim bilo bi dobro i da bi to ubrzalo sasvim sigurno i dalje reforme na železnicama.
Ali, što bi rekli, sada je izuzetno važno da se krene u primeni ovog zakona, a sam zakon u svakom slučaju stvara više mogućnosti koje su izuzetno važne i za državu Srbiju, a ne samo za "Železnicu Srbije" i za građane Srbije.
Jedno je od tih poboljšanja efikasnost "Železnica Srbije", a naravno kada je reč o javnim preduzećima i kada je reč o akcionarskim društvima koja su u vlasništvu države, tu se stalno vodi rasprava o tome, o efikasnosti, ali da bi mi uopšte raspravljali da li je jedno preduzeće efikasno, ili nije efikasno, moraju se stvoriti uslovi tržišta. Tačnije rečeno, moraju da se stvore uslovi konkurentnosti, da imamo u toj oblasti i druga preduzeća, kako bi moglo da se prave upoređenja u tome.
Ovaj zakon upravo to stvara. On stvara uslove za stvaranje i novih železničkih preduzeća, novih železničkih uprava koje će preuzeti robu, preuzeti putnike, a na taj način mi možemo odmah da raspravljamo da li je železnica efikasnija, kada kažem železnica, mislim na ovo akcionarsko društvo – državnu železnicu, da li je efikasna, nije efikasna, da li treba više sredstava ili ne, kako bi mogli da razvijamo na jedan bolji način železnicu u celini, kad kažem železnicu Srbije.
Naravno, zakon stvara i otvorio je, ili stvorio pretpostavke za usklađivanje sa svim evropskim direktivama, o kojima je i ministar Mrkonjić malopre govorio. Razne reforme u železnica Evrope traju 30 godina. Nigde nije sjajna situacija sa železnicom, samo je pitanje koliko je ekonomska snaga jedne zemlje i koliko se i na koji način je onda stanje u železnici.
U krajnjem slučaju, najčešće se može praviti paralela između ekonomske snage jedne zemlje i ekonomske snage železnice na toj teritoriji. Ovde sam čuo razne stavove o tome kako se mnogo ulaže u železnicu, a ništa se nije uradilo, itd. Mislim da je to više nepoznavanje podataka, kako je to negde drugde, uzmimo u susedstvu, poslednjih petnaestak godina u hrvatske železnice ulaže država 650 miliona evra, a imaju 1.000 kilometara manje pruge nego Srbija, austrijske železnice ulažu godišnje četiri milijarde. Milijardu, obavezan javni prevoz, što se sada uvodi ovim zakonom, preko dve milijarde i 400 u nove pruge, 600 miliona u rekonstrukciju postojećih pruga.
Baš zbog toga što ovaj zakon faktički stvara obavezu da se završi reforma na "Železnici Srbije" i da se infrastruktura "Železnice Srbije" odvoji, mislim da je to izuzetno važno kako za železnice, tako za građane i Vladu Srbije.
Kada je reč o građanima, o poreskim obveznicima, važno je da oni vide za šta se daju pare i gde se daju pare. Jer, kada mi kažemo dato je toliko za železnicu, niko ne zna koliko je dato u stvari za pruge, za rekonstrukciju pruga, a koliko je dato za obavezan javni prevoz i za održavanje javnog prevoza.
Kada kažemo 100 miliona, 100 miliona je velika para kada se donese ovde u budžet Republike Srbije da se da "Železnicama Srbije" za godinu dana. Ali, 100 miliona, 100 miliona je 30 kilometara, 20 i nešto kilometara pruge da se naprave.
Prema tome, kada bi se tih 100 miliona uložilo samo u infrastrukturu, onda ne bi ostalo ni da funkcioniše železnice. Znate, uvek je mnogo. Ovako će se jasno, kada se infrastruktura odvoji kao posebno preduzeće u okviru holdinga, jasno videti onoliko koliko država može da ulaže pare u razvoj infrastrukture na železnici, to će biti za infrastrukturu. Građani će videti da se tu popravljaju ili prave pruge i ubrzava saobraćaj, ali onoliko koliko može država da izdvoji za jedan obavezan javni prevoz, onda će kontrolisati da li mi imamo dobar prevoz ili ne.
Sada kada se kritikuje železnica da ide sporo, pa se kaže – vozovi nikakvi. Nije pitanje vozova. Ide sporo pruga, a ne voz. Voz i postojeći može da ide 120 kilometara na sat, nego je stvar pruge.
Čuo sam malopre gospodina koji je govorio o tome, to nije zakon, izvinjavam se gospodinu Mrkonjiću, pošto je on pomenuo Dinkića, Đinđića, pa nisam razumeo Duška zašto se bunio?
Ja sam gospodina Mrkonjića zatekao, kod gospodina Dinkića, Đinđića 27. decembra 2012. godine, ako se ne varam, bio je tu gospodin Lale Sekulić, bio je Todor, u stvari 2002. godine, pa jeste, tada smo pričali o formiranju zajedničke vlade, a vi ste pričali o prugama, pa da više ja posvedočim da je istina, da ne bude da nije, a on je mlad pa ne zna, on nije nikada razgovarao sa čovekom…

Hvala gospodine predsedniče, gospodine ministre, poslanička grupa Socijalističke partije Srbije podržava i pozdravlja napore koje ste uložili vi i vaši saradnici da se dođe do ovog zakona i u ovoj fazi kada računamo na osnovu rasprave koja je ovde bila danas, jasno da će biti usvojen.
Naravno, bilo bi dobro da je i pre dve godine ovaj zakon usvojen, kada je bio u proceduri, znamo zbog čega nije usvojen, ali mislim bilo bi dobro i da bi to ubrzalo sasvim sigurno i dalje reforme na železnicama.
Ali, što bi rekli, sada je izuzetno važno da se krene u primeni ovog zakona, a sam zakon u svakom slučaju stvara više mogućnosti koje su izuzetno važne i za državu Srbiju, a ne samo za "Železnicu Srbije" i za građane Srbije.
Jedno je od tih poboljšanja efikasnost "Železnica Srbije", a naravno kada je reč o javnim preduzećima i kada je reč o akcionarskim društvima koja su u vlasništvu države, tu se stalno vodi rasprava o tome, o efikasnosti, ali da bi mi uopšte raspravljali da li je jedno preduzeće efikasno, ili nije efikasno, moraju se stvoriti uslovi tržišta. Tačnije rečeno, moraju da se stvore uslovi konkurentnosti, da imamo u toj oblasti i druga preduzeća, kako bi moglo da se prave upoređenja u tome.
Ovaj zakon upravo to stvara. On stvara uslove za stvaranje i novih železničkih preduzeća, novih železničkih uprava koje će preuzeti robu, preuzeti putnike, a na taj način mi možemo odmah da raspravljamo da li je železnica efikasnija, kada kažem železnica, mislim na ovo akcionarsko društvo – državnu železnicu, da li je efikasna, nije efikasna, da li treba više sredstava ili ne, kako bi mogli da razvijamo na jedan bolji način železnicu u celini, kad kažem železnicu Srbije.
Naravno, zakon stvara i otvorio je, ili stvorio pretpostavke za usklađivanje sa svim evropskim direktivama, o kojima je i ministar Mrkonjić malopre govorio. Razne reforme u železnica Evrope traju 30 godina. Nigde nije sjajna situacija sa železnicom, samo je pitanje koliko je ekonomska snaga jedne zemlje i koliko se i na koji način je onda stanje u železnici.
U krajnjem slučaju, najčešće se može praviti paralela između ekonomske snage jedne zemlje i ekonomske snage železnice na toj teritoriji. Ovde sam čuo razne stavove o tome kako se mnogo ulaže u železnicu, a ništa se nije uradilo, itd. Mislim da je to više nepoznavanje podataka, kako je to negde drugde, uzmimo u susedstvu, poslednjih petnaestak godina u hrvatske železnice ulaže država 650 miliona evra, a imaju 1.000 kilometara manje pruge nego Srbija, austrijske železnice ulažu godišnje četiri milijarde. Milijardu, obavezan javni prevoz, što se sada uvodi ovim zakonom, preko dve milijarde i 400 u nove pruge, 600 miliona u rekonstrukciju postojećih pruga.
Baš zbog toga što ovaj zakon faktički stvara obavezu da se završi reforma na "Železnici Srbije" i da se infrastruktura "Železnice Srbije" odvoji, mislim da je to izuzetno važno kako za železnice, tako za građane i Vladu Srbije.
Kada je reč o građanima, o poreskim obveznicima, važno je da oni vide za šta se daju pare i gde se daju pare. Jer, kada mi kažemo dato je toliko za železnicu, niko ne zna koliko je dato u stvari za pruge, za rekonstrukciju pruga, a koliko je dato za obavezan javni prevoz i za održavanje javnog prevoza.
Kada kažemo 100 miliona, 100 miliona je velika para kada se donese ovde u budžet Republike Srbije da se da "Železnicama Srbije" za godinu dana. Ali, 100 miliona, 100 miliona je 30 kilometara, 20 i nešto kilometara pruge da se naprave.
Prema tome, kada bi se tih 100 miliona uložilo samo u infrastrukturu, onda ne bi ostalo ni da funkcioniše železnice. Znate, uvek je mnogo. Ovako će se jasno, kada se infrastruktura odvoji kao posebno preduzeće u okviru holdinga, jasno videti onoliko koliko država može da ulaže pare u razvoj infrastrukture na železnici, to će biti za infrastrukturu. Građani će videti da se tu popravljaju ili prave pruge i ubrzava saobraćaj, ali onoliko koliko može država da izdvoji za jedan obavezan javni prevoz, onda će kontrolisati da li mi imamo dobar prevoz ili ne.
Sada kada se kritikuje železnica da ide sporo, pa se kaže – vozovi nikakvi. Nije pitanje vozova. Ide sporo pruga, a ne voz. Voz i postojeći može da ide 120 kilometara na sat, nego je stvar pruge.
Čuo sam malopre gospodina koji je govorio o tome, to nije zakon, izvinjavam se gospodinu Mrkonjiću, pošto je on pomenuo Dinkića, Đinđića, pa nisam razumeo Duška zašto se bunio?
Ja sam gospodina Mrkonjića zatekao, kod gospodina Dinkića, Đinđića 27. decembra 2012. godine, ako se ne varam, bio je tu gospodin Lale Sekulić, bio je Todor, u stvari 2002. godine, pa jeste, tada smo pričali o formiranju zajedničke vlade, a vi ste pričali o prugama, pa da više ja posvedočim da je istina, da ne bude da nije, a on je mlad pa ne zna, on nije nikada razgovarao sa čovekom…

Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica.     MILETA POSKURICA: Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo, gospodo ministri, u ime SNS želim da se osvrnem na nekoliko stavki. Na dva razdela tačnije, Ministarstvo prosvete i nauke i Ministarstvo zdravlja. Pre nego što krenem na te segmente koji mislim da su mi u zoni od interesa, da bi nešto više o njima mogao da doprinesem u raspravi, osvrnuo bi se na ovu globalnu tabelu rashoda iz budžeta koja je vrlo simpatična i budući da se radi o hiljadu milijardi ona jako može govoriti o tome da samo jedan promil ovih rashoda, za one koji su potencijalno zainteresovani da u njega uđu, znači milijardu dinara. Dakle veoma veliki interes je za one koje treba namiriti buterom. Činjenica je da gotovo dve trećine budžeta ide na razna socijalna davanja, plate i transferna sredstva, više od toga, skoro više od dve trećine. Sasvim je razumljivo da treba obratiti pažnju da one koji su dobili budžetska sredstava s njima treba i da pravilno raspolažu.
U delu opšte priče, hteo bih da postavim pitanje, možda proizvedem potrebnu za komentarom, a u vezi sa činjenicom o tome kako su transferna sredstva donirana različitim gradovima. Naravno, postoje zakonski kriterijumi. Moj upit je da li su možda pravilno odvagani, jer zakon nije toliko dugo na snazi, možda drugi put u budžetu donosimo takve odluke, uz činjenicu da je, recimo, Kragujevac prošao kako je prošao. To je grad kome pripadam. Ići ću malo lokalpatriotski, a to po pravilu Skupština ne bi trebala da radi, nego da na kompletnoj teritoriji pokriva obaveze i jednakost učesnika u participaciji u budžetu. Sa jedne strane, u poređenju sa mnogo manje gradova, da li je on u kategoriji, drugoj, trećoj, prvoj, da li to zato što „Fijat“, gde 2.500 ljudi radi… To je 1% od ukupnog broja stanovnika. Toliko vuče naviše grad da dobija tako mala transferna sredstva. To je bitno pitanje i za Kosjerić.
Da li je ta statistika, koja se primenjuje u proceni prihodovanja sa te teritorije, te opštine, dobila samo 43 miliona po ovom predlogu. Zaista mala sredstva. Jeste da „Titan“ vuče, srazmerno broju zaposlenih i po tome koliku ko ima platu, velike prihode, ali to je ipak mali broj ljudi koji radi u odnosu na celu opštinu.
Da li ta statistička obrada Republičkog zavoda za statistiku ili Ministarstva finansija ili nešto drugo ili nešto između treba da pomogne da se možda na pravilniji način odvaga, jer je teško razumeti da je Novi Sad manje razvijen od Kragujevca, a ima duplo veća sredstva, a da je toliko Aleksinac ispod svih kriterijuma, ili, recimo, Kruševac ima veća sredstva nego Kragujevac u ovoj distribuciji? Nije „Fijat“ doneo toliko novih radnih mesta, a izazvao je odlukama gradske uprave da se za narednih 10 godina iz budžeta mnogi budžetski prilivi eliminišu, da se učini povoljnim ambijent za finansiranje i za dovođenje stranoga partnera. Dakle, mislim da oko toga treba razmisliti. Ne mislim da je bilo tehničke greške pri radu, mislim da je to nemoguće, ali da li su kriterijumi validni. Konačno, sve treba proveravati, pa zašto ne i kriterijume zakona. Inače, naučili smo da menjamo ono što ne funkcioniše.
Prešao bih na Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Dobili su ove godine više, nego prošle godine, oko 188 milijardi dinara. Raspodeljeno je na klasične budžetske korisnike. Ono što bih možda u ovom delu, uređenje, nadzor obrazovnog sistema i ostalog, hteo da kažem jeste da je jako bitno da se tu zaista sprovodi kontrola onoga što se po različitim pozicijama troši, pre svega kroz različite projekte i različite programe. To se odnosi i na ovo i na Ministarstvo zdravlja.
Osnovno obrazovanje 75, skoro 76 milijardi dinara, a od toga 2-3 milijarde ide na predškolsko i zaista pokriva dobar deo značajnih investicija. Značajno su povećana sredstva za usavršavanje, stručno usavršavanje zaposlenih. Valjda to govori o pokušaju da se ide u kvalitetniji način obrazovanja, doprinosi kvalitetu, značajno su data sredstva za takmičenje učenika, poboljšana su sredstva ili povećana su sredstva koja se opredeljuju za izgradnju, za infrastrukturu škola i za pomoć.
Kod srednjeg obrazovanja, sredstva su viša nego što su bila, oko milijarde je ukupno namenjeno za ovu godinu. Značajno je dato za takmičenja učenika, a možda treba postaviti pitanje, skoro 16 miliona ide sa te pozicije na rad sa talentovanim, darovitim učenicima, da li se zaista angažuju ustanove i proprati tok novca za one koji su dužni da toj deci pomognu, da iskažu svoj dar i talenat? Nije u pogledu opšte razdela, kada se govori na početku ovog sektora, kako je upisano u budžetu… Nije ispravna činjenica da se recimo tako važna institucija kao što je Vinča ne može uključiti u instituciju koja će koristiti za promociju nauke. Možda neko tamo može nešto da uradi.
Zašto smo se u strategiji opredeli za pravljenje centra za promociju nauke, kad će, kako je to projektovano, blizu 40 miliona evra koštati da se napravi to kosmičko čudo i onda opremi? Zar nismo u građevinskom smislu mogli da izmestimo centar, ako želimo da deluje integrativno za celu Srbiju, a ne svaki grad za sebe da promoviše nauku, da to uradimo u mnogo praznih prostorija koje postoje u prostoru, koje već postoje, koje možda nije do kraja uslovan, ali da se popravi, da se uradi.
Kada govorimo o samoj Vinči, ne vidim, osim projektnog finansiranja, da li se dovoljno vodi računa o toj visokoobrazovnoj i naučnoj instituciji koja neguje zaista sofisticiran kadar? Koliko je javnosti poznato, tamo postoji problem i da se uspostavi i konkretna uprava, da se uspostavi direktor. Da li ima najbolje ili dovoljno dobre saradnje sa predsednikom Upravnog odbora i Naučnim većem, dakle, dve institucije koje rukovode sudbinom nastavnika i zaposlenih i naučnika koji tamo rade?
Bilo je govora o projektu koji se ticao Vinče, da je trebalo taj program koji se ticao Tesle i akceleratora pretvoriti, preimenovati, na drugi način preformulisati. To je bio snažan osnov za održavanje i fundamentalnih i za održavanje, naravno, istraživanja koja imaju pragmatičnu, praktičnu primenu u zdravstvu, u dijagnostici i u lečenju. Naravno, naučnoistraživački segment, on je sigurno vredeo reda veličina koliko ćemo dati da samo napravimo to čudo na Novom Beogradu, u kome će opet doći deca da nauče, da razumeju da je lepo baviti se naukom. Oni tu neće moći da sprovode naučne eksperimente. Imaju gde da rade, konačno, u Srbiji i na tom planu.
Kod srednjeg obrazovanja, hteo bih da eventualno pohvalim činjenicu da se dosta mislilo o tom studentskom standardu, učeničkom, o njihovim domovima, o tome da se unapređuje infrastruktura, ali i da donekle postavim upit – a, šta s tim u vezi kada je reč o studentskom standardu? To su, naravno, duplo veća sredstva.
Radi javnosti, kada saberete studentski i učenički standard, to je taman toliko koliko celo Ministarstvo zdravlja dobija, oko 12, 13 milijardi. Da li će zaista ta deca dobiti od tog istog ministarstva pravo na osiguranje i ti studenti na lečenje, zdravstveno osiguranje itd? Koristiće ta prava po tom osnovu. Otišlo je toliko. Ali, zašto postavljam upit?
Sasvim je to lepo kada ovde piše da će se poboljšati kvalitet ishrane, uslovi smeštaja, da će se ići u renoviranja. Da li će oni koji prate iz ministarstva realizaciju sredstava moći da budu zainteresovani do kraja, da provere da li su u tom času sredstva koja idu možda korišćena i za otvaranje nekakvih drugih ispostava? Da li ti studentski centri, ustanove studentskog standarda otvaraju svoje ćerka ćerije, svoje ćerka ispostave po fakultetima, bolnicama i onda bez konkursa ulaze u tržište, jer su, sklapajući interni ugovor sa ustanovom koja se takođe budžetski finansira?
Hteo bih da unutar Ministarstva zdravlja postavim pitanje, kod projekata koje ne mogu da osporim da treba da postoje, generalna primedba da li unutar projekata koji postoje u Ministarstvu zdravlja možemo neka prebaciti sa direktnog projektnog finansiranja iz Ministarstva zdravlja na Institut „Batut“, posebno zato što on ima kadar koji to može da uradi? Teme koje on, informacije koje treba da dobije, tako što će radne grupe napraviti projekte, recimo, hronične, bubrežne insuficijencije, dijagnostike, učestalosti, projekat učestalosti dijabetes melitusa, projekte učestalosti reumatizma, projekte učestalosti ovoga ili onoga. Da li to sve treba staviti instituciji koja je funkcionalno, operativno moćna i kompetentna, jer ima svoje ispostave u svim regionima u Srbiji i ogromna sredstva, blizu 900 milijardi „Batut“ i ostale ustanove za javno zdravlje u Srbiji dele, da obave ta statistička istraživanja, da se ne ide na projektno finansiranje?
Mnogo projekata unutar zdravstva je započeto. Neki su čak i duplicirani, a neki i potpuno nejasni, ad hok stvoreni, kao recimo prevencija bolesti zapadnog Nila, prevencija infekcija koje se dobijaju u formi krpeljske groznice. Dakle, kako se dosetio, koliko je ko bio blizak ministarstvu da ostvari uticaj, da njegova ili grupica tih ljudi progura projekat na projektno finansiranje. Nije, naravno, sve reč o velikim sredstvima, nekih milion, milion i po, dva, negde osam, 10, 12 ili 13 miliona.
Kruna svega je da se u mnoge od tih projekata uključuje i „Batut“, uključuju se njegovi stručnjaci, negde zajedno i ljudi iz Ministarstva zdravlja, da bi izvršili kontrolu nad tim kako se taj projekat sprovodi. Mi nismo svesni, neki projekti iz nauke, davno je bilo opredeljeno 17 miliona evra da se IT tehnologija računarima opremi, Srbija opremi škole i svuda gde je potrebno. Kako se taj projekat završio? Koliko je propraćen? Da li su baš sve pare upotrebljene za to? Treba li te iste upite da otvaramo i kod ovih, uslovno rečeno, sitnih ili krupnih objekata o kojima danas u Srbiji treba da govorimo?
U praktičnoj primeni, mnogi od projekata koji se realizuju znače za lekara praktičara jedan papir formata A4, na kome su postavljena pitanja, manje ili više suvisla, na bazi čega lekar opšte prakse ide i proverava da li dotični pacijent ima tu i tu bolest. Jesmo li grešni prema ostalim bolestima? Hajde da uzmemo registar bolesti, da uzmemo šifrarnik i da za svaku bolest napravimo neki specifični vodič za prepoznavanje. Kad se to prepozna, to je tzv. skrining, pozivaju ljude po biračkim spiskovima. Da li onda taj dil sistem koji imamo nas vodi da idemo i dalje u nekakav neobičan način trošenja para? To nije pitanje za ovu garnituru koja ovde sedi. To je pitanje za inovativnost, inovativno delovanje Ministarstva zdravlja.
Jedan od tih programa je, recimo, direktna observa tuberkuloze, lečenje tog poremećaja. U razgovoru sa kolegama koji se time bave, taj doc program podrazumeva izmarajuće česte sastanke lekara praktičara, stručnjaka, sekundarne i tercijarne zdravstvene zaštite, koji idu da slušaju o tuberkulozi, nešto što su položili, što znaju po opisu svoje svakodnevne delatnosti.
Kada pogledate da li se troškovi lečenja, kako je to po tom tzv. programu svetske zdravstvene to predviđeno, ko to snosi? Snosi Fond. Ima li tuberkulostatika, lekova za drugu liniju kod rezistentnih oblika? Nema. Neće ta grupa koja vuče nekoliko desetina miliona evra u svom projektu da opredeli sredstva za lečenje na Ozrenu onih koji imaju rezistentne oblike tuberkuloze.
Dakle, ti projekti imaju svoje manjkavosti. Ima se utisak da su nekad pravljeni prema liku i delu grupe zainteresovanih ljudi, pa nije ni čudo da neka ugledna imena napuštaju te projekte, izlaze iz takvih projekata, a ostavljaju potrebu da se oni iz unutrašnjosti, lekari, jednostavno driluju da na takva usavršavanja idu i da iz toga nešto urade i prikažu kao inovativnu delatnost.
Konačno poruka je da se razmotre particije po kojima se sredstva troše, koja je budžet namenio zdravstvu, jer onaj najvažniji deo poboljšavanja uslova i kvaliteta rada je relativno mali u ovome, a odnosi se na opremanje ustanova u sekundarnoj, tercijarnoj i ustanova na primarnom nivou zdravstvene zaštite. Kadrovska opremanja, tu treba sliti pare, a epidemiologiju, statističke podatke, dati „Batutu“ da radi i malo uozbiljiti potrebu da se svaka moguća dijagnoza provodi kroz nekakve skrining programe i dobijaju konačni epidemiološki podaci, ne znam kome se šalju, a trebalo bi da završe u „Batutu“ i da „Batut“ u svojoj beloj knjizi to prikaže za celu Srbiju, a onda po svojim ispostavama, po svojim zavodima, svaki region, svaku ambulantu, pa da svi znaju šta su radili, dokle su u tome došli i koliko je to bitno za projekciju budžeta u ovom segmentu. Zahvaljujem.

Gospodine Đurišiću, a kakve sad ima veze ovo što ste izgovorili sada sa povredom Poslovnika? Ako upozoravate nekog drugog da se pridržava Poslovnika, to treba da činite i vi. Pogotovo kao šef poslaničke grupe. Molim vas, posle upozorenja, gospodin Rističević, je koristio reči, ja imam amandman ispred sebe, koristio je reč oko izvršitelja, koristio je reči iz amandmana i ja nisam imao mogućnost da ga prekinem. To vrlo dobro znate. Njegovo je pravo na koji način može da obrazlaže zašto podržava ili osporava neki podneti amandman.
Da li želite da se Skupština izjasni?
(Marko Đurišić, s mesta: Ne, hvala.)
Reč ima narodna poslanica Biljana Pantić Pilja. Povreda Poslovnika?
(Biljana Pantić Pilja, s mesta: Ne, već kao ovlašćeni.)
Da, imate prednost pošto ima još prijavljenih, imate prednost kao ovlašćena. Izvolite.

Gospodine Đurišiću, a kakve sad ima veze ovo što ste izgovorili sada sa povredom Poslovnika? Ako upozoravate nekog drugog da se pridržava Poslovnika, to treba da činite i vi. Pogotovo kao šef poslaničke grupe. Molim vas, posle upozorenja, gospodin Rističević, je koristio reči, ja imam amandman ispred sebe, koristio je reč oko izvršitelja, koristio je reči iz amandmana i ja nisam imao mogućnost da ga prekinem. To vrlo dobro znate. Njegovo je pravo na koji način može da obrazlaže zašto podržava ili osporava neki podneti amandman.
Da li želite da se Skupština izjasni?
(Marko Đurišić, s mesta: Ne, hvala.)
Reč ima narodna poslanica Biljana Pantić Pilja. Povreda Poslovnika?
(Biljana Pantić Pilja, s mesta: Ne, već kao ovlašćeni.)
Da, imate prednost pošto ima još prijavljenih, imate prednost kao ovlašćena. Izvolite.

Molim vas da se vratimo na temu.

Molim vas da se vratimo na temu.

Molim vas da se vratimo na temu.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Verica Kalanović.