Poštovani poslanici, da pođem od kraja, od ovoga sa čime je završio gospodin Nikolić.
Vlada je sigurno svesna uloge i činjenice sa kojom se pojavila pred Skupštinom, da u okviru Skupštine gde ne postoji većinska skupština izađe sa predlogom budžeta. Time je rizikovala, normalno, ocenu Skupštine za ono što predlaže, odakle će uzeti pare i zašta će ih trošiti. I mi smo to saopštili, nažalost, u kratkom vremenu. Sigurno ta primedba koja se čula tokom niza izlaganja stoji. Stoji, ali zbog čega. Stoji zbog toga što politika javne potrošnje nije segment politike koja se tiče isključivo nadležnosti i odluka Vlade Republike Srbije, nego je to koordiniran rad koji polazi i veže se za politiku koja se utvrđuje u Saveznoj vladi, koja je vezana za monetarnu politiku i ti segmenti politike morali su da se uklope kako bi celovit i jasan program mogao biti urađen, sa kojim bi se izašlo pred poslanike i mi smo upravo tako izašli.
To istovremeno znači da je kritički sud, doduše u kratkom vremenu, za politiku potrošnje koja se predlaže, apsolutno bio dovoljan. Dovoljan je bio rok da se shvati odakle ćemo uzeti pare i zašta ćemo utrošiti pare: šta ide u segment javne potrošnje i klasičnih budžetskih funkcija, šta ide u fondove, šta se opredeljuje opštinama.
I moj utisak je da je u većini politika javne potrošnje koju je Vlada Republike Srbije utvrdila podržana od strane poslanika. On nije napadan, nije osporavana potreba da se izvrše odgovarajuće preraspodele koje se ovom politikom konstituišu.
Bilo je ocena da se radi o inflatornom budžetu. Ja moram da kažem da je prvo polazište ovog budžeta bio ostvareni prihod Republike Srbije u oktobru mesecu, znači, realne pare su bile koje su stigle na račun - osnova i parametar provere da li mi možemo ovo da izdržimo ili ne.
I normalno, kao i svaki budžet, kao svaka javna potrošnja, čak i bogatija država - nije bilo dovoljno para za sve ove funkcije, nije bilo dovoljno i ne možemo, pogotovo što smo ovde javno i saopštili i rekli da platimo neke zaostatke prošlosti, da tu moramo da tražimo dopunske pare. Međutim, socijalna funkcija ovog budžeta ima prvi prioritet i kao takva je utvrđena. U tom delu nosimo punu odgovornost za to što predlažemo i mislimo da je to kvalitet budžeta, kao što je kvalitet budžeta, u okviru tog društvenog budžeta koji želimo da razvijamo na nivou tog rasta koji bi bio najveći, znamo - sa malom bazom, ali ipak je to velika stopa rasta, da stavimo i deo i sačuvamo podsticajna sredstva u budžetu koja imaju ne samo malu dimenziju, to je skoro 10% ukupnog budžeta što treba da se vrati privredi u okviru podsticaja razvoja, posebno poljoprivrede, ali i regionalnog razvoja.
Kod regionalnog, razvoja kada se tiče i regionalizacija i regionalnog trošenja para, mislim da je to bila najopasnija ocena koja je ovde izrečena sa govornice i treba da bude shvaćena, ne samo poslanici u Skupštini, već kada smo u prilici da se naše izlaganje šire prati. Priča da Vojvodina učestvuje sa 30% u stvaranju društvenog proizvoda, a da joj se kroz budžet Republike Srbije daje 0,4% nije jednostavno tačna, zloupotreba je činjenica koje stoje u odluci o budžetu. U odluci o budžetu daje se 0,4% Skupštini Vojvodine po osnovu njenog zahteva kojim se finansira rad Skupštine koji je utvrđen kao cifra na bazi strogih i istih kriterija koji je utvrđen i za Skupštinu Srbije i za Skupštinu Kosova. To je finansiranje administracije i zna se princip kako se utvrđuje nivo plata, broj zaposlenih, materijalni troškovi zaposlenih i ostali funkcionalni rashodi. To je ta stavka i po toj liniji je određena ta cifra.
Pored te cifre, u Vojvodini se direktno finansiraju sve opštine i to je deo javne potrošnje i poreskog instrumentarija. Pored toga, kada govorim o tome, to se finansira i u Vojvodini i u Beogradu i na Kosovu i u drugim delovima Srbije. Razrezi kojim se finansiraju funkcije, plate i materijalni troškovi, delatnosti koje se finansiraju iz budžeta Republike se ravnomerno raspoređuju celoj Republici prema delatnostima. Znači, ako ide obrazovanje ide u osnovne škole, za plate nastavnog osoblja, za materijalne troškove, za tekuće investiciono održavanje i to ide po istim kriterijumima, to nisu obojene pare, jer mi ne pravimo u izvršenju budžeta Republike razlike između regiona. Kako ubrati te pare i odakle stižu? Sigurno da će uvek onaj ko je razvijeniji dati veći doprinos punjenju tom celom kolaču u odnosu na drugi deo koji to ne stvara. To je priča i za Beograd, jer je i Beograd veliki centar, veliki potrošački centar i daje sigurno veći doprinos budžetu, nego što daju nerazvijene sredine gde je promet i trgovina mala.
Kako mislimo da razvijamo Republiku ako svako svoju paru koju zadrži, zadrži na svojim vratima? Od te politike nema ništa. Ova politika je čista i neopterećena ni političkim odnosima ko gde sedi. Dopunske pare za finansiranje opština imaju jedinstveni kriterijum koliko imaju stanovništva, koliko imaju škola, koliko imaju dece itd. i po tome se određuju ukupna sredstva za finansiranje opština. Pored toga, gradovima mimo tog kriterijuma zbog specifičnosti dodeljena su dopunska sredstva. Znači, u toj podeli sredstava mimo tih kriterijuma Beograd je dobio 60 miliona, ali Novi Sad je dobio 16, dobio je i Niš, dobio je Kragujevac, dobila je Priština. Prema tome, od te politike nema ništa. Ova politika je principijelna i opredeljena ovim smerovima.
Samo da kažem oko takse za Beograd. Naše je opredeljenje da predložimo ovu taksu za Beograd. Prvobitnim predlogom bilo je predviđeno njeno uvođenje odlukom Skupštine grada. Svestrano su sagledani bilansi. Mi ne mislimo da će taksa za Beograd rešiti pitanje Beograda, ali će ostvariti materijalni podsticaj da bude odgovorniji za rešavanje svog stanja. U tom smislu mi podržavamo donošenje te takse, jer ostajemo pri ovom predlogu kao što je i definisano.