Ima reč narodni poslanik Stevo Dragišić, molim vas, kao šef poslaničke grupe ima pravo prvenstva.

Dame i gospodo, smisao postojanja države je zadovoljavanje zajedničkih interesa i potreba svakog pripadnika zajednice pojedinačno i države u celini. Da bi te interese i potrebe država zadovoljavala i mogla da zadovoljava, ona organizuje različite organizacije, ustanove, javna preduzeća i neke druge organizacije koje služe u ostvarivanju tih ciljeva. Interesi i potrebe su iz različitih oblasti, počev od ekonomskih, dakle materijalne prirode, preko sportskih, kulturnih, prosvetnih itd. I, država jednom kad osnuje jedno preduzeće, neku ustanovu, neku organizaciju, ona tom preduzeću odredi cilj koji treba da postigne, angažuje stručnjake koji su u tom slučaju, uslovno rečenom, državni činovnici, jer se nalaze na državnom zadatku, obavljaju državnu službu, obezbedi sredstva za njegovo postojanje i dozvoli tim stručnjacima da u okviru svog znanja i svoje struke daju maksimum, kako bi se zadovoljili ti interesi i potrebe pojedinaca i države u celini.
Jednom, kada država osnuje neku ustanovu ili instituciju, ona uvek kontroliše rad te institucije i uvek proverava da li je cilj, zbog kojeg je ta ustanova osnovana, postignut. Takav je slučaj i sa univerzitetom. Naravno, država, racionalna država, pored osnivanja državnih institucija, dozvoljava u toj oblasti i osnivanje privatnih institucija.
Ovaj predlog zakona predviđa da se u oblasti obrazovanja, pored univerziteta kao visokoškolske ustanove, osnivaju i privatni univeziteti. Ali, što se tiče državnog univerziteta, on kao državna ustanova podleže svim onim zakonitostima i pravilima koja se odnose na sve ostale državne institucije i državne ustanove. U osnivanju ovog univerziteta država mu je odredila cilj. Taj cilj je opisan u članu 8. zakona. Pročitaću ga: "Univerzitet obavlja specijalističke, magistarske i doktorske studije iz interdisciplinarnih i multidisciplinarnih naučnih, odnosno umetničkih oblasti. Univerzitet podstiče razvoj nauke, nastave i naučnih istraživanja, stučno i naučno usavršavanje nastavnog i naučnog podmlatka, međunarodnu saradnju i obrazovanje kroz nauku. Univerzitet koordinira nastavu i naučna istraživanja u okviru univerziteta".
To je, dakle, cilj koji treba da se postigne osnivanjem univerziteta.
Posle toga, država organizuje rad univerziteta. Izabere rektora, izabere dekane i onda naučno-nastavni kadar ima obavezu da postigne ovaj cilj. Kako će oni taj cilj postići, država im se u to ne meša. To se zove autonomija univeziteta. Autonomija univerziteta znači samostlano postizanje cilja koji je država odredila univerzitetu. Ako bi se država mešala u način na koji će se doći do ovoga, onda bi to značilo ukidanje autonomije univerziteta.
A, da postoji autonomija univerziteta i da je ona garantovana, govore i prvih nekoliko članova ovog predloga zakona, kojim je država odredila da se garantuje autonomija univerziteta. Pa, kaže se: "Delatnost univerziteta i fakulteta obavlja se bez političkog, verskog i ideološkog uticaja i teži sticanju naučno utemeljenog objektivnog znanja, uz poštovanje različitih mišljenja. Na univerzitetu i fakultetu nije dozvoljeno političko, stranačko i versko organizovanje i delovanje..." itd.
Član 24. kaže: "Nastavni plan osnovnih magistarskih, odnosno doktorskih studija donosi fakultet uz saglasnost univerziteta".
Ovde se nigde ne pominje osnivač, nigde se ne pominje Vlada. Ovde se nastavni plan donosi uz saglasnost univerziteta. Misli se na plan koji donose fakulteti.
Nastavni plan specijalnih studija donosi fakultet. Univerzitet donosi nastavni plan i program studija koji organizuje. Nastavni plan i program koji organizuje više fakulteta, donosi univerzitet na predlog tih fakulteta. Fakultet koji nije u sastavu univerziteta donosi nastavni plan za oblik studija koje organizuje uz saglasnost jednog od odgovarajućih univerziteta. Nastavni plan studija donosi univerzitet, odnosno fakultet. Nastavni plan i program stalnog stručnog obrazovanja i usavršavanja donosi fakultet.
Ovde je opisana autonomija univerziteta. Ovde nema nigde Vlade Republike Srbije, odnosno osnivača.
Međutim, oni koji su ovih dana, branili tzv. autonomiju univerziteta, autonomiju univerziteta opisuju kao neku vrstu teritorijalne autonomije, kao kada bismo se mi mešali u unutrašnje poslove Kneževine Monako, na primer, pa da smo doneli zakon na osnovu koga ćemo mi određivati ko će biti državni činovnici u Kneževini Monako. To je način na koji su oponenti ovom predlogu zakona opisivali autonomiju univerziteta. Autonomija univerziteta podrazumeva ono što stoji u članu 24: Samostalno postizanje cilja koji je odredio osnivač i ništa drugo se ne može smatrati tom vrstom autonomije.
Ovaj predlog zakona donosi i jednu karakterističnu izmenu u režimu studiranja. Moglo bi se reći da je to možda čak i jedina krupna izmena u režimu studiranja, a odnosi se na gubitak statusa redovnog studenta u slučaju da se izgubi jedna godina. Na ovaj način želi se, pre svega, da se stimulišu oni studenti koji žele da uče i koji imaju mogućnosti da uče.Ako ne žele da uče, izgube status redovnog studenta. I dalje im se omogućava da studiraju, ali, u ovom slučaju moraju da plate, odnosno da budu u režimu sufinansirajućih studenata, kao što je to pojasnio maločas ministar za prosvetu, koji je rekao da će Vlada predložiti da se režim samofinansirajućih još uvek ne primenjuje.
Dakle, sve ostale odredbe koje se odnose na režim studiranja su manje-više bile već primenjivane na nekim fakultetima.
Ovaj predlog zakona garantuje pet ispitnih rokova. Statutom svakog fakulteta taj broj ispitnih rokova može biti i veći. Statutom fakulteta se može odrediti da se svakog meseca mogu polagati ispiti. Oni studenti koji su spremni, oni mogu da polažu svakog meseca. Ne može biti manji broj ispitnih rokova od onog broja koji je zakonom određen. Ali, svaki fakultet posebno može statutom da odredi veći broj ispitnih rokova.
S druge strane, ovim predlogom zakona je sada precizirano koliko ispita može da se prenese iz jedne godine u narednu godinu, u zavisnosti od ukupnog broja ispita koji su bili na toj godini koji se prenose. Na nekim fakultetima je ovaj broj ispita bio mnogo manji. Taj kriterijum je bio daleko rigorozniji nego što je sada predviđeno ovim zakonom. Dakle, za neke fakultete režim studija će biti sada u ovom smislu blaži nego što je bio do sada. Jedina bitna izmena je ona koja se odnosi na gubitak statusa redovnog studenta, ali to ima smisla zbog toga što imamo situaciju da na fakultetima studiraju ljudi po desetak godina. Kada se pojave na studentskom protestu, pitamo se da li su to studenti ili su ljudi koji već davno za sobom imaju neko životno iskustvo. Ja se sećam nekog iz studentskog protesta 1992. godine, kada ja budem u njegovim godinama, moja deca će imati po 15 godina. To su bili studenti koji su do sada studirali na fakultetu.
Na ovaj način se stimulišu studenti da studiraju, da zaista ozbiljno uče, omogućuje im se da oni koji žele da uče, studiraju besplatno, jer ako startuju kao redovni studenti mogu to da budu do kraja studija, a oni koji ne žele da studiraju, ako imaju viška para, oni će se zabavljati na fakultetu i niko neće biti ni na kakvom gubitku.
Srpska radikalna stranka će glasati za ovaj predlog zakona o univerzitetu zbog toga što smatramo da on garantuje autonomiju univerziteta, garantuje da će se režim studija shvatiti ozbiljno i da će se na ovaj način svi mladi talenti, koji žele da studiraju besplatno o trošku države, zaista obrazovati kao dobri stručnjaci koji će na kraju koristiti ovoj državi.

Ima reč narodni poslanik dr Ivan Kovačević.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o univerzitetu koji je sastavila Vlada Republike Srbije. Dok mi raspravljamo ovde o tom predlogu zakona i pred Skupštinom i gotovo pred svim fakultetima ključa od neraspoloženja i od straha da u Srbiji,prođe li ovaj zakon, više neće biti autonomije univerziteta, ni slobodne nastave, ni slobodnog naučnog i kulturnog delovanja. (Žagor u sali).

U srećnim i demokratskim zemljama, pri donošenju bilo kojeg zakona, vlade pribavljaju mišljenje i savet od univerziteta, a u Srbiji univerzitet nije konsultovan ni o zakonu koji se odnosi na sam univerzitet.

Našim građanima se serviraju televizijske ankete i kaubojski nastupi, pogotovu na svim državnim televizijama i medijima, potpredsednika Vlade gospodina Vojislava Šešelja, pri čemu se građanima baca prašina u oči, tako što se tvrdi da je ovo jedan moderan zakon, kojim se na univerzitet uvodi red i rad, kao domaćinsko poslovanje, a Vlada proglašava za vlasnika koji daje pare i potom sa pravom kaže: "Muzika svira onako kako gazda plaća".

Istovremeno, preti se profesorima univerziteta da će ostati bez posla, ukoliko ne prihvate da igraju kako Šešelj svira i da će studenti koji budu protestovali, izgubiti status studenta.

Već ove pretnje jasno ukazuju i pokazuju da li se uvodi prinudna uprava na univerzitet ili ne. Srbija, dame i gospodo, nije tikva bez korena i naš univerzitet nije od juče. Potomstvo, koje ne poštuje tradiciju i ne zaslužuje da se zove potomstvo. Samo za primitivce istorija počinje onim danom kada su se rodili ili kada su se dočepali vlasti.

Isključivo zbog građana Srbije izneću ključne činjenice koje se odnose na ovaj zakon. Osnivač univerziteta u Beogradu, a samim tim i svih srpskih univerziteta koji su se porodili iz beogradskog univerziteta, nije Vojislav Šešelj, već Kraljevina Srbija. Skupština Kraljevine Srbije je 1905. godine izglasala Zakon o univerzitetu, koji je bez ikakvih rezervi garantovao apsolutnu slobodu i profesora i nauke i kulture.

Podsetiću vas na neke temeljne članove tog zakona od pre skoro 100 godina: "Član 7. - Univerzitetske vlasti su rektor, dekani fakulteta, univerzitetski savet, univerzitetska uprava, fakultetski savet i univerzitetski sud. Član 8. - Rektora bira svake godine univerzitetski savet na godinu dana, između onih svojih članova koji su služili na univerzitetu kao redovni profesori najmanje pet godina. O izboru rektora izveštava se ministar prosvete. Savet fakulteta bira sebi dekana između redovnih profesora na godinu dana. O izboru dekana izveštava se ministar. Univerzitetski savet sastavljaju rektor i svi redovni profesori univerziteta. Između ostalog, on sa motivima odbacuje javnim glasanjem izbore profesora izvršene u fakultetskim savetima. Za redovnog ili vanrednog profesora izabran je onaj koji je dobio u fakultetskom savetu apsolutnu većinu glasova od ukupnog broja redovnih ili za vanredne i jednih i drugih profesora i ako u univerzitetskom savetu bude taj izbor primljen. Tako izabrano lice predlaže se za redovnog ili vanrednog profesora ministru prosvete na potvrdu. Član 25. - Redovni i vanredni profesori koji nemaju 10 godina službe mogu biti otpušteni samo po predlogu ili sa pristankom univerzitetskog saveta. Oni koji imaju više od 10 godina službe mogu biti penzionisani i to samo po sopstvenom pristanku, po predlogu ili s pristankom univerzitetskog saveta, kada su navršili 40 godina službe ili 65 godina života ili kada su tako oslabili da ne mogu stalno vršiti svoje dužnosti, što se mora utvrditi lekarskim komisijskim pregledom. Ni u kom slučaju redovni ili vanredni profesor ne može biti premešten u drugu službu ili postavljen na drugi položaj bez svog pristanka."

Gotovo istovetna rešenja sadžana su i u Zakonu o univerzitetu koji je donet 1930. godine, koji je donet u vreme, kako to Srpska radikalna stranka i JUL ponavljaju, zloglasne šestojanuarske diktature Aleksandra Karađorđevića.

Kraljevina Srbija i Kraljevina Jugoslavija finansiraju univerzitet, a pri tome vlada i kralj nemaju nikakvog prava da odlučuju o tome ko će biti rektor i dekani, ko će biti profesor i kako će oni obavljati nastavu. Naprotiv, dostojanstvo univerziteta, profesora i studenata bilo je podignuto na najveći mogući nivo, tako da profesor nije mogao da izgubi ni katedru ni službu i tako što policija nije imala pravo ni pristupa u zgrade univerziteta.

Jednom prilikom i to samo jednom, policija je prekršila ovo pravilo i, ganjajući neke komunističke anarhiste, upala na jedan fakultet. Tadašnji rektor univerziteta profesor Vladimir Ćorović odmah je u znak protesta podneo ostavku, a univerzitetska i demokratska javnost su se toliko ustalasale da je usledilo javno izvinjenje od samog kralja.

Vojislav Šešelj me pita šta je sa profitom. Pa, upravo ovakvim poštovanjem autonomije univerziteta država ostvaruje najveći profit, jer omogućava da stručnjaci iz svih oblasti apsolutno nesmetano i slobodno budu obrazovani i vaspitani u duhu maksimalne tolerancije i slobode. Dok je tako bilo univerzitet nije proizvodio neznalice, ulizice i beskičmenjake, niti je i jedna politička partija, vlada, kralj, ili bilo ko drugi mogao da upregne univerzitet u svoja kola.

Prvi put u istoriji naših univerziteta, za vreme okupacije u Drugom svetskom ratu, Nedićev ministar prosvete Velibor Jonić usudio se da proglasi uredbu po kojoj dekane imenuje vlada, ali čak i tada samo poštujući predloge nastavnika sa fakulteta. Bar formalno, i sve komunističke vlasti posle Drugog svetskog rata poštovale su pravo profesora na fakultetu da biraju dekane i rektora, kao i nastavnike. Ono što se nije usudio ni Nedićev ministar Jonić, sada nasilno hoće da proturi, i to u mnogo drastičnijoj formi, Srpska radikalna stranka.

Budimo otvoreni. Ovaj zakon je pisan, ne znam čijom rukom, ali ideološkom pameću Srpske radikalne stranke i JUL-a svakako. Ako dozvolimo da Vlada imenuje dekane i rektore, a dekani imenuju profesore, onda je to kraj autonomije i slobode nastave.

Radikali će imenovati svoje dekane, JUL svoje, a SPS svoje, a svi će od svojih dekana zahtevati da imenuju i partijske profesore. U protivnom, dekan će biti opozvan od svoje partije, a može i da izgubi službu, kako to preti Vojislav Šešelj.

Svoditi univerzitet, ognjište srpske nauke i kulture, na nivo javnog preduzeća ili zemljoradničke zadruge, to znači ukinuti univerzitet u Srbiji. Tvrdnje da je ovaj nakaradni zakon u skladu sa nekim stranim rešenjima, pre svega sa onim u Francuskoj, su puke izmišljotine, što će poslanici Srpskog pokreta obnove pokazati u daljoj raspravi.

Bude li usvojen ovaj zakon, naše diplome neće niko u Evropi i svetu priznavati, jer nema univerziteta ni u Evropi ni u svetu koji priznaje diplome zemljoradničke zadruge. (Aplauz.)

Zbog toga Srpski pokret obnove apeluje na poslanike Skupštine Srbije da odbiju ovaj predloženi zakon i da se u saradnji sa univerzitetom pristupi izradi novog zakona, koji bi poštovao i autonomiju univerziteta i savremena evropska rešenja o efikasnom režimu studija. Ukoliko ipak, po partijskoj direktivi, poslanici vladajuće koalicije budu izglasali ovaj zakon, apelujemo na predsednika Srbije, gospodina Milana Milutinovića da ga iz državnih i nacionalnih razloga ne potpiše. Hvala. (Aplauz.)

Narodni poslanik Stevo Dragišić je tražio reč.

Dame i gospodo, očekivao sam da će se u ovom ekspozeu, koji je napisao Srpski pokret obnove, ili predsednik, ili neko drugi, ko je imao strpljenja to da piše, navesti makar jedan argument kojim se dokazuje da je autonomija univerziteta ovde sada ukinuta. Umesto toga, slušali smo citate iz nekih zakona koji su pre 100 godina doneti u Srbiji, u Narodnoj skupštini, koji su tada bili na snazi.
Podsećam vas, gospodine Kovačeviću, da je pre sto godina u naslednom pravu bilo zabranjeno ženama da budu naslednici, da je pre sto godina bilo ograničeno pravo glasa, da nije bilo jednako pravo glasa. Žene, na primer, nisu mogle da glasaju. Određene kategorije stanovništva nisu mogle da glasaju. Ako bismo primenjivali sve što je bilo pre sto godina, onda bismo morali da primenimo i te principe koji su važili pre sto godina.
Gospodine Kovačeviću, prošlo je sto godina. Nešto je država naučila u tom periodu. Ima nešto iskustva u ovih sto godina. Primenjen je danas savremen zakon. Umesto onoga što je važilo pre sto godina, sada donosimo zakone koji su primereni današnjem vremenu, sadašnjosti. Nećemo da živimo u prošlosti sve vreme. Cenimo mi našu prošlost, našu istoriju, ali se zakoni donose u skladu sa potrebama današnjice.
Autonomija univerziteta nikako ne znači da profesori i dekani mogu da proglase prekid nastave i da učestvuju u političkim procesima, odnosno političkim protestima protiv države. To se desilo pre godinu i po dana, čini mi se, kada su pojedini fakulteti jednostavno prekinuli nastavu, a neki dekani i profesori aktivno učestvovali u političkim protestima. Ne sme da se desi na fakultetu da profesori obustave nastavu zbog svog političkog uverenja. Oni mogu posle nastave lepo da se srede, odu kući, istuširaju se, ručaju i idu na protest. Ali, da prekinu nastavu, da studentima koji žele da studiraju onemoguće da studiraju i polažu ispite, to ne može da se desi. To nije autonomija univerziteta, to je zloupotreba autonomije univerziteta. Vi govorite o ukidanju zloupotrebe autonomije univerziteta. Ako ste na to mislili, to je ovaj zakon sada i uradio. Zloupotrebe univerziteta u političke svrhe neće biti. Na taj način se uvodi red i rad na univerzitetu.

Narodni poslanik Ivan Kovačević - odgovor na repliku.

 Ne znam u čemu je bila replika gospodina Dragišića, ne znam u kom delu se on prepoznao, da li u onom delu gde sam govorio o ljudima koji misle da istorija počinje sa njima ili u nekom drugom. No, interesantnu je jednu stvar rekao gospodin Dragišić. Kaže - učestvovali su u protestima protiv države. Nisu ti protesti bili protiv države. Nisu ti protesti bili protiv države, gospodine Dragišiću. Oni su bili za državu. Protiv države su bili oni koji su napravili izbornu krađu. Oni su bili protiv države. Oni su narušavali pravnu državu i državu uopšte. To su isti oni koje ste danas izabrali za sudije, odnosno za predsednika Vrhovnog suda. Nije  to prema tome bio protest protiv države, to je bio protest za državu. Što vi niste u tom protestu učestvovali, to je vaša stvar.

Narodni poslanik Stevo Dragišić - odgovor na repliku.

Gospodine Kovačeviću, očigledno je da vi mislite da istorija počinje s nama. Mi ne mislimo da istorija počinje s nama, nego da s nama počinje budućnost.
Što se tiče protesta i o tome protiv čega i za koga su bili ti protesti, ko su profesori, dekani da procenjuju zašta su ti protesti bili? Njihovo je da na fakultetu sprovode nastavu, a svoja politička ubeđenja i uverenja da ispoljavaju posle održane nastave. Vi ste upravo sada priznali da su oni zloupotrebili svoju autonomiju univerziteta. Vi ste rekli - jeste, učestvovali su, ali zato što su mislili da je to u korist države i za dobrobit države. Ko su oni to da procenjuju? Oni mogu da svoja politička mišljenja i uverenja ispoljavaju kad završe svoj državni posao. Njihov državni posao je da predaju studentima i da ispituju studente, da ih ocenjuju, da im daju 6, 7, 10, 5, da ih obaraju, da im objašnjavaju gde su pogrešili. To je njihov državni posao, njihova obaveza, jer ih država plaća za to, a ne da oni prekidaju svoj posao, onemogućuju studentima da uče i da budu ispitani, jer oni misle da je to u državnom interesu. U državnom interesu nije da student izgubi godinu. Onaj ko ima različita politička mišljenja može kroz političke partije da ih ispoljava na različite načine, da bude poslanik u Skupštini, da za ovom govornicom kaže šta misli, ali prethodno mora svoj posao da uradi.